Rambo Amadeus

Antonije Pušić rođen 14. juna 1963. godine u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio u Herceg-Novom. Pohađao i nižu muzicku, odsek klavir. U jednom intervjuu izjavio da ju je završio, a u službenoj biografiji  navodi da je napustio jer "zaglupljuje i dosađuje svojim učmalim komsomolskim programom".

Od 1972. do 1984. godine, bavi se jedrenjem na klasama Kadet, 420 i 470 i osvaja četrdesetak pehara i medalja jugoslovenskog i međunarodnog znacaja. Istovremeno u školi i regionu pobeđuje na takmićenjima iz matematike.

RAMBO: "U vrijeme kad je Bijelo dugme napravilo veliku karijeru, kad je Goran Bregović imo bijelog Stratocastera, visoke štikle i onduliranu frizuru i kad su on i Bebek nosili uske zvonarice s mudima na razdeljak, ja sam isto htjeo da imam bijelog Stratocastera i da budem rock zvijezda. Sljedeće godine prao sam jednu plažu u Herceg-Novom da zaradim za gitaru, da bi mi je na kraju kupila tetka iz Vrnjačke Banje. l onda smo 1979. godine u gimaziji napravili jazz-punk bend koji se zvao Radioaktivni otpad. Članovi su pored mene, bili: dr Jovica Dostinić (sadašnji specijalizant na psihijatriji u Beogradu) - saksofon, vokal i šef, llija Kraljević- bubnjevi i Dragan Kovačević - bas.

Posle toga, kad sam imao 17-18 godina, burazer je otišao u Sloveniju da studira, mi smo nešto kuću proširivali, digli kredite, nije bilo love i onda sam 1982. jedno tri mjeseca u Nacionalnom restoranu hotela 'Plaža" svirao mandolinu sa lokalnim sastavom, za kintu. Kad je grupu Egzodus. najpopularniji lokalni bend, koji je svirao po hotelima, na danima mimoze i proslavama, napustio gitarista, pozvali su me da im pndružim. Doduše, nisu baš očekivali da ću da pristanem, jer sam bio punker, no ja sam odmah zaboravio na punk, lijepo se očešljo, sredio, kupio dobre cipele."

Hotelska faza koju Rambo dugo nije pominjao u intervjuima, verovatno (ispravno) smatrajući da bi bio pogresno shvaćen, pokazaće se kao vrlo vazna, jer ga ie naucila zanatu. Šta to znači, zna svako ko je makar jednom bio na nekom njegovom nastupu ili slušao live albume ***** Pička Govno Sisa odnosno novi Koncert v KUD France Prešeren.

"Sviranje u hotelu te nauči da namjestiš lijep ton na gitari, nauči te da se ponašaš, da shvatiš da te Ijudi gledaju. I ti Ijudi iz Egzodusa, Zoro Martineti i Anton Krstović, koji su vodili grupu, bili su, što se toga tiče, dosta strogi prema meni. Ako je bio dogovor da svi nosimo plave pantalone i crvene plisane košulje, nisam ja sad mogo da dođem u Če Gevara jakni sa radne akcije. Što sam želio, ali jednostavno nije bilo moguce. Isto tako, naučili su me da ne treba da odvrnem pojačalo do kraja kad sviram, nego da ipak treba da se uklopim u zvuk benda i, s obzirom da su to Ijudi koji dosta dobro poznaju šou-biznis, naučili su me od prilike kako to funkcioniše: kad treba odsvirat' veselu pjesmu, kad neku sporu... I dosta sam im zahvalan na činjenici da se nisu pravili važni kad sam ja ušao u bend, kao klinac za njih, nego su me tretirali kao ravnopravnog člana i odavali mi tajne posla, kojih nema mnogo, ali kad imaš koga da gledaš i učiš ih, to je super.

Inače, kemp je ovdje oduvjek bio pogrešno shvaćen, jer Ijudi uopšte ne kapiraju da je za umjetnost najvažniji kult uloženog rada. Da bi pjesma Jednoj ženi na koncertu zvučala duhovito, moras prije svega da znaš da je odsviraš. A mi možemo o njemu da pričamo šta hoćemo, ali Zlatko Manojlović zna da svira gitaru, njegov ton je dobar, svaka pjesma je formalno besprekorna i da bi ti od takve pjesme napravio konceptualni štos na svirci, moraš prije svega da je odsviraš kako treba. Što sam ja u Egzodusima uvijek moro... Sjećam se, ima jedan komad od The Beatlesa, koji do danas nisam uspio da naučim, All My Loving se zove. Mnogo akorda ima i nikad nisam znao gdje mi je dupe, gdje glava. Pa sam tad ukapirao da kad nešto ne znaš, onda treba da se stišaš i mudro ćutiš. A foliraš. Rukama radiš kao da sviraš. Pri tom ja tu pjesmu nikad nisam čuo u originalu. Dan-danas ne znam kako zvuči."

Od 1982. do 1984. Rambo je svirao zabavni repertoar u hotelu (sa Egzodusom je svirao na otvaranju Olimpijskih igara u sarajevskom hotelu "Bristol"), a vec 1981. je sa jednom ritam mašinom i Bass Lineom osnovao bend Tri Bruce Leea u Titogradu. Uradio je tada i dve-tri pesme, a 1985. je došao na studije u Beograd i upoznao Miroslava Savića Mipija, kompozitora, te sa njim napravio Uspavanku za revoluciju, pasiju po 28 usisivača, a 1986. godine formirao i kratkotrajni alter bend Otov Protokol. "Prvu fazu svog života u Beogradu sam iskoristio da sa devetnaest godina iživim sve one fascinacije koje ovdašnja djeca ižive sa trinaest. Na izmaku te faze upoznao sam Ijude iz SKC koji su i u kasnim osamdesetim fascinirani minimalizmom, konkretno u muzici John Cageom i sličnim stvarima. Kad sam uspeo da stegnem taj minimalizam u šaku, a to se desilo brzo, jer sam talentovano dijete, rekao sam: 'Dobro, vi radite svoje projekte, a ja ću napraviti koncert za usisivače'. Što je s moje strane bila laž. Znao sam da je to čista prevara, manipulacija, radio sam to da bih skrenuo pažnju na sebe... Suština takvih projekataje u kultu komplikovanog puta do ideje, koji se posle oko toga sagradi. A to je vrlo pogrešno. Komplikovan je put od ideje do realizacije. Ideju može da ima svako. Moja mama je, kad sam joj rekao za usisivace. bila decidirana: 'Bez veze! Istu stvar si mogao da uradis i sa klozetskim soljama, pa da preko kanapa puštaš vodu. I u pravu je. Masa takvih stvari postaje kult iz čiste Ijudske gluposti - iz nemoći da takve stvari gledaju sa distancom stoje opet, po meni, potpuno normalno." ("Borba"Jun 1989)

U septembru 1987. godine, Antonije sa Njegošem Serbezovskim, Mikromladoženjom i Yu ninjom, osniva tajnu organizaciju KPGS i menja ime u Rambo Amadeus, pod kojim deluje do danas (izuzimajuci period u kom se zvao Ranko Amadeus). Tokom prve polovine 1988. godine, u beogradskom studiju "O" (danas "Oliver"), snima krajem maja objavljeni album O tugo jesenja, iz bar dva razloga jednu od ključnih ploča jugoslovenskog rocka. Najpre zbog termina "turbo-folk", kojim je odredio svoju muziku; a zatim i zato što je to bio prvi slučaj da su na rock'n'roll muzičku matricu nakalemljeni orijentalno zavijanje i tekstovi s motivima direktno preuzetim iz pesama namenjenih najširim narodnim masama: Ijubav dva slučajna prolaznika prema istoj ženi - Vanzemaljac; picajzle -Životinjo mikroskopska (aluzija na Bregovićevu Pediculis Pubis). vara li me žena - Pilotbabo... Svi koji su do tada koketirali sa folkom radili su potpuno obrnutu stvar - rock manirom pevali su ruralne tekstove, nakalemljene na istu takvu zvučnu podlogu. Za one koji su ukapirali, taj album predstavljao je fantastičan štos. Bilo je, međirtim, elitista koji nisu shvatili o čemu se tu radi, te su izražavali gađenje tim bezobraznim narodnjačkim zahvatom. A apsolutno najneverovatnije delovalo je saznanje da je deo folk publike sa oduševljenjem prihvatio tu ploču kao svoju. Dolazeći virus onoga što se početkom devedesetih etabliralo kao turbo-folk, očigledno je čekalo plodno tle.

"Uzimao sam baš ono što je do te mjere ušlo u narod da ga svi, ili bar ogromna većina, odmah prepoznaju, ali sam pri tome vodio računa i o odmaku od originala. Jer mene ne zanimaju ilustracije nego karikature, mnogo više cijenim karikaturiste od slikara."

Nekoliko primera: Smoke On The Water rif u pesmi Žene, Štrausova Tako je govorio Zaratustra na početku uvodne - Vanzemaljac, dorađeni tekst Gaudeamus Igitur - Gaudeamus ("Šta će meni radovanje, kad ja nemam humus/gaudeamus igitur juvenes dum sumus"), Oda Radosti- prerađena u Amadeus kolo (antologijski dvostih - "Ako ti u školi škripi/upotrebi Cipiripi").

"... nisam htio da to ispadne kao pristup Nervoznog poštara i, bože me oprosti, onoga Bizetića... Oni su projekti urađeni potpuno iz rock kulture. Iz građanske kulture. Bacili su sondu u novokomponovanu kulturu, izvukli je i ono što je tu ostalo a trebalo im je, pomiješali a ostalo bacili. A mene je zanimalo da potpuno iz novokomponovane kulture, iz te svijesti, pokušam da učim da skupljam stvari iz drugih kultura i da tu novokomponovanu kulturu nekako uobličim. To nije iz građanskog u folk, nego iz folka u građansko i zato je turbo-folk, a ne narodnjački funk. Folk je tu u pitanju. Trebalo je dodati samo neki pridjev, da li je to spejs, turbo, mašin, ultra, apsolutno je nevažno... i turbo je postalo novokomponovani izraz. Imaš sad da kupiš turbo radio-kasetofon. To je cista novokomponovana kultura..." (Rock, jun 1988)

l još: ... "turbo kultura je nastala iz nevolje i uspjela je da nadživi i glad i žeđ i posleratno siromaštvo. Ali sad kad je uspjela da preživi i da se obuče, to joj više nije dovoljno. Nije joj dovoljno što ima dobru košulju, hoće da ta košulja bude zlatna, nije joj dovoljno to što ima dobrog Fijata, hoće Mercedes i to metalizirani... Sad se išćefljuju kompleksi i upravo je to jedan novi kvalitet. E sad, ja želim da izolujem taj zlatni Mercedes sa dijamantskim tockovima i da ga posmatram kao urnjetničko djelo, kao posljedicu citavog tog komplikovanog procesa. Jednako kao i tog čovjeka koji ima zlatnu kravatu, sluša Šemsu Suljaković i zna u kojoj se kafani dobro jede i kako se lako zarađuju pare. A osim toga ništa ne shvata i ne zna, ne zna ko mu glavu nosi i srećan je k'o ovca. Taj čovjek me zanima kao umjetnik, zanima me kako funkcioniše, što ga čini sretnim, što ga nervira, kako stvara. Želim da prodrem u njegovu svijest i da iz nje pravim građansku kulturu". ("Borba". jun 1989)

Producent albuma O tugo jesenja bio je Saša Habic, sa Rambom i koautor većine aranžmana, a grupu Rambo Amadeus (tako piše na zadnjoj strani omota) činili su, pored Ramba: Vladimir Peric - bas, vokali, SP 12, sempleri, EMAX, bass sinti; Aleksandar Vasiljević (ex U Škripcu i Košava, danas - Familija) - vokali; Saša Markovic Meksikanac - dallape; Aleksandar Habić - klavijature i Miroslav Miša Savić - mirage, daire, hand claps. U tom periodu, Rambo je iskreno uživao u šokiranju publike prostaklukom. Na jednom od nastupa pred izlazak ploče O tugo jesenja, u podrumskim prostorijama KUD "Krsmanovic'" u ulici Svetozara Markovica, oko pola sata je, samo uz podršku bubnjara (čak i bez gitare) izvodio razne verzije pesme ***** Pička Govno Sisa. Prvi intervju koji je dao, završio je sledećom izjavom: "Želim da uđem u Ginisovu knjigu rekorda, pa makar to bilo u pišanju u što više pisoara iz jednog mlaza, što sam i probao. Stigao sam do sedamnaest" ("Rock", jun 1988)

0 psovanju je, par godina kasnije, rekao: "Nema brže ekspresije od psovke. Ja ako ti kažem 'jebem ti mater' - to je mnogo sadržajnije nego da ti kažem 'ne sviđa mi se to što si me pitao prekjuce, jer je to izazvalo u meni neke loše osjećaje'. Psovke su vrlo važne - svaki čovjek ima neki lični odnos prema psovkama. Jer ima ličan raspored energije vezan za njih. Ja za svaku psovku imam tačno određeno raspoloženje. Recimo - 'boli me *****', to je meni jedna od najčešćih mantri koje upotrebljavam. Dnevno najmanje sto pedeset puta kažem 'boli me *****'. Šta to znači - to je isto kao kad moja ujna ode na transcendentalnu meditaciju pa ponavlja 'kapci su vam teški, meni je super, meni je super...' i na kraju ne kapira više da je obična domaćica." ("Ritam", decembar 1992)

O tugo jesenja je, koliko me pamćenje služi, prvu koncertnu promociju imala na drugoj večeri subotičkog festivala Omladina '88, u sali Narodnog pozorišta, na kojoj je prvi i jedini put na tlu Srbije nastupio Franci Blašković, a osim njega i Mizar, Miladojka Youneed, osječki Roderick, SCH (Sarajevo), Fit, i još desetak grupa, koje su činile krem tadašnje alter-scene. lako je ploča bila odlično prihvaćena, pogotovo od mlađih naraštaja medijskih delatnika, nije se posebno dobro prodavala, te ni koncerata nije bilo previše.

Preokret se desio 1989. godine, kada je, od 25. maja do 24. juna Rambo na televizijskom OK kanalu (koji je posle mesec dana rada, najverovatnije na mig sa "najvišeg mesta", ukinuo Dušan Mitević) vodio "Znanje-imanje", jedinu pravu parodiju na kviz-programe ikad urađenu na ovim prostorima. Antonije Pušić je zahvaljujući tome doživeo da bude predložen za Oktobarsku nagradu grada Beograda za novinarstvo, zajedno sa ostalim članovima te šarene ekipe (Radoman Kanjevac, Petar Peca Popović, Tatjana Peternek, Zoran Petrović - Pirocanac, Ljiljana Jorgovanović, Dubravka Markovic, Milorad Vučelić, Ivana Bojić, Jadranka Janković...). Naravno, pobedili su neki drugi: Slobodan Jovanović (glavni i odgovorni urednik "Ekspres Politike"), Đoko Vještica ("Studio B"), Dejan Lucic ("Intervju") ili Bane Vukašinović("Doktove, kako je to..."), ali Rambo je u nekih 25 polusatnih emisija pokazao ogroman improvizatorski i zabavljački talenat (urođen, razvijan još u detinjstvu, a svakako usavršen tokom sviranja sa Egzodusom), pa je ekspresno postao prvorazredna medijska atrakcija, a u više navrata se po pola ekipe bukvalno valjalo po studiju kad bi on otpočeo neki od svojih neverovatnih, često višeminutnih, a na žalost i neprepričljivih monologa.

Krajem juna 1989, dajući intervju kao popularno TV lice, Rambo je prilično rezignirano konstatovao: "Kad sam snimio ploču, nadao sam se da će me prihvatiti kao zanimljivog tipa koji se dobro zabavlja. Ne. Prihvatili su me kao krajnje novokomponovanog. Ploče mi kupuju nekakvi tipovi bez škole, taksisti, privatnici... Vrti mi se kaseta po svadbama. Štos je, očigledno, ostao samo za odabrane." (Borba)

Početkom te jeseni, međutim, svakako zahvaljujući dobrim delom i voditeljskoj slavi, Rambo Amadeus je napunio veliku salu Studentskog kulturnog centra; održao je koncert posle kog je bilo jasno da je na scenu stupio tip koji će na njoj imati jednu od glavnih uloga onoliko dugo koliko bude hteo. Album Hoćemo gusle izašao je te iste 1989. godine. Sniman je u studiju Nenada Vilovića u Splitu, a producirali su ga Digital Mandrak (Andrija Pušić - Antonijev stariji brat, koji je i svirao klavijature i bavio se semplerima) i Saša Habić. Kao gosti u prvoj Rambovoj eksplicitno političkoj pesmi, fenomenalnoj Kataklizmi komunizma koja još nije smela tako da se zove, pa je krstena Amerika i Engleska (biće zemlja proleterska), pojavili su se tada jos uvek vrlo mali violinista Stefan Milenkovic (jedan od najrevnosnijih gledalaca "Znanja-imanja") i njegov brat Filip, Milica Ostojić- Mica Trofrtaljka (najveća trash-folk zvezda svih vremena) i Bora Đorđević. Pevao je Dino Dvornik, a Rambov kolega iz Radioaktivnog otpada - dr Jovica Dostinić je svirao saksofon i takođe pevao u Glupom hitu ("Halo, molim - Rambo ja te volim...").

Oni koji su očekivali turbo-folk koncept sa prve ploče verovatno su bili blago razočarani. Rambo se, pametno shvativši da isti štos nije lako dva puta prodati, ovog puta više pozabavio nekim drugim junacima, a najzabavnije jadranskim rođacima turbo-folkera i Laibachom. Prvi su obrađeni u jednoj pesmi u dve verzije (sa refrenom a la Mišo Kovac: "Ptico što Ijubiš zvijezde sklopi krila / jer gnijezdo je tvoje sad u oku mom"), Plombu za zelenog zuba je fantastičnim "falsetom" otpevao stomatolog Dusan Aksic. a Sokolov greben sam Rambo.

Pretenciozni zvuk najveće slovenačke izvozne rock atrakcije dobio je u pesmi Samit u burekđinici Laibach fenomenalnu tekstualnu "opremu": kombinaciju Santa Maria Dela Salute Laze Kostića, Ne, nemoj mi prici Desanke Maksimović, novokomponovanog hita Čaše lomim i Rambove turbo-poezije ("Nas dvoje smo bili trougao sreće/kao brata voleh tvog najboljeg druga...). Najbliža duhu prvenca je Čovek sam, ženo, sa muzikom Hendrixove Hey, Joe. Micom Trofrtaljkom u uvodu ("Hej Džo, jesi senuo/ kuda si to s pištoljem krenuo?/ Hej . Džo, jesi popizdio/ il si' se to sljive nazviždio?") i citatom Sabana Saulića (Sanela) u zaključku.

Na unutrasnjem omotu se nalazi tekst pesme Pegepe er-tebe i iza njega napomena da je ona "u zadnji momenat ispala sa ploče zato sto nije bilo mesta. Očekuje se da se pojavi na sledećoj ploči". Nije se pojavila do dana danasnjeg, što je i logično, buduci da je jos uvek apsolutno aktuelna.

Fenomenalni album Psihološko propagandni komplet M-91 objavljenje pred kraj godine. Najeksploatisanije pesme bile su: na radijima - Zastavnik Jemo (varijacija na Hej vojnici vazduhoplovci, jedan od najvećih hitova svih vremena sa vojničkog dela festivala "Beogradsko proleće"), koja se Rambu maksimalno ogadila jer su od njega svi posle toga očekivali samo takve pesme; na televizijama - Inspektor Nagib, a na kućnim žurkama - Halid Invalid Hari i Prijatelju, prijatelju... Na toj ploči nalazi se i jedna od najimpresivnijih stvari koje je Rambo uradio dosad - verzija dvadesetak godina stare guslarske pesme Smrt Popa Mila Jovovića. Na antiratnom koncertu, krajem aprila '92. godine na Trgu Republike u Beogradu, Rambo je ovu stvar najavio rečenicom: "A sad jedna pjesma o vremenu kad se nije živjelo po svaku cijenu". Na unutrašnjem omotu i nalepnici navedeno je da se na ploči nalazi pesma KPGS (koja će se pojaviti tek na live albumu istog naziva), a na njenom mestu na vinilu i kaseti nalaze se Halid... i Prijatelju... (koja nije smela ni da bude pomenuta na omotu zbog stihova: "Kao govna kroz kanalizaciju / plivaju komunisti kroz privatizaciju ") - sve u svemu, bio je to najbolji mogući album u najgore moguće vreme...

M-91 je nastavak dobio tek sa prošle godine objavljenim Titanikom. Live album ***** Pička Govno Sisa snimIjen na koncertu u Skoplju u decembru 1992. godine (osim naslovne numere i Karamba-karambita), objavljenje 1993, kao zajedničko izdanje Gema & DE Production. Bend pod imenom Nemoralne Kaluđerice činili su, pored Ramba, Bata Božanić - bas, Neša Petrović - saksofon, Talent - buka i Trut - bubnjevi. Dobra svirka je izgubila na uverljivosti zbog niza studijskih intervencija uslovljenih činjenicom da se na snimku koncerta publika uopšte ne čuje (pa je naknadno dodavana sa nekog Pavarotijevog live albuma) i umetanjem govornih delova sa kasete Bezobrazne reči. Najbolji momenti: Karamba karambita, Prijatelju..., Kataklizma komunizma, H.I.H i odjavna - Kraj.

                                                                                                   (nastavice se)

 Majstor!

 

"extended version"....

Svetski mega car!!!

madam mim ::"extended version"....

Tektonska anomalija ova malena ribica piranica? Prećerao si ga RaNbo.  

Ipak ga ja najviše volim iz faze M91

Aaaaa, kod Ramba uvek postoji visok stepen aluzivnosti, metaforičnosti, alegorije... što u tekstu, što u slici, a naročito u spoju ova dva

Ali "extended"...? Luđak genijalni!

Evo mog favorita među Rambovim popevkama:

Naiđoh na intervju sa Rambom iz 2009. pa, iako staro, vrlo je zanimljivo.

Rambo Amadeus u kuhinji
Od Sara u September 4, 2009



Gazda sam u kući samo kad žena negdje ode

Rambo Amadeus (45), pravog imena Antonije Pušić, vrsni muzičar iz Herceg Novog, svestrani umjetnik, filozof, i po mnogima, kultna ličnost na ovim prostorima, ujedno je i familijaran čovjek sa čak tri sina koji trenutno živi u Beogradu. Svira, kako kaže, svugdje gdje ga pozovu, a mi smo ga ‘zaskočili’ na nedavno održanom koncertu u zagrebačkom Aquariusu. Uskoro će, veli, i u Sarajevo, gdje je uvijek dobrodošao.

Razgovarala: Sara Krajina

Lični podaci

Ime i prezime: Antonije Pušić, alias Rambo Amadeus

Mjesto i datum rođenja: Kotor, Crna Gora, 1963. god.

Mjesto boravka: Beograd

Bračni status: Oženjen, sa tri sina.

Obrazovanje: Osnovnu, srednju školu i Višu pomorsku školu završio u Herceg Novom,

Fakultet za turizam završio u Beogradu.

Zanimljivost: Autor je termina „turbo folk”, kojeg je izmislio još 1988. god.

Šta se kod Ramba ‘kuha’ u zadnje vrijeme?

- Svašta, radim na hiljadu frontova. Radim muziku za najnoviju postavku legendarnog pozorišnog komada “Gospođa ministarka”, pisanog prije sto godina, a sada je čini mi se jednako aktuelan. Zatim, radim promociju ploče „Hipishizik metafizik”, pa branding kompaniji Notos, koja radi farmu vjetrenjača na Balkanu, možete pogledati na www.notoscleanenergy.com, pa ekološku edukaciju na www.tportal.hr i još puno toga.

A ko je izvjesni Antonije Pušić koji vas prati kao sjena?

- O njemu je još rano govoriti.

Je li istina da ste prije nekog vremena željeli otvoriti firmu sa braćom Karić koja bi se zvala „Pušić - Karić”

- To je samo jedna šala koja je, čini mi se, više nego uspjela.



Filozofija ishrane prema Rambu: jedi puno, jedi često, jedi zdravo, daj šta daš ili nešto drugo?

- Maslinovo ulje, riba, čokolada, probrano vino, voćne salate, med. Naravno, nisam snob, i ne trošim na hranu natprosječno, ali pazim šta jedem. Vrlo često večeram samo tako što umačem hljeb u maslinovo ulje i to je sve.

Šunjate li se ikad noću do frižidera i šta radite ako vas uhvate?

- Noćna ishrana je kompulzivna radnja, zamjena za seks. U bračnim krizama, kad seksa nema, neko skače na frižider, a neko nađe ljubavnicu.

Čime su vas hranili kad ste bili mali pa ste ispali tako naočiti i pametni?

- Jastozima. Stari je bar jednom sedmično dolazio iz ribolova sa jastogom, bili su nam dosadili, iako smo živjeli po ostalim parametrima vrlo skromno. A ko kaže da sam pametan? Ja bih prije rekao da mi fali neka daska, dok dosad nisam postao tajkun. Mnogo gluplji od mene su to postali, sad se razmeću parama, kupuju ugled i moć, g… manekenke, piju donperinjon, j… im se. Ipak, nešto kontam, kad uskoro krene revolucija, bit će bezbjednije biti s rajom nego s njima.

Kako se pravi pita?

- Hm, znam samo od čega ne može da se napravi… Znaju i vaši čitaoci, pa da ne detaljišemo.

Šta znate skuhati? Molimo neki recept.

- Evo, uzmite maslinovo ulje, ali pravo, ne ona sranja što se prodaju po mega marketima, sipajte ga u tiganj, isjeckajte bijeli luk i popržite. Prethodno skuhane makarone ili špagete samo prelijete ovim i dobijate fantastično jelo, vrlo jeftino a zdravo. To je italijanski recept spaghetti al olio.

Kako prikrivate stomak kad se udebljate?

- NE prikrivam. Šta je, tu je. Više volim da ga nemam.

A koji je najbolji metod za skidanje kilograma?

- Ne piti kap alkohola dva mjeseca i dolje ste odmah 10 kila.

Može li se takvog đetića nagovoriti da opere suđe, obriše prašinu, usisa kuću i slično?

- Teško, boga mi.



Koliko košta litar mlijeka?

- Jeftinije od litre benzina, što je apsurd. Dijete dnevno ne popije ni litar, a auto koliko popije? Treba ići pješke, pa će biti za mlijeko.

Pošteno recite, čija je zadnja u vašoj kući? I kako ona glasi?

- Ja se u mojoj kući iskreno rečeno pitam koliko i pijan s gaćama. Žena je apsolutni suveren. Gazda sam u kući samo kad ona negdje ode. Zato i nisam nikad kući.

Šta se dogodi kad vam žena skuha nešto što vam se ne sviđa, a vi umirete od gladi?

- Ne kuha ona. Ona samo vaspitava djecu i bezuspješno pokušava od mene da napravi ono što bi ona htjela, ali neće joj uspjeti. Uvijek imam maslinovog ulja i leba, meni je to dovoljno.

Od koje hrane dobivate specijalne rambovske moći?

- Maslinovo ulje, rekao sam. Ali i dagnje na buzaru. Plava riba, šnjuri, škombri, slane sardele, sirotinjska mediteranska hrana. Orasi, bademi.

A koji vam je omiljeni afrodizijak?

- Najbolji afrodizijak je zgodna i nasmijana žena. Ako nije tako, ništa ne pomaže.

Dajte nam neki gastro stih ili pjesmicu.

- Debela sam, imam sise, udat ću se j… mi se.

Šta vam je draže, riba ili koka?

- Riba.

Da morate birati jedno od navedenog, koje biste odabrali da budete i zašto: metroseksualac, gastroseksualac, biseksualac ili samo seksualac?

- Gastroseksualac. Turska poslovica kaže: “Gladan međed ne pleše”.

Pravite isključivo mušku djecu. Šta je reći?

- Valjda Bog traži da na planeti bude još ovakvih k’o ja.

Koji je recept za pravljenje sinova?

- Treba biti stalno na putu, pa poslije duže pauze praviti djecu. Ako se pravi svaki dan, onda se rađaju ćerke.

Za kraj, šta biste poručili čitateljima koji žele biti poput vas?

- Bolje nemojte.

Preuzeto: gusto.ba

"Најбољи изданак једне потпуно нове генерације; не мири се са утемељеним редом вредности који се наочиглед свих нас распада као кула од карата. Уписао се у великане овдашње музике, првенствено зато што је сталним негирањем 'ауторитета' успоставио комуникацију са нервозним, урбаним становништвом које је већ оболело од вируса стерилности крајем осамдесетих и ратног предвечерја наредне декаде. Рамбо је постао оно што је хтео – антихерој деведесетих, дефинишући емоцију хиперприземних новокомпонованих звезда и црначке еруптивности. Рамбо помера. Догађа се тако ужасна ствар по друге – после његовог концерта сви остали су досадни."*

*Петар Поповић, уводни текст у емисији Рокументи Радио Телевизије Београд (сценарио Петар Поповић, режија Милорад Миленковић). Рокументи су серијал од 15 епизода о најутицајнијим актерима домаће рокенрол сцене. Сниман је током 1994/1995. године. Емисија о Рамбу Амадеусу емитована је 17. 06. 1995. године.