Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/4S4AV4R2a6

A P O D...

Najveći astronautski događaj: Juno danas na cilju

Najveći astronautski događaj ove godine se upravo dešava. Danas. 4. jula, na Dan nezavisnosti SAD, Nasin svemirski brod Juno, završava svoje gotovo petogodišnje putovanje kroz svemir nakon čega treba da započne svoju naučnu misiju. Ali pre toga Juno mora prvo da uđe u polarnu orbitu oko Jupitera. To je ujedno i najveći izazov za misiju.



Jupiterova snažna gravitacija ubrzava letelicu do vrtoglavih brzina od preko 240 000 kilometara na čas. Kada dostigne tu brzinu letelica postaje najbrže telo koje je čovek ikada napravio. Ali ta brzina će se i dalje povećavati sve do 266 000 km na čas što je dovoljno brzo da obleti Zemlju devet puta u minuti (ISS napravi jedan krug za oko 90 minuta). Junno će tada leteti 215 puta brže od zvuka.

Ako sve prođe po planu Juno će se ući u orbitu oko Jupitera gde će provesti sledećih 18 meseci što je odlična pozicija za izučavanje Jupiterove moćnog gravitacionog i magnetnog polja.

AKL 2016 - PROBLEM!



Astronomski kamp «Letenka 2016» je zakazan za period od 28. do 31. jula.

Nakon gotovo čitave decenije finansijske podrške Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj ove godine Astronomski kamp «Letenka» od istog sekretarijata dobio je nula dinara. Nula!

Astronomski kamp «Letenka» spada u najveće kampove takve vrste u Evropi. Svake godine kroz njega prođe između 100 i 200 ljubitelja nauke, pa i više od toga ako računamo one koji kamp posete na samo nekoliko sati. U kamp, sem iz Srbije, dolaze i gosti iz drugih zemalja.

Tokom kampa održi se dvadesetak predavanja, takmičenja, promocija itd. Predavači su bez premca u svojim oblastima, od univerzitetskih profesora (Niš, Beograd, Novi Sad) do vrsnih astronoma osmatrača, astrofotografa, astrofizičara, matematičara, hemičara...

Organizacioni odbor Astronomskog kampa će, bez obzira na izostanak pokrajinskog finansiranja, nastojati da se kamp održi i ove godine, mada će se nedostatak finansijskih sredstava sigurno odraziti na čitav događaj.

Uspeh NASA: Džuno u orbiti Jupitera

Američka svemirska agencija NASA saopštila je danas da je ostvarila veliki uspeh kad je njena 1,1 milijardu dolara vredna sonda Džuno uspešno ušla u orbitu Jupitera, u sklopu misije za istraživanje porekla Sunčevog sistema.

U Laboratoriji za mlazni pogon NASA u Pasadeni, u Kaliforniji, odjeknuo je aplauz i uzvici oduševljenja kad je u 23,53 po lokalnom, odnosno 4,53 po srednjeevropskom vremenu, sonda po planu ušla u orbitu najveće planete Sunčevog sistema, prenela je agencija AFP.

"Ušli smo", uzviknuo je Skot Bolton, glavni istraživač NASA iz Istraživačkog instituta u San Antoniju, Teksas.

"Vi ste najbolji tim na svetu. Upravo ste učinili najtežu stvar koju je NASA ikad uradila", poručio je Bolton svojim kolegama u kontroli misije.

Sonda Džuno je lansirana pre pet godina iz Kejp Kanaverala na Floridi i dosad je proputovao 2,7 milijardi kilometara.

Ta letelica je putovala brzinom većom od 209.200 kilometara na sat kad je usporila motore dovoljno da bi ušla u orbitu Jupitera.

Time počinje 20-mesečna misija, tokom koje se naučnici nadaju da će otkriti više o tome koliko vode ima na Jupiteru, kao i sastav njegovog jezgra, kako bi došli do podatka kako se ta planeta, kao i druge oko Zemlje, formirala pre više milijardi godina.

https://t.co/T2NBMJFgEs

A P O D...

Bliski susreti sa Jupiterom

http://www.astronomija.org.rs/misije/10463-bliski-susreti-sa-jupiterom

Svemir - Brzina svjetlosti

https://t.co/t1MJMwvlXB

A P O D...

„Dawn“ ipak ostaje na Ceresu!

Kao što je bilo i očekivano, NASA je 1 jula zvanično odobrila produženje misije “New Horizonsa”. Sada sonda ima zeleno svetlo da nastavi misiju ka 2014 MU69, malom objektu Kajperovog pojasa. Nasu ovo proširenje misije ne košta ništa jer NH ionako mora da proleti kroz Kajperov pojas, a posle uspeha sa Plutonom čitav poduhvat je već okarakterisan kao izuzetno uspešan. Druga vest je da je NASA rešila da ne pošalje sondu “Dawn” ka asteroidu (145) Adeona. Time je odlučeno da će aparat ostati da kruži oko Ceresa do svog poslednjeg dana.


Sonda „Dawn“ se već godinama kreće na izuzetan način – jonskim pogonom.

Kosmička agencija je morala da do 1. jula odluči da li će da odobri fly-by, jer se prozor za „lansiranje“ zatvarao tog dana. 30. juna 2016. „Dawn“ je završio svoju primarnu misiju na planeti patuljku Ceresu, zadatak započet 6. marta 2015. godine, kada je ušao u orbitu oko najvećeg tela u asteroidnom pojasu. Od tada je „Dawn“ kompletirao više od hiljadu orbita oko Ceresa i započeo otkrivanje misterija ovog čudesnog sveta. 11. aprila 2015. „Dawn“ je započeo naučni program na Ceresu, opisujući sve niže orbite oko „planete“.


Krater Occator sa svetlin poljima natrijum karbonata. (NASA).

Prema originalnom planu, primarna misija na Ceresu će se završiti na LAMO orbiti (Low-Altitude Orbit) visokoj samo 385 km, na koju se sonda spustila 16. decembra 2015. godina. To je vrlo stabilna orbita a dinamičke analize pokazuju da će proteći mnogo vremena – verovatno milenijumi – pre nego što letilica padne na površinu, ako se to uopšte desi. Obzirom da „Dawn“ nije bio sterilisan pre lansiranja a da Ceres sadrži više od 25% leda, manje nego što se prvobitno mislilo ali je i to dovoljno da se aktivira Nasin protokol o biološkoj kontaminaciji (iz tog razloga „Dawn“ ne sme da se spusti na još nižu orbitu).

Međutim, proteklih meseci tim misije je predložio drugačiji kraj za „Dawn“. Umesto ga ostaviti na orbiti oko Ceresa, zašto ga ne poslati ka nekom drugom asteroidu? „Dawn“ je već bio u orbiti oko Veste, drugog asteroida po veličini posle Ceresa, i to ga je učinilo prvom letilicom koja je ušla u orbitu oko dva različita planetna tela a da jedno nije Zemlja. Ali pošto „Dawn“ nema više dovoljno ksenona za ulazak u orbitu oko sledećeg asteroida, to bi bila fly-by misija. Tim zadužen za trajektoriju letilice pronašao je da bi „Dawn“ mogao da uđe u orbitu oko asteroida (145) Adeona ako bi krenuo sa Ceresa najkasnije 1. jula.


Sonda „Dawn“. (NASA)


LAMO orbita oko Ceresa. (NASA).

Braneći svoj predlog, tim je naglasio da je sonda do sada kartografisala 99,9% Ceresove površine sa rezolucijom od 35 metara po pikselu, iako je prvobitni cilj bio fotografisati najmanje 80% sa rezolucijom od 200 m/px. Uz to, jedan od ključnih brodskih instrumenata, infracrveni i regularni spektrometar za mapiranje VIR, već mesecima ima probleme jer više nije u stanju da se normalno hladi. U slučaju da mu temperatura previše poraste, VIR više neće moći da sakuplja infracrvene podatke, ključne za utvrđivanje Ceresovog sastava. Pošto je već ispunio sve zadatke, zašto ga ne poslati da istraži sledeći asteroid ukesto da prikuplja poznate podatke? Uz to, izbegao bi se problem mogućeg pada sonde na Ceres.

Kada je lansiran, „Dawn“ je poneo i oko 425 kg ksenonskog goriva za svoje jonske motore. Njih je zapravo tri komada, svaki težine 8,9 kg, koji prave mali ali konstantan potisak od 19-91 milinjutn. Nakon poseta Vesti i Ceresu sondi je preostalo još oko 40 kg ksenona (potrošeno je 275 kg za Vestu i 110 kg za Ceres), što bi sondi bilo dovoljno za proletanje pored sledećeg asteroida. Prvobitno se šaputalo da bi to mogao biti Pallas, treći najmasivniji asteroid posle Ceresa i Veste i drugootkriveni objekat u pojasu. Nema nikakve sumlje da bi Pallas bio velika tačka na ovu misiju, ali neumoljivi zakoni nebeske mehanike naterali su tim da pažnju fokusiraju na (145) Adeonu. Taj asteroid od 150 km proleteo je 2001. godine pored Zemlje i bio detaljno proučen radarima, tako da se relativno dosta zna o njegovim osnovnim karakteristikama.


Ksenonski i hidrazinski rezervoari sonde. (NASA).

Ali ništa od svega. Tim misije „Dawn“ nije uspeo da ubedi rukovodstvo Nase u dobrobit preleta ... i usledila je odluka koja je usledila. Najnoviji podaci „Dawna“ će omogućiti reinterpretaciju nekih prethodnih rezultata misija. Naprimer, sada se veruje da bele fleke na površini planete potiču od natrijum karbonata a ne od magnezijum sulfata, što može da ukazuje na postojanje neke vrste hidrotermalne aktivnosti unutar Ceresa. Možda novi podaci neće biti samo puko ponavljanje već prikupljenih znanja već će poslužiti da bace više svetla na ovo čudno telo, posebno putem neutronskog i rendgenskog detektora (GRaND), ključne sprave za shvatanje strukture i evolucije Ceresa koja može da radi samo dok je letilica na LAMO orbiti. Pored toga, Ceres se polako približava perihelu i biće zanimljivo videti da li će se pojaviti promene u merenjima sa površine, kao rezultat laganog povišavanja temperature površine.

Sa druge strane, Adeona i nije nešto posebno interesantan objekat a proletanje pored njega je rizičan poduhvat sa velikom šansom u neuspeh („Dawn“ već ima kvarove na jonskim motorima i dva od četiri reakcion točka), što bi moglo da pomrači javni imidž misije koja je već obezbedila veliki medijski uspeh. A to je nešto što rukovodstvo Nase uvek ima na umu. Tako će Adeona morati malo da pričeka. „Dawn“ će ostati na orbiti oko Ceresa do kraja naših života.


Podaci o „Dawnu“. (NASA).

Exploring Jupiter's Magnetic Field

Nasin dokumenatrac o novim istraživanjima Jupitera (na engleskom)

https://t.co/6eKOdDQrsj

A P O D...

Lansirana nova posada Kosmičke stanice

Sa kosmodroma Bajkonur u orbitu je lansiran modifikovani kosmički brod “Sajuz MS-01” sa rusko-japansko-američkom posadom Međunarodne kosmičke stanice. To je ekspedicija MKS-48/49 tokom koje će biti ispitani novi sistema broda “Sajuz” i na MKS biti obavljen obiman program naučnih istraživanja. Ekspedicija treba da traje 129 dana.

Komandant broda je ruski kosmonaut Anatolij Ivanjišin (47), prvi brodski inženjer je japanski astronaut TakujaOniši (41), dok je drugi brodski inženjer Amerikanka KetlinRubins (40). Vazduhoplovni pukovnik u rezervi Ivanjišin je veteran jedne kosmičke espedicije na MKS, dok su Oniši i Rubinsova prvi put u kosmosu. Pozivni znak nove posade je “Irkut”. U sastav rezervne posade ulaze Oleg Novicki (“Roskosmos”), Toma Paske (ESA/Francuska) i Pegi Vitson (NASA). Početak njihove misije je planiran krajem godine.

Posada misije MKS-48/49 formirana je pre oko dve godine i prošla je kroz detaljnu obuku u kosmičkim trenažnim centrima u Rusiji, SAD, Japanu i u Nemačkoj, gde se nalazi centar za obuku Evropske kosmičke agencije. Ovo “48” znači da će Ivanjišin, Oniši i Rubinsova raditi u sklopu postojeće posade (misije MKS-48), a “49” da će po odlasku sadašnje posade nastaviti let kao 49. ekspedicija. Sledeća posada, koja u septembru leti ka MKS, će imati oznaku MKS-49/50, odn. biće jubilarna pedeseta osnovna posada koja boravi na MKS od početka njene gradnje novembra 1998.

Prvobitnim planom bilo je predviđeno da Ivanjišin, Oniši i Rubinsova lete na starom kosmičkom brodu “Sajuz TMA-20M”, kao poslednjem predstavniku serije “TMA-M”. Istovremeno, bilo je planirano da “Sajuz MS-01”, kao prvi predstavnik nove modernizovane verzije “Sajuza” poleti u martu 2016. sa posadom u kojoj su dva ruska kosmonauta Aleksej Ovčinjin i Oleg Skripočka (koji je uzgred učestvovao u prvom letu broda “TMA-M”) i Amerikanac Džefri Vilijams. A onda je prošle godine došlo do gubitka teretnog broda “Progres-M” što je dovelo do promene u redosledu lansiranja ruskih aparata prema MKS. Naime, shodno staroj ruskoj praksi, pre nego modernizovani “Sajuz” poleti sa ljudskom posadom, potrebno je obaviti dve misije usavršenog teretnog broda “Progres MS” na kome se nalaze praktično svi novi sistemi “Sajuza” koje treba ispitati. Ako sve prođe u redu tokom ovih eksperimentalnih letova, modernizovani “Sajuz” dobija zeleno svetlo za let sa kosmonautima.

Međutim, zbog gubitka jednog “Progresa” prošle godine, lansiranja prva dva modernizovana teretna broda serije “MS” su odložena za nekoliko meseci, tako da je “Roskosmos” morao da zarotira dve pilotirane misije “Sajuza” i pomeri lansiranje “MS-01” prvo za kraj juna, a onda zbog tehničkih problema sa jednim sistemom za 7. jul.

Tako je posle nekoliko odlaganja, “Sajuz MS-01” krenuo 7. jula 2016. u 4:46č (po moskovskom vremenu) na vrhu rakete-nosača “Sajuz-FG” sa lansirne rampe broj 1 (“Gagarinova rampa”) kosmodroma Bajkonur. Devet minuta kasnije, brod je odvojen od trećeg stepena rakete i prešao na orbitu parametara:

Perigej – 200km
Apogej – 242km
Nagib – 51,67o
Period – 88,64 minuta.
Za razliku od prethodnih misija, operacije spajanja “MS-01” su planirane po “sporoj” dvodnevnoj šemi. Tokom dva dana autonomnog leta biće provereni novi sistemi broda – za upravljanje, kontrolu leta, televizijska oprema, sunčevi paneli pojačanog kapaciteta, antene navođenja i aparatura za satelitske telekomunikacije. Istovremeno, za vreme treće orbite obavljena je prva od tri glavne korekcije orbite. Druga korekcije je obavljena za vreme 17. orbite, tako da trenutno brod leti ka MKS koja se nalazi na orbiti visine 401 x 421km “prirodnim” putem, uz povećanje visine orbite, sustižući je vođen zakonima nebeske mehanike.

Spajanje je planirano za sutra, 9. jula u 7:12č za vreme 34. orbite “Sajuza”. Sve operacije susreta i spajanja se odvijaju u automatskom režimu, pod kontrolom osoblja Centra upravljanja letom (CUP) u Karaljovu i posade broda. Spajanje treba da bude obavljeno uz modul “Rasvet” ruskog segmenta MKS. Otprilike dva časa posle spajanja Ivanjinišin, Onuši i Rubinsova treba će p[reći u MKS gde ih čekaju Ovčinjin, Skripočka i Vilijams. Time će praktično započeti zajednička ekspedicija MKS-48/49.


Na novom kosmičkom brodu ka MKS – KetlinRubins, Anatolij Ivanjišin i TakujaOni”


Posada MKS-48/49 – Rubinsova, Ivanjišin i Onuši sa dublerimaVitsonovom, Novickim i Paskeom iza njih


Poslednji koraci pred start


“Irkuti” pred ukrcavanje u kosmički brod


“Sajuz MS-01” kreće u kosmos


Na putu u kosmos – Ivanjišin i Oniši za vreme lansiranja

AKL 2016 - Kome smeta kamp?



Astronomski kamp «Letenka 2016» je zakazan za period od 28. do 31. jula.

Nešto čudno se dešava. Ne bih hteo da tvrdim da postoji neka zla namera, ali ne znam kako to drukčije da protumačim.

Prvo od pokrajinskog sekretarijata za nauku (sada, nakon pokrajinskih izbora, to je Pokrajinski sekretarijat za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost) nismo dobili ni dinara za ovogodišnji kamp, iako je taj sekretarijat čitavu deceniju finansirao kamp. Da se razumemo, nikad to nisu bile velike pare, nego dovoljne tek da se pokriju najosnovniji troškovi kampa. E ove godine izostala je i ta, minimalna finansijska podrška.

Ali tu nije kraj neprijatne priče. Pokrajinski zavod za sport je do sada boravak na Letenki naplaćivao oko 45 000 dinara. Oduvek smo smatrali da je to mnogo za upotrebu dva tuša i ono struje koliko potroše naši računari i motori za teleskope, ali nismo pravili pitanje oko toga. Međutim, ove godine Pokrajinski zavod za sport je odlučio da za boravak na Letenki traži 180 000 dinara! U odnosu na prošlu godinu to je povećanje od 400%! Pa mislim, stvarno! 180 000 dinara za dva tuša i struju za dva računara i nekoliko teleskopskih motora! To je neshvatljivo.

Organizacioni odbor kampa je zato uputio hitnu molbu Pokrajinskom sekretaru za sport i omladinu da izvrši uticaj na Zavod za sport (a za to ima ingerencije) da preispita svoju odluku i da tako omogući opstanak možda i najvećeg kampa za popularizaciju nauke na kontinentu.

Sada država treba da odluči i podrži kamp ili da ga, nakon 15 godina uspešnog rada - UGASI!

Čekamo odgovor.

HABITABILNOST EKSTRATERESTRIJALNIH PLANETA – 8. DEO

MALE PLANETE SU NEPOGODNE ZA ŽIVOT
Ako neka planeta kruži u habitabilnoj zoni oko masivne zvezde, to još uvek ne znači da na njoj postoje odgovarajući uslovi za život. Možda čak ti uslovi nisu ni habitabilni. Tako, na primer, veličina planete igra veliku ulogu u tome. Ako je veličina planete previše mala i siromašna masom, obično u ranijem dobu svog razvoja, ona ne uspeva da veže atmosferu za sebe. Posledica toga je da stelarni vetar oduva gasove i izbaci ih u svemir.

Takođe je površina planete izložena štetnom kosmičkom zračenju i time postaje kvazi, sterilizovana. Njoj nedostaje termoizolacija i toplota zvezde može na dnevnoj strani da je zagreva bez kontrole, dok na noćnoj strani toplota odmah nestaje. To se događa zato što nedostaje omotač od oblaka koja bi na planeti uravnotežilo dnevnu i noćnu temperaturu.

Sa niskim pritiskom gasa u atmosferi, takođe bi bilo kritično i za tečnu vodu, jer tamo gde je gasovita opna tanka, voda iz tečnog stanja isparava direktno iz leda, kao što je to slučaj na Marsu. Što je niži atmosferski pritisak na jednoj planeti, to je uža oblast gde tečna voda može da postoji. Uz to dolazi još i da bez dovoljno atmosfere, mnogi procesi koji bi omogućili kružni tok važnih geohemijskih procesa na jednoj planeti sa čvrstim tlom, nisu mogući.



Premala veličina je za planetu takođe nepovoljna i sa geološkog stanovišta, jer ona poseduje u odnosu na njen volumen, veću površinu. Time gubi više toplote i hladi se brže, nego veća nebeska tela. Posledica je da njena vrela, tečna unutrašnjost tokom razvoja, relativno rano postaje stvrdnuta. Primer za takvo geološki skoro mrtvo nebesko telo, je Mesec.

Nasuprot tome, velike planete, čak i 4,5 milijardi godina posle svog nastanka, još uvek poseduju dovoljno topline u sebi da bi njihovo spoljašnje gvozdeno jezgro bilo održano tečnim, a kameni deo kore planete bar u delovima gusto tečnim, jer time poseduje važan motor za geološke procese, kao što je vulkanizam i tektonika ploča. Erupcije vulkana su dovele do toga da se atmosfera naše mlade planete Zemlje, napuni sa ugljendioksidom, azotom i vodenom parom i time je postavljena osnova za nastanak života.



Još jedan važan faktor je usko povezan sa delimično tečnim i diferenciranim unutrašnjim životom planete: bez njenog tečnog jezgra, Zemlja danas ne bi posedovala magnetno polje, što je jedna od najvažnijih zaštita od bombardovanja energetskim česticama iz svemira. Naša Zemlja može svojoj veličini da zahvali za tako veliki pritisak da je uprkos enormne vreline njeno unutrašnje jezgro čvrsto, dok je spoljašnje još uvek tečno.

Obe činjenice su tako perfektni sastojci geodinamike: pokrenuti rotacijom Zemlje i konvekcionim strujama, tečno, provodljivo spoljašnje jezgro se kreće duž unutrašnjeg jezgra, slično kao kod elektromagneta i tako se proizvodi magnetno polje. Međutim, ako nedostaju preduslovi za ovakav dinamo efekat, onda ne postoji zaštitni kavez od magnetnih sila, koje okružuju planetu i čuvaju život koji se razvija na njoj.



Beli patuljak WD 1145+017 ima nekoliko malih planeta koje kruže oko njega i koje zvezda na samrti, gravitacijom polako uništava. Planetama je potrebno samo 4-5 sati da bi obišle oko ove zvezde na veoma malom rastojanju. Upravo ta blizina i činjenica da su planete male, dovodi do toga da gravitacija bez ikakve zadrške privlači planete i kida njihove delove.

Dan nauke – 10. jul



I ove godine će 10. jul biti obeležen kao Dan nauke u Srbiji. Centralna manifestacija obeležavanja odvija u Naučnom kamionu u Beogradu u nedelju od 11 časova.

Centar za promociju nauke je i ove godine pripremio raznovrstan naučnopopularni program za Dan nauke. U Beogradu, ali i širom Srbije, u Naučnim klubovima, 10. jula, CPN organizuje naučnopopularne radionice, nekoliko izložbi, ulične eksperimente, naučnu potragu za blagom i brojne druge sadržaje.

Program za 10. jul u Kamionu otvara se u 11 časova, a zatim nastavlja nizom dešavanja u popodnevnim časovima: u 16 časova počinje Ulična nauka. Naučni demonstratori izaći će iz laboratorija i ispred Ušća izvoditi jednostavne eksperimente sa običnim kućnim predmetima i pokazati koliko nauke zapravo stoji iza jednostavnih fenomena poput bušenja balona ili stvaranja tonova na gitari.

Ispred Naučnog kamiona biće postavljena izložba Krvava istorija roda Homo. Kroz izložbu, koja prati temat petog broja časopisa Elementi, posetioci će biti u prilici da se upoznaju s nekim vrstama ovog roda koje su hodale Zemljom.

U Naučnom kamionu od 17 do 20 časova otvoren je porodični program. Deca i roditelji će u druženju s naučnim demonstratorima moći da sastave svoju mapu za prepoznavanje oblaka, naprave meteorološki vetrokaz ili isprobaju svoje veštine u rešavanju naučnih mozgalica i zagonetki.

Tokom čitavog popodneva organizovana je potraga za znanjem na beogradskom Ušću. Na skrivenim lokacijama u okolini Naučnog kamiona traga se za odgovorima na raznovrsne zadatke, a usput otkrivaju vrlo interesantni podaci o nastajanju Sunčevog sistema, zamrzavanju ugljen-dioksida ili komunikaciji među biljkama.

Čim padne prvi sumrak, negde oko 20 časova, u blizini Naučnog kamiona počinje astronomsko veče u društvu astronoma amatera. Posetioci će posmatrati kratere na Mesecu, crvenu planetu Mars, džinovski Jupiter i Saturn sa svojim prstenovima, slušati interesantne priče o svemiru.

Ovogodišnjem obeležavanju Dana nauke pridružili su se i novootvoreni naučni klubovi širom Srbije sa svojim raznovrsnim programom. Veći deo aktivnosti se odvija u prostorijama naučnih klubova, ali nauka ovog leta izlazi i na ulice i bazene. Tribine, predavanja, kampovi za decu, projekcije filmova, izložbe i obilasci opservatorija i hidroelektrana samo su deo programa.

Dan nauke u Srbiji obeležava se svake godine 10. jula. Ova manifestacija se vezuje za rođendan slavnog srpsko-američkog pronalazača Nikole Tesle (1856-1943), koji je 10. jula rođen u Gospiću.

Istražite više o Danu nauke na sajtu CPN-a.
http://dannauke.cpn.rs/

https://t.co/6eKOdDyQAL

A P O D...

Biografije članova posade misije MKS-48/49 i kosmičkog broda "Sajuz MS-01"



Anatolij Aleksejevič Ivanjišin

Pukovnik ruskog ratnog vazduhoplovstva u rezervi...

Takuja Onići (大西 卓哉 Takuya Onishi)

Od kontrolora putnika na aerodromu, preko dugog pilota "Boinga-767" i učesnika eksperimenta u podvodnoj ...

Ketlin "Kejt" Hejlisi Rubins (Kathleen "Kate" Haillisey Rubins)

Plavokosa Ketlin Rubins je doktor mikrobiologije....


Posada misije MKS-48/47 - Ketlin Rubins, Anatolij Ivanjišin i Takuja Oniši

Anatolij Aleksejevič Ivanjišin



Pukovnik ruskog ratnog vazduhoplovstva u rezervi, instruktor padobransko-desantne obuke, profesionalni ronioc, pilot nekoliko borbenih aviona, veliki zaljubljenik u kompjutere, ekonomista i kosmonaut kome u prvom pokušaju da to postane nisu dali jer je bio previsok. Konačno, veteran jedne maratonske kosmičke ekspedicije, heroj Rusije. To je, u najkraćem komandant kosmičkog broda "Sajuz MS-01" Anatolij Aleksejevič Ivanjišin, ruski kosmonaut broj 112 i 525-ti Zemljanin na orbiti.

Ivanjišin je rođen 15. januara 1969. u Irkutsku. Zanimjivo, rođen je na dan kada je u kosmos lansiran brod "Sajuz-5" sa kosmonautima Volinovim, Jelisejevim i Hrunovim, koji se dan kasnije spojio sa brodom "Sajuz-4" u kome je bio kosmonaut [atalov. Posle toga, Hrunov i Jelisejev kroz otvoreni kosmos prelaze u "Sajuz-4" i skupa sa Šatalovim se vraćaju na Zemlju, dok se Volinov sam vratio dan kasnije. U dugotrajnoj istoriji letova kosmičkog broda "Sajuz" na kome, evo Ivanjišin po drugi put brodi kosmosom, ovo je bila jedna od najvažnijih misija.

Srednju školu Ivanjišin je završio u rodnom Irkutsku 1986. Te iste godine tamo upisuje Polititehnički instutut, sa koga međutim godinu dana kasnije prelazi na Černigovsko Više vojno avijaciono učilište koga sa zlatnom medaljom završava 1991. Od tada, služi u Voronješkoj oblasti, gde je leteo na avionu MiG-29. Kasnije, prelazi u Kareliju, gde je leteo na Su-27.

Ivanjišin ima ukupna nalet od 507 časova na nekoliko tipova vojnih aviona. Pored toga, obavio je 180 padobranskih skokova, ima zvanje instruktora padobransko-desantne pripreme i kvalifikaciju profesionalnog ronioca.

Prvi pokušaj Ivanjišina da postane kosmonaut 1997. nije uspeo jer je bio previsok za tadašnje standarde. Kada se pojavila nova modifikacija kosmičkog broda "Sajuz TMA" u kojoj su standardi za visinu kosmonauta bili povećani, Ivanjišin je ponovo prošao kroz selekciju i maja 2003. postao kosmonaut-kandidat. Te iste godine, diplomirao je na Moskovskom državnom univerzitetu ekonomije, statistike i informatike, tako da pored zvanja vojnog pilota ruskog ratnog vazduhoplovstva i kosmonauta-kandidata, dobija kvalifikaciju "informatičar-ekonomista".

Osnovnu obuku kosmonauta završava juna 2005. posle čega sa odličnim polaže sve ispite i postaje punopravni kosmonaut (u žargonu Zvezdanog grada, ova kvalifikacija se naziva "kosmonaut-istraživač"). Prvo imenovanje u jednu od posada za Ivanjišina je usledilo jula 2009. (naznačen je za dublera misije MKS-26 koja je lansirana novembra 2010.). U januaru 2010. objavljeno je da je određen u sasatv osnovne posade misije MKS-29 planirane za septembar 2011. Međutim, pre prvog kosmičkog leta, Ivanjišin je imao još jedno dubliranje, posle čega je novembra 2011. poleteo u kosmos kao brodski inženjer "Sajuza TMA-22" misije MKS-29/30. Pored njega u misiji su učestvovali Anton Škaplerov ("Roskosmos") i Danijel Burbenk (NASA). Njegov prvi kosmički let je trajao nešto više od 165 dana.

Tokom reorganizacije Gagarinovog Centra za pripremu kosmonauta u Zvezdanom gradu svi kosmonauti Ratnog vazduhplovstva (uključujući i pukovnika Ivanjišina) bivaju prevedeni u rezervni sastav, odnosno praktično napuštaju Oružane snage i prelaze u sastav građanske ruske kosmičke agencije "Roskosmosa".

U decembru 2014. Ivanjišin je imenovan za dublera u misiji MKS-46/47 (bio je rezerva Jurija Malenčenka koji se pre koju nedelju vratio na Zemlju) i člana osnovne ekspedicije MKS-48/49.

Kao većina ruskih kosmonauta, Ivanjišin ima samo jedno dete - sina Vladislava rođenog 1993. Njegova supruga Svetlana radi u Državnoj službi u Kremlju.

Takuja Onići (大西 卓哉 Takuya Onishi)



Od kontrolora putnika na aerodromu, preko dugog pilota "Boinga-767" i učesnika eksperimenta u podvodnoj laboratoriji do Međunarodne kosmičke stanice - to je u najkraćem prikaz brodskog inženjera kosmičkog broda "Sajuz-MS-01" Takuja Onišija. On pripada petoj grupi astronauta Japanske kosmičke agencije (JAXA) kome je ovo prvi let u orbiti.

Onići je rođen 1975. u Tokiju. Godine 1994. završio je srednju školu u Jokohami, a četiri godine kasnije diplomirao je na Tokijskom mašinskom univerzitetu, na katedri za avio-kosmičko projektovanje.

Njegovo prvo zaposlenje je bilo u avio-kompaniji ANA, gde je na jednom međunarodnom aerodromu radio u službi kontrole putnika. Zatim je završio dvogodišnji kurs osnovne letačke obuke u Kaliforniji (SAD). Posle godinu dana dodatne obuke letenja, od oktobra 2003. služi kao kao drugi pilot putničkog aviona "Boing-767".

U februaru 2009. Oniši postaje kandidat za astronauta JAXA-e. Prvi deo osnovne obuke, koji je trajao pola godine, završio je u kosmičkom centru Cukuba (Tsukuba). Zatim odlazi u Džonsonov (Johnson) kosmički centar NASA-e u Hjustonu gde jula 2011. završava osnovnu obuku i dobija kvalifikaciju astronauta.

Nekoliko meseci kasnije, Oniši učestvuje u eksperimentu NEEMO 15 u podvodnoj laboratoriji "Aguaris" (Aquaris) na dubini od 19 metara, gde je grupa astronauta simulirala neke etape misije na asteroid. Laboratorija se nalazila nekoliko kilometara od obala Floride, a esperiment je trajao 13 dana.

Od novembra 2013. Oniši se u kosmičkim centrima u Cukubi, Hjustonu i Zvezdanom gradu priprema za svoju prvu kosmičku misiju. Decembra 2014. zvanično je imenovan skupa sa Ivanjišinom i Rubinsovom za člana posade misije MKS-48/49. Prethodno, dubleriao je Engleza Timoti Pika koji se nedavno vratio iz kosmosa.

Oniši je oženjen, nema dece. Voli da leti avionima, obožava duga pešačenja i da svira saksofon.

Ketlin "Kejt" Hejlisi Rubins (Kathleen "Kate" Haillisey Rubins)



Plavokosa Ketlin Rubins je doktor mikrobiologije. Pre nego što je postala astronaut, nekoliko godina se bavila proučavanjem virusa, uključujući i Ebolu, kako u laboratorijskim uslovima, tako i zaraženim oblastima u Kongu. Kao i Oniši, Rubinsova je prvu put u kosmosu, kao prva Amerikanka koja posle tri godine leti na MKS.

Rođena je 10. oktobra 1978. u Farmingtonu, država Konektikat. Diplomirala je 1999. na Kalifornijskom univerzitetu u Sna Dijegu na katedri za molekularnu biologiju. Doktorirala je 2005. mikrobiologiju na Univerzitetu Stanford.

Rubinsova je radila na Institutu bioloških istraživanja na proučavanju virusa imunodeficita čoveka, uključujući ospu i virs Ebola. Takođe, radila na medicinskom institutu infekcijskih bolesti Armije SAD, i kao vodeći istraživač instituta biomedicinskih istraživanja tehnološkog instituta Masačusets. Tom prilikom je provela nekoliko meseci na analizama virusa u Kongu.

Iste godine kao i Oniši, Rubinsova je juna 2009. uvrštena u sastav 20. grupe astronauta NASA-e. Septembra 2011. završila je osnovnu obuku, a u proleće 2014. objavljeno je da je uvrštena u kosmičku posadu misije MKS-48/49, skupa sa Ivanjišinom i Onišijem.

Rubinsova nije udata. Bavi se ronjenjem i triatlonom.

Putovanje do kraja svemira

Mesec je nekada bio mnogo bliži



Marko Terencije Varon, veliki rimski naučnik koji je živeo u drugom i prvom veku stare ere, bio je prvi koji se za datiranje proteklih događaja koristio datumima pomračenja Sunca i Meseca. Nakon njega ova praksa je postala uobičajena kad god drugih podataka o datumu nekog događaja nije bilo, a spominjalo se neko pomračenje i astronomija je u tom smislu dala važan doprinos istorijskoj nauci. Ovaj metod utvrđivanja datuma dobio je naročiti značaj i snagu pouzdanog argumenta posebno nakon Njutnovog otkrića zakona opšte gravitacije kada je napravljen matematički model kretanja Meseca. Jer taj model je omogućio da se veoma precizno odrede momenti pomračenja i mesta iz kojih se ona vide za mnogo vekova unapred i unazad. Mi tako danas možemo da utvrdimo tačan datum sklapanja primirja u jednoj bitki između Liđana i Međana od pre dve i po hiljade godina jer je ono zaključeno u trenucima panike dve vojske zbog iznenadnog pomračenja Sunca. (bilo je to čuveno Talesovo pomračenje od 28.5.585. stare ere)

Međutim stvar sa datiranjem pomračenja u dalekoj prošlosti (i dalekoj budućnosti) nije tako jednostavna. Već tih prvih godina kada je otkriven zakon gravitacije i kada je konačno precizno utvrđeno kretanje našeg satelita, pokazalo se da datumi davnih pomračenja dobijeni matematičkim putem imaju neprijatnu osobinu da se ne slažu sa datumima pomračenja koje se nalaze u istorijskim dokumentima. Edmond Halej (Edmund Halley 1656-1742) engleski astronom, utvrdio je, analizirajući podatke o davnim pomračenjima, da do ovog neslaganja dolazi usled sporijeg kretanja Meseca u prošlosti, odnosno zbog njegovog bržeg kretanja u novije vreme. To je značilo da naš satelit vremenom ubrzava svoje kretanje.

Usledili su napori da se ovo ubrzanje izmeri, zatim su nuđene sve preciznije vrednosti, sama pojava je nazvana zvučno - sekularna akceleracija, itd, i sve je to u redu, međutim pitanje uzroka ovog ubrzanja stajalo je otvoreno. I to više od vek i po.

U stvari ideju za rešenje ovog problema dao je još Imanuel Kant. Ali Kant je bio filozof. Svojim filozofskim umom on je naslutio uzrok ove pojave što nije bilo dovoljno. Čitavu ideju je trebalo matematički utemeljiti, trebalo je pretpostavku dokazati, a to je pošlo za rukom tek Šarlu Delaneu (Charles-Eugène Delaunay, 1816-1872), francuskom astronomu i matematičaru, stručnjaku za kretanje Meseca, polovinom devetnaestog veka veka.

A zatim se ispostavilo da je otkriće ovog uzroka bilo tek početak za mnogo dublju spoznaju.

Engleski profesor astronomije, Džordž Hauard Darvin (1845-1912, drugi sin Čarlsa Darvina), baveći se ne toliko uzrokom koliko posledicama, stvorio je jednu čudesnu teoriju koja na lucidan način pokušava da rasvetli ne samo zaleđene trenutke sadašnjosti, već i zbivanja u vremenu.

A radi se o ovom. Svojom privlačnom snagom naš satelit stvara plimsko ispupčenje na Zemlji. Ispupčenje je u odnosu na Mesec nepokretno (ali ne i u odnosu na neku datu tačku na Zemlji), a kako se Mesec oko naše planete kreće skoro 30 puta sporije no što se ona okreće oko svoje ose izlazi da se ovo ispupčenje kreće suprotno od smera Zemljine rotacije zbog čega se javlja sila trenja.



Trenje uzrokuje čitav niz posledica. Zemljino rotiranje se usporava i dan na Zemlji se time produžava. Produženje dana je veoma malo, ali ipak merljivo. Ono iznosi oko dva stomilionita dela sekunde (0,0000002) na dan. Međutim, u prirodi, takvi su mehanički zakoni, ne može nešto da deluje, a da i samo ne trpi neko protivdelovanje. S jedne strane Mesec utiče na usporenje Zemljine rotacije, ali s druge strane ovo usporenje utiče na ubrzanje Mesečevog kretanja oko Zemlje. Ovo pak brže kretanje povećava centrifugalnu silu zbog čega se Mesec od Zemlje udaljava (3,8 centimetara godišnje). Time se opet povećava Mesečeva staza oko planete, te Mesecu treba više vremena da je obiđe, što znači da se produžava i trajanje meseca (mislim na vreme obilaska Meseca oko Zemlje, dakle u pitanju je vremenska kategorija).

Darvin je primetio da se u sadašnje doba zemaljski dan produžava znatno brže od meseca. Drugim rečima mesec jeste sve duži, ali on sadrži sve manje dana jer se dani produžavaju većom brzinom. Po Darvinovom računu kada mesec bude trajao 37 sadašnjih dana, uglovna brzina Zemljine rotacije biće dva puta manja od sadašnje (tj. Zemlja će rotirati oko sopstvene ose dva puta sporije), pa će dan tada trajati duplo duže i mesec će sadržavati 18 dana (tj. tih 18 dana će trajati otprilike koliko i današnjih 37[1]). Ovo produžavanje trajanja meseca i još veće produžavanje trajanja dana nastaviće se sve dok se mesec i dan sasvim ne izjednače. Tada će i mesec i dan, mereno u današnjim danima trajati 55 dana.

Zbog veće brzine kretanja Mesec će se nalaziti na veoma udaljenoj orbitu oko Zemlje, a oba tela, i Mesec i Zemlja, će se kretati kao jedno kruto telo i biće okrenuti jedno drugom istom svojom stranom.

Ako, međutim umesto u budućnost krenemo u prošlost imamo obrnuti sled događaja. Rotacija Zemlje se ubrzava te se dani skraćuju. Brzina našeg satelita se smanjuje i njegova putanja je sve kraća jer se on primiče svojoj planeti. Pošto je Mesečeva staza sada kraća on je (i pored usporenja) brže obiđe te je i mesec kraći. U prvo vreme zemaljski dani se skraćuju brže nego mesec te u mesec staje sve više dana. Danas Zemlja načini 27,3 rotacije za vreme jedne zvezdane revolucije Meseca (siderički mesec, kada se posmatra koliko Mesecu treba da bi dva puta zaklonio jednu istu zvezdu), a u nekoj davnoj prošlosti zbog većeg skraćivanja dana (tj. zbog brže rotacije Zemlje) od skraćivanja meseca, Zemlja je pravila 29 rotacija. Ta epoha je po Darvinu prelomna jer u još daljoj prošlosti nastaje promena u odnosu dan i meseca. I jedan i drugi se skraćuju, ali sada je skraćenje meseca veće tako da se u njega slaže sve manje dana. Najzad stižemo u doba kada je trajanje dana i meseca izjednačeno i jedan mesec traje jedan dan, tri do pet današnjih sati.

Zemlja i Mesec tada su se okretali istom brzinom i bili su jedan drugom okrenuti istom svojom stranom. I kretali su se kao jedno telo, kao da su spojeni nekom krutom polugom.

Bio je to fantastičan prizor jer se Mesec toliko primakao Zemlji da ju je gotovo dodirivao. Slika je neodoljivo podsećala na stare priče u kojima je nekada Mesec bio toliko nisko da mu je pas odgrizao parče, a devojka se bacila blatom na njega.

Možda je ovo ipak preterano. Prema nekim proračunima Mesec je od Zemlje u tom periodu bio udaljen 22,530 kilometara. Pa ipak, prizor nije bio bez svojih čari. Mesec je izgledao 16,5 puta veći nego danas i pokrivao je veliki deo neba. Mesečina je bila snažna, noć gotovo da nije postojala. Pomračenja Sunca su bila česta i trajala su dugo.

Ali kretanje Meseca u takvim uslovima nije bilo stabilno. Dovoljno je bilo da se Mesec i sasvim neznatno pomeri od početnog položaja pa da se naruši ravnoteža u silama koje su ga držale u toj orbiti. A razloga za pomeranje je bilo. Na Zemlji su se zbivali burni geološki procesi i Mesec je mogao pasti ili otići daleko od Zemlje. Pre ili kasnije nešto od toga se moralo deseti.

Međutim ni kretanje Meseca u najdaljoj orbiti od Zemlje, dakle u dalekoj budućnosti, izgleda da neće biti stabilno. Ako ni zbog čeg drugog ono zbog Sunca. Zbog sinhronizovanog kretanja Meseca i Zemlje plima koja potiče od Meseca biće nepokretna u odnosu na oba tela. Međutim Sunčeve plime će se i dalje kretati i, ma koliko one bile male, usporavaće Zemljinu rotaciju pošto će se pomerati u suprotnom smeru. Time će se dan produžavati, te kretanje Meseca i Zemlje više neće biti sinhronizovano. Dan će postati duži od meseca i Mesec će početi da se kreće od zapada ka istoku. Lunarno plimsko ispupčenje na Zemlji će se opet pokrenuti jer će pratiti Mesec. Pokušaće da ubrza Zemljinu rotaciju. Ali Mesec je sad daleko od Zemlje i njegova gravitacija više nije toliko moćna. Sile trenja troše njegovu mehaničku energiju (transformišu je u toplotu) i on ne može da ostane u svojoj orbiti. Počeće da se primiče Zemlji, sve bliže i bliže. I konačno će pasti na nju. I tu će biti kraj priče i izučavanja Meseca.

Naravno, ovo je suva teorija i da li će sve baš tako biti ne znamo. Prema nekim proračunima već je došlo do odstupanja od ove teorije jer je dan u sadašnje vreme, s obzirom na plimska trenja morao biti duži od 24 časa, morao je trajati 26 časova. Nešto, dakle sprečava usporenje rotacije Zemlje.

Prema mišljenju armanskog naučnika Aštona Aslanjana uzrok leži u sažimanju Zemljine kugle. Prečnik Zemlje se smanjuje 6,37 cm za jedan vek i to njegovo skraćivanje, odn. sažimanje Zemlje ubrzava Zemljinu rotaciju čime se kompenzuje plimsko kočenje.

Ali opet, s druge strane sekularna akceleracija je utvrđena. Mesec zaista ubrzava svoje kruženje oko planete i on će izgleda zaista otići u neku daleku putanju u dalekoj budućnosti i čovečanstvo će, ako bude dovoljno inteligentno da preživi do tog vremena, moći će samo da priča kako je nekada Mesec bio nisko nad Zemljom, a mesečina toliko jaka da je u sred noći pravila senke.

Ipak, da li je Darvinova teorija tačna? Da li je nekada davno mesec zaista imao manje dana nego danas? Ili je u pitanju samo jedna puka teorija zasnovana na računu i logici brojeva stvorena u nekakvom mračnom kabinetu, na papiru, a bez mogućnosti da se empirijski proveri i dokaže? Jer nikakvih zapisa iz tog doba ne može biti. Homo sapiens se pojavio pre oko 400 hiljada godina, a trebaju nam svedoci iz mnogo ranijeg doba, od pre bar nekoliko desetina miliona godina.

Može biti da jedan takav svedok ipak postoji. U vodama Indijskog okeana živi jedna simpatična životinjica, glavonožac sa lepom spiralnom ljušturom koju sakupljači školjki i morskih puževa rado drže u svojim kolekcijama. Zovu je Indijska lađica, no njen latinski naziv je mnogo poznatiji: Nautilus pompilius.



Po njoj je Žil Vern krstio onu čuvenu podmornicu kapetana Nema u romanu Dvadeset hiljada milja pod morem, a i čitava serija američkih podmornica nosila je isto ime, Nautilus. Od ovih možda je najslavnija ona koja je 1954. uspela da preroni put ispod Arktika. To je ujedno bila i prva podmornica na nuklearni pogon.

Ljuštura Nautilusa ima u promeru nešto manje od 30 centimetra, savijena je u spiralu, a sastoji se iz čitavog niza komorica odeljenih pregradama. Komore su ispunjene gasom, uglavnom vodonikom, a sam domaćin živi u spoljnoj i najvećoj komori. Njegov život je jednoličan za naš pojam. Preko dana boravi na dnu okeana, nekih 400 do 600 metara pod vodom, a noću se izdiže na površinu. Zatim opet tone do sledeće noći. Svoju ljušturu stalno dograđuje. Izlučuje krečnjačku tvar kojim gradi zid ljušture. Nakon mesec dana, kada zid naraste, sagradi pregradu i jedna komora je tada gotova. Zbog dizanja na površinu i zaranjanja u vodu materijal zida se stvrdnjava različitom brzinom te se na ljušturi formiraju veoma fine tanke brazde. Između dve komore ima ih 29 ili 30. Uvek toliko. A sinodički mesec traje 29 i po dana!

Šta to utiče na nautilus da načini pregradu tačno nakon 29 ili 30 dana? Teško je poverovati da je to Mesec direktno, ali naka pojava na Zemlji koja je povezana sa Mesecom izgleda sasvim ubedljivo. Možda na neki način morske mene koje su proizvod Mesečeve sile.

Ali ima nešto drugo zanimljivo sa ovim mekušcem. To je vrlo stara životinjica, nastala pre 500 miliona godina. I za sve to vreme ostala je gotovo nepromenjena. Na fosilnim ostacima ne uočavaju se veliki tragovi evolucije i način života u prošlosti joj se nije mnogo razlikovao od današnjeg. Ona je i pre 100 miliona godina svake noći izranjala na površinu, a danju se spuštala u dubinu. I svakog dana je napravila po jednu brazdu na svojoj ljušturi. Pronađeni su vrlo stari fosili nautilusa. Kod onih koji su živeli pre 30 miliona godina može se izbrojati svega 25 brazda između dve pregrade. Na fosilima koji su stari između 150 i 300 miliona godina broj brazdi je 17, a na još starijim, od pre 400 miliona godina svega 9!



[1] Ne vredi dane izražavati u časovima jer jedan sat je 24-ti deo dana, minut 60-ti deo sata itd. Ako se produžava dan produžava se i sat i minut itd.

Kosmički brod "Sajuz MS-01" spojen sa Kosmičkom

stanicom

Posle dvodnevnog autonomnog leta, 9. jula 2016. u 07:06 č (po moskovskom vremenu) ruski modernizovani kosmički brod "Sajuz MS-01" uspešno je spojen uz modul "Rasvet" (MIM1) Medjunarodne kosmičke stanice (MKS).

Sve operacije susreta i spajanja obavljene su u automatskom režimu. Oko dva časa kasnije, Anatolij Ivanjišin ("Roskosmos"), Takuja Oniši (JAXA) i Ketlin Rubins (NASA) su prešli u MKS gde su ih dočekali članovi ekspedicije MKS-48 ruski kosmonauti Aleksej Ovčinjin i Oleg Skripočka i američki astronaut Džefri Vilijams.

Po prelasku u stanicu, po tradiciji, svi članovi posade MKS-48/49 su se okupili u modulu "Zvezda" odakle su razgovarali sa članovima porodice u Centru upravljanja letom u Karaljovu. Posle toga su Ovčinjin, Skripočka i Vilijams "sproveli" novajlije kroz sve module stanice, upoznali ih sa standardima bezbednosti, a posle toga su ih ugostili kosmičkim doručkom.

Posle kraćeg predaha, posada }e obaviti konzervaciju kosmičkom brodu i započeti sa programom istraživanja. Nova misija treba da traje 129 dana.







Kolaž snimaka koji prikazuju kosmički brod "Sajuz MS-01" neposred pre i posle spajanja, prelazak Rubinsove i Onišija u stanicu i grupni snimak nove i posade "starosedeoca" MKS. U prednjem planu su Rubinsova, Ivanjišin i Onuši, dok su iza njih Skripočka, Ovčinjin i Vilijams koji se nalazi u kosmosu već 112 dana. Snimak je napravljen u modulu "Zvezda" tokom razgovora sa članovima porodice. Na zadnjem zidu vide se slike Ciolkovskog, Karaljova i Gagarina.

Astronomski kamp "Letenka 2016" - dobre VESTI



Astronomski kamp «Letenka 2016» je zakazan za period od 28. do 31. jula.

Informacije o kampu su se menjale nekoliko puta u zadnja dva dana i bile su sve uglavnoom vrlo nepovoljne (o čemu smo pisali), ali poslednja je ohrabrujuća. Bilo je to ovako:

Tokom jučerašnjeg dana nismo uspeli da uspostavimo telefonski kontakt sa pokrajinskim sekretarom za sport i omladinu, g. Vladimirom Batezom jer je on bio na nekim sastancima. Isto je bilo i danas pre podne. Ali u 15 sati, onda kada smo razmišljali kako je možda najbolje da iz Vojvodine i Srbije kamp premestimo u Bosnu i Hercegovinu (Miloš Gagić je rekao da već zna odlično mesto za kamp u blizini Sarajeva), zazvonio je telefon. Javio se sekretar Batez.

Razgovor je trajao desetak minuta, ali ukratko sve se svodi na sledeće reči sekretara: «Taman posla da gasimo kamp. Rešićemo problem narednih dana, čućemo se u ponedeljak, kamp će se održati.»

Nezvanično smo saznali da je i sekretar za nauku, prof. dr Milošević za to se tradicija kampa ne prekida.

Dakle želimo da verujemo da ćemo kamp imati i u tom kontekstu evo nekih lepih vesti

Ko dolazi?
Svoj dolazak na kamp, nakon čitavih deset godine najavila je i Katarina Miljković, koju smo, kad smo se poslednji put družili s njom, baš na Letgenki, zvali Keti, Kejt i Kaća (kako ko), a koja je danas već uveliko iskusni planetolog i mama jednog malog momka. Katarina je diplomirala astrofiziku u Beogradu, doktorirala u Londonu, zatim je radila u Francuskoj i SAD, a sada u Australiji odakle i dolazi u Srbiju i u naš kamp. Naravno, održaće jedno predavanje.

Takođe nas raduje što možemo najaviti i već svima dobro poznatog astronoma, eruditu itd. Darka Donevskog. Darko je na doktorskim studijama u Francuskoj iz koje u Srbijiu dolazi sa svojim saradnikom iz Španije Javier Alvarez-Marquezom i evo o čemu će njih dvojica na u kampu pričati:

SKA teleskop - budućnost istraživanja svemira

SKA (Square Kilometer Array) je budući najveći radio interferometar na svetu koji se gradi na teritoriji dva kontinenta (Australije i Afrike). S obzirom da će biti sastavljen od nekoliko hiljada povezanih antena, omogućiće nam rezoluciju koja će prevazići i najpreciznije optičke teleskope poput Habla. Kakvu naučnu primenu u kosmologiji će imati ovaj teleskop, možete čuti na astro-kampu Letenka.

Darko Donevski i Javier Alvarez-Marquez (Španija)
obojica sa Instituta za astrofiziku, Marsej, Francuska

Ima još vesti o gostima, ali o tome ćemo, u nadi da o kampu neće biti loših vesti, pisati sutra.

Nekom u nauci je prekipelo toliko da je počeo javno da govori

Da li se to vidi neko svetlo u daljini, neka iskra žeravice koja tinja, negde na dalekom kraju mračnog tunela?



Ta duga, mučna tišina, tišina kao na dnu okeana, tišina kao u vakuumu, upadljiva tišina naših naučnika odavno me muči i boli. Ne mogu da je objasnim. Vlasti ukinu ministarstvo za nauku – oni ćute, smanje već smešno mali budžet za nauku - oni ćute, privatni fakulteti srozavaju značaj diplome - oni ćute, plagijati doktorata postali uobičajen način sticanja zvanja - oni ćute, Zukorlić imenovan za…. E da, to je ono što je u ovoj priči interesantno.

Ja znam da sve nabrojano našim naučnicima, profesorima univerziteta, naučnim radnicima po institutima jako smeta. Pričao sam s nekima od njih, ali oni samo stegnu vilice i promrmljaju nešto. Ili rezignirano slegnu ramenima. Ili se kiselo nasmeju i kažu mi: „Šta tu ima da se priča, znaš i sam“. Znam da ih sve to stanje unižava i duboko vređa. Pa uostalom, znaju kako je u drugim, prosvećenim zemljama i utoliko ih više boli ovo glupo, ponižavajuće, zatucano, tupo stanje u domaćoj nauci.

Ali opšte stanje je takvo da nema svrhe talasati. Niko to neće primetiti. Naši političari, ali i široka javnost je sa naučnicima davno postigla visok stepen nerazumevanja, pa kad se još pobuni neki anonimus za koga se ne zna na estradi, na tribinama stadiona, u kafani – niko ništa i ne primeti.

Treba neko jako jak da kaže nešto da se čuje, neko iz Srpske akademije nauka, na primer. Jer, čemu i kome služi ta Akademija? Znam, znam, bavi se visokom naukom, jako je važna itd. itd. samooooo, zar je ne interesuje stanje nauke u zemlji?

Nego Zukorlić. Zukorlić postao predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje! Zukorlić! Pa to kao da je neka zafrkancija u pitanju. Kao kada biste predsednika udruženja ateista imenovali za episkopa. Po više osnova imenovanje g. Zukorlića za predsednika bilo čega u obrazovanju i nauci je nebuloza koja ulazi u anale kao upečatljiv primer devijacije sistema vrednosti.

G. Zukorlić, ako je suditi po njegovoj biografiji iz Vikipedije, kriši zakone (zakon u Srbiji zabranjuje bigamiju i poligamiju), preti, ucenjuje, optužen je da izaziva međunacionalne tenzije itd. a onda zasluži da bude predsednik nečega za celu zemlju. Ali hajde da sve to uzmemo kao obično laktašenje i ljigavu borbu za funkciju, pa da i zanemarimo (svašta je čovek u stanju da uradi za nešto para). Ali i dalje ostaje da je g. Zukorlić po vokaciji muftija (istina sada već bivši), da je završio islamski fakultet odsek šerijatsko pravo.

E na tim osnovama će g. Zukorlić valda i donositi svoje odluke kao predsednik Saveta za obrazovanje.

A da i ne govorimo da je g. Zukorlić predsednik verskog fakulteta koji do sada nije dobio akreditaciju. Šta mislite, da li će sada taj fakultet uspeti da dobije rečenu akreditaciju? I da li je ovo uopšte pitanje?

E sad o iskri s početka teksta.

Nekom u nauci je prekipelo toliko da je počeo javno da govori. U «Politici» se pre nekoliko dana pojavio članak akademika Dušana Teodorovića koji stoji na čelu Odbora SANU za visoko obrazovanje. Evo da citiramo:

«Srbija je postala prva zemlja u svetu u kojoj je predsednik parlamentarnog odbora za nauku, obrazovanje, tehnološki razvoj i informatičko društvo bio, do pre nekoliko meseci, verski vođa. Ne računajući nepriznatu Islamsku državu. Muamer Zukorlić, donedavno glavni muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, postao je zvanično prvi čovek Srbije zadužen za razvoj nauke i obrazovanja. Gospodin Zukorlić izučavao je islam u Gazi-Husrevbegovoj medresi u Sarajevu i na Islamskom fakultetu u Alžiru. Toliko o Zukorlićevom naučnom obrazovanju.(…) Konsultovao sam naučne baze Web of Science, Google Scholar i Publish or Perish i utvrdio, na svoje veliko iznenađenje, da gospodin Zukorlić nema nijedan naučni rad, nijedan citat i da se ne vodi u ovim bazama kao naučnik, uprkos svojoj izjavi za „Politiku” da je 25 godina života posvetio nauci. Znači, efendija Zukorlić nije, za sada, novi Majkl Faradej. Logično je da se čovek zapita šta je to što magnetski vuče gospodina Zukorlića ka univerzitetskoj problematici. Usudio bih se da kažem da je to privatni „Univerzitet u Novom Pazaru”, čiji je on predsednik. Univerzitet ima šest departmana (fakulteta) i ukupno 37 nastavnika (prema podacima sa zvaničnog sajta univerziteta)! Efendija Zukorlić pokazao je veliki smisao za „biznis” u zemlji u kojoj je posedovanje diplome neutemeljene na ozbiljnom studiranju, uz posedovanje prave partijske knjižice, preduslov koji vodi do dobrih pozicija u državnoj upravi i javnim preduzećima. Pored departmana lociranih u Novom Pazaru, Univerzitet u Novom Pazaru otvorio je i departmane u Nišu, Pančevu, Subotici i Beogradu. Svakako da je svojevrstan bezobrazluk otvaranje nekakvog „fakulteta”, koji isključivo služi za izdavanje diploma, svega nekoliko stotina metara udaljenog od rektorata najvećeg srpskog univerziteta.»

Ceo članak pročitajte ovde.
http://www.politika.rs/sr/clanak/358240/Pogledi/Samar-srpskoj-nauci-i-obrazovanju

Ali akademik Teodorović se nije zaustavio na slučaju Zukorlić. Mediji su preneli intervju koji je on dao za Vreme. Tako na pitanje novinara: «Da li ste imali uvid u doktorsku disertaciju Siniše Malog?» on odgovara:

«Da, i na osnovu proučenih dokumenata mogu da kažem – da, to je strašan plagijat. Na stranu što je reč o ekonomisti koji je na FON-u dobio doktorat iz tehničkih nauka, što je posve neobično, nego što mu je i u komisiji bilo troje ljudi čije su reference katastrofalne, u suštini nikakve.»

U intevjuu za Radio Slobodna Evropa opet kaže:

"Suština je sledeća, delovi doktorske disertacije su prepisani iz doktorske disertacije čoveka koji je trenutno profesor u Osmari u Eritreji, a doktorirao je 2003. godine na Univerzitetu u Groningenu u Belgiji", kaže Teodorović, te dodaje:

"Došao sam u posed te doktorske disertacije. Delovi su direktno prepisani sa engleskog jezika bez navođenja literature. To je nedopustivo i na svakom svetskom univerzitetu bi bilo poništeno."

I tako dalje. Je li to neko svetlo u mračnom tunelu, na njegovom dalekom kraju? Hajde, nadamo se da jeste.

HABITABILNOST EKSTRATERESTRIJALNIH PLANETA – 9. DEO

ULOGA ORBITE I ROTACIJE KOD HABITABILITETA PLANETA
Putanja i rotacija jedne planete takođe imaju vaznu ulogu za razvoj života na njoj. Ako kruži na previše ekscentričnoj putanji oko svoje zvezde, najverovatnije se bar delimično nalazi izvan habitabilne zone. Što je veći ekscentricitet, to su veće temperaturne razlike na površini. Do jednog određenog stepena, biomolekuli i živa bića mogu da izdrže ove razlike i da se prilagode.

Međutim, ako bi, na primer, Zemlja imala takvu putanju, okeani bi naizmenično bili zaleđeni i isparavali bi, tako da život na našoj planeti ne bi mogao da se razvije. U Sunčevom sistemu, srećom preovladavaju skoro sasvim kružne putanje, a upadljivo ekscentrično putuju samo Merkur i Pluton oko Sunca. Kod mnogih, do sada poznatih egzoplaneta dominiraju ekscentrične orbite.



Prespora rotacija planete takođe dovodi do ekstremnih razlika u temperaturama na njoj. Na primer Merkur se za vreme svoje orbite oko Sunca, oko svoje ose okrene samo tri puta. Tako je jedan dan na Merkuru dužine dve trećine godine. U fazi dok je najbliži Suncu, okreće mu samo jednu svoju stranu. To ima određene posledice: Dok na dnevnoj strani Merkura vladaju temperature do +427°C, na noćnoj strani temperatura pada na manje od -170°C. Život pod ovakvim uslovima skoro ne bi bio moguć, osim ako bi stalno putovao sa pomeranjem uske zone između dnevne i noćne strane. U tom pogledu, Zemlja ima sreću, jer ona rotira relativno brzo i Sunce nema vremena kada da ekstremno zagreje jednu stranu planete, Zemlja na vreme “pobegne” i okrene se na drugu stranu, što donosi relativno normalne i podnošljive temperature za život.

Zbog toga je važno da egzoplaneta nije preblizu svojoj zvezdi, jer gravitacija zvezde direktno utiče planetu. Ako je, kao u slučaju Merkura, preblizu zvezde, gravitacija ima snažan uticaj i njeno trenje usporava kretanje planete, tako da ona bude dovedena u poziciju da uvek okreće istu stranu zvezdi. Isto je moguće da gravitacija zvezde otkida delove planete i tako je uništi. Takve zvezde se zovu zvezde – kanibali i poznato je nekoliko njih koje na ovaj način dovode do raspadanja planete koja kruži oko njih. Jedan primer kanibalizma u svemiru je zvezda HD82943. Ona je od Zemlje udaljena oko 90 svetlosnih godina i poseduje dve planete koje kruže oko nje. Ova zvezda je veoma slična Suncu, osim u jednom. Njen spektar poseduje izotop Litijum-6 koji su zvezdama sličnim Suncu, bogatim metalima, u suštini ne bi trebao da je prisutan. Ali, taj izotop je prisutan na planetama koje kruže oko zvezde, koja gravitacionim silama „izvlači“ litijum iz planeta i tako ih isisava, što navodi planetu na spiralnu putanju sve bliže zvezdi, dok jednom ne bude sasvim privučena od zvezde i ne padne na nju.



Osim toga, je i nakrivljenost ose egzoplanete od velike važnosti. Ako bi jedna planeta sa habitabilnim uslovima na njoj imala previše nagnutu osu (više od 23°), godišnja doba bi bila ekstremno različita i to bi ograničilo mogućnost života. Ali, takođe bi i obratan slučaj bio fatalan: Sa tačno uspravnom osom, ne bi bilo godišnjih doba na planeti, time bi tokom vremena nastale enormne temperaturne razlike između pola i ekvatora, što bi na duže vreme dovelo do toga, da se atmosfera na polovima zaledi, a da voda na ekvatoru ispari. Uprkos pozicije planete u habitabilnoj zoni, pogodne atmosfere i vode na njoj, ona bi verovatno bila nemoguća za život.



Demonstraciju kontraproduktivnog efekta je Jupiterov mesec Io: On kruži oko gasovitog džina tako blizu, da Jupiterova gravitacija uzrokuje enormne privlačne sile. Unutrašnjost meseca je zbog njih bukvalno uzburkana, kamenje se pod uticajem tih sila tegli i skuplja, pri tome nastaje trenje koje zagreva kamenje i time čini Io vulkanski najaktivnijim nebeskim telom u Sunčevom sistemu.



Naučnici su odredili mnogo obećavajući deo neba u potrazi za signalima vanzemaljske inteligencije: Na uskoj traci je verovatnoća za pronalaženje vanzemaljskih poruka veća nego bilo gde na nebu. Ovaj deo neba se smatra prioritetnim u planiranju istraživanja. Iako je uz pomoć radioteleskopa godinama istraživan svemir, težišta pretrage nisu pravilno postavljena, jer se izgubilo iz vida da smo možda i mi posmatrani od neke vanzemaljske civilizacije. Tako se smatra da je pravilna oblast za istraživanje ona oblast na nebu, odakle vanzemaljski posmatrači mogu da vide godišnji prelazak Zemlje preko Sunca. Osnovna ideja pri tome je, da su vanzemaljski posmatrači možda već poslali signale kako bi nas kontaktirali, pošto su otkrili Zemlju po istom principu, kako mi tražimo planete u drugim zvezdanim sistemima, naime, tako što planeta pređe preko zvezde i tada za par procenata smanji njen sjaj.



Ovako izgleda tranzit Zemlje preko Sunca za vanzemaljce

Zbog toga su astronomi u Kanadi promenili svoje perspektive. Pretpostavili su da vanzemaljski posmatrači takođe koriste ovu tranzitnu metodu, pa su izračunali pod kojim uglom bi oni to mogli da vide. Tako se pojavila uska traka u kojoj vanzemaljci mogu nas da vide, a ona iznosi samo dve hiljaditine celog neba. Pri tome ta traka odgovara projekciji putanje Sunca na nebeskoj sferi.



Traka na nebeskoj sferi odakle može da se vidi tranzit Zemlje preko Sunca

U daljim koracima, naučnici su napravili listu od 82 zvezde koje se nalaze u ovoj oblasti i koje na osnovu svoje starosti nude posebno velike izglede na uspeh. Institut SETI - "Search for extraterrestrial Intelligence" je od 1. marta 2016. godine preuzeo detaljno istraživanje ovog prostora. Prvi rezultati su: 100.000 zvezda u blizini Sunca koje bi mogle da imaju planete na kojima postoje stanovnici koji nas vide i eventualno pokušavaju da stupe u kontakt sa nama.

Astronomski kamp "Letenka 2016" - VESTI (9. jul)



Astronomski kamp «Letenka 2016» je zakazan za period od 28. do 31. jula.

9. jul 2016.

Organizacija kampa malo kasni zbog problema o kojima smo pisali prethodnih dana (potražite niže), ali nadamo se da ćemo tokom narednih dana nadoknaditi sve ili bar veći deo propuštenog. Ugavnom:

- Nagrade za takmičenja su spremne i čekaju pobednike. Kao i obično planirano je osmatračko takmičenje i kviz. A možda će biti još neko (kažem, malo kasnimo u svemu).

- Iz Zrenjanina najavljena je velika ekipa učenika osnovne škole. Oni će u subotu održati svoj performans posvećen 160-toj godišnjici rođenja Nikole Tesle!

- Profesor Gajić najavio dolazak. Pripremio je tri predavanja, jedno iz oblasti astrobiologije, drugo posvećeno našim, zaboravljenim velikanima nauke i treće... ono je za sad za nas miseterija, ali saznaćemo već o čemu se radi.

- Tokom proteklih dana dobili smo veliku podršku u naporima da spasemo kamp od naših prijatelja iz Maketonije. Očekujemo njihov dolazak i uključivanje u programe.

- Dolazak je takođe najavila i porodica Žižakov (redovni gosti).

- Ivan Rajkov dolazi sa devojkom i teleskopom SkyWatcher 150/1000

- Dolazi Pierre Sunajac (tvorac univerzalnog foto-teleskopa)



8. jul 2016.

Informacije o kampu su se menjale nekoliko puta u zadnja dva dana i bile su sve uglavnoom vrlo nepovoljne (o čemu smo pisali), ali poslednja je ohrabrujuća. Bilo je to ovako:

Tokom jučerašnjeg dana nismo uspeli da uspostavimo telefonski kontakt sa pokrajinskim sekretarom za sport i omladinu, g. Vladimirom Batezom jer je on bio na nekim sastancima. Isto je bilo i danas pre podne. Ali u 15 sati, onda kada smo razmišljali kako je možda najbolje da iz Vojvodine i Srbije kamp premestimo u Bosnu i Hercegovinu (Miloš Gagić je rekao da već zna odlično mesto za kamp u blizini Sarajeva), zazvonio je telefon. Javio se sekretar Batez.

Razgovor je trajao desetak minuta, ali ukratko sve se svodi na sledeće reči sekretara: «Taman posla da gasimo kamp. Rešićemo problem narednih dana, čućemo se u ponedeljak, kamp će se održati.»

Nezvanično smo saznali da je i sekretar za nauku, prof. dr Milošević za to se tradicija kampa ne prekida.

Dakle želimo da verujemo da ćemo kamp imati i u tom kontekstu evo nekih lepih vesti

Ko dolazi?
Svoj dolazak na kamp, nakon čitavih deset godine najavila je i Katarina Miljković, koju smo, kad smo se poslednji put družili s njom, baš na Letgenki, zvali Keti, Kejt i Kaća (kako ko), a koja je danas već uveliko iskusni planetolog i mama jednog malog momka. Katarina je diplomirala astrofiziku u Beogradu, doktorirala u Londonu, zatim je radila u Francuskoj i SAD, a sada u Australiji odakle i dolazi u Srbiju i u naš kamp. Naravno, održaće jedno predavanje.

Takođe nas raduje što možemo najaviti i već svima dobro poznatog astronoma, eruditu itd. Darka Donevskog. Darko je na doktorskim studijama u Francuskoj iz koje u Srbijiu dolazi sa svojim saradnikom iz Španije Javier Alvarez-Marquezom i evo o čemu će njih dvojica na u kampu pričati:

SKA teleskop - budućnost istraživanja svemira

SKA (Square Kilometer Array) je budući najveći radio interferometar na svetu koji se gradi na teritoriji dva kontinenta (Australije i Afrike). S obzirom da će biti sastavljen od nekoliko hiljada povezanih antena, omogućiće nam rezoluciju koja će prevazići i najpreciznije optičke teleskope poput Habla. Kakvu naučnu primenu u kosmologiji će imati ovaj teleskop, možete čuti na astro-kampu Letenka.

Darko Donevski i Javier Alvarez-Marquez (Španija)
obojica sa Instituta za astrofiziku, Marsej, Francuska

Ima još vesti o gostima, ali o tome ćemo, u nadi da o kampu neće biti loših vesti, pisati sutra.

“Teslin rad na energijama – Inspiracija za buduća pokolenja”




U ponedeljak 11. jula 2016. godine u Galeriji nauke i tehnike SANU (Đure Jakšića br. 2) u 18 časova, biće otvorena izložba „Teslin rad na energijama – Inspiracija za buduća pokolenja“. Organizatori izložbe su Srpska akademija nauka i umetnosti – Galerija nauke i tehnike, Muzej Nikole Tesle, Schneider Electric Srbija, Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija Republike Srbije.

Nikola Tesla je bio vizionar i naučnik. Rezultati do kojih je došao su već u toku njegovog životnog veka postali deo tehnologija koja znače bolji život, ali imaju nemerljiv uticaj i na tehnologije neslućenih dimenzija namenjene budućnosti.

Danas je nemoguće zamisliti život bez uređaja i sistema koje je Tesla patentirao i demonstrirao, koristeći tehniku koja je postojala krajem XIX veka.

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) povodom 160 godina od Teslinog rođenja i 175 godina postojanja, organizuje jednodnevni naučni skup i izložbu sa temom “Teslin rad na energijama – Inspiracija za buduća pokolenja”.

Organizatori izložbe su se opredelili za mali broj reprezentativnih eksponata koji se svi odnose na energiju i prenos energije, imajući u vidu da paralelno u Beogradu postoji nekoliko drugih izložbi i događanja koji su posvećeni jubilarnoj 160-godišnjici rođenja Nikole Tesle.

Zbirna ilustracija je data eksponatom “Sistem razvoda električne energije – interaktivna maketa”, koji je pripremio Schneider, Beograd. Drugi eksponati na ovoj izložbi su: postavka sa sinhronim i asinhronim motorom, Teslin generator polja i mehanički analogon transformatora, Teslino “jaje”, i indukcioni motor. Neki od rezultata su prikazani skupom štampanih materijala koje je pripremio Muzej Nikole Tesle iz Beograda. Cilj izložbe je i privlačenje pažnje najmlađih, pa je poseban kutak prilagođen njihovim interesima i daje im šansu da se zabave daljinskim upravljanjem podmornicama u malom akvarijumu i slušanjem zvuka koji potiče od korone (plazma) generisane modelom Teslinog transformatora. Ovaj dečji kutak uključuje i rezultate akcije “Zahvaljujući Tesli – digitalni izlog učenika iz osnovnih škola Srbije” koju vodi Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije.

Specifičnost ove izložbe je i integracija informacija kroz QR kod štampan na panelima pored eksponata, koji posetiocima omogućava da putem svojih „pametnih“ telefona pogledaju i virtuelni sadržaj u vezi sa eksponatom. Razlog za integraciju ove tehnike je želja organizatora da ukažu na značaj i mogućnosti koje pruža bežična komunikacija koju je Tesla patentirao 1898. godine.