Vesti iz sveta astronomije...

Ekspedicija SSSR-a na Fobos (5)

http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/13571-ekspedicija-sssr-a-na-fobos-5

Raketa koje više nema – 'Dnepr'

http://www.astronomija.org.rs/oprema/13572-raketa-koje-vise-nema-dnepr

Sumrak sa planetama i Mjesecom

Tri planete i mlad Mjesec u koloritnom sumraku



Večeras, pola sata nakon zalaska Sunca (16:25) pa dalje ka spuštanju noći, nisko nad jugozapadnim obzorom golim okom možemo vidjeti čak tri planeta Sunčeva sustava i mlad Mjesec u njihovom društvu.

Najniže nad obzorom nalazi se Jupiter (zalazi u 17:45) i sjaji poput zvijezde magnitude -1.7. Poviše njega nalazi se sjajna Venera (-3.8 magnitude) koja zalazi u 18:00. Najviše nad obzorom, sjaja 0.6 magnitude, šepuri se planet prstenova – Saturn koji će dotaknuti liniju obzora u 19:11.


Mjesec, danas.

Nešto niže Saturna imamo prigodu vidjeti mlad Mjesec. Svega 10% njegova diska osvjetljeno je svjetlošću Sunca a to znači kako ćemo zbog pepeljaste svjetlosti (google, ako neznamo što je to) vidjeti slabašno, difuzno osvjetljen cijeli njegov disk sve do 18:59 kada i on zalazi za obzor.

Prilike za golim okom vidjeti tri planeta u društvu Mjeseca na relativno malom području neba nisu česte. Ulazimo u zimsko razdoblje kada će meteorološke prilike sve manje biti naklonjene kako namjernim tako i slučajnim promatračima nebeskih događanja. Večeras nas očekuje djelomična naoblaka i više ili manje koloritni sumrak. Iskoristite, uživajte i fotografirajte večerašnju nebesku predstavu..

Šlag na ovo događanje dodaje prolazak Međunarodne svemirske postaje na suprotnoj strani od „događanja planeta i Mjeseca“ u vremenu od 17:39 do 17:44, nad sjeverozapadnim obzorom. Ugledate li i ISS kako poput sjajne zvijezde sporo putuje nebeskim svodom znajte da se gore nalaze astronauti.. Astronauti koji upravo sada imaju velikih problema sa tako prizemnim stvarima poput toaleta koji su prepuni odnosno koji ne rade. Na nebu i na zemlji vrijede ista pravila, u istom smo svemiru i u istim .., problemima.

Autor: Marino Tumpić

Neptun i 'igra izbegavanja'

Od kad smo izbacili Plutona, Neptun je najdalja planeta sistema. O njemu ne znamo praktično ništa jer je užasno daleko – 30% je dalji od sledeće najdalje planete, Urana. Sve što znamo o njemu naučili smo iz jedne kratke posete 'Voyagera 2' 1989. – tada je Uran bio dalji i od Plutona! – i povremenih osmatranja 'Hablovim' teleskopom. Mislio sam da se ovom planetom danas bave samo frikovi pa je svaka vest vezana za nju pravi kuriozitet. Evo jedne:



Igra Neptunovih satelita: ova animacija ilustruje kako se odnose orbite Neptunovih unutrašnjih satelita Naiad i Thalassa da bi se izbegli uzejamni sudari dok se okreću oko planete. Larger view.

Čak i po divljim standardima spoljnog dela Sunčevog sistema, čudnovate orbite dva najbliža Neptunova meseca su bez presedama, što su nedavno objavili svi veliki svetski naučni časopisi i sajtovi.

Stručnjaci za orbitnu dinamiku su nazvali to 'igrom izbegavanja' a plesači su mali meseci koje je otkrio 'Voyager 2', Naiad i Thalassa. Oni se s pravom nazivaju partnerima, jer se okreću sa razmakom od samo 1150 km. Međutim, oni nikad ne prilaze jedan drugom tako blizu jer je Naisadova orbita nagnuta i savršeno tempirana. Svaki put kada pretekne sporijeg Thalassa, sateliti su udaljeni oko 3550 km.


Ako bi neki Zorkić sedeo na Thalassi posmatrao bi divlju cik-cak orbitu Naiada, prestižući ga dvaput odozgo i dvaput odozdo u ciklusu koji se ponavlja svakih ~21,5 naših dana. To se zove orbitna rezonanca, i u ovom slučaju Naiada iznosi 73:69.


U ovoj večnoj koreografiji, Naiad prati krug oko ledenog džina svakih sedam sati, dok Thalassi na malo daljoj stazi za to treba sedam ipo sati. 'Neki' posmatrač koji sedi na Thalassi video bi Naiadu u orbiti koja snažno cik-cak varira, prolazeći dvaput odozgo, a potom dvaput odozdo. Ovaj obrazac gore, gore, dole, dole Naiad ponavlja svaki put posle zemaljskih otprilike 25,5 dana.

Iako se ovaj ples možda činiti čudnim, on održava orbitu stabilnom, kažu naučnici.

'Ovaj ponavljajući obrazac nazivamo rezonancom', rekla je dr Marina Brozović, stručnjak za dinamiku solarnog sistema u Nasinoj laboratoriji za mlazni pogon u Pasadeni, u Kaliforniji, i vodeća autor novog rada koji je objavljen 13. novembra u sreučnom časopisu 'Ikarus'. Postoje mnoge različite vrste 'plesova' koje prate planete, meseci i asteroidi, ali ovaj nikada ranije nije viđen.'

Daleko od privlačne sile Sunca, džinovske planete spoljnjeg Sunčevog sistema dominantni su izvori gravitacije, a zajedno se mogu hvaliti s desecima i desecima satelita. Neki od tih meseci su nastali zajedno sa njihovim planetama i nikad nigdje nisu otišli; drugi su zarobljeni kasnije, a zatim formirali orbite koje su diktirale njihove planete. Neki kruže u suprotnom smeru od njihovih planeta; drugi razmenjuju orbite jedni sa drugim kao bi izbrgli sudar.

Neptun ima 14 potvrđenih satelita. Neso (Neptun XIII), najudaljeniji od njih, orbitira u divljoj eliptičnoj petlji koja ga nosi gotovo 74 milijuna kilometara od planete (dalje nego Merkur od Sunca) i treba mu 27 godina da je kompetira. To je najdalji mesec neke planete u solarnom sistemu.

Naiad i Thalassa su maleni i oblika 'Tic-Taca', koji se protežu u dužini od oko 100 km. Oni su dva od sedam Neptunovih unutarnjih meseci, deo usko nabijenog sistema isprepletenog tamnim prstenova.

Pa kako su završili zajedno – a opet odvojeno? Smatra se da je originalni satelitski sistem bio poremećen kada je Neptun zarobio svoj džinovski mesec, Triton, te da su se unutrašnji sateliti i prstenovi formirali od ostataka krhotina.

'Sumnjamo da je Naiad bio ubačen u nagnutu orbitu ranijom interakcijom s jednim od drugih Neptunovih unutrašnjih satelita', objasnila je Brozovićeva. 'Tek kasnije, nakon uspostavljanja nagiba orbite, Naiad je mogao da se smesti u ovu neobičnu rezonantnu orbitu s Thalassom.'

Brozovićeva i njene kolege su otkrili neobično orbitalno ponašanje pomoću analiza snimaka Nasinog kosmičkog teleskopa 'Hubble'. Rad je takođe dao prvi nagoveštaj o internom rasporedu Neptunovih unutarnjih meseci. Istraživači su koristili ova promatranja kako bi izračunali njihovu masu i, prema tome, njihove gustine – koje su bile bliske vodenom ledu.

'Uvek smo uzbuđeni kada pronađemo ovakve međuzavisnosti između meseci', rekao je Mark Showalter, planetni astronom iz Instituta SETI iz Mountain Viewa, u Kaliforniji, i koautor novog rada. 'Naiad i Thalassa su verojatno već dugo vremena združeni u ovoj konfiguraciji, jer im je orbita vrlo stabilna. Održavaju stabilnost tako što se nikad ne približavaju previše.'

Istraživanje je dostupno za čitanje i preuzimanje ovde:

https://arxiv.org/abs/1910.13612

Više informacija o Neptunovim satelitima možete pronaći ovdje.
https://solarsystem.nasa.gov/moons/neptune-moons/in-depth/



Autor: Draško Dragović

Ceres – činjenice o najmanjoj planeti patuljku



Ceres je planeta patuljak. Od kako je opažen 1. januara 1801. menjao mu se status. Prvo je svrstan u planetu, pa u asteroide, da bi od 2006. postao planeta patuljak.

Ekvatorijalni prečnik:
950km
Masa:
8.96 × 10^20 kg (0.01 Meseca)
Orbitano rastojanje:
413,700,000 km (2.8 AU)
Orbitalni period:
1,680 dana (4.6 godina)
Površinska temperatura:
-105°C
Meseca:
Nema
Datum otkrića:
1. januar 1801.
Otkrivač:
Giuseppe Piazzi

- Od svih planeta patuljaka najbliži je Suncu.

- Nalazi se u asteroidnom pojasu i jedina je planeta patuljak u unutrašnjem Sunčevom sistemu.

- Sem toga i najmanji je od tela svoje kategorije. Njegov prečnik iznosi oko 950 kilometara.

- Dovoljno je velik i masivan da je pod sopstvenom gravitacijom dobio oblik kugle.

- Prvi je otkriveni asteroid (sve dok nije promenio svoj status).



- Otkrio ga je italijanski astronom Giuseppe Piazzi (Đuzepe Pjaci) koji mu je i dao ime (po rimskoj boginji žetve).

- Prva poseta neke letelice Ceresu bila je 2015. godine. Bio je to Nasin Dawn. Ceres je bio prva planeta patuljak koji je posetila neka letelica. Zbog leda, vode i minerala na Ceresu naučnici imaju veliki interes da tamo jednog dana upute i ljudsku posadu.

- Na Ceresu se nalazi misteriozna bela pega.

- Od Sunca Ceres je u proseku udaljen 413 miliona kilometara.

- Svetlosnom zraku da prevali tu razdaljinu potrebno je 22 minuta.

- Kada bi Zemlja bila veličine kovanice Ceres bi u toj srazmeri bio kao zrno maka.

- Jednu orbitu oko Sunca Ceres napravi za 4,6 zemaljskih godina.

- Jednu rotaciju oko svoje ose Ceres načini za 9 sati.

- Nema podataka da Ceres ima atmosferu (mada postoje izlivi vodene pare sa njegove površine).

- Ceres ima malo kratera na površinu, verovatno zato što ih popunjava led ili neki drugi materijal manje gustine koji se nalazi odmah ispod površine.

- Svake sekunde Ceres gubi šest kilograma svoje mase putem isparenja. Mlazevi vodene pare izviru iz Ceresove površine što je primećeno još svemirskim teleskopom Herschel. Naučnici smatraju da do ovog dolazi usled zagrejavanje delova Ceresove površine.

- Ceres sadrži 25% ukupne mase asteroidnog pojasa.

- Zbog prisustva vode na Ceresu su mogući, kako se astrobiolozi nadaju, neki oblici jednostavnog života. Ili su oni moguće postojali u prošlosti.

- Ceres je jedina planeta patuljak koja nema svog prirodnog satelita. Ostale planete patuljci, Pluton, Haumea, Makemake i Eris, imaju bar jedan svoj mesec.

- Ceres se pominje u više SF priča. U TV seriji The Expanse nastanjen je ljudima. U video igri Destiny Ceres su kolonizovali vanzemaljci. Kasnije je bio uništen prema toj igri.

Kolekcija Nasinih fotografija Ceresa

Izvori: Space Facts, Wikipedia... Nasa ...

ESA-in Ministarski samit 2019: više evroa za kosmos

http://www.astronomija.org.rs/dogaaji/13587-esa-in-ministarski-samit-2019-vise-evroa-za-kosmos

Noćas na nebu - decembar 2019

Serija „Tonight’s Sky“ proizvodi Space Telescope Science Institute (koji upravlja Svemirskim teleskopom Habl) u saradnji sa Nasinim Universe of Learning.

Odoše i Arapi na Mars

http://www.astronomija.org.rs/misije/13589-odose-i-arapi-na-mars

Chandrayaan-2 nije preživeo

Nada umire posljednja a indijska je umrla zauvijek

Chandrayaan 2 na put ka Mjesecu krenuo je još 2007. Indijski orbiter i rover sa ruskim landerom nikako nije bila loša opcija za uspjeh misije. Ipak tijekom vremena i usljed „lošeg horoskopa“ po Ruse (Fobos-Grunt, na kojem se temeljio poveći dio landera u misiji Chandrayaan 2) cijeli je projekt sa sva tri ključna elementa spao na indijska leđa.



Ambiciozna skalamerija sastavljena od orbitera (Chandrayaan 2), landera (Vikram) i rovera (Pragyan) krenula je put Mjeseca 22.06.2019. Odvajanje orbitera od landera sa roverom prošlo je dobro. Slijetanje je proticalo uredno sve do nekih 2100 metara iznad regolita. Tada je skup programskih pogrešaka i neispravnih (ili krivo tumačenih) podataka na trajektoriji slijetanja doveo do gubitka radio signala. Bilo je jasno da su i indijci, baš kao i nešto prije njih izraelci, stigli na Mjesečevo tlo ali ne po principu mekog već, neplaniranog, tvrdog slijetanja.

Ipak, u ponekim izjavama indijskih dužnosnika dala se naslutiti mala, ali ipak tinjajuća nada kako je možda lander „nekako“ i uspio sletjeti neoštećen ali bez mogućnosti komunikacije. I to bi bio veliki uspjeh. Sada je ta nada – umrla.



NASAina letjelica LRO snimila je mjesto gdje se jasno vidi kako je Vikram, skupa sa Pragyanom pošteno tresnuo u Mjesečevo tlo i raspao se sve u šesnaest. U potrazi za mjestom udara veliku su ulogu odigrali „neznanstvenici“. NASA je pasionirane ljubitelje svemira pozvala u potragu za nestalim landerom i roverom objavivši fotografije LRO. Ubrzo poslje objave (26.09.2019.) fotografija tridesettrogodišnji Shanmuga Subramanian iz Chennai-a, četvrtog grada po broju stanovnika u Indiji, objavio je pronalazak mjesta udara. Bilo je potrebno još dva mjeseca rada da se sa potpunom sigurnošću može reći: Da, to su ostaci indijske misije na Mjesecu. S druge strane orbiter marljivo i uspješno odrađuje svoju misiju kružeći oko Mjeseca, čekajući na nov pokušaj slijetanja u misiji Chandrayaan 3, možda već dogodine i uz malo više sreće.

Autor: Marino Tumpić

Šta kada bi Mesec iznenada nestao



Zamislite da se jedne noći probudite, a na nebu nema Meseca iako bi trebalo da ga bude. Gotovo 4,5 milijarde godina on je tu sa nama, vrti se oko Zemlje, i onda nestane! Šta bi se dakle desilo? Zapravo, sem astronoma, njegov nestanak te noći bi malo ko primetio. Međutim, iako sasvim neprimetne, bar za nas ljude, posledica bi bilo.



Prvi koji bi bili zbunjeni, sem astronoma naravno, bile bi neke životinje, pre svega one koje su aktivne noću. Kažu biolozi da moljci, koji su evoluirali milionima godina sa Mesecom na nebu, koriste njegovu svetlost za svoju orijentaciju. Mlade, tek izlegle kornjače, takođe koriste svetlo sa Meseca da pronađu svoj put do okeana. Uzgred da dodamo da tim malim stvorenjima smetaju i veštačka svetla koja ih usmeravaju na pogrešan put – ali to je već druga priča. Bez Meseca, kornjače bi se totalno izgubile i njihova populacija bi se dramatično smanjila. Sem moljaca i kornjača i mnogi drugi živi organizmi bi osetili promene. I trebalo bi da prođu hiljade, ako ne i mnogo više godina, da se živi svet prilagodi novim uslovima.

Posledice nestanka Meseca ubrzo bi primetili i stanovnici morskih obala. Primetili bi da su plime i oseke znatno manje. Morske mene bi i dalje postojale, jer njih, sem Meseca, stvara i Sunce, ali u znatno manjoj meri. Neke oblasti koje su inače izložene izuzetno visokim plimama, kada ih one u redovnim vremenskim razmacima plave, ostale bi suve.

Ali sa navedenim posledicama živi svet bi se još nekako izborio. Međutim dugoročno gledano čitav život na našoj planeti bio bi pred velikim izazovima, jer neke posledice koje kratkoročno nisu upadljive, dugoročno bile bi više nego dramatične. Mesec, iako je znatno manji od naše planete, tokom milijardi godina od svog nastanka, diktira Zemljin razvoj. Nekada pre tri milijarde godine Mesec nam je bio znatno bliži i po nekim računicama nalazio se svega 30-tak hiljada kilometara od nas, što je u poređenju sa sadašnjih 384.000 kilometara upadljivo malo. U to davno vreme Zemljin dan je bio značajno kraći jer se planeta oko svoje ose obrtala brže. A tu njenu rotaciju Mesec je usporavao. On putem plime i oseka vuče okeane po dnu i tako trenjem koči rotiranje planete. Istovremeno Mesec se od Zemlje i udaljavao sve do današnjeg rastojanja. Posledica ovih procesa bio je sve duži dan na Zemlji da bi danas on iznosio 24 časa (detaljnije o ovome: Mesec je nekada bio mnogo bliži). Jasno je da se i čitav život menjao u skladu sa ovim sporim promenama. Mesec inače i danas vrši uticaj na planetu i ona zbog toga rotira sve sporije. To usporavanje je veoma malo, ali naučnici su u stanju da ga izmere i ono iznosi: oko dve milisekunde po stoleću!

Sem pomenutog svojom gravitacijom Mesec stabilizuje nagib naše planete. Taj nagib (u odnosu na ravan kretanja oko Sunca) danas iznosi 23,5 stepeni. Ali da nema Meseca, nagib bi se vremenom znatno menjao sa nepojmljivim klimatskim promenama. Naravno prema našim svakodnevnim merilima taj proces je izuzetno spor. Ali da nema tog stabilizacionog dejstva Meseca na osu Zemlje sadašnji živi svet, gledano na dugi period, bi bio ugrožen.


Krater Tycho na Mesecu

Uzmite da se nagib planete znatno promeni. To bi značilo da se i godišnja doba dramatično menjaju. Mi sada imamo četiri umerena godišnja doba jer je osa Zemlje tih 23,5 stepene. Ali da je ta osa znatno veća i godišnja doba bi trajala mnogo duže i onda bi na nekim delovima planete vladala gotovo večna zima i temperatura bi na toj strani bila daleko ispod nule. I čitava ta strana bi se nalazila pod debelim ledenim pokrivačem. A na drugoj strani planete akumulirala bi se užasna toplota sve do isparavanja velikih voda.

Mi, i čitav živi svet, oblikovani smo evolucijom da živimo u sadašnjoj klimi. Kakav bi život bio na Zemlji sa tako drastičnim klimatskim promenama, sa tako ogromnim razlikama u temperaturama, sa takvim prženjem i zatim zaleđivanjem – ostaje samo na mašti da ga zamisli. I da li bi uopšte postojao složeni život veliko je pitanje. Možda bi se život sveo samo na mahovine i vrlo proste životne forme?

Da dodamo još samo to da nam je danas Mesec izvor podataka o ranoj Zemlji i Sunčevom sistemu. Kako je Mesec geološki neaktivan on je riznica drevnih vremena. Njegovi bezbrojni krateri govore o teškom bombardovanju od pre 3,8 do 4,1 milijardu godina malim telima iz svemira koji su u to davno vreme morali da pogađaju i Zemlju. A tu su i hemijske analize Mesečevih stena kakve su na Zemlji, zbog burnih geoloških procesa koji na njoj vladaju, davno nestale.

Dakle, na kraju ostaje samo da zaključimo: hvala ti Meseče što postojiš. Bez tebe nas ne bi bilo.

Prema: What if the Moon disappeared tomorrow?
http://www.astronomy.com/news/2019/11/what-if-the-moon-disappeared-tomorrow

Šta bi se desilo kada bi nestalo Sunce ... Mnogo dramatičnije posledice nastale bi kada bi iznenada nestalo Sunce. Čitav Sunčev sistem bi posle nekoliko svetlosnih trenutaka počeo potpuno da se manja. Planete bi se razletele...

Autor: Aleksandar Zorkić

Kinez neumorno vozika po Mjesecu

Lander i rover misije Change 4 i dalje operativni



Vrsni poznavatelj događanja s područja astronomije i astronautike, Aleksandar Zorkić (urednik Astronomskog magazina, Novi Sad, op.a.) jednom je prilikom izjavio; „tko bi to rekao, tko bi rekao da će uspjeti..“. Istina pritom nije mislio na kineze ali to je neka druga priča. U našoj priči ne možemo reći da smo baš potpuno iznenađeni.

Kinezi su Mjesec postavili za jedan od prioritetnih zadataka. Dosad su imali sve uspjeh za uspjehom. Doduše u misiji Change 3 lander i posebice rover imali su svojih tehničkih mušica što se nije baš pozitivno odrazilo na vrijeme njihove operativnosti u zastrašujuće surovom ambijentu jedinog nam mjeseca. Lekcije su naučene te je znanje i iskustvo primjenjeno na novoj ekipi.

Aktualna misija koja podrazumijeva lander (Change 4) i rover (Yutu 2) lansirana je prije godinu dana (08.12.2018.) da bi u Von Karmanov krater smješten u Pole-Aitkenovom bazenu na južnom polu s nama nevidljive strane Mjeseca dotaknula tlo trećeg dana ove godine. Zahvaljujući malom triku zasnovanom na atomskoj energiji, i lander i rover uspijevaju preživljavati duge i hladne Mjesečeve noći. Po petnaest zemaljskih dana bez tračka Sunčeve svjetlosti i na temperaturama od blizu -150°C! Sa roverom se Kinezi stalno ali polako i oprezno vozikaju Mjesečevom površinom. Do danas na roverovom kilometar-satu nakupilo se punih 345 metara kotrljanja. CNSA (China National Space Administration) smatra kako će misija trajati još barem godinu dana.



Glavni zadaci ovih malih Kineza na Mjesecu su ispitati tehničke mogućnosti održavanja tehnike ispravnom duži vremenski period, ostvariti konstantnu radio-relejnu (!) komunikaciju sa kontrolnim centrom, istražiti sastav i dob površine, izmjeriti temperature noću i danju, kemijski analizirati okružje – posebice u potrazi za vodenim ledom, opažati Sunčevu koronu onako kako je na Zemlji zbog atmosfere ne možemo, detektirati kozmička zračenja i opažati nebo pomoću malog radio teleskopa.


Na ovom linku možemo vidjeti kako se to Yutu 2 kotrlja po Mjesecu; https://youtu.be/1ZmYX5nVwLc

Obzirom sa fotografija i filma nemamo percepciju koliko je to pokretno čudo malo ili veliko, rover možemo vizualizirati kao objekt dimenzija obiteljske ledenice; 1.5x1,0x1,0m sa masom poput pune ledenice (140kg). U bližoj budućnosti slijede nove robotičke misije Made in PRC ka Mjesecu. One će uključivati i sustave za uzimanje i analizu uzoraka te njihovu dopremu na Zemlju. A poslje, možda već u narednom desetljeću, poslje robota na red dolaze i kinezi sa njihovom zastavom na zasad nenastanjenom Mjesecu.



Autor: Marino Tumpić

Kako sam jahao 'Voyager 1' (i vratio se na ručak)

http://www.astronomija.org.rs/misije/13605-kako-sam-jahao-voyager-1-i-vratio-se-na-rucak

Triton: Neptunov čudni mesec

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/13606-triton-neptunov-cudni-mesec

Kako sam jahao 'Voyager 1' (i vratio se na ručak) (2)

http://www.astronomija.org.rs/misije/13607-kako-sam-jahao-voyager-1-i-vratio-se-na-rucak-2

Budućnost Evrope

http://www.astronomija.org.rs/oprema/13608-buducnost-evrope

Uran - planeta



Na našem virtuelnom putovanju od Sunca, sedma planeta po udaljenosti jeste Uran. Jedina je dobila ime po jednom grčkom bogu, personifikaciji neba, ocu kiklopa i titana, i sinu i mužu Geje. Po nekim klasifikacijama, zajedno sa Neptunom pre spada u 'ledene' nego u 'gasovite' džinove'.

Uran je 1781. godine otkrio Vilijem Heršel, i to je predstavljalo prvo otkriće jedne planete u moderno doba140. Heršel je za života otkrio i dva od pet velikih satelita koliko ih Uran ima. Sudbina je htela da im je imena dao njegov sin Džon, ali tek nakon očeve smrti.

Uran je prosečno udaljen 2,87 milijardi km (19,2 a.j.) od Sunca. Po prečniku je treća planeta, odmah posle Jupitera i Saturna. Po veličini Uran jeste ispred Neptuna, ali je po masi ipak iza njega. Iako je 14,5 puta masivniji od Zemlje, Uranova specifična težina je mala – 1,32 g/cm3, dakle 4 puta manja od Zemljine, ali je veća i od Jupiterove i Saturnove, što puno govori o njegovom unutrašnjem sastavu.

Prečnik ove zelene planete iznosi 51.120 km (četiri puta je veći od Zemlje). Po zapremini, mnogo je veći od naše planete – čak 63 puta. Za jednu revoluciju oko Sunca Uranu treba 84 naše godine, i za to vreme pređe fantastičnu trasu od 120,515 a.j. Međutim, za rotaciju oko ose treba mu samo 17 časova i 15 minuta, jer se vrti brže od Zemlje (brzina na ekvatoru je 9320 km/h), što uzrokuje da je spljoštenost planete 7 puta veća od Zemljine.

I ekscentricitet njegove putanje je 3 puta veći od Zemljinog.

Inače, Uran je jedan hladan i mračan svet, ali šta drugo očekivati s obzirom da dobija četiri puta manje Sunčeve energije od Saturna a čak 370 puta manje od Zemlje. (Prividna veličina Sunčevog diska se na Uranovom nebu menja od 5% do 6% one veličine koju mi vidimo sa Zemlje. I pored toga, kada je planeta najbliža Suncu, magnituda Sunca je -20,4m, a prividni prečnik 0° 01' 44''.)

Jedini je u klasi džinovskih planeta koji ne zrači mnogo više energije nego što je prima od Sunca – samo 1,14 puta, što je ipak devetnaest puta više nego Zemlja. Zato nam se Uranov disk čini naoko jednobojnim, bez ikakve vidljive strukture ili pojaseva.

Sem njega (i Venere), sve ostale planete se okreću oko osâ koje su manje-više normalne na ravan ekliptike. Uranova osa je iz nerazumljivih razloga skoro paralelna sa ekliptikom – nagnuta je za 98°. Zato na njemu Sunce izlazi i zalazi u ravni koja je praktično normalna na ekvator. To je razlog za neprestane rasprave među astronomima oko određivanja njegovog severnog pola i priče da li se planeta (poput Venere) okreće retrogradno ili ne.

Uranov severni pol dobija više solarne energije nego ekvator, ali infracrvena merenja pokazuju da je temperatura oblaka čitave planete približno uniformna. Očito da postoji neki unutrašnji mehanizam kojiuspešno vrši transfer solarne energije s jednog mesta u atmosferi na drugo.

Kada je 1989. godine 'Vojadžer 2' posetio Uran, otkrio je da ima najnagnutije magnetno polje među svim planetama, što je mnogim naučnicima dalo ideju da prisustvujemo procesu menjanja polariteta sameplanete. Osa polja je nagnuta za oko 58° u odnosu na osu rotacije, i da stvar bude još čudnija, uopšte ne prolazi kroz centar planete! Zbog toga se rep magnetnog polja, u obliku ogromnog vadičepa, vuče po orbiti daleko iza planete.

Interesantno je da je prvi koji je shvatio da je u pitanju planeta bio jedan astronom-amater, predsednik Pariskog parlamenta, Bušer de Saron (Bochard de Saron), 1781. godine. Kasnije je bio giljotiniran – ne zbog otkrića, već zbog revolucionarne prošlosti.

Heršel je Urana nazvao 'Georgium Sidus' ili 'Džordžova zvezda', u čast slavnog engleskog kralja Džordža III. Planeti je ime zapravo dao astronom Johan Bode, da bi ga uskladio s ostalim klasičnim imenima iz mitologije, a u zvaničnu i opštu upotrebu ime je ušlo tek 1850. godine.

Tada novootkriveni hemijski elemenat nazvan je upravo po ovoj planeti – uranijum.


Uranovo magnetno polje i magnetosferu otkrio je 'Vojadžer 2' 1986. Pokazalo se da je u odnosu na polove rotacije magnetno polje nagnuto za 58,6°, što je mnogo više od Zemlje (11°), Jupitera (9,6°) i Saturna (0°). Takođe, centar magnetnog polja je pomeren za 0,3 Uranova poluprečnika u odnosu na centar mase, što je više od svih navedenih planeta. To uzrokuje varijacije u snazi magnetnog polja na površini planete za 5 do 10 puta, u zavisnosti od geografske dužine ili širine.

Kada bismo nekako uspeli da pošaljemo jednu snažnu sondu koja bi uronila u gustu atmosferu Urana, vrlo brzo bismo videli da kao ni kod njegovih prethodnika, ne postoji neka jasno definisana površina. Ako bismo se poslužili analogijom sa Zemljom, onda bismo bili prisiljeni da za 'površinu' uzmemo spoljni sloj gasova u kome vlada pritisak od 105 Pa (oko 1 bar, odn. 1 atm). Taj sloj, sastavljen uglavnom od vodonika (84%) i helijuma (15%) i svega 1 procenat metana (koga i pored toga ima 10 puta više nego na Jupiteru i Saturnu!), poseduje temperaturu od oko 75 K (-198°C) ili još nižu.

Par stotina kilometara ispod 'površine', pod visokim pritiskom, vodonikovi molekuli i atomi helijumaprelaze u tečno stanje. Naravno da usled neprestanog mešanja gornjih i donjih slojeva ta tranzicija nije stabilna. Na oko dve trećine puta do središta naišli bismo konačno na sloj čvrstih stena i različitih vrstaegzotičnih ledova, koji su nekad davno predstavljali proto- Uran. Tu temperatura dostiže oko 5000° Celzijusa, a pritisak je milion puta veći nego na površini Zemlji.

Ima mišljenja da Uran nema jasno diferencirano stenovito jezgro (bogato gvožem i magnezijumom), već da je čitav materijal više-manje ravnomerno raspoređen. Budućnost i nova istraživanja kosmičkim sondama će pokazati koji je model tačniji.


Ovaj presek modela, zasnovan na našim znanjima o prečniku, masi i rotaciji planete, obliku gravitacionog polja i ponašanju vodonika, helijuma i vode na visokim pritiscima, pokazuje jezgro od leda i stenja Zemljine mase. Preko njega se nalazi omotač bogat vodom, metanom, amonijakom itd., po masi ekvivalentan masi 10 do 15 Zemlji. U ovom sloju se stvara magnetno polje planete. Površinski sloj se sastoji od molekulskog vodonika, helijuma i metana, i ima masu od oko jedne do dve Zemlje. vidljivi sloj se sastoji uglavnom od metana, sa oblacima od amonijaka ili vodenog leda

Zelenoplava boja, karakteristična za Uran, dolazi usled velike koncentracije metana u atmosferi. Onapsorbuje veće talasne dužine Sunčevog svetla koje odgovaraju crvenom delu spektra, a reflektuje one kraće, koji nam izgledaju plavozeleni.

Kao i ostali gasoviti divovi solarnog sistema, i Uran ima prstenove – ukupno 13, označenih na sledeći način: 1986 U2 R/ζ, 6, 5, 4, α, β, η, γ, δ, λ, ε, ν i μ. Otkrili su ih Džems Eliot (James L. Elliot) i Edvard Danam (Edward W. Dunham) sa univerziteta Kornel141 marta 1977. godine, i predstavljali su prve uočene planetneprstenove nakon Saturnovih. Ovi su bili mnogo tamniji od Saturnovog, ali s mnogo većim komadima – od veličine fudbala pa do veličine porodične kuće. Najsvetliji najguišći je tzv. epsilon (ε), a najtamniji lambda (λ)prsten.

Pošto je veoma udaljen od Sunca, smatra se da je temperatura prstena vrlo niska, po svoj prilici oko 68 K (-205°C). Na Neptunu (i Plutonu) temperature su još niže.

Sve do 1846. godine smatralo se da je Uran poslednja planeta Sunčeve porodice. Ipak, neke nepravilnosti u njegovom kretanju oko Sunca naterale su astronome na sumnju da iza njega mora da postoji još neko telo, koje svojom gravitacijom utiče na njegovu putanju.

Do skora se znalo samo za njegovih 5, onih najvećih satelita – Titaniju, Oberon, Ariel, Ambriel iMirandu. Danas se barata cifrom od 27 prirodnih satelita. Godine 1986. otkriveni su VI, VII, VIII, IX i X, a kasnije ostali, o čemu će još biti reči.

140 Uran je mnogo puta posmatran i ranije (makar 22 puta), ali niko nije obraćao posebnu pažnju na njega, verujući da je u pitanju obična zvezda. Godine 1690. Džon Flamsted (John Flamsteed) ga je kataloški označio kao zvezdu 34Tauri. Za njim su došli i drugi: Dž. Bredli (J. Bredly), engleski astronom koji je 'nepoznatu zvezdu' posmatrao 3 puta (1748-53), J. Mayer jednom (1756), a Francuz P. Lemonije (P. Lemonnier) 1750. posmatra maleni objekat 4 puta: dvaput 1768., šest puta 1769., i poslednji put 1771. godine, i ne uspeva da shvati epohalnost otkrića.

141 Radili su u NASA-inoj 'Gerard P. Kuiper Airborne Observatory', koja je kao platformu koristila prepravljeni vojni transportni avion C-141A. Imali su infracrveni teleskop od 91 cm. Pored pomenutog otkrića, astronomi s ove opservatorije su 1988. identifikovali i atmosferu na Plutonu.

Autor: Draško Dragović

Najviše planine u Sunčevom sistemu

http://www.astronomija.org.rs/114-tv-astronomija/tv-astronomija/13612-najvise-planine-u-suncevom-sistemu

Kako sam jahao 'Voyager 1' (i vratio se na ručak) (3)

http://www.astronomija.org.rs/misije/13610-kako-sam-jahao-voyager-1-i-vratio-se-na-rucak-3

Uran - planeta (2/3)

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/uran-74048/13616-uran-planeta-2

Najveći krateri u Sunčevom sistemu

Posle najviših planina u Sunčevom sistemu pogledajmo najveće kratere na telima koja križe oko Sunca.

Naša planeta je, poput svih drugih velikih tela, u ranoj istoriji bila izložena besomučnom bombardovanju asteroida, kometa i drugih tela. Ali Zemlja ima veoma živu površinu i uz to i turbulentnu atmosferu. Sve to vremenom poravnava nastale kratere i mnogi su davno erodirani i izbrisani. Ali na nekim nebeskim telima nema sličnih procesa i tamo krateri ostaju nedirnuti čitavu večnost – izuzev što ponekad u njih udari neki nov kamen iz svemira.

Pogledajmo najveće kratere Sunčevog sistema.

Uran - planeta (3/3)

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/uran-74048/13618-uran-planeta-3-3

Poseta kraljevstvu mračnih meseci sedme planete

http://www.astronomija.org.rs/86-sunev-sistem/planete-sunevog-sistema/13617-poseta-kraljevstvu-mracnih-meseci-sedme-planete

Zvezda dobila ime Morava, a njena planeta Vlasina

Proglašenje imena planeta van Sunčevog Sistema
izglasanih na konkursu “100IAU NameExoWorlds”

Srbija je glasala: Vlasina i Morava su imena
novootkrive planete i njene zvezde!

Povodom jubileja koji ove godine obeležava Međunarodna astronomska unija (MAU), 100 godina od svog osnivanja, sve zemlje članice MAU su imale jedinstvenu priliku da kumuju imenu jednoj od novootkrivenih planeta izvan Sunčevog sistema. Imenovanje egzoplanete i njene matične zvezde vršilo se u okviru konkursa Imenuj egzosvetove (eng. NameExoWorlds) koji je bio sproveden tokom 2019. godine.



Srbija je dobila zadatak da predloži i izglasa novo ime za zvezdu WASP-60 i njenu planetu WASP-60b. Pobednička imena ovog konkursa objavljena su na globalnom događaju koji je održan 17. decembra 2019. godine u Parizu, gde je zvanično proglašeno da je novo ime zvezde WASP-60 Morava, dok je novo ime njene planete WASP-60b Vlasina.

Planetski sistem WASP-60 je otkriven 2012. godine i nalazi se u pravcu sazvežđa Pegaz a udaljen je 1304 svetlosne godine od Zemlje. Zvezda Morava je žuta zvezda nalik Suncu, dok je njen pratilac Vlasina gasovita planeta nalik Jupiteru ali sa upola manjom masom. Za razliku od Jupitera, Vlasina se okreće oko svoje matične zvezde na oko 100 puta manjem rastojanju, te dok Jupiteru treba skoro 12 godina da obiđe jedan krug oko Sunca, Vlasina napravi krug oko Morave za nešto više od 4 zemaljska dana.

Nacionalna komisija za imenovanje egzoplaneta je konkurs za imenovanje planetarnog sistema WASP-60 otvorila u maju 2019. godine. Konkurs je bio otvoren za sve škole, astronomska udruženja i stručne institucije širom Srbije, koji su do 1. juna ove godine imali priliku da dostave svoje predloge za ime zvezde i planete, shodno pravilima propisanim od strane MAU. Sve pristigle predloge komisija je proverila te su oni koji su bili u skladu sa propisanim pravilima ušli u glasanje koje se u Srbiji vršilo u Noći istraživača održanoj 27. septembra 2019. godine. Imena koja su dobila najviše glasova bila su Vlasina i Morava, a predložilo ih je Astronomsko društvo Novi Sad (ADNOS, http://www.adnos.org). Ova imena inspirisana su jednim od najvećih rečnih sistema u Srbiji, Velikom Moravom, koja nastaje spajanjem Zapadne i Južne Morave, i Vlasinom, kao jednom od najvećih pritoka Južne Morave, a koja celom svojom dužinom protiče kroz Srbiju.



Više informacija

MAU je međunarodna astronomska organizacije sa više od 10 000 profesionalnih astronoma iz više od 90 zemalja. Njena misija je da uspostavlja i koordiniše međunarodnom saradnjom u astronomiji, promoviše i štiti astronomiju kao nauku u svim aspektima. MAU je i međunarodno prepoznata organizacija nadležna za dodelu naziva nebeskim telima ili karakterističnim oblicima reljefa na njihovoj površini.

Više informacija o projektu NameExoWorlds može se pronaći na adresi http://www.nameexoworlds.iau.org/,

dok se spisak svih planetskih sistema koji su bili imenovani u ovom ciklusu možete pronaći na

http://www.nameexoworlds.iau.org/list-of-stars.

Više informacija o sistemu WASP-60 možete pronaći na

https://exoplanets.nasa.gov/exoplanet-catalog/5686/wasp-60-b/.

Više o proslavi jubileja 100 godina MAU i o pratećim aktivnostima možete potražiti na

https://www.iau-100.org/.

Kontakt

Društvo astronoma Srbije

http://www.das.org.rs/

Kontakt osoba 1: dr Tijana Prodanović (predsednik komisije za popularizaciju astronomije pri DAS-u), mob: 062209714, email: prodanvc@df.uns.ac.rs
Kontakt osoba 2: dr Dragana Ilić (član komisije za imenovanje egzoplaneta), mob:,0648650033 email: dilic@matf.bg.ac.rs

Autor: Tijana Prodanović

Vlašići

Plejade, u narodu poznatije kao Vlašići, su zvezdano jato u sazvežđu Bika. Golim okom vidi se samo sedam zvezda, dok se jedna od njih ne vidi jasno. Međutim, teleskopom se vidi oko petsto sjajnih zvezdica, a na astro-fotografijama i do dve hiljade.

Plejade su jedan od nama najbližih otvorenih skupova zvezda. Od nas su udaljene 440 svetlosnih godina, a protežu se na 12 svetlosnih godina. Plejade su stare oko 100 milona godina, a naučnici predviđaju da će se ovo zvezdano jato za 250 miliona godina raspasti. Francuski astronom Šarl Mesije ih je svrstao u svoj katalog tokom 18. veka pod nazivom Messier 45, astronomima poznatiji kao M45.

Ovo zvezdano jato od davnina je poznato i uključeno u sve mitologije naroda na severnoj polulopti. Prve zapise o Plejadama stvorio je Homer u svojim epovima Ilijada i Odiseja iz 700. godine p.n.e.


Onih sedam najsjajnijih, stari Grci su nazvali Plejade, ćerke Okeanide Plejone i titana Atlanta. Po jednoj legendi šest devojaka bile su miljenice bogova, osim Merope koja je volela smrtnika Sizifa, pa je od stida potamnela. Po drugoj legendi Zevs je hteo da ih zaštiti, pa ih je sklonio na nebo.

Stari Sloveni su ih zvali Vlašići.

Neki Stari Sloveni su smatrali da su to šestorica braće i jedna sestra, dok su drugi smatrali da su to sedmorica braće. Oni su im takođe davali imena. Neki su ih zvali: Mika i Mioka, Raka i Raoka, Orisav i Borisav i sedmi Milisav; dok su ih neki zvali: Bole i Boleta, Rale i Raleta, Mile i Mileta i Mali Prorožak. Naravno postojalo je jos verzija imena. Ne vide se od Đurđevdana do Petrovdana (od 6. maja do 29. jula). Vlašići su otvarali leto i zatvarali zimu. Po narodnom predanju, od Vidovdana do Velike Gospojine (od 28. juna do 28. avgusta) oni putuju danju, pa se ne vide od sunca. Noću naši preci su po njima određivali vreme. Kada bi se Vlašići pojavili na istoku narod bi rekao: ,,Probudila se kvočka s pilićma“. To se dešavalo u jesen. Prema našim precima najbolje vreme za obavljanje i završavanje poslova je kada se ove sjajne zvezdice prvi put pojave. Takodje, uz prvo pojavljivanje Vlašića se seje, jer se smatralo da će onda usevi biti plodniji. Kad oni o Petrovdanu granu, Stari Sloveni išli su na kosidbu, a kada bi tokom Badnje večeri zašli, onda bi ljudi stavljali božićnu pečenicu na vatru. Pored toga, Vlašići su izazivali razne emocije koje su naši preci iskazivali u narodnim predanjima i pričama kao što su priča Tiodora Rosića ,,Sedam Vlašića“ i narodna pripovetka ,,Sedam Vlašića“.


U priči Tiodora Rosića sedmorica braće, županovih sinova, pretvorili su se u golubove i odleteli u nebo dok ih njihova sestra Danica juri i nikad ne može da ih stigne, jer kad braća nestanu, sestra se pojavi i tako u krug do dana današnjeg. U narodnoj pripoveci šestorica braće zajedno su spasli devojku od zmaja, ali nisu mogli da se dogovore čija će biti, te je njihova majka presudila da će im svima biti sestra i od tad su uvek zajedno.

Ukratko, ova nebeska pojava veoma je uticala na kulturu i običaje mnogih naroda, kao i na naše pretke, Stare Slovene.

Autor: Aleksandar Zorkić

Predavanje u SKC Beograd o Milankoviću

Petak, 20. decembar u 18:00

Beograd, Studentski kultuni centar, Mala sala

Naučni jubileji

140 godina od rođenja i 110 godina
od dolaska Milutina Milankovića na Beogradski Univerzitet

U organizaciji Društva astronoma Srbije

održaće se predavanje:
NAUČNI DOPRINOSI MILUTINA MILANKOVIĆA

predavač:

akademik Zoran Knežević

Tokom predavanja, najviše će biti reči o Milankovićevoj teoriji klimatskih promena, odnosno o astronomskim mehanizmima koji dovode do promena osunčavanja na gornjoj granici Zemljine atmosfere u dugim vremenskim intervalima. Zatim sledi objašnjenje osnovnih pretpostavki i rezultata Milankovićevog pokušaja da objasni sekularno kretanje Zemljinih polova. Govoriće se i o reformi julijanskog kalendara, sa konačnim osvrtom na Milankovićevo zasnivanje vektorske nebeske mehanike. Na kraju će biti pomenuta i najznačajnija priznanja koja je svetska naučna zajednica posthumno dodelila velikom naučniku.