Vesti iz sveta umetnosti

Umrežavanje mladih lidera u kulturi i umetnosti



Članovi Teatra Mimart učestvovali su proteklih desetak dana na rezidenciji u Sarteanu u Toskani, kojom je završen trogodišnji evropski projekat “The Complete Freedom of Truth - TCFT (Potpuna sloboda istine) koji je, podržan od programa Erasmus+, uključio ukupno više od hiljadu mladih iz različitih zemalja u program edukacije u oblasti umetnosti, organizacije, produkcije i marketinga.

Teatar Mimart je tokom projekta TCFT odabrao desetoro mladih umetnika koji su neformalno edukovani za mlade lidere u kulturi: u Velikoj Britaniji (2014. i 2016), Bosni i Hercegovini (2015) i Italiji (2017).

Iako je projekat TCFT završen rezidencijom u Sarteanu, koju je organizovala umetnica Laura Fatini, želja mladih je da se nastavi razmeni kreativnih potencijala, izjavila je za SEEcult.org osnivačica Teatra Mimart Nela Antonović, koja je bila jedan od mentora rada sa mladima. Ta ideja naišla je na podršku kreativnih mentora i partnerskih organizacija, s obzirom da je planirano učešće u programima Evropske prestonice kulture u Materi (2019) i Temišvaru (2021).

“Voleli bismo da projekat TCFT predstavimo i kod nas u Novom Sadu (2021)”, rekla je Nela Antonović, podsećajući da je TCFT započet 2014. godine kao pilot projekat programa Erasmus+ sa ciljem da se formira internacionalna mreža mladih u oblasti kulture i umetnosti. Projekat se razvijao tokom tri godine, uz učešće organizacija iz Velike Britanije i još šest partnera iz Srbije, Portugalije, Rumunije, Bosne i Hercegovine, Italije i Gruzije, u koordinaciji Tine Ellen Lee iz Opere Circus iz Velike Britanije.

U poslednjoj radionici učestvovalo je više od 50 lokalnih organizacija Toskane, a Teatar Mimart predstavljali su mladi lideri Lidija Antonović, Anja Nikolić i Nina Petrov, kao i troje mladih Mina Nikolić, Katarina Bućić i Saša Dobrohotov.

Kroz radionice edukacije, participativne projekte, mladi iz svih zemalja su imali mogućnost izbora prema afinitetu, izazovu i kretivnom pristupu.

Prema rečima Nele Antonović, svest o značenju i značaju projekta TCFT dobila je na snazi kroz optimizaciju u kontekstu diskusija, foruma mladih i zajedničkih prezentacija i performativnih nastupa.

Oko 120 mladih učestvovalo je dve nedelje na rezidenciji u radionicama umetnika iz svih zemalja, u pozorištu Sarteana Teatro degli Arrischianti iz 18. veka, kao i na tvrđavi Sarteana iz 5. veka. Fascilitatori su pomogli da se kreativne ideje mladih umreže i realizuju kroz zajedničku prezentaciju- procesiju gradom.

U dvočasovnom performativnom sukcesivnom nastupu, mladi su prikazali profesionalni pristup umetničkog izraza u timskom radu i organizaciji tog važnog kulturnog događaja u Toskani.

Poštujući različitosti, kroz kreativnost i proces realizacije kulturnog događaja, mladi su dosta naučili o participativnom kreativnom radu, o poštovanju kreativnog mentorstva i uvažavanju svih učesnika u timskom radu.

Kao dugogodišnji mentor umetnika u otvorenom procesu rada Mimart, Nela Antonović je vodila nesvakidašnju radionicu “Govor drveća” u parku Sarteana, gde je svakodnevno radila na govoru tela i neverbalnoj komunikaciji kroz Metod Mimart. Interakcija tela i drveća donela je bezbroj kreativnih ideja i performativnih minijatura, te je u završnoj prezentaciji realizovano nekoliko različitih umetničkih izraza: pokretne skulpture, performans sa mladima sa poteškoćama u odrastanju, video radovi i inspiracija za slikarske radove za izložbu.

Mladi iz Srbije su učestvovali u radionicama drugih umetnika, što je važno za do-edukaciju kroz izazove u novim oblastima umetnosti, a kako je istakla Nela Antonović, pokazali su veliku posvećenost učenju novih veština, koje su uspešno i realizovali.

Mimart je predstavio projekat TCFT i prošle jeseni u Beogradu - četvrtim izdanjem svog festivala autoperformansa - SPOT, na kojem su učestvovali savremeni umetnici sa beogradske i britanske scene autorskim radovima na temu “Istina”. SPOT je odrzan u okviru programa festivala Na sopstveni pogon Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, a cilj je bila promocija mladih umetnika angažovane umetničke prakse, kao i razmena ideja.

Mimart je prethodno, u avgustu 2016. godine, učestvovao u Burnemontu u Velikoj Britaniji u intenzivnom programu projekta TCFT na temu istine, u okviru koje je bilo reči i o bregzitu, budućnosti EU, demokratiji, klimatskim promenama, migrantima, te o aktivizmu mladih kao načinu da se ukaže državi šta treba promeniti.

(SEEcult.org)

Home Belgrade

http://www.seecult.org/vest/home-belgrade

Muzej je zatvoren



Razgovor o zatvorenim muzejima u Beogradu i posledicama tog stanja, vlasništvu nad muzejima i njihovoj funkciji, kao i upravo završenoj izložbi “Narodni muzej savremene umetnosti - NMSU” u Ostavinskoj galeriji biće održan 21. aprila u tom izložbenom prostoru Kulturnog centra Magacin u Kraljevića Marka u Beogradu, u kojem je proteklih dana formirana privremena kolekcija radova više od 35 umetnika.

Šta znače muzeji za (savremenu) umetnost i da li da se radujemo ponovo najavljenim otvaranjima. Da li da već sad počnemo da postavljamo pitanja o tome čiji su muzeji i šta im je funkcija? Kome i kako postaviti ova
pitanja? Da li kolekcije poput NMSU komuniciraju i sa kim? To su neka od pitanja na koja bi javni razgovor “Muzej je zatvoren” trebalo da ponudi odgovore od 18 sati, a tim Ostavinske galerije poziva sve zainteresovane da učestvuju.

NMSU je funkcionisao od 13. do 19. aprila u Ostavinskoj galeriji, gde su umetnici mogli da donesu svoje radove za formiranje muzejske kolekcije.

Prvi ciklus NMSU završen je 19. aprila u 21 sat, čime se NMSU pridružuje Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koji su zatvoreni zbog rekonstrukcije pre deset (MSUB), odnosno pre 14 godina (Narodni).







U kolekciji NMSU učestvuju: Mirza Dedać, Jelena Crnokrak, Jana Žarković, Zoran Ilić, Aleksandar Denić, Vladimir Vulikić, Lazar Mijanović, Johan Grimonprez (iz kolekcije Marka Dimitrijevića), Milica Jovanović, Jovana Šarac, Andrea Palašti, Boris Burić, Svetlana Radenković, Slatka Konceptualna Umetnica, Dijana Antanasijević, Vladimir Sekulić, Silvana Ručnov, Uroš Jovanović, Šejma Fere, Olja Nikolić Kia, Nikola Milenov, Valerija Balaž, Vanja Vikalo, Sanja Stojkov, Slobodan Stošić, Sonja Jankov, Aleksandra Letić, Mia Ćuk, Jelena Mijić, Siniša Janjić RE, Sanja Cvetić, Željka Momirov i Irena Đukanović.

(SEEcult.org)

Prtljag



Izložba doktorskog umetničkog projekta 'Prtljag' Luke Klikovca u Galeriji Doma omladine Beograda završnica je njegovog višegodišnjeg umetničko-istraživačkog rada koji predstavlja svojevrsno posmatranje i kritiku ironije, apsurdnosti i bizarnosti savremenog društva, naših shvatanja sveta, vremena i stvarnosti oko sebe, koja se prepliće sa analizom i preispitivanjem same fotografije i naše percepcije.

“Prtljag” zaokružuje trilogiju Klikovca, započetu izložbama “Memento” i “Ogledalo”, pod mentorstvom profesora emeritusa Univerziteta umetnosti Branimira Karanovića.

U prvom delu “Memento” Klikovac se, kroz fotografije sterilne, bolničke atmosfere mladih osoba na stolu za obdukciju, bavio analizom života, smrti, vremenom, našom gotovo bezuspešnom borbom s njim, kao i samom fotografijom koja nas konstantno podseća na prolaznost i kraj, navela je u osvrtu na stvaralaštvo Klikovca istoričarka umetnosti mr Jelena Matić. Nasuprot tome, Klikovac se u “Ogledalu” - prikazima istih ličnosti samo u mrtvačkim sanducima i sa određenim kostimima i rekvizitima, fokusirao na neostvarene želje, fantazije i nametnute ideale, lažnu samoprezentaciju u društvu neprekidne proizvodnje i potrošnje tehnoloških slika. Ukratko - na ono ka čemu tokom života svi manje-više stremimo, a koje njegovim prestankom postaje potpuno nebitno. Priča se nastavlja, ujedno i završava projektom “Prtljag” koji je smešten između tih ciklusa i predstavlja potencijalnu realnost.





“Isti akteri snimljeni su noću u različitim eksterijerima i enterijerima gotovo nadrealne, napete i jezive atmosfere. Hladnog, udaljenog pogleda, poput poslednjih ljudi na Zemlji prikazani su s koferima i torbama u iščekivanju radnje koja tek treba da se desi. Ovde se ne nameću samo pitanja: Ko su? Šta ili koga čekaju? Gde idu?, već, možda važnije: Šta nose u prtljazima? Zbog prisustva tenzije, filmske strukture, Luka Klikovac je ovde, mnogo više nego u prethodna dva ciklusa zauzeo poziciju filmskog režisera koji apsolutno ništa ne prepušta slučaju: od odabira lokacija, izgleda protagonista, preko osvetljenja, snimanja do same prezentacije u galerijskom prostoru”, navela je Jelena Matić, podsećajući na kultni film Mikelanđela Antonionija “Uvećanje”, u kojem je glavni junak, modni fotograf, igrom slučaja fotografisao ljubavni par u parku. Zainteresovanost žene za film i njen pokušaj da dođe do njega, podstakao ga je da istraži snimljeni prizor. Postepenim uvećavanjem, klasična crno-bela fotografija dokumentarnog karaktera postala je nesavršena, zrnasta struktura. Dok je svakidašnja, pomalo idilična scena prešla u bizarnost, jer se iza prve slike krila druga - slika ubistva. Šta se krije iza? Pitanje je može da se veže za svaku fotografsku sliku.

“Nastala u mračnoj, tajanstvenoj kutiji, fotografija je zbog naše vekovne težnje da verno uhvatimo sliku iz prirode dobila status ogledalne slike. U toj u svojoj nametnutoj i prividnoj realnosti ona nam ostavlja prostora za različita tumačenja, destrukcije i dekonstrukcije, stvaranje jedne ili više situacija i priča ispod te primarne slike koja nam je data”, navela je Jelena Matić.



Klikovac se bavi konceptualnom fotografijom i istraživanjima u tehničkom i kreativnom polju fotografije, ali pođednaku pažnju posvećuje i studijskoj fotografiji. Izlagao je radove na sedam samostalnih i velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a mnogi su objavljivani u mesečnim i dnevnim novinama, kao i u inostranim časopisima o fotografiji.

Od 2014. do 2016. godine radio je kao docent na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, a trenutno radi kao umetnički saradnik na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na modulu Fotografija.

Izložba “Prtljag” u Galeriji DOB-a organizovana je u saradnji sa Mesecom fotografije, a biće otvorena do 30. aprila.

(SEEcult.org)

BINA 2017 – Dvorište ideja



Beogradska internacionalna nedelja arhitekture - BINA biće održana 12. put od 27. aprila do 25. maja, na temu “Dvorište ideja”, koja polazi od pojma “dvorište” kao zajedničkog, javnog prostora za nastajanje i deljenje ideja o gradu i gradskim prostorima prema meri korisnika.

Kreiranjem ideja i programa u javnim gradskim prostorima podstiču se socijalne inovacije iz kreativnih sektora, koje uključuju participativne procese urbanog dizajna, istakli su organizatori 12. BINA-e, čija je tema proistekla iz koncepta evropskog projekta u kojem će ta manifestacija učestvovati sledeće četiri godine sa još 11 partnera – “Gradovi deljenja: kreativni podsticaj (Shared Cities: Creative Momentum).

Program 12. BINA-e govori jezikom transdisciplinarnosti: arhitekture, antropologije, filozofije, sociologije, muzike, vizuelnih umetnosti i dizajna, a obuhvata izložbe, predavanja, konferencije, šetnje i radionice, kojima želi da doprinese stvaranju odgovornih rešenja za nove prostorne izazove.

Za svečano otvaranje 27. aprila u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda najavljena je izložba “Originalno o Nikoli Dobroviću: Pojmovnik crteža savremene arhitekture”, čiji je koncept osmilila arhitekta Ljiljana Blagojević povodom 50 godina od smrti tog velikana jugoslovenske arhitekture.

Podsećanjem na Dobrovića, 12. BINA teži da reaktivira uspavane potencijale, nataložene u složenim naslagama znanja i iskustva koje nam je ostavio. Kroz izložbu, ali i seriju predavanja i tribina i naučni skup, publika će imati priliku da se uključi kako u kritičku reevaluaciju nezaobilaznog opusa Dobrovića, tako i u sagledavanje mogućnosti da misao i delo tog doajena jugoslovenskog modernizma ostanu u žiži interesovanja stručne javnosti kao inspiracija za sadašnje i buduće naraštaje arhitekata.



Program 12. BINA-e biće nastavljen u prostoru Muzeja grada Beograda u Resavskoj, gde će 4. maja biti otvorene tri izložbe: “Školjka muzeja: Tri konkursa za zgradu Muzeja grada Beograda” autora Zlate Vuksanović-Macure i Angeline Banković; “Biseri muzeja: Buduća stalna postavka Muzeja grada Beograda” Angeline Banković, Dragane Stojić i Zlate Vuksanović-Macure i “Godišnje nagrade za arhitekturu i arhitektonski urbanistički konkursi u periodu maj 2016 – april 2017”.

Paralelno sa te tri izložbe, u MGB-u će biti održana i izložba “Actopolis | Umetnost akcije” u produkciji Gete instituta, kao rezultat međunarodnog projekta čije je beogradskog izdanje održano u maju 2016. godine na temu “Formalno neformalna. Beogradska samoorganizovana kulturna produkcija”.



BINA će ugostiti od 11. maja u Italijanskom institutu i izložbu “Male utopije - Italijanska arhitektura trećeg milenijuma između istorije, istraživanja i inovacije” MAXXI muzeja iz Rima, čiji će kustos Pipo Ćora biti gost u Beogradu.



U “dvorištu” 12. BINA-e posebno mesto zauzimaju i dva velika projekta podržana od Kreativne Evrope: Future Architecture Platform (2016-2017) i Shared Cities - Creative Momentum (2016-2020) u kojima je BINA partner.

U okviru projekta “Future Architecture Platform”, najavljena je konferencija “Predgrađa Beograda – Zamisli budućnost”, koja će biti održana 12. i 13. maja u Urbanističkom zavodu u nameri da se, imajući u vidu stanje i heterogenost namene obodnih beogradskih opština, predstave ideje za njihov budući razvoj ili pak za rešavanje postojećih gorućih problema. Kao učesnici su najavljeni predstavnici generacije evropskih arhitekata koji stupaju na profesionalnu scenu i koji će biti njeni akteri u budućnosti.



Biće predstavljen i projekat “Shared Cities - Creative Momentum” (SCCM) - evropska kulturna platforma koja preispituje savremene urbane izazove evropskih gradova, a misija joj je unapređenje uslova života u evropskima gradovima. Povezujući različite aspekte kulture deljenja i urbani dizajn, SCCM razvija novi oblik življenja u našim gradovima - zajednički.

Javna okupljanja i kreativne razmene učesnika, kroz koje će ostvarivati zajednički programski okvir, najavljene su “dvorištima idema” (Ideas of yards), koja će biti organizovana u šest partnerskih gradova – u Berlinu, Pragu, Bratislavi, Katovicama, Budimpešti i Beogradu.

Pokretanjem eksperimentalih urbanih čvorišta za unapređenje zajedničkih otvorenih gradskih prostora putem saradnje sa zajednicama, BINA želi da preispita mogućnosti realizacije proklamovanog “prava na grad” u našim uslovima.



Na javnom konkursu odabran je stručni tim “Čuvari parka” koji će razviti svoje projekte saradnje sa zajednicom da bi arhitektonskim, urbanističkim, umetničkim i dizajnerskim intervencijama unapredili otvoreni gradski prostor u bloku kod Mileševske 42.

Program počinje tokom 12. BINA-e, a odvijaće se narednih 6 meseci.

Na početku projekta predviđene su radionice u saradnji sa partnerima Mindspace iz Budimpeste i Kunstrepublik iz Berlina, a 20. maja u Likovnoj galeriji KCB-a biće održana konferencija na temu “Dvorišta ideja Beograd: Učimo da delimo”.

U okviru BINA-e, biće predstavljene i dve evropske manifestacije - lisabonski Trijenale arhitekture i temišvarsko Bijenale arhitekture - BETA.

Tradicionalno, Beograđani će i tokom 12. BINA-e imati priliku da prošetaju gradom sa arhitektima i istoričarima arhitekture, steknu novo iskustvo percepcije grada i vide ga na način na koji do sada nisu.

U saradnji sa dugogodišnjim partnerima, više fakulteta i ustanova, kao i brojnim saradnicima, biće organizovan niz radionica za polaznike različitih uzrasta, od osnovne škole do studenata.

BINA će poslužiti i za razgovore o arhitekturi znanja kao pokretaču urbanog razvoja i zauzeće se da što pre počne izrada glavnog projekta za rekonstrukciju Muzeja grada Beograda. Omogućiće i druženje sa stručnjacima koji grade i opremaju zgrade u gradu, a studenti i đaci će imati priliku da stvaraju svoju arhitekturu u radionicama, kao i da sa ostalim zainteresovanima prošetaju Beogradom, upoznajući ga iznova.

Organizatori BINA-e su Društvo arhitekata Beograda i KCB, uz podršku Grada Beograda, Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Inženjerske komore Srbije, programa Kreativna Evropa, Austrijskog kulturnog foruma, Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, ambasade Portugala, Instituta Kamoiš iz Portugala, kao i niz komercijalnih sponzora.

Festivalski sajt je bina.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU
http://www.seecult.org/files/BINA-2017-program.pdf

(SEEcult.org)

Ljubav kroz tri epohe



Komedija “Ljubav ljubav ljubav” savremenog britanskog autora Majka Bartleta, u režiji Alise Stojanović, biće premijerno izvedena 21. aprila u Ateljeu 212, a prvi put u regionu predstaviće taj komad o sukobu generacija unutar jedne porodice, tokom poluvekovnog razvoja masovnih medija, masmedijske i popularne kulture.

“Reč je o dinamičnoj verbalnoj komediji koja se zasniva na vrlo oporom ponekad i crnom humoru”, rekao je 20. aprila na konferenciji za novinare dramaturg Dimitrije Kokanov, napominjući da taj komad odgovara tradiciji Ateljea 212 u smislu igranja savremene svetske, pre svega engleske dramaturgije, kao i da je prirodan nastavak saradnje tog pozorišta i Alise Stojanović, prepoznatljive po praizvedbama velikih savremenih pisaca, poput Patrika Marbera, Jasmine Reze i drugih.

Kokanov je naglasio da je Bartlet (37) “izuzetno značajan i poznat u Velikoj Britaniji i na anglosaksonskom kulturnom području” i da je “značajno da pozorište kakvo je Atelje 212 inauguriše Bartleta na pozorišnu scenu regiona”.

Komad “Ljubav ljubav ljubav”, koji je na srpski jezik prevela Milena Trobozić Garfild, tematski obrađuje probleme osvajanja slobode i pitanja slobode, borbe za ljudske slobode od 60-ih godina 20. veka do danas, a prema navodima Kolarova, to je i jedan od načina na koji se u ovoj sezoni artikuliše 60. godišnjica Ateljea 212 i vremena koje pripada životu tog teatra.

“U tročinskoj strukturi autor se bavi problemima slobode za vreme hipi i seksualne revolucije 60-ih, potom komunalnih protesta 90-ih i protesta protiv kapitalizma i okupacije sopstvenih sloboda u 2000-im. Radnja vešto postavlja okolnosti kao ljubavne zaplete koji su utemeljeni na relacijama heteroseksualnih normativa i porodičnih vrednosti da bi se kroz ta prepoznatljiva i opšta mesta autor kasnije bavio pitanjima sistema, društva i kolektivnih sloboda. Alisa je to vrlo vešto pročitala na sceni zajedno sa saradnicima i glumcima”, ocenio je Kokanov.



Kako je dodao Kokanov, “drugi nivo značenja komada i predstave je bavljenje popularnom kulturom i razvojem tehnologije, problemom nedostatka i nemogućnosti komunikacije”.

“Reč ljubav se u naslovu ponavlja tri puta, kao što komad ima tri čina, a stalno dovodi u pitanje da li je uopšte moguće ostvariti ljubav u borbi za sopstvenu slobodu i slobodu svojih partnera, svog okruženja i društva, da li je moguće realizovati ljubavni odnos u vremenu otuđenosti i nemogućnosti komunikacije”, kazao je Kokanov.

Uloge ljubavnog i bračnog para kroz tri epohe igraju Dara Džokić i Tihomir Stanić, a u glumačkom ansamblu su i Uroš Jakovljević, Filip Hajduković, Iva Ilinčić, Radmila Tomović i Dejan Dedić.

“Igram Sandru u tri čina – sa 19, zatim 40-ak i sa 60 i nekom godinom, ceo taj put, šta se desilo sa nama, sa celim svetom od novog vrlog sveta do danas, šta smo to uradili i šta smo ovom svetu ostavili. To bi bilo sve”, kratko je izjavila Dara Džokić.

Tihomir Stanić je rekao da jedva čeka publiku i da je “uveren da će se predstava ticati bukvalno svih gledalaca, od školaraca do penzionera”.

“Mislim da smo u jednom čvrstom rediteljskom konceptu pod strogom rediteljskom palicom Dara, Rada (Tomović) i ja i naše mlade kolege, napravili lepu i surovu predstavu, kakav je i život najčešće. Mislim da će se u predstavi prepoznati publika svih generacija i da imamo predstavu koja će zbog svoje tematike i zbog pameti kojom je Bartlet napisao tu na prvi pogled komediju, a u suštini surovu priču o ljudima, biti značajna i koja će se igrati godinama”, istakao je Stanić.

Scenograf Darko Nedeljković rekao je da je imao zanimljiv zadatak da predstavi tri epohe, koje je istraživao kroz boje i tehnologije, pominjući kao karakteristične izume za date periode kolor televizor, vokmen i ajped.

Kostimografkinja Jelisaveta Tatić Čuturilo rekla je da nije išla na jednostavnu rekonstrukciju epoha, već je nastojala da kroz kostimske znake sublimira duh određenih perioda.

Kompozitor Ivan Brkljačić naveo je Bitlse, bend Stoun rozis i Dejvida Getu.

“Poznate pesme neće se čuti bukvalno već su utkane u moju partituru, kao i atmosfera, zvuci emisije ‘Our World’ iz 1967. godine, demonstracija, ali i klasične muzike”, rekao je Brkljačić.

Konferenciji nije prisustvovala rediteljka Alisa Stojanović, a na pitanje novinara za razlog, upravnik Ateljea 212 Branimir Brstina odgovorio je: “Moja pretpostavka ili neka vrsta utiska je da je to jedna vrsta protesta zbog nekoliko poslednjih dana kada su se neke tehničke stvari dešavale onako kako ona nije zamislila, ne na način na koji je ona mislila da se to moralo odvijati. Mislim da je tu razlog zašto ona danas nije ovde, da pokaže svoj protest, što je legitimno. Predstavu je uradila, predstava je spremna za premijeru, bez ikakvih manjkavosti, a ja poštujem njen stav da danas ne bude prisutna, uz zahvalnost što je napravila dobru predstavu”.

(SEEcult.org)

Večno aktuelan Ričard III



Nova postavka čuvenog i još uvek aktuelnog Šekspirovog komada “Ričard Treći”, u režiji Snežane Trišić, premijerno će biti izvedena 24. aprila u Narodnom pozorištu u Beogradu, tačno 24 godine od poslednjeg premijernog izvođenja tog komada, tada u postavci Vide Ognjenović.

Najvećeg zlikovca i zavodljivog manipulatora klasične dramske literature igra prvak Drame NP Igor Đorđević, nakon svojevremeno maestralnog Predraga Mikija Manojlovića, a na scenu svog nekadašnjeg pozorišta, koje je napustila burnih 90-ih, vraća se Svetlana Bojković u ulozi vojvotkinje od Jorka.

Mlada rediteljka Snežana Trišić (35) izjavila je da su u vrlo teškom i uzbudljivom procesu otkrivali Šekspira i da ga zapravo otkrivaju i dalje, a nada se da će se u to uključiti i publika.

“Pregršt je tema koje je Šekspir otvorio sa 'Ričardom', od kojih su mnoge i za nas danas veoma važne i o kojima treba polemisati. Nismo izvodili zaključke na temu vlasti ili politike, dolaska na vlast, o čemu ‘Ričard’ zaista govori, nego smo se trudili da preispitamo jedno vreme koje karakterišu zlo, mržnja, opsesivna volja za moć, ratovi koji se vode u ime mira, vreme u kome civilizacija kolabira a Ričard postaje neki maestro jednog takvog poretka u kome vlada i opstaje zlo, u kome zlo postaje uslov egzistencije”, izjavila je ona 21. aprila na konferenciji za novinare.

Rediteljka je adaptirala komad sa dramaturzima Slavkom Milanovićem i Slobodanom Obradovićem.

“Pratili smo osnovnu priču, ali smo morali da se lišimo nekih podzapleta. Zanimalo nas je da pratimo dolazak vojvode Glostera – Ričarda Trećeg na presto, potom odlazak sa vlasti i sve ono što su struktura i metodi koji do toga dovode i od toga odvode. To jeste tumačeno iz perspektive današnjeg vremena, ali smo se trudili da predstava ipak premosti jaz od Šekspirove drame do našeg doba i da preispitamo šta su suštinski motivi i porivi koji navode na zlo, koje očigledno do danas vlada, opstaje i urušava ovu civilizaciju”, izjavila je Snežana Trišić.



Ističući da je reč o ogromnoj i kompleksnoj predstavi zahvalila je svim saradnicima na razumevanju i podršci, kao i direktoru Drame NP Željku Hubaču na pruženoj prilici da radi svog prvog Šekspira.

“Kada smo razgovarali koji bi to bio naslov važan za nas danas, jedan od presudnih razloga za izbor komada bilo je poznato pravilo: Postavite ‘Ričarda Trećeg’ onda kada imate Ričarda u ansamblu”, rekla je rediteljka, dodajući da pored Igora Đorđevića u predstavi postoje i druge fascinantne uloge i kreacije.

Igor Đorđević je izjavio da ne oseća tremu.

“Gotovo da imam tremu što nemam tremu, jer se od glumca koji radi neki ovako veliki lik očekuje prevelika uzbuđenost, ali ona je kod mene izostala pretpostavljam zato što sam miran. Imam utisak da nas sve nekako štiti, tu je najveći dramski pisac svih vremena, radim sa rediteljkom koju volim i poštujem, sa glumcima i autorskim timom sa kojima volim da sarađujem. Tako da sam radije odabrao da uživam u procesu nego da se stresiram i da imam potrebu da budem genijalan”, rekao je Đorđević.

“O mom Ričardu, o liku koji smo zapravo zajedno napravili, ne znam šta da kažem. Najbolje je da glumac o svom liku govori sa scene”, izjavio je Đorđević, napominjući u šali da je, radeći taj lik, potrošio sav šarm i rečitost koje Ričard ima, te je njemu ostalo samo ono dobro i humano, što ne zanima medije.

“Mislim da stvarno imamo divnu predstavu, ukoliko tehnički sve bude u redu. Nadam se da ova kuća ima dovoljno snage i volje da isprati tehnički zahtevnu predstavu. Sada očekujem publiku koja je u ovom komadu jedan od mojih glavnih partnera, jer intenzivno komuniciram sa publikom”, rekao je Đorđević.



Svetlana Bojković je izjavila da je izuzetno radosna što ponovo staje na scenu Narodnog pozorišta.

“Od svih scena na kojima sam igrala ona je najprijatnija za glumca. A sa ovim ansamblom osećala sam se fantastično. Direktni partneri su mi Igor, Nela Mihajlović (Elizabeta) i Nataša Ninković (Margareta). Divno smo se razumeli”, istakla je ona.

“Moj lik je najstariji u komadu, to je žena koja je prošla sve i svašta, sva moguća pogubljenja, smaknuća, svrgavanja sa vlasti i dolaženja na vlast drugih. Razmišljajući o njenom izgledu smatrala sam da treba da nosim sedu periku, a u istom času je to rekla i kostimografkinja. U trenutku smo se svi razumevali u detaljima, u tumačenju lika, u načinu igranja. Dopalo mi se u ovom ansamblu što smo svi jedni druge gledali i davali one sitne, zanatske primedbe, da pomognemo jedni drugima, a sve naravno u smislu što bolje predstave”, rekla je Svetlana Bojković, koja je NP napustila početkom 90-ih u znak protesta zbog političke smene uprave tog pozorišta.

U velikom ansamblu su i Nebojša Dugalić (Kralj Edvard), Bojan Žirović (Klarens), Aleksandar Srećković (Ričmond), Hadži Nenad Maričić (Rivers), Aleksandar Đurica (Vojvoda od Bakingema), Vanja Ejdus (Ledi Ana), Miloš Đorđević (Hastings), Pavle Jerinić (Kejtsbi), Branko Jerinić (Nadbiskup/Gradonačelnik ) i studenti Ivan Marković (Prvi ubica) i Miodrag Dragičević (Drugi ubica).

Scenograf je makedonski umetnik Valentin Svetozarev, kostimografkinja Marina Medenica Vukasović, kompozitor Irena Dragović, dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.

V.d direktora Drame NP Željko Hubač napomenuo je da se “Ričard Treći” retko radi u srpskom teatru, za razliku od sveta.

“To je verovatno najpolitičniji Šekspirov komad, a i jedan od najzahtevnijih – glumački, rediteljski i produkciono. Mi imamo sreću da smo mogli lako da napravimo podelu. Ponosan sam na veliki angažman ansambla tokom više od 80 proba, kao i celog kolektiva. Očekujem predstavu koja će obeležiti bar jednu deceniju u repertoaru Drame NP”, izjavio je Hubač.

*Foto: Vićencio

(SEEcult.org)

Barišnjikov - kruna 14. BFI



Slavni baletski igrač, ali i glumac Mihail Barišnjikov, izvešće tri puta od 23. do 25. aprila u Pozorištu na Terazijama predstavu "Brodski/Barišnjikov", kao svojevrsnu završnicu Beogradskog festivala igre (BFI), a kako je rekao u Beogradu, taj projekat za njega znači veoma lično putovanje zasnovano na dugom i bliskom prijateljstvu s ruskim pesnikom Josifom Brodskim.

Barišnjikov se obratio medijima u Biblioteci Skupštine Srbije, a predsednica parlamenta Maja Gojković, kao domaćin tog susreta, istakla je da joj je izuzetno zadovoljstvo i velika čast da pozdravi tako uvaženog gosta i svetski poznatog umetnika, zahvalivši mu što je prihvatio poziv da konferenciju održi u istorijskom zdanju koje je spomenik kulture Srbije.

Maja Gojković je zahvalila i direktorki BFI Aji Jung na proteklom 14. izdanju tog festivala, navodeći da je “podigao još jednu lestvicu više, ako je to uopšte moguće”.

“Aja, ja i parlament uspešno sarađujemo već tri godine. Ona je učinila da Srbija i Beograd dobiju zapaženo mesto na kulturnoj mapi sveta, zato uvek može da računa na institucionalnu podršku kada je u pitanju održavanje BFI. Veoma sam joj zahvalna što je učinila meni čast i Srbiji da imamo priliku da ugostimo gospodina Barišnjikova i što će Beograđani i ljudi iz regiona moći da uživaju u njegovoj predstavi”, izjavila je Maja Gojković.

Barišnjikov je uzvratio da je za njega “velika čast biti primljen na ovom istorijskom mestu”.

“Dirnut sam vašom pažnjom, nisam očekivao da će tako mnogo ljudi doći”, rekao je on i podsetio da je već gostovao u Srbiji, pre nekoliko godina u Novom Sadu.

“Predstava koju izvodim već neko vreme zasnovana je na poeziji velikog ruskog pesnika Josifa Brodskog. Taj projekat je za mene jedno vrlo lično putovanje. Moram da naglasim da to nije plesni šou, to je vrlo neobičan momenat u mom životu, neka vrsta tranzicije od plesa ka teatru”, izjavio je Barišnjikov na konferenciji koja je izazvala ogromno interesovanje novinara, uz učešće i američkog ambasadora Kajla Skata.



Pominjući da sa nestrpljenjem očekuje susret s beogradskom publikom, Barišnjikov je istakao da su “naše kulture istorijski vrlo bliske na mnogo načina”. “Vezuju nas religija, jezik, baština”, rekao je Barišnjikov, koji je projekat kojim gostuje na BFI realizovao u saradnji sa litvanskim rediteljem Alvisom Hermanisom.

“Predstavu igram na ruskom jeziku, ali biće i titlovani prevod. Rečeno mi je da je poezija Brodskog dobro poznata u Srbiji, ne samo u akademskim i književnim krugovima već i među običnim svetom. Trudiću se i nadam se da ću naći zajednički jezik sa publikom”, rekao je Barišnjikov.

Barišnjikov je ispričao i kako je nastala ta predstava.

“Pre oko pet godina upoznao sam velikog litvanskog pozorišnog reditelja Alvisa Hermanisa. Znao je da sam bio vrlo blizak sa Brodskim, da smo gajili prijateljstvo više od 20 godina i u razgovoru je izrazio svoju fascinaciju Josifovim delom. Kada mi je pomenuo ideju o predstavi u prvi mah sam mislio da se šali. Poezija na sceni, to je veoma težak zadatak. Međutim, ta ideja se kirstalisala tokom vremena i Hermanis je uspeo da me ubedi. Gledao sam nekoliko njegovih projekata u pozorištu i opera i ‘predao’ sam se. Odlučili smo da krenemo na taj put zajedno.

Premijera je bila u Rigi, gde sam rođen i živeo do svoje 16. godine, a Hermanis je direktor Novog Riga teatra, jako dobre trupe koja se bavi avangardnim pozorištem. Posle smo igrali u Americi, sada smo na jednomesečnoj turneji po Evropi koja startuje u Beogradu, a idemo u London, Nemačku, Švajcarsku, Izrael”, najavio je Barišnjikov.



Barišnjikov je istakao da je srećan što su svojim godinama još uvek nastupa.

“Nekada nisam mislio da ću sa 40, 50 još uvek igrati, a evo dogodine punim 70 i još sam na sceni. Ko god da je onaj gore, vrlo je ljubazan prema meni. Još uvek sam srećan kada igram, još uvek otkrivam teatar, još mu se radujem. I dalje sam uzbuđen kada izlazim pred publiku”, rekao je on.

Barišnjikov je podsetio da je počeo povremeno da nastupa u dramskom pozorištu još 80-ih godina: “Moja prva predstava bila je ‘Metamorfoze’. Igrao sam u komadima Beketa, Čehova, Bunjina, sarađivao sa velkim američkim rediteljem Bobom Vilsonom. Nedavno sam igrao u predstavi ‘Pisma jednom čoveku’, zasnovanoj na dnevniku slavnog ruskog baletskog umetnika Vaclava Nižinskog. Govoriti sa scene za mene je prirodno, doživljavam to kao produžetak onoga što sam uradio u plesnom teatru. Reditelji su me često koristili kao glumca koji ume dobro da se kreće ili kao igrača koji ume da glumi. Tako je za mene prirodna ova tranzicija iz igračkog u govorni svet”.

Pritom, kao je dodao, interesuje ga eksperimentalni, a ne klasični dramski teatar, što je zajednička crta za sve reditelje sa kojima je sarađivao.

“Nisam učio da budem klasični glumac, nego klasičan igrač. Ja jesam uvek bio fasciniram ruskim pozorištem, kasnije sam upoznao i zapadne klasike, ali mesto gde se dobro osećam je eksperimentalni teatar”, rekao je on.



Na pitanje šta bi savetovao mladim igračima, odgovorio je da uglavnom izbegava da to čini, ali da ipak ima jednu poruku i to za sve umetnike.

“Ako niste sto odsto sigurni da je to vaš izbor, onda ulazite u nešto što je zapravo ropstvo. Ako niste apsolutno sigurni da želite da se u potpunosti posvetite bilo teatru, muzici, slikanju, pisanju, a naročito igri, onda je besmisleno pokušavati. S tom idejom treba da zaspite i da se probudite. Ako ti nije slučaj, onda niste na pravom mestu”, naveo je Barišnjikov.

Barišnjikov je ocenio i da je program BFI impresivan i da daje izvanrednu priliku publici da otkrije ono najbolje u savremenoj igri, dodajući da će ubuduće i on sam biti verni podržavalac, a i pratilac tog “divnog festivala”.

Američki ambasador Kajl Skat izjavio je da je za ambasadu SAD čast što može da podržava BFI i podsetio da je na ove godine učestvovao Balet Hispaniko iz Njujorka.

Za gostovanje Barišnjikova rekao je da je posebna čast, jer je jedan od najvećih umetnika igre.

“A za to je zaslužna Aja Jung koja je postigla da BFI bude zaista jedan od centara pažnje na evropskoj kulturnoj sceni, predstavljajući širok spektar moderne igre i to ono najboje iz celog sveta”, istakao je ambasador Skat.

Barišnjikov je trebalo da nastupi u Beogradu uoči 14. BFI, ali je gostovanje odloženo zbog njegove povrede kolena prilikom izvođenja predstave “Nižinski” u Parizu početkom januara.

Predstava "Brodski/Barišnjikov”, čija su izvođenja rasprodata, nastala je u koprodukciji Barišnjikov art centra iz Njujorka i Novog teatra iz Rige.

Rađena je za jednog čoveka, a sličnosti u životnim biografijama Brodskog i Barišnjikova, pre svega napuštanje nekadašnjeg SSSR-a i odlazak u Ameriku, bile su dodatna inspiracija reditelju za priču o pravima na ljudsku slobodu.

Rođen 1948. godine u Rigi, Barišnjikov je nakon početka spektakularne karijere u lenjingradskom Kirov baletu, došao u SAD 1974. i nastanio se u Njujorku, kao prvak Američkog baletskog teatra (ABT). Godine 1979. pridružio se Njujork Siti baletu, a potom je imenovan za umetničkog direktora Američkog baletskog teatra, gde je, tokom naredne decenije predstavio novu generaciju igrača i koreografa. Od 1990. do 2002. Barišnjikov je bio direktor i igrač kompanije White Oak Dance Project, koju je osnovao s koreografom Markom Morisom. Svoj umetnički centar - Baryshnikov Arts Center u Njujorku, kreativni prostor za predstavljanje i negovanje multidisciplinarnih umetnika iz celog sveta, pokrenuo je 2005.

Barišnjikov je i glumac, nominovan je bio za Oskara, a širu popularnost stekao je i ulogom u popularnoj TV seriji “Seks i grad”.

Takođe, priznat je fotograf, čiji su radovi izlagani u muzejima i galerijama širom sveta, a autor je, između ostalog, i knjige “Mers, moj put” (2008).

Među brojnim priznanjima je nagrada Kenedi centra, Nacionalna medalja časti, nagrada Komonvelt, Chubb Fellowship, nagrada Džerom Robins i Vilcek nagrada iz 2012. godine, dok je 2010. dobio titulu francuskog oficira Legije časti.

(SEEcult.org)

Plesna biblioteka



Umetnički duo iz Brazila Neto Machado i Jorge Alencar, u saradnji sa beogradskim umetnikom Igorom Korugom, predstaviće 28. aprila u Domu kulture Studentski grad u Beogradu “Plesnu biblioteku”, projekat performativnog dokumentovanja izvedbi plesnih predstava korišćenjem pripovedačkih metoda.

“Plesna biblioteka” biće predstavljena od 18 do 20 sati u čitaonici biblioteke DKSG-a, u okviru rezidencijalnog programa #StationOne Stanice Servisa za savremeni ples, koji je namenjen umetnicima, istraživačima, teoretičarima i producentima koji se bave savremenim plesom i svim srodnim umetničkim, teorijskim i aktivističkim praksama.

Kako možemo dokumentovati ples koristeći koreografske metode? Kako ples, sa svojom efemernom nematerijalnošću, može da koreografiše sopstvenu istoriju, razumevajući ovaj proces kao politički motivisan čin sposoban da prevaziđe “zvaničnu istoriju” i “velike narative”? Kako koreografija može biti shvaćena kao uređaj za dokumentovanje iskustva plesa?

Biblioteka je mesto gde se ova pitanja odvijaju, a umesto knjiga, telo je medij za intimne priče u bliskom kontaktu sa publikom.

Izvedba će biti na srpskom i engleskom jeziku.

Projekat “Plesna biblioteka” razvijan je kroz umetničke rezidencije u više umetničkih konteksta: Akademie Schloš Solitude (Štutgart), #StationONE - Stanica Servis za savremeni ples (Beograd), Graner - Centre for Creation of The Body and Movement (Barselona) i Funarte - Fundação Nacional das Artes (Brazil).

Neto Machado radi kao izvođač/koreograf/reditelj u poljima plesa, pozorišta, vizuelnih umetnosti i filma. Jedan je od odgovornih za godišnji festival "IC - Arts Encounter" u Salvadoru. Umetnički rad predstavio je u više od 50 gradova u Brazilu, a učestvovao je i u različitim projektima sa umetnicima kao što su Jan Ritsema, Xavier Le Roy, Thiago Granato i Bojana Cvejić.

Jorge Alencar bavi se izvođačkim umetnostima, vizuelnim, kustoskim praksama, pisanjem i edukacijom. Diplomirao je socijalne komunikacije (UCSAL) i ples (UFBA), a ima i master diplomu u oblasti izvođačkih umetnosti (UFBA). Među njegovim radovima su dugometražni film “Pinta” i stendap plesna komedija “Tombé”. Njegovi radovi predstavljeni su u svim regionima Brazila i u raznim međunarodnim kontekstima. Tokom 2016. godine izveo je “Temporary Title” Xaviera Le Roya u Centre Pompidu u Parizu, kao deo Festival d’Automne. Od 2006. organizuje "IC - Encontro de Artes" i od 1998. radi na unapređenju "Dimenti" (produkcija kulture i razvoj umetničke sredine) u Salvadoru.

Igor Koruga radi kao samostalni umetnik u oblasti izvođačkih umetnosti (savremeni ples i koreografija). Diplomirao je na MA studijama etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na odseku Solo/Dance/Authorship na Univerzitetu umetnosti i Edukativnom plesnom centru (HZT) u Berlinu.

Član je Stanice Servisa za savremeni ples od 2006. godine, a učestvovao je u više umetničkih projekata i vaninstitucionalnih edukativnih platformi.

Sarađivao je sa brojnim lokalnim i internacionalnim organizacijama: TkH (RS), Weld (SE), Workspace Brussels (B), Lokomotiva (MK), Brainstore Project (BL), Trafo (HU), ProHelvetia (PL), a kao izvođač i koreograf radio je u okviru raznih pozorišta i kulturnih institucija, uključujući Narodno pozorište i Bitef teatar u Beogradu, Dansens Hus u Stokholmu, Tanz Quartier i Museum Quartier u Beču, Trafo u Budimpešti, DOCK 11, Uferstudios i HAU u Berlinu. Koruga svoje umetničke interese usmerava ka primeni koreografije kao sredstva za propitivanje različitih društvenih fenomena, vrednosti, odnosa, struktura i ideologija.

(SEEcult.org)

Preminuo akademik Vladimir Stojančević



Akademik dr Vladimir Stojančević, koji je radni vek proveo u Istorijskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, preminuo je 21. aprila u Beogradu u 95. godini, saopštila je SANU.

Rođen u Skoplјu 16. aprila 1923. godine, Stojančević je maturirao 1941. godine u Drugoj muškoj gimnaziji u Kragujevcu, a diplomirao 1950. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odseku za nacionalnu istoriju novog veka. Zvanje doktora nauka stekao je 1956. godine.

U Istorijskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti radio je od 1950. do 1984. godine, prošavši čitac spektar zvanja - od asistenta, preko naučnog saradnika i višeg naučnog saradnika do naučnog savetnika.

Za dopisnog člana Odelјenja istorijskih nauka SANU izabran je 1978, a za redovnog člana 1988. godine.

Za naučni rad dobio je više nagrada i priznanja, uključući Oktobarsku nagradu grada Beograda (1974), Diplomu sa medalјom Matice srpske (1976), Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1984), Orden Sv. Save prvog stepena (1999)...

Stojančević će biti sahranjen 24. aprila, na Novom groblјu u Beogradu.

(SEEcult.org)

Karavan Sređivanje dvorišta u Užicu i Požegi



Karavan Sređivanja dvorišta – dijaloške platforme Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, tokom vikenda nastavlja turneju po gradovima u Srbiji, a ovoga puta će obići Užice i Požegu, istražujući koliko građani tih gradova učestvuju u kulturnom životu zajednice, ima li na kulturnoj sceni mesta za njihove potrebe i prohteve, da li je to u ustanovama kulture ili van njih, kako misle da kulturna scena u gradu treba da izgleda, šta im nedostaje, šta bi promenili i kako, znaju li ljude koji misle slično, jesu li se povezali sa njima…

Karavan Sređivanja dvorišta će 22. aprila u 17 sati biti na Gradskom trgu u Užicu, a 23. aprila u 12 sati na platou ispred Narodne biblioteke Požega.

Zajedno sa festivalom Na pola puta, Forcom, Filmartom i ostalim sagovornicima, biće reči o mogućnostima razvoja lokalne scene, a posebno o participaciji mladih u kulturnom životu zajednice.

Prva tura Karavana Sređivanje dvorišta, u saradnji sa Umetnobilom Ivana Zupanca, odrzana je nedavno u Šapcu i Valjevu, pružajući priliku predstavnicima organizacijama, umetnicima, kulturnim radnicima i zainteresovanim građanima za razgovor o problemima koji muče nezavisnu kulturu, programima koji se realizuju i odnosima sa lokalnim vlastima i zajednicom.



“Sređivanje dvorišta” je dijaloška platforma NKSS o pitanjima koja su važna za delovanje organizacija i inicijativa civilnog društva u kulturi, a usmerena su na preispitivanje i artikulaciju njihove zajedničke pozicije u odnosu na javne politike, kao i aktivnije delovanje šireg opsega.

Sređivanje dvorišta krenulo je na turneju u saradnji sa Umetnobilom, jedinstvenim projektom “umetnosti na točkovima” koji je inicirao Ivan Zupanc – vozilom koje je i medijum za promenu društvene percepcije u sadašnjim stvarnim okolnostima.

Projekat Karavan Sređivanje dvorišta realizuje se u okviru programa Trag fondacije “Demokratija, to sam ja”.

(SEEcult.org)

Actopolis – Umetnost akcije



Izložba međunarodnog projekta “Actopolis – Umetnost akcije”, održanog 2016. godine u sedam evropskih gradova, u kojima je različitim programima preispitivao izazove pred kojima se nalaze urbani prostori i ulogu koju u tome imaju kultura, umetnost i aktivizam, biće otvorena 25. aprila u Muzeju grada Beograda, uz poseban fokus na umetničku i aktivističku produkciju nastalu u okviru beogradskog izdanja “Actopolisa”.

Na koji način urbani prostoru mogu da se, u vremenu njegovog ekonomskog iskorišćavanja i privatizacije, izgrade i održe kao zajednički prostori društva i koju ulogu igraju u tim procesima umetnost, kultura, arhitektura, samoorganizovano delovanje i aktivizam – pitanja su na koja su pokušali da odgovore umetnici, arhitekte, filozofi, urbanisti i aktivisti u Ankari/Mardinu, Atini, Bukureštu, Beogradu, Oberhauzenu, Sarajevu i Zagrebu. Materijali više od 45 njihovih projekata pokazuju bogat repertoar mogućnosti delovanja radi oblikovanja i menjanja današnjih gradova, koji će na izložbi biti predstavljen na 50 tabli, delimično otvorenog tipa, a delimično grupisanih u intimnije prostorne situacije.

Izložbu dopunjavaju punktovi koji su posvećeni filmskoj i video-produkciji projekta “Actopolis”, te sto sa materijalima za čitanje izložbenih kataloga i dodatno informisanje o viđenom, kao i “javni prostor” za akciju između polukružnih prostorija, koji nudi mogućnost za lokalne dopune, organizaciju pratećih programa i radionice.

Posebno će obimnije biti predstavljeni projekti 14 umetnika i umetničkih grupa iz Beograda, realizovani u maju 2016. godine u okviru intenzivnog programa beogradskog izdanja tog međunarodnog projekta Gete instituta i kulturne institucije Urbana umetnost Rura (Urbane Künste Ruhr), koji je povezao šest gradova Jugoistočne Evrope i Oberhauzen u Nemačkoj.

U programu “Formalno neformalna. Beogradska samoorganizovana kulturna produkcija”, čija je kustoskinja bila Mirjana Boba Stojadinović, učestvovalo je 14 umetnika i umetničkih grupa: Aleksandar Nikolić, Aleksandra Sekulić i Ivica Đorđević, Anica Vučetić, Irena Ristić, Kurs, Mariela Cvetić, Marija Radoš i Miroslav Karić (Remont), Marijana Cvetković, Nebojša Milikić i Tadej Kurepa, Nikola Radić Lucati, Umetnički kolektiv U10, Vahida Ramujkić i Noa Treister, Gradska gerila i Urbani inkubator.

Izložbu u Muzeju grada u Resavskoj dopunjava raznovrstan prateći program koji čine razgovori, prezentacije i performansi, a uz osvrt na prošlogodišnje beogradsko izdanje “Actopolisa” i predstavljanje pojedinačnih umetničkih praksi, biće reči i o različitim pitanjima kulturne politike, uključujući poziciju javnih institucija kulture, poresku politiku i krizu sistema vrednovanja u oblasti kulture.

Nakon svečanog otvaranja 25. aprila, prvi javni razgovor najavljen je za dva dana kasnije, a posvećen je svođenju iskustava iz prošlogodišnjeg “Actopolisa”, odnosno sagledavanju postignutog i kritičkoj refleksiji.

Nestajanje kulturne institucije kao funkcija investicionog ciklusa tema je razgovora koji će 29. aprila voditi Nikola Radić Lucati koji će, kako je najavljeno, produkciju pojma “sećanja” u ciklusu trajanja umetničke prakse i rezultirajućeg dela trasirati preko dvoznačnosti njene pozicije: njenog nestajanja, u zavisnosti od ne-permanentnih društvenih struktura, nosilaca ličnog, generacijski strukturisanog sećanja, te posledice procesa ekonomskog raspadanja koje erodira pre-digitalne, pre-liberalne institucije kulture u Srbiji. Druga pozicija, sa koje se kontekstualizuje nestalnost kulture je ulaganje u strukturisanje srpskog nacionalnog narativa projekcijom dominantnih socio-ekonomskih narativa samih investitora – nacionalnih i nad-nacionalnih tela, prateći promene njihovog fokusa i ciljeva. Tema razgovora će biti i sekundarni faktori koji utiču na formiranje pozicije umetničkog rada kao derivativnog objekta koji se stalno re-konstituiše u preseku političkog i ekonomskog.

Za 3. maj najavljeno je predstavljanje U10 kroz razgovor o radovima Sofije Crnjanski i Martine Petrović koje su se bavile ispitivanjem granica mogućnosti fotografije, njene pojavnosti i suštine da zabeleži i ovekoveči neuhvatljivo i nestajuće. Istražujući karakteristike sećanja koje se lako izmeni i izobliči, s jedne strane su dovodile u pitanje sposobnost fotografije da čini dokaz prošlog trenutka, a sa druge - ispitivale odnos analognog i digitalnog preplitanja u svetu umetnosti.

U10 (Lidija Delić, Marija Šević, Iva Kuzmanović, Isidora Krstić, Sava Knežević, Nina Ivanović, Nemanja Nikolić) predstavlja grupu od sedmoro umetnika koji imaju kustosko-organizacioni angažman u vođenju Umetničkog prostora U10, čije je osnovno težište da promoviše mlade umetnike na početku karijere.

Rad koji U10 predstavlja u okviru izložbe “Actopolisa” deo je obimne izložbe “A Light Room” koja je otvorena do 6. maja u U10.

Gradska gerila predstaviće 6. maja “Enciklopediju savamalskih bića” u vidu izložbe i prezentacije knjige čiji su autori Simon Marić (tekst) i Olga Jorgačević (ilustracije), a osnovna ideja je da kroz mešavinu fikcije i stvarnosti ukaže na istorijski značaj Savamale, ali i da na maštovit način skrene pažnju na njene probleme, specifičnosti, kao i njene skrivene i često zanemarene kutke. Autori teže da predstave prostor Savamale kao stanište mnogobrojnih i raznovrsnih izmišljenih bića koja svakodnevno utiču na tu gradsku četvrt, kako svojim postojanjem, tako i posrednim i neposrednim delanjem. Dvojezična knjiga - na srpskom i engleskom jeziku, preuzima formu klasične enciklopedije ili priručnika, dajući detaljne ilustracije bića, fotografije, opise njihovih staništa, životnih navika, stepena ugroženosti, kao i mapu gde se ona mogu naći, ali to čini na sebi svojstven način, neprestano se poigravajući sa maštom čitaoca, formom i likovnim rešenjima.

U “Enciklopediji savamalskih bića” se, između ostalog, može saznati zašto Španska kuća nema krov, zašto fasadožderi vole da proždiru fasade, koji mikroorganizam određuje granice Savamale, a koji virus voli da napada samo arhitekte. Otkriva i misterije laguma, alternativne i paralelne istorije Savamale, kao i načine na koje se manifestuje simbioza čoveka i tih stvorenja. Iako je u osnovi imaginarna, knjiga služi i kao vrsta hronike usled rapidnih promena koje se svakodnevno dešavaju u Savamali, koja je poslednjih par godina, inače, u posebnom fokusu javnosti i zbog megalomanskog projekta “Beograd na vodi”.

Ideja za knjigu rodila se 2015. godine, kao deo projekta Gradske gerile “Savamala Walks”, čiji je cilj bio otkrivanje grada na kreativan način putem ilustracije, fotografije, audio-vodiča, pisanih formi… Projekat je uključivao i nekoliko izložbi 3D modela savamalskih bića, koja su deo velike izložbe projekta “Actopolis”

Gradska gerila učestvuje u pratećem programu izložbe “Actopolis” i 15. maja, za kada je najavljen performans “Neuspeh kao praksa” kao rezultat jednonedeljne radionice realizovane sa Darkom Dragičevićem. U okviru jednonedeljne radionice, učesnici će se osvrnuti na generalno shvatanje neuspeha u zadatim sociološkim kontekstima, ispitujući normativne etike socijalnog ponašanja kroz upotrebu jezika, pokreta, međusobnih odnosa i kolektivnog pamćenja. Skup analitičkih i izvođačkih zadataka će poslužiti kao posmatranje u proizvodnji znanja u odnosu na sebe i druga tela u javnom prostoru. Završna prezentacija u vidu performansa i predavanja će predstaviti različite pokušaje partitura zasnovanih na tekstu, zvuku i pokretu.

Istoričari umetnosti i kustosi Miroslav Karić i Marija Radoš iz Remonta – nezavisne umetničke asocijacije predstaviće se 8. maja kroz “Studiju slučaja”, odnosno performativno crtanje Gorana Stojčetovića, jednog od raznorodnih umetnika koje su odabrali bili i za prošlogodišnje izdanje “Actopolisa”.

Stojčetović je odabrao da se na završnoj izložbi pomeša sa psihijatrijskim pacijentima sa kojima radi i da se predstavi kroz celinu koja ukazuje na zbir značajnih pojediničnih delova.

“Mnoge pojave uzimamo zdravo za gotovo, kao da postoje da bi nam bile ili ne po ukusu umesto da u njih uđemo, istražimo ih i razumemo. Čovek je klao, sekao, pekao, vešao, upucavao, raznosio u paramparčad, pretvarao u pepeo i prah, pretvarao u sapun... drugog čoveka tražeći svoj ukus”, naveo je Stojčetović povodom izložbe, u okviru koje će 8. maja izvesti performativno crtanje na najdirektniji način, uz spontani razgovor sa publikom i uključivanjem zainteresovanih u proces crtanja.

Stojčetović je na beogradsku umetničku scenu došao kao “autsajder”, izbeglica sa Kosova. Od februara 2015. godine vodi Art brut studio VMA, u okviru kojeg radi sa pacijentima Kluba lečenih psihoza Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

Deo pratećeg programa izložbe “Actopolis” posvećen je različitim pitanjima kulturne politike, a počinje 9. maja razgovorom na temu “Čije su javne institucije kulture?” koji je osmislila Marijana Cvetković kao nastavak istraživanja i debate o samoorganizovanoj platformi Druga scena, koja je delovala u Beogradu od 2005. do 2012. godine. Ovoga puta biće reči o tome čemu danas služe javne institucije kulture, odnosno kome se i kako obraćaju. S obzirom na to da je većina institucija kulture nastala u vreme socijalizma, sa vrlo jasnom društvenom misijom i zadacima koji su bili usmereni na podizanje nivoa obrazovanja, kulture i kvaliteta života građana, čini se da je danas urgentno artikulisati njihovu ulogu u promenjenim društveno-političko-ekonomskim uslovima. Kako se ta artikulacija u poslednjih više od 25 godina nije dogodila u samim institucijama, kulturnim i javnm politikama, Marijana Cvetković pokreće javnu debatu o tome kako danas građani da preuzmu svoje institucije kulture i odlučuju o njima pre nego što većina njih bude rasformirana, (i formalno) privatizovana, pripojena profitabilnim preduzećima ili jenostavno, iscrpljena do spontanog nestajanja.

Okrugli sto pokrenuće pitanja zajedničkog u polju kulture (commons), javnog-civilnog partnerstva, modela učešća građana u odlučivanju u polju kulture i druge teme kojima će biti postavljeno pitanje: Čije su javne institucije kulture? Okrugli sto vodiće članovi Grupe za digitalni, obrazovni i kulturni commons Studija zajedničkog - Marijana Cvetković, Marija Jakovljević, Miloš Kovačević i Milica Gudović sa gostima.

Za 11. maj najavljen je razgovor na temu “Delatnost kulture i poreska politika” koji je osmislila grupa umetnika na poziv Anice Vučetić.

Dragoslav Krnajski, Mirjana Denkov, Nina Todorović i Anica Vučetić baviće se problemom poreskih olakšica za ulaganja u kulturi, oporezivanjem otkupa umetničkih dela, porezima na materijal i sredstva za rad umetnika, plaćanjem doprinosa samostalnim umetnicima za PIO i zdravstveno osiguranje…

Da li država kroz poresku politiku ima definisan sistem vrednovanja i u kojoj meri i na koji način se država uključuje u sistem vrednovanja kroz sferu poreske politike i da li postoji međuresorna povezanost Ministarstva finansija i Ministarstva kulture – neka su od pitanja koja će

Inicijativa, koju čine Krnajski, Mirjana Denkov, Nina Todorović i Anica Vučetić, najavila je i za 17. maj zanimljiv razgovor o jednom od gorućih pitanja umetničke scene u Srbiji - krizi sistema vrednovanja u kulturi i mogućim rešenjima. Učesnici će se osvrnuti na kriterijume vrednovanja u oblasti vizuelne umetnosti koje uspostavljaju umetnička udruženja i državna uprava kroz različita stručna tela, komisije, odbore, kao i na javnost i transparentnost njihovog rada, način izbora, funkcionisanja i kontrole. Uspostavljanje definisanog sistema vrednovanja bi trebalo da ima za posledicu dosledno nagrađivanje kulturnih radnika. Između ostalog postaviće i pitanje mogućnosti zaštite sistema od stranačkih upliva i nestručnih kadrova.

Beogradsko izdanje završne izložbe “Actopolisa” predstaviće i goste iz atinskog izdanja tog projekta Eftimisa Teua (Efthimis Theou) i Elektru Angelopulu (Angelopoulou), koji će 19. maja izvesti performans radnog naziva “Gavdos: Kuća - predavanje meke moći” (na engleskom, nemačkom i grčkom jeziku).

Strukturisan narativ o kući vrti se oko ruina zgrade stare 3.500 godina na ostrvu Gavdos, najjužnije tačke Evrope. Kuća je u zoni bezbednosti, kao prostor za produkciju fantazija, kao mesto na kojem se živi i umire. Umetnici Eftimis Teu i Elektra Angelopulu koriste metodologije koje proizilaze iz senzorne arheologije, etnografije i teorije prostora da bi postavili pitanja o porodičnom životu, enterijeru, eksterijeru, kao i o privatnom i javnom, u cilju provociranja ideje o lokalnom i translokalnom, o materijalnoj prošlosti i upotrebi istorije i javnog života i javnih prava.

Razmene između lokaliteta i geografija biće upotrebljene u performansu da bi se preispitala mejnstrim zloupotreba pojmova kao što su kriza i jug.

Atinsko izdanje “Actopolisa”, koje su kurirale Elpida Karaba i Glikerija Statopulu, predstavilo je “Predavanja meke moći”, program posvećen pojmu “meke moći” koji je proistekao iz diplomatije kako bi ukazao na vrstu moći koju koriste kultura, znanje i druge vrste indirektnih disciplinskih modusa da kanonizuju subjektivnosti u odnosu na ideologiju moćnih. PAT (Privremena akademija umetnosti) koristi predavanja o toj pojmu kao sredstvo da okrene smer te moći i da nas, kako navode umetnici, natera da preispitamo ideju “javnog” kao sferu polaganja prava unutar i mimo prostornih ograničenja.

Izložba “Actopolis – Umetnost akcije” biće otvorena u Muzeju grada Beograda u Resavskoj do 20. maja na drugom spratu tog bivšeg vojnog zdanja u kojem će paralelno biti održan i deo programa 12. Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA) “Dvorište ideja".

Program izložbe i pratećih događaja nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

*Pogledajte i dokumentarni video o prošlogodišnjem izdanju beogradskog dela projekta “Actopolis”, nastao u produkciji Gete instituta i postprodukciji portala SEEcult.org

(SEEcult.org)

Konkurs za direktora KC Požega, uprkos sudskoj odluci



Kulturni centar Požega raspisao je konkurs za direktora iako je nedavnom drugostepenom sudskom odlukom potvrđeno da je ugledna istoričarka umetnosti Slađana Petrović Varagić u februaru 2016. godine nezakonito smenjena sa mesta direktorke požeškog kulturnog centra.

Umesto da stanje na čelu KC Požega uskladi sa sudskom odlukom o poništenju razrešenja Slađane Petrović Varagić, Upravni odbor tog kulturnog centra objavio je 26. aprila konkurs za izbor direktora na period od četiri godine.

Prema uslovima konkursa, kandidat treba da ima visoku stručnu spremu društvenog smera, pet godina radnog iskustva u struci, da poseduje organizacione sposobnosti i da predloži program rada i razvoja te utanove kulture.

Uz dokumenta koja je potrebno podneti, konkursom je kao poseban uslov, propisan članom 36 Zakona o kulturi, naveden i četvorogodišnji plan unapređenja rada KC Požega.

Prijava sa dokazima o ispunjenosti uslova podnosi se na adresu tog kulturnog centra u roku od 15 dana od dana objavlјivanja konkursa, odnosno 26. aprila.

Apelacioni sud u Kragujevcu odbacio je nedavno kao neosnovanu žalbu Opštine Požega na prvostepenu presudu Višeg suda u Užicu o nezakonitoj smeni ugledne istoričarke umetnosti Slađane Petrović Varagić sa mesta direktora Kulturnog centra Požega, ali se proglasio nenadležnim da je i vrati na tu funkciju.

Slađana Petrović Varagić je stoga najavila zahtev za reviziju dela presude Apelacionog suda u vezi sa stavom da je nenadležan da odlučuje o njenom vraćanju na mesto direktora KC Požega.

Tužbom Slađane Petrović Varagić je tražen poništaj Rešenja Opštine Požega o njenom razrešenju, ali je tražena i njena potpuna reintegracija - u smislu da - ako je rešenje nezakonito, onda je jedina moguća opcija njeno vraćanje na mesto direktora, jer se jedino tako otklanjaju pravne posledice nezakonitog rešenja.

Požeške vlasti uložile su u septembru 2016. godine Apelacionom sudu u Kragujevcu žalbu na presudu Višeg suda u Užicu kojom poništeno rešenje SO Požega o razrešenju Slađane Petrović Varagić. Opština Požega ocenila je u žalbi da je Viši sud pogrešno ocenio dokaze koje, inače, prema navodima prvostepene presude, požeške vlasti tokom sudskog postupka nisu ni iznele u svoju korist.

Predsednik Opštine Požega Milan Božić izazvao je seriju burnih reakcija u javnosti izjavama kojima je, između ostalog, poručivao i da Slađana Petrović Varagić – dok je on predsednik, neće biti direktorka čak ni ako Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu.

“Matematika je pokazala da je za vreme njenog direktorovanja porasla gledanost rijalitija. Empirijski je dokazano da je meni skočio rejting od kada je ona ušla u sukob sa mnom. Forsirala je strane izložbe, Požežanima nerazumljive, pa je umesto srpskih preslica izlagala japanske kukice. To kod mene ne može da prođe”, izjavio je svojevremeno Božić “Blicu”, a za Radio Slobodna Evropa naveo je bio i da se uzda u taktiku “migoljenja”.

Slađana Petrović Varagić razrešena je u februaru 2016. godine, nakon promene vlasti u Požegi i to svega nekoliko meseci uoči lokalnih izbora, posle kojih je ostala ista vladajuća garnitura na čelu s Milanom Božićem iz Srpske napredne stranke.

Predsednik SO Požega je pre razrešenja Slađane Petrović Varagić, odnosno ubrzo nakon dolaka na vlast, pokušao da izdejstvuje njenu ostavku, ali je ona to odbila. Razrešena je nakon tromesečnih pritisaka da podnese ostavku, praćenih optužbama o navodno slaboj posećenosti Gradske galerije.

Slađana Petrović Varagić dobila je podršku više od 2.000 građana koji su potpisali peticiju protiv njene smene.

Političke pritiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su bili i Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, Srpski PEN centar i mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je ubrzo nakon smene Slađane Petrović Varagić da je ta odluka lokalnog parlamenta neprihvatlјiva i neobjašnjiva i pozvalo nadležne da je preispitaju.

(SEEcult.org)

Irma Balakauskaite - Stanja



Izložba grafika “Stanja” litvanske umetnice Irme Balakauskaite biće otvorena 27. aprila u Grafičkom kolektivu, povodom nagrade na drugom Međunarodnom trijenalu grafike u Beogradu 2014. godine.

Autorka pronalazi stvaralački podsticaj u tišini prirodnog ambijenta i njegovim procesima kretanja, rasta, razvoja, opadanja i smrti, kao i u kulturnom nasleđu i tradiciji baltičkog podneblja. Impresije o viđenom i doživljenom sublimira u monumentalne poetične likovne forme ili fragmentarne, linearne ritmove grafičkog otiska i simboličke forme svedenog izraza. U fokusu njenog interesovanja su emotivna i duhovna stanja koja nastaju kroz problematizovanje odnosa čoveka i prirodnog okruženja i/ili realnosti.

Izložba obuhvata radove nastale tokom prethodne tri godine, a deo je pratećeg programa trećeg Međunarodnog trijenala grafike, koje će biti otvoreno 27. aprila u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić".

Prema navodima Grafičkog kolektiva, Irma Balakauskaite, koja je po obrazovanju slikarka, sa mnogo radoznalosti eksperimentiše i traži moguće načine izraza svoje poetske vizije. Gradi matricu od gipsa - moglo bi se reći vaja je, praveći minuciozni reljef sa koga otiskuje svoje grafike bliske slikarskom kvalitetu. Koristeći crni papir kao osnovu na kojoj štampa pokrivnom belom bojom, umetnica sledi obrnutu logiku i na crnoj površini gradi bogate valerske situacije reljefnim belinama, dobijajući mističnu, onirički intoniranu metafizičku sliku.

Taj ciklus grafika, kako je navedeno, ukazuje na težnju umetnice da harmonizuje tri različita pristupa likovnom stvaralaštvu: grafički, slikarski i iskustva lutkarskog pozorišta, povezujući ih sponom spontanog i ekspresivnog crteža.



U njenim radovima dominiraju crna linija i guste mreže razigranih ritmova koje oživljavaju kompoziciju.

Rođena 1968. u Kijevu, Irma Balakauskaite diplomirala je slikarstvo na Umetničkoj akademiji u Vilnjusu, a stvara u oblastima slikarsta, grafike, skulpture i scenografije. Samostalno je izlagala na 14 izložbi u Litvaniji, a učestvovala i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Članica je grafičarske sekcije Udruženja litvanskih umetnika od 1999. godine, a živi i radi u Vilnjusu.

Povodom izložbe u Grafičkom kolektivu, doputovala je u Beograd, a njene radove moguće je videti do 13. maja.

(SEEcult.org)

Preminuo Nikola Janković



Akademik i vajar Nikola Koka Janković, član više umetničkih grupa i dugogodišnji profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, preminuo je 25. aprila u 91. godini, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti.

Janković je završio 1950. godine Akademiju za likovne umetnosti, u klasi profesora Lojza Dolinara i Sretena Stojanovića, a godine 1952. i postdiplomske studije, takođe kod prof. Stojanovića. Za vanrednog profesora FLU izabran je 1970, a za redovnog 1978. godine.

Nјegov rad obuhvata sve oblasti skulpture: portrete, sitnu plastiku, spomenike, mnogobrojne biste, plakete, medalјe i dr.

Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), grupe Samostalni i Beogradske grupe, kao i Društva srpskih umetnika “Lada”.

Imao je osam samostalnih izložbi u Beogradu, Valјevu, Kragujevcu, Berlinu, Novom Sadu i Kruševcu, a 1970. učestvovao je na izložbi “Savremena jugoslovenska skulptura” u Londonu.

Za dopisnog člana Odelјenja likovne i muzičke umetnosti SANU izabran je 1997. godine, a za redovnog 2006. godine.

Bio je član Predsedništva SANU, Stručnog saveta Biblioteke SANU i Odbora za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti SANU, kao i član upravnih odbora FLU, Fonda “Ivan Tabaković”, programskog saveta manifestacije “Dani srpskog duhovnog preobraženja”, Odbora za dodelu nagrade Vukove zadužbine iz oblasti umetnosti…

Dobitnik je Zlatnog dleta ULUS-a, prve nagrade za bistu Lazi Kostiću, nagrade ULUS-a za sitnu plastiku, nagrade Društva srpskih umetnika “Lada” za skulpturu, Aprilske nagrade Beograda, kao i godišnje nagrade Vukove zadužbine.

(SEEcult.org)

Retrospektiva Brace Dimitrijevića

http://www.seecult.org/vest/retrospektiva-brace-dimitrijevica

Pariz – Novi Sad



Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu započinje saradnju sa privatnom pariskom Galerijom “Centar” (Galerie Du Centre) izložbom “Pariz – Novi Sad”, na kojoj od 27. aprila predstavlja slikarsku umetničku scenu starije generacije iz Francuske, Velike Britanije, SAD i Poljske.

Galerija “Centar”, osnovana 1973. godine, prevashodno se bavi narativnom figuracijom i pop-artom, a zastupa je njen vlasnik i direktor galerije Alen Mataraso.

Prema rečima Matarasa, njegova specijalnost je drugi pogled.

“Izložbe se nižu, ali mi ih zaboravljamo, jer vreme brzo prolazi, skrajnemo važne umetnike pamteći jedino umetnika koji je bio predstavnik novog pokreta. Moj cilj je da zarad istorije umetnosti izdvojim one koji su usput zaboravljeni! Volim da ponovo otkrivam te zaboravljene umetnike, a tu mora da stupi na snagu ‘drugi pogled’ kako bi se istakli umetnici koje je trebalo uzeti u obzir, ali su nam promakli. To je moja strast, ima mnogo toga što treba ponovo otkriti”, naveo je Mataraso povodom izložbe u MSUV.

U poslednje vreme, Galerija “Centar” teži da istraži detaljnije englesku istoriju pop arta i novi trend u nastajanju: žene pionirke međunarodnog pop arta.

Umetnici koji učestvuju na izložbi u MSUV su: Authouart Daniel (1943), Ascal Bernard (1943), Compiano (1973), Grataloup (1935), Guyomard (1936), Kriki (1965), Tysblat Michel (1936-2013), Teysier Fernand (1937-1988) i Aurelie de la Cadiere (1968) iz Francuske, te Bosher Derek (1937), Davidson Antony (1939), Hawort Jean (1942) iz Velike Britanije i Objectal, Proveler Emanuel (1918-1981) iz Poljske.



Ville de Bernard Ascal, Grad 2, ulje na platnu 146x114 cm, 1969. Privatna kolekcija

U okviru izložbe, za 28. april najavljeno je predavanje na temu “Muzeji i privatne kolekcije – uimetnost i tržište danas”, a govoriće Alain Matarasso, istoričarka umetnosti Lydia Harambourg, istoričar umetnosti Renaud Faraoux i slikari: Compiano, Donaldson, De La Cadiere, Ascal i Gyomard.

Izložba će biti otvorena do 27. maja, a njen koordinator je Radovan Jokić, v.d. direktor MSUV.

(SEEcult.org)

Preminuo Vito Akonči



Uticajni američki umetnik i jedan od pionira performansa Vito Akonči (Acconci), koji je od 70-ih godina 20. veka ostavio veliki trag na svetskoj umetničkoj sceni, ali i u oblasti arhitekture, preminuo je 28. aprila u 78. godini.

Akonči je preminuo od posledica moždanog udara, izjavio je za Artnet njegov art diler Keni Šakter.

Akonči je poseban uticaj ostvario u oblasti umetnosti performansa, ali i eksperimentalne arhitekture, a bavio se i video, fotografijom i drugim umetničkim izrazima.

Rođen 24. januara 1940. godine u Bronksu, Akonči se najpre 60-ih godina 20. veka bavio eksperimentalnom poezijom, a proslavio se performansima 70-ih, među kojima je i čuveni “Seedbed” (1972) u Sonebend galeriji, tokom kojeg je bio sakriven dve nedelje ispod lažnog poda, te izgovarao preko mikrofona seksualne fantazije o prolaznicima koji su hodali iznad njega, zvučno masturbirajući pritom. Taj performans je Marina Abramović 2006. godine odabrala da ponovo izvede sa još šest istorijskih performansa drugih čuvenih umetnika, u okviru projekta “Sedam lakih komada”.

Među najpoznatijim Akončijevim performansima iz ranog perioda je “Following Piece” (1969), tokom kojeg je pratio slučajno odabrane prolaznike na ulici sve dok ne uđu u svoj privatni prostor, zatim “Trademarks” (1970), tokom kojeg je sedeo nag na podu, udarao se, ujedao... a potom ožiljke od udaraca punio tušem i ostavljao tako tragove - stvorivši od tela “ljudski pečat”.



Slično drugim pionirima umetnosti performansa iz 70-ih, Akončija je istraživanje ranjivosti tela vodilo do spektakularnih, ponekad za mnoge čudnih site-specific radova.

Već sredinom 70-ih udaljio se od tela, opisujući taj zaokret kao neku vrstu prelaska iz “psihološkog u društveno ja”.

Veliki preokret u njegovoj praksi bio je prvi site-specific projekat “Way Station I (Study Chamber)” (1983) na Midlberi koledžu - mali paviljon dekorisan velikim slikama karata za igranje spolja i natpisima “GOD”, “MAN” i “DOG” unutra. Tim radom izazvao je burnu raspravu, a vandali su ga spalili 1985.

Ipak, taj rad je označio Akončijev definitivan prelazak sa performansa na arhitekturu, a 1988. godine osnovao je i svoj Akonči studio. U to vreme mu je Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku organizovao izložbu posvećenu “javnoj prirodi” njegovih radova u proteklih pet godina.



Među najpoznatijim naručenim projektima njegovog studija je eksperimentalna, transformativna fasada za Storefront za umetnost i arhitekturu u Njujorku, koju je kreirao sa arhitektom Stivenom Holom (Steven Holl) 1992. godine. Ta arhitektonska instalacija je doživljena kao svojevrsni nastavak ispitivanja tema privatnog i javnog prostora, koje je pokrenuo performansima “Following Piece” i “Seedbed”.

Akonči studio kreirao je najneočekivanije vrste prostora, kao što je školjkolika platforma na reci Mur u Gracu, poznata kao Mur ostrvo, koja je osmišljena da bude i most, pozorište, kafić, pa čak i igralište za decu, a napravljena je 2003. godine povodom titule Evropske prestonice kulture.

Akonči je u jednom intervjuu 2007. godine, odgovarajući na pitanje da li daje prednost arhitekturi ili umetnosti, izjavio da je lepa stvar u vezi sa arhitekturom to što podrazumeva anticipiranje obnove, koje ne može da pronađe u umetnosti, jer bi umetnost trebalo da bude nepromenljiva. Jedine stvari koje su nepromenljive su nadgrobni spomenici, dodao je Akonči za Architectural Record.

Za “Seedbad” je kasnije izjavio da mu je uništio život, jer su ga mnogi uvek poistovećivali sa tim performansom, a uradio je toliko drugih različitih projekata...

Govorio je i da svet vidi kao izazov za promene, te da je uvek želeo da radi projekte koje nikada ranije nije video. Nije ga briga za konzistentnost, niti voli tehnike. “Ako radite previše istih stvari, počinjete da se krećete unazad”, govorio je Akonči.

(SEEcult.org)

Subotički kulturni radnici u odbrani struke



Kulturni radnici i umetnici u Subotici, revoltirani načinom imenovanja v.d. direktora Art bioskopa “Aleksandar Lifka” i posebno obezvređivanjem značaja stručnosti za rad u kulturi, poručili su da će se svim snagama boriti protiv napada na svoju “plemenitu profesiju i svim snagama čuvati njeno dostojanstvo” koje je surovo narušeno.

Reakcija je usledila povodom istupa odbornice vladajuće Srpske napredne stranke Josipe Ivanković u toku diskusije u Skupštini grada Subotice o imenovanju novog v. d. direktora “Lifke”, odnosno njenog stava da “za rad u kulturi nisu potrebne posebne kvalifikacije”, kao i slične izjave njenog stranačkog kolege i potpredsednika parlamenta Veljka Vojnića da “onaj ko želi da se bavi kulturom, nije mu potrebno posebno obrazovanje”.

Joipa Ivanković to je rekla kao vid obrazloženja za odluku da se za v.d. direktora Art bioskopa “Aleksandar Lifka” imenuje inženjer agronomije i ekonomista Gordana Guberinić, koja je do sada radila poslove ni izdaleka vezane za kulturu.

“Raditi poslove u domenu kulture znači služiti javnom interesu i opštem dobru. Institucije u kulturi građene su vekovima, a njihovo postojanje regulisano zakonima i propisima koji, između ostalog, brane stečeno i dostignuto nasleđe čovečanstva od nasrtljivosti neznanja i namerne zloupotrebe. Kvalifikacije koje imaju zaposleni u kulturnim ustanovama stiču se pohađanjem studija na odgovarajućim fakultetima humanističkog usmerenja, polaganjem državnih stručnih ispita i potvrđuju svakodnevnim radom, čiji su rezultati veoma vidljivi korisnicima programa ustanova kulture”, naveli u potpisnici otvorenog pisma javnosti, najoštrije osuđujući paušalne izjave odbornika Skupštine grada.

Smatrajući da te izjave počivaju na “relativizaciji dostignutih standarda i stručnosti i profesionalnog integriteta cele zajednice delatnika u kulturi”, naglasili su da ih duboko pogađa i brine činjenica da ljudi koji misle da su kvalifikacije suvišne za rad u kulturi treba da odlučuju o toj delatnosti.

“Građanima Subotice mi, dole potpisani, želimo da poručimo da su ustanove kulture našeg grada pune ljudi koji svoja znanja, kvalifikacije i kompetencije iz dana u dan stavljaju u službu očuvanja našeg zajedničkog nasleđa i stvaranja novih vrednosti u kulturi, i da će to činiti i dalje. Svim snagama ćemo se boriti protiv napada na našu plemenitu profesiju i svim snagama čuvati njeno dostojanstvo koje je juče toliko surovo narušeno”, navela je grupa od oko 25 kulturnih radnika i umetnika.

Pismo su potpisali: istoričar i muzejski savetnik Mirko Grlica iz Gradskog muzeja Subotica, slikar konzervator Goran Bolić, diplomirani glumac Arpad Černik, istoričar umetnosti Neda Džamić, slikar konzervator mr Aleksandra Jeftić, glumci Narodnog pozorišta/Népsziház Greguš Erdelji Hermina, Körmöci Petronella i Kovács Nemes Andor, akademska grafičarka, kustokinja pedagog Savremene galerije Subotica Jasmina Jovančić Vidaković, akademski slikar i kustos Savremene galerije Subotica Miroslav Jovančić, antropolog dr Gabriella Kajdocsi Lovász, slikar-restaurator dr Zsuzsanna Korhecz Papp, akademski vajar Daniela Mamužić, saradnik Gradskog muzeja Subotica Pavle Menalo, filmki radnik i jedan od selektora Festivala evropskog filma Palić Petar Mitrić, etnograf dr Papp Árpád, Ana Patarčić, diplomirana glumica Pesitz Monika, Gordana Prčić Vujnović, vajar konzervator Maja Rakočević Cvijanov, Sziraczky Katalin, reditelj Sabolč Tolnai, istoričarka umetnosti i direktorka Savremene galerije Subotica Nela Tonković i menadžer za kulturu u Fondaciji “Danilo Kiš” Gordana Vukov Ciganjik.

Skupština Subotice imenovala je 27. aprila za v.d. direktora Art bioskopa “Aleksandar Lifka” Gordanu Guberinić, uprkos protivljenju opozicije koja je navela da vlast nije iznela argumente zbog čega imenuje osobu sa kvalifikacijama iz biofarminga i ekonomije, a ne iz kulture.

Bez objašnnjena je ostala i odluka Upravnog odbora “Lifke” da ne podreži izbor ni jednog od dva kandidata koja su se prijavila konkurs za novog direktora – dosadašnje direktorke Viktorije Šimon Vuletić i Emeke Berenji.

Nova v.d. direktorka “Lifke” diplomirala je ekonomiju na studijskom programu za menadžment, bankarstvo i berzansko poslovanje Fakulteta ua mendžment u Zaječaru, a agronomiju na studijskom programu za biofarming Fakulteta za biofarming u Somboru. Radni vek provela je kao glavni tehnolog prehrane i mešaone stočne hrane u preduzeću “Agroseme-Panonija” i kao laborant u “Agrolabu”.

(SEEcult.org)

Bordel Balkan u Prištini, uprkos pretnjama



Provokativna predstava “Bordel Balkan” prištinskog dramskog autora Jetona Neziraja, koju je režirao Andraš Urban iz Subotice, premijerno je izvedena 28. aprila u Narodnom pozorištu u Prištini uz jako prisustvo policije, a protekla je bez incidenata, uprkos pretnjama smrću Neziraju i najavi kosovskih ratnih vojnih veterana da će je sprečiti.

“Mnogo stresa, tenzije i policijskog prisustva, ali na kraju – sve je prošlo dobro. Radujemo se novim izvođenjima”, naveo je Jeziraj na Fejsbuku pole premijere, a uoči prve reprize svoje nove predstave, 29. aprila. Neziraj je zahvalio prijateljima, rodbini, kolegama i medijima, koji su izrazili solidarnost povodom pretnji koje je dobio, dodajući da takva podrška mnogo znači i njemu i njegovom timu u kojem su i Irena Popović (muzika), Yilka Brada (kostim) i Zeni Ballazhi (scenografija).

Neziraj je dan uoči premijere objavio da je dobio pretnje smrću od grupe ratnih veterana, koji su ušli u Narodno pozorište i najavili da će sprečiti silom premijeru predstave “Bordel Balkan”.

Pretnje su uputili predstavnici Organizacije ratnih vojnih veterana (WVO) Oslobodilačke vojske Kosova (OVK/KLA), koji smatraju da predstava “Bordel Balkan” uvredljivo govori o njihovoj borbi za nezavisnost Kosova.

WVO je, kako je naveo PrishtinaInsight.com, potvrdila i saopštenjem da planira da blokira premijeru predstave koju je “napisao Jeton Neziraj, a režirao srpski reditelj”. Iako nisu videli predstavu, pripadnici WVO su naveli da imaju informacije da “Bordel Balkan” degradira “borbu OVK i nacionalne vrednosti”. Pozivajući na bojkot, naveli su i da su se “sreli sa autorom takozvane predstave, ali da je on odbio da im pokaže tekst”.

“Pozivamo publiku da ne dođe na predstavu koja ismeva naše nacionalne vrednosti. Mi ćemo je, kao KLA, blokirati”, poručili su ratni veterani uoči premijere nove predstave Neziraja, zasnovane na motivima Eshilove tetralogije “Orestija”.



Neziraj je odgovorio na pretnje pozivom građanima da dođu na premijeru i zaštite slobodu govora.

“Ovo bi trebalo da bude bitka koja e tiče svih nas, bitka ljudi koji žele slobodu stvaralaštva i slobodu govora nasuprot pretnjama, ucenama i pozivima na ubistvo”, poručio je Neziraj, koji je ceo slučaj prijavio policiji.

Prema rečima Neziraja, burne reakcije na još neviđenu predstavu ukazuju da je reč o manipulaciji nekoga ko želi da kreira skandal u vezi sa njegovim komadom i vrati Kosovo u vreme tame, kada su, između ostalog, estetske vrednosti i pozorišne standarde kreirali neprofesionalci.

Pretnje Neziraju oštro je osudilo i Udruženje pozorišnih umetnika Kosova (SHATK), a reagovalo je i kosovsko Ministarstvo kulture, omladine i sporta, koje je kratko saopštilo da podržava rad i nezavisno funkcionisanje Narodnog pozorišta, kao i svih nacionalnih institucija kulture, te da smatra da kreativna sloboda i nezavisno funkcionisanje institucija kulture ne smeju biti ugroženi u bilo kojem slučaju.

“Odlučivanje i nezavisno funkcionisanje institucija su osnovne vrednosti našeg društva”, saopštilo je Ministarstvo kulture, navodeći da Narodno pozorište ima pravo da samostalno odlučuje o repertoaru, te da ono samo nema pravo da se meša. Od drugih nadležnih organa očekuje da obezbede normalne uslove za rad.



Znatno direktnije reagovalo je Udruženje pozorišnih umetnika Kosova, koje je navelo da pretnje saopštenjima i direktan pritisak na Neziraja i druge umetnike i učesnike predstave “Bordel Balkan” predstavljaju udar ne samo na slobodu izražavanja i slobodu govora i stvaralaštva, već ugrožavaju i život i integritet umetnika, preneo je portal kultplus.com.

“U demokratskoj, slobodnoj, suverenoj io nezavisnoj zemlji takve pretnje ozbiljno ugrožavaju osnovne demokratske vrednosti i slobodu umetničkog izražavanja”, poručillo je SHATK, dodajući da smatra da je misija pozorišnih umetnika upravo da igraju predstave, performanse i druge umetničke forme na način koji se odnosi kritički prema istoriji, političkoj realnosti i generalno prema društvenim i političkim događajima na Kosovu i van njega.

Ističući i da je Neziraj “jedan od retkih kritičkih glasova”, a zahvaljujući svojoj kreativnosti, i jedan od najboljih dramskih autora na Kosovu i šire, SHATK je navelo u saopštenju, pozivajući publiku da se ne obazire na pretnje i primitivne pozive na bojkot predstave, već da podrži slobodu govora i umetničkog izražavanja prisustvom premijeri i daljim izvođenjima predstave “Bordel Balkan”, koja je uvršćena na redovan repertoar Narodnog pozorišta. Izvršni odbor SHATK je istovremeno je pozvao nadležne državne organe da garantuju slobodu izražavanja i pravnim i institucionalnim mehanizmima se suprotstave svima koji pretnjama i ucenama pokušavaju da ugroze red i mir, slobodu, jednakost i krhku demokratiju na Kosovu.

U predstavi “Bordel Balkan”, koja se izvodi na albanskom (sa engleskim titlom), igraju Astrit Kabashi, May-Linda Kosumovic, Adrian Morina, Armend Baloku, Armend Smajli, Shengyl Ismajli, Arta Selimi, Albulena Kryeziu-Bokshi, Shpejtim Kastrati, Ylber Bardhi i Adhurim Demi.

*Foto: Bardha Neziri

(SEEcult.org)

Besplatna izdanja Gugenhajma



Muzej Gugenhajm u Njujorku omogućio je besplatno preuzimanje sa interneta više od 200 knjiga i kataloga značajnih izložbi, pridruživši se tako drugim velikim muzejima koji digitalizuju i objavljuju svoja izdanja, fotografije i druge vredne sadržaje.

Izdanja Gugenhajma objavljena su na sajtu Internet Archive, a moguće ih je čitati onlajn, ali i preuzeti u pdf i drugim formatima.

Gugenhajm već više od pola decenije digitalizuje svoje izložbene kataloge i knjige o umetnosti, a deo rezultata tog procesa sada je dostupan onlajn.

Između ostalog, među objavljenim publikacijama moguće je naći naslove kao što su Picasso and the War Years i Expressionism, a German intuition ili prvi engleski prevod On the spiritual in art Vasilija Kandiskog.

Takođe, tu su katalozi retrospektivnih izložbi umetnika kao što su Pol Kle, Kazimir Maljevič, Robert Raušenberg, Roj Lihtenštajn, Maks Ernst, Frensis Bejkon, Mark Rotko, Dženi Holcer...



Onlajn kolekcija publika Gugenhajma sadrži i izdanja posvećena kineskoj umetnosti u 20. veku, umetnosti drevnog Perua ili ruskoj i sovjetskoj avangardi.

I Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku učcinio je nedavno dostupnim više od 33.000 fotografija izložbi održanih u tom muzeju, kao i pratećih digitalizovanih dokumenata.MoMA je otvoren u novembru 1929.

(SEEcult.org)

Okidač



Umetnica Slavica Dolašević izvešće 6. maja u galeriji New Moment u Beogradu performans “Okidač”, koji je deo programa PerformanceHUB, a nastao je na osnovu sna i samospoznaje da je neophodno osvrnuti se na svoj život i ne zanemarivati bližnje.

Prema rečima Slavice Dolašević, performans “Okidač” nastao je kao ishod sna u kojem je, kroz epizode, sanjala da je mrtva i da ne može da doprem do bliskih ljudi iz “živog” sveta.

“Nakon buđenja, razmišljajući o tome kada i kako sam ‘umrla’, došla sam do otkrića tokom slaganja stvari u stanu. Kada bih završila ritual sređivanja svega ‘što se mora’, pomislila bih da je konačno vreme da se posvetim sebi i ljudima koje volim... A onda bih shvatila da imam snage jedino da zaspim. Ta situacija se ponavljala bar godinu dana i neprimetno me je uljuljkivala u osećaj sigurnosti. Cela energija bi bila potrošena na repetitivne zadatke kojima nikad nema kraja, i uvek bih mogla da stvorim nove, ni od kuda i zauvek. Nesvesno sam odlagala život, a podsvest je kroz snove pokušavala da mi kaže da polako umirem, da se udaljavam od sebe i svega što volim. Jednog jutra sam se probudila i shvatila da gledam u sanduk koji me čeka, koji me je na kraju svakog dana uvek i čekao”, navela je Slavica Dolašević.



Performansom “Okidač”, kako je dodala, želi da predstavi svoj ritual sa završetkom koji se ne bi naslutio isprva, u nadi da će dotaći svakoga ko mu bude prisustvovao – da će taj ritual biti okidač publici, kao što je bio i meni.

“Želim da moj performans bude podsećanje i opomena - da ne mora da se desi velika povreda ili nesreća, kako to obično biva, da bismo zastali i osvrnuli se na svoj život i ljude u njemu, shvativši da previše vremena provodimo baveći se nečim, u suštini ispraznim, zanemarujući svet oko sebe i sve ono i one za koje mislimo da živimo. U današnjem svetu društvene evolucije i komunikacije preko socijalnih mreža lako je zavaravati se da živimo opipljiv, stvaran, ispunjen i emotivan život i teško je osvestiti to jednom kada se upetljamo u kovitlac fantazma. I tek na kraju shvatimo ljubav koju smo propustili”, navela je umetnica povodom performansa koji prati muzika Katarine Ranković.



Rođena 1990. godine, Slavica Dolašević je grafička dizajnerka i fotografkinja po struci. Diplomirala je na Fakultetu za umetnost i dizajn, na odseku Grafički dizajn i vizuelne komunikacije. U toku studija je najviše radila u poljima fotografije i slikarstva. Takođe, bila je izložena uticajima multimedije, spoju igre i interaktivne animacije, što ju je nakon studija odvelo na put plesa, performansa, fizičkog teatra i eksperimenata u sferama savremenog plesa, butoh plesa i vazdušnih akrobacija.

Neki od umetnika sa kojima je radila kao performer i ko-autorka su: Svetlana Đurović (Figura Elementaria), Natsuko Kono (Urban Butoh Timelines, Butoh Shirotokai), Sanja Cvrkotić (Adaptacija), Sonja Petrović (Everyman), Marta Jovanović/PerformanceHUB (Deathwish, Okidač), Miao Jiaxin (Wind), Ivana Rajić, Cirkusfera…

“Okidač” biće izveden u New Moment galeriji 6. maja u 15 časova, kao deo diplomskih performansa u okviru programa PerformanceHUB.

(SEEcult.org)

Male scene, velike priče



Međunarodni festival malih scena (MFMC) u Rijeci nudi u 24. izdanju od 2. do 10. maja devet predstava iz Hrvatske, Srbije, Rusije i Litvanije, a prema navodima selektora Bojana Munjina, neke od njih su se same nametnule svojom izuzetnošću u izuzetno bogatoj regionalnoj, pa i evropskoj ponudi.

Kako je istakao Munjin, predstava “Hinkeman” Zagrebačkog kazališta mladih, u režiji Igora Vuka Torbice, već je odnela niz nagrada, dok je “Hamlet” Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, u režiji Aleksandra Popovskog, sa nenadmašnim Nebojšom Glogovcem, rasprodat već mesecima unapred u matičnoj kući. Munjin je izabrao i “Ljude od voska” Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba, uzbudljivu priču Mate Matišića istrgnutu iz života, koja u režiji Janusza Kice na pomalo nadrealan i crnohumoran način govori o ljudima i njihovim slabostima, o mentalitetu, moralu i ljubavi.

Kazalište Oskara Koršunovasa iz Vilnjusa stiže sa novom verzijom Čehovljevog “Galeba”, koja na vrlo savremeni estetski način vrši vivisekciju “bolesti duše” današnjih ljudi, a biće izvedena 9. maja, u završnici 24. MFMS-a. U izvođenju brojnog ansambla Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, publika će videti epsku sagu “Na Drini ćuprija”, u režiji Kokana Mladenovića, koja predstavlja dramatičnu odu ljudskog trpljenja i patnje, koji nadživljavaju političke režime, ratove i nasilje u stalnom izmjenjivanju dobra i zla na ovim prostorima.

U okviru pratećeg programa 24. MFMS-a, inače, otvorena je izložba “Ivo Andrić – pisac i/ili diplomata” Muzeja grada Beograda, čija je autorka Tatjana Korićanac, a premijerno je postavljena 2011. godine u Beogradu, povodom 50 godina od dodele Nobelove nagrade Andriću i stote godišnjice od njegove pesme “U sumrak”. Program 24. MFMS-a obuhvata i novu predstavu zagrebačkog Teatra &TD “Magic Evening” koja je podsetila publiku na otvaranju na male, komerne, ali moćne predstave sa kojima je MFMS pre gotovo četvrt veka i započet. Ovoga puta to je na malom prostoru priča o ljudskom strahu kao modernom fenomenu, koji u svom karakterističnom rukopisu propituju rediteljka Anica Tomić i dramaturškinja Jelena Kovačić.

Iz Zagreba dolazi i predstava “Kako život” nezavisnog pozorišta Moruzgva, prema tekstu Nine Mitrović i u režiji Ivana Lea Leme. To je, prema navodima Munjina, topla priča o jednom mirnom domu za penzionere, dok nad gledalištem ipak neprimetno lebdi pitanje: ko danas uopšte uspeva doći do starosti?

Među vrhuncima 24. MFMS-a je i Čehovljev “Ivanov” Narodnog pozorišta iz Beograda, u režiji Tanje Mandić Rigonat, sa Nikolom Ristanovskim u naslovnoj ulozi, a program zaokružuje i Teatar Okolo iz Moskve Beketovim “Svrsetkom igre”, u režiji Alekseja Levinskog.

Festivalski sajt je www.theatrefestival-rijeka.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org www.seecult.org/node/189911

(SEEcult.org)

NKSS: Netransparentnost i kršenje konkursne procedure



Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) saopštila je da je Konkurs za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva u Srbiji u 2017. godini sproveden netransparentno i protivno propisima, zbog čega je pozvala Ministarstvo kulture i informisanja da objavi pravilnike i zapisnike o radu komisija, odgovori na sva pitanja i sumnje koje su se pojavile u javnosti, kao i da pokrene inicijativu za izmenu vladine uredbe o konkursnoj proceduri ako već nije u stanju da je sprovede.

Asocijacija NKSS ocenila je u saopštenju da je Konkurs za finansiranje ili sufinansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva u 2017. godini sproveden na netransparentan način i uz kršenje zakonom propisanih procedura, te van svoje suštinske ideje i cilja.

“Sprovođenje ovog konkursnog ciklusa budi osnovane sumnje u njegovu neregularnost i neusklađenost sa važećim propisima, a rezultati konkursa su drastično ugrozili rad vaninstitucionalnih aktera u kulturi, izazivajući opravdanu buru reakcija javnosti”, navela je NKSS u saopštenju, ocenjujući da sprovođenje tog konkursnog ciklusa budi osnovane sumnje u njegovu regularnost i usklađenost sa važećim propisima.

Napominjući da su rezultati Konkursa drastično ugrozili rad vaninstitucionalnih aktera u kulturi i izazvali opravdanu buru reakcija u javnosti, NKSS je navela da je pored problematičnog izbora članova komisija, koji su često u sukobima interesa i upitnog kredibiliteta - ne poznaju, niti mogu da poznaju tako široko postavljene oblasti koje treba da žiriraju, veoma diskutabilan i način rada komisija.

NKSS je navela i niz primera koji potkrepljuju trdnju da rad komisija nije u skladu sa Uredbom o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave.

“Kao primer, uzmimo član 4 Uredbe koji govori o tome da će svaki član komisije posvetiti pažnju svakom projektu ponaosob, kao i da će odluka o svakom projektu biti pismeno obrazložena. Na primeru komisije za likovne, primenjene i vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu možemo videti da je tročlana komisija odlučivala o preko 500 projekata iz svih ovih oblasti objedinjenih u jednu, prosečne veličine od oko 10 strana pisanog materijala po projektu. Prostim množenjem količine materijala sa prosečnim vremenom čitanja, dolazimo do sumnje da li se komisija zaista bavila svakim projektom, jer je samo za njihovo prvo čitanje potrebno oko 200 sati. Nameće se pitanje da li su onda odluke donošene u skladu sa Uredbom, a ako nisu, na koji su onda način donošene i ko je sve u njihovom donošenju, pored članova komisija, učestvovao?”, navela je NKSS, najveća mreža organizacija civilnog društva u kulturi i umetnosti u Srbiji.

Prema navodima NKSS, sumnje da je konkursna procedura povređena i da postoje projekti čije je finansiranje unapred dogovoreno sa komisijama ili predstavnicima Ministarstva, podgreva i činjenica da su pojedini festivali nesrazmerno značajno podržani.

Kao primer, navedeni su festivali Kustendorf i Beogradski festival igre, koji su ove, odnosno prošle godine, u okviru ograničenog budžeta u oblastima u kojima konkurišu, sami odneli više od 70 odsto raspoloživih sredstava.

“Direktorka Beogradskog festivala igre Aja Jung i sama je u medijima potvrdila da se o ovim iznosima dogovara unapred sa predstavnicima Ministarstva. Zbog čega Ministarstvo kulture ne nađe neki drugi, legalan način da ovim festivalima pruži podršku, ukoliko smatra da su oni neuporedivo značajniji od drugih učesnika konkursa, namesto što se odlučuje na manipulaciju konkursnom procedurom i ugovaranjem ovih iznosa unapred, čime kompromituje i rad komisija i sam konkurs? Ovako su direktno oštećeni manji, a veoma važni festivali, kao i scena u celini”, navela je NKSS.

NKSS je posebno ukazala i da dodatne sumnje u regularnost Konkursa unosi i manipulacija sa datumom objavljivanja rezultata.

“Iako je po Uredbi predviđeno da se to mora uraditi za ne više od 60 dana, oni su objavljeni tek 26. aprila. Tu povredu procedure Ministarstvo je pokušalo da sakrije antedatiranjem dokumenta na 10. april, što se može videti i na sajtu Ministarstva”, konstatovala je NKSS.

Asocijacija NKSS pozvala je stoga Ministarstvo kulture da učini javnim pravilnike i zapisnike o radu komisija za sve oblasti, tabele o ocenjivanju predloženih projekata sa pisanim obrazloženjem zašto su pojedini projekti podržani ili odbijeni (što je po navedenoj Uredbi u obavezi da učini), kao i da preuzme odgovornost i odgovori na sva pitanja i opravdane sumnje koje svakodnevno iznose organizacije koje su takvom procedurom konkursa oštećene.

NKSS je pozvala Ministarstvo i da, ukoliko nije u stanju da sprovede Uredbu Vlade Srbije, pokrene inicijativu za njenu izmenu, kao i da pokrene javnu raspravu, uključi u nju predstavnike vaninstitucionalnih aktera u kulturi i da unapredi konkursnu proceduru kako bi se obezbedila transparentnost rada, izbegle greške i moguće sumnje i uspostavio relevantan vrednosni sistem.

NKSS je izrazila i očekivanje da će takve sugestije naći uporište u Strategiji kulturnog razvoja Srbije koja, uprkos najavama, još uvek nije usvojena.

Asocijacija NKSS najavila je da će u narednom periodu objaviti komparativnu analizu ovogodišnjeg i prethodnih konkursa i iskoristiti sva legalna sredstva da utiče na transparentnost konkursa - kako prikupljanjem i objavljivanjem informacija o ovogodišnjem konkursu, tako i zalaganjem u javnosti i prema donosiocima odluka za transparentnije sprovođenje konkursa i poštovanje procedura koje ga definišu.

NKSS je otvorila pitanje rada komisija i nedavnim saopštenjem kojim je osudila dvonedeljno kašnjenje objavljivanja rezultata Konkursa. Između ostalog, NKSS je zatražila od Ministarstva da obrazloži kriterijume na osnovu kojih su odabrani članovi komisija koji odlučuju o projektima. Posebno je kritikovan izbor likovnog kritičara Dejana Đorića u komisiji za likovne, primenjene, vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu, budući da je u listu “Pečat” uvredljivo pisao o uglednim umetnicima, a o nagrađivanim kustoskinjama direktno šovinističkim jezikom mržnje.

Prema nedavno objavljenim rezultatima Konkursa u oblasti savremenog stvaralaštva, Ministarstvo kulture i informisanja sufinansiraće u 2017. godini oko 680 projekata sa ukupno oko 338 miliona dinara (oko 2,7 miliona evra), što je za oko četiri miliona manje nego inače skromne 2016. godine. Sredstva su raspoređena na oko 160 projekata više nego prošle godine, pa su i odobreni iznosi velikim delom na nivou predviđenog minimalnog iznosa, osim u pojedinim slučajevima. Mnogi zapaženi projekti sa nezavisne kulturne scene pritom nisu podržani.

(SEEcult.org)

Mediterranea 18 - Dom

http://www.seecult.org/vest/mediterranea-18-dom