Vesti iz sveta astronomije...

How the Earth was made?

Dokumentarni film Nacionalne geografije o nastanku Zemlje.

Na engleskom







Dokumentarni film Nacionalne geografije o nastanku Zemlje.

https://t.co/YPqM0pgTwR

A P O D...

Krab maglina u objektivu ST Habl



Priča o Krab maglini je stara i dobro poznata svima koji se i malo zanimaju za astronomiju, ali, s druge strane, ona je toliko važna i interesantna da je treba stalno ponavljati. Dakle:

4. jula 1054. godine ove ere vredni kineski osmatrači neba zabeležili su pojavu nove zvezde na nebu. Posebno je uzbudljivo bilo to što se ona videla i u sred bela dana. I bila je sjajnija i od Venere koja se takođe ponekad može videti po danu. Pošto se iznenada pojavila među ostalim i već poznatim zvezdama Kinezi su je nazvali «zvezda gost»

I ne samo kineski, ovu novu zvezdu su zapazili i japanski i arapski nebeski posmatrači, a, sudeći po nekim drevnim crtežima, i severnoamerički Indijanci. Ostalo je zabeleženo i to da se ova zvezda videla kako blješti po danu čitava 23 dana nakon čega je počela da bledi.

Ali… ali šta je bilo sa evropskim učenjacima, astronomima i tome slično? Zašto ne postoje zapisi o ovoj novoj zvezdi u Evropskim analima? Pa, možda i postoje, a o tome imamo poseban članak.
http://www.astronomija.org.rs/nauka/astronomija/10755-resena-misterije-stara-1000-godina

Sedam vekova nakon što se nova zvezda pojavila na zemaljskom nebu, 1731, engleski astronom, John Bevis je u sazvežđu Taurus svojim malim teleskopom zapazio interesantnu tufinicu. Istu je video i Šarl Mesije 1758. i upravo sa njom je započeo svoj, danas čuveni, katalog. Tufnica je dobila oznaku M1.

Ali ova tufna kometolikog izgleda iz daljine, tj. kroz mali teleskop, danas je poznata i pod imenom Krab maglina, ili maglina Kraba, ili Rakova maglina. To ime dolazi od čuvenog irskog astronoma Lorda Rosa koji ju je 1844. Nacrtao u svom osmatračkom zapisu. Njemu je ona ličila na raka Krabu, pa otuda to ime.

A 1928. slavni i zapravo najveći astronomski osmatrač XX veka, Edvin Habl je došao na ideju da je M1 zapravo isti objekat koji su Kinezi posmatrali 1054. godine - što su kasnija istraživanja i potvrdila.

I konačno, šta je taj objekat? Paa, ostatak grandiozne eksplozije supernove! Tip II. Tip II je oznaka za masivnu zvezdu (10 i više puta masivniju od Sunca) koja u poslednjim fazama proizvodnje energije postaje nestabilna, jer ne možde da proizvede dovoljno energije i tako se suprotstavi sopstvenoj masi, te se konačno uruši pod sopstvenom gravitacijom kada u žestokoj eksploziji otpusti ogromne količine prašine i gasova u prostor. E to je ostatak supernove i to je ono što nam svojim izgledom oduzima dah. Ali ako pažljivo zagledate u središte magline videćete belu tačkicu. To je ono što je od zvezde ostalo: neutronska zvezda, prečnika svega 25 kilometara ali sa masom milion Zemlji. Oko sebe se okrene tridesetak puta u sekundi. Od nas je taj vrtuljak udaljen 6500 svetlosnih godina.



Ovde vidimo srce Rakove magline kako ga je video Svemirski teleskp Habl.

https://t.co/BPCrIv2VX8

A P O D...

Nova planeta patuljak: 2014 UZ224

2014 UZ224 je veliko telo, verovatno planeta patuljak, pronađeno u zabiti Sunčevog sistema, u oblasti iza Neptuna, poznatoj kao Kajperov pojas. Od svih tela Sunčevog sistema sa dobro poznatim orbitama ova je, posle planete patuljka Eris, najdalja. Njegova poluosa (ili srednja udaljenost) iznosi 109 astronomskih jedinica (AJ = 150 miliona kilometara). Kada znate da je Zemlja od Sunca udaljena jednu astronomsku jedinicu onda je ovih 109 zbilja daleko od nas. Jedna godina na ovoj planeti patuljku traje čak 1136 naših, zemaljskih godina, tj. toliko je potrebno da ova napravi jedan krug oko Sunca. Da bi stiglo do nje svetlu treba čak 12,5 sati.



Planeta patuljak se kreće po vrlo izduženoj eliptičnoj orbiti pa se tako Suncu najviše približi (perihjel) na vrlo dalekih 5,7 milijardi kilometara. U afelu (najdalja tačka od Sunca) od naše zvezde je daleko čak 27 milijardi kilometara. Trenutno ova planeta patuljak udaljena je preko 90 AJ i približava nam se. Ali tek 2142. godine stići će u svoj perihel.

Da dodamo još da magnituda 2014 UZ224 iznosi 23,2 što znači da je ona izazov i za najmoćnije današnje teleskope.

Ova planeta patuljak je zabeležena na snimku još 2014. godine, ali je saopštenje o njenom otkriću moralo da kasni dve godine. Dve godine dugog istraživačkog rada. Otkrivena je nakon pregleda hiljada snimaka prikupljenih u okviru projekta Dark Energy Survey (DSE). DSE je projekat istraživanja tamne materije na osnovu snimanja i izučavanja stotine miliona udaljenih galaksija pomoću kamere 4-metarskog teleskopa Cerro Tololo opservatorije smeštene u Čileu. Na tim snimcima, sem galaksija, zabeleženi su i mnogo bliži objekti, pa tako i 2014 UZ224.

Koliko je velika ova mala planeta, posebno je zagonetan i težak zadatak. Ona se na snimcima vidi samo kao tačkica koju je teško razlikovati od stotine hiljada drugih. Ali ta tačkica se tokom vremena upadljivo pomera što se može primetiti poređenjem više snimaka načinjenim u različitim vremenskim periodima. Ipak, ona je na snimcima i dalje tačkica. Pa kako se onda procenjuje veličina dalekih objekata? Pa u nedostatku drugih pouzdanijih metoda pomoću sjaja. Veći objekti reflektuju jači sjaj i obrnuto. Naravno, sjaj zavisi i od materijala od kojeg je sačinjen objekat, a to se može, makar grubo, pretpostaviti. Dakle, procene su da ovaj objekat u prečniku ima između 350 i 1200 kilometara i po tome je svakako, mada ne i obavezno, mnogo manji od Plutona čiji prečnik iznosi 2370 km. Za preciznije procene potrebni su bolji snimci – što će sigurno biti zadatak za novu generaciju moćnih teleskopa.

I konačno, šta je ovo telo? Rekli smo verovatno planeta patuljak. Da bi neko telo bilo svrstano u tu kategoriju potrebno je da se ispune sledeći uslovi: ono mora da orbitira oko Sunca; da nije satelit drugog tela; da nije „pročistilo“ svoju putanju, tj. da je ne deli sa nekim drugim, obližnjim telima (kao što to čine, npr. asteroidi), i da ima dovoljno veliku masu da bi bilo okruglo, tj. kuglasto. Prva tri kriterijuma su zadovoljena, ali četvrti je nepoznat. Smatra se međutim da su objekti prečnika većeg od 400 km dovoljno masivni da ih sopstvena gravitacija „zaokruži“, što znači da je i 2014 UZ224 verovatno kugla.

Na kraju da dodamo i to da 2014 UZ224, sem ove oznake, još nema zvanično ime. Prema pravilniku Međunarodne astronomske unije (koja je inače jedina zadužena za davanja imena nebeskim telima) otkrivači imaju pravo da predlože naziv za nove planete patuljka a to je pravo koje se stiče onda kada se orbita tela u pitanju dovoljno pouzdano utvrdi. Do toga će sigurno proteći još dosta godina, a kada do toga i dođe, ne možete da predložiti ime po slobodnom izboru jer postoji dogovor da se transneptunskim objektima nadene ime po nekom mitološkom božanstvu (astronomija ja je u nekim svojim detaljima sasvim konzervativna). Zbog toga je ovom dalekom članu Sučnevog sistema dato privremeno ime Di Di (DeeDee - od Distant Dwarf).

I, na samom kraju: ko je otkrio Di Di? Profesor astrofizike sa Univerziteta u Mičigenu, David Gerdes sa svojim brojnim kolegama okupljenim oko projekta Dark Energy Survey.

Biće u budućnosti sigurno još vesti o Di Di.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/5uOnhl1zae

A P O D...

Elektromagnetni talasi

Radiotalase, isto kao i svetlosne, koristimo da bismo "gledali" objekte u kosmosu. Možemo li da "gledamo" i pomoću drugih talasa?

Radiotalasi su po svojoj prirodi slični svetlosnim; osnovna razlika je u njihovoj dužini: naime, radiotalasi su mnogo duži od svetlosnih. (Talasna dužina je rastojanje između dva uzastopna brega ili dolje jednog talasa.)

Postoji čitava familija talasa različitih talasnih dužina, poznata kao elektromagnetni spektar. Najčešće se dele na sedam kategorija, koje, složene po kriterijumu porasta talasne dužine, izgledaju ovako:



1. Radiotalasi – talasne dužine od nekoliko kilometara pa do 30 cm,

2. Mikrotalasi – talasne dužine od 30 cm do 10–3 m,

3. Infracrveni talasi – talasne dužine od 10–3 m do 7,6 x 10–7 m, ili 0,000076 cm,

4. Vidljiva svetlost – talasne dužine u rasponu od crvene, 7,6 x 10–7 m, ili 760 nm, do ljubičaste 3,8 x 10–7 m, ili 0,000038 cm, ili 380 nm,

5. Ultraljubičasti zraci – talasne dužine 3,8 x 10–7 m – 10–8 m,

6. X–zraci – talasne dužine 10–8 m – 5 x 10–12 m,

7. Gama zraci – talasne dužine 5 x 10–12 m – 10–13 m.

Zemljina atmosfera je dovoljno transparentna jedino za mikrotalase i vidljivu svetlost. Ostali delovi elektromagnetnog spektra bivaju skoro u potpunosti apsorbovani mnogo pre nego što prodru u dublje slojeve Zemljinog vazdušnog omotača. Stoga, ako bismo isključivo sa površine Zemlje posmatrali zvezdano nebo, sliku o njemu bi nam donosilo jedino obična svetlost i mikrotalasi koji dopiru do nas.

Ljudi su oduvek upirali pogled u tajanstvena nebesa, primajući odatle posredstvom vidljive svetlosti veličanstvenu ali ipak ograničenu sliku beskraja oko sebe. Sve bi ostalo tako da 1931. godine jedan mladi američki inženjer, Karl Jansky (1905–1950), nije po prvi put otkrio mikrotalasno zračenje emitovano sa udaljenih nebeskih tela. Budući da se mikrotalasi ponekad tretiraju i kao veoma kratki radiotalasi, čitava nova grana astronomije je dobila naziv radio–astronomija.

Neki objekti u kosmosu, koji su detektovani zahvaljujući njihovom mikrotalasnom zračenju, ne emituju mnogo svetlosti. Drugim rečima, neki radio–izvori u svemiru su zapravo optički nevidljivi (1).


Jedan od najvećih radio–teleskopa na svetu u Parkesu (Australija), sa prečnikom antene od 64 metara. Ovo je bila glavna prijemna antena misije APOLO 11 1969. godine; misija Evropske agencije za svemir "GIOTTO" za susret sa Halejevom kometom je upravljana odavde; odavde je 1981. godine otkriven prvi pulsar van naše galaksije; odavde je 1963. precizno određen položaj prvog kvazara 3C 273.

Kada su otpočela prva posmatranja svemira izvan Zemljine atmosfere, čitav elektromagnetni spektar zračenja je postao privlačan za izučavanje. Postalo je više nego jasno da nebeska tela prosto bombarduju Zemlju zračenjima svih vrsta i jačina. Njihovo proučavanje je u mnogome doprinelo uvećanju našeg znanja o ustrojstvu i mehanizmima univerzuma.

Postoje regioni na nebu koji emituju ultraljubičastu svetlost u velikim količinama. Prostor oko zvezde prve magnitude Spike (a Virginis, udaljene oko 220 svetlosnih godina) je izvor snažnog zračenja, kao i najsjajnija maglina na našem nebu, Orionova velika maglina M42 (2) , koja se nalazi u takozvanom Orionovom maču, između blede zvezde s (sigma) i još bleđe i (jota), sa višestrukom zvezdom q (teta) u njoj.

Zašto se ultravioletno zračenje stvara u tolikim količinama u nekim regionima, još nije do kraja poznato.

Još misterioznije zvuči činjenica da su na nebu otkriveni brojni izvori snažnog zračenja X-zraka (3). Da bi neko telo emitovalo X-zrake, mora da bude neverovatno toplo - oko milion stepeni ili još više. To ni jedna zvezda ne može da postigne na svojoj površini. Ali postoje neutronske zvezde, čija je celokupna materija, mase našeg Sunca, sabijena u loptu prečnika ne većeg od petnaestak kilometara. Kada zvezde dođu u fazu supernove (Škorpija X-1, najsjajniji izvor X-zraka na nebu, poznata maglina Rak, M1, u sazvežđu Bika ili objekat u galaksiji M81 u Velikom Medvedu) u stanju su da emituju X-zrake ogromne jačine. Takvi i slični čudni objekti u kosmosu kao što su binarne zvezde, od kojih je jedna beli patuljak ili crna rupa, takođe su u stanju da zrače X-zracima i oni su najsnažniji izvor takvog zračenja u našoj galaksiji.

Astronomi verovatno nikada neće uspeti da naprave kompletnu sliku sveukupnog zračenja koje dopire do nas iz dubina kosmosa dok god ne uspeju da naprave jednu opservatoriju stalno izmeštenu van Zemljine atmosfere. Mesec, budući da je bez atmosfere, bio bi idealan za tako nešto. Mogućnost podizanja jedne takve opservatorije i izvesnost ogromnog uvećanja naših znanja o vaseljeni i našem mestu u njemu, jeste jedan od najatraktivnijih razloga naše nesmanjene težnje da se jednog dana kolonizuje i sam Mesec.

Za sada, kao alternativa, služe nam novi projekti, tipa satelita IUE (Internatioanl Ultraviolet Explorer) lansiranog 1978. godine, pomoću kojeg su vršena izučavanja i takvih objekata kao što su supernove, satelit ROSAT (Röntgenstrahlen Satellit) lansiran juna 1990. godine, kojim su posmatrani izvori X-zračenja ili pak NASA-in Hubbleov Sapse Telescope sa ogledalom od 2,4 metra, koji nam omogućava do sada najsnažniji prodor u bezane kosmosa.

1 Moderni radio–teleskopi su izuzetno osetljivi: jedan daleki kvazar toliko je slabašan, da zračenje koje se sa njega registruje iznosi svega jedan trilioniti deo jednog vata. Ukupna količina energije prispela van Sunčevog sistema koju su ikad primili radio–teleskopi na našoj planeti manja je od energije jedne jedine pahuljice u času kada dodirne tlo.

2. Ima kataloški broj NGC 1976; prečnika je oko 30, leži na oko 1.500 sv. godina od nas i sadrži na stotine vrlo toplih mladih zvezda (tipa 0) skupljenih oko četiri masivne zvezde poznate kao Trapezium. Zračenja tih zvezda prouzrokuje sjaj magline. maglina je prvi otkrio francuski skolastičar Nicolas–Cloude Fabri de Pieresc 1610. godine, a to je i prva fotografisana maglina, 1880. od strane Amerikanca Henryja Drapera.

3. Kao i drugi talasi elektromagnetnog spektra, kreću se brzinom svetlosti i ponašaju se kao talasi - podležu interferenciji, difrakciji (prelamanju) i polarizaciji. Istražujući efekte katodnih zraka (elektrona), X-zrake je 1895. pronašao Nemac Wilhelm C. Röntgen, kasniji Nobelovac.

Autor: Draško Dragović

Na današnji dan: 03. novembar - tužna priča o jednom psu



Na današnji dan, 1957. u svemir je poleteo prvi živi sisar, keruša Lajka. Bio je to velik korak na putu osvajanja svemira i strašan, tragičan kraj života jednog divnog psa. Danas tako nešto bi naišlo na osudu čitave svetske javnosti, ali u ono vreme zahuktale trke u osvajanju svemira, prošlo je prilično ne zapaženo.

Sredinom prošlog veka malo se znalo o uticaju boravka živih organizama u svemiru, bez gravitacije, u skučenom prostoru kabine letelice koja kruži oko Zemlje. Neki naučnici su verovali da čovek i nije u stanju da preživi lansiranje. Neki su smatrali da bi u kabini vasionskog broda putnik izgubio normalnu percepciju prostora i da, jednostavno, ne bi mogao da se održi u životu tamo gore. Zbog toga su vršeni eksperimenti na životinjama. Amerikanci su radili sa šimpanzama, rusi sa psima.

U to vreme oštrih političkih sukoba između dva vojna bloka i dva društvena uređenja između SSSR-a i SAD-a prvi koraci u osvajanju svemira bili su dominantno političko pitanje. U Sovjetskom savezu na najvišem političkom nivou donesena je odluka da SSSR načini spektakularan kosmonautski podvig i da pošalje psa u orbitu oko Zemlje. Velika vest je trebala da zapanji svet na veliku, 40. godišnjicu Boljševičke revolucije.

I tako, po Moskvi su pohvatani neki ulični psi za budući veliki podvig kosmonautike. Smatralo se da su ti psi naučili da prežive oštre zime i vruća leta te da su u tom smislu otporniji za ekstremne uslove tokom leta u svemir. Tako je Lajka, sa još nekim psima dospela u svemirski centar.





Trenirano je više pasa. Oni su obučavani da žive u skučenom prostoru, da se naviknu na želatinoznu hranu, prolazili su testove u centrifugalnoj mašini.

A za to vreme pripremana je letelica Sputnjik 2. Uređen je prostor za psa, sa sistemom za održavanje života koji se sastojao od generatora kiseonika i naprava za izbegavanje trovanja kiseonikom i apsorpciju ugljen dioksida. Instaliran je i ventilator, koji je programiran da se uključuje svaki put kada temperatura u kabini premaši 15 °C. Obezbeđeno je i dovoljno hrane (u obliku želea) za sedmodnevni let psa. U kabini pas je bio ograničen na stajanje, sedenje i ležanje i nije bilo prostora za okretanje. Elektrokardiogram je pratio otkucaje srca, a ostali instrumenti beležili su brzinu disanja, maksimalni krvni pritisak i pokrete psa.

Konačno, donesena je odluka da u svemir poleti Lajka. Lajka je bila pas mešanac, delom verovatno haski. Američka štampa ju je nazvala Muttnik, što dolazi od reči mutt (mešanac) i nik (od sufiksa naziva letelice Sputnik). Lajka je izabrana jer je od svih drugih pasa bila najmirnija i najpitomija.

Uoči leta jedan od naučnika koji su bili zaduženi za čitav projekat slanja Lajke u orbitu, dr Vladimir Jazdovski, odveo je Lajku svojoj kući da se poigra sa njegovom decom. Kasnije je napisao: „Želeo sam da uradim nešto lepo za nju: Ostalo joj je još tako malo vremena da živi“. Jer, taj let je bio let bez povratka. Letelica Sputnjik nije imala ugrađen sistem za povratak putnika na Zemlju. Ruski naučnici su zato nameravali se nad Lakom izvrši eutanazija poslednjim obrokom.

Prema raspoloživoj dokumentaciji Lajka je stavljena u satelit 31. oktobra, tri dana pre početka misije – iz tehničkih razloga. Tokom lansiranja precizno je praćeno njeno zdravstveno stanje. Njoj je u samom startu naglo skočio puls, disanje se ubrzalo tri do četiri puta. Otkucaji srca su takođe skočili sa 103 na 240 u minuti tokom lansiranja….

Dugo se nije znalo kako je Lajka okončala svoj život. U početku niko nije to pitanje ni postavljao, bar ne glasno. Važan je bio jedino osvojen politički poen. Jedno vreme se ponegde govorilo da je Lanka uspavana, zatim da je umrla od nedostatka kiseonika kada su se pokvarile neke baterije. Istina će se saznati tek oktobra 2002. Tada je Dmitrij Malašenkob, jedan od naučnika misije Sputnjik 2 otkrio da se rashladni uređaj u kabini pokvario i da je Lajka umrla u agoniji pet do sedam sati nakon lansiranja usled previsoke temperature i stresa.

Sputnjik 2 je obleteo planetu 2570 puta i zatim sagoreo, zajedno sa beživotnim telom Lajke u atmosferi.



11. aprila 2008. u Moskvi, u blizini vojno-istraživačke ustanove u kojoj je Laka pripremana za let u svemir, podignut joj je spomenik. Lik Lajke se nalozi na više poštanskih maraka raznih zemalja sveta. NASA je deo Marsovog tla u blizini krater Vostok nazvala po Lajki tokom misije Mars Exploration Rover. Lik Lajke je isklesan u Komemoracionoj ploči koja se nalazi u Zvezdano gradu.

***

Za mene je kraj priče o Lajki suviše tužan i zato rado verujem u priču Intervention, Džulijana Meja po kojoj je napredna vanzemaljska civilizacije Lajku spasla strašne smrti te je ona nastavila svoj život u jednom drugom, mnogo boljem svetu.

Uspešno lansirana najjača kineska rakete-nosač CZ-5

http://www.astronomija.org.rs/dogaaji/10778-uspesno-lansirana-najjaca-kineska-rakete-nosac-cz-5

https://t.co/e8Mnc1712T

A P O D...

Ljetno i zimsko računanje vremena

Kome to zaista treba?

Od 1983. na ovamo svake godine u dva navrata moramo sinhronizirati svoje aparate za kronološko računanje vremena sa službenim, ukaznim, vremenom.

Prvih godina bilo je pomalo konfuzno, kasnije smo navikli na ukazno vrijeme. No jesmo li zaista? Uostalom čemu i kako je uopće došlo do ideje o „pomicanju kazaljki satova“?

Cijela je priča započela u vrijeme industrijske revolucije, elektrifikacije, izuma žarulja sa žarnom niti. Razmišljalo se kako će pomicanje kazaljki satova za jedan sat unaprijed tijekom ljetnih mjeseci doprinjeti smanjenju utroška energenata a nametnutim bioritmom pridonjeti produktivnosti te pozitivno utjecati na društvena događanja (čovjeka). Dok je prvi svjetski rat harao Europom u Njemačkoj je prvi puta (1916.) primjenjeno ukazno, ljetno računanje vremena. Prolazila su desetljeća, veliki broj država svijeta prihvatio je ovaj trend. Ukazno vrijeme postalo je normalno, bar do argumentiranih rasprava o njegovoj svrsishodnosti. Tada je krenuo ireverzibilni postupak, najprije „stidljivo“ a zadnjih godina sve više država izlazi iz „sustava ukaznog vremena“. Veliki broj afričkih država, dio južno-američkih, dalekoistočnih i indonezijskih nikada nije pristupio „ljetnom računanju vremena“. Sve je više ekonomskih i društvenih studija koje su svojim istraživanjima pokazale kako pomicanje kazaljki ne pridonosi uštedi energenata (dapače, povećava potrošnju istih) a nasilna promjena bioritma negativno utječe na čovjekov život. Povećan je broj prometnh nezgoda, povreda na poslu, neke od teških bolesti (infarkt) imaju povećanu brojnost događanja upravo u danima promjene kronološkog računanja vremena.



Sve je to, uz mnogobrojne druge razloge, utjecalo na odluke velikog broja država kojima su ukazno vrijeme prepustile prošlosti. Danas gotovo cijela južna i srednja amerika, bezmalo cijela Afrika i Azija, daleki istok, Indonezija i veći dio Australije uz par država SAD i Kanade ne primjenjuje ukazno vrijeme.

I na području Europe sve se više razmišlja o njegovom ukidanju. Naš europarlamentarac Ivan Jakovčić nedavno je prema EU dao inicijativu da se ukazno vrijeme ukine. Neke su države EU već godinama spremne na taj korak, ipak kako je prostor EU pomalo specifičan i ispresjecan dnevnim komunikacijama na svim nivoima to bi istupanje pojedine države iz sustava prouzročilo popriličnu konfuziju. Zamislite kaotičnu situaciju u kojoj primjerice iz Pule u 12h krenete prema Kopru (putovaje koje traje oko sat vremena) a tamo stignete malo prije podneva, zatim nakon niti pola sata vožnje uđete u Trst gdje kazaljke pokazuju kako je prošlo14h. Takve bi situacije jako zakomplicirale život europljana. Imajući sve u vidu izgledno je očekivati da će i Europa u skorije vrijeme dokinuti ukazno vrijeme. Biti će to kraj ideje koja je možda i imala smisla kada je nastala, inercijom se održala desetljećima no danas ju pobijaju argumenti.

Još jedna Nova u Strijelcu – dvije Nove u istom polju

Nakon sjajne Nove zvijezde u sazviježđu Strijelca o kojoj smo nedavno pisali, pojavila se još jedna Nova, veoma blizu prve, oko 2,3 stepena istočnije pa se obje mogu uočiti u širokom polju manjeg teleskopa. U veče 4. novembra obje nove su bile sličnog sjaja. Ne sjećam da je zabilježeno ikada ranije da su dvije relativno sjajne Nove zvijezde bile tako blizu jedna drugoj i skoro u vrhuncima svoga sjaja. Otežavajuća okolnost posmatranja ove rijetke pojeve jeste njihov položaj nisko na jugozapadnom nebu koji nakon sumraka brzo tone za horizont pa posmatrači nemaju mnogo vremena da ih pronađu.

Posmatranje

Nova 1 - Veče 4. novembra 2016. zapadno nebo vedro do horizonta. Mjesec starosti 5 dana nisko u Strijelcu. Teleskopom refraktorom TAL 75/600mm veoma nisko na jugo-jugozapadnom nebu potražio sam Novu TCP J18102829-2729590 u sazviježđu Strijelca. Nebo je svijetlo od Mjeseca koji je oko 9° NNE pa se Nova malo teže pronalazi. Sjaja Nove sam procjenio na 7,9 mag (18s05m).

Nova 2 - Zahvaljujući internetu, par sati prije posmatranja, saznao sam za još jednu sjajniju Novu zvijezdu veoma blizu prve, oko 2,3 stepena istočnije. Radi se o eksploziji zvijezde pod oznakom Nova ASASSN-16ma ili PNV J18205200-2822100 koja je otkrivena 25. oktobra 2016. pomoću All Sky Automated Survey for SuperNovae (Automatska pretraga cijelog neba za Supernovama) ili ASA-SN Unit-2 ("Cassius") koji se nalazi na opservatoriji Cero Tololo u Čileu. Novu sam lako našao krenuvši sjeverno od sjajne zvijezde Delta Strijelca (2,7 mag) do zvijezde HD168646 Strijelca (6,2 mag) od koje se 20’ zapadno uz zvijezdu 8,8 magnitude nalazila Nova. Bila je sjaja 8,1 magnitude (18s15m).



Za zainteresovane posmatrače koji žele pogledati teleskopom ovu izuzetno rijetku pojavu dvije bliske Nove na nebu, priložene su karte položaja zvijezda (Nova 1 i Nova 2) i karta zvjezdanog polja sa magnitudama za Novu 2 (ASASSN-16ma).





ASAS-SN

All Sky Automated Survey for SuperNovae (Automatska pretraga cijelog neba za Supernovama) je automatizovani program za traženje Supernova - snažnih eksplozija zvijezda u dalekim galaksijama. Glavni cilj projekta je potraga za sjajnim supernovama ali i ostale brzo prolazne pojave su često otkrivene, uključujući kataklizmičke promjenjive zvijezde, zvijezdane bljeskove i Nove zvijezde. Sistem teleskopa može otkriti nove objekte sjaja od 8 do 17 magnitude.



ASAS-SN se sastoji od dvije jedinice sa po četiri robotizovana teleskopa. Teleskopi su Nikonovi teleobjektivi promjera od 14 cm (f 2.8) sa ProLine PL230 CCD kamerama. ASAS-SN Unit-1 ("Brutus") na Havajima (Haleakala) i ASAS-SN Unit-2, ("Cassius") u Čileu na Cerro Tololo opservatoriji. Zajedno, oni pretražuje čitavo nebo svake dvije noći i omogućavaju da se posmatra ukupno oko 20.000 kvadratnih stepeni svaku vedru noć.

https://t.co/GegkUl1EBP

A P O D...

Galaksije Antene, vrhunsko umetničko delo prirode

NGC 4038 i NGC 4039 (Antennae Galaxies)


Galaksije Antene.
Jedna od najpoznatijih fotografija nekog objekta dubokog neba. Naravno, snimljena je pomoću ST "Habl"



Ovo je jedna od najintrigantnijih formi koje se mogu videti na nebu, vrhunsko, umetničko delo prirode. Nalazi se u sazvežđu Corvus (Gavran). Prvi koji ju je zapazio bio je Vilijam Heršel, 1785. godine.

U stvarnosti ova fotografija predstavlja sudar dve galaksije. Vidimo, u vremenu zaleđene, trenutke kada gigantski oblaci gasa i prašine u svom komešanju izazivaju ubrzano i burno formiranje rojeva novih zvezdanih.

Na slici, gore je galaksija NGC 4038, a dole NGC 4039. U blizini se nalazi još nekoliko drugih galaksija, zapravo čitavo galaktičko jato.

Na fotografijama koje zahvataju šire vidno polje jasno se zapažaju dugi kraci sačinjeni od zvezda, gasa i prašine kako struje daleko u međuzvezdani prostor iz ove dve galaksije. Podsećaju na antene nekih insekata pa je otuda čitava ova forma i dobila ime: Antene. Ispod, desno, fotografija sa "antenama" (iz Vikipedie)



Vremenom će se dve galaksije sasvim spojiti u jednu gigantsku. To je, uostalom, sudbina i mnogih drugih galaksija pa i naše koja je na putu da se sudari sa Velikom Andromedinom galaksijom.

Novija istraživanja pokazuju da su nam Antene mnogo bliže nego što se to ranije računalo. Umesto 65 one su udaljene 45 miliona svetlosnih godina. A to znači da ih mi sada vidimo onako kako su izgledale u vreme kada je priroda na pozornici života pružila šansu sisarima i kada se, među drugim živim stvorovima na Zemlji pojavio daleki predak današnjeg slona.

Pre 1,2 milijardi godina Antene su bile zasebne galaksije. NGC 4038 je bila prečkasta spiralna, a NGC 4039 samo spiralna i veća od prve. Pre 900 miliona godina obe galaksije su uhvaćene u gravitacionu zamku i počele da hrle jedna prema drugoj. Pre 600 miliona godina dogodio se sudar. Ali sudari galaksija nisu toliko dramatični koliko bi se možda očekivalo. Galaksije su pre svega ogroman prazan prostor sa međusobno veoma udaljenim zvezdama. Zato u sudaru galaksije zapravo samo prolaze jedna kroz drugu uglavnom bez ikakvih fizičkih kontakata. Ali, gravitacija čini svoje te obe galaksije gube prvobitnu formu. Baš pod tim uticajem iz ovih galaksija izbačeni su dugi mlazovi zvezda i prašine i tako su nastale njihove antene.

U sledećih 400 miliona godina jezgra ovih galaksija će se sasvim spojiti te će tako formirati jedno, zajedničko.

U Antenama su zapažene velike količine neona, magnezijuma i slicijuma. Ovi elementi su neophodni za nastanak života na planetama. U Antenama je do sada otkriveno pet eksplozija supernovih zvezda.

https://t.co/AQlGlPp0KI

A P O D...

Rakete: Ciolkovski, Godard i V 2

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/10783-rakete-ciolkovski-godard-i-v-2

National Geographic | Gravity

Dokumentarni film Nacionalne geografije:

Program presents scientists current understanding of gravity and some of the phenomenon it causes.

Na engleskom

https://t.co/IlWNdpOpAb

A P O D...

Na današnji dan: 09. novembar - rođen Karl Segan

Carl Edward Sagan1934-1996



Karl Segan (Carl Edward Sagan) je rođen 9. novembra 1934. godine u Bruklinu (N.Y, U.S.). Otac mu je bio baštovan, a majka domaćica. Nakon srednje škole studira u Čikagu fiziku, matematiku, hemiju i biologiju. 1955. je diplomirao, 1956. magistrirao, a 1960. doktorirao astronomiju i astrofiziku. Jedno vreme predaje na Harvardu da bi zatim prešao na Kornelov univerzitet (1968) gde radi kao redovan profesor.

Seganovo strasno zanimanje za planetarna istraživanja nije ostalo nezapaženo te dobija značajnu ulogu u Nasinim svemirskim poduhvatima. Njegovo ime vezano je za misije Mariner, Viking, Vojadžer, Pionir i Galileo. Istražuje efekat staklene bašte na Veneri, uticaj Marsovih peščanih oluja na promenu godišnjih doba, atmosferu Titana itd.


Segan sa pločom u kojoj je ugrvirana poruka drugim civilizacijama. Ploča se danas zajedno sa letelicom Pionir nalazi negde u mračnim dubinama Sunčevog sistema.

Velik deo svog radnog veka Segan je posvetio izučavanjima nastanka života na Zemlji, ali i van nje te postaje jedan od najznačajnihih astrobiologa u svetu. Zajedno sa Drejkom, Šklovskim i drugim naučnicima vršio je intenzivna traganja za vanzemaljskim oblicima života. Kako i dolikuje velikom naučniku Segan je bio pobornik miroljubive koegzistencije te je organizovao kongres američkih i ruskih astrobiologa i astronoma 1972. godine, dakle u vreme kad su odnosi dve vojne sile bili u stanju hladnog rata. Misije Pionir i Vojadžer takođe predstavljaju i Seganovo delo. U ovim letelicama nalaze se poruke čovečanstva upućene nekim drugim civilizacijama izvan Sunčevog sistema.

Seganovo ime je vezano i za SETI projekat.

Segan je objavio više od 700 radova za koje je dobio velik broj priznanja i počasnih zvanja na američkim koledžima. Nosilac je i Pulicerove nagrade, najznačajnijeg američkog priznanja za književnost.

Međutim, široj javnosti Segan je poznat pre svega po svojim akcijama na popularizaciji nauke. Bio je odličan govornik i odličan pisac. Umeo je zanimljivim pričama i primerima da objasni i najteže naučne teorije. Možda i najpoznatija naučno-popularna knjiga koja je ikad napisana je njegovo veliko delo Kosmos, po kojoj je snimljena TV serija. Serija je prikazana u 60 zemalja, a gledalo ju je pola milijarde ljudi.

Segan je tvorac i nekoliko naučno-fantastičnih romana. Poznat je njegov bestseler Kontakt po kome je snimljen i dobar film (ipak pročitajte knjigu).

1994. Segan je oboleo od raka koštane srži. Nakon transplatacije sledi privremeno poboljšanje i Segan nastavlja sa svojim radom.

20. decembra 1996. Karl Segan je umro.

Mars Pathfinder, stanica koja je 1997. spuštena na Mars danas nosi naziv Dr Carl Sagan Memorial Station.



Dela:

Intelligent Life in the Universe (with I. S. Shklovskii)
The Dragons of Eden: Speculations on the Evolution of Human Intelligence (1977)
Murmurs of Earth: The Voyager Interstellar Record (with F. D. Drake, Ann Druyan, Timothy Ferrys, Jon Lomberg and Linda Salzman Sagan)
The Cosmic Connection: An Extraterrestrial Perspective
Other Worlds
Mars and the Mind of Man (with Ray Bradbury, Arthur C. Clarke, Bruce Murray and Walter Sullivan)
Intelligent Life in the Universe
Broca's Brain (1979): Reflections On the Romance of Science
Cosmos (1980)
Contact (1985): A Novel
Comet (1985) (with Ann Druyan)
A Path Where No Man Thought (1990): Nuclear Winter and the End of Arms Race (with Richard Turco)
Shadows of Forgotten Ancestors (1992): A Search for Who We Are (with Ann Druyan)
Pale Blue Dot: A Vision of the Human Future in Space
The Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark
Billions & Billions (1997): Thoughts on Life and Death at the Brink of the Millennium (Posthumous, published by Ann Druyan)

Autor: Aleksandar Zorkić

Mjesec i njegove znamenitosti

https://t.co/XtNoFKdkLN

A P O D...

Problemi spavanja u svemirskom brodu

http://www.astronomija.org.rs/nauka/medicina/10790-problemi-spavanja-u-svemirskom-brodu

https://t.co/QDprdGWjii

A P O D...

 Brže od svetlosti (Čerenkovljevo zračenje)

Često se kratkoće radi kaže da se brzina svetlosti ne može prestići (ni dostići), ali se tom prilikom jednako često izostavlja i dodatak – »u vakuumu«. Jer – brzina svetlosti u nekoj supstancijalnoj sredini može se prestići. Tom prilikom javlja se i jedan poseban vid elektromagnetnog zračenja.

Ukratko o otkriću

Ruski fizičar Čerenkov (Павел Алексеевич Черенков) 1934. godine tokom istraživanja primetio je da naelektrisane čestice izazivaju vrlo slabo plavičasto zračenje kada prolaze kroz bistru tečnost. Akademik Vavilov (Сергей Иванович Вавилов), koji je u to vreme bio profesor Čerenkovu, pretpostavio je da je ta svetlost nastala kao posledica kretanja elektrona u radnoj sredini. Ova pretpostavka kasnije se pokazala tačnom. Teorijsko objašnjenje pojave objavili su 1937. godine akademici Tam (Игорь Евгеньевич Тамм) i Frank (Илья Михайлович Франк), a za otkriće i teorijsko objašnjenje zračenja Čerenkov, Tam i Frank su 1958. godine dobili Nobelovu nagradu. Sama pojava naziva se Čerenkovljevo zračenje, ali se u ruskoj literaturi pominje i ime Vavilova.


Slika 1: Nuklearni reaktor oko koga se formira
plavičasto Čerenkovljevo zračenje

O čemu je reč?

Ako imamo telo malih dimenzija koje se u nekoj fluidnoj sredini kreće vrlo brzo, brzinom većom od brzine zvuka u tom fluidu, poput npr. aviona koji »probija zvučni zid«, tada će telo (avion) da prelazi određeno rastojanje brže nego što je zvuk to u stanju da isprati, pri čemu će se čuti karakteristični prasak.

Čerenkovljevo zračenje je analogna, mada ne i ekvivalentna pojava, jer više nije reč o mehaničkim, nego o elektromagnetnim talasima, odnosno elektromagnetnom zračenju. Kakvo je to zračenje?

U providnim sredinama popunjenim nekim gasom ili tečnošću svetlost se ne kreće istom brzinom koju ima u vakuumu, nego sporije. Čerenkovljevo zračenje nastaje kada se naelektrisana čestica kreće u nekoj sredini ravnomerno pravolinijski, tako da joj je brzina kretanja veća od brzine svetlosti u toj sredini! Slično analognim pojavama u mehanici, i Čerenkovljevo zračenje se širi u obliku tzv. Mahovog konusa, čiji se ugao otvora (odnosno – ugao između visine i izvodnice konusa) može eksperimentalno odrediti. Ako eksperimentalnim putem izmerimo ovaj ugao, možemo odrediti brzinu kretanja relativističkih čestica. (Formalnije objašnjenje izloženo je u »Astronomiji 34«.)

Kako nastaje elektromagntni talas?

Znamo da je naelektrisanje koje relativno miruje izvor električnog polja. Električnim poljem igraju se i školarci, kada naelektrisanim češljem podižu komadiće hartije.

Ako se naelektrisanje kreće ravnomerno pravolinijski, ono, pored električnog polja koje ima »samo po sebi«, ima još jednu komponentu, a to je magnetno polje; u ovom slučaju i električno i magnentno polje ne menjaju se u vremenu. Magnetno polje nam je takođe jako dobro poznato: nema toga ko nije čuo o magnetnom kompasu!

Međutim, ako se naelektrisanje kreće sa nekim ubrzanjem (ili, što da ne, usporenjem), onda to naelektrisanje pored toga što izaziva nepromenljivo i električno i magnetno polje, izaziva i vremenski promenljivo elektromagnetno polje. Dok konstantno, nepromenljivo električno i magnetno polje opadaju sa kvadratom rastojanja, dotle elektromagnetno polje opada linearno sa rastojanjem – a to znači mnogo sporije: već na relativno malim rastojanjima od izvora zračenja možemo detektovati samo tu promenljivu komponentu, dok su električno i magnetno polje, svako za sebe, vrlo, vrlo slabi.

Međutim, Čerenkovljevo zračenje jedinstven je slučaj da naelektrisanje koje se kreće ravnomerno pravolinijski izaziva elektromagnetno polje, odnosno onu plavičastu svetlost koju je Čerenkov opazio.

Čerenkov protiv Ajnštajna

Konačno, možemo se zapitati da li su ovi zaključci u nesaglasju, ili čak u suprotnosti sa teorijom relativnosti? Nisu! Teorija relativnosti tvrdi da je nemoguće dostići vrednost brzine svetlosti u vakuumu. Pri tome se u svakodnevnoj komunikaciji, poput one na forumu »Astronomskog magazina«, ne pominje uvek eksplicitno da je reč o brzini u vakuumu, nego se to prećutno podrazumeva, da bi se malo uštedelo na vremenu prilikom kucanja. To može na prvi pogled dovesti do zaključka da postoji paradoks, »propust u relativnosti«, mada paradoksa nema. U supstancijalnoj sredini, brzina svetlosti manja je od njene brzine u vakuumu, . Sve dok je brzina naelektrisane čestice manja od brzine svetlosti u vakuumu, teorija relativnosti neće biti narušena.

Na kraju, kolika je zapravo brzina svetlosti u vakuumu? Čuveno »ce« ima vrednost tačno jednaku 299.792.458 m/s, dakle veoma približno 300000 kilometara u sekundi. Fizičari su toliko ubeđeni u to da se ne može promeniti da ova vrednost jednostavno nema »grešku merenja«. U providnom fluidu brzina je uvek manja od te vrednosti.

Dakle, donekle se i može »brže od svetlosti«...

Autor: Ivan Stamenković

Otkud planetama ta imena?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/10788-otkud-planetama-ta-imena