Šarl Bodler (Charles Pierre Baudelaire)

Šarl Bodler (Pariz, 9. april 1821, 31. avgust 1867), francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.



Albatros

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.

Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi.

Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć,njegov let.

Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

LETA


Daj da te grlim, bice zlo i pusto,
ljubljeni tigre, cudoviste sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom.

U tvoje skute sto mirisu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udisem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hocu! Da spavam, pa makar
i ne ziv! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja cu poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I nista kao ponor tvog kreveta
jecaje moje nece da uspava,
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim tece Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoricu se ko sudjenoj kobi,
mucenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj cu mrznji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj zudi,
s ljupkih vrsaka tvojih ostrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!

HEOTONTIMORUMENOS

Udariću te bez ljutine
i bez zle mržnje, kao mesar,
kao Mojsije stenu negdar!
I tvom ću oku iz dubine,

da vode svojoj dam Sahari,
prosut sve vale mračnog jada.
Moja će želja puna nada
vrh slanih suza da krstari

kao brod na pučini punoj,
a sred mog srca da ga leče
tvoji će dragi grcaji da ječe
kao doboš što zove u boj!

Nisam li pogrešno sazvučje
usred božanske simfonije,
zbog nezasitne Ironije
koja me razdire i vuče?

U mom je glasu, ta kreštava!
Sva mi je krv, to piće mutno!
Ja sam ogledalo zloslutno
gde rospija se udešava!

Ja sam ožiljak i korbač!
Ja sam šamar i lice golo!
Ja sam i krakovi i kolo,
i žrtva nevina i koljač!

Ja sam svog srca čudovište,
- Jedan od onih otuđenih
na večiti smeh osuđenih,
al' koji se ne smeju više!

(preveo Kolja Mićević)

(Heotontimorumenos je naziv jedne drame rimskog komediografa Terencija (195/185–159 pre nove ere) i znači: onaj koji sam sebe kažnjava.)

" Iskreno receno to (Cvece zla) mi se dopada i odusevljava me.
Vi ste nasli nacina da podmladite romantizam. Vi ne licite ni na koga
(Sto i jeste osnovni kvalitet). Orginalnost stila proistice iz zamisli.
Volim vasu oporost s onim njenim jezickim tananostima sto je jos vise
isticu, kao rezbarija na tankoj ploci...Jednom recju, u vasoj mi
se knjizi pre svega dopada to sto u njoj umetnost ima prednost.
Vi ste postojani kao mramor i prodorni kao engleska magla".
Gustav Flober, 1857

Alegorija

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledatje, ko novorodjenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.

Spleen
(LXXXI)

Kad svod nizak, težak kako poklop tlači
Duh izmučen stravom drugih čamotinja,
I kad sapet krugom neba, što se mrači,
Tužniji od noći dan sivkasti tinja;

Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta,
U kojemu Nada bojažljivo krili
I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta,
O stropove glavom udara i svili;

Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka
I rešetku rišu tamnice prostrane,
I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka
Na dnu mozga mreže raspinjati stane,

Tad nejednom jeknu zvona poput groma
I urlike nebom prospu grozomorno,
Ko dusi što blude samotni, bez doma,
Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno.

Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa
Dušom, dok mi Nada shrvana zavija,
A despotska Strepnja prepuna užasa
U ludanju moju crni stijeg zabija.

SMRT LJUBAVNIKA

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanjeće dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Andjeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

CIGANI NA PUTU

Prorocansko pleme, pogleda ohola,
Juce na put krenu, nosec male svoje
Na ledjima ili dok ih gladne doje
Uvek spremnim blagom prsa sto su gola.

Muskarci s oruzjem idu pokraj kola
Gde zene i deca scucureni stoje
Upiruci nebu sneni pogled sto je
Umoran od varki i od crnog bola.

U samotnoj svojoj peskovitoj kuci
Popac cim ih spazi, pesmu udvostruci
Sibela zelenim prirodu ogrne.

S hridi slap potece, olista pustara
Pred tim putnicima kojim se otvara
Obicno kraljevstvo buducnosti crne.

HIMNA LEPOTI

Stizes li sa neba il’ iz vecnih tama,
Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,
izmesano sipa zlo i dobro nama,
pa te zato mogu porediti s vinom.
U tvom oku sunce zalazi i svice;
Kao burno vece ti odises zrakom;
usne ti amfora, a poljupci pice
sto heroje slabi, decu cini jakom.
Iz bezdana kroci, il’ sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes mota kao pseto;
nasumce rasipas radosti i jade,
vladajuci nad svim, nehajna za sve to.
Po mrtvima gazis i rugas se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a Porok, taj dragulj najdrazi medj svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka.
Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
svetiljko, i klice: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen nad dragom
slici samrtniku sto miluje jamu.
Sa nebesa ili iz pakla, sta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
ako mi tvoj pogled, osmeh i sve cari
sire vrata dosad nepoznatog Sveta!
Bog ili Satana? Andjeo, Sirena,
sta mari, cinis li - o, mirise, sjaju,
svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
svet manje odvratnim dok nam dani traju?

PRODANA MUZA

O Muzo mog srca, dragano palata,
čim ćeš, kad Januar stigne s Vetrinama,
kad sutone snežne pritisne zla čama,
zgrejat modre stope koje studen hvata?

Da li ćeš oživet ramena od kama
noćnim sjajem koji šiklja sa doksata?
Da li s plavog stropa braćeš berbu zlata
kad kao i kesa budeš prazna sama?

Moraćeš da hleba zaradiš bar koru,
da kandilom kadiš k'o dečak u horu,
da pevaš Te Deum premda nemaš vere,

il', k'o pajac gladni, da otrkivaš draži
i smeh slit sa suzom što te tajno vlaži,
da usne prostaka mogu da se cere.

(* Te Deum - lat: Slava Tebi, Bože - iz jedne stare crkvene himne koja je nastala još u 4. ili 5. veku, a i danas se zadržala u katoličkim misama)

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Strvina

Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Buntovnik

Besan Andjeo kao orao stremi s neba,
za kosu nevernika hvata, drma ga lako
i kaze: "Ja cu tebe nauciti sta treba
da cinis! Ja, tvoj dobri Andjeo, zelim tako!

Znaj da voleti valja, nenamrstena cela,
glupog i grbavog, siromasnog i zlog,
te da prostreti mozes sva milosrdna dela
pod noge Hristu poput cilima blistavog.

Ovo je ljubav! Pre no sto ti srce otupi,
Bozijom slavom pali svoj zanos, greh iskupi:
ovo je Strast istinska sto trajno sve ocara!"

Kaznjavajuci istom zestinom kojom voli,
Andjeo prokletnika dzinovskom rukom skoli;
al' ovah samo "Necu" i "Necu!" odgovara.

Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.