Ава Јустин Поповић (1894-1979)

Justin Popović (1894-1979) je bio arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.

Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak.

Blagoje biva mobilisan u „đačku četu" pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetotačke literature.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije.

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

Otac Justin je stalno bio proganjan, saslušavan, privođen. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu.

Otac Justin je umro u isto vreme i u isti dan kada je i rođen - na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.

Beseda na Velikii petak govorena u Karlovačkom patrijaršiskom hramu 1924.

STRAŠNI SUD NAD BOGOM

"Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego - danas; nikada manje Boga na zemlji nego - danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju. Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je - raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime ako ne đavo? No, šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikada nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli.

- Zar ljudi nisu gori od đavola: zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudu su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog.

U zenicu duše moje, braćo, upilo se kao zmija zlobno pitanje i zlurado me pita: Zar je čovek ikada bio dobar kad je mogao Hrista raspeti? - Ti veruješ u čoveka; hvališ se njime; optimist si? - Oh, pogledaj čoveka, pogledaj čovečanstvo sa zenita Velikog petka, pogledaj čoveka kako ubijia Bogočoveka i reci: jesi li i sada optimist? Ne stidiš li se što si čovek? Ne vidiš li da je čovek gori od đavola?

Zaboravite sve dane pre i sve dane posle Velikog petka; svedite čoveka u granice Velikog petka - nije li on zenica sviju zala, trkalište svih iskušenja, stecište svih gadosti? Nije li danas zelja poludela u čoveku? Nije li danas čovek, ubijajući Bogočoveka, dokazao da je on zaista - ludilo zemlje?

Ni Strašni sud, braćo, neće biti strašniji od Velikog petka. Ne, on će biti nesumnjivo manje strašan jer će onda Bog suditi čoveka, a danas čovek sudi Boga. Danas je Strašni sud za Boga; sudi mu čovečanstvo. Dans čovek ocenjuje Boga; ocenjuje Ga sa 30 srebrenika. Hrista sa 30 srebrenika! - Zar je to poslednja cena? Zar je Juda naša poslednja reč o Hristu?

_________________
Nastaviće se

Bravo za temu,Avi...

Digi, ovo je jedini način da iskažem svoja osećanja, nema ništa od ispraznih priča. Besedu Oca Ave Justina bolje će razumeti i neki ateisti od nazovii vernika.

Hvala ti na podršci!

Danas je čovečanstvo osudilo Boga na smrt. To je najveći bunt u istoriji neba i zemlje. To je najveći greh u istoriji neba i zemlje. Ni pali andjeći to učinili nisu. Danas je izvršen Strašni sud nad Bogom. Nikada nevinijeg osuđenika, nikada bezumnijeg sudiju svet video nije. Ismejan je Bog strašnije nego ikad, ...Јад всесмехливиј" uselio se danas u čoveka, i ismejao Boga i sve što je Božije. Ismejan je danas Onaj Koji se nikada smejao nije. Vele da se Gospod Isus nikada smejao nije, a često su ga viđali gde plače. Posramljen je danas Onaj Koji je došao da nas proslavi; mučen je danas Onaj Koji je došao da nas izbavi od muke; predaje se danas na smrt Onaj Koji nam je doneo život večni.

"Čoveče, ima li kraja tvome bezumlju? Ima li dna tvome padu?

________________________


_______________________
Nastaviće se

"Krst - najsramniji dar, darovali smo Onome Koji nam je darovao večnu slavu. Gubavče, on te očistio od gube, zar Mu zato krst daruješ? Slepče, On ti je oči otvorio, zar za to da bi video načiniti krst i raspeti Ga na njemu? Mrtvače, On te vaskrsao iz groba, zar zato da Njega sateraš u svoj grob? Blagim vestima zasladio je Sladčajši Isus gorku tajnu života nešeg, braćo, za koju Ga od njih darujemo takvom gorčinom?

Лудие мои, что сотворих вам? Ne ispunih li Judeju čudesima? Ne vaskrsnuh li mrtvace jednom rečju? Ne iscelih li svaku bolest i nedug? ... Šta mi vi dajete? Za isceljene rane mi dadoste; za život ubijate me i raspinjete na drvetu..."

Veliki petak je stid naš, braćo, i sram, i poraz. U Judi Iskariotskom bilo je pomalo od svačije duše. Da nije tako, bili bismo bezgrešni. Kroz Judu - svi smo pali; svi smo Hrista prodali; svi smo Hrista izdali, i đavola primili, sastanu primili. Da satanu. Jer je u sv. Evanđelju rečeno: I po zalogaju uđe satana u Judu. Po kakvom zalogaju? - Po zalogaju koji mu Hristos dade; po pričešću; po Hristu. Ah, ima li većeg pada, većeg užasa? Srebroljublje, ti si Gospoda Hrista izdalo! Srebroljublje, ti Ga i danas izdaješ! Judu, koji je bio učenik Hristov, koji je tri godine bio sa Njim, koji je prisustvovao svim čudesima Hristovim, koji je imenom Isuovim gubave čistio, bolesne isceljivao, mrtve vaskrsavao, nečiste duhove izgonio, toga Judu - srebroljublje je učinilo izdajicom i Hristoubicom; kako onda da mene i tebe ne učini izdajicom i Hristoubicom, mene koji nisam tri godine Boga u telu gledao, koji nisam imenom Isusovim ni gubave čistio, ni bolesne isceljivao, ni mrtve vaskrsavao? Juda je dugo bio s Onim Koji nije imao gde glave skloniti, s Onim Koji je i delima i rečima učio da ne treba nositi ni srebra ni zlata. A ja? A ti? - Ne umeš li da se raduješ siromaštvu, brate, ne umeš li da si srećan siromaštvom, znaj da si kandidat za Judu. Ne pitaj: Da nisam ja, gospode? - jer ćeš nesumnjivo čuti odgovor: Da, ti kaza. - Čezneš li za bogatstvom, tinja li u tebi žudnja za novcem, znaj da se u tebi začinje Juda. Brate i prijatelju, zapamti na sav život: srebroljublje je raspelo Hrista, ubilo Boga; srebroljublje je od učenika Hristovog stvorilo neprijatelja Hristovog, ubicu Hristovog. No ne samo to: ono je i Judu ubilo. Srebroljublje ima to prokleto svojstvo da čoveka čini ne samo Hristoubicom već i samoubicom: a ubivši Boga u čoveku, ono zatim ubija i samog čoveka.
________________________

_______________________
Nastaviće se

Strašna je tajna smrti, braćo, no najstrašnija je kad ljudi predaju Boga na smrt i žele da Ga ubiju svega, da sav bude mrtav, sav bez ostatka. Danas je dan kada su ljudi strašni za Boga: jer muče Boga kao što Ga niko nikad mučio nije, jer pljuju Boga kao što Ga niko nikada pljubavo nije; jer biju Boga kao što Ga niko nikada bio nije. Neka umukne sve što se čovek zove. Да молчит всекаен плот человеча. Neka se niko ne hvali čovekom jer, gle, čovečanosto ne trpi Boga u svojoj sredini, ubija Boga. Zar se takvim čovečanstvom hvaliti? Zar o veličiti takvog čovečanstva govoriti? Neka se niko ne hvali humanizmom; ah, ta to je sve samo - satanizam, satanizam i - satanizam.

Danas su ne đavoli, ne zverovi, ne šakali, već ljudi ispleli venac od trnja i na glavu Hristu metnuli. Trnovim vencem kite Onoga Koji je čoveka okitio besmrćem. Trnovi venac pletem za Hrista i ja, i ti, prijatelju, ako sam srebroljubac, ako sam bludnik, ako sam klevenik, ako sam ogovaralo, ako sam pijanica, ako sam nemilostiv, ako sam gnevljiv, ako sam nedarežljiv, ako grešne misli mislim, ako nečista osećanja imam, ako vere nemam, ako ljubavi nemam. Svaki greh moj, svaki greh tvoj, svaki greh naš trn je koji umećemo u prokleti venac koji izbezumljeno čovečanstvo plete oko glave Gospoda Isusa.
________________________

_______________________
Nastaviće se

________________________

_______________________
Nastaviće se

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

По први пут у својој историји Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. И ето пуних петнаест година безбожнички комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са крајњим идеолошким циљем: да је потпуно уништи. Сведочанства су о томе многобројна, чињенична и очигледна. И увек језиво потресна. Чињенице су најдостовернији сведоци, за све који имају очи и хоће да виде, и за све који имају уши и хоће да чују. А тих чињеница - сведока је безброј. Доста је указати на неке од тог "легиона" чињеница, да се одмах осети и види, какво је небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичку богоборачком влашћу.


ЕВО НЕКОЛИКО ТИХ ЧИЊЕНИЦА - СВЕДОКА:

1) ШКОЛА. Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. То је у сржи школства (под комунизмом). Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва је у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуној употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори "научности". Какво језиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у цркву, причешћивања, поста! каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у цркви! каква хајка на све што је Христово, еванђелско, светосавско! Једном речју: диктатура безбожништва влада школом.

2) ПРОСВЕТА од врха до дна, сва је не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то је циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем јавних предавања и штампе. Основни догмати комунистичко-безбожничке просвете јесте вулгарна парола: "Вера је опијум за народ", отров за народ! зато се борити без предаха са сваком вером, нарочито са хришћанском, пошто је њеним опијумом највише људи опијено.

3) ВОЈСКА. И ту је главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког војника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировија и суровија. Не може бити ни речи о правима војника - хришћанина: да похађају цркву, да се причешћују, да посте, да славе, да имају Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коју другу ознаку вере своје хришћанске.

4) ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ. Били у Партији или не, свима је забрањено манифестовати своју веру: они не смеју одлазити у цркву; не смеју се причешћивати, не смеју славити Славу; не смеју празновати празнике; не смеју крштавати децу; не смеју се венчавати у цркви; не смеју бити кумови; не смеју улазити у цркву приликом опела својих сродника, пријатеља; не смеју присуствовати на парастосу у цркви. Једном речју: лишени су свих права која као хришћани морају имати. Диктатура безбожништва ту нема очију.

5) ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ. И њима, скоро свима, онемогућује се држати се своје вере. Ту се употребљавају тајне и јавне претње, казне, непријатности, притисци, застрашивања, а каткад премештај, па и отпуштање из службе.

6) УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. Христоборачка диктатура безбожништва мрко гледа и на оне грађане који, иако нису "у радном односу" са државом, но манифестују своја верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се највише употребљава: задиркивање, исмевање, подсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће "у радном односу" са државом.

7) ДРЖАВНА ВЕРА. Када се све ове чињенице саберу у један збир, онда тај збир, ма с које стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкој Југославији безбожништво је уствари државна вера, коју диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.

Cool РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКОНСТВА. Измишљено је ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка "наука", материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, "соцреалистичка" књижевност, и... остали са њима. Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своје.

Шта је то? - Повампирено идолопоклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо једног и јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа - пуно је самозваних богова и богчића, идола и идолчића. Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљају нови идоли, проглашавају за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемонијал. А диктатура безбожништва труди се на све могуће начине да свакога наговори или натера да се поклони новим боговима и принесе им жртву, да подржава "култ личности". Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота: повампирење незнабожачког начина мишљења, незнабожачког начина схватања, незнабожачког начина делања, незнабожачког начина живљења. И тако сам живот тече: "у богомрским незнабоштвима" (1.Петр. 4.З).



ПОСТЕПЕНО ЛИКВИДИРАЊЕ ЦРКВЕ

Све у свему: крајњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва јесте потпуна ликвидација Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: знана и незнана, јавна и тајна, префињена и грубијанска, салонска и тиранска, цинична и фарисејска, диоклецијановска и пилатовска, нероновска и јудинска. И све је то вешто измешано, али уствари отров до отрова, само у сахаринским обландама. Диктатура безбожништва кроз све то лишава Цркву њених основних права. И сваки се хришћанин у чуду пита: Јесмо ли ми православни хришћани пуноправни граћани ове земље? Уставом је "зајамчена слобода савести и вере", исто тако и Законом о правном положају верских заједница; а где је та слобода за нас православне? Слобода је дати могућности да се права остваре. Без тога, слобода је скаска, слобода је бајка, слобода је сува апстракција и злочиначка утопија.

1) ЦРКВЕНА ПРОСВЕТА. У самој ствари: црквена просвета не постоји, јер је готово потпуно онемогућена од диктатуре безбожништва. Против Цркве и вере пишу се одвратне, увек памфлетске, бљувотине и бестидне измишљотине, али се Цркви не допушта да се брани ни путем штампе, ни путем јавних предавања, ни путем слодобне дискусије. Па, авај! ни са црквене проповедао нице! Нападају нас са свих страна, али нам не дају да се бранимо. Браниш ли се, одмах си политички "неприја тељ" државе, народа, слободе, братства, јединства....

У погледу штампања црквених књига, враћени смо у Средњи век, у доба пре појаве штампарије. Што нам треба - преписујемо. Црквена пак књижевност у ширем смислу не постоји. Цензура је ту непоштедна. Допусти се по нешто најобичније и најелементарније и то са пропагандним циљем: да се не би рекло, да је црквена књижевност потпуно забрањена.

2) БОГОСЛОВИЈЕ. Постоје само две. Једва животаре. У многоме просјачке школе. Ученици њихови лишени су свих права, која поседују ученици свих осталих школа, од најнижих до највиших. На богослове се у војсци врше сваковрсни притисци, недостојна приморавања, недолична злостављања, да би их одвратили од ступања у свештенички чин.

3) БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ - "Плач, нарицање и јаук". Ту је диктатура безбожништва безочно наметнула своје вето при избору наставника, мада је Уставом Црква одвојена од Државе. Зато има тамо "наших" и "ваших". Ко су "наши" а ко "ваши"? То ваљда знају: онај на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.

4) ВЕРСКА НАСТАВА. "Верска настава (катихизација) у црквама, храмовима односно у другим просторијама које су за то одређене, слободна је" - тако гласи план 4 Закона о правном положају верских заједница. Тако гласи за пропагандни извоз у иностранство, док уствари верска настава је онемогућена широм наше земље од стране христоборачке диктатуре безбожништва. Употребљавају се сва средства застрашивања и родитеља и ђака, да ђаци не похађају верску наставу.

5) ЦРКВЕНИ ХОРОВИ - где су? А било их је пре рата у целој земљи. Све је то диктатура безбожништва растурила на разне начине. Сада их нешто има у Београду, ради странаца највише. И још по неки хорчић, можда, у којој вароши у унутрашњости.

6) МАНАСТИРИ - вековни чувари српскога народа, свете осматрачнице српске савести, живе светиње народне вере, неоспориве тапије српске земље. Шта је са њима? Диктатура безбожничка их постепено претвара у "културне споменике" и у музеје мртвих старина. А то значи: претвара их у мртвачнице, у гробнице. "Културни споменици?" - надгробни споменици. Какав цинизам, при још живом српском народу, при још живој српској православној вери и Цркви!

Да се разумемо: за православне Србе, манастири су живи храмови Живоме Богу, свети домови молитве, свети сузарници наши, свете ризнице молитава и уздаха и вапаја и кликтања наших кроз векове и векове. А када диктатура безбожничка те свете домове молитве претвара у музеје, она их претвара у разбојничке пећине. Јер дом молитве, лишен молитве, постаје пећина разбојничка, по речима Свеистинога (Мт. 21, 13). О, каква трагедија српског народа: улазиш у Свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музејску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеј; и тамо нема светих богослужења. Но авај! авај! авај! и још безброј пута: авај! улазиш у свету лавру Студеницу, и плаћаш музејску улазницу! - "Ој, кукавно Српство угашено!"

Монасима се све више и више онемогућава опстанак по манастирима. Порезе су баснословне. Манастирске ђаке - послушнике диктатура безбожничка извлачи из манастира на разне начине: обећањима, претњама, одвођењем у друге школе, на занате, притиском на родитеље.

7) СВЕШТЕНИЧКО УДРУЖЕЊЕ. Просто напросто: агентура Удбе. Скупове, ручкове, путовања, банкете, странствовања плаћа диктатура безбожништва. И лист Удружења "Весник" такође. Сто насто од учлањених свештеника ступило у Удружење под притиском Удбе, осим клике плаћеника на челу: свештеника комуниста. Ово Удружење је скроз наскроз противдогматско и противканонско, противеванђелско и противцрквено: наказа, апокалиптичко чудовиште прерушено у "социјалног" анђела. А његов лист "Весник" није друго до "еванђеље" маскираног Сатане; чаша отрова, преливена танком павлаком лажнога меда. - Ово Удружење и по бићу и по делатности не припада Цркви, јер самим својим постојањем ради против Цркве, срамоти Цркву и разорава Цркву. Уколико ово Удружење самозвано дела у име Цркве, оно то чини само као комунистички тројански коњ у Цркви.

СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СВЕШТЕНИКА. - То је наркоза коју оператори безбожничке диктатуре с предумишљајем дају пацијенту, да би му обезосећајили и савест и душу, док га операциони нож безбожништва и црквоборства не умори. Под наркозом "социјалног осигурања" лакше ће се, безболно ће се извршити операција на жртви, осуђеној на смрт од стране оператора. Социјално осигурање - сладуњава, но предсмртнаинјекцијатајног отрова, која се даје жртви, осуђеној на смрт од стране диктатуре безбожништва. И још: наркоза - да жртва не би била свесна своје погибли под компликованом операционом инструментацијом вештих хирурга безбожја.

9) ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада бирала два патријарха... И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате.

10) "МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА". - Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве - Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква - у самом њеном постанку је њен нестанак...

11) РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ. - Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји српскога народа. Приредили је комунистички богоборци са својим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на српски народ све апокалиптичке христоборске звери. "Поцрне сунце и небо" над кукавним народом српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.

А како читати Свето Писмо?

Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн.6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељска реч: ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн.7,17). Твори да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи – открива бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Старог и Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти свака друга бити лакша за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити, ако не разуме ни разум ни срце осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк.4,26-29).
Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (Кор.3,6).
Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.

Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне јеванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег, – и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га, – ти ћеш од сласти и радости похитати да и каменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа?
– Када слуша Његове речи и извршује их. Почетак је мудрости – слушати речи Божје (Мт.8,8). Спаситељ рече реч – и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад. Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их – капетановском вером. И чудо ће се десити с нама и оздравиће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к`НЈему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт.8,16). То Он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр 13,8).

На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Страшног суда него Содому и Гомору (Мт.10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуне, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелина светим (Мк.8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт.12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју.

У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт.24,25). – То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека – сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио када је рекао: Мати моја и браћа моја су они који слушају реч Божју и извршавају је (Лк.8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју – потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од анђелске.

Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк.11,28).
Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице – Господ Христос – назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн.1,1) – све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их – Бога слушаш. Читаш ли их – читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн.1,14), и мутави и муцави човек – проговори речи вечне истине и правде Божје. У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи НЈегових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,…и прешао је из смрти у живот (Јн.5,24). – То значи: слушањем, изучавањем речи Божје – учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером – већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн.8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћена од сваке нечистоте. Из сваке НЈегове речи излази сила, која очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим недоступним слушаоцима речи НЈегове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн.15,3).

Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн.1,14; Д.Ап.6,2; 13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор.2,17; Кол.1,15; 2 Сол.3,1), и ако је као такву не читате и не примате – остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.
Свака реч Божја – пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! Освети их Истином Својом, реч је Твоја итина (Јн.17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу.

У свакој речи Спаситељевој има много натприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Апостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д.Ап.20,32); „речју Истине“ (Еф.1,13); „речју живота“ (Флб.2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја делује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол.2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује – речју Божјом и молитвом, све – свако створење од човека до црва (1 Тим.4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је – оштрија од сваког мача и продире до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр.4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје – Логоса – она поседује силу да духовно рађа од Истине. Отуда Свети апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар им вели да су препорођени речју живога Бога, која остаје вавек (1 Пет.1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне речи – Логоса који је Реч живота и даје Живот вечни. Живећи том речју – човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом – човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр.1,4), и блаженству његовом неће бити краја.
У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тога осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчених зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.

Предавање Аве Јустина Ћелијског у Сремским Карловцима 1929. г.