Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/JHkw30h6o1

A P O D...

https://t.co/6J9lRasWRE

A P O D...

Habl snimio srce Krab magline

Svemirski teleskop Habl je načinio još jedan podvig i napravio predivnu fotografiju. Ovog puta je zavirio u samo srce čuvene magline Krab, poznate i pod oznakom M 1 u Mesijeovom katalogu.

Obično viđamo celu ovu maglinu, ali sada evo imamo prilike da vidimo i neke detalje iz samog njenog središta. Skroz desno, sjajna zvezdica je ona koja je i napravila čitavo ovo umetničko delo, neutronska zvezda, ostatak nekada velike, deset puta masivne zvezde od našeg Sunca..



Pre hiljadu godina do Zemlje je iz kosmosa stigao dug, neobično snažan, bljesak eksplozije jedne od bezbroj umirućih zvezda. Događaj su 1054. godine zabeležili kineski i arapski astronomi, a i neki crteži američkih Indijanaca izgleda da svedoče o istom. Eksplozija se na zemaljskom nebu videla kao nova zvezda (u kineskim analima stoji da se pojavila „zvezda gost"). Nova zvezda je bila četiri puta sjajnija od Venere i po danu se videla više od tri nedelje. Zatim je polako izbledela, da bi posle dve godine nestala je čak i sa noćnog neba.
A sedam vekova kasnije, 1758. godine, na tom istom mestu, francuski astronom Šarl Mesije, opremljen malim teleskopom, opazio je bledunjavu, prozračnu pegicu. U prvi mah mu se učinilo da vidi kometu, ali su naredna osmatranja pokazala da pegica miruje u mestu i da prema tome nije kometa. Da ga kometoliki objekti ubuduće ne bi ometali Mesije je počeo da ih popisuje i tako je nastao njegov danas čuveni Katalog maglina i zvezdanih jata. Pegica je u Katalogu dobila oznaku M1, ali je danas poznata i pod imenom maglina Kraba (ili Krab maglina) pošto nekim astronomima liči na raka. Zapravo, Lord Ros, irski astronom, ju je tako nazvao na osnovu crteža koji je nacrtao gledajući ovu maglinu teleskopom od 36 inča. Kasnije, kada je upotrebio jači teleskop (72 inča) shvatio je da maglina baš i ne liči na krabu, ali ime je ostalo.

Inače, za one koji žele da znaju više, da dodamo i to da je maglinu pre Mesijea detektovao engleski doktor, istraživač i astronom John Bevis, 1731.

Danas znamo da je Krab maglina ostatak supernove sa neutronskom zvezdom u svom središtu. Za astronome ona je snažan izvor X i gama zraka udaljen od nas 6,5 hiljada svetlosnih godina i koji se nalazi u sazvežđu Taurus ili Bik kako se kod nas zove to sazvežđe. U prečniku ima 11 svetlosnih godina, a širi se brzinom od 1500 kilometara u sekundi.

Za nas ostale Krab maglina je očaravajuća nebeska šara najvećeg umetnika - prirode.

Astronomski kamp "Letenka 2016" - VESTI (10. jul)

http://www.astronomija.org.rs/astronomski-kamp/10482-astronomski-kamp-letenka-2016-vesti-10-jul

https://t.co/z6rxWh6ZTa

A P O D...

Juno - dva animirana filma

Bubble maglina



Maglina na fotografiji dole se nalazi u više kataloga te ima i više oznaka: NGS 7635, Bubble Nebula, Sharpless 162, Caldwell 11.

Radi se o H II području* i emisionoj maglini ** u sazvežđu Kasiopeja. Kada se gleda izbliza vidi se forma mehura ove magline. A taj kosmički mehur je napravio stelarni vetar sa masivne vruće zvezde magnitude 8,7 koja se nalazi u središtu mehura.

Mehur je otkrio Vilijam Heršel 1787.

Maglina se nalazi daleko između 7100 i 11000 svetlosnih godina.

Svetlo sa ove magline ulovio je i zabeležio Zlatko Orbanić



* H II područje je ogroman oblak jonizovanog gasa, male gustine u kojem nastaju nove zvezde. Oznaka H dolazi od hydrogena, tj. vodonika, a II označava da se radi o molekularnom vodoniku (H2), za razliku od H I što je oznaka za područje neutralnog atomskog vodonika

** Emisiona maglina je oblak gasa, pretežno vodonika, koga osvetljavaju zvezde, uglavnom vrlo tople, O i B tipa. UV zračenje tih zvezda pobuđuje atome u maglini koji zatim emituju vidljivu svetlost.

Pošto su ovi oblaci ispunjeni pretežnbo vodonikom, svetlost koju emituju je crvene boje (sprektralna linija vodonika; kiseonik daje zelenu boju itd.)

https://t.co/CruPXjcdq6

A P O D...

HABITABILNOST EKSTRATERESTRIJALNIH PLANETA – 10. DEO

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/vansolarne-planete/10485-habitabilnost-ekstraterestrijalnih-planeta-10-deo

“Hajde da posmatramo planete”



U četvrtak, 14. jula 2016. godine od 21h do 23h opservatorija na krovu Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu biće otvorena za sve posetioce.

Svi ljubitelji astronomije koji dođu na PMF imaće priliku da posmatraju Mesec i najsjajnije planete – Jupiter, Saturn i Mars.

Ovo posmatranje organizuju Astronomsko društvo “Alfa” u saradnji sa Laboratorijom za astronomiju, astrofiziku i astrobiologuju i Departmanom za fiziku PMF-a u Nišu.

https://t.co/2bc8Xf4abF

A P O D...

Rusija i njena patuljasta raketa „Протон“

http://www.astronomija.org.rs/oprema/10487-rusija-i-njena-patuljasta-raketa

U večnoj senci na Ceresu

Na polovima Ceresa, u područjima večne tame, Dawn je identifikovao mesta u kojima naučnici očekuju da postoje naslage leda.
Evo snimka.

Koja je najbrža letilica u istoriji?

Kada je 5. jula sonda “Juno” ušla u orbitu oko Jupitera, mnogi ljudi su bili iznenađeni brzinom koju je tokom tog manevra dostigla letilica. Ni manje ni više nego 265.540 km/h, ili što mu dođe isto, 0,02% brzine svetlosti! NASA je požurila i objavila (a i ja s njima) da je to najveća brzima koju je ikad dostigao neki ljudski artefakt. Da li je to baš tako? U stvarnosti, stvari su komplikovanije nego što izgledaju na prvi pogled.


„Juno“ je najrža sonda oko neke planete. (NASA).

Navođenje brzina letilica je često izvor priličnih nesporazuma kod „običnih“ čitalaca uglavnom iz dva razloga: referentnog sistema i svojstava trajektorije. Ako uzmemo naprimer američkog bespilotnog robota „Galilea“, videćemo da je njegova brzina zavisila od referentnog sistema i da takve sonde mogu da se smeste u tri referentna sistema. Prvi je heliocentrični, u kome se vektori izražavaju u odnosu na Sunce. Drugi je planetocentrični, koji izražava vektore u odnosu na planetu koja je krajnja destinacija, u ovom slučaju Jupitera. Konačno, imamo i geocentrični sistem, koji je na prvi pogled najbeskorisniji od sva tri ali je uz pomoć telemetrije sa broda najlakši za izračunavanje i, ustvari, služi za održavanje komunikacije.

Šta se od svega ovoga odnosi na brzinu „Juna“? Pa, objavljena brojka od 265.540 km/h nije precizna. Tokom prilaznog manevra, nekih 4.400 km iznad ekvatora Jupitera maksimalna dostignuta brzina u odnosu na Zemlju je bila nešto niža, 222.120 km/h (61,7 km/s, brojka koja ostaje približno 0,02% brzine svetlosti), dok je u odnosu na centar planete iznosila 208.620 km/h (57,95 m/s), a u odnosu na Sunce 213.480 km/h (59,3 km/s).

Tokom sledećeg koraka, prolaska kroz orbitnu tačku najbližu Jupiteru – zvanu periastron, periapsis ili perijovio – planetocentrična brzina je ostala skoro ista, 59 km/s, dok je geocentrična brzina iznosila 265.320 km/h (79,7 km/s). Alki koja je najveća brzina ikad dostignuta oko neke planete?

Ove kalkulacije nije lako izvesti jer su brojne kosmičke misije lansiranje prethodnih decenija često beležile svoje maksimalne brzine ne navodeći referentni sistem ili, neretko, brkajući ih. Međutim,Jonathan McDowell je to pokušao i zaključio da je stvarno 5. jula “Juno” tokom ulaska u orbitu dostigao najveću planetocentričnu orbitu (oko 59 km/s). Drugim rečima, nijedan ljudski objekat se do tada nije kretao tako brzo oko neke planete solarnog sistema.

Međutim, šta je sa geocentričnim i heliocentričnim brzinama? Obe, i 61,7 km/s koju je „Juno“ postigao prilikom ulaska u orbitu i 73,7 km/s koju je dostigao 27. avgusta u odnosu na Zemlju, blede u odnosu na 98,9 km/s (356.040 km/h) koju je 1989. godine postigla nemačka sonda „Helios“ tokom putovanja oko Sunca. Obzirom da sonda tada više nije bila u funkciji rekord se možda ne važi, ali onda je pobednik njegov dvojnik „Helios 1“, koji je 5. decembra 1980. dostigao geocentričnu brzinu od 96,2 km/s (346.320 km/h) u odnosu na Zemlju. Što se tiče heliocentrične brzine, dignuti palac ponoovo ide „Heliosu 2“[1], jer je 16. aprila 1976. godine leteo brzinom od 68,6 km/s.


Zapadnonemačka sonda „Helios“.


Orbite sonde „Helios 2“ u geocentričnom referentnom sistemu. (NASA/DLR).


Orbite sondi „Helios“ u heliocentričnom referentnom sistemu. (NASA).

Takođe, brzinu „Juna“ na Jupiteru su dostizale i prevazilaze neke druge misije koje su letele ka drugim telima solarnog sistema a koja nisu planete. Recimo, sovjetska sonda „ВеГа 1“proletela je 1986. godine na samo 8.890 km od glave Halejeve komete brzinom od 295.120 km/h (79,2 km/s) u odnosu na nju. To je najveća brzina kojom je neko ljudsko delo proletelo pored nekog tela Sunčevog sistema. Njena sestra „ВеГа 2“ nije mnogo zaostajala, pa je pored iste kometa proletela na 8.090 km brzinom od 76,8 km/s.

No u stvarnosti ti brojevi prilično zbunjuju zbog zakona orbitne mehanike. Kada se priča o brzinama letilica, kosmičke agencije najčešće ne vode računa koliko je eregije potrebno za manevrisanje (delta-V; ΔV) radi postizanja cilja. Velika brzina „Juna“ je postignuta zato što će sonda morati da proleti vrlo blizu Jupitera da bi ga detaljno ispitala iz blizine. „Galileo“, druga sonda koja se sve do 2003. nalazila u orbiti oko Jupitera, nije zahtevala tako niske orbite da bi proučavala satelite pa je početna orbita imala perijovio od 215.000 km umesto „Junovih“ 44.000 km.

U svakom slučaju, „Juno“ je dostigao ogromnu brzinu zaranjajući u Jupiterov gravitacioni bunar. Ali vratimo se našoj temi. Verovatno je najinteresantniji rezultat saznati kojom je brzinom neki brod dospeo u kontakt sa atmosferom – to je bio „Galileo“, koji je 7. decembra 1995. uleteo u atmosferu džina brzinom od 172.800 km/h (40 km/s). Sonda je tada bila izložena ubrzanju od 228 g a temperatura termičkog štita je bila izložena temperaturi od 16.000° C (!). Interesantno je da rekord u ulasku u Zemljinu atmosferu drži kapsula misije „Stardust“, koja se vratila na Zemlju sa uzorcima komete Wild 2 brzinom od 46.400 km. Najbrži brod sa posadom bio je „Apollo 10“ koji je 1969. ušao u atmosferu brzinom od 39.900 km/h (mada je verovatno razlika sa ostalim brodovima koji su se vraćali sa Meseca bila minimalna.)


Atmosferska sonda „Galileo“ ulazi u atmosferu Jupitera. Bio je to najbrži ulazak u atmosferu nekog tela koju je izvela ljudska letilica.


Kapsula „Apolla 10“, najbrži brod s posadom koji je uleteo u našu atmosferu.

Sve do sada pričali smo o „slobodnom“ gravitacionom ubrzanju. Najbrži uređaj koji je napustio Zemlju gonjen ljudskom tehnologijom bio je „New Horizons“. 2006. godine, raketa „Atlas V 551“ uspešno je odneo sondu na trajektoriju bega brzinom od 58.536 km/h (16,26 km/s) u odnosu na Zemlju i 162.000 km/h (45 km/s) u odnosu na Sunce. Tih 45 km/s je godinu dana kasnije palo na samo 19 km/s, jer se brzina bega po hiperboličnoj orbiti smanjuje kako se udaljavamo od Sunca. Zato je kod putanja ovog tipa tako važna ne početna brzina ili ona dostignuta tokom manevara gravitacionih asistencija, već brzina koja će se postići na velikoj udaljenosti od Sunca. Zato je „New Horizons“ proleteo pored Plutona brzinom od 14 km/s, brzinom vrlo bliskom onoj koju omogućava hiperbolična putanja.


„Voyager 1“ je brod koji se najvećom brzinom udaljava od Sunca.


Brzina „Voyagera 2“ u odnosu na Sunca. Brzina se povremeno povećavala zbog gravitacionih asistencija planeta.

Ali „New Horizons“ nije brod sa najvećom brzinom bega iz solarnog sistema već „Voyager 1“, koji se udaljava od Sunca brzinom od 17 km/h iako je poleteo sa Zemlje manjom brzinom. To je postignuto primenom gravitacionih manevara sa Jupiterom i Saturnom („Voyager 2“ je izveo više planetnih preletanja, ali je zbog geometrije njegova putanja od 15,4 km/h sporija od „Voyagera 1“, ali još uvek brža od „New Horizonsa“). „Voyager 1“ će još drgo držati ovaj rekord (ne planira se neka misija koja će napuštati solarni sistem u sledećim decenijama), ali u budućnosti geocentrični i heliocentrični brzinski rekordi „Juna“ i „Heliosa“ biće prevaziđeni, jer će Nasina sonda „Solar Probe Plus“ proleteti pored Sunca brzinom od 720.000 km/h (200 km/s).

P.S.

O ovoj temi sam davno već pisao, aliizvori su bili drugačiji (malo). Suština se nije promenila (puno). “Ko je Karl Lewis u kosmosu?“

[1]Letilica je uz pomoć američke vojne rakete lansirana u Sunčevu orbitu 15. januara 1976. godine. Perihel orbite je iznosio 0,29 A. J., a afel 0,982 A. J. Satelit se okretao ~1 put u sekundi, a pravio je krug oko Sunca svakih 190 dana. Misija je trajala do 1981. god. ali su neki podaci stizali sve do 1985. Obe sonde su odavno "mrtve", ali su obe još uvek u orbiti oko Sunca.

Da bi shvatio o kakvoj se izduženoj eliptičnoj orbiti radi, samo da kažem da je u njenoj najdaljoj tački od Sunca brzina iznosila svega 20,3 km/s (72.985 km/h).

Author: Draško Dragović

https://t.co/mXA1jR6lpk

A P O D...

Južni Mlečni put iznad ALME



ESO - fotografski ambasador Babak Tafreši je snimio ove zadivljujuće slike antena Atacama Large Millimeter/submillimeter Arrays (ALMA) ispred kulisa prelepog Mlečnog puta. Mnoštvo detalja na ovoj fotografiji potvrđuje neprevaziđene uslove posmatranja za astronomiju na 5.000 metara visokom Chajnantor-Plateau u Čileanskoj Atacama-oblasti.

Snimak pokazuje sazvežđa Carina (Brodska Kobilica) i Vela (Jedro). Tamni, uski oblaci prašine u Mlečnom putu se pružaju od sredine levo gore do sredine desno dole. Svetla, narandžasta zvezda levo gore je Suhail u sazvežđu Vela, slična narandžasta zvezda na gornjoj sredini slike je Avior u sazvežđu Carina. U blizini ovih zvezda tri plave zvezde formiraju slovo „L“: dve na levoj strani pripadaju Jedru, desna Brodskoj Kobilici. Tačno u sredini slike, između ovih zvezda, svetli roza maglina Carina (eso1208).

Kao evropski partner ALME, ESO upravlja sa 25 od 66 antena, od kojih će da se sastoji teleskop, kada bude završen. Dve antene, koje su najbliže kameri - pažljiv posmatrač može da uoči oznake „DA-43“ i „DA-41“ - su primeri za evropske antene. Gradnja kompletnog ALMA-antenskog sistema će biti završena 2013. godine, ali teleskop radi već sada sa jednim delom antenskog polja.

Babak Tafreši je inicijator projekta „The World at Night“, programa za oblikovanje i izlaganje zadivljujućih fotografija i ubrzanih snimaka nadaleko najlepših istorijskih mesta ispred noćnih kulisa zvezda, planeta i nebeskih događaja.

ALMA je internacionalni projekt, koji zajednički ostvaruju Evropa, Severna Amerika i Istočna Azija u saradnji sa republikom Čile. Prilikom razvoja, izgradnje i pogona opservatorije, je ESO odgovorna za evropski doprinos, National Astronomical Observatory of Japan za Istočnu Aziju i National Radio Astronomy Observatory za Severnoamericki doprinos. Joint ALMA Observatory preuzima celokupno vođstvo projekta za izgradnju, unutrašnji pogon i posmatrački pogon ALME.

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com

Autorska prava: ESO/VVV Survey/D. Minniti
Acknowledgement: Ignacio Toledo, Martin Kornmesser

50-a zvijezda

Trebinjsko astronomsko udruženje uz podršku Gimnazije ’’Jovan Dučić’’, organizovalo je pedeseto posmatranje neba za građane od 2009. godine.

Dok se Trebinje znojilo u toploj ljetnoj noći, na bazenu u Bregovima vladao je divni ambijentalni ugođaj. Svježina klime uz Trebišnjicu, meka trava pod nogama, muzika iz obližnje ljetnje bašte i veoma vedo nebo; ispratilo je jubilarno posmatranje.

Tokom dvoipočasovnog druženja i posmatranja, 60-ak ljubitelja neba i prolaznika, većinom djece i omladine, a među kojima i gosti iz Srbije; bacilo je poglede kroz gimnazijski teleskop na Mjesec u fazi prve četvrti i sjajne planete Jupiter, Mars i Saturn. Posmatranje kroz teleskop popraćeno je pričama o astronomskim temama i vanzemaljcima koji su najviše zanimali djecu, a koja su u proteklih 50 javnih astronomskih posmatranja redovno bili najbrojniji učesnici.

Koliko je stara Zemlja?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/zemlja-90410/10489-koliko-je-stara-zemlja

https://t.co/VsSBEX7nuR

A P O D...

ALMIN svet noću



Ovaj panoramski snimak Chajnantor-platoa, obuhvata pogled od oko 180° sa severa (leva ivica slike) prema jugu (desna ivica slike) i pokazuje tanjire antena Atacama Large Millimeter/submillimeter Array (ALMA), raspoređenih duž nestvarnog pejsaža. Neki poznati nebeski objekti se vide na nebu iznad njih. Ovde pokazano kristalno jasno noćno nebo pokazuje zašto je Čile ne samo domovina ALME, nego i mnogih drugih astronomskih građevina. Slika je samo deo jedne još veće panorame Chajantora.

U prvom planu slike se vide 12 metara velike ALMA-antene, koje rade kao jedan veliki teleskop, za vreme prve faze naučnih posmatranja. Sasvim levo je osvetljena grupa manjih antena od 7 metara. Iako se na slici ne vidi, srp Meseca cini da sve antene imaju senku.

Najsvetlija „zvezda“ na nebu iznad antena nije u stvarnosti zvezda - nego planeta Jupiter. Ogromni gasoviti gigant je posle Meseca i Venere, treći po redu najsvetliji prirodni nebeski objekat na noćnom nebu. Desno na slici se prepoznaju Veliki i Mali Magelanov oblak. Veliki Magelanov oblak direktno iznad antene sasvim desno, podseća na oblake dima. Mali Magelanov oblak se nalazi nešto više na nebu u pravcu gornje desne ivice slike. Oba “oblaka” su u stvari iregulatno oblikovane patuljaste galaksije, koje se nalaze u blizini Mlečnog puta na udaljenosti od 160.000 i 200.000 svetlosnih godina.

Na levoj ivici slike, malo levo od prednjih antena, vidi se dugačka fleka galaksije Andromeda. Ona je deset puta udaljenija od Magelanovih oblaka i nasa je najbliža velika galaksija. Ona je osim toga i najveća galaksija u Lokalnoj grupi - skupu od oko 30 galaksija, uključujući i naš Mlečni put - i sadrži milijardu zvezda, dakle duplo vise od naše domaće galaksije. Ona je i jedina velika galaksija koja lako može da se vidi golim okom. Na ovoj slici se vidi samo centralna oblast, ali se ukupno prostire na dužini od šest prečnika punog Meseca na nebu.

Slika potiče od Babak Tafrešija, najnovijeg člana ESO-fotografskih ambasadora. Babak Tafreši je inicijator projekta „The World at Night“, programa za pravljenje i izlaganje zadivljujućih fotografija i ubrzanih snimaka nadaleko najlepših istorijskih mesta ispred noćnih kulisa zvezda, planeta i nebeskih događaja.

ALMA je internacionalni projekt, koji zajednički ostvaruju Evropa, Severna Amerika i Istočna Azija u saradnji sa republikom Čile. Prilikom razvoja, izgradnje i pogona opservatorije, je ESO odgovorna za evropski doprinos, National Astronomical Observatory of Japan za Istočnu Aziju i National Radio Astronomy Observatory za Severnoamerički doprinos. Joint ALMA Observatory preuzima celokupno vođstvo projekta za izgradnju, unutrašnji pogon i posmatrački pogon ALME.

Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO/B. Tafreshi (twanight.org)

Astronomski kamp "Letenka 2016" - VESTI (16. jul)

http://www.astronomija.org.rs/astronomski-kamp/10495-astronomski-kamp-letenka-2016-vesti-16-jul

https://t.co/WvtxPBHED8

A P O D...

HABITABILNOST EKSTRATERESTRIJALNIH PLANETA – 11. DEO

U PROTOPLANETARNOM DISKU POSTOJE KOMPLEKSNI ORGANSKI MOLEKULI

Najnovija posmatranja teleskopa ALMA otkrila su da protoplanetarni disk, koji se nalazi oko mlade zvezde MWC 480 sadrži velike količine acetonitrila (CHCN), kompleksnog molekula sačinjenog od ugljenika. Oko zvezde ima toliko puno acetonitrila da bi sa njime mogli da se napune svi okeani na Zemlji. Ova zvezda je stara oko milion godina. U poređenju sa njom, Sunce je staro više od 4 milijardi godina. Naziv zvezde MWC 480 potiče iz Mount Wilson Catalog-a B i A zvezda, koje imaju sjajne linije vodonika u svojim spektrima. Ovaj kompleksni molekul i njegova jednostavnija verzija, cijanovodonična kisleina (HCN), pronađeni su u hladnim predelima protodiska formiranog oko mlade zvezde, u oblasti za koji astronomi veruju da je sličan Kajperovom pojasu - carstvu ledenih planetezimala i kometa u našem Sunčevom sistemu, iza orbite Neptuna.


Umetnička vizija zvezde MWC 480 sa protoplanetarnim diskom i organskim molekulima

Zvezda MWC 480, koja je skoro dvostruko masivnija od Sunca, nalazi se na oko 455 svetlosnih godina u pravcu oblasti u kojoj se formiraju zvezde u sazvežđu Bika. Disk oko nje se nalazi u veoma ranoj fazi razvoja, a nastao je od hladnog oblaka gasa i prašine. Istraživanja koja se sprovode ALMA, tek treba da otkriju jasan znak formacije planeta. Zanimljivo je i da je fotoelektrična apsorpcija ove zvezde deset puta veća, nego što se to očekivalo.

Astronomi već neko vreme znaju da su hladni, međuzvezdani oblaci veoma efikasne fabrike kompleksnih organskih molekula - uključujući i grupu molekula koje nazivamo cijanidi. Kako ti oblaci, tako i acetonitrili, su veoma značajni jer sadrže ugljenično-azotne veze, koje su ključne za nastanak amino kiselina, sastavnih delova proteina i života. Do sada je ostalo nejasno, da li ovi kompleksni organski molekuli nastaju i preživljavaju u dramatičnom okruženju oko tek formirane zvezde, u kome udarni talasi i radijacija lako mogu da raskinu hemijske veze.



Zahvaljujući ogromnoj osetljivosti teleskopa ALMA-teleskopa, iz ovih posmatranja astronomi mogu da vide da ovi molekuli preživljavaju i da se razvijaju. ALMA može da detektuje slab milimetarski signal koji emituju molekuli u svemiru. Za ove nedavna posmatranja, astronomi su koristili samo deo od ukupno 66 antena, kada je teleskop radio u konfiguraciji najniže rezolucije.

Ovi kompleksni organski molekuli koje je detektovala ALMA, su mnogo zastupljeniji nego što se to do sada otkrilo. To pokazuje da su protoplanetarni diskovi u stanju da stvore ove molekule u veoma kratkom roku. Upravo je ta brzina važna, kako bi se nadjačale spoljašnje sile koje bi inače pokidale ove molekule. Oni su takođe otkriveni u relativno mirnom delu diska, na udaljenosti od 4,5 do 15 milijardi kilometara od centralne zvezde. Tu je mesto gde se formiraju zvezde.

Tako astronomi pretpostavljaju da je verovatno da se organski molekuli u kometama i drugim ledenim telima, transportuju u okruženja pogodnim za nastanak života, pa se tako ne isključuje mogućnost da se na starijim planetama razvio neki oblik života.


Teleskopi ALMA( Atacama Large Millimeter Array)

Astrohemičari pretpostavljaju, da su se procesi obrazovanja organskih molekula odvijali u kosmičkim oblacima još pre nastanka naše Zemlje, a sada su radioastronomi pronašli novu organsku supstancu u interstelarnom prostoru, daleko od toplote neke zvezde. Ovo se interpretira kao indicija za to, da bi tamo takođe mogle da se nalaze aminokiseline. Tako je istražen i molekularni oblak Sagittarius B2. Ovaj ogroman oblak je poznat kao mesto rađanja zvezda i nalazi se u centru našeg Mlečnog puta, oko 27.000 svetlosnih godina udaljen od nas.

SGR B2 je omiljen cilj radioastronoma u potrazi za novim molekulima. Za posmatranja ove molekularne fabrike, astronomi su koristili takođe ALMA-teleskope u Čileu. Enormna osetljivost ovih teleskopa pronašla je signaturu molekula izo-policijanida, koja prestavlja spoj ugljanika, vodonika i azota. Traženje molekula u interstelarnom prostoru nije nova disciplina. Još u šezdesetim godinama prošlog veka, radioastronomi su počeli sa ovom potragom. Do sada su otkrivene oko 180 raznih molekularnih jedinjenja. Činjenica da je izo-propilcijanid otkriven, je veoma posebno otkriće, jer atomi ugljenika u ovom jedinjenju su tako poređani, da obrazuju grane i to je prvi put da je pronađen razgranat kompleksni molekul ugljenika u svemiru.


Molekularni oblak B2 u sazvežđu Strelac

Dok radioastronomi traže aminokiseline u interstelarnim oblacima, istraživači meteorita su ih već vredno sakupili. Više od 80 različitih vrsta su ekstrahirane aus nebeskog kamenja. Aminokiseline koje su nađene u meteoritima imaju sastav koji ukazuje na to da su nastali u interstelarnom medijumu. Tako je kasnije veliki broj ovih molekula sa meteoritima dospeo do raznih planeta. Međutim, iako su molekuli pronađeni u meteoritima veoma kompleksni, naučnici ipak nisu sigurni da li su oni možda prethodno nastali u interstelarnom prostoru, pre nego što su dospeli na površinu meteorita ili su nastali tek kasnije, unutar tog tela putem hidrotermalnih hemijskih procesa.

Author: Ljiljana Gračanin

Dramatična priča o tragediji dinosaurusa

Dokumentaran film o stradanju dinosaurusa, na engleskom.

https://t.co/lvprRprgrk

A P O D...