Jugoslovenski film

Da popričamo malo o dragom, starom jugoslovenskom filmu. Bilo da ste zrelijih godina pa se sećate tih filmova kao da je juče bilo, ili ste neki novi klinci pa po preporuci tražite pojedine naslove, tema je vredna pažnje.

Kad je došlo do raspada Jugoslavije i svako povukao za sobom koliko je mogao, postavilo se pitanje kako izdeliti na ravne časti mastodonta zvanog YU film. Nikako. Jer YU film, u celini i celosti bio je baš to - mešavina svega sa ovih prostora. Hrvat scenarista, Srbin reditelj, dešava se u Dalmaciji a snima beogradska Avala. Nije bilo šanse da se to izdeli ne samo po republičkom ključu, nego ni po rediteljima, glumcima, tematici. Ti filmovi obraćali su se jedinstvenoj jugoslovenskoj naciji, u inostranstvu su tretirani kao jugoslovenski... oni i jesu bili i ostali jugoslovenski.

Toliko je snažno bilo bratstvo i jedinstvo da je u filmu Kreše Golika Imam dvije mame i dva tate beogradski Zoo vrt odigrao - zagrebački. Zagrebačka porodica izlazi iz stana pravo na Ilicu, zagrebački tramvaj, zagrebački taksisti i na rez evo njih na Kalemegdanu, u zabranu Vuka Bojovića, gledaju labudove.
I teme koje su obrađivane pretežno su bile takve: u filmovima Zenica, Prekobrojna, Vlak bez voznog reda uvek bi se nekim povodom okupili narodi i narodnosti čitave Jugoslavije.
Rečju, svi smo digli ruke od podele dokle je moje a odakle tvoje, i samo ponekad se nasmejem kad na hrvatskoj televiziji ulovim Sutjesku ili Neretvu, a u programu uredno piše crnogorsko-bosansko-hrvatski film.

Mada se obično polazi od tvrdnje da je tadašnji režim bio represivan prema umetnicima, stoji činjenica da su u to vreme nastali filmovi raznovrsne tematike. Goli otok je bio tabu-tema, a ipak je Mika Antić uspeo da snimi dva golootočka filma (Sveti pesak i Doručak sa đavolom). U filmu Buđenje pacova Žike Pavlovića, a malo zatim i u Ubistvo na svirep i podmukao način...Žike Mitrovića, pojavili su se i prvi homoseksualci, stvar dotle nezamisliva.

Branko Bauer snimio je pravu pravcijatu holivudsku melodramu Samo ljudi, vešto uklopljenu u period posleratne obnove i izgradnje. Njih dvoje izgaraju za dobrobit celog naroda, gradi se brana koja je važnija od svega, a usput se rađa ljubav. Ona je slepa, a on, inženjer i projektant brane - invalid bez noge. Postoji mogućnost da ona progleda, a on prezire sebe što želi da zauvek ostane slepa, jer ako progleda, videće da se zaljubila u invalida. Za mene ovaj film stoji rame uz rame sa glamuroznom holivudskom melodramom Imitacija života.

Da ne bih dalje širio i dužio, pišite. Koji su vaši favoriti?

Uh, tražiš od nas da izaberemo najdraže dete...
Ako bih morao da biram, mogao bih nekoliko, koje bih izdvojio, za "pusto ostrvo"...
Kad budem mrtav i beo, Skupljače perja, Zaseda, Potera, Biće skoro propast sveta, Ljubavni slučaj, Buđenje pacova, Biciklisti, trilogiju "Jutro, Podne, Veče, Otac na službenom putu, Varljivo leto................
Ma, nosi se, ima ih gomila...

Meni je fascinantno da su ljudi u to vreme pravili perfektne žanrovske filmove bez ijedne greške. Danas imaš u filmovima recimo onog debelog Milinkovića što je pravio Mrtav ladan, da mu svaki čas u kadar uleti pecaljka i nikoga to ne brine, vrlo važno, idemo dalje.
Na primer Žika Mitrović u ono doba ne bi sebi dozvolio da potpiše takvu brljotinu.

Moj favorit je Žikin krimić Nož iz daleke 1967. Perfektan, po duhu francuski krimić koji se bavi jednim jedinim pitanjem - ko je ubica? Niz osumnjičenih, par inspektora, stari i mladi (Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić), prava, lepo uslikana akciona sekvenca filmske tuče Samardžića i Mije Aleksića u holu Doma sindikata. Pa glumačka podela, svi ti silni osumnjičeni. Vera Čukić, nikakva glumica u ulozi po meri, gde gluma nije ni potrebna. S obzirom da je to 1967,Žika je dobro zašao u naličje glamuroznog života pevačkih zvezda i tadašnje disko industrije.
Za akcione scene jurnjave po tada mirnim beogradskim ulicama morali su da angažuju dvadesetak automobila koji će da prave gužvu, da bi izgledalo da uopšte neko vozi tim ulicama.
Jednostavno, film bez greške.
Pogledajte ga, ima da se kupi u svim većim samoposlugama.

Mrtav ladan je simpatičan, duhovit i nepretenciozan film za zabavu; nije nikakva umetnost, niti pledira da to bude, pa mu se propusti mogu oprostiti. Stvar zanata, i u ovo doba kad je to maltene privatno finansirano i polustihijski, ne treba uzeti za zlo...
A Žika je autor svetskog kalibra, naravno da on to ne bi dozvolio; ipak je to onda raženo finansijski relaksiranije, priznaj... Žika bi, onako prek, pucao u nekog, da mu se to desi...
Jedva se sećam tog filma; a što se Vere Čukić tiče, imala je ona i dobre role- seti je se u filmu "I Bog stvori kafansku pevačicu". Jeste ona došla na film zbog izgleda, ali, nije baš bila tako loša; tu i tamo, snalazila se sasvim dobro...

Pa i Žikin film je zabava, trilerčić, nije to neka društveno-kritička dramuljina. I nije stvar u tome da ne treba oprostiti jedan propust, ali ja Debelog znam lično - njemu kad oprostiš jednom on to pretvori u pravilo. Tako se srozava kvalitet, jer onda i Paskaljevićev sin vidi da to može, pa onda i Stefan Arsenijević ostavi par nelogičnosti, Srđan Koljević je ionako čuknut u glavu... i eto nama današnjeg srpskog filma.

Ništa bez perfekcije. Eno ti primer Čarlston za Ognjenku: tematski ništa naročito, ali prija što je zanatski picnuto do poslednjeg kadra, prija lepa scenografija, dobra kamera, sve ono što film čini filmom.

Stvar ukusa za gledaoce, profesije -za tebe; razumem te, nervira te. To je neki manir zezanja, valjda, kod novijih autora; ako nemam pare da platim profije, da mi se to ne desi, onda ću od toga da napravim fazon...
A "Čarlston" je maniristička etida, stilizovano izvrsno ali narativno tanušno. No, i to je prošlo, kod nekih, ko što reče. Nategnuto i mlako, za moj ukus, sa onom nepotrebnom fantazmagorijom; onoliko priča sa sadržajem, a oni skrljaju lovu na neku modernističku pseudofarsu; al', 'ajd',sad dobro, šta ja znam...

Ja sam osetljiva na dobru priču i Čarlston sam jedva odgledala. On je inspirisan franskim filmom Amelija Pulen koji je živa dosada. Pomenula sam ga kao primer zanatske perfekcije. Naravno, kad se steknu uslovi pa se poklope dobra priča i zanatska perfekcija, to je pun pogodak.

IMHO :: Ništa bez perfekcije. Eno ti primer Čarlston za Ognjenku: tematski ništa naročito, ali prija što je zanatski picnuto do poslednjeg kadra, prija lepa scenografija, dobra kamera, sve ono što film čini filmom.

Do tematike nisam ni došla jer me je totalno "ubila" perfekcija (?!) već u desetoj minuti gledanja. Scenografija je sigurno skupa i dobro odradjena ali oku mi ni malo nije prijala. Nisam sigurna, ali mi se čini da ga nikada neću poželeti odgledati do kraja, pa čak ni poslednjih 10 minuta za ravnotežu. Toliko mi je neprivlačan.

Taj film je rađen skoro 7 godina, a smorčina je neviđena.

Ali normalno bi bilo da se usaglasi jedno s drugim, a ne da Mrtav ladan bude tako upadljivo aljkavo snimljen da nije mogao da se šalje ni na jedan festival u inostranstvu jer nije zadovoljavao tehničke propozicije. To je nedopustivo! Ili umeš, ili ne umeš da snimiš film.

U tom pogledu sam istakla Žiku Mitrovića čiji je film pravi mali dragulj od čistote i perfekcije. A to je 1967!

Zar nije šteta uložiti i novac i vreme, i trud za nešto što će odgledati samo onaj ko je papreno platio ulaznicu za bioskop nadajući se da ga čeka "Čudo nevidjeno" što me zapravo oduševljava.

Kad reče novac i vreme, nisi ti videla Balaševićev film. Ne bih da ga grdim, ali to je strašno...

Nisam, priznajem. Nešto sam načula ali se nisam previše zainteresovala.

U svemu, a naročito u umetnosti važi ona od Dostojevskog koju stalno ponavljam "Pare su mi mrske zato što daju i talente". Sada ja samo talente stavljam pod navodnike.

Svojevremeno su ljudi od zanata proglasili film "Ko to tamo peva" za kultni film i mislim da nisu pogrešili. Sjajan odraz tog vremena, naravi. Prepun tragikomike, izuzetne glume i nikad dosta reprize.

"Ko to tamo peva"

Duhovita studija naših naravi, briljantne glumačke partije, zanatska majstorija u svakom pogledu...

Ko to tamo peva je dokaz da velike pare ne prave dobar film. To je bila skromna tv-drama, za razliku od preskupog Sveti Georgije ubiva aždahu, na kome su se mnogi obogatili a koji je obično smeće.

Šta sam htela o Balaševiću?
Uprkos svim njegovim manama, Đole je od onih ljudi kakvi se retko rađaju, veliki pesnik i živa legenda. Njegovo je pravo da prema svojoj najpoznatijoj pesmi napravi film-spomenar u kome će učestvovati cela njegova familija i prijatelji.
Ali, Đole ne sme da uzme od države pare za realizaciju filma, a onda da taj film ne pusti u bioskope. To su naše pare i mi imamo pravo da vidimo to što smo finansirali. Svi mi, po normalnoj ceni od 300 din po karti, a ne samo oni koji odvoje fantastičnih 1000 dinara da bi videli ovaj loš i predugačak film. Moramo da vidimo za šta smo dali pare.

Kada je Dojle snimio film? Možda je stavljena privremena zabrana za projekciju?

"IMHO"

Sveti Georgije ubiva aždahu

Trendovski film; stilizacija epa o 1. sv. ratu, prerađena za melodramski polu-ukus savremene svetske priučene publike. Ništa naročito.

Šta sam htela o Balaševiću?
Moramo da vidimo za šta smo dali pare.

Ne moramo, uopšte. Moramo samo da platimo. Ovo je sad klasno društvo, mislim da ti je to promaklo, i nije više sve roba za isto tržište; počni da se miriš sa tom činjenicom.

Upravo gledam "Siroma' sam, al' sam besan"...
Dobro fabuliran i ispričan precizno i logično. Jedan od filmova koji su bili dobra kritika vremena posle rata u Vojvodini...

Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda...
Genijalno delo, sa sjajnom muzičkom vinjetom, sa onim milicionerima i njihovim naturščik-ulogama. Ostane čovek zbunjen posle onoga, da li da se zacene od smeha ili da se zamisli...

Avramova ::Kada je Dojle snimio film? Možda je stavljena privremena zabrana za projekciju?

Ti ne pratiš vesti. Đole je film snimao skoro tri godine (zato i traje tri sata!), imao je glamuroznu premijeru u Sava centru, a sad će da ga krčmi putujući širom Srbije (i nekadašnjih bratskih republika) i naplaćujući tu stvarno preskupu cenu od 1000 dinara onima koji su spremni na to (a spremni su svi njegovi fanovi).

Nije pošteno, fristajlo. Ne mogu da se pomirim s tim.

IMHO ::
Nije pošteno, fristajlo. Ne mogu da se pomirim s tim.

Nisam ni rekao da je pošteno. To je Balašević, on je barjaktar nove, evropske kulturne Srbije, a to košta 1000 dinara po sedištu; nisi planirana, ali, ne žali zbog toga- to je privilegija.

Dobila sam pozivnicu za Sava centar (onaj kome je namenjena otišao u provod), film je katastrofa. Bar da je Đole, kao što je običaj kad imaš para a nemaš pojma o filmu, uzeo takozvanog ko-reditelja, nekoga ko će film zanatski da obradi, a Đole da se potpiše. Ali ne, sujetni Đole je sve sam odradio
Kao što reče neko posle premijere - trebalo je Vasu Ladačkog ostaviti u onoj krčmi gde mu klonula glava...Ipak je on suviše legendaran da bi se ovako brukao.

Dobar je kao muzičar, ali- samo je tu dobar. Ovo je rezultat njegove procene da ume i druge stvari.

Sujeta.
On bi hteo da ume sve i da su mu deca posebna, a nisu, sasvim su obična.
Ali s njegovim parama i mogućnostima od toga je mogao da ispadne pristojan film. Uvek mi žao kad domaći film ispadne čabar.

Tako ispadne kad si okružen poltronima koji ti stalno idu niz dlaku; prek je, sujetan i namćor, reče mi neko, ko ga poznaje. Šteta, troši se novac na svašta, a sjajni projekti stoje po fiokama.

To je obično tako. A onda kad se uopšte snimi nešto, kao ova notorna glupost Srpski film, onda nadobudni kritičari i prijatelji autora to dižu u nebesa kao najbolji film ikad snimljen! Samo da je dobar, ne mora da bude najbolji. Ali uvek preterujemo u svemu.