Vesti iz sveta umetnosti

Borbeni radovi



Program Zbora crvene Rijeke biće nastavljen 8. i 9. maja predstavljanjem “borbenih radova” ruske Zip grupe i umetnika Rene Redle i Vladana Jeremića iz Beograda u javnom prostoru, uz interakciju sa građanima koji su pozvani da iskoriste priliku i za sopstvene akcije.

Rad Zip grupe “Otkrivljenjem papučarstva do akcije” je instalacija, ulična skulptura napravljena od jednostavnih materijala (4x4x6m), a postavljena je ispred zgrade Radija Rijeke, odnosno Malog salona MMSU-a. Nalik je na zgradu sa tornjem koji probija njen krov. Možda je to priča o čoveku koji pokušava da se probudi iz pripitomljenosti, on ili ona napuštaju svoj zaštićeni prostor privatnosti i izlaze u javnost da deluju. Umetnici pozivaju publiku da koristi skulpturu tako što se može popeti na toranj i izvesti akciju - jednostavno predstaviti sebe javnosti ili uzviknuti parolu.

Umetnici Rena Redle i Vladan Jeremić umetničko-političkim transparentima "Potencijali za borbeno stvaralaštvo" (5 transparenata 2,5x1,4m) daju imaginarijum borbenog stvaralaštva u čijem je središtu zajednička borba potlačenih pozicija koje protivureče hegemonoj logici i simbolima. Na naličju transparenata se nalaze slogani izraženi znakovima udruženog rada umetnika i radnika kao potencijal samoupravnog stvaralaštva.



Uoči predstavljanja “borbenih radova” u javnom prostoru, umetnici će održati i radionicu sa učenicima osnovnih škola u okviru instalacije ZIP grupe.

Njihovi radovi biće postavljeni do 30. maja, do kada je produžena i izložba “Crvena Rijeka” u Galeriji Kortil, koju je osmislio kustoski kolektiv Zbora crvene Rijeke, a uz ZIP grupu, Renu Redle i Jeremića, učestvuju i Rene Gabri i Ayreen Anastas, Minna Henriksson, Ilya Orlov, Nemanja Cvijanović, Filip Jovanovski, Marina Naprushkina, Christian Costa, Giovanna Esposito Yussif i David Munoz.

Povodom Dana pobede nad fašizmom, na riječkom Korzu 9. maja predviđena je interakcija građana Rijeke sa instalacijom ZIP grupe.



Program Zbora crvene Rijeke, usmeren ka međunarodnom borbenom stvaralaštvu, održan je uoči prvomajskog praznika u organizaciji umetničkog kolektiva Samoupravna interesna zajednica (SIZ), koji time nastavlja da razvija platformu koja ispituje rastuće strukturno nasilje u društvu i načine otpora takvom nepovoljnom razvoju događaja. Intenzivnim programom izložbi, diskusija, performansa i drugih javnih nastupa, postavljeno je pitanje savremenosti u nametnutoj terminologiji postojanja jedne, monolitne savremene umetnosti, ali i savremene politike “bez alternative”.

(SEEcult.org)

Dva (pisma) odjednom



Multimedijalni centar “Led art”, odnosno Šok zadruga (ex Art klinika) u Novom Sadu, jedan od najznačajnijih umetničkih kolektiva i galerijskih prostora u Srbiji, zatražio je odgovor od Ministarstva kulture i informisanja i komisije za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva o razlozima za izostanak bilo kakve podrške na proteklom konkursu za 2017. godinu. Ujedno, tim Šok zadruge obratio se i novosadskim gradskim čelnicima povodom polugodišnjeg izostanka bilo kakve reakcije na vandalsko rušenje ulične galerije Šok koridor 22, pozivajući ih na “popravni ispit” na ponovnom postavljanju izložbe fotografija Srđana Veljovića, posvećenih 25-godišnjici “oslobađanja” Vukovara.

Otvoreno pismo javnosti, koje je u formi “Dva odjednom” poslato ministru kulture i informisanja Srbije Vladanu Vukosavljeviću, članovima komisije za likovne, primenjene i vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu Dejanu Đoriću, Gabrielu Glidu i Đorđu Arnautu, savetniku za savremenu vizuelnu umetnost u Ministarstvu kulture Dimitriju Tadiću, te gradonačelniku Novog Sada Milošu Vučeviću, članu Gradskog veća za kulturu Daliboru Rožiću, Asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije i medijima, objavljujemo u nastavku u celini:

Poštovana gospodo:
Gabriele Glide, Đorđe Arnaute, Dejane Đoriću, poštovani ministre Vukosavljeviću, dragi zaduženici za kulturu Srbije, Beograda, Novog Sada....

Molili bismo vas da udovoljite našoj znatiželji i odgovorite iz kojih razloga programi Multimedijalnog centra “Led art” (ex Art klinika), odnosno Šok zadruge, na Konkursu za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva Ministarstva kulture i informisanja Srbije, ove godine nisu zaslužili čak ni simboličnu podršku koju smo dobijali tokom proteklih petnaestak godina?

Da li su razlozi ideološke prirode, recimo, zbog naše saradnje sa Ženama u crnom?

Ili zbog toga što pokušavamo da opstanemo našim “pijačnim” aktivnostima, prodajom umetničkih dela na pijacama, na ulici?

Ili smatrate da nama novac i ne treba – kada sa minimalnim sredstvima realizujemo programe tokom cele godine, onda možemo i bez pomoći Ministarstva kulture?

Ili procenjujete da više nema ni umetničkih, ni društvenih, ni političkih razloga za dalje postojanje nezavisne kulturne i umetničke scene, u čijem delovanju i formulisanju Art klinika učestvuje od 2000. godine (ili kao Led Art od 1993)?

Drugo, davne 1972. u Beogradu su organizovane “Perspektive”, izbor mladih, perspektivnih umetnika koji su netom završili Fakultet likovnih umetnosti, a projekat se u jednom momentu ugasio. Počev od 2002, MMC “Led art” nastavio je praksu organizovanja izložbe “Perspektive”. Projekat se održao 16 puta, u prvo vreme izbor i izložbe održavale su se u Novom Sadu, da bi se od 2010. uključio i beogradski Fakultet likovnih umetnosti, pa su izložbe organizovane i u Novom Sadu i u Beogradu. Ministarstvo kulture sporadično je podržavalo ovaj projekat. Godine 2016. u Beogradu se pojavila nova inicijativa “Perspektive”. Vidimo da ste ove godine odlučili da podržite “nove Perspektive”, a naš projekat nije podržan. To bismo i mogli da prihvatimo kao odluku, ali ipak mislimo da smo zaslužili bar neki vid objašnjenja zašto ste “ugasili” nas, a u korist druge “ekipe”?

Bilo kakvo objašnjenje je dobrodošlo i bićemo zahvalni ukoliko biste našli volje i snage da odgovorite na naša pitanja.

Pozdrav!
Nikola Džafo, izabran u “Perspektivama VII”, 1979.
i saradnici Šok zadruge



Poštovani gospodine Vučeviću, poštovani gospodine Rožiću,

Pre 144 dana, 6. decembra 2016, biće tome skoro pola godine, neidentifikovano lice/lica uništili su našu galeriju “Šok koridor 22” u pasažu Zmaj Jovine 22, poznatom i kao Prolaz Milana Mladenovića. Povod za uništavanje izložbenog prostora bila je izložba fotografija Srđana Veljovića, posvećena dvadesetpetogodišnjici “oslobađanja” Vukovara.

Iako su fotografije pažljivo birane tako da ni jedna ne prikazuje ništa sporno, iako same fotografije nisu direktno donosile ništa od užasa besmislenog razaranja jednog grada, sam povod bio je dovoljno provokativan da (kao i uvek) neidentifikovani počinilac/počinioci, tokom noći razbiju izloge i pocepaju fotografije. S obzirom da je pasaž pod video nadzorom, da se tokom noći zaključavaju obe ulazne kapije i da izloge nije bilo moguće razbiti rukom, imamo povoda da posumnjamo u spontanost akcije, no, to je druga priča.

Vandalski čin naišao je na jednoglasnu osudu svih medija, kako državnih, tako i nezavisnih, čak i onih “pištoljaških”, pa stoga verujemo, s pravom se nadamo, da i gradska Uprava za kulturu osuđuje taj čin, iako se tom prilikom niko iz gradske uprave nije oglasio.



Zato imamo nameru da organizujemo popravni ispit – za nas, za vas, za Novi Sad. Namerni smo da izložbu ponovo postavimo, te da vas pozovemo da izložbu i otvorite, ili bar da prisustvujete njenom otvaranju i tako, makar simbolično, osudite njeno ranije uništavanje.

To bi bilo sasvim u skladu sa proklamovanim programom za EPK 2021. koji neguje pomirenje i uspostavljanje dijaloga. Smatramo da grad koji će ovu tutulu opravdano poneti, svakako ne može biti isti grad u kojem se tokom noći razbijaju galerije ili nestaju umetnička dela, bez ikakve reakcije nadležnih i bez sankcija za počinioce.

Na kraju krajeva, to bi bilo sasvim u skladu i sa delom Milana Mladenovića, čijim ste imenom krstili ovaj prolaz, a koji je ostavio snažan trag početkom devedesetih godina upravo svojim antiratnim delovanjem.

O datumu se možemo dogovoriti u skladu sa vašim obavezama.

Predlažemo da to bude sredinom juna meseca.

Iskreno vaši,
Dežurni tim: Nikola Džafo, Silvia Dražić, Jovana Budošan, Andrea Palašti, Milica Dukić, Nora Mesaroš, Filip Markovinović, Željko Grulović, Slobodan Stošić, Vladimir Ilić, Dušan Zaklan, Milan Nešić, Bojan Dojkić, Dejan Savin, Gojko Dutina…

MMC Led Art/Šok Zadruga,
Zmaj Jovina 22
Prolaz Milana Mladenovića
Novi Sad

*Ovo pismo je upućeno:
Vladanu Vukosavljeviću, ministru za kulturu i informisnje Srbije, Milošu Vučeviću, gradonačelniku Novog Sada, Daliboru Rožiću, članu Gradskog veća za kulturu Novog Sada, Dimitriju Tadiću, savetniku-koordinatoru za savremenu vizuelnu umetnost i multimedije i članovima komisije za oblast likovne, primenjene i vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu Đoriću Dejanu, Gabrielu Glidu, Đorđu Arnautu, Asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije, Portalu za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult, devnim i nedeljnim glasilima (Politika, Danas, Blic, Kurir, Dnevnik, Beta, Tanjug...)

O s(a)vesti i Doček u Bitefu



Hleb teatar ponovo će igrati 12. maja u Bitef teatru predstavu “O s(a)vesti” o tragičnoj sudbini novinarke Dade Vujasinović, koja još nije rasvetljena, a dan kasnije izešće i predstavu “Doček”, koju će 25. maja, na nekadašnji Dan mladosti, imati priliku da vidi i publika u Kulturnom centru Srbije u Parizu.

Predstava “O s(a)vesti” Sanje Krsmanović Tasić, kojom je Hleb teatar i početkom aprila podsetio u Bitefu na već 23 godine nerasvetljenu smrt Dade Vujasinović, esej je u pokretu, posvećen legendarnoj novinarki lista “Duga” koja je prvih godina ratova 90-ih izveštavala sa ratišta, a zatim otvoreno, jasno i istinito pisala o događajima na političkoj i društvenoj sceni Srbije. Život je izgubila pod nerazjašnjenim okolnostima 8. aprila 1994, a imala je svega 30 godina.

Dada Vujasinović je bila drugarica iz detinjstva Sanje Krsmanović Tasić – pripadale su istoj, kako je ona nazivala, “žrtvovanoj generaciji”, kojoj su ratovi 90-ih ostavili duboke ožiljke, nevidljive ili opipljive.

Kao i svaki esej, i “O s(a)vesti” sadrži fusnote koje se sastoje od fragmenata sećanja i podataka, kao i umetničkih intervencija, a prema izboru publike, na kraju će, kao delovi slagalice, islikati život i rad Dade Vujasinović, kao i vreme njenog odrastanja i stradanja. Publika ima priliku da bira redosled kojim će se fusnote razotkrivati/prikazivati u prostoru - kroz tekst, video rad, scenu, intervenciju u prostoru, a sam esej će biti odigran na kraju predstave.



U predstavi su korišćeni tekstovi Bertolda Brehta, Sandre Vujasinović, Bogdana Tirnanića, Radislava Vujasinovića, Ljubomira Stojadinovića, Seke Vujasinović, Jelene Veljković, Sanje Krsmanović Tasić, kao i delovi “Pisama (1990-1994)” iz knjige “Svedočenja (Iz obešćašćene zemlje)” Dade Vujasinović. U predstavi se, između otalog, koristi i snimak Vukašina Krsmanovića iz 1969, snimak emisije “Utisak nedelje” iz 1993, snimak RTS-a Titove sahrane, kao i fotografije iz porodičnih albuma Vujasinovića i Krsmanovića i fotografije Zorana Tatara.

Video rad, scenografiju i dizajn programa potpisuje Anastasia Tasić, muziku Aleksandra Đokić, a kostim Boris Čakširan.

Pored brojnih gostovanja u zemlji i svetu, predstava “O s(a)vesti” nagrađena je Zlatnom maskom (Gran pri) Festivala Art trema, kao i priznanjem “Branislav B. Čubrilović” koje se dodeljuje autoru sa najhrabrijim i najinovativnijim pristupom umetnosti.



Hleb teatar će gostovati u Bitefu i 13. maja – predstavom “Doček” koja se bavi preispitivanjem revolucionarnih ideja i poleta nastalog u SFRJ tokom i nakon Dugog svetskog rata, kroz reinterpretaciju pesama iz NOB-a i prizmu gorke osvešćenosti u današnjem vremenu – u svetu neoliberalnog kapitalizma i novog kolonijalizma XXI veka.

Postavljajući pitanja gde je nestala nada, zašto je preovladavajući osećaj apatije u današnjem svetu i da li je utopija moguća, koncert-predstava “Doček”, čiju režiju takođe potpisuje Sanja Krsmanović-Tasić, sadrži uvek aktuelne pesme kao što su Bella Ciao, Konjuh planinom, Bilećanka...

U predstavi su korišćeni tekstovi Sanje Krsmanović-Tasić, Darka Suvina, Eduarda Galeana, Ernsta Bloha, kao i delovi drame “Čekajući Godoa” Semjuela Beketa.

Uz Sanju Krsmanović-Tasić, glavne uloge u predstavi igraju i Jugoslav Hadžić i Anastasia Tasić, koji potpisuju i izvode i muzičke aranžmane.



Prema navodima pozorišnog kritičara Gorana Cvetkovića, Sanja Krsmanović Tasić je u predstavi “Doček” uključila svoju stvaralačku maštu u teme koje pokreće Beket u svom najznačajnijem tekstu “Čekajući Godoa”, ali ih sučeljava sa ličnim i kolektivnim iskustvom skorašnje prošlosti.

“Tema čekanja i samog dočeka, razvila se u njenoj predstavi u preispitivanje našeg nekadašnjeg mitskog čekanja – novog društvenog poretka opšte jednakosti, čekanja da se zaposlimo, čekanja da porastemo, čekanja da se nešto rodi ili da nešto ili neko umre, pa da se sve promeni…. U predstavi slušamo u novim aranžmanima poznate pesme – masovne, rodoljubive, partizanske, revolucionarne, internacionalne, lokalne... Uz pomoć dvoje mladih performera – virtuoza na harmonici i aranžera muzičke matrice Jugoslava Hadžića i prave pevačke zvezde Anastasije Tasić, autorka sklapa složenu sliku u kojoj se pretapaju vremena i iskustva, nade i praznine i nastaje jedna setna fuga propalih, ali živih radosti. No, kaže i predstava – možda nije kasno!”, istakao je Cvetković.



Pretpremijera te predstave bila je uoči dočeka 2016. godine u Magacinu u Kraljevića Marka, a premijerno je potom izvedena u Bitef teatru kao doček “srpske nove godine”. Izvođena je, između ostalog, i kao doček 8. marta, Dana žena, kao i 29. novembra – nekadašnjeg Dana Republike.

Na nekadašnji Dan mladosti, 25. maj, Hleb teatar će izvesti “Doček” i u Kulturnom centru Srbije u Parizu, sa titlom na francuskom jeizku, kako će biti izvedena i 13. maja u Bitef teatru.

Predstava “Doček” nastala je u koprodukciji Hleb teatra sa Bitef teatrom i organizacijom Pekarna Magdalenske mreže iz Maribora, gde je takođe imala pretpremijerna izvođenja tokom 2015. godine – na Kopergraund festivalu, a potom i na festivalu PatosOFFiranje u Smederevu.

(SEEcult.org)

Koljada ponovo u Beogradu



Ruski pisac i reditelj Nikolaj Koljada gost je drugog Beogradskog festivala savremene ruske drame koji se održava od 9. do 11. maja u Ustanovi kulture “Vuk”, a učestvuje sa dve predstave – adaptacijom Šekspirovog “Ričarda III” i postavkom svog komada “Violina, daire i pegla”, u izvođenju Koljada teatra iz Jekaterinburga.

“Radujem se što se po drugi put održava ovaj festival. Prošle godine bio je mali, sada je veći i nadam se da će i dalje rasti. Doveo sam veliku trupu, više od 30 ljudi. Svi su jako želeli da dođu, jer su se oni malobrojni koji su bili na prvom festivalu vratili potpuno oduševljeni. Došli smo sa dve predstave, da pokažemo kako radimo klasičnu a kako savremenu dramaturgiju”, rekao je Koljada 9. maja na konferenciji za novinare u “Vuku”.

Za “Ričarda III” Koljada je, pored režije, radio i scenografiju i muzički aranžman.

Osavremenjena predstava govori o tome kako je vlast privlačna, kako čovek izdaje sve i svakoga težeći da bude obasut počastima i bogatstvom.

“Predstavljamo jedan zamišljeni svet, svoju umetničku viziju i u njoj izuzetnog Olega Jagodina u glavnoj ulozi. On je fantastičan glumac, takvog nema na svetu”, izjavio je Koljada.

Za predstavu “Violina, daire i pegla”, za koju takođe potpisuje scenografiju i muzički aranžman, rekao je da je komedija koja se dešava tokom jedne svadbe. Kritika taj sudar dve porodice iz različitih društvenih miljea opisuje kao slojevit, istovremeno smešan i gorak prikaz savremene Rusije.

Koljada je zahvalio svom prevodiocu Novici Antiću, koga zna više od 20 godina.

“Preveo je mnogo mojih drama. Video sam po njima nekoliko sjajnih predstava. Novica me spaja sa srpskom publikom”, istakao je Koljada.

Antić je preveo i nove ruske drame koje će na festivalu kroz javna čitanja predstaviti studenti režije i glume Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu: “Ruska smrt” Irine Vaskovske, “Jezero” Mihaila Durnjekova, “Spojleri” Marije Ognjeve i “Ptica u džepu” Žanar Kusainove.

“Te komade studenti su odabrali iz knjige Savremena ruska drama – 3. tom, koja će uskoro izaći. Pisci su razni, pripadaju uralskoj školi dramaturgije, ali ima i onih iz Moskve i Sankt Petersburga. Pokušao sam da u jednoj knjizi ilustrujem bogatstvo savremene ruske drame, koja je u poslednjih desetak godina relevantna ne samo u istočno-evropskom kontekstu, nego se i na zapadu sve više čita, prevodi i izvodi”, rekao je Antić.

Na pitanje novinara da li posle generacija autora zaokupljenih tranzicijom danas postoji neka druga dominantna tema, Koljada je odgovorio da mu se čini da su mladi uvek pisali, pišu i pisaće o onome što im nedostaje, a to je ljubav.

“Nažalost, postoji stav da je savremena ruska drama uvek o narkomaniji, homoseksualizmu, pijanstvu, marginalcima. Tako razmišljaju i direktori pozorišta i mnogi reditelji, rekao bih lenji i neradoznali ljudi. Oni ne čitaju savremene drame. Ja čitam tekstove mojih studenata, kao i drame sa konkursa Evro-Azija koji se održava već 13 godina. Ljubav i kako naći svoje mesto pod suncem, svoj komadić sreće i novog života, to interesuje mlade autore. Postoje naravno i drame o tamnim stranama, oštro napisane, ali se ispod te prljavštine i tog grubog jezika krije nešto suštinski dobro”, izjavio je Koljada.

Gost Festivala je i generalna sekretarka Udruženja dramskih pisaca Rusije Ksenija Dragunska, koja je dodala da se mnogi komadi sa pomenutog konkursa bave porodicom, kao bolnom tačkom za mlade ljude.

“Uvek mi je velika radost da dođem u Beograd i bez povoda, to je moj omiljeni grad, ali sada imamo divan povod, ovaj festival koji će beogradskoj publici pokazati u čemu se sastoji savremena ruska drama i pozorište. Na javna čitanja donosimo najnovije komade, kako se kaže direktno iz rerne”, rekla je Dragunska.

Podsetivši da je prošle godine u teatru u Jekaterinburgu boravilo troje mladih srpskih dramaturga, istakla je da “kulturne veze dve bratske zemlje počinju upravo kroz te lične veze pojedinaca” i da je u tome i značaj ovog festivala.

Inače, u Ateljeu 212 upravo počinju probe za predstavu “Osećaj brade” prema drami Ksenije Dragunske.

Na Festival i prvi put u Beograd, kojim je oduševljena, stigla je Marija Ognjeva (29), čija je drama “Spojleri” objavljena u moskovskom zborniku “Drama godine” kao jedna od deset najboljih savremenih drama 2016. u Rusiji.

“Moj komad je gotovo potpuno dokumentaran. Pisala sam na osnovu snimaka razgovora sa psihoterapeutom i na osnovu prepiske sa drugovoima. Imala sam osećaj da sa mnom i mojim životom nešto nije u redu, pokušala sam da na ovaj način shvatim šta se dešava, šta treba da promenim”, rekla je Ognjeva.

Festival savremene ruske drame pokrenut je 2016. godine sa ciljem razmene iskustava, ali i druženja pozorišnih umetnika Srbije i Rusije, rekao je direktor UK “Vuk” Svetislav Goncić.

“Čast nam je da je jedan od najvećih i najboljih savremenih ruskih dramskih pisaca ponovo sa nama. Divno je što će i naša publika videti specifiični Koljada teatar, koji u Beograd stiže iz Francuske, sa uspešnog učešća na festivalu u Mecu”, rekao je Goncić.

U festivalski progam festivala u “Vuku” uvrštena je i zatvorena proba predstave “Treznilište” koju prema Koljadinim tekstovima priprema srpski reditelj Stevan Bodroža.

Festival se završava na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, koje će 11. maja izvesti svoju predstavu “Ključevi od Leraha”, po tekstu Koljade i u režiji Nataše Radulović.

(SEEcult.org)

Kosovska scena u Beogradu



Festival Mirëdita, dobar dan! biće održan četvrti put u Beogradu od 31. maja do 3. juna, a kao i proteklih godina, predstaviće kulturnu i društvenu scenu Kosova kroz pozorišne predstave, filmske projekcije, koncerte i izložbe.

Tradicionalno, poseban deo tog festivala posvećen je debatama o različitim temama koje su aktuelne za obe društvene zajednice. Na debatama će biti reči o perspektivama saradnje u različitim oblastima, među kojima se posebno izdvaja kulturna i umetnička razmena, najavili su organizatori.

Festival će početi 31. maja u Domu omladine Beograda filmom “Drug” (Shok), u režiji Džejmija Donahjua, koji je bio nominovan za Oskara za najbolji kratkometražni film u 2015. godini.

Najavljen je i plesni nastup “Revolt protiv nasilja” Fitore Beriše, dok će drugi festivalski dan početi debatom “Kulturna saradnja i razmena između Kosova i Srbije”, nakon čega će biti prikazan igrani film “Gospođica” (Zonjusha) Genca Beriše.

Za 2. jun najavljena je promocija knjige “Želim da me čuju: knjiga sećanja sa pričama žena koje su preživele mučenje u poslednjem ratu na Kosovu”, koju su objavili Integra i forumZFD sa Kosova, a potom će biti održan džez koncert Visar Kuçi Trija.

Poslednji festivalski dan počeće filmom “Albanke su naše sestre” koji je urađen u saradnji kosovskog BIRN-a, beogradskog forumaZFD i Nezavisnog društva novinara Vojvodine, nakon čega je najavljena “Predstava četiri glumca, nekoliko svinja, nekoliko krava i nekoliko konja i premijera i milka krave i nekoliko lokalnih i međunarodnih inspektora” koju je režirala Bljerta Neziraj.

Festival zatvara muzički nastup Ode Haliti i Bljerte Kosove iz “Tandema”.

Festivalski program biće održan na nekoliko lokacija u Beogradu, a ulaz na sve događaje, kao i prethodnih godina, biće besplatan.

Ideja festivala Mirëdita, dobar dan! je da susreti predstavnika kulturnih i društvenih zajednica Srbije i Kosova iniciraju kontinuirane razmene umetničkih ideja i stvore tradiciju saradnje i okupljanja na jedinstvenom kulturnom prostoru, čime bi posredno bio dat doprinos trajnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Inspiracija za taj festival je Bekim Fehmiu, poznati albanski, kosovski, beogradski, jugoslovenski i svetski glumac, koji predstavlja simbol jedinstva i raskola u odnosima Kosova i Srbije, ali i mogućnost povezivanja dva kulturna prostora u jedinstvenu celinu.

Festival organizuju: Inicijativa mladih za ljudska prava i Građanske inicijative iz Beograda, organizacija Integra iz Prištine, u partnerstvu sa Fondom za otvoreno društvo iz Prištine, a podržan je od Fonda braće Rokfeler, Fondacije Čarls Stjuart Mot, ambasade Švajcarske u Prištini i Ministarstva kulture Kosova.

(SEEcult.org)

 Pokretni hronotopi



Umetnik Mladen Bundalo iz Prijedora predstavlja se od 15. maja u galeriji Remont u Beogradu izložbom “Pokretni hronotopi” koja obuhvata radove nastale oko težnje da se shvate lična iskustva migracije, te proizašla odvajanja, izmeštanja, napuštanja i rekonstituisanja.

Kako se ta iskustva ponašaju kao određeni izvori unutrašnje gravitacije, ona zaposedaju mentalni prostor, povlače sećanja, uvijaju misli, izobličuju poglede, te generalno preoblikuju psihološki pejzaž ličnosti. Nastali radovi se pojavljuju i kao putopis prolaska kroz hronotop takvog sistema, njegove topologije, putanjama ali i spregnutostima njegovih elemenata sa kulturnim faktorima i obrascima koji nas nemilosrdno guraju ka navedenim iskustvima. U tom smislu, prema navodima Bundala, ovakav travelogue se ne tretira kao bezopasni, apolitični ili isključivo intimni, već kao inkubator konteksta i pozicije otpora prema destruktivnim politikama i njenim implikacijama na sam hronotop čoveka.

Sagledavanje odnosa prostora i vremena takvih iskustava uspostavlja se kroz video eseje, crteže i tekstove nastale poslednjih nekoliko godina.



Bundalo (1986, Prijedor) radi kao konceptualni i video umetnik, a najčešće se bavi pitanjima emocionalnih i društevnih implikacija imigrantske pozicije.

Učestvovao je na više od 80 internacionalnih izložbi, razgovora, festivala kao i na rezidencijalnim programima za umetnike. Koautor je knjige "(R)evolucija izlagačkih modela" - studija uticaja internet tehnologije na aktuelni diskurs u umetnosti i kulturi, a kurirao je i 12 međunarodnih umetničkih projekata. Dobitnik je nekoliko nagrada za rad u oblasti savremene umetnosti.

U Remontu je izlagao i 2016. godine na grupnoj izlozbi "From Diaspora to Diversities" - prostornom instalacijom “Foreign Citizen – Chapter II (Mons, BE)” u kombinovanoj tehnici (28 fotografskih kadrova uz prateći tekst) koja je predstavljala amblematski isečak iz njegovih svakodnevnih dilema, strahova, nada… kao imigranta koji je u vreme nastanka tog rada (2013) prešao iz Francuske u Belgiju.

Izložba “Pokretni hronotopi” u Remontu biće otvorena do 2. juna.

*Foto na vrhu: Mladen Bundalo, Moving Chronotopes / Why Do You Want to Marry, video, 2015

(SEEcult.org)

Ja igram Elektru



Plavo pozorište premijerno će izvesti 12. maja u svom prostoru u zgradi BIGZ-a u Beogradu predstavu “Ja igram Elektru”, zasnovanu na ličnoj ispovesti glumice tog nezavisnog teatra.

“Ono što me je privuklo savremenom antropološkom pozorištu i vezalo uz Plavo pozorište je mogućnost susreta sa sobom samom i upoznavanja sebe, traganja za odgovorom na pitanje 'Ko sam ja?'. To je nešto jako retko i dragoceno. Nešto što, posle višegodišnjeg procesa, dovodi do prihvatanja i ljubavi prema sebi. To dalje otvara mogućnost mira sa sobom i bliskosti sa drugim ljudima. Hrabrost i borbenost postaju veći, a strah manji. Tada duša počinje da peva (kao što je to rekao jedan mudar čovek)…”, navela je glumica Jelena Martinović.

Scenario i režiju predstave potpisuje Nenad Čolić, a scenografiju i kostim Ivana Čolić.

Tekst predstave čine Euripidova “Elektra” u prepevu Danila Kiša, te lični tekstovi glumice. Muzika su tradicionalne crnogorske pesme, “Falling in Love Again” Marlen Ditrih, te muzika iz filma “All That Jazz”.

Operativni direktor predstave je Dubravka Vujinović, dizajn plakata i programa potpisuje Ivana Čolić, a fotografiju Andrijana Pajović.

Zbog ograničenog broja mesta, potrebno je najaviti dolazak (dubravkaplavo@sbb.rs, plavopozoriste@hotmail.com), a cena ulaznice je 300 dinara.

Prva repriza zakazana je za 19. maj.

(SEEcult.org)

Erik Delmar u Haosu



Galerija Haos u Beogradu najavila je od 23. maja izložbu crteža, skulptura i asamblaža argentinsko-francuskog umetnika Erika Delmara (Eric Delmare), koji je posvetio život umetnosti i zapravo smatra da su umetnost i život jedno te isto.

Reč je o ekstremnom entuzijasti koji bi da interveniše i učini još atraktivnijom i samu prirodu. Tako je u pustinji države Mali pravio instalacije od drveta nađenog u okolini koje je farbao živim bojama, ili ogromnu instalaciju u delti Burkine Faso.

U Haosu će predstaviti crteže tušem, manje skulpture i pojedine asamblaže.

Profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu Miško Pavlović, pisac teksta u katalogu, naveo je za Delmara da u veoma polimorfnom opusu, koji obuhvata različite likovne discipline od crteža i slikarstva pa do skulpture u drvetu i metalu, i od poezije do monumentalnih intervencija u prostoru, nekome ko nije upućen u sve elemente njegovog bogatog izraza, ta skokovitost može delovati hirovito. Međutim, “objedinjujući činilac u svemu tome može biti ono što i sam kaže za trenutak stvaranja ‘c'est un geste poetique’ (to je jedan poetski gest). Tražiti poeziju u materiji kore drveta ili u livenom plavom staklu, kao i u obrisima i konturama na papiru ili stihovima, jeste samo jedan segment onih bitnih gradivnih delova Delmarovog postojanja, u kome se i život čoveka i njegova umetnost teku iz istog izvorišta stapajući se u jedno”, naveo je Pavlović, koji će i otvoriti izložbu Delmara u Haosu.



Rođen 1958. godine u Rabatu u Maroku, Delmar je živeo u raznim krajevima sveta, uključujući Buenos Aires, Pariz, Burkinu Faso i Meksiko.

Samostalno izlaže od 1997. godine, najpre skulpture u Berlinu, potom u Meksiku, pa slike i skulpure u Parizu, zatim u Švajcarskoj i Argentini, te radove u tušu u Parizu, skulpture u Belgiji (2015)… Kolektivno je nastupao na 25 salona i bijenalnih prezentacija u Evropi, kao i na Uneskovom salonu povodom inauguracije (2000).

Boravio je u Beogradu 2007. godine i izlagao radove u tušu u Salonu kuće Pavlović. Posebne projekte je realizovao u pustinji države Mali u Africi od objekata nađenih u prirodi (2004), zatim monumentlnu instalaciju u laguni Burkine Faso (2005) i vitraže za kapelu Kanweller i Michel Leiris (2010).

Takođe, objavljene su tri publikacije sa njegovom poezijom i putopisima.

Delmarova izložba u Haosu biće otvorena do 16. juna.

(SEEcult.org)

Poreska politika i kriza sistema vrednovanja u kulturi



Inicijativa - neformalna grupa vizuelnih umetnika organizuje 11. i 17. maja u okviru izložbe međunarodnog projekta “Actopolis” u Muzeju grada Beograda razgovore o poreskoj politici i sistemu vrednovanja u kulturi.

U razgovoru o delatnosti kulture i poreskoj politici 11. maja u 18 sati biće reči o problemu poreskih olakšica na ulaganja u kulturi, oporezivanju otkupa umetničkih dela, porezima na materijal i sredstva za rad umetnika, plaćanju doprinosa samostalnim umetnicima za PIO i zdravstveno osiguranje…

Da li država kroz poresku politiku ima definisan sistem vrednovanja i u kojoj meri i na koji način se država uključuje u sistem vrednovanja kroz sferu poreske politike? Da li postoji međuresorna povezanost Ministarstva finansija i Ministarstva kulture? To su neka od pitanja na koja će pokušati da odgovore umetnici koji se već duže vreme i bave tom problematikom - Dragoslav Krnajski, Mirjana Mira Denkov, Nina Todorović i Anica Vučetić, kao i Vesna Milosavljević, novinarka i urednica portala SEEcult.org.

U razgovoru o krizi sistema vrednovanja, koji će biti održan 17. maja u 18 sati, biće reči o kriterijumima vrednovanja u oblasti vizuelnih umetnosti koje uspostavljaju umetnička udruženja i državna uprava kroz različita stručna tela, komisije, odbore… Takođe, biće reči o javnosti i transparentnosti njihovog rada, načinu izbora, funkcionisanju i kontroli, najavila je Inicijativa.

Uspostavljanje definisanog sistema vrednovanja bi trebalo da ima za posledicu dosledno nagrađivanje kulturnih radnika. Između ostalog, biće reči i o načinu na koji je moguće zaštititi sistem od stranačkih upliva i nestručnih kadrova.

U razgovoru su pozvani da učestvuju: Milena Dragićević Šešić, Zdravko Joksimović, Aleksandar Rafajlovich, Saša Janjić, Vesna Milosavljević, Slađana Petrović Varagić i Luka Knežević-Strika.

Oba razgovora deo su pratećeg programa izložbe međunarodnog projekta “Actopolis – Umetnost akcije”, koji je održan 2016. godine u sedam evropskih gradova, u kojima je različitim programima preispitivao izazove pred kojima se nalaze urbani prostori i ulogu koju u tome imaju kultura, umetnost i aktivizam. Izložba ima poseban fokus na umetničku i aktivističku produkciju nastalu u okviru beogradskog izdanja “Actopolisa”.

Umetnička i aktivistička produkcija realizovana u okviru intenzivnog jednomesečnog programa “Formalno neformalna. Beogradska samoorganizovana kulturna produkcija”, u kojem je učestvovalo 14 umetnika i umetničkih grupa, predstavljena je na velikim panoima, uz video produkciju i zasebne manje postavke na prvom spratu zgrade Muzeja grada Beograda, u kojoj je organizovan raznovrstan prateći program posvećen temama koje su pokrenute projektom “Actopolis”.

(SEEcult.org)

Srpska Enklavia u Veneciji



Srpski paviljon na 57. Bijenalu u Veneciji svečano je otvoren 11. maja, a predstavlja izložbu “Enklavia - slikarstvo, posledica ovakvog života” sa radovima Milene Dragićević, Vladislava Šćepanovića i Dragana Zdravkovića, koja će, prema oceni ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića, “sasvim izvesno ostaviti traga u istoriji Pavilјona ‘Srbija’” i “dodatno uticati na već prisutnu prepoznatlјivost umetnika na međunarodnoj sceni”.

“Nema sumnje i da će radovi umetnika koji ovde predstavlјaju Srbiju, kao i dela drugih naših umetnika i savremenih stvaraoca, obogatiti naše kulturno nasleđe, jer stvarajući danas, oni stvaraju i za neke buduće generacije”, rekao je Vukosavlјević otvarajući izložbu u srpskom pavilјonu, objavilo je Ministarstvo kulture i informisanja na svom sajtu.

Vukosavljević je dodao da su savremeno stvaralaštvo i kulturno nasleđe dve strane jedne medalјe, odnosno oblasti kulture koje su u simbiozi i čiji kauzalitet možda najbolјe odslikava da istoriju svakog naroda i društva, a samim tim i celokupnu kulturu bilo kog naroda i bilo kog društva čine i sadašnjost, i ono što dolazi, ali i ono što je nekada bilo.

“S obzirom na renome koji Bijenale u Veneciji ima u svetskim umetničkim tokovima, ovo je prilika da još jednom ukažemo na globalni značaj kulture i pružimo podršku umetnicima koji ove godine predstavlјaju 85 zemalјa, kao što je to učinila umetnička direktorka Bijenala Kristin Masel, postavlјajući temu ‘Viva Arte Viva’”, kazao je Vukosavlјević, ističući i da “istorijska i umetnička slava Serenisime već 122 godine, sa nužnim prekidima usled tragedije svetskih ratova, ima svoj odsjaj i kroz jedinstveno Bijenale, koje se potpuno zasluženo dešava upravo u ovom gradu”.



Ministar je naveo i da je istorijsko pravilo da savremena umetnost odražava delom duh i talenat umetnika, a delom duh vremena u kojem su dela nastajala, ali daje i nagoveštaj duha vremena koje dolazi.

“Viziju o značaju ove manifestacije imao je svakako i knez Pavle Karađorđević kada je 1938. godine odlučio da se izgradi pavilјon u Veneciji za predstavlјanje jugoslovenskih umetnika, u cilјu jačanja kulturnog statusa zemlјe u inostranstvu”, ocenio je Vukosavlјević.

Ovogodišnji predstavnici Srbije - Vladislav Šćepanović, Milena Dragičević i Dragan Zdravković, iako stvaraju različitim slikarskim jezikom i na različitim geografskim prostorima, “upućuju na omeđeni prostor i granice u kojima stvaraju, a koje čine i glavne odrednice pojma enklava, dok s druge strane istovremeno ukazuju na duhovno jedinstvo srpskog kulturnog prostora”, naglasio je Vukosavlјević.

Prema njegovima rečima, troje umetnika poetikama različitog senzibiliteta i različitog kreativnog intenziteta “pomažu stvaranju osećaja zajedničke pripadnosti i uspostavlјanju odnosa prema onom drugom”.

“Priznavanje različitosti čini pojedinca slobodnim, a kolektivni identitet jedinstvenim. Enklava kao duhovni prostor predstavlјa stoga ovde, u Pavilјonu ‘Srbija’, izraz osvojene slobode nasuprot ubrzanim tokovima koje nam nameću mediji i potrošačko društvo današnjice”, naveo je Vukosavljević.



Posetiocima su se obratili i komesar nastupa Srbije i v.d. direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Slobodan Nakarada i kustos Nikola Šuica, a otvaranju su prisustvovale brojne ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i diplomatije, među kojima su umetnici Vladimir Veličković, Dragoljub Raša Todosijević, Mrđan Bajić i Uroš Đurić, dramska autorka Bilјana Srblјanović, ambasador Italije u Srbiji Đuzepe Manco, ministar za civilna pitanja u Federaciji BiH Adil Osmanović i drugi.

Srbija od 2007. godine nastupa samostalno na Bijenalu u Veneciji, a od tada je u Pavilјonu “Srbija” – nekadašenjem jugoslovenkom paviljonu, predstavlјeno oko 50 umetnika, kako na Bijenalu savremene umetnosti, tako i na Bijenalu arhitekture.



57. Bijenale umetnosti predstavlja izložbe u 85 nacionalnih paviljona, a umetnička direktorka Kristin Masel pozvala je i 120 umetnika iz oko 50 zemalja da učestvuju na centralnoj izložbi “Viva Arte Viva”, koja je podeljena u devet tematskih paviljona. Među njima su i nagrađivani autori i neke od zvezda svetske scene, kao što su Kiki Smit, Olafur Eliason, Anri Sala i Džon Voters, ali i oko sto umetnika koji prvi put učestvuju, iako su i mnogi izlagali u prestižnim galerijama i muzejima, a među njima je i aktuelni albanski premijer Edi Rama.

Na centralnoj postavci, koja će biti održana uporedo sa izložbama u 85 nacionalnih paviljona, biće predstavljena i grupa OHO i Marko Pogačnik iz Slovenije, pokojni Mladen Stilinović iz Hrvatske, te umetnik mlađe generacije Petrit Halilaj, koji je 2013. predstavljao Kosovo prilikom debija na Bijenalu.



Izložba “Viva Arte Viva”, kako je najavila Kristin Masel, fokusirana je na ulogu umetnika i položaj umetnosti u savremenom društvu, na koje skreće pažnju i samim nazivom kao svojevrsnim povikom - izrazom strasti prema umetnosti i umetničkom pozivu. Umesto određene teme, izložba “Viva Arte Viva” ponudiće rute koje odražvaju radove pozvanih umetnika i njihov kontekst, a to “putovanje”, kako je navela Kristin Masel, podrazumeva devet poglavlja, počev od dva uvodna u centralnom paviljonu, pa preko ostalih sedam u protoru Arsenala i Đardina. Svako poglavlje predstavlja svojevrsni trans-paviljon, s obzirom na različita porekla umetnika, što je svojevrsni kontrapunkt istorijskoj organizaciji Bijenala u vidu nacionalnih paviljona, čiji broj ne prestaje da raste od kraja 90-ih.

Umetnici na centralnoj izložbi poreklom su iz Holandije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Turske, Portugala, Pakistana, Italije, Nigerije, SAD, Francuske, Indije, Nemačke, Velike Britanije, Monaka, Brazila, Libana, Albanije, Švajcarske, Argentine, Mađarske, Irske, Čilea, Danske, Rusije, Kine, Meksika, Poljske, Spanije, Saudijske Arabije, Japana, Filipina, Australije, Rumunije, Gvatemale, Kube, Kanade, Maroka, Vijetnama…

Među nacionalnim učesnicima na 57. Bijenalu, kojih će biti 85, prvi put je ostrvska zemlja Antigva i Barbuda, zatim Kiribati, Nigerija i Kazahstan.

Ponovo su na Bijenalu i sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, za razliku od 2015. godine, kada je Bosna i Hercegovina pauzirala.

Hrvatsku predstavljaju Marko Marković i Tina Gverović projektom “Horizont očekivanja”, čija je kustoskinja Branka Benčić.

Bosna i Hercegovina učestvuje projektom “Univerzitet katastrofe” Radenka Milaka, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Republike Srpske iz Banjaluke, čija je direktorka Sara Vujković i komesarka izložbe u nacionalnom paviljonu.

Kosovo predstavlja Sislej Džafa, koji živi i radi u Njujorku, a kustos projekta “Lost and Found” je Arta Agani.

Makedoniju predstavlja Tome Adzievski projektom “Crveni karneval”, čiji je kustos Branislav Sarkanjac, dok u ime Crne Gore učestvuje Ivana Radovanović i Adin Rastoder projektom “Čovjek – Uomo Human”, čiji je kustos Žana Filipović, a organizator Centar za savremenu umetnost Crne Gore.

Sloveniju predstavlja Nika Autor projektom “Newsreel 63”, čiji je kustos Andreja Hribernik, a organizator Moderna galerija (komesar Zdenka Badovinac).

Bijenale će svečano biti otvoreno 13. maja, uz dodelu nagrada.

*Foto: Fb Srpski paviljon u Veneciji

(SEEcult.org)

Majska izložba grafike



Majska izložba grafike beogradskog kruga, jedna od najstarijih manifestacija u oblasti umetnosti na ovim prostorima, biće otvorena 15. maja u Grafičkom kolektivu, uz dodelu nagrade Veliki pečat, a predstavlja radove 105 umetnika iz Srbije, regiona (Republika Srpska, Bugarska) i gostujućih izlagača (Litvanija, Južna Koreja).

Ovogodišnja selekcija radova, prema navodima Miroslava Sapundžića, ukazuje na negovanje pluralizma izraza koji otkriva bogatstvo tehnički i koncepcijski različitih autorskih poetika. Takođe, ona potvrđuje da umetnost u savremenom trenutku ne mora nužno da bude određena tržišnom i robnom logikom, već može i treba da zadrži humanističke ideale i ohrabri na drugačije promišljanje stvarnosti.

“Za sigurnu poziciju i puni legitimitet na savremenoj umetničkoj sceni, grafika danas duguje veliku zahvalnost svojim lučonošama koji su sredinom prošlog veka stasavali na beogradskoj likovnoj Akademiji pod mentorstvom Mihaila Petrova, kao i potonjoj generaciji grafičara. Današnje promišljanje ovog medija izgrađeno je na temeljima njihovih iskustava, a izbor radova na Majskoj izložbi grafike 2017. nadahnjuje optimizmom i profesionalnim uverenjem da je umetnička grafika živi organizam koji razume vreme i promene diskursa, što potvrđuju i velike međunarodne izložbe posvećene ovom mediju, od Krakova, Šamalijea i Troa Rivijea do Beograda”, naveo je Sapundžić.

Kontinuirano trajanje Majske izložbe grafike proteže se na sedam decenija, što tu manifestaciju legitimiše kao jednu od najstarijih, ali i relevantnijih godišnjih dešavanja u umetničkom životu Beograda i regiona. Istovremeno, tako dugo postojanje omogućava da se sagledaju svi tokovi razvoja, promena, novih generacijskih, tehničkih i umetničkih tendencija koje prate grafiku kroz prostor i vreme do aktuelnog vremenskog trenutka.



Žiri za nagradu Veliki pečat 2017. godine čine grafičarka Nevenka Stojsavljević, istoričar umetnosti Radonja Leposavić i grafičar Nikola Velicki, laureat te nagrade 2016. godine.

Nagrada Veliki pečat ustanovljena je 1963. godine, a među laureatima su Bogdan Kršić, Marko Krsmanović, Boško Karanović, Bora Iljovski, Stojan Ćelić, Vladimir Veličković...

Majska izložba grafike biće otvorena do 3. juna.

(SEEcult.org)

Odlučno za opstanak Medike



Gradske vlasti Zagreba krenule su u novi napad na nezavisnu kulturnu scenu - umetnici, kulturne inicijative i organizacije koji deluju u prostoru bivše fabrike lekova “Medika” u Zagrebu dobili su službeni dopis gradskih vlasti da se isele u roku od osam dana, odnosno do 16. maja, ali su odlučno poručili da se to neće desiti.

Više od 20 organizacija nezavisne kulturne scene, stajući u odbranu “Medike”, izrazilo je solidarnost sa umetnicima, radnicima u kulturi, udruženjima civilnog društva i svim ostalim nezavisnim kolektivima koji su “Mediku” podizali i održavali u uslovima zatečene zapuštenosti.

Ujedno, od Grada Zagreba zatražili su da uspostavi dijalog sa korisnicima “Medike”, da konačno prestane s praksom opstrukcije vrednih kulturno-umetničkih resursa i da krene u izgradnju strukturisanog procesa iznalaženja dugoročnog rešenja korišćenja tog prostora, u saradnji i partnerstvu sa akterima koji su tokom poslednjih 10 godina u taj prostor ulagali i učinili od njega međunarodno prepoznat kulturno-umetnički centar.

Zajednica udruga i pojedinaca korisnika prostora “Medika”, na čelu s Autonomnim kulturnim centrom Attack!, poručila je 12. maja sa vanredne konferencije za novinare da se neće povinovati Gradskom uredu za imovinsko-pravne poslove i imovinu Zagreba da preda prostor i iseli se u zatraženom roku.



Korisnici Medike stavljeni su tim zahtevom pred svršen čin uprkos tome što su sve obaveze prema Gradu uredno podmirene. Takođe, naloženo im je da otkažu sve programe - koji su pritom pozitivno evaluirani i podržani od Ministarstva kulture Hrvatske, Zaklade Kultura nova i različitih domaćih i stranih donatora, uključujući i one koji su dobili podršku Gradskog ureda za obrazovanje, kulturu i sport.

Pritisak gradskih vlasti na Mediku traje već duže vreme, a najnoviji dopis, kako je rečeno, predstavlja kulminaciju višegodišnjeg procesa sistemske prakse srozavanja i zatvaranja mesta nezavisne kulture u gradu Zagrebu.

Uprkos ponovljenim zahtevima koje je proteklih pet godina podnosio Attack (od isteka Ugovora o privremenom korišćenju prostora “Medika” 1. januara 2011. godine, sklopljenog između Grada Zagreba i udruženja Autonomni kulturni centar), Gradski ured za imovinsko-pravne poslove i imovinu nije im pružio konkretan odgovor na pitanja o statusu i budućnosti tog prostora za koji njegovi korisnici redovno podmiruju dospele obveze.



Odmah po prijemu Poziva za predaju prostora, korisnici prostora “Medike” su, kako su naveli, zatražili sastanak u Gradskom uredu za imovinsko-pravne poslove i imovinu Grada Zagreba. U pozivu za predaju ključeva, nigde se nije navodilo da nadležni žele da pregledaju prostor i saniraju ga, što su službeno naknadno izjavili na sva pitanja medija, jer je očigledno da im ovakva atmosfera pred izbore nikako ne odgovara i brzopotezno žele da završe ovu priču obećavajući kao i obično, “brda i doline”.

U proteklih devet godina, koliko traje “legalna okupacija” nekadašnje fabrike lekova, njenim prostorima na dnevnoj bazi prolazi stotine ljudi, kreativaca i posetilaca raznolikih kulturnih sadržaja, što čini više od 10.0000 kreatora i učesnika programa godišnje. Zbog toga se taj prostor i u kulturnoj strategiji Grada Zagreba predstavlja kao izrazito važan za nastajanje i razvijanje raznolikosti u kulturnoj produkciji. Uprkos tome, čini se da Grad Zagreb godinama ne primećuje probleme sa kojima se svakodnevno suočava taj značajni deo nezavisne kulture, niti pokušavaju da pronađu trajno rešenje za mnogobrojne posetioce i aktere prostora, naveli su korisnici “Medike”, dodajući da upravo Grad Zagreb zanemaruje svoje obaveze infrastrukturnog održavanja tog prostora (prostor održavaju i poboljšavaju korisnici vlastitim sredstvima), te preti njegovim oduzimanjem i pražnjenjem “od osoba i stvari” – na isti način na koji sistematski prazni i marginalizuje čitavu nezavisnu kulturnu scenu.



Prema navodima Zajednice, razlozi su jasni i sa pravne, ali i sa političke strane - tek nedavno zvanično uočene manjkavosti u vezi sigurnosti prostora na koje korisnici “Medike” bezuspešno upozoravaju niz godina, naprasno postaju izgovor za sprečavanje njegovog daljeg korišćenja.

“Na to Zajednica nije spremna i ne želi otići iz poslednjeg mesta na kojem se programi nezavisne kulture u gradu Zagrebu održavaju”, poručili su korisnici “Medike”, zahtevajući od gradonačelnika Zagreba Milana Bandića ugovor o sanaciji prostora i mogućnost njegove prenamene, kao i novi ugovor o najmu.

“Želimo poručiti da ne želimo novo mesto, nego ostati ovome i prema pozitivnim primerima iz evropskih metropola osnažiti prostor bivše fabrike Medika u pravi svetski kulturno-evropski centar i prepoznatljivo mesto održavanja nezavisne kulture!”, naveli su korisnici prostora “Medika”, koji su organizovali i onlajn peticiju za ostanak u prostoru koju je već prvog dana podržalo više od 5.000 osoba.



Opstanak “Medike” podržalo je i niz organizacija nezavisne kulturne scene, ocenjujući da je reč o činu samovolje koji je rezultat dugogodišnjeg nemara i potpunog manjka interesa gradskih vlasti na čelu s gradonačelnikom Bandićem da se osiguraju uslovi za rad tog živog središta nezavisne umetničke i kulturne produkcije u kojem deluje niz klubova, ateljea, galerija i društvenih prostora.

“Do trenutne situacije došlo je zbog duge istorije odbijanja saradnje i dogovora sa akterima nezavisne kulture”, poručeno je u saopštenju, uz podećanje da to nije prvi put da ista gradska vlast zatvara neki prostor zbog maćehinskog odnosa prema nezavisnoj kulturi – 2008. godine, usled istovetnog izostanka volje da se osiguraju minimalni prostorni uslovi za rad nezavisne kulture, Grad je zatvorio klub “Močvara” i dvoranu “Jedinstvo”.

Tada je, zahvaljujući pritiscima javnosti i nezavisne kulture, Grad bio prisiljen da vrati prostore korisnicima i pomogne im u uređenju prostora, poručile su organizacije nezavisne kulture, pozivajući gradske vlasti da konačno prestanu sa praksom opstrukcije vrednih kulturno-umetničkih resursa i krenu bu izgradnju strukturisanog procesa iznalaženja dugoročnog rešenja korišćenja prostora “Medike” u saradnji i partnerstvu sa akterima koji su tokom poslednjih 10 godina u taj prostor ulagali i učinili od njega međunarodno prepoznat kulturno-umetnički centar.

Saopštenje su potpisali: Savez udruga operacija grad, UBU – Udruga bivših učenika ŠPUD-a Zagreb, Slobodne veze, Studio Artless, Domino, EKS scena – eksperimentalna slobodna scena, Komikaze, BLOK - Lokalna baza za osvježavanje kulture, Udruga za promicanje kultura Kulturtreger, Udruženje za razvoj kulture "URK", Kontejner/Biro suvremene umjetničke prakse, whw - što, kako i za koga, Multimedijalni institut, Kurziv - platforma za pitanja kulture, medija i društva, Bezimeno autorsko društvo [BADco.], Bacači sjenki, Mreža mladih Hrvatske, Udruga za interdisciplinarna i interkulturalna istraživanja – UIII, Savez udruga Klubtura, Prostor rodne i medijske kulture K-zona i Plesni centar Tala.

*U prilogu: Pisma i izjave podrškehttp://www.seecult.org/files/Medika-pisma-podrske.pdf


(SEEcult.org)

Nemački trijumf na Bijenalu



Najboljim paviljonom na 57. Bijenalu umetnosti u Veneciji očekivano je proglašen nemački, sa projektom "Faust" umetnice Ane Imhof (Anne), a i Zlatnog lava na centralnoj izložbi “Viva Arte Viva” dobio je nemački umetnik Franc Erhard Valter (Franz Erhard Walther).

U konkurenciji ukupno 85 nacionalnih učesnika, posebnu pohvalu dobio je brazilski paviljon, u kojem se predstavila Sintija Marsele (Cinthia Marcelle).

Srebrnog lava za obećavajućeg mladog umetnika dobio je Hasan Kan (Hassan Khan) iz Velike Britanije, koji živi i radi u Kairu, a posebno su pohvaljeni američki umetnik Čarsl Atlas (Charles) i kosovski Petrit Halilaj, koji je predstavljao Kosovo 2013. godine, kada je debitovalo kao nacionalni učesnik.

Svečanom dodelom nagrada, 13. maja je i zvanično otvoreno 57. Bijenale umetnosti u Veneciji, na kojem, uz nacionalne paviljone, učestvuje i 120 umetnika iz oko 50 zemalja, koje je na centralnu izložbu “Viva Arte Viva” pozvala umetnička direktorka Kristin Masel (Christine Macel).

Kako je obrazložio žiri (Manuel J. Borja-Villel iz Španije – predsednik, Francesca Alfano Miglietti iz Italije, Amy Cheng iz Tajvana, Ntone Edjabe iz Kameruna i Mark Godfrey iz Velike Britanije), Zlatni lav za najbolji paviljon dodeljen je nemačkom za snažnu i uznemiravajuću instalaciju koja postavlja važna pitanja o današnjem vremenu, stavljajući posetioca u stanje anksioznosti. Rad Ane Imhof predstavlja originalni odgovor na arhitekturu paviljona, a kako je istaknuto, karakteriše ga i precizna postavka objekata, slika, performera i zvuka.

Višečasovni performans Ane Imhof u nemačkom paviljonu, čiji je kustos Suzana Fefer (Susanne Pfeffer), bio je favorit za Zlatnog lava u svetskim medijima, koji su prenosili da je publika za vreme trodnevnog vernisaža apsolutno poludela za tim radom.



Poslednji put Nemačka je dobila Zlatnog lava za nacionalni paviljon 2001. godine, kada je nagrada posthumno dodeljena vizuelnom i filmskom umetniku Kristofu Šlingenzifu (Christoph Schlingensief), svestranom umetniku koji je preminuo 2010. Takođe, nemačko-britanski umetnik Tino Segal (Sehgal) dobio je Zlatnog lava na centralnoj izložbi 55. Bijenala 2013.

Specijalno priznanje dodeljeno je Brazilu za instalaciju u nacionalnom paviljonu koja proizvodi enigmatičan i neuravnotežen prostor u kojem se ne možete osećati sigurno. I struktura instalacije i video Sintije Marsele, u saradnji sa filmskim autorom, Tiagom Mata Machadom, izaziva zabrinutost za savremeno brazilsko društvo, naveo je žiri u obrazloženju.

Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi dobio je Franc Erhard Valter (1939) za rad koji predstavlja različite forme, boje i materijale, ujedinjujući skulpturu i performans, u nastojanju da angažuje posetioca. Valter je nagrađen i za radikalnu i kompleksnu strukturu svog opusa kojim utiča na naše vreme i predlaže načine života u tranzitu.



Srebrni lav za mladog umetnika dodeljen je Hasanu Kanu (1979) za specijalan i intiman odnos koji njegov rad uspostavlja sa posetiocem. Njegova “Kompozicija za javni park” stvara impresivno iskustvo koje, kako je istakao žiri, na lep način prepliće političko i poetsko.

Specijalnu pohvalu dobio je Čarls Atlas (1949) za dva vizuelno raskošna i sofisticirano montirana videa kojima kroz slike prirodne i veštačke lepote, spojene sa rečima, postavlja pitanja štednje i frustracije, seksualnosti i klase.

Petrit Halilaj (1986) pohvaljen je za maštovite intervencije na arhitekturu Arsenala i Centralnog paviljona, koje održavaju odnos prema istoriji Kosova i sećanja iz detinjstva.



Izložba “Viva Arte Viva” 57. Bijenala, prema koncepciji Kristin Masel, fokusirana je na ulogu umetnika i položaj umetnosti u savremenom društvu, na koje skreće pažnju i samim nazivom kao svojevrsnim povikom - izrazom strasti prema umetnosti i umetničkom pozivu. Umesto određene teme, izložba “Viva Arte Viva” ponudila je rute koje odražvaju radove pozvanih umetnika i njihov kontekst, a to “putovanje” podrazumeva devet poglavlja, počev od dva uvodna u centralnom paviljonu, pa preko ostalih sedam u protoru Arsenala i Đardina. Svako poglavlje predstavlja svojevrsni trans-paviljon, s obzirom na različita porekla umetnika, što je svojevrsni kontrapunkt istorijskoj organizaciji Bijenala u vidu nacionalnih paviljona, čiji broj ne prestaje da raste od kraja 90-ih.

Među 85 nacionalnih učesnika na 57. Bijenalu prvi put je ostrvska zemlja Antigva i Barbuda, zatim Kiribati, Nigerija i Kazahstan.

Ponovo su na Bijenalu i sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, za razliku od 2015. godine, kada je Bosna i Hercegovina pauzirala.

(SEEcult.org)

Muzej korupcije traži eksponate



Regionalni tim Muzeja korupcije poziva pojedince, nevladina udruženja i državna tela, koja se bave antikorupcijom na prostoru Budve, da dostave eksponate koruptivnih praksi za taj jedinstveni virtuelni muzej.

Za Muzej korupcije traže se recentni radovi savremenog nematerijalnog kulturnog nasleđa, produkti tranzicionih okolnosti koje zajedno živimo, kao i ljudske pokvarenosti evidentne oduvek.

Cilj projekta je javno izlaganje primera korupcije u opštini Budva - putem bilborda i sajta koji će informisati građanstvo o razmerama zloupotrebe i štete, kao i o posledicama nezakonitih radnji.

Organizacije ili pojedinci mogu priložiti za Muzej korupcije najatraktivniji eksponat koji predstavlja svedočanstvo vremena koje će uskoro proći, budući da će smeštanjem korupcije u muzej koruptivne prakse nestati iz stvarnog života i nastaviti da postoje samo kao muzejski eksponati.



Poziv za eksponate upućen je i moralno nesposobnim, korumpiranim pojedincim, a čiji će prilozi biti jaka konkurencija ostalim darodavcima, ali i dodatni zahtevan posao kustosima Muzeja korupcije.

Muzej korupcije je interdisciplinarna platforma formiranja kolekcije mehanizama korupcije, kako u pravnom, tako i u etičkom smislu, kroz praktični, teorijski i kritički osvrt, na osnovu savremenih muzeoloških metoda.

Muzej korupcije primljen je nedavno i u Međunarodni savet muzeja (International Council of Museums - ICOM), a polazi od ideje o umetnosti kao alatu za socijalne promene.

Cilj Muzeja korupcije je da proširi polje percepcije korupcije na moralnu nesposobnost građana da čine stvari za dobrobit zajednice.



U okviru projekta Muzej korupcije, u selu Blizikuće trenutno boravi grupa studenata Fakulteta vizuelnih umetnosti iz Podgorice, koja će na radionici od 12. do 14. maja finalizirati vizuelne radove na temu korupcije, koji će ući u konkurenciju za konačna rešenja za bilborde u javnom prostoru u Budvi koji će biti postavljeni 18. maja, na međunarodni Dan muzeja.

Studenti su upoznati sa projektom Muzej korupcije na osnovu prezentacije održane u martu ove godine na njihovom fakultetu, a na radionici razvijaju rešenja za vizuelnu prezentaciju recentnih primera korupcije kao zloupotrebe javnih ovlašćenja, ali i ljudske pokvarenosti.

Finalna rešenja za deset bilborda odabraće tročlani žiri umetnika i kustosa.

Muzej korupcije je regionalni program, započet u Crnoj Gori 2016. godine Mobilnom književnom rezidencijom, u organizaciji ZMUC-a (Beograd) i Za Druge (Petrovac).

Program koji je u toku realizuju nevladina udruženja Za Druga i Agora, a podržan je kroz program “Misli lokalno – deluj lokalno! – Borba protiv korupcije na lokalnom nivou” koji realizuje Centar za građansko obrazovanje (CGO), u saradnji sa NVO “Bonum” iz Pljevalja, NVO Inkubator iz Kotora i NVO Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) iz Podgorice, uz podršku Evropske unije.

(SEEcult.org)

Josef Monik gost Krokodila



Češki prozni pisac i prevodilac Josef Monik, koji je bio aktivan u otporu Sovjetskoj okupaciji 1968. godine i učesnik Plišane revolucije u Čehoslovačkoj, majski je gost Krokodilove Kuće za pisce u Beogradu.

Rođen 1952. u Karlovim Varima, Monik je objavio zbirke pripovedaka Neser bogovi (2004) i Prostituke (2013), kao i romane Psi bez pedigrea (2008) i Schweik it easy (2012). Preveo je petnaestak naslova sa engleskog i nemačkog jezika.

Kao pisac-disident-aktivista, učestvovao je u Plišanoj revoluciji u Čehoslovačkoj, a danas je izraziti i lucidni krtičar češkog društva i politike.

Prema njegovim rečima, u poslednje vreme izdržava se književnim i sudskim prevođenjem.

“Uglavnom se bavim porodičnim pravom: venčanjima, razvodima, alimentacijama, zajedničkom imovinom itd. Priče koje pišem donose mi nešto novca ali ti iznosi su smešni. Novi roman koji sam nedavno napisao izaći će na jesen a u maju će biti objavljen moj prevod biografskog romana američko-mađarskog pisca Žoa Langera Osude. Nedavno sam postao deda nakon što je devojka mog sina dobila kćerkicu Evičku. Na svu sreću, moja supruga ima normalan posao, arhitekta je...”

Monik je 55. rezident u Kući za pisce Krokodila i drugi gost koji dolazi iz Češke.

Boravak Monika podržali su ambasada Češke u Beogradu, Institut za umetnost i pozorište (Arts and Theater Institute) i Erste banka.

Udruženje Krokodil je 2012. godine pokrenulo Kuću za pisce, razvijajući stabilne odnose s partnerima u zemlji, regionu i inostranstvu, a po ugledu na slične popularne programe evropskih metropola. To je prvi kontinuirani rezidencijalni program za pisce u Srbiji, a podrazumeva stipendirani mesečni boravak autora iz regiona, Evrope i šire.

(SEEcult.org)

Veliki pečat Alanu Bećiriju]Veliki pečat Alanu Bećiriju



Nagrada Veliki pečat za 2017. godinu dodeljena je Alanu Bećiriju za rad “Plavi zec – ono što vidiš i čuješ nikome ne govori” u tehnici digitalne štampe, uz obrazloženje žirija da upućuje na već potvrđene umetničke domete i prepoznatljiv poetski diskurs koji je izgradio tokom protekle decenije.

Bećirijeva grafika je “kondenzovana porukama i oznakama vremena u kome živimo što je izraženo i samim naslovom i podnaslovom rada - Plavi zec – ono što vidiš i čuješ nikome ne govori. On, takođe, upućuje na jednu vrstu društvenog autizma koji nas okružuje i neretko guši”, naveo je žiri, koji je 15. maja jednoglasno dodelio Bećiriju Veliki pečat.

Bećiri je, kako je istaknuto u obrazloženju, razvio odnegovani likovni jezik i suvereno vlada prirodom digitalnog medija. “Motivi kao što su plavi zec, koji asocira na Jozefa Bojsa, makaze, podsećaju na prekrajanje i montažu, igrač karata u ogledalu unosi elemente autobiografskog stvarajući skupa lucidnu kompoziciju prožetu principom simetričnosti, delikatnom dosetkom i humorom”, naveo je žiri, koji su činili grafičarka Nevenka Stojsavljević, istoričar umetnosti Radonja Leposavić (predsednik) i grafičar Nikola Velicki.

Nakon pažljivog pregledanja Majske izložbe grafika beogradskog kruga, čije je svečano otvaranje 15. maja u galeriji Grafičkog kolektiva, članovi žirija su ocenili i da je im izložba svojim kvalitetom olakašala rad, ali i otežala, jer je “trebalo uočavati nijanse u radovima”.

Pored Bećirija, u užem izboru su bili i Zoran Grmaš, Slavica Dragosavac i Maja Gajić.



Alan Bećiri (1973, Uroševac) diplomirao je na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. Od 1997. izlaže na više od 150 kolektivnih i šest samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalni je umetnik i član Udruženja likovnih umetnika Srbije.

Nagrada Veliki pečat biće uručena 15. maja na otvaranju Majske izložbe grafike u Grafičkom kolektivu, na kojoj su predstavljeni radovi 105 umetnika iz Srbije, regiona (Republika Srpska, Bugarska) i gostujućih izlagača (Litvanija, Južna Koreja).

Ovogodišnja selekcija radova, prema navodima Miroslava Sapundžića, ukazuje na negovanje pluralizma izraza koji otkriva bogatstvo tehnički i koncepcijski različitih autorskih poetika. Takođe, ona potvrđuje da umetnost u savremenom trenutku ne mora nužno da bude određena tržišnom i robnom logikom, već može i treba da zadrži humanističke ideale i ohrabri na drugačije promišljanje stvarnosti.

Nagrada Veliki pečat ustanovljena je 1963. godine, a među laureatima su Bogdan Kršić, Marko Krsmanović, Boško Karanović, Bora Iljovski, Stojan Ćelić, Vladimir Veličković...

Majska izložba grafike biće otvorena do 3. juna.

(SEEcult.org)

Podvrgavanje diktaturi straha



Predstava “Totovi” mađarskog autora Ištvana Erkenja biće premijerno izvedena 18. maja u Beogradskom dramskom pozorištu, a rediteljka Ljiljana Todorović najavljuje taj komad o vremenu Drugog svetskog rata sa aluzijom na represivnu komunističku vlast 60-ih kao univerzalnu grotesku na temu tiranije i spremnosti takozvanih običnih ljudi ne samo da joj se pokoravaju, nego i da joj udovoljavaju.

“Članovi porodice Tot, kao neki ovdašnji Petrovići, i danas su isti oni ljudi, a ni vlast nije promenila atribute, i dalje je najagresivnija kada je najuplašenija”, izjavila je Ljiljana Todorović, koja je taj komad prvi put režirala 1986. godine u Ateljeu 212.

“Bila je to moja diplomska predstava. Ponosna sam što sam komad dobila iz zlatnih ruku - od Jovana Ćirilova. Čak je bilo planirano da režira Mira Trailović, ali nije mogla da stigne zbog drugih obaveza i tako sam ja dobila priliku”, rekla je Ljiljana Todorović 15. maja na konferenciji za novinare u BDP-u.

Za novu postavku uradila je adaptaciju teksta, koji je preveo Eugen Verber, a takođe je i dramaturg predstave.

“Groteska je prirodni žanr za ovu priču. Gledamo nešto što je i jezivo i smešno. Totovi su i dalje sasvim obična, uplašena porodica, prosečni, mali, ispravni i pokorni ljudi, uzorni građani, u svemu po propisu, u svemu spremni da ugode vlasti. A kada je duh satrt i vlada samo beslovestan strah, u tom spoju jezivog i smešnog uspostavlja se sistem izopačenih vrednosti”, naglasila je rediteljka, navodeći poruku Erkenja: “Mi, ljudi, se ne menjamo – uvek je moguć fašizam”.



Prema rečima Ljiljane Todorović, svi smo mi i žrtve i dželati, a različite situacije i okolnosti bude u nama jednu od te dve karakterne crte, pa se tako likovi u komadu Tot i Major ne isključuju, već uslovljavaju jedan drugog. Odnos podređenosti i nadređenosti je komplementaran, a zajednički imenitelj, zajednička beda i zajednička tragedija Tota i Majora jeste – obostrani strah.

“Otuda kao centralni problem predstava tretira diktaturu straha u neraskidivom spoju sa dragovoljnim, a krajnje beskorisnim, podvrgavanjem toj diktaturi. Žrtve su te koje dozvoljavaju krvnike, isto kao što revolt jednih završava rađanjem još većeg nasilja kod drugih. Izvor svekolikog terora leži u strahu, proizvodeći nove strahove i dovodeći do moralnog apsurda, u kojem se više ne razlikuje dobro od zla i trijumfuje besmisao”, izjavila je Ljiljana Todorović.

Majora igra Pavle Pekić, glavu porodice Tot Bojan Žirović, njegovu ženu Dušanka Stojanović, kći Jelisaveta Orašanin, poštara Jovo Maksić, trubača vatrogasnog orkestra Dušan Petrović.



Dušanka Stojanović je rekla da se u predstavi, kao i u životu “problem ponavlja i ne rešava, jer je u suštini nerešiv zbog karaktera ljudskog bića”.

Bojan Žirović je dodao da “likovi nisu crno-beli pa gledalac može da se prepozna u svakom od njih”.

Kako je primetio Jovo Maksić, događanja u predstavi nisu apsurd nego realnost. “To je u genima. Strahujemo i govorimo: ćuti da ne čuje đavo, a đavo je već tu i gazi nas”, rekao je on.

Scenografiju je kreirala Magdalena Vlajić, kostime Maja Mirković, a kompozitor i izvođač scenske muzike je Vladimir Pejković.

“Totovi”, groteska sa elementima satire jednog od najpriznatijih mađarskih pisaca 20. veka, Ištvana Erkenja (1912-1979), građena je kroz tipične komediografske kalambure zabune sprovedene u priči zasnovanoj na apsurdu o pokušaju da se sačuva harmonija idealizovanog patrijarhalnog ustrojstva u maloj, zatvorenoj sredini tokom Drugog svetskog rata, uprkos rastućoj represiji koja stiže sa novim političkim ustrojstvom. Nastala je na osnovu novele “Dobrodošlica za Majora” iz 1966. godine, koja se smatra amblematičnom za tadašnje društveno-političke okolnosti u Mađarskoj.

Inspirisana je stravičnom, istovremeno besmislenom i uzaludnom sudbinom mađarskih vojnika na Istočnom frontu januara 1943. godine, kada se 60.000 njih doslovce smrzlo u dolini Dona, a Erkenj je bio svedok tog stradanja, navodi se u programu predstave BDP-a.

Na nagovor Karolja Kazimira, Erkenj piše dramsku verziju priče, koja je praizvedena 1967. godine u budimpeštanskom Talija teatru. Pisac se tada obratio gledaocima “Pismom publici” u kome, preko paralele sa Kamijevim tumačenjem mita o Sizifu, govori o apsurdu uzaludnog životnog truda, strahu koji prevladava razum i apsurdnom instinktu preživljavanja da se ipak pokuša ponovo.

Komad je preveden na mnoge jezike i izvođen na scenama širom sveta od Budimpešte i Njujorka do Damaska i Džakarte.

U BDP-u ce biti igran na velikoj sceni, a posle premijere, prva repriza je 22. maja.

(SEEcult.org)

Kulturno pranje ruku

http://www.seecult.org/vest/kulturno-pranje-ruku

Nesuđena nobelovka



Predstava “Fotografija 51” američke autorke En Zigler o britanskoj naučnici Rozalin Frenklin koja je bitno doprinela otkriću DNK, ali joj nije odato priznanje, dok su njene muške kolege dobile Nobelovu nagradu, biće premijerno izvedena 17. maja u Ustanovi kulture “Vuk Stefanović Karadžić”, u režiji Tare Manić.

Direktor UK “Vuk” Svetislav Goncić najavio je da tom predstavom počinje ciklus “Ravnopravnost” koji će se u narednim sezonama kroz svetske i domaće drame baviti problemom sistematskog potiskivanja žena tokom istorije i zanemarivanjem njihovog doprinosa nauci i javnoj sferi života.

“Sledeća predstava biće posvećena Milevi Ajnštajn”, rekao je Goncić 16. maja na konferenciji za novinare.

Drama “Fotografija 51“ praizvedena je u Londonu 2015. godine, a glavnu ulogu igrala je Nikol Kidman.

U beogradskoj verziji, u prevodu Milene Trobozić Garfild, igraće Nataša Tapušković.

Za rediteljku Taru Manić ovo je diplomska predstava, što je takođe jedan od ciklusa UK “Vuk”.

“Privilegija je što smo dobili autorska prava za ovaj komad, a moja privilegija je i to što sam mogla sama da biram ceo autorski i glumački tim, jer je taj izbor neodvojiv od rediteljske ideje. Zahvalna sam što smo u “Vuku” dobili profesionalne i produkcione uslove za rad kakve ovaj komad zaslužuje”, rekla je Tara Manić.



Napominjući da joj je priča o dr Rozalin Frenklin bliska, jer je svojevremeno upisala medicinu, ali se onda ipak odlučila za režiju, Tara Manić je naglasila da predstava nije dokumentarna niti je samo oda jednoj ženi.

“Nismo pravili informativnu predstavu o događajima 50-ih u Londonu, nego smo preko tog specifičnog miljea istraživačke laboratorije i biografske priče o jednoj ženi, koja je nesumnjovo zaslužna, napravili priču koja apsolutno govori o današnjem vremenu, o poziciji žene i o odnosima između naučnika. Drago mi je što smo izbegli zamku dokumentarnog i što smo pravili priču o ljudima, o njihovim slabostima i ambicijama”, rekla je Tara Manić.

Nataša Tapušković je izjavila da joj je prvi utisak pri čitanju komada bio da položaj žene na Kings koledžu 50-ih veoma korespondira sa današnjim vremenom i da je neravnopravnost i dalje prisutna, u nauci, umetnosti i drugim sferama, samo u nešto drugačijoj formi.

“Ono što me je privuklo komadu jeste stav autorke da ne govori o tome ko je kriv, nego sagledava događaje iz različitih uglova. Rozalin je bila krajnje posvećena istraživanju, ali i ti momci su strasno želeli Nobela. Svidelo mi se i to što ona nije predstavljena kao neka jadnica, što rediteljka nije išla na melodrama. U glumačkom smislu izazovno mi je bilo to što još nikada nisam igrala tako posvećenu osobu”, rekla je Nataša Tapušković.



Branislav Zeremski igra dr Morisa Vilkinsa, zbog koga je dr Rozalin Frenklin napustila Kings koledž.

“Pored teme neravnopravnosti, ovaj komad priča o ljudskim slabostima, surevnjivosti, trci da se bude najbolji. Možemo to kritikovati, ali činjenica je da su takvi ljudi vukli napred. Dr Vilkins se kajao što dr Frenklin nije pomenuta, posthumno, kada su dobijali Nobelovu nagadu. On nije bio zao, nego pripadnik svog vremena”, rekao je Zeremski.

U predstavi igraju i mladi glumci Matija Živković, Joakim Tasić, Ivan Marković i Željko Maksimović.

Dramaturg je Dejan Prćić, scenografkinja Una Jankov, kostimografkinje Milica Radovanović i Katarina Stepanović, dizajner zvuka Ilija Đorđević, dizajner svetla Slobodan Cvetković.

Dr Rozalin Frenklin (1920-1958) bila je hemičarka i rendgenski kristalograf.

Rođena je u imućnoj britansko - jevrejskoj porodici koja joj je omogućila prestižno obrazovanje za ženu u to doba. Nakon što je dobila važnu istraživačku stipendiju za Pariz, gde je stekla zvanje rendgenskog kristalografa, pozvana je da se priključi laboratoriji Kings koledža, prestižnog istraživačkog univerziteta, gde su tada bila u jeku složena istraživanja na strukturi molekula DNK.

Zbog velikih privatnih nesuglasica (kolege su je opisivale kao konciznu, nestrpljivu, sa oštrim pogledom), pre svega sa kolegom dr Vilkinsom, bila je prinuđena da se povuče sa Kings koledža, ne znajući da kolege iz suparničkog tima uveliko rade na istom istraživanju, podstaknuti njenim najnovijim fotografijama, proračunima i nacrtima molekula DNK, prevashodno njenim najznačajnijim crtežom tj. skenom – fotografijom 51.

Naglo je umrla 1958. godine, od teškog oblika raka oba jajnika, koji je verovatno bio izazvan njenim višegodišnjim radom u oblasti zračenja i radiologije.

Tim naučnika iz Kings koledža i Kembridža dobio je Nobelovu nagradu 1962. za otkriće strukture molekula DNK. Godinama kasnije, tokom jačanja feminističkog pokreta, Rozalin je postala jedna od njegovih ikona, skrenuta je medijska pažnja na učinjenu nepravdu, ali propozicije Nobelove nagrade ne dozvoljavaju posthumne nominacije, te nikada nije uvrštena u spisak dobitnika.

(SEEcult.org)

Kako tad, tako i sad



Sarajevski ratni teatar (SARTR), nastao na početku rata u Bosni i Hercegovini kao svojevrsni vid otpora kulture agresiji, obeležava 25 godina postojanja programom kojim će podsetiti i na svoju prvu predstavu “Sklonište”.

Program povodom jubileja SARTR-a, obuhvata 17. maja slušanje praizvedbe radio drame “Hazreti Fatima” autora Safeta Plakala, u režiji Miralema Ovčine, te otvaranje izložbe “Foto-gluma” koja predstavlja izbor fotografija predstava od osnivanja tog pozorišta do danas. Autori fotografija su Fuad Fočo, Slobodan Samardžić Sam i Velija Hasanbegović, a tema je glumačka ekspresija.

Biće predstavljeno i specijalno izdanje SARTR-ovih novina koje objedinjuju Teatrografiju - detaljan spisak svih premijerno izvedenih predstava od osnivanja tog teatra do kraja 2016, uz priloge za monografiju.

SARTR podseća na svoju istoriju i dokumentarnim filmom “Sklonište”, u režiji Emira Z Kapetanovića, koji je baziran na sećanjima i osećanjima kreativnog tima i publike koji su učestvovali/gledali premijerno izvođenje istoimene predstave 6. septembra 1992. godine.

Povodom obeležavanja 25-godišnjice, direktor SARTR-a Aleš Kurt podsetio je na reči francuskog filozofa Žan-Pola Sartra: “Moraš se bojati, sinko. Tako čovek postaje pošten građanin”.

“Nisam mogao da odolim ovoj prilici da iskoristim citat velikog francuskog filozofa Sartra, za rođendan teatra koji nosi njegovo ime. Šta je čovekova egzistencija bez prava na slobodno odlučivanje i prava na slobodu reči. Teatar je mesto gde se u formi dostojanstvenog socijalnog okupljanja ispituju ova prava i njihovo postojanje u svakodnevnom životu. Teatar provocira našu inertnost i nedostatak empatije. Teatar doziva i našu savest. Teatar pre svega postavlja pitanja. Teatar je živa umetnost. Tvrde da je ovo digitalno doba. Tvrde i da neprestana digitalna uvezanost, rapidno povećava broj samoubistava. Teatar je zgodno mesto da ne budete sat i po digitalno uvezani sa svetom. Možda se to dobro odrazi na vaše mentalno zdravlje? Možda je za početak sat i po predugo? Možda treba početi sa deset minuta? Ne znam, videćemo. Ne treba preterivati ni sa mentalnim zdravljem”, naveo je Kurt.

Prisećajući se Sarajeva 1992. godine i hrabrosti za osnivanje teatra usred rata, Kurt je naveo da “tu ima i ludo zabavnih elemenata”, posebno ako se uporedi sa današnjicom.

“Danas je puno manje zabavno osnivati teatar nego tada. Prvo – danas ćete imati problem da nađete prostor. Tada – jedina lokacija koja je dobra je ona koja neće biti direktno granatirana. Drugo – imaćete onaj problem sa parama. Tada – para nema, nema ni problema. Treće – glumci i autori će propitivati da li vaš teatar ima budućnost? Tada – niko nije bio siguran ni da će doživeti sledeći dan. Četvrto - danas se pitate o čemu praviti predstavu? Tada – sve je predstava. tako dalje... Ali stvarno, osnovati teatar i u ratu i u miru nije lako”, naveo je Kurt.

“Nije bilo bolje ideje u haosu rata, nego osnovati teatar. I nakon pet meseci izaći sa prvom predstavom. I to sa predstavom koja dolazi direktno iz srca čoveka pod opsadom. SARTR je jedno od čuda Sarajeva, kojima ne treba spomenik, jer su nekim čudom još živa”, naveo je Kurt.

SARTR je nastao na inicijativu grupe pozorišnih radnika, među kojima su bili dramski pisac Safet Plakalo, dugogodišnji direktor tog teatra, te reditelji Dubravko Bibanović Biban i Gradimir Gojer. Uz podršku tadašnjeg direktora Pozorišta mladih Đorđa Mačkića, oni su okupili grupu glumaca i umetničkih saradnika iz profesionalnih pozorišta koja su morala da obustave rad zbor rata.

SARTR je u augustu 1992. konstituisan kao vojna jedinica pri Regionalnom štabu Oružanih snaga BiH Sarajevo, a 12. januara 1993. godine, odlukom Ratnog Predsedništva Skupštine grada Sarajeva, potao je javna ustanova u oblasti kulture od posebnog interesa za odbranu grada. Kanton Sarajevo preuzeo je u julu 1997. godine ulogu osnivača SARTR-a.

Prva predstava bila je “Sklonište”, a osim tog komada, SARTR je tokom rata stvorio i predstave “Ljubavi Džordža Vašingtona” Mira Gavrana, u režiji Bibanovića i “Kako Musa dere jarca” Zlatka Topčića, u režiji Gojera.

U prvoj sezoni posle rata, SARTR je predstavio dva nova komada - "Memoare Mine Hauzen", svojevrsni nastavak "Skloništa", u režiji Zorana Bečića, te "Odkamen" koju je adaptirala i režirala Dubravka Zrnčić - Kulenović, prema poeziji Maka Dizdara.

SARTR je 2003. godine dobio Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva, a te godine je njegova “Čežnja i smrt Silvije Plat” pobedila na festivalu Ex Ponto u Ljubljani
Među predstavama SARTR-a su i "Ay, Carmela", "Caroline Neuber", "Sve o ženama", "Doktor Šuster"…

(SEEcult.org)

Preminuo Radoslav Lazić



Reditelj, teatrolog i dramski pedagog Radoslav Lazić, koji je režirao oko 50 predstava u Srbiji i regionu, a poseben doprinos dao je proučavanju estetskih procesa rediteljske umetnosti, preminuo je 10. maja u Beogradu u 78. godini.

Ispraćaj je obavljen u krugu porodice, saopštilo je 17. maja Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS), čiji je Lazic bio član.

Lazić je rođen 1939. godine u Sanskom Mostu (BiH), a Gimnaziju i studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio je u Beogradu, gde je 1964. diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université Paris VII, Diplome d'études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3_ cycle (1984). Doktorsku disertaciju “Jugoslovenska dramska režija, 1918-1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika” odbranio je 1993. na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.

Režirao je oko 50 predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banja Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Između ostalog, režirao prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu-Mureš u Rumuniji.

Kao pristalica multimedijalne orijentacije, režirao je na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra.

Od 1976. godine bavio se i pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač za predmet Istorija i estetika režije. Od 1977. godine bio je stalni saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena, kao i urednik rubrike RTV-estetika u časopisu RTV - teorija i praksa. Bio je saradnik mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu, gde je objavljivao rezultate svojih estetičkih istraživanja u oblasti pozorišne, filmske, radijske, televizijske, operske i lutkarske režije, njene istorije i estetike.

Značajan doprinos dao je i kroz saradnju u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu (UNESCO, Pariz, 1985). “Odrednice o srpskom lutkarstvu” objavio je u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti (Ed. L'Entretemps, UNIMA, Paris 2010).

Lazićevi radovi prevedeni su na više evropskih jezika.

Autor je ili priređivač niza knjiga, te autor oko 50 zbornika i tematskih brojeva časopisa posvećenih umetnosti pozorišta, filma, radija i televizije, u kojima je bio naglasak na režiji, na istraživanju fenomena režije, estetskih procesa rediteljske umetnosti u sinhronim traganjima za estetikom režije, njene teorije, istorije i propedeutike.

Dobitnik je nagrade Akademije za pozorište, film, radio i televiziju (1964), Povelje za saradnju i doprinos u ostvarivanju istraživačkih projekata Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije i Povelje filmskog časopisa Sineast 1988, te dobitnik internacionalne nagrade za životno delo “Mali princ” za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu na 12. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici 2004. Takođe, dobitnik je i nagrade "Boško Zečević" Pozorišta mladih Novi Sad na 40. Susretu srpskih profesionalnih lutkarskih pozorišta u Nišu - za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva u Srbiji (2008), kao i međunarodne nagrade za doprinos razvoju dramskog odgoja u Mostaru (2009), priznanja za desetogodišnji doprinos razvoju Lut-festa u Istočnom Sarajevu (2009) i Povelje za životno delo "Zlatna anima" tog festivala (2012), kao i nagrade za životno delo u oblasti teatrologije „Lovorov venac“ Pozorišnog muzeja Vojvodine 2015. godine.

Lazić je držao predavanja i na univerzitetima u Parizu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Osijeku, Banja Luci, Cetinju, Novom Sadu, Teheranu, Rotenburgu, a bio je i član stručnih žirija, udruženja književnika, dramskih umetnika i međunarodnih asocijacija SIBMAS, FIRT, AICET, te počasni član UNIMA i ASSITEJ.

(SEEcult.org)

Finalisti Mangelosa 2017.

http://www.seecult.org/vest/finalisti-mangelosa-2017

Dan u noći, u Strogom centru



Nesvakidašnja predstava “Dan u noći”, koja omogućava specifično indivudualno iskustvo svakog gledaoca, izvodi se tokom maja i juna u Strogom centru u Beogradu – u kući koja krije tajne beogradskih intelektualaca, umetnika i aktivista kroz vekove, u kojoj su se preplitali revolucionari i udbaši, ljudi lakog i sumnjivog morala i elitni doktori, umetnici i običan svet.

Kuća u kojoj se sve stapa u jedno i jedno se stapa u sve. Ona skriva i na momente otkriva kontrasne priče koje su inspirisale autorke Tijanu Božinović i Jelenu Jezdović u kreiranju te imersivne pozorišne predstave u Beogradu. Paradoks kroz koji živi kuća, zabrana i revolt, dan i noć, učmalost i živost kuće, uglađenost duha i oronula spoljašnost, као i ličnosti koje su prolazile, zadržavale se i živele u ovoj kući, čine srž predstave “Dan u noći”.

Izvođači su: Ana Erac, Anita Kremić, Anja Tolić, Bojana Lazarević, Dražen Horvatić, Ivan Miletić, Ivana Vasiljević, Jelena Černjanski, Ljubica Damčević, Miloš Jovanović, Mirjana Pavlović i Ranka Ćelić.

Imersivno pozorište je savremena forma interaktivnog teatra i omogućava specifično indivudualno iskustvo svakog gledaoca, pružajući mogućnost publici da se približi predstavi kao muzici, slici ili skulpturi slobodnim kretanjem i praćenjem radnje kroz sopstveno nahođenje.

Nakon nedavnog premijernog izvođenja, reprize su 18. i 23. maja, a potom 17. i 20. juna u Strogom centru (Gospodar Jevremova 43).

Cena karte je 400 dinara, a može se kupiti u prostorijama Strogog centra.

(SEEcult.org)

Konkursijada



Kulturni centar Požega, uprkos sudskoj odluci o nezakonitoj smeni direktorke Slađane Petrović Varagić, realizuje ovih dana konkursnu proceduru za izbor direktora, a Upravni odbor bi, kako se očekuje, trebalo uskoro da sastavi listu kandidata i prosledi je osnivaču – Opštini Požega.

Slađana Petrović Varagić osporava konkurs, jer je protivan sudskoj presudi u vezi sa njenim razrešenjem 2016. godine.

“Ako je sud poništio rešenje o razrešenju, onda su i svi dokumenti koji iz njega prozilaze trebali biti poništeni, i sve je trebalo biti vraćeno u stanje u skladu sa Rešenjem o imenovanju iz 2014. Za to nepoštovanje sudskih odluka je odgovoran UO, ali i trenutni v.d. direktora, čija je obaveza da brine o zakonitosti rada ustanove”, rekla je Slađana Petrović Varagić za portal SEEcult.org.

“Ovo je eksplicitan primer nasilja nad zakonom i čvrste odluke nekolicine ljudi da se sudska presuda ne primeni ni po koju cenu, pa i po cenu gašenja ustanove - ako se setimo ranijih izjava predsednika Opštine Požega Milana Božića”, dodala je Slađana Petrović Varagić koja je, prema presudi Apelacionog suda u Kragujevcu nezakonito smenjena sa funkcije direktora KC Požega.

Predsednik UO KC Požega Sreten Majstorović nije bio dostupan za komentar o konkursu za direktora te ustanove kulture, a v.d. direktor KC Požega Srđan Stevanović izjavio je kratko za SEEcult.org da ne vidi “ništa problematično” u vezi sa konkursom i da je sve “javno i transparentno”, ali ne može ništa više da kaže, jer je to “stvar UO”.

Prema nezvaničnim informacijama, Stevanović se takođe prijavio na konkurs za izbor direktora na period od četiri godine, kojim su propisani uslovi da kandidat treba da ima visoku stručnu spremu društvenog smera, pet godina radnog iskustva u struci, da poseduje organizacione sposobnosti, te da predloži program rada i razvoja ustanove kao sastavni deo konkursne dokumentacije. Kao poseban uslov, propisan članom 36 Zakona o kulturi, naveden je i četvorogodišnji plan unapređenja rada KC Požega.



Na konkurs se prijavilo i dvoje kandidata iz Požege - diplomirani fotograf Milica Đorđević i akademski slikar Vojislav Nedeljković, koji kandidaturom zapravo žele da izvrše kontrolu zakonitosti čitave procedure izbora direktora, odnosno da ospore partijsku kombinatoriku i primoraju nadležne da poštuju zakon.

“Da li će zakonito biti sproveden nezakonit konkurs, ili nezakonito sproveden nezakonit konkurs”, navela je na Fejsbuku Milica Đorđević, koja ispunjava uslove predviđene konkursom, kao i Nedeljković.



Prema Zakonu o kulturi (čl. 35), UO ustanove kulture obavlja razgovor sa kandidatima koji ispunjavaju uslove iz konkursa i u roku od 30 dana od dana završetka javnog konkursa dostavlja osnivaču obrazloženi predlog liste kandidata. Lista sadrži mišljenje UO o stručnim i organizacionim sposobnostima svakog kandidata i zapisnik o obavljenom razgovoru.

Apelacioni sud u Kragujevcu odbacio je nedavno kao neosnovanu žalbu Opštine Požega na prvostepenu presudu Višeg suda u Užicu o nezakonitoj smeni ugledne istoričarke umetnosti Slađane Petrović Varagić sa mesta direktora Kulturnog centra Požega, ali se proglasio nenadležnim da je i vrati na tu funkciju.

Slađana Petrović Varagić je stoga najavila zahtev za reviziju dela presude Apelacionog suda u vezi sa stavom da je nenadležan da odlučuje o njenom vraćanju na mesto direktora KC Požega.

Tužbom Slađane Petrović Varagić je tražen poništaj Rešenja Opštine Požega o njenom razrešenju, ali je tražena i njena potpuna reintegracija - u smislu da - ako je rešenje nezakonito, onda je jedina moguća opcija njeno vraćanje na mesto direktora, jer se jedino tako otklanjaju pravne posledice nezakonitog rešenja.

Požeške vlasti uložile su u septembru 2016. godine Apelacionom sudu u Kragujevcu žalbu na presudu Višeg suda u Užicu kojom poništeno rešenje SO Požega o razrešenju Slađane Petrović Varagić. Opština Požega ocenila je u žalbi da je Viši sud pogrešno ocenio dokaze koje, inače, prema navodima prvostepene presude, požeške vlasti tokom sudskog postupka nisu ni iznele u svoju korist.

Predsednik Opštine Požega Milan Božić izazvao je seriju burnih reakcija u javnosti izjavama kojima je, između ostalog, poručivao i da Slađana Petrović Varagić – dok je on predsednik, neće biti direktorka čak ni ako Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu.

“Matematika je pokazala da je za vreme njenog direktorovanja porasla gledanost rijalitija. Empirijski je dokazano da je meni skočio rejting od kada je ona ušla u sukob sa mnom. Forsirala je strane izložbe, Požežanima nerazumljive, pa je umesto srpskih preslica izlagala japanske kukice. To kod mene ne može da prođe”, izjavio je svojevremeno Božić “Blicu”, a za Radio Slobodna Evropa naveo je bio i da se uzda u taktiku “migoljenja”.

Slađana Petrović Varagić razrešena je u februaru 2016. godine, nakon promene vlasti u Požegi i to svega nekoliko meseci uoči lokalnih izbora, posle kojih je ostala ista vladajuća garnitura na čelu s Milanom Božićem iz Srpske napredne stranke.

Predsednik SO Požega je pre razrešenja Slađane Petrović Varagić, odnosno ubrzo nakon dolaka na vlast, pokušao da izdejstvuje njenu ostavku, ali je ona to odbila. Razrešena je nakon tromesečnih pritisaka da podnese ostavku, praćenih optužbama o navodno slaboj posećenosti Gradske galerije.

Slađana Petrović Varagić dobila je podršku više od 2.000 građana koji su potpisali peticiju protiv njene smene.

Političke pritiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su bili i Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, Srpski PEN centar i mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je ubrzo nakon smene Slađane Petrović Varagić da je ta odluka lokalnog parlamenta neprihvatlјiva i neobjašnjiva i pozvalo nadležne da je preispitaju.

(SEEcult.org)

Raste Muzej korupcije



Konstituisanje Muzeja korupcije (MK), regionalnog programa koji je u toku u Crnoj Gori, nastavljeno je ovih dana izborom deset umetničkih radova - vizuelnih rešenja na temu korupcije, te performansima u Perazića dolu i Budvi kojima je još jednom ukazano na taj problem savremenog društva.

Na javni poziv za vizuelne radove na temu korupcije, koji su uputila udruženja Za druga iz Petrovca i Agora iz Budve, pristiglo je više od 20 radova umetnika iz Crne Gore, a žiri u sastavu: istoričarka umetnosti Mirela Čormaković (Budva), umetnički direktor MK Goran Denić (Beograd) i profesor na Fakultetu vizuelnih umetnosti (FVU) u Podgorici Nikola Simanić, odabrao je njih deset, koji će biti predstavljeni na bilbordima na teritoriji opštine Budva počev od 18. maja, kada se obeležava svetski Dan muzeja.

Šestoro studenata FVU prethodno su finalizirali svoje radove na trodnevnom rezidencijalnom boravku u selu Blizikuće, a učestvovali su i u performansu obmotavanja hotela AS u Perazića dolu vizuelnim markerom. Hotel AS predstavlja spomenik neuspešne i fingirane tranzicije u Crnoj Gori, koji su autori programa prepoznali kao savršen eksponat virtuelnog muzeja i svojim performansom su podvukli umetnički kredo projekta.



Ispred zgrade Opštine Budva 17. maja realizovan je performans “Prestonica antikorupcije”. Cilj te umetničke akcije je da se Budva, kao sadašnja “prestonica korupcije” (prema rezultatima internet ankete sprovedene u okviru programa), transformiše u “prestonicu antikorupcije”. Na performans su pozvani građani Budve, zaposleni u opštinskoj administraciji, kao i svi drugi koji u simboličkom kontekstu prepoznaju otpor korupciji i nepočinstvu.





Za 18. maj predviđeno je “otvaranje” izložbe eksponata Muzeja korupcije koji će biti postavljeni na bilbordu u centru Budve (kod semafora, na raskrsnici prema Kotoru). U narednom periodu u Budvi će svake sedmice biti izlagani novi eksponati Muzeja korupcije.

Svi pristigli radovi činiće postavku Muzeja korupcije, zajedno sa prilozima pojedinaca, nevladinih udruženja i antikoruptivnih državnih tela, kojima je takođe poslat poziv da dostave recentne eksponate za virtuelni muzejkorupcije.org.

*Foto: Goran Jokanović, akcija kod hotela AS

(SEEcult.org)