Avramovo Duhovno Uzlazenje ka Bogu..

Праотац Аврам - одговорни васпитач духовног потомства





Аутор: Јован Мрђеновачки, Број 992, Рубрика Култура Како разумети налог Божији упућен Авраму „ Ја сам Бог свемогући,

по мојој вољи живи и буди поштен“ (Прва књига Мојсијева; 17,1)


Зар
Аврам, коме Бог обећава небројано духовно потомство није био поштен?
Био је поштен ако смисао појма поштење везујемо претежно за област
световних међуљудских односа. Али, Бог не упозорава Аврама на овај
аспект значења појма поштење. То потврђује први део Божијег обраћања
Авраму када му Бог предочава своје свемогућство. На тај начин Бог
усмерава Праочеву духовну пажњу на онај аспект значења појма поштење
који се односи на осматрање духовног стања човека. Овај аспект значења
појма поштења односи се на вољу и одлуку човека да буде искрен када
сагледава слабост своје душе и да се са њима храбро суочава јер се оне
од свемогућег Бога не могу сакрити, као што се не могу ни изменити (без
призивања и добијања помоћи Божије).





Бог
дакле, позива Аврама на поштење при духовном бдењу - на нелицемерно,
нелажно, одговорно, несамооправдавајуће суочавања са болестима своје
душе. То је позив Авраму на живот у покајању - да би духовно преображен
могао да живи по Божијој вољи. А она је да душа дише вером и надом у
Бога, који јој даје силу да одлучно мења све своје уочене несавршености
постајући духовно здрава па тиме и истински слободна. „Заиста, заиста
вам кажем да сваки који чини грех роб је греху.“ (Јован, 8-34)

Сагледавши
смисао бројних догађаја из Праочевог живота увиђамо да се Праотац
никада није оглушио о позиве Бога да духовно напредује. На све Божије
позиве Аврам одговара како зрелом човеку и доликује - одговорно.

Зато
Праотац Аврам - ревносни и поштен духовни борац - сведок свемогућства
Божијег и изливања Љубави Божије, у вери, смирењу и љубави према Богу
постојано узрастајући човек, живећи у складу са Вољом Божијом јесте
одговоран васпитач безбројном духовном потомству потврђујући
непогрешивост предсказања и недокучивост тајинства промисли Божије „Јер
знам да ће заповедити синовима својим и дому својему након себе да се
држе путева Господњих и да чине што је праведно и добро, да би Господ
навршио на Авраму што му је обећао.?’ (Прва књ. Мојс. 18, 19)

ПРАОЧЕВА ДУХОВНА ЗАДУЖБИНА

Ми
сада увиђамо да је гостољубље праоца Аврама у Мамрији прелепа духовна
задужбина остављена потомству коју је Пресвета Тројица примила од свог
смиреног послушног и верног слуге да буде путоказ његовим духовним
наследницима али и свим људима који траже смисао живота.

По
промисли Божијој Праотац Аврам је подвижничким животом посведочио да
духовно узрастање започиње постојаним и одлучним исправљањем слабости
своје душе а наставља се добростивим праћење пута Божијег.

„Логос
Божији је пут (Јн14,6) за оне који су у делима успешно и усрдно
превладали стадијум врлине, не скренувши из славољубља нити десно, нити
се за страстима поводећи улево, него добростиво по Богу пратећи свој
пут. Аса, цар јудејски, о којем се прича (3.Цар.15;23) у старости је
боловао од ногу; тј. од немоћи праћења пута Божијег“. (Св. Максим
Исповедник: Гностички стослов, II-68)

Према светом Василију
Великом, а слично говоре и свети Атанасије и свети Максим Исповедник,
свет у његовом постојању одржава божанска промисао преко логоса (логои),
„али не на рачун његовог створеног динамизма који је део самог
стваралачког плана“. (Јован Мајендорф, Византијско Богословље, стр. 165)


„Створена природа (на коју се односи појам динамизам) престала
би да постоји ако би била лишена сопствене енергије, сопствене сврхе,
сопственог динамичког идентитета. Овај сопствени покрет природе (тј.
енергија природе, јер логос сваког створења се састоји у томе да је
суштински делотворан, нема природе без енергије или покрета) може да
буде потпуно свој само ако следи сопствени циљ (скопос) који се састоји у
тежњи ка Богу, уласку у заједничарство са Њим, и тако испуњењу логоса
или божанске сврхе кроз кога је и за кога је створена. „Прва сврха
стварања је не созерцање божанске суштине (која је неприступна) већ
учествовање у божанској енергији, преображају и пријемчивости за
божанску акцију у свету“. (Исти извор, стр. 164)

Духовно
узрастање којим човек уистину жуди за животом у складу са вољом Божијом
једини је смислен начин да се Бог угости драгоценим приносом - срцем
чистим и верним и духом правим. То је разлог због кога Господ Исус
Христос хвали Аврамов духовни подвиг - његово непрекидно духовно
усхођење ка Богу и живот по Вољи Божијој (Јован, 8-39). Сагледавање
Праочевог духовног узрастања и пута је значајно јер нам помаже да
јасније сагледамо истину: Бога је могуће угостити само унутрашњом и
скривеном духовном ризницом срца - „обрезањем срца духом а не словом“
(Рим.2,14-29).

НОВ ПРИСТУП СТВАРАЊУ ИКОНЕ

Ниједан
иконописац, ни пре ни после Рубљова, није са више уверљивости ликовно
изразио смисао Аврамовог гостољубља. Само је Рубљов, сликајући „Свету
Тројицу“ по благослову свог духовног оца преподобног Никона, стекао
благодат Божију да од елемената византијске (тзв. обрнуте) перспективе
изградио симболику указујући нам да смисао Аврамовог Гостољубља
препознамо у покрету (у подвигу) непрекидног узлетања Праочеве душе до
висина смиреног синовског односа према Богу - Светој Тројици. Рубљовљев
духовни подвиг показује се у његовој способности да, уз Божију помоћ,
препозна и разуме значај динамике Праочевог духовног усхођења ка Богу -
ка Светој Тројици. Ово је важно стога што динамика духовног усхођења
Праоца Аврама ка Богу назначују и карактеристике свеколиког духовног
подвижништва Праочевих духовних наследника, дакле и хришћана.

Овакав
духовни увид је определио Рубљова да у централном делу композиције,
поред лика Три Ангела - у чијем обличју се Авраму објављује Света
Тројица - не постави фигуре Аврама и Саре, већ да уместо њих симболички
дискретно означи пут Праочевог духовног узлажења ка Богу. Зато је подвиг
Рубљова - иконописца-уметника јединствен - јер је он проналазач
јединственог ликовног и симболичког композиционог поступка којим је
протумачио и изразио смисао Праочевог духовног усхођење ка Богу.

Монах
и иконописац Григорије Круг, говорећи о икони „Света Тројица“ Андреја
Рубљова, указује на њену символичност и у том контексту цитира мисао
Светога Јована Дамаскина:

„Уколико не поимамо символички - икону
Свете Тројице не можемо правилно поштовати; тада нема, може се рећи, ни
правог изображења Свете Тројице... Она се може поштовати само као икона
символичка; да би се лакше схватио символички карактер светих приказа,
навешћемо цитат једне главе из књиге св. Јована Дамаскина која носи
наслов „Шта се говори о телесним изображењима Бога“. Глава почиње
следећим одређењем: „Будући да ми налазимо да символика Божијег Писма
носи у себи пуно телесног када се говори о Богу, треба знати да ми као
људи, одевени у грубу плот, не можемо да мислимо или да говоримо о
божанским и највишим невештаственим дејствима Божијим, а да се не
користимо подобијем, образима и символима који су у складу са нашом
природом...“ (инок Григорије Круг, Икона, стр. 36).

Одлучујући се
да симболиком композиције иконе „Света Тројица“ изрази значај и смисао
динамике Аврамовог духовног живота, који је по много чему узор његовим
духовним наследницима, Рубљов је најпре морао да, помоћу Божијом,
препозна теолошки оправдане одреднице за свој уметнички поступак, а
затим, да за њих пронађе и одговарајућу ликовну симболику.

Једна
од најважнијих одредница за Рубљова је вероватно била је реч Господа
Исуса Христа „Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и
обрадова се.“ (Јован, 8.56) Нашавши је, он је могао да визуелним
језиком, симболиком ликовног простора ове иконе, изрази догмате вере
православних хришћанина - догмате православне вере у Бога - Једнога у
Светој Тројици, слављеног и поштованог Оца и Сина и Светога Духа.

ФИГУРУ СРЕДЊЕГ АНЂЕЛА

Велика
је вероватноћа да је је Андреј Рубљов насликао фигуру средњег Анђела
представљајући тако Бога Логоса (пошто Га осликава са свим визуелним
карактеристикама којима се на православним иконама представља оваплоћени
Син Божији, Господ Исус Христос. Карактеристичан огртач (хитон), познат
са многобројних икона са ликом Спаситеља, упадљиво је издвојен од
изгледа одежди бочно присутних Анђела - Бога Оца и Духа Светога.

Фигура
Анђела у средини композиције - Бога Логоса, између фигура бочно
распоређених Анђела - Бога Оца и Духа Светога, насликана је са наклоном
који, сличан наклону Духа Светога, симболично указује на Његову блискост
и узајмни активно - љубећи личносни однос према Богу Оцу. Да је Рубљов
ликовно изразио делатно љубавни вртлог хармоничне и стваралачке
активности сва три Лица Бога - Свете Тројице само оваквим, бескрајно
смерно љубећим наклонима фигура Бога Логоса и Духа Светога, према Богу
Оцу, било би довољно да ову икону сматрамо изузетним ликовним делом.
Али, оваквим просторно ликовним односом фигура Три Анђела, које
символички указују на неразделно јединство Свете Тројице: Оца, Сина и
Светога Духа, иконописац тек започиње духовни и сликарски подвиг.

Предстоји
нам да отпочнемо сагледавање симболике ликовног простора иконе „Света
Тројица“. Њу Рубљов гради уводећи у иконопис сасвим нов, а чини се до
сада непознат, изворан поступак у коришћењу византијске (тз. обрнуте)
перспективе. На путу реконструкције уметникове замисли, који нам
предстоји, можда ће нас зачудити једноставност и природност са којом
Рубљов налази и користи изворни ликовни симболички језик да нам њиме
надахнуто, а ипак сасвим ненаметљиво, препоручи како да приступимо
тајинству Аврамовог гостољубља, - тајинству садејства вечно присутне
Љубави Бога према човеку човекове љубави ка Богу.

Али управо
природност и једноставност ликовне симболике иконе „Света Тројица“
Андреја Рубљова, која се складно повезује са православном теологијом,
потврђује и њену истинитост и уметничку вредност. Зато је икона „Света
Тројица“ Андреја Рубљова не само јединствена и неупоредива већ је,
искрено верујем, најзначајније дело истинитог духовног слављења Бога -
Свете Тројице које је икада створено умећем ликовног изражавања.