Mali leksikon najčešće korišćenih laboratorijskih izraza

HEMATOLOGIJA

• sedimentacija eritrocita
• kompletna krvna slika (leukociti, diferencijalna krvna slika, eritrociti, hemoglobin, hematokrit, MCV, MCH, MCHC, RDW, trombociti, MPV).

Više o hematološkim pretragama:

SE - Brzina sedimentacije eritrocita je nespecifični pokazatelj upale, povišena je kod infekcija, artritisa, reumatske groznice, infarkta miokarda, malignih bolesti, također i za vreme trudnoće i nakon intenzivnog vežbanja

KKS - Kompletna krvna slika je najčešće traženi test koji daje važne informacije o zdravstvenom stanju pacijenta, radi se kao deo redovnog rutinskog pregleda kao skrinig za široki raspon bolesti, kod anemija, infekcija, malignih bolesti.

KKS uključuje broj leukocita, eritrocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu leukocitarnu formulu (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematokrit.

Eritrociti su ćelije koje sadrže hemoglobin i sudeluju u prenosu kiseonika i ugljen dioksida u organizmu.
Hemoglobin je proteinski kompleks koji prenosi kiseonik iz pluća u tkiva i ugljen dioksid iz tkiva nazad u pluća, koncentracija hemoglobina i/ili eritrocita je smanjena kod anemija

Hematokrit predstavlja zapreminu eritrocita u jedinici pune krvi

Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita.

MCV (mean cell volume) – prosečna zapremina eritrocita - daje informaciju o veličini eritrocita
MCH (mean cell hemoglobin) - prosečna količina hemoglobina u eritrocitu
MCHC (mean cell hemoglobin concentration) – prosečna koncentracija hemoglobina na litar eritrocita
RDW (red cell distribution width) – mera varijabilnosti veličine eritrocita

Osnovna funkcija Leukocita je obrana organizma od infekcije, pri čemu svaka određena populacija leukocita ima posebne funkcije.

• Neutrofilni granulociti zajedno sa
• Monocitima čine osnovu fagocitnog obrambenog sistema u organizmu. Na ovaj način sudeluju u odbrani organizma od bakterijskih infekcija.
• Eozinofilni granulociti sudeluju u odbrani organizma od alergijskih agenasa i parazitarnih infekcija.
• Limfociti proizvode antitela i sudeluju u odbrani od virusa.
• Bazofilni granulociti su najmanje zastupljena populacija leukocita u perifernoj krvi i također sudeluju u alergijskom odgovoru
• Trombociti su ćelije koje sudeluju u zgrušavanju krvi, manjak trombocita izaziva sklonost krvarenju, višak izaziva pojačano zgrušavanje krvi
• MPV (mean platelet volume) - prosečna zapremina trombocita - daje informaciju o veličini trombocita
• PDW - (platelet distribution width) – širina raspodele trombocita - daje informaciju raspodeli trombocita po veličini

OSNOVNI BIOHEMIJSKI PARAMETRI

• glukoza
• bilirubin
• AST, ALT, GGT, ALP – enzimi jetre
• amilaza
• urea
• kreatinin
• mokraćna kiselina
• lipidogram (trigliceridi, holesterol, HDL, LDL)
• proteini
• albumin
• imunoglobulini (IgA, IgG, IgM, IgE)
• elektroliti (Na, K, Cl,P, Ca)
• gvožđe, UIBC, TIBC
• kreatin kinaza, laktat dehidrogenaza – srčano-mišićni enzimi

ALANIN AMINOTRANSFERAZA (ALT)

Jetreni enzim, povišenu koncentraciju enzima nalazimo kod velikog broja bolesti jetre (izrazito je povišena kod virusnih hepatitisa), kod bolesti pankreasa (hronični i akutni pankreatitis i karcinom) i kod masivnog infarkta.

ALBUMIN

Albumin je protein koji se sintetiše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže fluida u organizmu. Smanjene koncentracije albumina nalazimo u jakim proteinurijama (nefrotski sindrom), urođenim grešakama organizma (bisalbuminemija i analbuminemija), bolestima jetre, opekotinama i enteritisima.

ALKALNA FOSFATAZA (ALP)

Merenje ALP-a se koristi u dijagnostici hepatobilijarnih bolesti (izrazito povišen kod holestaze) i bolesti kostiju povezanih sa povećanom aktivnošću osteoblasta. Neka obolenja poput Hodžkinove bolesti, kongestije srca i ulcerativnog kolitisa će davati umereno povišene vrednosti ALP-a u serumu. ALP je fiziološki povišena kod dece i trudnica u trećem trimestru trudnoće.

AMILAZA

Amilaza je povišena u serumu obolelih od bolesti pankreasa (akutni pankreatitis, tumori) i kod bolesti pljuvačnih žlezda (mumps), a može biti povišena i kod bolesti bilijarnog trakta (holecistits, holangitis, holelitijaza), perforacije čira na želucu, intestinalnoj opstrukciji, ileusu, uremiji i u postoperativnim stanjima

ASPARTAT AMINOTRANSFERAZA (AST)

AST-e ima najviše u jetri, srčanom mišiću, manje u mozgu, bubrezima, gušterači, plućima i u nizu drugih organa.
Povišene vriednosti AST-a nalazimo kod infarkta miokarda, mišićne distrofije, kod bolesti jetre (izrazito visoke vrednosti kod virusnog hepatitisa i u akutnom toksičnom hepatitisu, povišena je kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hroničnog hepatitisa)

BILIRUBIN

Bilirubin je razgradni produkt hemoglobina. Povišenje koncentracije bilirubina ima za posledicu pojavu žute boje kože, beonjača ili sluznica. Razlikujemo 4 vrste žutica: hemolitička žutica (povećana razgradnja hemoglobina), opstruktivna žutica (zastoj u bilijarnom traktu), hepatocelularna žutica (poremećaj ekskretorne funkcije jetrenih ćelija) i funkcionalna žutica.

UREJA

Ureja je glavni metabolički produkt azotnih supstanci u organizmu i iz tela se izlučuje putem urina.
Povišene koncentracija ureje u serumu nalazimo kod bolesnika koji imaju smanjenu funkcionalnu sposobnost bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza), kod bolesnika kod kojih je povećana razgradnja proteina u organizmu (groznica, nekroza) i kod povreda. Kod dugotrajnog gladovanja i teških oštećenja jetre koncentracija ureje je snižena

KALCIJUM

Kalcijum se u organizmu nalazi najvećim delom u kostima, manjim delom u plazmi (1-2%), promena koncentracije kalcijuma u serumu promenjena je u bolestima kostiju (osteoporoza, tumori sa metastazama u kostima), alkoholizmu, nekim malignim bolestima, akutnom pankreatitisu.

HOLESTEROL

Koncentracija holesterola povišena je: u početnoj fazi hepatitisa, opstruktivnoj žutici, lipoidnoj nefrozi, dijabetes melitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti (hiperholesterolemija tip IIa)
Hipoholesterolemija je mnogo ređa od hiperholesterolemije, nalazi se obično kod hiperfunkcije tiroideje, a niske koncentracije se mogu naći kod nekih bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi).

KREATININ

Kreatinin nastaje iz kreatina, krvlju dolazi do bubrega gde se delom izlučuje iz organizma. Koncentracija kreatinina u serumu zavisi prvenstveno od glomerularne filtracije pa je to dobar pokazatelj funkcije bubrega. Zato se kod smanjene funkcije bubrega nalazimo povišenu koncentraciju kreatinina u serumu

NATRIJUM

Smanjene koncentracije natrijuma u serumu nalazimo kod: gastrointestinalnih poremećaja (gastritis, tumor želuca, intestinalna opstrukcija), jake diureze, hipofunkcije nadbubrežne žlezde (nedostatak aldosterona), bubrežnih bolesti (hronični glomerulonefritis), jakog znojenja i infektivnih bolesti (pneumonija)
Povišene koncentracije natrijuma nalazimo kod: hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, kod preteranog gubitka tečnosti (povraćanje, proliv)

KALIJUM

Smanjene koncentracije kalijuma u serumu nalazimo kod: gubitka usled prekomerne diureze, povraćanja, proliva ili pankreasne fistule, kod dilucije ekstracelularne tečnosti, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane i naglog prelaza kalijuma iz ekstracelularne tečnosti u ćeliju (dijabetička acidoza)
Povišene koncentracije kalijuma nalazimo kod: terapije kalijumom, hronične bubrežne insuficijencije, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde

GAMA GLUTAMIL TRANSFERAZA (GGT)

Najviše -GT-a ima u bubregu, prostati, jetri, epitelu tankog creva i mozgu, nalazi se na mestima intenzivne apsorpcije aminokiselina.
Porast aktivnosti -GT-a smatra se najosetljivijim pokazateljem oštećenja jetre. Aktivnost je povišena kod ciroze jetre, u akutnom virusnom hepatitisu, agresivnom hroničnom hepatitisu, pankreatitisu, infarktu miokarda.

GLUKOZA

Koncentracija glukoze u krvi se održava u granicama normale delovanjem složenog hormonskog sistema.
Povišena koncentracija glukoze - hiperglikemija – diabetes mellitus, feohromocitom, teške opekotine, šok, stanja sa povišenim adrenalinom.
Snižena koncentracija glukoze - hipoglikemija – hiperplazija, adenom i karcinom pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod prirodnih grešaka u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre

HDL HOLESTEROL

Od ukupnog holesterola u serumu oko 20% otpada na HDL holesterol (High density lipoprotein). HDL holesterol ili «dobar holesterol», odnosno njegova podfrakcija, HDL2 ima protektivnu ulogu. Osobe koje imaju snižene vrednosti HDL holesterola imaju veći rizik od obolevanja od koronarnih bolesti.

LDL HOLESTEROL

LDL holesterol (Low density lipoprotein) ili «loš holesterol» i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna obolenja i za aterosklerozu

GVOŽĐE

Gvožđe je jedan od esencijalnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina, citohroma i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelijalni sistem - RES, zatim jetra, slezina, koštana srž i bubrezi.
Smanjena koncentracija gvožđa u serumu (hiposideremija) uopšteno je posledica nedostatka gvožđa u organizmu čiji uzrok može biti malnutricija, malapsorpcija, gubitak gvožđa (nefroza, nefritis, teža krvarenja) ili smanjeno otpuštanje gvožđa iz RES-a (akutne i hronične infekcije, autoimune bolesti). Hipersideremiju nalazimo kod hemolitičkih anemija, kod trovanja olovom, u cirozi jetre i kod hemohromatoze i hemosideroze.

KAPACITET VEZIVANJA GVOŽĐA

Transferin je protein koji prenosi gvožđe u serumu. Od količine transferina u serumu zavisi koliko se gvožđa može vezati, odnosno koliki je ukupni kapacitet vezivanja gvožđa u serumu, TIBC (total iron binding capacity). Normalno je da samo jedan deo transferina ima vezano gvožđe, dok je drugi deo transferina slobodan, tj. nezasićen. Taj deo transferina koji još može da veže gvožđe zove se nezasićeni kapacitet vezivanja gvožđa, UIBC (unsaturated iron binding capacity).
TIBC je smanjen u cirozi, hemohromatozi, nefrozi, hroničnim infekcijama i malignim bolestima. Porast TIBC-a se često javlja kod stanja sa smanjenom koncentracijom gvožđa u organizmu, kod nekroze jetre, kao i kod žena koje su na oralnim kontraceptivima.

LAKTAT DEHIDROGENAZA (LDH)

LDH je enzim koji sa nalazi u jetri, srcu, bubrezima, skeletnim mišićima i eritrocitima. Povišen je u megaloblastičnoj i pernicioznoj anemiji, virusnom hepatitisu, šoku, hipoksiji, infarktu miokarda, cirozi, opstruktivnoj žutici, bubrežnim bolestima, metastatskom karcinomu.

FOSFOR (P)

Fosfor je uz kalcijum važan za izgradnju kostiju, također je važan u aktivaciji mnogih metaboličkih puteva. Povišene koncentracije fosfora nalazimo kod Pagetove bolesti, nekih malignih bolesti i kod pacijenata kod kojih zarastaju kosti. Smanjenu koncentraciju fosfora nalazimo kod malapsorpcije, kod preterane konzumacije alkohola i kao posledica uzimanja nekih lekova

UKUPNI PROTEINI

Proteini su sastavljeni od aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama, dok složeni proteini imaju i neproteinsku ili prostetičku grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, građevna, puferska, transportna, hormonska itd.
Povećana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, paraproteinemije i mijeloma kao i kod hroničnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, hronične upale).
Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza, DM, nefroza, malapsorpcija).

TRIGLICERIDI

Povišena koncentracija triglicerida – hipertrigliceridemija, diabetes mellitus, opstruktivna žutica, nefroza, hipotireoza. Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnostičke vrijednosti i može se naći kod malnutricije, malapsorpcije, hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre.

MOKRAĆNA KISELINA

Mokraćna kiselina je krajnji produkt razgradnje egzogeno unesenih i endogenih purina. Većinom se izlučuje urinom (75%)
Uzrok povišenja mokraćne kiseline (hiperurikemija) može biti povećana sinteza, povećano unošenje purina hranom ili smanjeno izlučivanje putem bubrega. Javlja se kod bolesti bubrega, gihta, leukemija i ponekad u hipertrigliceridemiji, alkoholizmu, eklampsiji i respiratornoj acidozi

TUMORSKI MARKERI

AFP (-feto protein) jetra, ovarijumi i testisi, također fiziološki povišen za vreme trudnoće
CA 15-3 (Cancer antigen 15-3) rak dojke, ponekad pluća i jajnici
CA 19-9 (Cancer antigen 19-9) pankreas, ponekad debelo crevo i žučni kanali
CA 72-4 (Cancer antigen72-4) želudac
CA-125 (Cancer antigen 125) jajnici, povišen i u endometriozi i nekim benignim promenama
CEA (carcino-embrionic antigen) debelo crevo, dojka, pluća, štitna žlezda, jetra, grlić materice, mokraćna bešika, povišen je i kod pušača
hCG (human chorionic antigen) testisi,materica, fiziološki povišen u trudnoći
PSA (Prostate specific antigen) prostata specifični antigen - prostata, povišen je i kod hipertrofije prostate, prostatitisa
fPSA – slobodni prostata specifični antigen
f/T PSA- omer-služi za diferencijalnu dijagnozu bolesti prostate

HORMONI ŠTITNE ŽLEZDE

• T3-trijodtironin
• T4-tiroksin
• TSH-tireostimulirajući hormon-hormon hipofize
• fT3-slobodni (free) trijodtironin
• fT4-slobodni (free) tiroksin
• dodatni testovi za ispitivanje funkcije štitne žlezde – antitela –
Anti Tg – antitireoglobulinska antitela i
Anti TPO - antiperoksidazna antitela

Štitna žlezda proizvodi dva hormona tiroksin (T4) i trijodtironin (T3), ovi hormoni regulišu telesne funkcije: brzinu rada srca, sintezu proteina, metabolizam ugljenih hidrata, produkciju i razgradnju holesterola i triglicerida. Koncentracija hormona u krvi regulisana je sa tireotropinom (TSH)

POLNI HORMONI

Analize polnih hormona korisne su za : otkrivanje ovulacije, kontrolu terapije usmerene na izazivanje ovulacije, ispitivanje amenoreje, otkrivanje smanjene funkcije polnih žlezda i neplodnosti
• LH-luteinizirajući hormon
• FSH-folikostimulirajući hormon
• E2-estradiol
• testosteron
• progesteron
• prolaktin
• HCG –humani horionski gonadotropin

Izlučivanje hormona polnih žlezda i razvoj polnih ćelija kontrolišu gonadotropni hormoni hipofize (LH, FSH). Najvažniji hormoni iz polnih žlezda su testosteron iz Leydigovih ćelija testisa i estradiol (E2) iz folikularnih ćelija jajnika. Kod muškaraca LH izaziva izlučivanje testosterona iz Leydigovih ćelija, a FSH spermatogenezu. Kod žena u cikličkim promenama koncentracija hormona priprema matericu za usađivanje oplođenog jajašca: U prvoj polovini ciklusa, LH i FSH stimulišu razvoj folikula u jajnicima i izlučivanje estrogena. U sredini ciklusa naglo se povećava izlučivanje LH, što dovodi do ovulacije i pretvaranja jednog folikula u žuto telo koje izlučuje estrogene i progesteron. Ako se jajašce ne ugnezdi, žuto telo propada, koncentracije hormona se snižavaju, endometrijum se razgradi i oljušti i počinje menstruacija. Ako je došlo do oplođenja, jajna ćelija se usadi, razvije se placenta koja proizvodi HCG (horionski gonadotropin)

Povišena koncentracija prolaktina obično je posledica adenoma hipofize koji kod žena izaziva neplodnost i amenoreju, takođe može biti posledica stresa.

Koncentracije polnih hormona kod žena treba tumačiti u odnosu na fazu menstrualnog ciklusa

ANALIZA URINA

• rutinski pregled urina (test traka i mikroskopski pregled)
• mikroalbumin
• droge u urinu
• urinokultura
• -HCG – test na trudnoću
Rutinski pregled urinaAnaliza urina je jedna od korisnijih skrining metoda čiji rezultati mogu dati osnovne informacije o stanju metabolizma i o stanju genitalno-urinarnog sistema.
Rutinska analiza urina sa test trakama je deo rutinskog lekarskog pregleda, kod sistematskih pregleda, kod primanja pacijenta u bolnicu i kod praćenja toka bolesti
Rezultati ovih traka za jednokratnu u ptrebu mogu dati informaciju o metabolizmu ugljenih hidrata, funkciji bubrega i jetre, acidobaznoj ravnoteži, prisustvu bakterija i koncentraciji rastvorenih tvari u urinu.
Kod mikroskopskog pregleda prisutnost ćelijskih elemenata i cilindra u urinu uglavnom ukazuje na postojanje bolesti. U urinu možemo naći i bakterije kao znak upale. Kod nekih metaboličkih bolesti (giht, cistinurija) od dijagnostičkog značaja je i nalaz kristala u urinu, također u urinu se mogu naći i kristale lekova (sulfonamidi).
Droge u urinu - kvalitativni test
- metamfetamin, kokain, kanabinoidi, opijati, metadon

SEROLOŠKI I MOLEKULARNI TESTOVI NA:

• Hepatitis A, B, C
• Sifilis
• Epstein Barr
• Borellia
• Cytomegalovirus
• Humani papiloma virus – dokazivanje i tipizacija
• Herpes simplex
• Chlamydia Trachomatis
• Toxoplasma
• Rubella
• HLA – DNA tipizacija u autoimunim bolestima (reumatiodini artritis, ankilozantni spondilitis, neurološke bolesti, psorijaza)
TORCH panel - Testiranje na grupu infektivnih bolesti koje su posebno opasne za trudnice jer mogu izazvati oštećenje kod novorođenčeta uključuje sledeće testove: toksoplazmoza, rubeola, citomegalovirus i herpes simplex virus I i II.

POLNO PRENOSIVE BOLESTI

Neke od polno prenosivih bolesti ne pokazuju jasne simptome, ali mogu izazvati trajne posledice (neplodnost), zato je kod seksualno aktivnih osoba važno napraviti skrining.
Chlamydia trachomatis – Hlamidiju često zovu «tiha epidemija» jer je veliki broj ljudi zaražen, a da nemaju nikakve simptome. Ova bakterijska bolest je lako izlečiva, ali ako se ne leči može imati za posledicu neplodnost
Humani papiloma virus – HPV – čest uzročnik raka grlića materice kod mladih žena.
Hepatitis B i Hepatitis C – virusne infekcije koje se mogu preneti seksualnim kontaktom, a izazivaju teška oštećenja jetre.
SIDA – polno prenosiva bolest uzrokovana HIV-om koja napada imunološki sistem
Genitalni herpes – izaziva neugodan svrab i promene u genitalnoj regiji.

TESTOVI KOAGULACIJE

• PT – protrombinsko vreme - spoljašnji put koagulacije krvi
APTT – aktivisano parcijalno tromboplastinsko vreme - unutrašnji put koagulacije krvi
faktori koagulacije

OSTALA ISPITIVANJA

• krvna grupa i RH faktor
• hemoglobin A1c
• ASTO –antistreptolizinski O test – test detekcije antitela na beta hemolitički streptokok
• osteokalcin, -cross laps – testovi za osteoporozu
• reuma faktori-CRP, RF, WalleRose, ASTO

Veliku pomoć u pravilnom i ciljanom ordiniranju i tumačenju laboratorijskih analiza mogu pružiti doktori medicine specijalisti Kliničke biohemije koji su edukovani ne samo za laboratorijski rad, već i za rad sa pacijentima upravo u pravilnom ordiniranju i tumačenju laboratorijskih nalaza.

VAŽNA NAPOMENA: SVAKI LABORATORIJSKI NALAZ JE VALIDAN SAMO UZ KLINIČKU SLIKU I STRUČNO TUMAČENJE LEKARA! DIJAGNOZA SE NIKADA NE SME POSTAVITI SAMO NA OSNOVU REZULTATA LABORATORIJSKOG ISPITIVANJA!

U Beogradu, 05.05.2009. dr med Nađa Stupar
Specijalista kliničke biohemije

Šta je šta u mom laboratorijskom nalazu?

I KOMPLETNA KRVNA SLIKA

Kompletna krvna slika podrazumeva panel od osamnaest parametara koji daju podatke o broju krvnih elemenata kao i podatke o morfologiji samih ćeleija.

1. Eritrociti (RBC,crvena krvna zrnca čija je osnovna uloga da prenose kiseonik od pluća do tkiva. Smanjenje broja eritrocita dovodi do anemije, jednog od najčešćih zdravstvenih problema.

Hemoglobin (Hb) krvna boja vezuje kiseonik i doprema ga do tkiva
Hematokrit (Htc)je zapreminski udeo eritrocita u jedinici pune krvi
MCV prosečna zapremina eritrocita
MCH srednji sadržaj hemoglobina u eritrocitu
MCHC srednja koncentracija hemoglobina u eritrocitima
RDW raspodela eritrocita po zapremini

2. Leukociti(WBC)bela krvna zrnca predstavljaju odbranu organizma. Povećani su u slučaju infekcija, zapaljenskih procesa, leukemija, malignih bolesti i dr. Neka fiziološka stanja kao što su trudnoća, fizički napor i stres dovode do blagog porasta broja leukocita. Smanjeni broj leukocita sreće se kod terapije citostaticima, virusnih infekcija i nekih naslednih bolesti.

Leukocitarna formula predstavlja međusobni odnos pojedinih vrsta leukocita i njihov relativni brojčani odnos

Neutrofilni segmentirani granulociti u akutnim bakterijskim infekcijama javlja se povećan broj leukocita sa povećanim procentom neutrofilnih granulocita

Limfociti kod virusnih infekcija broj leukocita se smanjuje uz povećanje procenta limfocita

Eozinofilni granulociti povećan broj eozinofila se javlja kod infekcija bakterijama i parazitima, alergijskih stanja, psorijaze, gastrointestinalnih bolesti

Bazofilni granulociti povećan broj bazofila sreće se kod preosetljivosti na lekove, hipotireoze, infekcija virusom gripa i varičele

Monociti povećan broj monocita javlja kod infektivne mononukleoze

3. Trombociti (PLT), krvne pločice - omogućavaju zajedno sa drugim faktorima koagulacije zaustavljanje krvarenja posle povrede krvnog suda
MPV prosečna zapremina trombocita
PCT je zapreminski udeo trombocita u jedinici pune krvi
PDW raspodela eritrocita po zapremini

II SE

Sedimentacija eritrocita predstavlja brzinu taloženja eritrocita u toku jednog sata. Normalna brzina sedimentacije ne isključuje mogućnost postojanja bolesti, ali ubrzana sedimentacija je indikator za dalja ispitivanja. Sedimentacija je povećana kod akutnih i hroničnih infekcija, zapaljenskih procesa, malignih bolesti, imunoproliferativnih bolesti, teških anemija, bolesti vezivnog tkiva. Sedimentacija može biti ubrzana i u nekim fiziološkim stanjima kao što su trudnoća, starost ili menstruacija.

III KOMPLETAN PREGLED URINA

Podrazumeva fizičko-hemijski pregled urina i pregled sedimenta urina.Fizičko-hemijski pregled se sastoji od ispitivanja fizičkih osobina urina kao što su:

1. Izgled Normalan, svež urin je bistar. Ako je mutan, zamućenje može poticati od soli, krvih ćelija, bakterija, epitelnih ćelija, sluzi i masti.

2. Boja urina Boja normalnog urina jesvetlo do tamno žuta

3. pH urina pri normalnoj, mešovitoj ishrani reakcija urina je slabo kisela i ima pH od 4,8– 7,4

4. Relativna gustina urina iznosi normalno 1.010 – 1.030 za pojedinačni uzorak urina

5. Hemijska analiza urina koja podrazumeva testiranje urina na prisustvo:

Šećera – glukoze, koja se nikada ne nalazi u normalnom urinu, pojava u urinu znak je povećane koncentracije šećera u krvi
Hemoglobina &ndash krvi(eritrocita,crvenih krvnih zrnaca), koji se nikada ne nalaze u normalnom urinuli>
Nitrita – ukazuju na prisustvo bakterija i ukazuju na urinarnu infekciju
Bilirubina i urobilinogena – u mokraći zdravih osoba nema urobilinogena i bilirubina (žučni pigmenti). Ovi pigmenti se određuju da bi se diferencirale bolesti jetre, hemolitičke anemije i opstrukcije žučnih puteva

6. Analiza sedimenta urina – formirani elementi u urinu se određuju pod mikroskopom iz taloga urina koji je centrifugiran. Pregled sedimenta urina je neophodan, jer se na osnovu nalaza sedimenta mogu doneti izvesni zaključci u pogledu mesta i vrste oboljenja urinarnih puteva..

Važna napomena je da pregled mokraće, ako je moguće, treba izbegavati tokom menstruacije jer se može dobiti lažno pozitivan rezultat

Leukociti - se kao pojedinačni mogu naći u normalnom urinu. Veći broj ukazuje na postojanje zapaljenskog procesa i infekciju

Bakterije– nalazom se ne može ustanoviti da li su nađene bakterije izazivači upale ili ne, ukoliko je potrebno treba uraditi urinokulturu

Gljivice - se nikada ne nalaze u normalnom urinu

Spermatozoidi - se mogu naći u normalnom urinu li>

VAŽNA NAPOMENA: SVAKI LABORATORIJSKI NALAZ JE VALIDAN SAMO UZ KLINIČKU SLIKU I STRUČNO TUMAČENJE LEKARA! DIJAGNOZA SE NIKADA NE SME POSTAVITI SAMO NA OSNOVU REZULTATA LABORATORIJSKOG ISPITIVANJA

U Beogradu, 08.09.2008.

dr Nadja Stupar
Beo – Lab laboratorije

Odlična tema.

Andjela,

Postavi šta god želiš, to je tvoja struka. Svaki prilog temi je dobrodošao.

Nije na odmet znati:
Biohemijska ispitivanja se vrše na uzorcima različitih tipova biološkog materijala od kojih se najčešće ispituju već pomenuti krv (venska, kapilarna, arterijska) uključujući serum i plazmu koji se iz nje dobijaju i urin (prvi jutarnji i 24-časovni).
Medjutim, za dijagnozu i praćenje velikog broja bolesti neophodne su i analize drugih vrsta biološkog materijala, pa se u biohemijskim laboratorijama vrše odgovarajuća ispitivanja uzoraka znatno većeg broja različitih vrsta biološkog materijala:
* Mokraćni kamenac
* Žučni kamenac
* Cerebrospinalna tečnost
* Amnionska tečnost
* Sinovijalna tečnost
* Serozne tečnosti (pleuralna, peritonealna, perikardijalna)
* Želudačni sok
* Duodenalni sok
* Znoj
* Saliva (pljuvačka)
* Sperma
* Čvrsto tkivo.
Takodje je korisno znati da postoje faktori koji utiču na sastav telesnih tečnosti i mogu se podeliti u dve grupe:
1. Faktori koji ispoljavaju dugoročne efekte (ovi efekti se najčešće ne mogu kontrolisati)
2. Faktori koji ispoljavaju kratkoročne efekte (efekti koji se mogu kontrolisati)
1. Faktori koji ispoljavaju dugoročne efekte (ovi efekti se najčešće ne mogu kontrolisati )
U većini slučajeva nije moguće eliminisati uticaj ovih faktora na koncentraciju sastojaka telesnih tečnosti. Na neke se ne može delovati uopšte (npr. starost, genetski faktori), dok na druge može, ali ne momentalno, u trenutku kad se ukaže potreba da se osoba podvrgne laboratorijskom ispitivanju (npr. uobičajeni način ishrane). Zato je neophodno poznavati efekte ovakvih faktora i uzeti ih u obzir prilikom interpretacije rezultata. U ovu grupu spadaju:
* Starost (koncentracije mnogih sastojaka telesnih tečnosti različite su kod novorodjenčadi, dece, odraslih i starih osoba),
* Genetski faktori (pol, rasa i drugi),
* Faktori sredine (npr. klima i nadmorska visina),
* Dugoročne ciklične promene (uticaj godišnjih doba ili menstrualnog ciklusa kod žena),
* Telesna težina (npr. prosečne koncentracije triglicerida u plazmi rastu sa povećanjem telesne težine)
* Način ishrane (npr. kalorična ishrana sa velikim sadržajem masti utiče na parametre lipidnog statusa; vegetarijanska ishrana pokazuje vrlo povoljne efekte na lipidni status, ali može da dovede do deficijencije nekih vitamina; duže gladovanje takodje dovodi do karakterističnih promena, npr. do porasta koncentracije ketonskih tela u krvi i urinu).
* Stepen uobičajene fizičke aktivnosti.

2. Faktori koji ispoljavaju kratkoročne efekte (efekti koji se mogu kontrolisati )
Po pravilu , dejstvo ove grupe faktora se može kontrolisati , pa se njihov uticaj na rezultate laboratorijskih ispitivanja eliminiše adekvatnom pripremom pacijenta pre i u toku uzimanja biološkog materijala. Kratkoročne uticaje na sastav telesnih tečnosti ispoljavaju sledeći faktori:
* Položaj tela prilikom uzimanja krvi: položaj tela utiče na preraspodelu vode izmedju intravaskularnog i ekstravaskularnog prostora: zapremina krvi odrasle osobe je za oko 600-700 mL manja u stojećem, nego u ležećem stavu. Zbog toga je sadržaj proteina plazme ,kao i svih supstanci koje su vezane za proteine veće u stojećem nego u ležećem stavu.
* Vreme poslednjeg obroka : uzimanje hrane utiče na koncentraciju brojnih sastojaka krvi. Te se krv zbog toga, po pravilu uzima natašte, najmanje 10 h posle obroka.
* Cirkadijalni ritam : koncentracija nekih sastojaka telesnih tečnosti podleže promenama u toku dana (hormoni; gvožđe - koncentracija gvožđa u serumu je najviša ujutru, dok je uveče čak za 30% niža). Efekti se eliminišu uzimanjem biološkog materijala u određeno vreme u toku dana (krv se po pravilu vadi ujutru).
* Imobilizacija i hospitalizacija. Posle nekoliko dana neaktivnosti dolazi do određenih promena (npr. smanjenje zapremine plazme, povećanje hematokrita itd).
* Vežbanje (kraće vreme pre uzimanja biološkog materijala) : efekti zavise od trajanja i intenziteta fizičke aktivnosti.
* Pušenje, unošenje alkohola ili lekova.
Napisaću i nešto detaljnije o glukozi kao jednom od najčešće analiziranih osnovnih biohemijskih parametara.

Krv i urin kao najčešće korišćeni biološki materijali
U laboratorijskim ispitivanjima obično se koriste uzorci venske i kapilarne krvi, dok se arterijska krv koristi znatno ređe i to samo za određene analize. Krv se u pravilu uzima natašte (obično 10 h nakon poslednjeg obroka), najčešće ujutru između 7 i 9 časova.
Kapilarna krv
Kapilarna krv se najčešće uzima iz jagodice prsta, koja se najpre obriše gazom natopljenom izopropil-alkoholom i osuši. Posle uboda sterilnom lancetom ili iglom za injekcije, dozvoljeno je da se primeni samo blagi pritisak, što potpomaže izlazak krvi. Kapilarna krv se takođe može uzeti i iz ušne školjke, a kod beba se obično uzima iz pete. Najčešće se koristi za hematološka ispitivanja (npr. ispitivanje krvne slike ručnim metodama, tj. brojanjem različitih krvnih ćelija pod mikroskopom) ili za određivanje glukoze (posebno kod dijabetičara, kod kojih se vrlo često kontroliše nivo glukoze u krvi, pa je za pacijenta nezgodno da se svaki put podvrgava venepunkciji).
Venska krv
Venska krv je najčešće korišćen biološki materijal, a uzima se iz vena u lakatnom pregibu ili na dorzalnoj strani ruke. Pre izvođenja venepunkcije postavlja se podveska nekoliko centimetara iznad lakta. Ako se podveska suviše stegne ili se drži u toku dugog vremenskog perioda, dolazi do prolaska vode i malih molekula kroz venski zid iz krvi u ekstravaskularni prostor (proteini i ćelije ne prolaze). Kao posledica toga, povećava se koncentracija svih proteina, kao i supstanci koje se u cirkulaciji nalaze vezane za proteine (npr. deo kalcijuma u plazmi vezan je za albumin).
Puna venska krv se najčešće koristi kao uzorak za ispitivanje krvne slike pomoću automatskih analizatora, dok se za ostala ispitivanja venske krvi koristi serum ili plazma. Odvajanje seruma ili plazme treba izvršiti što pre, da bi se izbegle promene do kojih dolazi prilikom dužeg stajanja pune krvi (npr. sniženje koncentracije glukoze zbog potrošnje te supstance u eritrocitima).
Serum se dobija centrifugiranjem krvi (pri brzini od 2000-3000 obrtaja/min) posle završenog procesa koagulacije. U toku centrifugiranja, fibrinska mreža sa krvnim ćelijama (koagulum) izdvaja se na dnu epruvete, a iznad njih ostaje serum, koji normalno ima izgled bistre, žućkaste tečnosti. Serum se u praksi koristi kao uzorak prilikom određivanja većine biohemijskih parametara, iako se u najvećem broju slučajeva umesto seruma može koristiti i plazma.
Plazma je krv bez krvnih ćelija, a dobija se centrifugiranjem pune krvi koje se može izvršiti neposredno posle vađenja krvi. Osnovna razlika u sastavu seruma i plazme je da plazma sadrži fibrinogen, koji se pri dobijanju seruma konvertuje u fibrin i na taj način uklanja iz uzorka. Ako je potrebno da se iz krvi izdvoji plazma, ili ako se za analizu kao uzorak koristi puna krv, neophodno je da se spontani proces koagulacije krvi spreči dodatkom nekog antikoagulansa. Ova sredstva se dodaju u epruvete u kojima se sakuplja krv.
Arterijska krv
Arterijska krv se retko koristi kao uzorak, a potrebna je za određene analize, kao npr. za određivanje parametara acido-baznog statusa (uz heparin kao antikoagulans). Dobija se uvođenjem igle u radijalnu, brahijalnu ili femoralnu arteriju, a vađenje arterijske krvi može da izvodi jedino lekar. Treba napomenuti da je kapilarna krv po svom sastavu sličnija arterijskoj nego venskoj krvi.

Urin- sakupljanje urina
Način na koji će se izvršiti sakupljanje urina zavisi od vrste ispitivanja kojima se uzorak podvrgava. Postoji veći broj mogućih načina sakupljanja, ali se kao uzorci najčešće koriste prvi jutarnji urin i 24-časovni urin.
Prvi jutarnji urin
Prvi jutarnji urin uzima se rano ujutru , natašte, uz korišćenje potpuno čistog suda. Kako je ovaj uzorak urina najkoncentrovaniji, pogodan je za kvalitativno ispitivanje tj. za fizičko-hemijski pregled urina i sedimenta. Ne treba ga koristiti za kvantitativna određivanja, zbog toga što u toku dana postoje izrazite varijacije u ekskreciji pojedinih supstanci urinom. Zato se na osnovu koncentracije u prvom jutarnjem urinu ne može pouzdano proceniti dnevna ekskrecija ispitivane supstance, koja ima veći klinički značaj od koncentracije te supstance u urinu.
24-Časovni urin
Sakupljanje 24-časovnog urina, odnosno ukupne količine urina koja se izluči u toku 24 h, vrši se počev od jutra, zaključno do jutra sledećeg dana. Ujutru u određeno vreme, npr. u 7.00 sati, pacijent treba da potpuno isprazni bešiku i ovu porciju urina odbaci. Sve ostale porcije urina koje se izluče u toku celog tog dana i noći treba sakupljati, pazeći da ne dođe do gubitaka. Sledećeg jutra u isto vreme (u datom primeru u 7.00), sakupi se poslednja porcija urina, ponovo uz potpuno pražnjenje bešike. Celokupna količina urina nosi se u laboratoriju, gde će biti izvršeno merenje zapremine urina. Kod zdravih osoba koje unose prosečne količine hrane i tečnosti, zapremina 24-časovnog urina se obično kreće između 1200 i 1500 mL.
24-časovni urin se koristi za kvantitativno određivanje raznih sastojaka. Po određivanju koncentracije ispitivane supstance, izračunava se dnevna ekskrecija te supstance (količina supstance prisutne u celokupnoj količini urina) računa se množenjem dobijene koncentracije sa zapreminom 24-časovnog urina.

Literatura: Praktikum za vežbe iz medicinske biohemije
Slavica Spasić, Zorana Jelić-Ivanović, Vesna Spasojević-Kalimanovska