Beograd nekad i sad

"Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде.

Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."

Ovo su reči našeg nobelovca Ive Andrića, šta vi imate da kažete o našem glavnom gradu?

Nebo nad Beogradom, mojih ruku i fotoaparata delo, jednog jutra, na Božić, dvehiljade i neke.

Beograd bih mogla kritikovati do besvesti. Ono što je privilegija jeste geobiološki položaja. Ono što ga ruži je nečistoća, zapuštenost zgrada, ulica i uopšte infrastrukture.

Šteta, time ne opravdava svoje ime. No, i pored toga, volim Beograd i baš zato sam vrlo kritična prema njemu.

Kafane sa istorijom
Beograd ima veliki broj kafana, neke od njih su procenjene kao spomenici kulture ili se nalaze u okviru zaštićenih kulturno-istorijskih celina, ali mnogi Beograđani ne znaju da svaka od njih čuva svoju neobičnu istoriju


kafana ''?''

One su nekada bile mesta gde su se vodile „ozbiljne” političke debate, pisale pesme i nalazila inspiracija za njih, zaljubljivali mladi, a predstavljale su i sastajališta ljudi različitih profesija koji su se opuštali uz zvuke poznatih pesama.

Srpska prestonica imala je prvu kafanu u Evropi, a prema zapisima koji su navedeni u knjizi „Mehane i kafane starog Beograda”, autora dr Vidoja Golubovića, napominje se da je ona otvorena na Dorćolu davne 1522. godine, a da su gosti u njoj mogli da poruče samo kafu.

To je bila veća kuća koja je mogla da primi više ljudi, a najveći broj gostionica i kafana otvoren je krajem 19. i početkom 20 veka, pa je prestonica Srbije, prema nekim procenama, tada na svakih 50 stanovnika imala po jednu kafanu.

Prema rečima stručnog saradnika u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Biljane Mišić, kafana „Znak pitanja” u Ulici kralja Petra jedna je od najstarijih i najpoznatijih, a podignuta je 1823. godine na inicijativu kneza Miloša Obrenovića i uživa status spomenika kulture još od 1946.

Predanje kaže da je u tu kafanu često svraćao Vuk Stefanović Karadžić, a u njoj je bio postavljen i prvi bilijar u prestonici, dok je značajna bila i kao prvo čitalište „Srpskih novina”.

Menjajući često vlasnike, kafana je poslovala pod različitim imenima – „Kod pastira” i „Kod Saborne crkve”, a krajem 19. veka, na zahtev crkvenih i državnih vlasti, morala je da promeni ime, pa je novi vlasnik, ne znajući kako da je nazove, na novu firmu stavio samo znak pitanja, a taj naziv zadržan je do danas.

I mnoge druge kafane u Beogradu imaju neobično poreklo i zanimljivu istoriju.

Zgrada u kojoj se nalazila poznata beogradska kafana „Tri lista duvana” na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša podignuta je osamdesetih godina 19. veka, a bila je poznata po tome što je u njoj instalirana prva telefonska linija u Beogradu.

U toj kafani, koja je spomenik kulture još od 1981. godine, prvi put su telefon „isprobali” vojni ministar Teša Nikolić i inženjerski kapetan Kosta Radosavljević.

Na njenom mestu danas se gradi poslovni centar koji će nositi isti naziv kao kafana.

Mnoge kafane na teritoriji beogradskih opština, pre svega Janićeva kafana u Ostružnici, mehana Uzun Mirka Apostolovića u Obrenovcu, Manakova kuća i „Ruski car”, predstavljaju pojedinačne spomenike kulture, dok se znatan broj nalazi i u okviru zaštićenih kulturno-istorijskih celina.

Popularna kafana „Tri šešira” u Skadarliji nalazi se u okviru ambijentalne celine koja je zaštićena, a ime je dobila po radnji za proizvodnju šešira na istom ulazu. Posle rušenja do tada najpoznatije kafane „Dardaneli” 1902. godine, koja se nalazila na mestu Narodnog muzeja na Trgu republike, u novoj kafani na Dorćolu nastavili su da se okupljaju gradski boemi, pa su u nju redovno svraćali Bora Stanković, Žanka Stokić, Đura Jakšić...

U knjizi Vidoja Golubovića navodi se da su mnogi hroničari zabeležili da je ime kafane bilo veoma popularno, pa svuda u svetu gde su Srbi otvarali kafane neka je nosila naziv „Tri šešira”.

Na mestima mnogih beogradskih kafana koje su bile popularne krajem prošlog veka danas se nalaze kafeterije, barovi, snekovi ili restorani brze hrane.

Tako čuvena kafana „Pod lipom”, na uglu Makedonske i Ulice Lole Ribara, koja je bila mesto okupljanja studenata, ali i beogradskih boema i pisaca i u kojoj je stalno bio prepoznatljiv miris šljivovice i prebranca, zatvorena je pre nekoliko godina, uprkos oštrom opiranju stalnih posetilaca koji su tada uputili proglas protiv njenog zatvaranja.

U podrumu „Lipe” radila je jedna od prvih picerija u Beogradu, gde se čekalo na mesto da se sedne i gde je novitet bila pica sa feferonima koja je imala poseban miris i ukus.

Uvek je bila puna, a sredovečni Beograđani prisećaju se i danas kelnera u belim košuljama koji su opominjali mlade da nije kulturno ljubiti se na javnom mestu ili flekati stolnjake. Sada se tu nalazi picerija „Pica hat”, gde mladi posle radnog vremena često dolaze na ručak.

Sličnu sudbinu doživelo je i nekoliko drugih poznatih kafana kao što su „Domovina” (pretvorena u kafeteriju poznatog lanca „Speak Easy”) i „Smederevo” (prvobitno bio džez-klub „Sinatra”, a sada fiš-bar).

Kultni restoran „Trandafilović”, u kojem su dane provodili stanovnici Vračara družeći se sa čuvenim Minimaksom, glumcem Draganom Nikolićem, Momom Kaporom, Oliverom Katarinom, ali i drugim ličnostima iz javnog života, zatvoren je.

Generacijama Beograđana, koji su ovu kafanu smatrali drugim domom, ona će biti samo deo uspomena na dane u kojima su slobodno vreme provodili uz hladno pivo i dobru hranu.

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA

Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske »CD grupe« objavio knjigu »Stare kafane Beograda« kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

- Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se »otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda«.

Knjiga »Stare kafane Beograda« dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u »belom« gradu – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane »Crni orao« koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala »Čamdžijska kafana«. Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i »divlje« mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama »Paje Kantardžije«, »Ećim Tome«, »Zisinom«, a zatim i »Gušančevom kafanom« blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u »Barajevu« sede demokrate, članovi »Slovenske ljudske stranke« mogli su se naći u »Ljubljani«, a »Maderu« su »rezervisali« ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri »Mali stan«, »Mansarda«, »Tri palme na otoku sreće«, »Šta znate vi muškarci?«, »Zašto si pospan Džo?«... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje »SUZ« koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje »članske karte«, ovo društvance nije želelo da proširuje krug »istomišljenika« i u njega se zato teško ulazilo.

- Poseban »šmek« beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. »muzičke bande«. Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio »Moravac«, svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo »pekli« zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža violinistu »Paju Ciganina«, zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića...- nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale »rame uz rame« uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka »zavrtele« su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane »Kod dva jelena« 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo »Zulfe mori Zulfe« ili »Lepa Fata«. Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao »slobodne termine« za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale »Artiljerija Rustikana«, »Osetljivo srce gospođe Cvrce«, Mitkov karasevdah«, »Luče i u papuče« i niz drugih muzičkih »bisera«.

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju »tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima«.

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih »bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda«. U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim »krompir balovima« održavanim u kafanama. To su bili balovi za »običnu raju« bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od »deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura«. Da se sa »četvoro očiju« pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije »da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave »špionluke«. Sledeće godine usledila je i »Publikacija« o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili »žilavi« i lako su »hvatali krivinu«. Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić - da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera - nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama »koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine«.

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska) koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko »zna svaku kafanu u gradu« i ume da »ubode dobar provod«, majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu »Stare kafane Beograda« dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama-restoranima »Kolarac«, »Srpska kruna«, »Dva jelena«, »Imperijal«... Ko je sa merakom »mastio brke« srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane »Leskovčanin«, Ratnički dom« (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), »Šiško«, »Trandafilović«, »Mladi Mavarin«, u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani »Dva ribara« u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u »Parobrodsku restoraciju« na savamalskom pristaništu gde su zalogaji »zalivani« srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali »Zora«, »Esnaflija«, »Kod Arapina«, »Dva pobratima«, »Fišeklija«, »Sedam švaba«, »Bandist«... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i »Kuća veselja«, »Biciklista«, »Ladovina«, »Sablja dimiskija«, »Nova skupština«, »Poslednji groš«, »Velika Srbija«. Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput »Pceto koje laje«, »Kod lepog izgleda«, »Daj dam«, »Kod Srpske nade«, »Burdelj«, »Radnička kooperativa«, »Ladno kupatilo«, »Kod Crnog psa«, »Zlatna slavina«, »Kod jeftinoće« i mnoge druge.

Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.

Prve gradske kafane u Evropi

Da je Beograd pre svih drugih evropskih gradova, mogao da se pohvali svojom prvom kafanom, svedoče i podaci da su se kafane počele otvarati u Sarajevu tek 1592., u Londonu 1652. i dve godine kasnije u Marselju, Beč se »zakafančio« tek 1683., a Lajpcih 1694. godine. U 17. veku gotovo cela Evropa imala je kafane, a njihovom otvaranju doprineli su već tada organizovani međunarodni sajmovi. Fridrih Veliki bio je veliki protivnik kafana i strogo je zabranio njihovo otvaranje u Berlinu, ali mu to nije uspelo i 1779. godine već ih je veliki broj evidentiranih. Na početku svoje »kafanske karijere« 1790. godine, Pariz je udomio oko 900 kafana. U to vreme Zapad ih je tretirao kao mesta samo za privilegovane, da bi ubrzo one otvorile vrata i običnom življu. Najčuvenije kafane iz tog vremena bile su u Parizu »Procope«, u Veneciji »Menegazo«, u Rimu »Greco«, u Firenci »Mikelanđelo«. U vreme revolucije u Francuskoj, kafane su bile središta političke agitacije i propagande – u pariskom »Valois« sastajali su se rojalisti, bonapartisti su se locirali u »Lemblin«, a u Trstu je »Volti di cliozza« bio centar iredentističkih demonstracija do 1914. godine. Od kafana te vrste, vremenom se odvajaju pariske kafane musicos, u kojima se muziciralo (cafes-chantants) i u kojima su se mogla videti akrobatska intermeca, vodvilji, revije, baleti (cafes-concerts), a najveći procvat doživele su u vreme Napoleona III. Postepeno su te kafane pretvarane u današnji music-hol od kojih su najpoznatiji »Folies-bergere«, »Casino de Paris«, »Moulih rouge«.

Cigansko sokače

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili »Cigansko sokače«. Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju »boemsku republiku«.

Za svakog ponešto

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i »bećarske odaje« za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude »plitkog džepa« koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu »čorbu čok, mesa jok!«, ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: »Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!« ili »Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!«

ukradeno

Kalemegdanska terasa


restoran Kuhinja u Vojvode Stepe

Kakav je dio Bg-a oko Ade? Mislim, jel lijep, siguran ili?

U delu gde se nalazi Ada ima svasta zavisi iz kog pravca gledas. Preko puta je Cukarica i to su zgrade sve, sta znam ja licno taj deo grada ne volim iz raznoraznih razloga. Sa desne strane je Sajam a sa leve se izlazi na Obrenovacki put. Ada kao samo podrucje je sredjena i lepa.

E da sad se setih , idi na google mape pa ukucaj ada ciganlija beograd pa isi na satelitsko prikazivanje i zumiraj do max tako ces videti sta ima okolo

Anhelito ::U delu gde se nalazi Ada ima svasta zavisi iz kog pravca gledas. Preko puta je Cukarica i to su zgrade sve, sta znam ja licno taj deo grada ne volim iz raznoraznih razloga. Sa desne strane je Sajam a sa leve se izlazi na Obrenovacki put. Ada kao samo podrucje je sredjena i lepa.

E da sad se setih , idi na google mape pa ukucaj ada ciganlija beograd pa isi na satelitsko prikazivanje i zumiraj do max tako ces videti sta ima okolo

Meni je taj deo jako lep i svi koji ne poznaju taj kraj treba da vide sta ima i tu.............Preko puta Ade je "Cukaricka padina" koja je lepo sredjena poslednjih godina, iznad Ade je " Banovo brdo"...........
Inace ja sam sa Cukarice, izuzetno miran i lep kraj

hehe ja rekoh meni licno se ne svidja, upravo sam se ogradila jer ne znam da li neko sa foruma zivi tamo

Banovo Brdo mi je vec ok , ah da i Cukaricka padina jeste miran kraj to stoji

Anhelito ::hehe ja rekoh meni licno se ne svidja, upravo sam se ogradila jer ne znam da li neko sa foruma zivi tamo

Banovo Brdo mi je vec ok , ah da i Cukaricka padina jeste miran kraj to stoji

Nisam ja sa Cukaricke padine, samo rekoh da je Cukarica lepa.............
Moje Zarkovo je najlepse

Зорица ::
Inace ja sam sa Cukarice, izuzetno miran i lep kraj

jesi napisala si, ali nema veze, razumemo se

u svakom slucaju svako voli svoj kraj najvise, menje moja Zvezdara zakon

Зорица :: Moje Zarkovo je najlepse

Još kada se odvojite pa postanete Gradska opština Žarkovo, bićete još lepši.

Žarkovo mi je lepo samo u nekim delovima, Cerak, ev. Bele vode, deo Trgovačke.

Inače, koliko god se Čukarička padina činila lepom, budući da je gradjena na peščanom i vlažnom tlu i morala je prethoditi drenaža, nije baš zdrava za život.

Po mom ukusu Banovo brdo je lepo, ali samo deo ka Košutnjaku i Topčiderskom brdu. (ski staza, a tek VOXTOK koga čekam :skok: )

Avramova ::

Зорица :: Moje Zarkovo je najlepse

Još kada se odvojite pa postanete Gradska opština Žarkovo, bićete još lepši.

Žarkovo mi je lepo samo u nekim delovima, Cerak, ev. Bele vode, deo Trgovačke.

Inače, koliko god se Čukarička padina činila lepom, budući da je gradjena na peščanom i vlažnom tlu i morala je prethoditi drenaža, nije baš zdrava za život.

Po mom ukusu Banovo brdo je lepo, ali samo deo ka Košutnjaku i Topčiderskom brdu. (ski staza, a tek VOXTOK koga čekam :skok: )

I sama kazes Bele vode, ma mnogo je lepo u mom kraju......a o ukisima necemo raspravljati....
Ja sam se rodila u ovom kraju i evo me ovde vec punih 40 god, ovde sam dozivela lepo detinjstvo, prvu ljubav, postala mama..............

Eh, sto sam ja voleo da klopam u Staroj Hercegovini... uz zalivanje piiiiivoooomm... Sto je to kafana...

Narodna Skupština Srbije











  (ovde se razmišlja)

Predivan... Ima dušu.

Momo Kapor

FRAGMENTI O BEOGRADU

Jedanput davno, kažu, prodavao neki čovek kuću za tri hiljade onih para. Ali kuća ne vredi više od hiljadu! – bunio se kupac, a domaćin mu odgovorio da kuća, istina, ne vredi toliko, ali da desni komšija vredi za hiljadu, a i levi isto!

U NJujorku, na primer, retko ćete na vratima nekog stana videti pločicu sa imenom i prezimenom. Apartmani su označeni samo slovom i brojem: D-16, C-24, F-18... Tamo nikada nisam uspeo da upoznam nijednog svog komšiju. Uostalom, kako kazati detetu: „Trči do C-25 i pozajmi šoljicu ulja!“ Istini za volju, tamo niko i ne ostaje bez dovoljno ulja.

Što se tiče nas, odrasli smo pozajmljujući od komšiluka sirće, kvasac, jaja, malo šećera, hleba ili alata... U svakoj našoj kujni u ovom trenutku nalaze se bar dva komšijska tanjira, šerpa ili rende, koje još nismo vratili. Neko zvoni: „Poslala mama jabuke u šlafroku!“ Dobri komšijski običaji nalažu da se nikada ne vraća prazna posuda u kojoj smo nešto dobili. Tako u onaj tanjir od jabuka u šlafroku stavljamo brže-bolje tri parčeta naše lenje pite.

Kad ih imamo, komšije su nam, inače, mnogo bliže i od najbliže rodbine. NJih smo izabrali sami – rođake, nismo!

Komšije su znale svaku stvar koju smo imali u kući; pred njima nije bilo ničeg da se krije. Ostavljali smo im preko leta ključeve od stana da zalivaju cveće i hrane ptice.

Na blagom septembarskom suncu, Beograd se lenjo umiva kao veliki sanjivi mačor...
Zahvati levom šapom Savu – opere Novi Beograd!

Zahvati desnom Dunav, pa spere sivu skramu sa starih zdanja od Kalemegdana do Slavije.
Strese sa sebe skele i pokaže svojim građanima da nisu tikve bez korena; da potiču od Beograđana koji su umeli da podignu palate, koje svojom neoklasičnom lepotom mogu da se mere sa najlepšim zgradama Beča i Pariza.

Razgrne, zatim, sećanje i otkrije da su ga pola veka namerno posipali pepelom i čađu kao Pepeljugu, samo da ne stigne na veliki bal ostalih evropskih gradova – samo da izgubi pamćenje i zaboravi ko je i kakav je nekada bio...

Čak je i nova bakarna kupola na Hramu svetog Save pozelenela od zadivljenih pogleda onih koji nas vole!
Srećom, crkva je na vreme odvojena od države, jer bi, sigurno, i ona u međuvremenu propala, kao i tolike druge stvari koje su bile pod državnom zaštitom.

Beograd je ove jeseni toliko lep, da bih čak i ja rado živeo u njemu!

Početkom septembra vraćaju se s mora naši što žive po Evropi. Ostaće u Beogradu dan-dva na proputovanju. S njima strane supruge, sveže kao rotkvice u avgustu... Ma koliko da su se trudile da potamne, južno sunce im nije vratilo mladost, pa su zbog toga, verovatno, neprestano ljute. Bronzani ten nije uspeo da prikrije uvelost kože, koja podseća na naboranu površinu peščane pustinje. Onako dimljene, kao sarage, okićene zveckavim nakitom, sede poput živog prekora među nama, zanetim uspomenama...
Ima li ičeg goreg od muškog društva kada za stolom sedi i jedna strana dama, koja ne zna ni reči srpskog? O, mučenja!

„Čemu se sada smejete? – pita Elizabet. – Speak English, George!“
Prevedeni vicevi umiru u mukama pored slanika. Mujo, Haso i Fata... Englez, Rus i Srbin! Kada čuje čemu smo urlali od smeha, Elizabet će sigurno pomisliti da smo čisti imbecili! I jesmo.
„A znate li ono, kada je drug Tito naredio da Prozor mora pasti? I pao je! Posle su ga odneli kod stakloresca. Kada smo u školi učili ofanzive, pita me profesor znam li ja, uopšte, gde je Ključ? Kako da ne znam! Pa, gde je? Ključ je pod otiračem...“
„Speak English, George!“
Muke s prevođenjem počinju već kod predjela:
„A šta je ovo? – pita Elizabet. – Cheese?“
„Ne, nije sir. To je kajmak!“
„Ko zna kako se na engleskom kaže, kajmak?
Niko ne zna. Kako da joj objasnimo?
„Pazite, gospođo, to nije sir, mada je sličan siru; nije ni mileram, ni puter, ni mocarela, ni krem... To imamo samo mi, Srbi. Kaj-mak!“

Pršut, naravno, jedemo prstima. Elizabet, nožem i viljuškom. Pita može li da dobije i parče dinje? Kakve dinje? Otkud dinja ide uz pršut! Svašta.

Pre pola sata smo je ubeđivali da su Srbi u srednjem veku na svojim dvorovima izmislili viljuške, u vreme dok su njeni Anglosaksonci kao divljaci komadali meso rukama, a sada sami jedemo pršut prstima! Kada se jede viljuškom i nožem, pršut i nije pršut. Neke stvari se apsolutno moraju jesti prstima. Jagnjetina, na primer.

Zanimljivo, samo Elizabet upotrebljava salvetu. Naše stoje nedirnute. Sećam se, u detinjstvu, posle ručka, u kući smo se svi brisali jednom krpom. „Hej, dodaj mi tu krpu!“ Stotinu puta isprana, izbledela lanena krpa moje mladosti... Salvete su postavljane pokraj tanjira samo kad dođu gosti, da vide da i njih imamo. Pa, i tada, kada se slučajno mašiš za salvetu, baba te preseče pogledom i ti se opet obrišeš onom krpom. Ko će ponovo da pere i štirka! Zbog toga je moja generacija i dan-danas sa salvetama na – vi ...

Kao što i samo ime kaže, srpska salata se sastoji od sitno iseckanog luka, paradajza, paprike-babure, krastavca i ljute papričice. Njene granice su nepostojane: čim se pospe sirom, istog časa prelazi u „šopsku“!

Međutim, srpska salata zvanično ne postoji. Pretražio sam gomilu kuvara, naših i stranih, i ni u jednom nisam pronašao nešto slično.

Najpouzdaniji Veliki narodni kuvar pominje sto dvadeset različitih salata, među kojima se nalaze čak i recepti za francusku, italijansku, grčku, rusku i englesku salatu; samo nema ni traga, srpskoj!
Do sada smo u svetskim jelovnicima (istina, sasvim pri dnu) bili poznati isključivo po voćnoj salati Salade de frui Macedoine, koja je, kažu, dobila svoje ime po tome, što je grčka pokrajina Makedonija početkom prošlog veka bila toliko usitnjena i rasparčana da je postala simbol najveće moguće izmešanosti.
Srpska salata je, nažalost, još iseckanija! Ima u njoj i suza (od crnog luka) i ljutine (od papričica); rasparčana je i izmešena baš kao i današnji politički život Srba.

Hoće li od nas napraviti salatu ili ćemo je, jednostavno, smazati i tako rešiti taj problem – na nama je.

Ponekad, odjednom poželimo jednu mirnu, pomalo dosadnu nedelju pre podne, u kakvom malom mestu najzabačenije provincije; astal zastrt crveno-belim kariranim stolnjakom, nedeljne novine i onu obaveznu ritualnu kafu, takozvani „komplet“, sa ratlukom probodenim čačkalicom i zamagljenom čašom hladne vode.
Pre rata, gotovo da nije bilo manjeg mesta u Srbiji, koje na glavnoj ulici nije imalo kafanu zvučnog imena – „Evropa“! Mermerni stočići, novine na okvirima od trske i stara muška društva, koja se već više od pola veka redovno sastaju nedeljom za istim stolom... Znalo se: u „Bristolu“ su sedeli trgovci i kalfe, u „Srbiji“ zanatlije, a u „Evropi“, gde je kafa bila skuplja za nekoliko para, profesori, apotekar, lekar, lokalni novinari, mesni pesnik i gosti sa strane. Danas je ostalo još samo nekoliko „Evropa“. Dotrajale, zapuštene kafančine olajnisanog patosa i škiljavog svetla, ove trošne građevine poslednji su tragovi naše vekovne pritajene ljubavi i čežnje za Evropom.

Posle rata institucija zvana „Evropa“ kao da je namerno uništavana. Njene secesionističke tapete prebojene su masnom, sivomaslinastom bojom, nestali su okviri od trske i muzička kapela, a nekadašnje svetilište kafe i razgovora pretvoreno je u restoran društvene ishrane, kao da je neko hteo da uništi čak i samo sećanje na poslednji trag građanskog jezgra u povoju, da pokida i poslednje niti koje su nas simbolično vezivale za Evropu.

Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva ustupio sam mesto jednoj „postarijoj“ dami od tridesetak godina.

Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest!
Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano u krug, baš kao i tramvaj „dvojka“...

Stariji Beograđani još pamte čuvenog kobasičara gosn Rosuleka, Čeha, koji je imao mesaru i kod koga su se, pre rata, za dinar mogle kupiti, takozvane, sitnice u fišeku – ostaci narezanih švargli, šunkarice, xigernjača, krvavica i salama, krajevi kobasica, parizera ili safalade – sve ono, što nam danas prodaju za skupe pare.
Gosn Rosulek, gosn Smejkal i gosn Novotni lično su sedeli za kasama u svojim mesarama, čistim kao apoteke, pili crno vino i mezetili švarglu, negujući tradiciju svojih predaka, Čeha, koji su iz srednje Evrope preneli u Srbiju delikatni kobasičarski zanat. Od ove čudesne češke trojke, izbegao je zaboravu samo jedan – pan Rosulek, zapamćen po „sitnicama“ koje je, kupivši prethodno četvrt hleba za pola dinara, uzimao siromašniji beogradski svet da obraduje decu za večeru.

Veliki pisci, naravno, obrađuju velike teme (takoreći, čitave polutke, plećke i butove), ja, lično, obožavam „sitnice“ pana Rosuleka i prodajem vam ih budzašto, bolje rečeno: pošto kupio, po to i prodao!

Kad ujutru stanem pred ogledalo – kaže jedan – ne znam da li da se obrijem ili da se ubijem!
Stoje ispod tezge na Palilulskoj pijaci i piju vinjake iz „unučadi“. Pada krupan, vlažan sneg...

– Za domovinu me veže, samo sila zemljine teže! – pevuši drugi, pocupkujući od zime.
Treći traži da platim turu:
– Piši, bre!
– O čemu?
– Pa, o ovome... – pokazuje neodređeno rukom preko pijace, na čijim se tezgama lede gomilice šargarepe.

U ovom neurotičnom gradu, čini se da su to savršeno srećni ljudi. Izgubili su sve što su mogli da izgube i više im niko ništa ne može. Ne takmiče se. Ne bore se. Na okupu su, u svojim teškim, izbledelim zimskim kaputima, kao u pokretnim kućama. Mali klub jutarnjih ptica...
Stojim s njima zaboravljajući kuda sam krenuo.

– Piši, bre!
Kako da mu objasnim, da ovo vreme nije za pisanje, nego za čitanje?

Poznato je da Beograđani imaju urođeno podozrenje prema Savi i Dunavu, od kojih su se brižljivo ogradili kolosecima, sajmištima, magacinima, zidovima, ružnom Karađorđevom, kroz koju tutnje teški kamioni... Čak su i čitavu flotu brodova-raketa (koje su nekada plovile čak do \erdapa), izneli na suvo, jer je na kopnu sigurnije! Istina, Beograđani već godinama čeznu za tim, da neko ukloni prepreke između grada i reka, ali Beograd kao da ima preča posla!

Najzad, ovog proleća, rekama su dozlogrdile te svakodnevne jadikovke, nadošle su kao nikada do sada i počele da se dižu prema svom starom snu – gradu koji ih je vekovima izbegavao. „Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu!“ Ali Štab za odbranu protiv Save i Dunava bio je spreman, pa su se reke rezignirano povukle u svoja korita, ostavivši iza sebe rojeve neuništivih komaraca.

Kao i druga generacija komaraca, koja je postala otporna na insekticide, tako je i druga generacija Beograđana otporna na sve režime i vlasti koji su se smenjivali i svakodnevna poskupljenja, od kojih bi već odavno uginuo svaki prosečni Evropljanin.

Beograđanima, hvala Bogu – još uvek ništa!

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u Botaničku baštu da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...
Nije lako biti drvo u Beogradu.

Na Knez Mihailovoj ulici nalazila se poslastičarnica „Međed“ – san svih beogradskih dečaka. Da bi dokazao lojalnost novim vlastima, Međed je iznad tezge sa alvom, baklavama i kadaifom, okačio ogromne fotografije celog Politbiroa. Jednoga dana moj prijatelj, koji je pomalo mucao (istina, samo kad govori), uđe u poslastičarnicu i upita vlasnika:

„Ooooooprostite, gosn Meeeeđede, zzašto vam ovve ssslike nnnisu mmalo mmanje, a ttttulumbe mmmalo vvveće?

Stojim na raskrsnici i posmatram vozače; svi odreda imaju napregnuta, preteća lica. Čim se onom ispred u koloni ne upali motor i ne krene, odmah mu histerično trube i urlaju: Ko ti dade volan u ruke, seljačino? Pogledaj, danas svako vozi!

Čvrste vilice i napete vratne žile, snažni zglobovi, divlji sjaj u očima – svako je svakome krvni neprijatelj; kreću istog časa da se pobiju nasmrt zbog ogrebanog branika ili neke sitne, nepriznate prednosti...

Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu „ubacivanje šibice u čašu“.

To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života.

Pred „Kalenić“ stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju po koje žestoko piće („klin se klinom izbija“), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!

Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu; bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibica u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.

Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: „Blago meni“, kaže, „što moj čo’ek nije ništa!“

U Beogradu danas niko ni o čemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju šta mislite o tome, vaš odgovor im uopšte nije važan; oni samo očekuju šlagvort da razviju svoj monolog, svoje mišljenje, svoju teoriju o izlasku iz krize. I niko nikoga ne može da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.
Beograd je, inače, i grad izuzetne bliskosti. Svi čitaju iste novine, idu na iste pijace, gledaju iste televizijske programe. To je, verovatno, jedini grad na svetu gde se svakog jutra prepričava sinoćni televizijski program.

„Videste li ono sinoć?“, ulazi čovek u kancelariju i zna: svi su videli ono sinoć!

Ne kaže šta, ne govori kada i, zaista, svi prisutni odmah znaju na šta misli!

Možete li da zamislite nekog njujorškog činovnika kako ulazi ujutru u svoj ofis u banci na Volstritu i pita kolege jesu li videli ono sinoć, u gradu koji ima četrdesetak televizijskih programa? Koje ono? Šta sinoć? Gde? Na kom kanalu? U koje vreme? Na italijanskom? Španskom? Grčkom? Kineskom?
A mi odmah znamo i odgovaramo:
„Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran? Sramota! Super! Što ne daju više takvih stvari?! Pojeo ga, bre, za doručak! Danas, sigurno, ne sme da izađe iz kuće...“
Eto zbog čega ne živim u NJujorku! Niko ne bi znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je: „Videste li ono sinoć?“

Na Zapadu i ne primećujemo čime se ko greje. Nigde peći, nigde radijatora – toplota im ide iz patosa ili sa tavanice!

S druge strane, u Beogradu, ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upaliće plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoakumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena... U kuhinji nam šporet, zvani „fijaker“ (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati, niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja.

Mnoge beogradske kuće, tako, liče na bogato opremljene muzeje istorije grejanja kroz vekove! Smejali im se mi ili ne, oni će se zato grejati, bilo šta bilo, a mi – videćemo!
Beograđani su izdržljiviji i snalažljiviji od žitelja mnogih svetskih glavnih gradova, koje je blagostanje razmazilo, a sigurnost opustila. Oni nikome ništa ne veruju i spremni su da nadigraju svaki sistem, svaku ideologiju – da prežive svaku nevolju.

„Oprostite, gospodine!“, pita jedna dama mog starog prijatelja, slikara Cibeta Jeremića, koji upravo slika Ušće s Kalemegdanske tvrđave, „Je li ono Ratno ostrvo?“
„Ne! Predratno!“, mrzovoljno odgovara slikar.
Uz nedeljni ručak od kuvane govedine i restovanog krompira, Beograđanke su uvek pripremale i sos od paradajza, sve dok se nije pojavio kečap.
U naše krajeve kečap je stigao nekako u isto vreme s počecima demokratizacije.
Zaista, kečap i demokratija imaju neke sličnosti.
Uzimate bocu tog paradajz-sosa u ruke i tresete njom, koliko god hoćete, a iz grlića iscure tek dve do tri kapi. Iznervirani i gladni, udarite dlanom prejako dno boce, a kečap iznenada izleti sav napolje i upropasti i jelo i odelo.

I s demokratijom i s kečapom treba biti oprezan.

Otkako je kafana, u kojoj su se nalazili poslednjih četrdeset godina svakog podneva, postala preskupa za njihove sve manje penzije, viđaju se retko, samo u prolazu... Pomalo im je neprijatno što su od uglednih ljudi spali na niske grane. Žene im ulažu sve više napora da iz dotrajalih, usjajenih odela izvuku peglom preko mokre krpe blesak nekadašnje elegancije. Pomrli su konobari koji su ih pamtili kao goste široke ruke. Raspala su se velika društva za sastavljenim stolovima, gde se svako otima da plati svoju turu.
Sreću se na Kalemegdanu postiđeni životom, pogleda uprtog preda se, u šetnji koja kao da nema kraja. Pogledaju se ispod oka u prolazu:
„Alo!“
„A!“
„Inače?“
„Eto...“
„Pomalo. A ti?“
„Isto.“
„U zdravlje!“
„Ajd’ zdravo!“
I sve je rečeno.

Poslali jednog policajca u civilu da ispita da li se u nekom beogradskom kafiću uživa droga. Otišao, dakle, on tamo, nalaktio se uz šank, popio pet sokova od jabuke i umalo nije ogluveo od prejake muzike, a kada se vratio u stanicu, podneo ovakav izveštaj:
„Ma kakva droga! Ta deca nemaju ni za cigarete. Saviju jednu cigaru, pa je dodaju jedno drugom da povuku dim-dva!“

– Ja sam prisiljen da budem ovo što jesam! – kaže mi taksista, očigledno uvređen životom, dok me vozi na Adu Ciganliju.
– Svi smo prisiljeni da budemo ovo što jesmo... – tešim ga, razmišljajući o tome koliko se velikih filozofa krije u našim svakodnevnim, naizgled običnim, saputnicima.
„Ja sam prisiljen da budem ovo što jesam.“
Ova, tako tačna rečenica, bila bi, možda, okosnica sistema nekog francuskog novog filozofa; o njoj bi se pisali eseji i studije, bila bi prevođena, izučavana i navođena, kao i sentenca „Mislim, dakle, postojim!“, a moga taksistu, umesto da nagrade, policajci kažnjavaju zato što je ušao u pogrešnom smeru na Adu Ciganliju.
Pa ti budi filozof u Srbiji!

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.

Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".

Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."

Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."

Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".

Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."

Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."

"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".

Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"

Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."

Zivim u Beogradu i volim ga svim svojim srcem... Beograd ima dusu, i ne bi ga menjao ni za jedan grad Svetske metropole..

Брег за размишљање

''До XVвека удес Београда био је веома чудан и променљив. Игра светлости и мрака над овим местом и у његовом унутрашњем збивању била је тако оштра и контрастна, да се многи моменти његове прошлости не могу јасно оцртати. Као да је од почетка било нешто запечаћено у судбини Београда. Од свог постанка овај град био је разбојиште. Ништа се у једној великој европској области око њега није догодило да он није био жижа, било војничке енергије било трагичних решења. Та вечита тврђава била је и тврђава око које су се сукобљавале идеје и сећања. Неколико великих војсковођа задобило је на београдским тврђавама своје ловоре или погубило дотадашњу славу.

Његово земљиште било је натопљено крвљу; у њему су лежале кости многобројних наода изатрпани остаци многих култура. Преко његових повијараца пролазили су стари Снги, поносити Келти, ратничку Сармати, Гепиди и Хеурули, римски легионари и императори, хришћански апостоли, варварске хорде Гота, Хуна, Авара и других, вијсковође Византије и Мађарске, крсташки походи, витезови цара Душана, трговци са запада, истока и југа, освајачи, авантуристи, мученици, хероји. Меланхолично осећање пролазности свега нигде није могло бити тако живо као у Београду, чији су калемегдански платоТурци доцније називали 'Фаћир-Бајр'- 'Брег за размишљање'.
(...) ''

* Драган Лакићевић, Најстарија историја Београда, СКЗ, Лазаревац 2002, стр. 39-40.

Neki tip :: Beograd ima dusu, i ne bi ga menjao ni za jedan grad Svetske metropole..

Često se čuje da se Beograd voli jer "ima dušu". Koja to svetska metropola nema dušu ne samo za njenog stanovnika već i gosta?

Volim Beograd a Beograđanima mnogo toga zameram.

Pivara poznatog Bajlonija, nalazi se na dnu Skadarske ulice, a i dalje postoji aparat kojim se pravilo prvo beogradsko pivo, još 1892. godine.

Hodajući Bulevarom kralja Aleksandra od Skupštine Srbije do Pravnog fakulteta, Beograđani često ni ne pomišljaju šta se sve nalaze ispod njihovih nogu. Pećine, prolazi, tajna skloništa, koji se prostiru na hiljade kvadrata i koji datiraju još iz rimskog doba, mogu biti prava atrakcija prestonice. Međutim, i pored velikog interesovanja, to nije iskorišćeno.

Podzemni hodnici idu kroz Banovo brdo, zemunske brežuljke Ćukovac i Gardoš, Senjak, a ispod Tašmajdana nalaze se pećine od po nekoliko hiljada kvadrata. Čitav stari deo grada krije prostorije ispod zemlje, pogotovo Kalemegdan. Podzemnih prolaza i prostorija ima i u Rakovici, onih najmlađih iz Drugog svetskog rata i na Voždovcu, Vračaru, Zvezdari.
(...)

Skrovište ispod Taša
Najdužu istoriju imaju tašmajdanske pećine stare oko šest miliona godina, na 25 metara ispod zemlje. To je prostor od nekoliko hiljada kvadrata, od kojih oko hiljadu može odmah da se koristi. Mali broj Beograđana, pa čak i oni koji žive na području Tašmajdana, zna šta se sve dešavalo u pećinama i tunelima ispod zemlje. Karađorđe je ove pećine 1806. godine koristio za boravak vojske, odakle je napadao turke. Beograđani su se ovde sklonili 1862. godine, kad je bila borba oko Čukur česme, a takođe i 1915. godine, kad su se krili od austrougara. Međutim, još 1860. godine, Feniks Kanic, putopisac, istoričar i geolog, zapisao je da je u pećinama Tašmajdana zatekao 160 volovksih kola hrane. Takođe, za vreme Drugog svetskog rata, Fon Ler, nemački komandant, na oko 1.000 kvadrata napravio je sklonište za oficire koje i danas postoji. Postoje zapisi da je Ilija Kolarac ispod Tašmajdana vadio šalitru, koja se koristi za pravljenje baruta, a odatle je vađen kamen od koje je napravljen rimski vodovod, ali i sva kaldrma koja postoji u prestonici.
- Na ovom području ne postoji ni jedno obaveštenje, tabla, što bi na svu ovu istoriju ukazalo. Pećinu u samom centru grada, za koju postoji ogromno interesovanje, niko ne posećuje. Da se to nalazi bilo gde u svetu, mi bi išli da je gledamo i svi bi od tog ambijenta napravili atrakciju, koja ne može da se ispriča i pokaže za sat vremena. Potrebna su minimalna ulaganja, dva od sedam ulaza već mogu da se koriste, urađena su kompletna naučna, statička ispitivanja da je potpuno bezbedno za posetioce. Urađena je ekonomska računica, za vrlo kratko vreme bi se od suvenira, predstava, izložbi, ulaznica, zaradilo, što bi moglo da se iskoristi za dalja istraživanja - priča Vidoje Golubović, koautor knjige „Beograd ispod Beograda“, koja je prodata u 10.000 primeraka.
(...)

sa...

'' U periodu od 1903. do oslobodilackih ratova, definitivno se izgradjuje tip Beogradjanina koji je iz svoje neposredne istorije, ocuvane porodicne tradicije i vaspitanja poneo sve osnove srpskog slobodoumnog duha. Beograd kao srediste ostrih stranackih i kulturnih borbi, visoke nacionalne svesti i teznji, odrzavao je nerve i psihicko stanje Beogradjanima u stalnoj napregnutosti i usredsredjenoj paznji. Poucen istorijom svog naroda ilicnim iskustvom, Beogradjanin je na licu nosio tragove ozbiljnosti kriza, bez one bezbriznosti, povrsne veselosti i gotovo lakomislenosti srednjoevropskog coveka. U ophodjenju bez poze, ulazio je brzo u sustinu stvari, ne mareci mnogo za etikeciju, zvanicni i nezvanicni formalizam.

Spoljasnjost Beogradjaninani u praznicne dane nije bila raskosna, ali je uvek bila solidna, zdrava.
Beogradjani nisu imali 'slovenske mistike' - magle u glavama.''

( B.N.Gavrilović, Beograd, Beograd 2002, str. 188-9.)

'' Jednog septembarskog dana, oko pet casova popodne, komandant austrijske posade u Zemunu, general Golja, upucuje monitor pod belom zastavom ka staroj Sava -kapiji. Monitor je doneo komandantu grada pismo koje je glasilo:
ćKomandantu grada Beograda, danas do sest casova popodne imate mi predati beogradsku tvrdjavu da je ne bih dalje rušio, i u znak predaje umesto srpske zastave istaknite belu zastavu. Vi sa nasim stabom bicete primljeni na zemunskom zemljistu, a u znak pocasti ostavicu vam sablju.'

Komandant Gradskog odseka, major Joksim Gajic, cim je primio pismo naredio je da topovi budu spremni za dejstvo, a da se na bedeme istaknu, pored jedne, jos dve srpske zastave.

(...)

Pune tri godine, Beograd je bez javnog i duhovnog zivota, porusen, pust. Po zvanicim podacima u njemu jw ostalo, u prvo vreme okupacijw, svega 8000 dusa. Docnije, ovaj broj se nesto povecava vracanjem izbeglog stanovnistva na svoja ognjista. Tada Bepgrad provodi dane patnje, gladi i bede.''


(B.N. Gavrilović, Beograd, Beograd 2002, str. 224. i 233)

Gospođice Vidro, to su činjenice iz herojske istorije Beograda. Ali, nešto se mislim, Beograd je danas potpuno drugačiji. Ili su to Beograđani?