Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 6 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 6 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» DW - svetska scena i region Balkana
Juče u 8:37 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 8:25 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:34 pm od Brave Heart

» Sav taj blues
Juče u 12:05 am od Davidova

» Milovan Brkić...
Uto Dec 11, 2018 11:58 pm od Davidova

» Starački dom
Uto Dec 11, 2018 11:39 pm od Davidova

» EKV bend za citavu vecnost
Uto Dec 11, 2018 11:18 pm od Davidova

» Lične fotografije
Uto Dec 11, 2018 11:07 pm od Davidova

» Usamljenost
Uto Dec 11, 2018 10:56 pm od Davidova

» Šta vas privlači kod žene?
Uto Dec 11, 2018 10:52 pm od Davidova

» Misli velikih
Uto Dec 11, 2018 10:37 pm od Davidova

» Q
Uto Dec 11, 2018 10:26 pm od Davidova

» Vesti iz sveta astronomije...
Uto Dec 11, 2018 6:52 pm od Brave Heart

https://2img.net/h/s1.postimg.cc/2jaw3c4r7j/logo-cir.png
https://2img.net/h/s28.postimg.cc/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
https://2img.net/h/s10.postimg.cc/s8x6lw7bt/GF-_Logo12.png
https://2img.net/h/s17.postimg.cc/p630tcadr/vremenska_prognoza.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Sindrom humanih oruzanih intervencija

Ići dole

Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od drdoktor taj Pet Apr 16, 2010 9:04 pm

Синдром хуманих оружаних интервенција

Владимир Јевтић
недеља, 28. март 2010.
Заборављени геноцид
У селима у околини нигеријског града Џош, који је иначе познат по крвавим сукобима између муслимана и хришћана у тој иначе претежно исламској земљи, 8. марта догодило се још једно у низу масовних убистава. Злочин је почињен над хришћанима који су зверски убијени од стране банди муслимана који крстаре тим подручјем и који се хришћанима свете због недавних сукоба у којима су страдали муслимани. У питању је још једна афричка спирала насиља пред којом свет, а нарочито Американци затварају очи.

Oвај масакр у коме је страдало око 500 хришћана почињен је мачетама што нас враћа на, сада већ готово заборављени, највећи и најстрашнији геноцид који је икада почињен на афричком континенту који је у Руанди, Бурундију и суседном Конгу такође почињен углавном мачетама. Покољ који се догодио 1994. год за резултат је имао готово милион жртава и то у току од само стотину дана, од априла до јула 1994. год. Ипак, као и увек, тачан број жртава се никада неће утврдити. Тај покољ у коме су мачетама збрисана читава села насељена припадницима племена Тутси одвијао се пред очима међународне заједнице као и пред очима назови светских хуманитараца који, из разлога које ћемо у наставку навести, нису ни прстом мрднули како би спречили један од највећих злочина у људској историји.

Извештај о стању у Руанди који је поднела организација Хјуман Рајтс Воч довољно сведочи о срамоти тзв. западне демократије. Поменута организација је наиме, навела да су САД, Белгија, Француска као и савет безбедности УН могли да спрече овај покољ, који су извршили припадници већинског племена Хуту који су при томе побили готово милион припадника племена Тутси као и оних Хутуа који су се залагали за мирно окончање сукоба, јер су неколико месеци добијали извештаје од официра УН. A oви су као чланови мировне мисије боравили у овој афричкој земљи, али их једноставно није било брига. „Американце је занимао само новац, Белгијанци су желели да сачувају образ, а Французи су желели да сачувају свог савезника, геноцидну владу”[1] изјавила је Алисон Дес Форгес учитељица у Руанди и припадница поменуте организације.

Да су се Американци свесно оглушили о захтеве комаданата УН да пошаљу своје трупе говори и податак да је канадски генерал Ромео Деларе упозоравао на могућност масовних злочина али захтеване додатне трупе никада нису послате. Француска је оптужена да је војно подржавала владу коју су чинили припадници племена Хуту чак и током трајања геноцида, док је Белгија, чији су десет војника страдали у сукобима отворено стала на страну САД које су се противиле ширем војном ангажовању.

Зашто је у свим овим случајевима изостао нама тако добро познат концепт тзв. хуманитарних интервенција који смо и сами осетили на својој кожи 99 и којим се Американци и њихови НАТО савезници тако поносе?

Американци су свој концепт „хуманитарне интервенције” спремно и вољно применили у Ираку, као и у јужној српској покрајини, путем које су „албански цивили ослобођени од српског терора”. Готово је непотребно наводити да су резултати ових назови хуманитарних интервенција стотине хиљада мртвих ирачких цивила исти као и „демократизација” косовског друштва у коме се „недужни цивили” богате од трговине наркотицима, белим робљем и људским органима отетих Срба. Али „праведни” рат је остварио своју сврху зар не? На Косову је створено мултинационално демократско, слободно и савремено друштво у коме се поштују права и животи припадника националних мањина, или барем тако гомила злочинаца те лажи пласира својој јавности да би замаскирали праве циљеве агресије а то оправдање постојања НАТО, рушење „непослушног“ режима, обезбеђивање кохезије међу НАТО савезницима као и ширење америчких тржишних вредности, али не заборавимо при том и потребу да се, НАТО на челу са Америком, докаже као супериорна војна сила која на овај начин шаље поруку свим осталим непослушним земљама. Наравно агресија је за циљ имала стратешко војно позиционирање у региону али је свакако и обезбедила додатну ињекцију војно индустријском комплексу.

Дакле, у суштини иза свих ових назови хуманитарних ратова, што у суштини представља очигледну контрадикцију, стоје амерички интереси који у Руанди нису били довољно снажни да би се Американци војно укључили. Осим тога, кога је још брига за тамо неких милион или два Тутсија којих и онако има превише да би мултинационалне компаније могле несметано да експлаотишу природна добра.

Очигледно је да је међу званичницима високог ранга у Стејт департменту постојао мањак интереса и подршке, Питер Тарноф, подсекретар за питања међународних односа очито није имао интереса за Руанду, док Тим Вирт подсекретар за глобалне односе није имао никакву улогу током геноцида иако његов ресор укључује питања људских права.[2]

Осим Нигерије и Руанде поменимо и Судан у коме се од 1983. до 2005. водио готово заборављени грађански и верски рат као и нови фронт који је отворен у западној провинцији Дарфур. Поменути рат између муслимана и хришћана на југу те земље однео је готово два милиона жртава. Нико се није журио да ослободи недужне цивиле од репресивног режима у Картуму који је одговоран и за последње сукобе у западној провинцији Дарфур која је насељена црним становницима који су се побунили против владе која фаворизује Арапе који иначе и чине већинско становништво Судана. Рат који се водио на југу Судана представљао је један од најкрвавијих ратова који су се водили у другој половини двадесетог и на почетку двадесетпрвог века и у коме је више о четири милиона хришћана било принуђено да напусти своје домове. Упркос овим огромним жртвама нико није желео да иступи и оконча овај сукоб који је резултовао толиким бројем жртава. Амерички концепт тзв. хуманих ратова поново је заказао.

Пакао на рогу Африке

Међутим, та иста Америка се није либила да 1992. год. пошаље своје маринце и специјалне јединице делта одреда у Сомалију како би наводно помогла трупама УН у достабљању помоћи и хране цивилима који су се нашли у унакрсној паљби између разних зараћених банди у Могадишу. Али се та интервенција касније претворила у неуспели покушај хватања тамошњег војног вође и диктатора Мухамеда Аидида који се завршио потпуном катастрофом која је за резултат имала осамнаест мртвих америчких маринаца.

Све је почело помпезним искрцавањем америчких маринаца које је наликовало неком филму у режији Ридлија Скота који је иначе и снимио пропагандни спотић „Пад црног Јастреба” који предсатавља само један у низу филмова који екранизују и глорификују наводни хероизам америчких војника који остављају своје животе на олтару светске слободе и демократије.

Сви смо могли видети режирани десант америчких маринаца на обалу Сомалије који као ослободиоци долазе у земљу у којој влада ужасна анархија како би повратили демократију а кући се враћају у ковчезима. Наравно, Америка није остварила свој циљ који је представљао војно позициониранје у Сомалији и зато се повукла а наводно услед страха од даљих губитака а у стварности услед недостатка интереса дозволила је да припадници Хуту племена неометано готово истребе своје суседе у Руанди. Дакле, на афричком континенту концепт хуманитарног рата потпуно је заказао али ништа зато, Американци су пронашли друге делове света који су од виталног националног интереса као што је Блиски Исток и Балкан где су поново применили стратегију хуманитарних интервенција које су овога пута и званично класификоване од стране председника Клинтона као “хуманитарне акције”. Наравно да се ни овога пута није радило о правим хуманитарним разлозима већ о нафти и рату ради самог рата који у америчку државну касу слива огромну количину новца од пореза.

Међутим, Американци се нису либили да се војно укључе у наводно обезбеђивање дотура хране цивилима у разореном Могадишу који је готово уништен у сукобима разуларених банди под контролом диктатора Аидида. Наравно, ово је представљало само начелни разлог америчког војног уплитања. Америка се никада у неки сукоб није умешала а да није имала геостратешког интереса који никада није имао везе са стварним хуманитарним разлозима што је сасвим очигледно и свима јасно. Свакако, изузетак није представљала ни Сомалија у којој је америчко војно присуство било од пресудног значаја. Многи аналитичари сматрају да је неуспех у Сомалији наводно узрок зашто армија САД није интервенисала и у Руанди. Након 3. октобра 1993. када су припадници елитног делта одреда сукобили са наоружаним припадницима уличних банди које су биле под контролом Мохамеда Аидида, Американци су имали осамнаест погинулих војника док је светска јавност била запрепашћена сликама које су обишле свет и које су приказивале бандите који су улицама Могадиша вукли тело убијеног пилота америчког хеликоптера.[3]

Наравно како би оправдали недостатак геополитичког интереса, када је била у питању Руанда, Амерички званичници су се позивали на случај Сомалије. Политичари у администрацији су Руанду посматрали кроз призму догађаја у Сомалији и као последица таквог виђења ствари проценили су да би сваки облик интервенције морао имати велике размере што би аутоматски подразумевало високу цену таквог једног облика војног ангажовања које не би довело до значајног побољшања ситуације на терену.

Оскар и лажни хуманитарци

Док се редитељка Кетрин Бигелоу задовољно осмехује док прилази подијуму како би примила награду оскар за филм који приказује још једну „праведну” интервенцију армије САД из „људског” угла све више самих америчких грађана диже глас против ових назови хуманитарних ратова.

Примери јужне српске покрајине, Ирака као и поменуте несрећне Сомалије, која је растрзана деценијским ратовима између различитих банди и фракција и која представља уточиште савременим пиратима који на тај начин покушавају да преживе, сасвим јасно показују какви су амерички глобални циљеви. У случају Сомалије у питању је било стратешко позиционирање на рогу Африке и контрола аденског залива, у случају Ирака богати нафтни извори и свргавање као и убиство непослушног диктатора Садама Хусеина који је раније тако добро служио интересима мултинационалних компанија док је на Балкану циљ био стварање квази државе која ће представљати америчког адута за будућу дестабилизацију читавог региона. Америчка армија јесте била до ногу потучена и осрамоћена од стране Аидидових банди али је убрзо пронашла друге циљеве уз помоћ којих је могла да задовољи свој „алтруизам” и „човекољубље”. Зар ово није улога која је достојна још једног оскара? Можда за филм који ће бити посвећен „храбром” и „неустрашивом” бомбардовању Србије од стране „хуманитарне” НАТО алијансе.

Каква ће бити будућност ових тзв. хуманитарних интервенција и да ли би могли да очекујемо да ће у блиској будућности САД и њен војни врх заједно са својим НАТО савезницима, одлучити да своје хуманитарно ангажовање у свету ограниче на пуку демонстрацију силе у циљу застрашивања непослушних лидера широм света? Нажалост, светски хуманитарци ће готово сигурно наставити да примењују своје виђење правде најхуманијим могућим средствима тј. оружаном силом за коју се у историји толико пута показало да веома ефикасно решава проблеме хуманитарне природе. Коме је још потребан дипломатски приступ? Наравно, шалу на страну све док се у свету озбиљно не буде променио однос снага, можемо само да се надамо да нам никада неће бити потребна помоћ светских хуманитараца. Наравно будући однос снага се лако може предвидети уколико узмемо у обзир војну иднустрију као и јачање економија и привреде азијског џина Кине, што за собом свакако повлачи и јачање политичке моћи. Можда се можемо надати да ће у будућности човекова хуманост заиста показати своје право лице.

[1] http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/308542.stm

[2] . http://www.enotes.com/genocide-encyclopedia/somalia-intervention

[3] https://www.youtube.com/watch#!v=UMW8VSMZ5uY&feature=related

Sindrom humanih oruzanih intervencija
avatar
drdoktor
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1448
Datum upisa : 06.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Fristajlo taj Pet Apr 16, 2010 11:15 pm

Doco,
kad pokreneš temu, nemoj da kažeš baš sve- jer ti se niko neče uključiti u diskusiju...
Šalu na stranu; i nekome sa pola mozga, ali sa dovoljno morala- jasno je o čemu se tu radi. Pohlepa, pljačka i stilizovani kolonijalizam su pravi motiv, humanitarni ciljevi su maska; to je toliko očigledno, da već i sami priznaju, pre nego što postane komično (Irak, Afganistan...)

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od drdoktor taj Pet Apr 16, 2010 11:18 pm

Aaa u tome je problem. Hvala na savetu. Smile
avatar
drdoktor
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1448
Datum upisa : 06.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od All Angel taj Sub Apr 17, 2010 12:22 pm

Rat u Koreji je "tata" modernih "policjskih" akcija, to je bila i zvanicnoa vojno -administrativna klasifikacija.Sovjeti takodje nisu bili vakcinisani od policijskih akcija...i oni su to voleli samo su ih drugacije krstili,pardon,zvezdili.Daleko od toga da je tema iscrpljena...sto se mene tice nije ni zagrebana Very Happy


Poslednji izmenio All Angel dana Sub Jun 19, 2010 12:31 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
All Angel
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1083
Datum upisa : 30.03.2010
Lokacija : Belgrade

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Fristajlo taj Sub Apr 17, 2010 11:48 pm

All Angel ::Daleko od toga da je tema iscrpljena...sto se mene tice nije ni zagrebana Very Happy
Naravno, nego, malo zezam docu... On postavi opširan članak, koji obradi temu savršeno- pa je muka naći pravac, koji nije zatvoren u samom tekstu; no, ko traži, nađe...
Ja nalazim u pominjanju multinacionalnih kompanija i krupnog kapitala; naime, ne treba biti genije i shvatiti vezu između novca, lobista u Kongresu, Senatu, a od skora i u Savetu EU i sve češćih "humanitarnih intervencija" po malim, nezaštićenim državama i narodima.
Pronađu nešto- neki resurs, koji bi mogao da zarađuje novac; pošto ne žele da plate tržišnu cenu za to, prvo se postaraju da unište tržište- izazovu sukob, potom pošalju posmatrače, pa vojsku, a na kraju "humanitarce, koji nisu ništa drugo do civilni nadzornici imanja koje ih interesuje. Taj oprobani mehanizam više i ne kriju- čak ga koriste i za zastrašivanje.
Začudno mi je, međutim, namerno zatvaranje očiju jedne vrste ljudi, koja ima sposobnost da to i vidi i prepozna, ali, iz nekog razloga odbija da prizna takav oblik realnosti. O čemu se tu radi? Da li je to samo kukavičluk, defetizam, ili nešto treće?

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od drdoktor taj Ned Maj 16, 2010 11:51 am

Савремени свет
Имиџологија и идеологија „хуманитарних“ НАТО интервенција
Светозар Стојановић
Имиџистички обрт и имиџистички свет

Имиџизам ваља дефинисати као скуи ставова, институција и пракси коjима се стварају и шире имиџи стварности.Пада у очи да су филозофи, друштвени теоретичари и уопште интелектуалци често склони да пренаглашавају улогу идеја у стварању имиџа и да чак имиџе своде на њих. Али то је далеко од истине у овом времену којим доминирају визуелни мас-медији. У широком распону од бизниса до политике визуелне творевине (које супротно идејама карактерише пуна конкретност и непосредност) прожимају савремена развијена друштва. Као да смо од речи као божанског почела („У почетку беше реч") стигли до слике као људског почела (такорећи: У почетку беше слика). Не полази бадава CNN телевизијска мрежа од гесла „Једна слика вреди као хиљаду речи“ (Picture’s worth thousand words).

Имицотворна и имиџодавна елита је сада утицајнија од идеотворне елите. За разлику од идеотвораца, многи политичари су увидели да делују у постгутенберговској ери. Зато се мање труде да створе идејне програме, а више да пласирају одговарајуће имиџе. Многи новинари су се преобратили у имиџисте,често свесно манипулативне.

Кроз свршене имиџе изузетно је тешко а често и опасно пробијати се, што масовно доживљавају Срби протеклих двадесет година. Свршени имиџ се често намеће и претвара у свршено стање. Данас има много индивидуалних и колективних корисника и жртава таквог имиџа и стања.

Посебну пажњу ваљало би посветити разради идеје о имиџологији. Под њом подразумевам скуп имиџа који друштвене групе по цену истине користе за оправдавање властитих и дискредитовање конкурентских, противничких и непријатељских поступака. Као образац за тај критички појам узео сам схватање идеологије као скупа идеја који друштвене групе по цену истине користе за оправдавање властитих и дискредитовање конкурентских, противничких и непријатељских поступака. За мене „имиџологија" представља појам знатно обухватнији од „идеологије" – ова друга чини један облик прве, и то све мање утицајан. Нека буде речено и то да су носиоци моћи заинтересовани за изградњу и развој идеологије првенствено ради утицања на елите, док им је за масе довољна и имиџологија друге врсте.

Истакнутим критичким интелектуалцима често је „испод части“ да се озбиљно баве побијањем масмедијске производње и пласирања имиџа. А они који то ипак чине најчешће превиђају да имиџима не могу најефикасније парирати речју, књигама, часописима, листовима. Док се критика идеологије концентрише на вербално указивање на чињеничну нетачност, неодрживост наведених разлога, непринципијелност, појмовну неадекватност, логичку некохерентност... на имиџологију би се морало одговорити пре свега контрасликама и уопште контраимиџима непојмовне и уопште неидејне врсте.

„Крај историје” под вођством САД као „беневолентне суперсиле”

Пад источноевропског и совјетског комунизма и самог СССР-а као његовог центра и јемца био је основни подстицај за Фукујамину поставку о „крају историје” и САД, те наводно једине суперсиле, као њеног стожера, промотера, гаранта, лидера, поставке која се захваљујући њиховој имиџистичкој и идеолошкој хегемонији брзо ширила светом. Тада се осећање „америчке изузетности и светске мисије одређене од Божјег провиђења“ било претворило у хибристичку илузију о малтене свемоћи. Готово усхићено, премијер Масимо Д'Алема изјавио је да учешћем у бомбардовању Србије Италија „ступа у племенити круг великих“.

Врло мало је писано и говорено о америчкој претензији и на етички „крај историје“. Мање-више све се свело на универзализовање демократско-капиталистичке парадигме у политичкој, економској и правној сфери. А управо је из умишљене етичке супериорности извођено морално право на унилатералне „хуманитарне војне интервенције“ САД и других НАТО чланица.

Под америчким тотализмом (није то тоталитаризам) ваља подразумевати снажну тежњу САД да свој утицај и моћ шире по целом свету путем примера, активног залагања, па ако треба и кад може и путем наметања, укључујући и наметање војном силом. САД настоје да тотализују, универзализују капиталистички начин производње и капиталистичко тржиште, енглески језик као lingua franca нашег доба, слободно кретање и запошљавање најбољих стручњака и стваралаца по свету, „сузбијање тероризма“, „демократију и људска права“...

Ево неколико разлога због којих је Фукујамина поставка о „крају историје“ од самог почетка била неоснована:

Апсолутни заокрет у историји, али у негативном смислу, најављен је „малом апокалипсом” у Хирошими и Нагасакију, и то безмало пола века пре него што је Фукујама лансирао своју поставку. (Зар није у најмању руку иронично то што је теза о позитивном врхунцу, „крају“ историје потекла баш из земље која је произвела такву апокалипсу и њоме наговестила могућност и тенденцију кретања човечанства ка самопрозведеном а буквалном крају историје!)

Једва да је прошло неколико година од објаве „краја историје“ а испоставило се да је амерички демократски капитализам добио новог конкурента у исламском фундаментализму, радикално антикапиталистичком и антидемократском, а понекад и терористичком.

А шта тек да велимо о 11. септембру 2001. када постаје сасвим зорно да су САД ипак само крхка „земаљска” сила.

Сам термин „суперсила” сугерише неку врсту „надземаљске” моћи, те зато спада више у теологију него у друштвену науку. Теолошки призвук је имао и назив „Милосрдни анђео“ за војни напад САД и њихових НАТО савезника на Србију (и Црну Гору).

САД, дабоме, немају никакву неограничену моћ већ (и) због тога што апокалиптичким средствима располажу и неке (у сваком другом погледу) знатно слабије државе (међу њима и једна Северна Кореја) којима такође могу да униште или испровоцирају уништење доброг дела човечанства – а све казује да ће се број и снага таквих држава увећавати.

Сем тога, поставља се и питање каква је то „суперсила, и то једина“ кад није у стању да диктира стање ни у неким земљама које не располажу апокалиптичким средствима, као што су примерице Иран, Ирак, Авганистан...

А шта тек да велимо о односима моћи (између осталог и апокалиптичке) између САД и других веледржава као што су Русија, Кина, Индија...

Да поменем и то да администрацији САД није било паметно да призна отцепљење Косова и Метохије и врши притисак на друге земље да то исто учине ако ни због чега другог а оно зато да не би откриле колико је ограничена њихова моћ и утицај у свету, другачије речено, каква је то „суперсила” која је једва намакла мање од трећине чланица УН да је у том погледу следе!

Због свега наведеног САД није ни било оправдано карактерисати као суперсилу него само као велесилу, истина и сада све-у-свему снажнију од осталих велесила, посебно у способности пројектовања моћи по глобусу.

Многи Американци, такорећи до јуче, веровали су да под вођством САД наступа „крај историје" и у облику тоталистичког и laissez faire капитализма. Од њега су очекивали да путем приватне својине и тржишта завлада практично свим сферама друштвеног живота (електронским и штампаним медијима, здравственом службом, социјалним и пензионим осигурањем, образовањем, културом, уметношћу, науком, па чак и изборном и другом утакмицом за политичку моћ унутар земље, али и спољном и војном политиком, примерице у форми својеврсних интервенција приватних компанија својих пензионисаних официра у страним земљама). Али очекивали и да тај капитализам буде имун на цикличне осцилације (booms and busts), и да им омогући практично бесконачан привредни раст и трошење.

Сада се, међутим, САД налазе у претешкој транзицији, не само од „суперсиле“ до „тек“ велесиле, него и од laissez faireи тоталистичког до државно регулисаног и нетоталистичког капитализма који треба да их извуче из дубоке рецесије и општедруштвене кризе. На ироничан начин потврдило се да су САД „суперсила“, пошто је једино та земља могла да изазове глобалну кризу. То, наравно, са собом повлачи и закључак да се свет не може извући из кризе ако то не учине и САД.

До тзв. повратка историје („Историја се вратила“ – наслов је скорашње књиге Роберта Кагана) није дошло и не може доћи јер „краја историје“ није ни било.

Арбитрарно интервенисање

Треба одлучно одбацити навику САД и њихових савезника у Европи да говоре и интервенишу у име „међународне заједнице” и „права човека“, и то мимо УН, јер је у питању мање од шестине човечанства. Корпус људских, грађанских и националних права имао је велики удео у хуманизовању и демократизовању капитализма, али и у критици и рушењу комунизма. Међутим, та права се обилато користе и за правдање западне хегемоније у свету. Тамошњи масмедији представљају главни расадник поп-идеологије и уошпте поп-имиџологије тих права. Тешко немоћнијим државама кад падну под њихов удар и постану монета за поткусуривање у унутрашњој политичкој и медијској утакмици на натовском Западу.

Не може се истинољубиво и правдољубиво говорити о одговорности за ратне злочине у току разбијања Југославије и Србије, а да се претходно не утврди иницијална одговорност за разбијање тих међународно признатих држава. Не ваља кажњавати само злочине почињене у рату а да се истовремено не кажњавају и изазивачи самог рата ( „злочини против мира”) без којег, дабоме, не би ни било ратних злочина.[1] Зашто Међународни кривични суд за бившу Југославију није добио мандат да суди и за то? Уместо да и неки западни лидери одговарају за помагање сецесионистима, они бивају слављени због својих „хуманитарних и миротворних” интервенција. Том circulus viciosus-у (унутрашње насиље – спољна подршка антисрпској ствари – проширена репродукција проблема и трагедија) ни данас се не види поуздан крај на КИМ.

Велики је допринос САД и ЕУ насилном разбијању и Србије, а нико у њима није за то одговарао ни политички, а камоли правно. При томе је њихово третирање властитих националних мањина у потпуној супротности са односом према нашим националним мањинама. Заправо, САД чак и немају појам националне мањине за своје прилике. А Европској унији није ни на крај памети да подржи настојање било које националне мањине њених чланица да се отцепи, па чак ни само да добије политичко-територијалну аутономију ако је већ нема. Истовремено како САД, тако и огромној већини чланица ЕУ није била довољна ни српска понуда „суштинске аутономије” (која се мало разликује од независне државе), него је силом подржала потпуну сецесију КИМ.

САД и водеће земље ЕУ учиниле су све за Албанце на Космету и све урадиле против тамошњих Срба, а раније и подржале хрватску насилну ликвидацију Републике Српске Крајине и истеривање Срба из Хрватске.

Које закључке би Запад требало да извуче и из претензија и понашања Албанаца у Македонији? Да ли стање у тој земљи открива истину и о проблему Космета? Какве поуке за интегритет Црне Горе ваља извући из косметског случаја?

Није тешко замислити како би САД и ЕУ реаговале кад би Србија подржала евентуалну сецесију Републике Српске од БиХ, мада ћуте кад Албанија отворено подстиче косовско-метохијски сепаратизам.

Како изгледа активност САД и Запада на разарању Југославије и Србије у светлу њиховог настојања да по сваку цену спрече да се постсадамовски Ирак расточи по курдским, сунитским и шиитским шавовима?

Ваљда је био ред да оне европске земље које немају сепаратистичке проблеме (на пример Немачка) препусте своје место у међународним телима која се баве косметским питањем – оним земљама које имају искуство са њима (примерице Шпанији, која чак није била ни чланица тзв. Контакт групе!).

Донекле је јасно, мада наравно не и оправдано, зашто су државе које полазе од културно-етничког схватања и практиковања нације, као што су Немачка, Аустрија, Италија, подржале једностране сецесије од Југославије и Србије, али је теже схватити зашто су то исто учиниле и државе засноване на грађанистичко-држављанском појму и пракси нације, као што су САД и Француска. Највише што су те земље спремне да дозволе и признају код себе јесте мултикултуралност, али нипошто и мултинационалност. Зар од њих није пре требало очекивати да наставе да подржавају југословенство и Југославију? Зашто барем оне нису захтевале референдум грађана Југославије, а касније и Србије кад су се суочиле са питањем да ли да наставе са подршком њиховом интегритету или да помогну њиховом цепању? Како то да су и за те земље били једино меродавни сепаратни референдуми грађана југословенских република, у ствари већинских културно-етничких нација, па чак и албанске националне мањине на КиМ – и то као да референдум представља неко апсолутно право, штавише право на отцепљење, а не тек једно право међу другим правима, омеђено дужностима и истим таквим правом свих осталих државно-конститутивних нација и одговорношћу за последице реализације тог права.

Сингуларизација у функцији оправдавања

Колективитети исто као и појединци најтачније откривају властите приоритете кад их прилике ставе у „искушење“. Пошто су им интереси важнији од вредности које сугеришу својом имиџологијом и идеологијом, многи амерички и други западни моћници често суштински мењају свој приступ осталом свету „од случаја до случаја“, при чему за случајеве који су практично идентични употребљавају различита, па чак и супротна мерила.

По свој прилици деловала je синергија између преварантско-шпекулативие димензије капитализма САД и њихових интервенција по свету којима је по правилу претходиo бараж медијских и других „хуманитарних“ и „демократских“ образложења. Уосталом, шта се друго могло очекивати од доскорашњих америчких владајућих режима који су форсирали тржиште без ауторитативних правила него то да и у спољној политици врлудају од једног до другог „јединственог случаја“. (И то је добра илустрација дегенерације званичне имиџологије и идеологије од „искривљене свести“ у „лажљиву свест“).

Тако су К. Рајс, тадашњи државни секретар спољних послова САД, и З. Бжежински, бивши саветник за националну безбедност председника Картера, који су иначе подржали војни напад на Србију (и Црну Гору) 1999, заједно са многим другим званичницима, јавним личностима и мас-медијима најоштрије напали руску војну интервенцију у Грузији 2008. године – она поређењем са Хитлеровом анексијом Судетске области Чехословачке а он са Стаљиновим нападом на Финску.

Русија је од америчких и других западних кругова осуђена због „несразмерне“ реакције на војну акцију Грузије, оних истих кругова који су организовали и подржали вишемесечно бомбардовање Србије (и Црне Горе) од НАТО.

Оних истих који захтевају повлачење руских трупа из Грузије мада су поздравили изградњу трајне америчке војне базе Бондстил на КиМ, и то са перспективом уласка тог отцепљеног дела Србије у НАТО.

Најзад оних истих који као решење сугеришу „појачану аутономију“ за Абхазију и Јужну Осетију у саставу Грузије, иако су одбацили понуду „суштинске аутономије“ за КиМ у Србији и чак га признали као самосталну држасву.

Док на унутрашњу политику водећих западних држава. можемо да примењујемо Марксов образац за критику идеологије, дотле критика њихове спољне политике треба да се усредсреди на третирање арбитрарно одабраних случајева као да су suigeneris. Маркс је раскринкавао апстрактне општости буржоаске идеологије као конкретне посебности, рецимо појам „грађанина“ као скривалицу за класне разлике, капиталистичку класу на једној и радничку класу на другој страни. Ту се лажна универзализација постиже брисањем разлика, док се у имиџологији и идеологији коју овде критиикујем лажна сингуларизација постиже апсолутизовањем разлика између одабраног случаја (Слободан Милошевић, Косово и Метохија, Србија, Република Српска, Срби у Хрватској, Грузија...) и осталих случајева исте врсте.

Манипулисање имиџом жртве и злочинца

Имиџ борца за људска права не би био делотворан без његовог стриктног „црно-белог“ раздвајања злочинца и жртве. При томе се неретко наседа самопроизвођењу имиџа жртве. Зар „хуманитарна интервенција“ не би требало да се окрене и против стране која манипулише тим имиџом?

Имиџ жртве користиле су током јутословенских сецесионистичких и антисецесионистичких ратова све сем српске стране (Срби су га по правилу истицали пре почеткаи после завршеткатих ратова). Срби ни до данас нису потпуно схватили да им је имиџ победника (локалног) у БиХ, Хрватској пре ликвидације РСК и на КИМ пре НАТО окупације, доносио све већу сатанизацију од стране западног суперпобедника. Дабоме, у пракси су осцилирали између јуначења и капитулантства, али нису уочили да ће и са овим потоњим, да о првом и не говоримо, имати велике тешкоће у судару са свршеним имиџом злочинца који је исфорсиран о њима. Чак и после пораза на Космету тадашњи владајући режим у Србији свим силама се упињао да створи имиџ победника. То је јако помогло онима који онемогућавају имиџ Срба као жртава НАТО напада.

Најновији облик „издаје интелектуалаца“ јесте, по мени, априорно стављање на страну „слабијег и жртве“ – као да је он увек потпуно недужан и у праву, и као да он, подржан споља, не може такође бити јачи и злочинац. Неки интелектуалци су од тога начинили врло уносну професију и чак постали масмедијске звезде. Њихову савест не узнемирава ни то што конформистички подупирући једнострани имиџ жртве производе жртву таквог имиџа на другој страни. То се чак изродило у неку врсту моде, готово „шика“ и бивања „у тренду“. Тако се „политичка коректност" преокренула у своју супротност:симплификаторско, некритичко и некоректно ширење имиџа жртве, односно зликовца – оба имиџа предодређена од стране доминантне имиџотворне силе.

Лако је стицати „хуманитарне“ поене као интелектуалац нације која је имиџисана само као жртва. Много је теже остати критички интелектуалац у нацији која је добила имиџ зликовца. При томе не мислим на тешкоћу изазвану притиском властите средине да се некритички порекне било каква њена улога у произвођењу жртве. Овде сугеришем тему о критичким хуманистичким интелектуалцима као жртви довођења у питање наметнутог имиџа колекшивног националног зликовца. На њих се – ево још једне теме –свом снагом бацају (само)проглашени „хуманитарни“ интелектуалци.

„Права“сепаратистаvs. права држава

У новијој међународној констелацији практично се полази од тога да је национална већина увек моћнија, те нарочито САД по свету инсистирају на правима националних мањина (кад год то одговара њиховим интересима). Међутим, због подршке великих сила национална мањина у једној земљи може лако постати моћнија од националне већине и чак успоставити својеврсну тиранију мањине. Свежу илустрацију за то пружа Космет, где је НАТО интервенција довела до фактичког отцепљења албанске националне мањине и те територије од Србије. Где се ту дело право националне већине у Србији? Излази да би понекад баш већини била неопходна заштита од мањине, а не обрнуто. Било би истинољубивије и праведније кад би се у начелу полазило од односа моћи у свету, па се питало какав је однос снага националне већине и мањине у сваком конкретном случају и контексту.

Један од начина на који Запад иде наруку политици свршеног (разбијачког) чина јесте инсистирање на наводној обавези држава (дабоме арбитрарно одабраних) да и своје унутрашње спорове безусловно решавају без принуде. Доведено до крајности, то значи да је довољно да као у Југославији и Србији сепаратисти на „својој“ територији на изборима (најчешће на брзину организованим) или референдуму (по правилу са манипулативним питањем) добију већину гласова за осамостаљење, или провоцирају и чак нападну војну и полицијску силу, па да централна власт практично мора да дигне руке од тог дела државе (ако ни због чега другог а оно да не би „непропорционално реаговала“).

Знано је да колективитети често теже да своје жеље, претензије и интересе, чак и оне најсебичније и најнеумереније, прогласе за права из којих тобож аутоматски проистичу обавезе других да им удовоље. По свему судећи, због југословенске и других сличних трагедија треба приступити коренитој допуни међународног права. Рецимо доношењем једне Универзалне декларације о обавезама према међународно признатим државама (поред постојеће Универзалне декларације о људским правима и других меродавних међународних декларација и прокламација о тим правима) која би требало да пропише међусобне обавезе њихових конститутивних нација (и националних мањина), али у вези са тим и одговарајуће обавезе осталих држава према њима. Да је таква декларација постојала, можда би страни моћници боље промислили пре него што се ставе на страну сецесиониста у Југославији и Србији. Ваља се надати да ће од Србије иницирана оцена Међународног суда правде о КиМ отворити пут за одговарајућу примену али и допуну међународног права.

Поред тога, како би било да УН створе један форумсастављен од светских зналаца и угледника који би проверио тврдње о оправданости или неоправданости разбијања Југославије и Србије, изнутра и споља? Ево неких питања, ограничених на КиМ, којима би се речени форум позабавио:

Ваљало би испитати тврђење о превентивној мотивацији НАТО ради спречавања хуманитарне катастрофе косметских Албанаца коју је припремао Слободан Милошевић. Додуше, протагонисти те тврдње претходно су говорили да је таква катастрофа већ навелико била у току, те се већ због тога може сумњати у њихову кредибилност.

Задатак поменутог форума био би да утврди и то колико је стварно жртава било на обе стране, и то одвојено за период пре, за време и после НАТО интервенције.

У тражену слику морала би ући и чињеница да су косметски Албанци предвођени Руговом већ одавно били успоставили своје паралелне државне и друштвене институције.

Ваља подсетити и на то да је мали део албанског становништва под именом ОВК касније прибегао оружаним акцијама – које су САД прво карактерисале као тероризам да би их на крају третирале као отпор Милошевићевом терору.

Поставља се и питање са каквим је правом Запад у Рамбујеу ултимативно захтевао (Анекс Б предложеног споразума) од Милошевића да пусти НАТО снаге да кад-год и где-год хоће улазе у Србију и крећу се по њој, а да за своје понашање не буду одговорне њеним правосудним и другим органима.

Случај Рачак је посебна прича јер га је НАТО навео као кап која је прелила стрпљење. Само, отад су се појавиле озбиљне индиције да су у питању били погинули борци ОВК-а од којих је манипулацијом направљен цивилни мартиријум Албанаца.

Поменути форум би могао да се запита и како то да је Запад свом снагом подржао отцепљење КиМ од Србије и кад је у њој успостављена нова постмилошевићевска демократска власт.

Најзад, вреди се такође запитати зашто је Запад, ако је већ убеђен да је у праву, толико запињао да у УН спречи залагање Србије да се случај КиМ препусти на мишљење Међународном суду правде.

Какав резултат би дала систематска међународноморална и међународноправна провера амероевропске политике кад је реч о следећим битним дилемама и контроверзама у савременој друштвеној пракси, идеологији и теорији: грађанско-државно vs. културно-етничко схватање и практиковање нације; индивидуални vs. колективни интереси, права и дужности; либерализам vs. комунитаризам; интегритет државе vs. самоопредељење њених саставних нација; државни интегрализам vs. регионализам (унутардржавни и наддржавни); државни суверенитет vs. спољни интервенционизам; „крај историје" vs. сукоб цивилизација; цивилизационизам vs. национализам; космополитизам vs. националнзам; државизам vs. глобализам. Tе дилеме и контроверзе, успут речено, ваља добро испитати (и) у светлу разбијања Југославије и Србије, као и шанси за интегацију Европе. Дабоме, ту друштвени аналитичари и мислиоци са нашег простора имају много доживљајних, искуствених и уопште сазнајних предности, барем почетних.

Однос према прошлости

Фрагментизовани имиџи много лакше замећу оно што у прошлости и садашњости битно спаја разне случајеве, па тиме скривају своју арбитрарност и непринципијелност. У више махова истицао сам да на Западу преовлађује презентизам као суштинска настројеност тамошњег капитализма и његове масовне културе. Мислим на фиксацију на садашњост и потпуно пренебрегавање прошлости, особито других народа. Доминација визуелних медија над штампом, слике над речима, одражава то презентистичко стање „духа“, али га са своје стране и знатно појачава.

Неки објашњивачи трагичних сукоба у Југославији и Србији одлучно одбијају да узму у обзир прошлост, чак и ону релативно скорашњу током Другог светског рата. Труде се да нас ограниче на десетак година Милошевићеве владавине. Неће да прихвате да наша историја од 1941. наовамо не представља никакву мртву него живу и делатну, рекао бих чак савремену прошлост[2]. Током разарања Југославије и Србије било је много живих људи (да о њиховим непосредним потомцима којима су то причали и не говоримо) који су лично искусили оно што се збивало за време Другог светског рата, примерице како геноцид над Србима у НДХ, тако и прогон косметских Срба и злочине над њима почињене од стране албанских квислинга.

Уместо да организује разумну јавну расправу о томе након Другог светског рата нова власт је полазила од претпоставке да ће се те ране најбрже и најбоље зацелити, а „братство и јединство“ процветати, ако се о томе ћути или говори тек уопштено као о „фашистичким злочинима“. Углавном због бојазни да би из прошлости наместо корисних поука била извучена мржња и жеља за осветом. А познато је из свакодневног искуства и још више из дубинске психологије да оно што је потиснуто тежи да се кад-тад силовито пробије. Што рече X. Л. Борхес: „Заборав такође може бити дубоки облик памћења“. Ја бих за такве случајеве додао: Били, али нису прошли.

(Текст реферата на заседању Међународне филозофске школе 27-30. августа у Зајечару и предавања на Хариман институту Колумбија универзитета, 2. септембра 2009)

[1] Као (ненамеравану) потврду оцене о саодговорности неких западних лидера навешћу изјаву једног од најкомпетентнијих актера и сведока: „Осам година после бомбардовања Србије високи функционер америчке владе г. Френк Визнер признао је најзад искрено да је ова операција изведена из војностратешких потреба, а, пре свега, против интереса Русије у овом делу Европе и Балкана... Ф.Визнер без увијања изјављује: ’Нећемо Русију у наше двориште.’“ (Политика, 18. март 2008) Шта би било кад би неки „руски Визнер“ исто то тврдио за слично анагажовање САД, и то дуж граница садашње Русије, у бившим републикама СССР-а!

[2] Остављајући по страни противуречност захтева Запада Србима да се „суоче са својом прошлошћу“ и истовремено да „забораве на прошлост и окрену се будућности“, сада бих хтео да изнесем још једно запажање о његовом презентизму( и футуризму). Захтев да се заборави прошлост утолико је по мени чуднији што доманантан западни језик, енглески, са својим садашњим прошлим и чак тзв. континуираним временом има већу могућност од других језика да изрази и нагласи континуитет све три временске димензије.
avatar
drdoktor
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1448
Datum upisa : 06.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Hiperborejac taj Sre Avg 22, 2012 3:27 am

Sve funkcionise po jednostavnom principu iz B.Spijuna" A Djura ima tesku ruku"
i druga ne manje aktuelna "Ajde ti sad lepo priznaj a Djura ce ti oprostiti sto te tukao"
avatar
Hiperborejac
Član
Član

Broj poruka : 275
Datum upisa : 23.07.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Bole taj Čet Avg 30, 2012 2:48 am

Hahahahahahahahahahah "Humana oruzana intervencija...." Hahahahahahahaha

Pa daaaaaaa, a predvodi ih Papa licno kao naj humaniji covek na planeti.... Hahahahahahahah

Jos ce se obuku u belo u da nose bele automate i da svaki vojnik stavi oreol i krila...... Eeeeeee a onda je mrmot zavio cokoladu.......
avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Prince taj Ned Dec 16, 2012 9:47 pm

Imaju te intrevenicije i pozitivne efekte, ..uzmemo li za primjer intervenciju USa i Eu u zaustavljanju građanskog rate u Bosni 95, Libiji...itd...U Siriji još uvijek nema inostrane intrvencije a životi građana te zemlje su ugroženi u svakom pogledu.....o tome ja vama govorim.. nijedna vjera i ideja nije vrijedna ljudskogživota..

Prince
Super član
Super član

Broj poruka : 5401
Datum upisa : 22.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Bole taj Ned Dec 16, 2012 10:22 pm

Prince ::Imaju te intrevenicije i pozitivne efekte, ..uzmemo li za primjer intervenciju USa i Eu u zaustavljanju građanskog rate u Bosni 95, Libiji...itd...U Siriji još uvijek nema inostrane intrvencije a životi građana te zemlje su ugroženi u svakom pogledu.....o tome ja vama govorim.. nijedna vjera i ideja nije vrijedna ljudskogživota..

Braco sad se brinem za tebe.... Jel ti stvarno mislis ovo sto si napisao....?

Ajde da ne prenagljujem , mozda je po sredi, nesporazum...... (mozda se salis ili je po sredi sarkazam...)
TI KAZES: " Da je pozitivna intervencija USA i EU u Bosni 95 i Libiji (ovo poslednje).....? A i smatras da bi takva intervenciaj spasila Siriju......?



avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od cvjeticanin taj Ned Dec 16, 2012 11:47 pm

::
::Imaju te intrevenicije i pozitivne efekte, ..uzmemo li za primjer intervenciju USa i Eu u zaustavljanju građanskog rate u Bosni 95, Libiji...itd...U Siriji još uvijek nema inostrane intrvencije a životi građana te zemlje su ugroženi u svakom pogledu.....o tome ja vama govorim.. nijedna vjera i ideja nije vrijedna ljudskogživota..

Braco sad se brinem za tebe.... Jel ti stvarno mislis ovo sto si napisao....?

Ajde da ne prenagljujem , mozda je po sredi, nesporazum...... (mozda se salis ili je po sredi sarkazam...)
TI KAZES: " Da je pozitivna intervencija USA i EU u Bosni 95 i Libiji (ovo poslednje).....? A i smatras da bi takva intervenciaj spasila Siriju......?
Stvarno me iznenađuješ Bole Very Happy i ne shvatam da i ti nasjedaš na medijsku propagandu o mržnji zapada prema pravoslavnom istoku. Very Happy Shvati ..da zapad nije interveniso 95 e građanski rat još bi trajao u nedogled ..,za što russe zabole..Tachno je samo to da je 95 bilo nepovoljno stanje na terenu po pravoslavce u Hrvatkoj. Prepucavao bi se komšijama u Hrvatkoj sa puškama još...,šta ...ne razumijem ..šta si hteo da kažeš
avatar
cvjeticanin
Profi član
Profi član

Broj poruka : 3752
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od cvjeticanin taj Ned Dec 16, 2012 11:52 pm

undefined ::Синдром хуманих оружаних интервенција
Uopšte ne shvatam da se ovom problematikom zabavljaju  Very Happy  obrazovni srrbi od 92 pa do danas...nacinalnom mržnjom.. kao da imaju četiri razreda osnovne shkole.. Very Happy
Zbog toga kad dođu u svjet gde postoji pravilan i zdrav  sistem vrijenosti i gde su ustavni temelji zdravi ..polažu ponovo ispite bez obzira na chage iz bivše YU..
Mentalitet naroda sa ovih prostora je takav da odmah hvata za oružje, jer ne zna ništa polako... i okrivljuje obično druge za sve..Moralo se ratovat  po nekim?


Poslednji put izmenio cvjeticanin dana Pon Dec 17, 2012 12:02 am, izmenio ukupno 5 puta
avatar
cvjeticanin
Profi član
Profi član

Broj poruka : 3752
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Bole taj Ned Dec 16, 2012 11:54 pm

Braco izvini ali stavrno verujes u tu pricu....? Pa to sto si sad reko me nasmeja i razbeseli....

Vid Rat u bosni nebi ni poceo da taj zapad nije to hteo.... A kad je vec hteo on je i naoruzavao i bombardovao... A onda kad mu je trebalo nesto drugo ona je tu mir.....
Braco jel si ti nekad cuo za Gebelsa.... Pa covek ti dade recept po kome se svi sukobi desavaju....

Jel ti stvarno mislis da je iko pitao ove u Bosli , Hrvatskoj, Ruandi, Somaliji, Libiji, Siriji sta zele....?



avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od digitalmandrak taj Pon Dec 17, 2012 2:00 am

izgleda da ti "humanitarci' koji svoju"humanost" dokazuju kasetnim bombama veoma drze do forme...Mada,kada govno uvijes u oblandu ono ipak ostaje govno
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od furija taj Pon Dec 17, 2012 10:59 am

avatar
furija
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma

Broj poruka : 8033
Datum upisa : 09.08.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Bole taj Pon Dec 17, 2012 6:13 pm

digitalmandrak ::izgleda da ti "humanitarci' koji svoju"humanost" dokazuju kasetnim bombama veoma drze do forme...Mada,kada govno uvijes u oblandu ono ipak ostaje govno

Digi, ma to sto su rekli moze da kaze samo covek koji povrsno poznaje situaciju ili je pristrasan iz nekoga razloga..... Posten i realan covek shvata i ume da cita izmedju redova.....

Pa ajde da ne pominjem Bosnu da nebi nekoga uvredio pa cu dati primer na Libiji....

Napravis problem, kod nas je to bilo verski rat i nerascisceni racuni iz proslosti a u Libiji je to vlast izabrana od strane bas toga zapada.... Navodno uskracena parava i nedostatak demokratije.... (ko da negde postoji demokratija.... Pa prvo u zapadnim zemljama nema demokratije a oni to traze na drugim mestima...)

Zatim pocnu neredi, sukobi zlocini su jako bitni.... Za te stvari sluze speijalne dobrovoljacke garde i ostale paravojne organizacije..... Pozeljno je da naprave sto zverskije , brutalnije zlocine da bi se sokirala javnost i da se rasplamsa rat sto vise....

E onda mediji to sve napumpaju i podignu na nivo ne izdrzivog, stalno se prica o tome i slike zlocina i rata se pustaju....

E onda ide Intervencija.... Oni pomogni onoj strani koja je njima u korist i onda se nadje marionetska vlada da te ne jebava zapad vec tvoj.....

u LIBIJ I DAN DANAS SU SUKOBI MEDJU PLEMENSKI SAM SE O TOME VISE NE PRICA..... MIRNI SU GRADOVI UZ MORE A U UNUTRASNJOSTI JE KO U BEJRUTU U NAJ BOLJE DANE....

Svako za sebe....

SRUSILI SU JEDAN DEMOKRATSKI ( KAKAV GOD ON BIO IZABRAN JE LEGALNO TAJ GADAFI) rezim i doveli bandu lopova i budala koji su podkupljivi za malo para....

260 MILIJARDI SU ZAMRSLI LIBISKOG NOVCA U BANKAMA i za skidanej Gadafija su dali 120 milijardi opoziciji....
Naravno to je novac koji je legalan i koji se moze prikazati..... Ostale milijarde, gde su......

Gde su koncesije od prerade nafte.......


Isti je princip svugde u svetu samo se prilagodjava posnevlju.....

Gebelsov princip "NAPRAVI PROBLEM A ONDA TI DONESI RESENJE....."
avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od digitalmandrak taj Pon Dec 17, 2012 8:21 pm

Probali su to isto i u Siriji kad ono prc...
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Bole taj Uto Dec 18, 2012 4:27 am

digitalmandrak ::Probali su to isto i u Siriji kad ono prc...

PA pre par meseci je komandant Sirta rekao da je sve njegova vojska u pustinji i bori se.... OD ONAKO UREDJENE ZEMLJE SU NAPRAVILI BEJRUT.......

IRAK JE BIO NAJ SEKULARNIJA ZEMLJA ISLAMSKA I POGLEDAJ STA NAPRAVISE.... IRACKE ZRTVE NIKO I NE BROJI.......

EGIPAT SE KAO SMIRIO....? KOD NAS SU KAO NESTO RESILI....?

E SIRIJA, malo drugacija prica jer su Rusi tamo svoje baze stavili....
Evo pitao bih ja inteligentne sagovornike koji veruju i "MILOSRDNOG ANDJELA " i ostale humane akcije

-IZ CEGA PUCA TAJ GOLORUKI NAROD I UNISTAVA TENKOVE I OBARA AVIONE PO SIRIJI....?


- DA NIJE MOZDA SIRISKOJ DECI UMESTO USPAVANKI MAJKE PRICALE BRSZI KURS ZA RUKOVANJE PROTIV-TENKOVSKIM ORUZIJEM I RUCNIM NAORUZANJEM.....?


-PA KO JE TE MAJKE ONDA NAUCIO AKO TO ZNAJU......?


-KAKO TO TA SIRISKA OPOZICIJA SKUPI TOLIKO PARA DA KUPI TO ORUZIJE, TO NE DAJU DZABE KO MODIFIKOVANU SOJU.......?

-KAKO SE TAKO BRZO ORGANIZOVA DA NI SIRISKA OBAVESTAJNA SLUZBA NI VOJNA NI CIVILNA (inace Sirija je vazila da ima madju naj boljim obavestajnim sluzbama) NIJE MOGLA NISTA DA URADI......?

DA NIJE I KOD NJIH SE SPONTANO I DEMOKRATSKI POJAVIO "OTPOR" PA ORGANIZOVALI SE STUDENTI "SPONTANO"......?


ODAKLE TOLIKO VOJNOG ZNANJA I KORDINACIJE TIH SPNTANO SKUPLJENIH I NENAORUZANIH MIRNIH GRADJANA....?

DA NIJE MOZDA U SIRIJI U OSNOVNIM SKOLAMA UVEDEN PREDMET "STRATEGIJA I KOMANDOVANJE VECIM FORMACIJAMA" A DA TO NIKO NIJE ZNAO....? ILI SAMO U SVAKOM PROSECNOM SIRICU CUCI PO JEDAN NAPOLEON.....?

MOZDA JA NE ZNAM ILI SE NESTO PROMENILO, ALI JEL IMATE VI PRETSTAVU KOLIKO JE KOMPLIKOVANO KORDINISATI I ORGANIZOVATI USPESNU ODBRANU ILI ZADRZATI NEKU TERITORIJU KAD SE BORIS PROTIV ORGANIZOVANE VOJNE SILE......? ILI JE SU GLUMCI POPUT RAMBA, DOLF LUNGRENA, SVARCIJA ODRADILI POSAO ZA KOJI SU I PLACENI BILI......? (uzme rambo pusku i 30 metaka i ode i srusi rezim u jednoj drzavi, a sve to jer su mu sjebali devojku koja mu se svidja..... ili svarciju oteli cerku..... Ili lungrenu rekli da je ribica, sve jedno je....)



Da ne pisem previse, imam tih pitanja poprilicno, ali stvarno ne gledan na njih ocima mirotvorca i humaniste.... A nije lepo da sam neobavesten a da to ne znam..... Nije ni lepo da gresim dusu i osudjujem Zapad da samo zeli materijalno da porobi zemlje iz kojih moze da uzima neko bogatstvo....
Pa ajte molim vas da mi neko pojasni, unapred hvala.....

avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sindrom humanih oruzanih intervencija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu