REGGAE

Rege (engl. Reggae) je širok pojam koji, obuhvatajući srodne varijetete
muzičkih stilova, potiče iz ostrvske jamajčanske nacije, posle 1960. Ovi
stilovi uključuju: ska, rokstedi, ruts rege (engl. roots reggae), dab,
denshol (engl. dancehall) i raga (engl. ragga), koji su svi, jedan za
drugim, upečatljivim stilskim talasima zamahnuli jamajčansku muziku,
tokom 1960-tih i 1970-tih. Muzički, ovi stilovi sadrže uobičajeni
odsecan ritam koji akcentuje pomoćni udarac. Rege, međutim, znači
drugačije mnogim ljudima. Može biti viđen prosto kao još jedan moćan
karipski plesni ritam, ali u isto vreme puno njegovih pesama ima visok
politički ton. Često povezan sa rastafarijanskom religijom, asketskom,
hiljadugodišnjom verom koja je zasnovana delom na učenjima Markusa
Garvija iz 1920ih i 1930ih, o povratku u Afriku. Od svog dolaska na
svetsku scenu posle 1960, rege je postao neverovatno popularan širom
sveta. On je jedan od prvih pravih svetskih međunarodnih muzičkih
oblika, i po svom poreklu i po svojoj privlačnosti.

Macus Garvey

Prema
nekim autorima jamajčanska narodna (folk) kultura je izvorna afrička
kultura, nepokvarena evropskim uticajem. Drugi smatraju da je presudan
uticaj engleske kulture, s obzirom da je Jamajka decenijama bila
engleska kolonija. Ustvari se nijedna od ove dve definicije ne može
apsolutno prihvatiti - jamajčanska kultura je po svojim korenima afrička
i taj uticaj je u znatnoj meri izražen u svim vidovima jamajčanskog
narodnog stvaralaštva, međutim taj afrički uticaj je pretrpeo velike
izmene usled viševekovnog kolonijalnog ropstva i uticaja koje su
evropski, odnosno engleski doseljenici imali.

Najuočljiviji
afrički uticaj ogleda se u pokomaniji (Pocomania ili Kumina), afričkom
kultu obožavanja predaka, čiji rituali obuhvataju i pevanje i igranje.
Pokomanija je u velikoj meri povezana i sa kultovima kao što su mualizam
(engl. Mualism), Zajon Revajval (engl. Zion Revival) i Revivalizam
(engl. Revivalism), s tim da je prvi više afrički, drugi više hrišćanski
orijentisan, dok treći kombinuje oba ova uticaja. Pokomanija posebno
dobija na značaju od 60-tih godina 19. veka. U ovom periodu izražen je
uticaj hrišćanstva u vidu crkvenih himni, koje su izvođene na „afrički“
način - kraće strofe se naizmenično ponavljaju, najčešće jedan glas vodi
dok ostali zatim ponavljaju, ovakvo pevanje je najčešće praćeno snažnim
ritmom na perkusijama. Ovaj način pevanja i sviranje prihvatiće kasnije
Rastafarijanci u svojim Najabingi (Nyabinghi) himnama.

Jamajčanska
muzika je oduvek kombinovala ritam Afrike i melodiju Evrope. Prva
široko rasprostranjena muzička forma na Jamajci bio je kvadril. Nastala
je iz pokušaja crnačkih seoskih bendova da kopiraju evropsku muziku za
igru, odnosno muziku koju su evropljani igrali na svojim balovima.
Kvadril bendovi su kao osnovu koristili narodne pesme Jamajke. Obično su
se sastojali od dve gitare, bendža, flaute i violine.

Krajem 19.
veka bila je izražena velika stopa migracije u zemlje Centralne
Amerike, kao sto su Kuba, Panama i Kostarika. Većina ovih emigranata su
bili sezonski radnici, koji su se zatim vraćali na Jamajku donoseći nove
kulturne uticaje. Kuba je, geografski, najbliži sused Jamajke, zato i
ne čudi da je osnovni ritam menta sličan onome kod kubanske rumbe.
Međutim, postoji jasna razlika u muzici bivših engleskih i latinskih
kolonija. Dok se muzika bivših engleskih kolonija (Ar end Bi - engl.
R&B, kalipso, rege) obično zasniva na pravilnom, konstantnom ritmu,
muzika bivših španskih i portugalskih kolonija (samba, meringe, rumba)
je najčešće poliritmična i, na neki nacin, više afrička. Ovo objašnjava
zašto rege ima mnogo više sličnosti sa kalipsom nego sa rumbom, iako je
Trinidad mnogo udaljeniji u odnosu na Jamajku nego Kuba. Bez obzira na
svoje poreklo, mento je bio najpopularnija muzička forma na Jamajci sve
do 30-tih godina 20. veka. Čak je i danas mento zadržao nešto od svoje
popularnosti, pre svega u seoskim oblastima. Mento bendovi najčešće
imaju gitaru, flautu, bendžo, violinu, pikolo flautu, rumba kutiju,
šejkere i zvečke. Jedan od najpoznatijih mento izvođača bio je „Šugar
Beli“ Voker (engl. „Sugar Belly“ Walker).

Početkom dvadesetog
veka Jamajčani sve češće odlaze u SAD na rad, najčešće na plantažama
pamuka. Sa sobom donose do tada nepoznat zvuk na Jamajci - američki
R&B (rhythm & blues).

Nastanak sound system-a - velikih
pokretnih diskoteka, koje su radile po kućama, igrankama i noćnim
klubovima - bio je ekonomski neophodan. Mali broj Jamajčana bio je u
mogućnosti da sebi priušti radio ili gramofon, a kamoli dovoljno snažan
razglas koji bi zadovoljio potrebe živog nastupa. Ovakve pokretne
diskoteke okupljale su ljude po ulicama i klubovima i omogućavale im da
za "sitan novac" slušaju i igraju uz najnovije hitove.

Jedan od
prvih ovakvih sound systema bio je Tom "The Greate" Sebastian, koji je
ubrzo počeo da dobija konkurenciju od strane Sir Coxsone Downbeat-a,
Duke "The Trojan" Reid-a i Lloud "The Matador" Daley-a.

40-tih godina 20. veka veliki proj Jamajčana odlazio je na privremeni
rad u SAD, odakle su donosili nove ploče američkog R&B-a, koje su
postale veoma popularne među lokalnom publikom. Vlasnici sound systema
su kupovali ove ploče, i to sve do kojih su mogli da dođu, da bih zatim
puštali na svojim igrankama. Sound system koji je imao najveći broj
eskluzivnih hitova dobijao je najveću popularnost i, naravno, najvise je
zarađivao. Da bi sakrili naziv hita od ostalih sound systema DJ-evi su
često uništavali sve oznake na ploci. Međutim postojala je i mračna
strana ovakvih igranki - rivali su plaćali siledžijama da rasturaju
suparničke igranke i započinju tuče, dajući im loš glas.

Najslušanija
muzika na Jamajci 50-tih je bio američki R&B, sto je uostalom i
bilo razumljivo - crnci sa juga SAD i Jamajčani su iskusili ropstvo i u
to vreme su doživljavali slične drustvene promene, kao što su masovne
migracije iz sela u grad. Najpopularniji su bili Fats Domino, Chuck
Berry, Louis Jordan.


Međutim,
krajem 50-tih godina popularna muzika u Americi počinje da se menja,
počinjala je rokenrol era. Ovako je ovu promenu opisao Coxsone Dodd,
jedan od pionira sound systema : "Američka muzika je počela da se manja u
rock’n’roll, ali Jamajčani nisu voleli rock’n’roll. Posao je počeo da
opada. Kako vise nije bilo moguće kupiti amaričke R&B ploče, odlučio
sam da ih sam snimam. Započeo sam da radim sa Roland Alphonso-m u
Federal studiju i nakon nekoliko proba imali smo snimak koji je mogao da
pokrene masu na igrankama." Uskoro su i drugi vlasnici sound systema
počeli da snimaju sopstvene ploče - bio je to početak muzičke industrije
na Jamajci. Producent je plaćao snimanje i zakupljivao muzičare.
Završen snimak je bio vlasništvo producenta, dok je autor dobijao samo
nekoliko funti. Nepravedno? - možda, ali producent je preuzimao čitav
rizik.

Producenti nisu imali nameru da ove ploče prodaju,
jednostavno su im trebali sveži hitovi za igranke. Ove rane snimke je
teško definisati, bili su mešavina menta i R&B zvuka. Neki od prvih
autora koji su snimili svoje ploče bili su Bunny&Scully, Laurel
Aitken, Theophilus Beckford, Alton Ellis, Derrick Morgan, Eric Morris,
Owen Gray. Prva jamajčanska ploča koja je stigla na prvo mesto
nacionalne top liste bila je „Boogie Rock“ Laurela Ejtkena. Poznate
pesme ovog perioda bile su i "Little Sheila", "Boogie In My Bones"
(Laurel Aitken), "Now We Know" (Derrick Morgan), "I For Love" (Owen
Gray). "Easy Snappin' " Theophilus Beckford-a, koji je poznatiji kao
klavijaturista, bila je veliki hit. Sa svojim naglašenim off beat-om
nije bila samo imitacija R&B-a, ali to još nije bio ni ska. Laurel
Aitken je bio najznačajniji autor pre-ska ere, on se kasnije preselio u
London, gde je 60-tih nastavio uspešnu ska karijeru.

I pored
nekih uticaja mento i kalipso zvuka, najveći broj ovih prvih simaka bili
su pokušaji kopiranja američke R&B muzike. Pesma koje je ovo
preokrenula bila je "Oh Carolina". Na legendarnom session-u producent
Prince Buster je pokusao da spoji melodične vokale Folkes Brothers-a i
snažan ritam na perkusijama rastafarijanskog bubnjara Count Ossie-a.
Rezultat je bio zadivljujući, ova pesma je po mnogima bila godinama
ispred svog vremena. Ali svi ovi uticaji kombinaciji - R&B, mento,
rastafarijanizam i jazz - počeli su da se sklapaju u nešto sasvim novo, u
novi, originalni, jamajčanski zvuk.

"Najpre smo pod pojmom
reggae podrazumevali nesto aljkavo, neuredno. A onda je to počelo da
dobija novo značenje, počelo je da se odnosi na nešto što dolazi od
naroda. Svakodnevne stvari. Stvari iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi
pričaju i rade svaki dan, mi smo samo na to dodali muziku. Reggae je
počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate." (Toots Hibbert,
jedan od pionira reggae zvuka).

Toots Hibbert

Iskustva
ljudi sa ulice, zvuk geta, odmah se povezao sa Rasta filozofijom.
Rastafarijanizam, već i po svojoj definiciji religija potlačenih,
izrabljenih, brzo naišao na pristalice među ljudima iz geta. I, naravno,
ovaj spoj je bio tako jak da ga ništa više nije moglo zaustaviti. 1966.
car Hajle Selasije I posetio je Jamajku, njegov dolazak organizovala
je vlada jer se nadala da ako Selasije sam kaže rastafarijancima da nije
bog, oni će mu poverovati. Poseta je proizvela potpuno suprotan efekat,
samo je jos vise učvrstila njegovu veru, Raste su odbile da poveruju u
njegove reči, kao što će odbiti da poveruju u njegovu smrt 20 godina
kasnije.



Religija
je imala značajno mesto u roots reggae-u, ali svest o drustvenoj
nepravdi i želja da se to izmeni bili su zvezda vodilja ovog zvuka. To
je bilo vreme velikih političkih sukoba na Jamajci. Na jednoj strani je
bio Michael Manley, lider opozicione partije PNP (People's National
Party), koji se zalagao za socijalizam i povezivanje Jamajke sa Kubom.
Na drugoj strani bio je Edward Seaga sa svojom JLP (Jamaica Labour
Party) partijom, koji je vladao uz podršku Amerike i CIA. I jedan i
drugi su pokušavali da pridobiju ljude iz geta, 1972. pobedio je Manley,
zahvaljujući i podršci nekih reggae muzičara kao što je Max Romeo.
Međutim, ova pobeda nije doprinela smirenju situacije na Jamajci. Sada u
opoziciji, Seaga je u pomoć CIA okupljao bande i naoružavao ih za
političku borbu. Ubrzo su obe partije imale svoje pristalice, koje su
naoružane prinuđivale ljude da se opredele, na ulicama Kingstona se
odigravao pravi rat. Nažalost, ovakvo stanje na Jamajci traje i danas,
politički sukobi na ulicama su žešći nego ikad.

U ovakvoj
atmosferi je 1976. došlo i do atentata na Bob Marley-a, koji je na sreću
preživeo. U ovakvoj atmosferi je nastala i "Two Sevens Clash" (The
Culture), koja je svojom apokaliptičnom vizijom skrenula pažnju
celokupnog sveta na zbivanja na Jamajci.

Ovaj period obeležio je
veliki broj izvanrednih muzičara, među njima Lee Perry, Bob Marley, Max
Romeo, Jimmy Cliff, Dennis Alcapone, U Roy, The Culture, Burning Spear,
The Abyssinians, Dennis Brown....1972. snimljen je film "The Harder They
Come", u kome je glavnu ulogu igrao Jimmy Cliff, a koji je govorio o
surovoj stvarnosti u jamajčanskoj muzičkoj industriji. Film je postao
veoma popularan i izvan Jamajke i znatno je dobrineo internacionalnom
priznavanju reggae muzike. 1973. izdat je album "Catch A Fire" (Bob
Marley & The Wailers), koji se smatra prvim reggae albumom - do tada
su se uglavnom izdavale samo kolekcije singlova. Po prvi put su reggae
muzičari počeli da prave muziku za inostrano tržište, neke od pesama su i
naknadno rearanžirane kako bi odgovarale evropskom uhu.


Burning Spear
Bob Marley

Iako
su i ranije poneki muzičari prihvatali Rastafarijanizam, do 1973. bilo
ih je zanemarljivo malo. Prva reggae zvezda koja je nosila dredove na
sceni bio je Big Youth. Rastafarijanci su do tada smatrani za otpadnike i
kriminalce, ali sa dolaskom reggae muzike stvari se menjaju. Ubrzo su
svi poznatiji reggae muzičari imali dredove i pevali o Selasiju
(posmatrajući omote Marley-evih albuma može se primetiti kako mu dredovi
postepeno rastu). Još tada su Holness i Romeo upozoravali na talas
lažnih Rasta, ali oni nisu mogli ni da sanjaju da će neku deceniju
kasnije ljudi po celom svetu nositi dredove i crveno-zuto-zelene kapice,
bez ikakve veze sa Rastafarijanizmom. Veze reggae muzike sa Rasta
religijom je, naročito u očima inostrane publike, bila toliko jaka da su
predstavnici stranih izdavačkih kuća, kada su došli na Jamajku u
potrazi za talentima, jednostavno odbijali da potpišu ugovore sa
pevačima koji nisu bili Raste i nisu imali dredove.

Veliki uticaj
u internacionalnom širenju reggae muzike imao je i engleski punk
pokret. Punk bend The Clash radio je obrade roots reggae pesama, kao sto
su "Police & Thieves" (Junior Murvin), a u londonskim punk
klubovima reggae DJ-evi su puštali muziku, jer je tada samo mali broj
punk bendova imao snimljene albume. Punk publika je lako prihvatila
roots - iako su stilovi bili veoma različiti, osećanje koje ih je
proizvodilo bilo je isto, poziv na pobunu protiv postojećeg sistema im
je bio zajednički. Neki mlađi reggae bendovi, kao što je Misty In Roots,
nastupali su zajedno sa engleskim punk bendovima u projektu "Rokom
protiv rasizma".



Iako
do kraja 60-tih toasting stil nije imao značajnijeg uticaja na
jamajčansku muzičku industriju, koncept toasting-a koji podrazumeva da
disk džokej priča ili repuje preko pesme koju pušta je zapravo jedan od
najstarijih u lokalnoj muzičkoj tradiciji. Još od nastanka prvih Sound
system-a 40-tih DJ-evi su neprestano smišljali nove načine da privuku i
zabave publiku na svojim nastupima. Najpre su to činili izborom pesama
koji je bio originalniji i širi nego kod konkurencije. Najveći hitovi, a
to su najčešće bili oni koji se nigde drugde nisu mogli čuti, bili su
zlata vredni. Današnji "white label" omoti koje koriste klubski DJ-evi
imaju svoje korene u običaju Sound systema da uklanjaju sve oznake se
hit ploča kako ih konkurencija ne bi nabavila. Hitovi su mogli da
izgrade reputaciju, ali posao DJ-a je bio i da obezbedi da se publika
zabavlja čak i kada ponestane hitova. Počelo je sa zvučnim nadimcima i
neobičnim oblačenjem, a nastavilo kroz interakciju sa publikom,
pričanjem i pevanjem preko ploče koja se puštala. Ubrzo je selector bio
taj koji je fizički stavljao iglu na ploču, dok je uloga DJ-a (ili
danasnjeg MC-a) postala mnogo zahtevnija.

Ubrzo su nastupi DJ-eva
postali mnogo popularniji i traženiji od samih ploča koje su im služile
kao podloga. Prvi DJ koji je snimio album bio je Sir Lord Comic,
međutim najpopularniji i najuticajniji DJ toga vremena bio je Count
Matchuki. Nije dugo potrajalo pre nego što se na sceni pojavila nova
generacija DJ-eva ili toaster-a, sa potpuno novim zvukom, bili su to
Dennis Alcapone, U-Roy, Big Youth i I-Roy. Oni su otišli daleko od
svojih prethodnika, stvarajući ploče toliko drugačije od originala, da
ga je teško i prepoznati. U-Roy je bio taj koji je obezbedio priznanje
toasting stilu - njegove ploče su bile mesecima na prvim mestima svih
jamajčanskih top lista. Njegova uzrečica je bila "Budi uvek siguran da
se ne udaljavaš od ritma i da se ritam ne udaljava od tebe!". U
industriji koja nikada svojim muzičarima nije plaćala više od šake
dolara i u kojoj je pojam autorskih prava bio potpuno nepoznat iznenada
je postalo veoma unosno imati jednog momka koji priča preko ploče
drugog, dok je zarada odlazila pravo u ruke trećem koji je sve to
producirao.

Sredinom 70-tih najpoznatija imena toasting scene
bili su Dillinger, Tappa Zukie i Prince Far I. Zapravo, prateći i
ugledajući se na roots pokret koji se u to vreme razvijao, pesme kao što
su "Under Heavy Manners" (Prince Far I) ili "MLPA" (Zukie), svojim
socijalno svesnim tekstovima daleko su prevazisle nekadašnje granice
ovog stila.

1973. mladi jamajčanski emigrant Clive Campbell
osnovao je u Bronksu, SAD, Sound system nalik onima koje je slušao na
Jamajci kao decak. Pod imenom DJ Herc puštao je najpre reggae, ali je
ubrzo shvatio da mladi crnci u Americi mnogo bolje reaguju na toasting
koji je radio preko toga. Zato je pokusao da priča preko funk i disko
hitova i uspeh je bio trenutan. MC Coke La Rock je preuzeo toasting, dok
se Herc koncentrisao na miksovanje - isecao je sve osim vrhunca pesme
(brejka) i onda ga neprestano ponavljao. To su bili prvi hip-hop
ritmovi, počeci kasnije najpopularnije "crnačke" muzike u Americi. Na
sličan način na koji je pre četiri decenije R&B uticao na formiranje
autentičnog jamajčanskog zvuka, ovoga puta je jamajčanski toasting
odredio budućnost moderne američke muzike.





Jamajčanska
muzička industrija oduvek je bila poznata po tome da se upravlja po
željama svojih konzumenata, počev od sound systema 40-tih, preko ska i
reggae perioda, uvek je publika bila ta koja odlučuje o tome šta želi da
čuje - na ovaj način dancehall predstavlja samo povratak tamo odakle je
sve počelo - u plesne sale.

Krajem 70-tih Jamajka se menjala i
spolja i iznutra, ulazila je u eru globalizma, punu obećanja o bogatstvu
i napretku. Publika je postajala umorna od roots pesama obojenih
rastafarijanizmom i socijalnim temama, sve traženije su bile "lakše"
stvari, nešto uz šta je moglo da se igra bez razmišljanja. Sugar Minott
je bio jedan od prvih autora koji im je to i obezbedio. Preko dana je
radio u Studio One, a noću je snimao svoje pesme, pevajući nove reči
preko starih melodija. Njegovi snimci automatski su postajali hitovi.

Sly
& Robbie, sa svojim session bendom Roots Radics, obeležili su
početak dancehall ere obradama starih hitova. Roots Radics su uskoro
postali najbolji session bend toga vremena, sastavljen od sjajnih
muzičara. Barrington Levy je uz njihovu pratnju postao prvi dancehall
pevač koji je postao zvezda. Ubrzo su usledili i Junior Reid, Half Pint i
Frankie Paul. Nova generacija DJ-eva zamenila je stare velikane
toasting scene Kilimanjaro, Black Scorpio, Captain Sinbad, Clint
Eastwood, Charlie Chaplin, Shaggy, Yelloman, Eek A Mouse, Garnett Silk,
Tony Rebel. Pojavili su se i ženski DJ-evi, kao čto Lady Saw, Lady
Shabba, Sister Nanncy.

Intenzivan razvoj tehnologije omogućio je
razvoj jos jednog novog žanra - ragga (raggamuffin). Ragga je gotovo u
celosti urađen na osnovu kompjuterski generisanih ritmova. Jedna od
prvih u potpunosti kompjuterski sintetisanih pesama bila je "Under Mi
Sleng Teng" (Wayne Smith). Nova generacija ragga muzičara donela je
imena kao što su Buccaneer, Caplton, Shabba Ranks, Macka B, Bounty
Killer, Cobra. Buju Banton je bio jedan od muzičara koje je početna
greška umalo koštala karijere. Tek što je potpisao veliki ugovor u
Evropi Banton je objavio pesmu "Boom Bye Bye" u kojoj otvoreno poziva na
ubijanje homoseksualaca. Svet je bio zapanjen, negativne kritike su
upućivene ne samo njemu već i celokupnoj jamajčanskoj muzičkoj
industriji. Nije mu dugo trebalo da shvati svoju grešku, uputio je javno
izvinjenje, a ubrzo nakon toga je postao i Rastafarijanac.

Velika
potražnja, ali i još veći broj novih DJ-eva uslovio je da se između
njih javi bespoštedna konkurencija. Nasilje je sve cešće bilo tema
njihovih pesama, i to poziv na nasilje, zatim na rasnu mrznju i
homofobiju. Ovakva je situacija na dancehall sceni i danas, ali, srećom,
postoji i veliki broj izuzetaka, pevača i DJ-eva koji u svojim pesmama
propovedaju rasnu i socijalnu jednakost i poštovanje, vraćajući se tako
originalnom duhu reggae muzike.