Vesti iz sveta astronomije...

Šta biste videli ako biste upali u Neptun

NEPTUN je misteriozna planeta jer se malo o njoj zna. Ipak, u dobrom svemirskom skafanderu i uz postojeće znanje i naročito maštu mogli biste da zavirete u njegovu unutrašnjost.

Merkur se namešta za posmatranje

http://www.astronomija.org.rs/posmatranja/12711-merkur-se-namesta-za-posmatranje

Sporazum o svemiru

Članak iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC_%D0%BE_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%80%D1%83

Sporazum o svemiru, zvanično poznat po imenu Sporazum o principima upravljanja aktivnostima država u istraživanju i korišćenju svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela, je sporazum koji formira osnovu međunarodnog svemirskog zakona. Sporazum je otvoren za potpisivanje u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Sovjetskom Savezu 27. januara 1967. godine, a stupio je na snagu 10. oktobra 1967. godine. Do maja 2013. godine, 102 zemlje su potpisale ovaj sporazum, dok je još 27 država potpisalo sporazum, ali nisu završile njegovu ratifikaciju.[1][2]



Autor: User:Happenstance, User:Danlaycock et al. - File:Seabed Arms Control Treaty parties.svg, CC BY-SA 2.5, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=38680050
Sporazum o pricipima upravljanja aktivnostima država u istraživanju i korišćenju svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela

Potpisan 27. januara 1967. (primenjuje se od 10. oktobra 1967.)
Lokacija London, Moskva, Vašington

Uslov 5 ratifikacija, uključujući vlade depozitara
Depozitar vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, Sovjetskog Saveza i SAD-a
Jezici engleski, francuski, ruski, španski, kineski

Sporazum o svemiru predstavlja osnovni legalni okvir za međunarodni svemirski zakon. Svojim principima, on sprečava države potpisnice ovog sporazuma da postavljaju oružja za masovnu destrukciju u orbitu Zemlje, kao i njihovo instaliranje na Mesecu ili bilo kojem drugom nebeskom telu, ili da ih na bilo koji drugi način stacioniraju u svemiru. On ekskluzivno ograničava upotrebu Meseca i drugih nebeskih tela na mirovne svrhe i snažno zabranjuje njihovo korišćenje radi testiranja oružja bilo koje vrste, sprovodeći vojne manevre, ili uspostavljanjem vojnih baza, instalacija i fortifikacija. Međutim, ovaj sporazum ne zabranjuje postavljanje konvencionalnog oružja u orbitu. Sporazum takođe podrazumeva da će eksploracija svemira biti sprovođena samo u korist svih zemalja i da će biti otvorena za vršenje istraživanja od strane svih država.

Sporazum jasno zabranjuje da bilo koja vlada svojata bilo koji nebeski izvor kao što je Mesec ili planeta, tvrdeći da su Mesec i sva nebeska tela zajednično nasleđe čovečanstva.[3] Član 2 ovog Sporazuma kaže da "svemir, u koji spadaju Mesec i nebeska tela, nije predmet nacionalne aproprijacije tvrdnje suvereniteta, ni korišćenjem ni okupacijom, niti na bilo koji drugi način ". Međutim, država koja lansira svemirski objekar zadržava jurisdikciju i kontrolu nad tim objektom.[4] Država je takođe odgovorna za štetu učinjenu njenim svemirskim objektom.[5]

Član 6 Sporazuma o svemiru se bavi međunarodnom odgovornošću, tvrdeći da "aktivnosti nevladinih entiteta u svemiru, među kojima su Mesec i nebeska tela, moraju zahtevati autorizaciju i stalno nadgledanje od strane odgovarajuće države potpisnice Sporazuma", te da države potpisnice imaju međunarodnu odgovornost za nacionalne svemirske aktivnosti, bilo da su sprovođene od strane vladinih ili nevladinih entiteta.

Kao rezultat diskusija koje su izišle iz Vest Ford projekta 1963. godine, klauzula o konsultaciji je pridodata Članu 9 Sporazuma o svemiru: "Država potpisnica Sporazuma koja ima razloga da veruje u postojanje planiranja buduće aktivnosti ili eksperimenta druge države potpisnice u svemiru, uključujući Mesec i druga nebeska tela, koja bi izazvala potencijalno štetno mešanje u aktivnosti mirne eksploracije i korišćenja svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela, može zahtevati konsultaciju po pitanju te aktivnosti ili eksperimenta."[6][7]

Sporazum o Mesecuiz 1979. godine je trebalo da bude nastavak Sporazuma o svemiru, ali nije uspeo da bude ratifikovan od strane i jedne veće svemirski aktivne države, kao što su one države sposobne da sprovedu orbitalne svemirske letove.[8]

https://t.co/nWZQtzK3bM

A P O D...

Nova zbijena jata i rešavanje galaktičkih zagonetki

Svako svemirsko otkriće nekog astronoma, pored tolike sile teleskopa i zemaljskih i svemirskih, predstavlja podvig za sebe, ali neka od njih imaju i poseban naučni značaj jer omogućavaju ili bar doprinose rešavanju pojedinih kosmičkih zagonetki. Nedavno je do takvog otkrića došao brazilski astronom Denilso Camargo. I to ne jednog, nego čitavih pet.

Globularna ili zbijena zvezdana jata su sferoidni skupovi zvezda koja rotiraju oko središta galaksija, poput njegovih satelita. Takvih jata nema puno. U Mlečnom putu je do sada otkriveno manje od 160 njih (http://spider.seds.org/spider/MWGC/mwgc.html). Ona su za astronome važna jer predstavljaju prirodne laboratorije koje omogućavaju proučavanje zvezdane i hemijske evolucije kao i čitavog unutrašnjeg područja naše galaksije. Formacija i evolucija unutrašnjeg područja Mlačnog puta je inače predmet velikih rasprava među astronomima.


Gore: Camargo 1105 (levo) i Camrgo 1106 (desno). U sredini: Camrgo 1103 (levo) i Camrgo 1104 (desno). Dole, obe slike: Camrgo 1102. Denilso Camargo/Astrophysical Journal Letters

E sad, Denilso Camargo. Ovaj astronom je nedavno u glaktičkom jezgru otkrio čak novih pet zbijenih jata zvezda! Zapravo, svoje otkriće astronom je prijavio još u junu ove godine, ali je potrajalo dok o njima nije stigla potvrda. Nova jata su dobila oznake Camargo 1102 do 1106. Do tih otkrića Camargo je došao analizirajući snimke Nasinog svemirskog širokougaonog infracrvenog pretraživača (Wide-field Infrared Survey Explorer - WISE). Ove nalaze je u međuvremenu potvrdio i evropski satelit GAIA.

Jasno je da će otkriće novih zbijenih zvezdanih jata doprineti daljem izučavanju centralnog područja naše galaksije. Ti zvezdani sistemi su bili prvi koji su formiranu u ranom univerzumu te danas služe kao neki kosmički fosili i predstavljaju moćan alat za proučavanje razvoja galaksije. Oni će pomoći da se dođe do odgovora koji su ostali još otvoreni oko strukture i hemijskog sastava galaktičkog jezgra.

Novootkrivena zvezdana jata su stara između 12,5 do 13,5 milijardi godina. Camargo 1102 se nalazi sa druge strane centra Mlečnog puta na rastojanju od 27.000 svetlosnih godina daleko od nas i nekih 2.800 svetlosnih godina od samog centra naše galaksije. Ostala četiri jata se nalaze na nama bližoj strani Mlečnog puta i udaljena su od nas između 14.000 i 18.900 svetlosnih godina i 17.600 svetlosnih godina od centra galaksije i bliže su smeštena galaktičkoj ravni.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/cMUNotwxDA

A P O D...

https://t.co/oWnNPKAObB

A P O D...

Kometa 46P/Wirtanen

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/komete-65895/12713-kometa-46p-wirtanen

Slušajte vetar Marsa

http://www.astronomija.org.rs/misije/12716-slusajte-vetar-marsa

https://t.co/MVrfImKMaS

A P O D...

Kjubrik, Klark, Ligeti, Štraus i Štraus: pola veke „Odiseje u svemiru“!

http://www.astronomija.org.rs/sf/12718-kjubrik-klark-ligeti-straus-i-straus-pola-veke-odiseje-u-svemiru

https://t.co/jy0F8AlN37

A P O D...

Vojadžer 2 je ušao u međuzvezdani prostor

Po drugi put u istoriji, objekat izrađen čovekovom rukom je stigao do međuzvezdanog prostora. Svemirska sonda Vojadžer 2 je izašla iz heliosfere, prostora ispunjeng česticama sa Sunca i u kom ne deluje magnetno polje naše zvezde.



Na osnovu podataka sa svemirske sonde, naučnici misije su utvrdili da je ona prešla spoljnu ivicu heliosfere, 5. novembra 2018. godine. Na ovoj granici, heliopauzi, vrući solarni vetar se sukobljava sa hladnim, gustim međuzvezdanim medijumom. Njegov blizanac, Vojager 1, prešao je ovu granicu 2012. godine.

Vojadžer 2 je sada udaljen nešto više od 18 milijardi kilometara od Zemlje. Operatori misije i dalje komuniciraju sa Vojadžerom 2. Informacije se kreću brzinom svetlosti i putuju oko 16,5 sati od svemirske sonde do Zemlje. Svetlost od Sunca do Zemlje putuje osam minuta.

Najznačajniji dokaz izlaska Vojadžera 2 iz heliosfere potiče sa Plasma Science Experiment (PLS), instrumenta koji je na Vojadžeru 1 prestao da radi 1980. godine, mnogo pre nego što je ta sonda prešla heliopauzu. Do nedavno, prostor oko Vojadžera 2 bio je pretežno ispunjen plazmom koja potiče sa Sunca. Ovaj odliv, koji se zove solarni vetar stvara mehur, heliosferu, koja obuhvata planete solarnog sistema. PLS koristi električnu struju plazme za detekciju brzine, gustine, temperature, pritiska i fluksa solarnog vetra. PLS je na Vojadžeru 2 zabeležio nagli pad brzine čestica sunčevog vetra 5. novembra. Od tog datuma instrument nije primetio nikakav tok solarne energije u okruženju Vojadžera 2, što naučnike misije drži u uverenju da je sonda napustila heliosferu.

Pored podataka o plazmi, Vojadžerov naučni tim ima dokaze još iz tri instrumenta koji detektuju kosmičke zrake, energiju naelektrisanih čestica i magnetno polje, koji ukazju da je Vojadžer 2 prešao heliopuzu. Članovi tima i dalje proučavaju podatke kako bi dobili jasniju sliku okruženja kroz koje Vojadžer 2 putuje.



Grafikoni ilustruju pad električne struje otkrivene sa PLS. Oni su ključni podaci koji pokazuju da je Vojadžer 2 ušao u međuzvezdani prostor u novembru 2018.

Vojadžeri pružaju detaljan pogled na interakciju heliosfere i međuzvezdanog vetra. Njihova zapažanja dopunjuju podatke iz NASA-inog Interstellar Boundary Explorer (IBEX), misije koja daljinski posmatra tu granicu.

„Vojadžer ima posebno mesto za nas u našoj floti za heliofiziku“, kaže Nicola Fox, direktor Odeljenja za heliofiziku u NASA-i. „Naše studije počinju na Suncu i proširuju se na sve što dotiče solarni vetar. Vojadžeri nam vraćaju informacije sa ivice sunčevog uticaja, što nam daje neverovatan pogled na neistraženu teritoriju.“

Izlaskom Vojadžera 1 i 2 iz heliosfere oni nisu napustili Sunčev sistem. To neće biti skoro. Granicom Sunčevog sistema se smatra spoljna ivica Ortovog oblaka. To je skupina malih tela koja su pod uticajem gravitacije Sunca. Širina Ortovog oblaka nije precizno određena. Procena je da počinje na oko 1 000 astronomskih jedinica (AU) od Sunca i da se prostire na oko 100 000 AU. Jedna AU je rastojanje od Sunca do Zemlje. Vojadžer 2 će putovati oko 300 godina do unutrašnje ivice Ortovog oblaka i 30 000 godina do spoljašnje granice.

Vojadžerove sonde koriste energiju iz raspada radioaktivnog materijala u radioizotopskom termalnom generatoru (RTG). Izlazna snaga RTG-a se smanjuje za oko četiri vati godišnje. Različiti delovi Vojadžera, uključujući i kamere su isključeni da bi se upravljalo snagom.



Vojadžer 2 je lansiran 1977. godine, 16 dana pre Vojadžera 1. Izgrađeni su da traju pet godina i sprovode studije o Jupiteru i Saturnu ali su oba putovala daleko izvan svojih prvobitnih destinacija. Dok je misija nastavljena, obavljeni su dodatni prelazi dve najudaljenije džinovske planete, Urana i Neptuna. U toku leta kroz Sunčev sistem, daljinski je reprogramirano njihovo kretanje i data im je veća mogućnost od one koju su imali kada su napustili Zemlju. Njihova dvostepena misija postala je misija na četiri planete. Petogodišnji životni vek se produžio na 41 godiu, čineći ih najvećim misijama.

Priča o Vojadžeru je uticala ne samo na generacije tadašnjih, sadašnjih i budućih naučnika i inženjera, već i na kulturu zemlje, uključujući film, umetnost i muziku. Svaka letilica nosi zvukove, slike i poruke Zemlje. Ove svemirske vremenske kapsule mogu trajati milijarde godina i jednoga dana mogu biti jedini tragovi ljudske civilizacije.

Kontrolori misije komuniciraju sondama koristeći NASA-in Deep Space Netvork (DSN), globalni sistem za komuniciranje sa međuplanetarnim svemirskim brodovima. DSN se sastoji od tri klastera antena u Goldstonu, u Kaliforniji; Madridu, u Španija; i Kanberi, u Australiji.

Autor: Miša Bracić

25 godina od popravka teleskopa Habl

Prve ideje o izgradnji svemirskog teleskopa stare su gotovo čitav vek. Još 1923. se razmišljalo kako bi takav jedan teleskop dobro došao astronomima i ostalim naučnicima, ali tek sedamdesetih godina prošlog veka na toj ideji počelo se ozbiljno raditi. Zatim je usledio čitav niz problem, odlaganja, traženja tehničkih rešenja, havarija i kada je sve rešeno i teleskop trebalo da poleti spejs šatlom – došlo je do katastrofe. Spejš šatl Challenger je doživeo katastrofu u kojoj je poginula cela sedmočlana posada. Svi letovi su bili odloženi na neodređeno vreme, a time i postavljanje teleskopa Habl.

Pa i to je prošlo i 24. aprila 1990. Habl je šatlom Discovery konačno bio postavljen na svoje mesto, visoko nad površinom planete. Sa velikim nestrpljenjem se čekao prvi snimak. Ali on je duboko razočarao sve. Očekivala se sjajna, detaljna slika, a dobila se sasvim mutnjikava. Tako su nastupili časovi očaja inženjera, astronoma, Nase, cele Amerike i ostalog sveta koji se zanimao za astronomiju.

Ispostavilo se da ogledalo teleskopa ima grešku. Jednostavno, žurilo se. Američki kongres je vršio pritisak da teleskop što pre proradi, Nasa je vršili pritisak na inženjere, nisu izvršene detaljne provere i konačan rezultat je bio očajan.

Posle prvog šoka Nasa je počela da razmišlja kako teleskop može da popravi. O tome su napisane knjige, snimljeni dokumentarni filmovi, pisalo se po štampi i govorilo na televizijama. Istorija ovog teleskopa je puna dramatičnih obrta.

I na kraju – Nasa je uspela. Decembra 1993. poslat je spejs šatl da servisira teleskop, da zameni kamere novim koje su vršile korekciju slike Hablovog ogledala, Nasa je popravila ono što se činilo nepopravljivo.

I sad, nakon 25 godina od ovog podviga, popravljanja teleskopa Nasa je objavila ove fotografije.



Ovo su fotografije centralnog područja galaksije M100. Slika levo je snimljana 1993. i ona pokazuje svu nemoć teleskopa po njegovom postavljanju u orbitu. Slika u sredini je snimljena nakon servisiranja teleskopa. Slika desno je napravljena nakon još jednog serivisranja teleskpa 4. maja 2009.

Na kraju ovog kratkog prilog o nekim mukama i problemima sa slavnim teleskopom evo brilijantnog filma koji poredi slike galaksije M82 (galaksija Cigara) napravljene sa tri različita teleksopa: optičkim teleskopom Habl, X-račnim Chandra i infracrvenim Spitzer:



Autor: Aleksandar Zorkić

MRO snimio lender InSight

Nasin Mars Reconnaissance Orbiter, letelica koja od 2006. obleće oko Marsa i budno beleži brojne podatke o Marsu uočila je lender InSight, njegov padobran i toplotni štit kako leže na prašnjavoj površini susedne planete. Tlo oko njih je sprženo trasterima, malim raketama koje su radile prilikom spuštanja lendera i palile tlo pre nego što će lender dotaknuti površinu Marsa.


Insight je na Mars sleteo 2. novembra ove godine, a MRO je svoje slike napravio 6 i 11 decembra svojom visokorezolucionom kamerom HiRISE.

Autor: Aleksandar Zorkić

Istraga o rupi na Svemirskoj stanici

Samo kratko da javimo (u nadi da će kasnije biti više informacija, a i da će se ovim povodom javiti naši izveštači koji prate svemirske misije) da su u utorak dva ruska kosmonauta izašli iz Međunarodne svemirske stanice u naporu da reše ili bar doprinesu rešenju pojavi misteriozne rupa na Stanici o čemu smo, inače u više navrata pisali.

https://sbsvodco-vh.akamaihd.net/i/u/video/SBS_Production/managed/2018/12/13/1396343363595_,1500,1000,300,128,K.mp4.csmil/master.m3u8?__b__=500&b=0-2000&__a__=off&set-akamai-hls-revision=5

Na ovom linku je prenos ove akcije.
https://sbsvodco-vh.akamaihd.net/i/u/video/SBS_Production/managed/2018/12/13/1396343363595_,1500,1000,300,128,K.mp4.csmil/master.m3u8?__b__=500&b=0-2000&__a__=off&set-akamai-hls-revision=5

Ruska svemirska agencija, Roskosmos, je inače odbacila mogućnost da je rupa na ruskom delu Stanice, iz koje je isticao vazduh, nastala u procesu proizvodnje u fabrici. To bi moglo da znači da je rupa posledica sabotaže u samoj Stanici, što je opet Nasa odbacila kao mogućnost.

Kosmonauti Oleg Kononenko i Sergey Prokopyev su proveli šest sati izvan Stanice tragajući za uzrokom nastanka rupe. Oni su uzeli uzorke sa spoljnjeg zida broda Sojuz koji je spojen sa Stanicom i u kome je zapravo rupa i otkrivena. Uzorci će biti predmet dalje analize.

Da podsetimo: 30. avgusta ove godine na Medjunarodnoj svemirskoj stanici došlo je do isticanja vazduha kroz rupu nastalu na brodu “Sajuz MS-09”. Čim je isticanje vazduha iz Stanice otkriveno pronađena je rupa prečnika dva milimetra koja je potom zapečaćena čime se zaustavilo isticanje kiseonika iz Stanice. Zvaničnici su odmah javili da tri američka astronauta i dva ruska kosmonauta, koji su boravili na Stanici u trenutku incidenta, nisu bili u opasnosti.

A zatim su usledile istrage i u samoj Stanici i na Zemlji u Ruskoj svemirskoj ageniciji, pojavii su se razni mogući odgovori od kojih su neki sugerisli mogućnost sabotaže, drugi opet da je rupa nastala usled spoljašnjeg faktora (udar mikrometeorita, sudar sa kosmičkim otpadom, zatim loš kvalitet materijala) itd.



Autor: Aleksandar Zorkić

Na današnji dan: Rodio se Artur Klark

http://www.astronomija.org.rs/biografije/12730-na-danasnji-dan-rodio-se-artur-klark

Lepote svemira: smrt zvezde

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/zvezde/12732-lepote-svemira-smrt-zvezde

https://t.co/QY5PGaBmLC

A P O D...

Kosmički Sneško

Neobična vansolarna planeta? Ili dva spojena satelita? Ništa od toga. Ova fotografija koja prikazuje kosmičkog Sneška Belića, kako su ga novinari već nazvali, zapravo je samo varka za oči. Zapravo to su dva Saturnova satelita: Diona (Dione) i Reja (Rhea), ali snimljeni iz takvog ugla da se oni, iako su međusobno veoma udaljeni, vide kao da su spojeni u jedno telo.



Dione je gornji satelit i bliži je letelici Cassini koja je i napravila ovaj snimak. U trenutku snimanja Diona se nalazila 1,1 milion kilometara daleko od letelice, a Reja na oko 1,6 miliona kilometara. Prečnik Dione je 1123 km,a Reje 1528, ali zbog različite udaljenosti od letelice oba satelita izgledaju skoro isti po veličini.

Oba satelita imaju svaki svoju orbitu oko Saturna. Diona je otprilike na razdaljini na kojoj je Mesec udaljen od Zemlje. On Saturn obiđe za oko 2,7 dana, a Reja koji je malo dalje, to učini za 4,5 dana.

Diona u svom južnom polarnom području ima veliki krater, Evander. To doprinosi na ovoj slici doprinosi iluziji da je spojen sa Rejom. Istovremeno oba satelita su osvetljena iz istog ugla te je utisak da se radi o jednom telu još uverljiviji.

Inače Reja je drugi najveći satelit Saturna (posle Titana). Po gustini sličan je Dioni, ali je on pretežno snežna grudva jer se sastoji od tri četvrtine leda pomešanog sa jednom četvrtinom stena. Diona opet ima u sebi jednu trećinu kamenja i dve trećine leda. Moguće je da ispod njene površine postoji okean.

Izvori: PusOrg; Astronomy

Autor: Aleksandar Zorkić

Za ljubitelje vansolarnih planeta: K2-263b

Vansolarnih planeta, koje su nam poznate, ima blizu četiri hiljade. Precizan boj je nezgodno pisati jer se on stalno povećava. Ovo su kratki podaci jedne od novootkrivenih planeta.


Poređenja radi: Zemlja i artistički prikaz planete K2-263 b (u srazmeri)

Astronomi su ove godine (nisam uspeo da pronađem precizan datum) pronašli vansolarnu planetu veličine Neptuna koja kruži oko patuljaste zvezde K2-263, tipa G9. Po protokolu dobila je oznaku K2-263b (dakle K2-263 je zvezda, a b je oznaka planete). Njen poluprečnik ravan je 2,41 poluprečnika Zemlje. Zvezda ima neznatno manju masu i manji prečnik od Sunca. Njena masa je 0,88 solarne mase, a prečnik 0,85 prečnika Sunca. Nalazi se na 532 svetlosne godine od Zemlje i njena prividna magnituda iznosi 11,6 dok je apsolutna 5,5.

Planeta svoju matičnu zvezdu obiđe za samo 50,8 dana.

Planetu K2-263b je uočio teleskop Kepler, specijalizovan za detekcije vansolarnih planeta. Ta planeta ima 14,8 mase Zemlje i gustinu od 5,6 g/cm3 (gustina vode je 1 g/cm3a prosečena gustina Zemlje iznosi 5,51 g/cm3).

K2-263b sadrži uglavnom jednaku količinu leda i kamenja, što dosta dobro odgovara važećoj teoriji o nastanku planeta u maglinama bogatim gvožđem, nikolom, magnezijumom, silicijumom, kiseonikom i azotom.


Karta sa položajem planete K2 263 b

Prema: Sci&News

Autor: Aleksandar Zorkić

Susret Merkura i Jupitera

U petak, 21. decembra, ustanite ujutro u šest sati, razgrnite oblake i uživajte u nebeskom susretu najveće i najmanje planete Sunčevog sistema. Mali Merkur i gigantski Jupiter će biti u konjunkciji, a to je njihovo najbliže rastojanje, prividno. Prividno, jer taj susret samo tako izgleda posmatrano sa Zemlje.


Konjunkcija - šta je to? Pogledajte objašnjenje na slici gore.


Položaji planeta. Gledano sa Zemlje Merkur i Jupiter će se nalaziti gotovo u istoj liniji.

U prostoru te Merkur i Jupiter će biti jedna od druge udaljene preko 750 miliona kilometara. Ako nemate baš puno vremena, najbolje vreme za posmatranje ovog događaja je u 6:23.


Merkur i Jupiter nad horizontom. Sunce već promalja svoje zrake.


Detaljniji pogled na Merkur i Jupiter u vreme njihovog nebeskog susreta.

Zapravo, najveća konjunkcija ove Merkura i Jupitera dogodiće se 18 sati i 3 minuta i tada će njihovo rastojanje iznositi sveta 50,4’, ali tada će se obe planete nalaziti duboko ispod našeg horizonta i zato moramo sačekati da one izađu. Pošto su blizu jedna drugoj, obe izlaze gotovo istovremeno: Merkur u 5 sati i 35 minuta, a Jupiter u 5 sati i 41 minuta. Uskoro za njima će i Sunce: u 7 sati i 16 minuta, samo što će svetlost naše zvezde zaseniti prizor i pre nego što se ona ukaže na nebu.

U to vreme Venera će već biti visoko na nebu pa pogledajte i nju.

Autor: Aleksandar Zorkić

Zima 2018

http://www.astronomija.org.rs/godinja-doba/12738-zima-2018

https://t.co/6OGBPMOr9I

A P O D...

Prvi uspešni test Ajnštajnove OTR u blizini crne rupe

Osmatranja učinjena pomoću Veoma velikog teleskopa Evropske južne opservatorije su po prvi put otkrila efekte predviđene Ajnštajnovom opštom teorijom relativnosti u kretanju zvezda koje prolaze kroz ekstremna gravitaciona polja blizu supermasivnih crni rupa u centru Mlečnog puta. Ovo je vrhunac 26-togodišnjeg osmatranja putem Evropskih teleskopa u Čileu.