Vesti iz sveta astronomije...

Međunarodna konferencija o nastavi fizike u Aleksincu



U Aleksincu će od 26 – 28. februara 2016. godine biti održana

4. Međunarodnu konferenciju o nastavi fizike u srednjim školama

Konferencija će obuhvatiti

Predavanja iz metodike i didaktike nastave fizike u srednjim školama,
Stručne radove koji će biti prezentovani usmeno ili u okviru poster sekcije,
Predavanja iz raznih oblasti fizike I astronomije,
Primere dobre prakse nastavnika,
Okrugli sto o iskustvima iz regiona u primeni digitalne tehnologije I multimedija u nastavi fizike ,
Predstavljanje novih udžbenika iz fizike za srednje škole,
Školski eksperiment u nastavi fizike,
Nove nastavne tehnologije i računari u nastavi fizike,
Sastanak predstavnika Društva fizičara država iz regiona za srednje obrazovanje,
Prezentaciju izabranih učeničkih radova.
Na konferenciji će učestvovati predavača sa Univerziteta iz Slovenije, Hrvatske , Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije.

Recenzirani radovi će biti objavljeni u časopisu Nastava fizike broj 2 DFS, koji će se štampati pre početka konferencije. U okviru konferencije organizovan je i konkurs za najbolji učenički ogled, na koji je pristiglo je 36 radova. Nakon recenzije komisije, učenicima i njihovim nastavnicima i školama biće upućen poseban poziv za učešće.

Konferenciju organizuju Skupština opštine Aleksinac, Društvo fizičara Srbije, Aleksinačka gimnazija, Poljoprivredna škola „Šumatovac“, Tehnička škola „Prota Stevan Dimitrijević“, Društvo fizičara Niš i Podružnica DFS Nišavskog.

Program konferencije možete preuzeti ovde ( http://www.svetnauke.org/wp-content/uploads/2016/02/program-konferencije-2016.pdf). Više informacija o konferenciji možete naći na zvaničnom sajtu.

https://t.co/qUDYvYTKIj

A P O D...

Kamera proradila posle 16 godina!

http://astronomija.co.rs/oprema/10123-kamera-proradila-posle-16-godina

Mangalyaan 2

Indijska svemirska agencija (ISRO) odlučila se za Francusku (CNES) kao partnera u narednoj međuplanetarnoj misiji ka Marsu



Uspjeh indijskog prvijenca u Marsovoj orbiti (Mangalyaan 1, lansiran 2013., u orbiti oko Marsa od 2014.) dao je pozitivan „vjetar u leđa“ za narednu misiju o kojoj se zasad i ne zna baš previše. Indija će sa Francuskom 2018. (prema nekim izvorima 2020.) lansirati Mangalyaan-2. Zna se kako će biti riječ o kapacitetnijem orbiteru te landeru, a ponegdje se spominje čak i maleni Marsov rover. ISRO je ovladao međuplanetarnim putovanjem i navigacijom te manevriranjem radi pozicioniranja letjelice u orbiti oko druge planete.

Planiranim spuštanjem landera na Mars ljestvica ambicioznosti visoko je postavljena. Uspije li Indija i u tome biti će to prvorazredan uspijeh tamošnje astronautike. U slučaju da se na landeru nađe „mjesta“ i za rover jasno je kako će biti riječ o veoma malom robotu čija bi prisutnost više bila u smislu tehnološkog demonstratora nego pravog znanstvenog istraživača. Poput prethodnika i od ove se misije očekuje da bude „low cost mission“. Kad dođe vrijeme za lansiranje ono će biti obavljeno sa raketodroma Satish Dhawan raketom GSLV III.

Uspjeh indijskog prvijenca u Marsovoj orbiti (Mangalyaan 1, lansiran 2013., u orbiti oko Marsa od 2014.) dao je pozitivan „vjetar u leđa“ za narednu misiju o kojoj se zasad i ne zna baš previše. Indija će sa Francuskom 2018. (prema nekim izvorima 2020.) lansirati Mangalyaan-2. Zna se kako će biti riječ o kapacitetnijem orbiteru te landeru, a ponegdje se spominje čak i maleni Marsov rover. ISRO je ovladao međuplanetarnim putovanjem i navigacijom te manevriranjem radi pozicioniranja letjelice u orbiti oko druge planete.

Planiranim spuštanjem landera na Mars ljestvica ambicioznosti visoko je postavljena. Uspije li Indija i u tome biti će to prvorazredan uspijeh tamošnje astronautike. U slučaju da se na landeru nađe „mjesta“ i za rover jasno je kako će biti riječ o veoma malom robotu čija bi prisutnost više bila u smislu tehnološkog demonstratora nego pravog znanstvenog istraživača. Poput prethodnika i od ove se misije očekuje da bude „low cost mission“. Kad dođe vrijeme za lansiranje ono će biti obavljeno sa raketodroma Satish Dhawan raketom GSLV III.

https://t.co/uCuP5zrlYz

A P O D...

Kada se (o)krećemo brže oko Sunca – danju ili noću?

Pre par decenija u pariskim novinama je objavljeno da će za samo 25 sentima svakom biti omogućeno jeftino putovanje, a pri tom bez ikakvog zamaranja. Kao i uvek, bilo je puno lakovernih koji poslali 25 sentima. Ubrzo je svaki od njih dobio poštom odgovor: “Ostani, građanine, mirno u svom krevetu i seti se da se naša Zemlja okreće. Na paraleli Pariza – 49. – svakog dana ćeš prevaliti više od 25.000 km. A ako želite živopisan pogled, sklonite zavesu i divite se slici zvezdanog neba”.

Pozvan na sud zbog prevare, vinovnik ovog poduhvata je saslušao presudu, uplatio izrečenu novčanu kaznu i, kažu, stao u teatralnu pozu i svečanim glasom ponovio slavnu Galilejevu rečenicu:

─ Ona se ipak okreće!

U izvesnom smislu optuženi je bio u pravu, zato što se svaki stanovnik zemaljske kugle a ne samo pomenuti „turisti“, okreće oko Zemljine ose, ali još većom brzinom putuje zajedno sa Zemljom stazom oko Sunca. Svake sekunde naša planeta sa svim svojim stanovnicima prevaljuje kroz kosmos 30 kilometara, istovremeno se okrećući oko svoje ose.

Ovim povodom moguće je postaviti jedno interesantno pitanje: kada se svi mi brže krećemo oko Sunca – danju ili noću?

Ovakvo pitanje može da izazove nedoumicu: uvek je na jednoj strani Zemlje dan a na drugoj – noć; kakvog onda smisla ima ovakvo pitanje? Očigledno nikakvu. Međutim, nije tako.

Pitanje nije o tome kada se čitava Zemlja kreće brže, već kada se mi, njeni stanovnici, krećemo brže među zvezdama. A to uopšte nije besmisleno pitanje. Mi u Sunčevom sistemu vršimo dvostruko kretanje: okrećemo se oko Sunca a u isto vreme se okrećemo i oko Zemljine ose. Oba kretanja se sabiraju, ali su rezultati različiti, u zavisnosti od toga da li se nalazimo na dnevnoj ili na noćnoj polovini Zemlje. Baci pogled na donju sliku i shvatićeš da se ponoćna brzina okretanja dodaje translatornom kretanju Zemlje, a da se podnevna, nasuprot tome, oduzima od nje. Znači, u ponoć se brže krećemo po solarnom sistemu nego tokom podneva!


Na noćnoj polovini Zemljine kugle ljudi se okreću oko Sunca brže nego na dnevnoj.

Pošto jedna tačka na ekvatoru prelazi svake sekunde oko pola kilometara, odatle proizilazi da je u ekvatorskom pojasu razlika između podnevne i ponoćne brzine dostiže ceo kilometar u sekundi. Poznavaoci geometrije lako mogu da izračunaju da je za Beograd (koji se nalazi na 45-oj paraleli) ta razlika oko 30% manja: Beograđani u ponoć svake sekunde prevaljuju kroz solarni sistem oko 700 metara više nego u podnevnim satima.

Fobos na tanjiru

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/10129-fobos-na-tanjiru

Contrailsi protiv Chemtrailsa

Tko je u pravu?

Digitalno doba, posebice korištenje društvenih mreža, omogućile su neslućeno širenje informacija, stavova, mišljenja, razmišljanja svakakvih tematika. Jedna od čestih tema za „raspravu“ su kondezacijski tragovi koji se vide iza aviona koji prometuju nebom.

Za jedne kondenzacijski su tragovi (contrails) potpuno prirodna pojava. Manifestira se kao vidljiv, najčešće bijeli, trag kondenzirane vodene pare (maleni kristali leda, zaleđene sitne kapljice vode) koji se stvara kada vrući zrak iza ispuha avionskog motora dolazi u doticaj sa rijetkim i hladnim zrakom (od -40°C do -65°C) na uobičajnim visinama leta aviona (8.000-12.000m)

Ovisno o aktualnoj temperaturi, pritisku, vlažnosti, vjetrovima u gornjim slojevima troposfere takvi se tragovi zadržavaju od svega nekoliko sekundi, minuta pa sve do nekoliko sati, dok kada ne postoje uvjeti za njihovo stvaranje oni izostaju.



Za one koji razmišljaju drugačije, kondenzacijski tragovi (chemtrailis) predstavljaju biološke i/ili kemijske supstance koji se smišljeno i planski ispuštaju iz aviona na velikim visinama kako bi na biljni i životinjski svijet, ljude i tehniku utjecali na način kako su to zamislili planeri supertajnih programa određenih društvenih struktura, percipirajući pri tome nedokučive namjere tajnih službi. Kao potvrdu takvih (ne)razmišljanja često se publiciraju fotografije i filmovi kondenzacijskih tragova. Postavlja se pitanje zašto se oni ponekada vide jako izraženi a ponekad izostaju, nekada znaju biti i drugih boja a ne samo bijele a posebice su „zanimljive“ fotografije niskoletećih aviona, često u blizini aerodroma čiji su piloti „zaboravili“ isključiti mehanizam ispuštanja takvih supstanci. Uza sve napore dokazivanja da takva razmišljanja „drže vodu“ nitko od zagovornika istih nikada nije uspio detektirati strane supstance. Naravno pristaše „chemtrailsa“ na to odgovaraju kako se radi o nepoznatom sastavu istih te ih zato nije moguće detektirati ni najosjetljivijim instrumentima.

Što je istina? Kondenzacijski tragovi očigledno postoje! Oko toga nema dvojbi ni u jednom ni u drugom taboru. Zašto ponekad izostaju, ponekad traju jako kratko, ponekada duže a zašto ih (rijetko) ima i različitih boja?! Da bi se kondenzacijski trag pojavio iza aviona, odnosno koliko će se vremena zadržati vidljivim, ovisi o uvjetima koji vladaju u atmosferi (kako smo rekli na početku teksta). Tamni kondenzacijski tragovi ili pak obojani javljaju se kada Sunčeva svjetlost odozgo osvjetljava vodenu paru a mi sa zemlje to vidimo kao sjenu, odnosno zbog rasprostiranja svjetla te veličine kristalića leda ponekada poprime boju, poput bijelih oblaka koji postaju koloritni pri izlasku i zalasku Sunca. Ipak kako onda objasniti tragove iza niskoletećih aviona u prilazu aerodromu? Jednostavno, atmosfera je zanimljiva i često nepredvidljiva. Primjerice kada kažemo da je vrijeme mirno i bez vjetra to ne znači da na nekoliko desetaka ili stotina metara iznad ili spod nas upravo ne egzistira prava oluja, temperaturne oscilacije nisu rijetkost, kao ni, potpuno normalne, anomalije pritiska i vlažnosti. Ipak, kad iza niskoletećeg aviona u prilazu aerodromu viditi trag vjerojatno je riječ o kontroliranom ispuštanju goriva kako bi avion sletio u optimalnim uvjetima. Tu pojavu nerijetko mogu vidjeti primjerice stanovnici Pule prilikom vježbovnih letova aviokompanija koje vrše praksu ili preobuku svojih pilota. Takvi su postupci standardni dio letne procedure kada za to postoji potreba.



Istina je i kako su se kondenzacijski tragovi pojavili tek zadnjih nekoliko desetaka godina, koindiciraju sa počecima letova aviona na velikim visinama, prije toga ih (istina) nije bilo.

Izgledno je kako ste i vi imali svoj stav i mišljenje o kondenzacijskim tragovima. Ako to nije bio slučaj smatrajte ovaj tekst uvodom u problematiku „mi ili oni“. Ukoliko pripadate u prvu skupinu (contrailsa) ovaj ste tekst pročitali sa zanimanjem. U suprotnom, spadate li u pobornike iz druge skupine (chemtrailsa) evo još jedne teme za razmišljanje kako bi nam se nakon toga (razmišljanja) pridružili u prvoj skupini; Zaista mislite da su ratni stratezi i taktičari desetke pa i stotine aviona bombardera u napadnim operacijama naivno izložili kao glinene golubove za protivavionsku artiljeriju kojoj bi posebice pri noćnim operacijama bilo dovoljno slijediti kondenzacijski trag za iznimno precizno otvaranje vatre umjesto da odbrambene snage ostavite da budu ko slijepe kokoši koje traže (jako malecko) zrno, odnosno visokoleteće bombardere na nebu?

Eh da, znate li koliko bi stotina tisuća, možda i milijuna ljudi moralo na ovaj ili onaj način biti uključeno u „chemtrails projekt“ diljem svijeta a da pri tome svaki od njih „tajnu“ odnese ne onaj svijet kako se ne bi saznalo za isti. Tajna obično ostaje tajnom kada za nju zna samo jedna osoba.

Uživajte u koloritu oblaka i kondenzacijskih tragova na nebu, posebice izjutra i navečer, prirodne su i objašnjive pojave a atmosfera u određenim uvjetima zaista zna pokazati izvanredno lijepe i zanimljive pojave.

Author: Marino Tumpić

https://t.co/CU5RpiJJjl

A P O D...

Mesečeve faze utiču na količine padavina?

Kada se Mesec nalazi visoko na nebu, on proizvodi ispupčenje u planetnoj atmosferi koje stvara neprimetne promene u količini kiše koja pada na Zemlju. Da li je to moguće?



Satelitski podaci iznad tropa, između 10° S i 10° N, pokazuju lagane promene u padavinama kada je Mesec direktno iznad glave ili ispod nogu. Prvi panel prikazuje vazdušni pritisak, srednji prikazuje brzinu promena pritiska, a donji razlike u padavinama u odnosu na prosek. Razlike su 0,78 mikrometara, ili manje od jednog desetohiljaditog dela milimetra na sat.

Grupa naučnika sa vašingtonskog New Universityja objavila je početkom meseca u Geofizičkom biltenu rad u kome su pokazali da lunarne sile utiču na količinu padavina – mada ipak vrlo malo.

„Koliko mi je poznato, ovo je prva studija koja uverljivo povezuje lunarne plimske sile i padavine,“ izjavio je jedan od autora Tsubasa Kohyama, doktorant na katedri za atmosferske nauke.

Kohyama je proučavao atmosferske talase kada je primetio skoro neprimetne oscilacije u vazdušnom pritisku. On i koautor studije John Wallace, profesor atmosferskih nauka, pratili su ovaj fenomen pune dve godine.

Primećeno je da su promene pritiska vezane za faze Meseca, što je prvi put uočeno 1847. godine, i temperature što je uočeno 1932, sa opservatorija baziranih na Zemlji. U jednom ranijem radu ovih istraživača objavljena je globalna tabela podataka iz koje se videlo da vazdušni pritisak na površini zavisi od Mesečevih faza.

„Kada je Mesec iznad glave ili ispod nogu, vazdušni pritisak je viši,“ kaže Kohyama.

Njihov novi rad je prvi put dokazao da Mesečeva gravitaciona sila malo umanjuje padanje kiše.

Kada se Mesec nalazi iznad glava, njegova gravitacija formira ispupčenje u Zemljinoj atmosferi u tom pravcu, tako da pritisak ili težina atmosfere na toj strani planete raste. Veći pritisak povećava temperaturu vazdušnih parcela ispod. Pošto topliji vazduh može da sadržava više vlage, neke vazdušne parcele mogu da prime više vodene pare.

„To je slično kao kada bi neki kontejner postajao sve veći sa porastom pritiska,“ kaže Kohyama. Relativna vlažnost utiče na kišu jer „manja vlaga donosi manje šanse za padavine“.

Kohyama i Wallace su koristili 15-godišnje podatke koje su sakupili NASA i japanska agencija JAXA preko satelita za merenje tropskih padavina tokom perioda od 1998. do 2012. i utvrdili da su kiše stvarno neznatno slabije kada je Mesec visoko. Promene su samo 1% od ukupnih varijacija u padavinama, što je premalo da bi uticale na druge meteorološke aspekte ili da bi ih ljudi uobičajeno primetili.

„To ne znači da ljudi treba da nose kišobrane kada primete da izlazi Mesec,“ kaže Kohyama. Zapravo, ovaj efekat bi trebalo iskoristiti za testiranje klimatskih modela, i da se proveri da li je njihova fizika dovoljno dobra da pokaže da li Mesečevo privlačenje može da dovede do manje padavina.

Wallace planira da nastavi sa istraživanjima i vidi da li su određene vrste kiša, poput teških provala oblaka, češće u vreme određenih faza Meseca, i da li učestalost pljuskova pokazuje ikakvu povezanost sa Mesecom.

Istraživanja finansira Nacionalna naučna fondacija, Školsko udruženje Tanaka Ikueikai, i Školska fondacija Iizuki Takeshi.

Author: Draško Dragović

Izazovi naredne Nasine misije na Evropu

Prošla godina je bila odlučujuća u dugoj istoriji razvoja kosmičke sonde za proučavanje Evrope, Jupiterovog meseca, jednog od najfascinantnijih kosmičkih projekata današnjice. NASA ne samo da je formalno odobrila misiju, privremeno nazvanu “Europe Multi-Flyby Mission” (EMFM), već je odlučila i kojih će 9 instrumenata poleteti na glavnom brodu, a razmotrena je i ideja o uključivanju jednog ESA-inog lendera[1]. Kao da im to nije dovoljno, Kongres sada vrši pritisak na Nasu da radi na misiji jedne sletne sonde.


Trenutna konstrukcija sonde za Evropu (Europa multi-Flyby Mission) (NASA).

2016. obećava da bude posebno interesantna za ovaj projekat. Paradoksalno, u složenim i turbulentnim procesima za odobravanje godišnjeg Nasinog budžeta, Bela kuća se ne slaže sa Kongresom oko finansiranja ove sonde. Obamina administracije želi da potroši manje novca za misiju u fiskalnoj 2017. godini i, zapravo, ne želi da potroši novac koji bi bio dovoljan da sonda bude lansirana 2022. godine. U nacrtu budžeta, Bela kuća je objavila da će za misiju odvojiti $49,7 miliona, što je drastično smanjenje u odnosu na $175 miliona planiranih ranije za 2016. godinu.


Originalni dizajn „Europa Clippera“ sa solarnim panelima (NASA).

Ako NASA planira da lansira sondu na Evropu do 2022. potrebna joj je investicija od $2,1 milijarda, ali Obama planira da uloži samo $493 miliona. Ustvari, u nacrtu predloga Bele kuće raspravlja se o lansiranju planiranom za kraj naredne decenije. Odlaganje takvog kalibra može da znači ili odlaganje misije na neodređeno ili na kompletno redizajniranje misije. Međutim, odakle ovo odbijanje vlasti? S jedne strane, administracija guta knedle zbog ogromnih troškova koji ih čekaju u sledećoj dekadi[2] (sonda na Evropu i Marsov rover 2020.). S druge strane, sonda na Evropu je samo još jedan taoc večite političke borbe dve velike političke partije u Americi. To znači da se odbijanje administracije lako može transformisati u bezrezervnu podršku u zamenu za neku vrstu koncenzusa u Kongresu, mada to ne mora nužno da se prelomi preko kosmičkog sektora.

Naravno, sukob takođe utiče i na kritično pitanje raketa. Kongres i NASA žele da za dospevanje do Jupitera upotrebe džinovsku raketu „SLS“[3] koja bi došla na cilj tri godine od lansiranja (do marta 2025.), dok Bela kuća želi da upotrebi konvencionalne rakete („Delta IV“, „Vulkan“, i sl.) pomoću kojih nije moguće stići do Jupitera pre januara 2030. godine. Drugim rečima, ako uzmemo u obzir neizbežna kašnjenja, imamo veliku razliku u započinjanju izučavanja Evrope – da li u sledećoj deceniji ili početkom one tamo. Ipak, razmatrajući preporuku Kongresa da uključe i jedan lender, NASA je počela da proučava mogućnost odvojenog lansiranja takvog broda. Drugim rečima, imali bi dve misije na Evropu. A prema preliminarnim studijama koje su sprovedene prethodnih meseci zaključeno je da je praktično nemoguće napraviti napredan brod za sletanje na Evropu manje težine od osam tona (težina aparata EMFM je oko 5 tona, tako da može da ponese lender od samo 500 kg).

Kao što vidimo, a dok čitamo Nasine izveštaje mogli bi pomisliti suprotno, misija na Evropu je u kritičnom stanju. Naravno, agencija nastavlja da objavljuje tehničke detalje kao da se ništa ne događa. U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo nekih promena na dizajnu sonde. Sada je visoka 4,6 metara, a sa raširenim „krilima“ solarnih kolektora široka 22,3 metra. Paneli su „porasli“ u veličini, i sada imaju površinu od 72 kvadratna metra umesto prvobitno planiranih 52 m2. Potvrđeno je da glavna usmerena antena neće biti postavljena na vrh broda, kao u „Galilea“ ili „Cassinija“, već bočno. Uz to, četiri antene radara REASON[4], jednog od najvažnijih instrumenata misije, neće biti postavljena na odvojeni kran već će biti rapoređene po ivicama solarnih panela. Zato će magnetometar, koji je ranije trebalo da bude na spoljnjem panelu, sada biti na zasebnom kranu kao kod „Cassinija“.


Masa i veličina EMFM u poređenju sa „Galileom“ i „Cassinijem“ (NASA).

Što se tiče imena, NASA i dalje naziva misiju kao Europe Multy-Flyby Mission, što je samo generički opis funkcije misije i čeka da joj neko dâ odgovarajuće ime. Naziv „Europa Clipper“, kojim je kalifornijski JPL označio konačno izabran pobednički dizajn, nije se dopao čelnicima Nase i nije zaživeo. Setimo se da je u početku ova misija trebala da bude orbiterska, ali je JPL na kraju odlučila da će se zbog uprošćavanja konstrukcije – i smanjenja troškova – misija ipak sastojati od 45 nadletanja Evrope. Sonda neće morati da nosi stotine kila goriva da bi ukočila i ušla u orbitu oko Evrope, tako da će ušteda u težini goriva moći jednim delom da se iskoristi za bolju zaštitu protiv zračenja, te brod neće morati da nosi toliko skupe elektronske komponente i, usput, produžiće radni vek misije[5]. Loša strana takvog opredelenja jeste da će se definitivno prikupiti manje informacija o unutrašnjoj građi Evrope.

Glavni cilj misije na Evropu biće utvrđivanje karakteristika globalnog okeana koji se hipotetički nalazi na mesecu i uslova za život. Podaci sa sonde „Galileo“ daju nam za pravo da Evropu zamišljamo kao kameno telo sa slojem slane vode ispod ledene kore. Procene su da se radi o sloju ukupne debljine od stotinjak kilometara. Sonda bi trebalo da utvrdi debljinu ledene kore – ili prisustvo jezera bode u njemu – i dubinu okeana, koja se trenutno procenjuje na 20 odn. 80 km (zanimljivo je da je zbog manje gravitacije Evrope na dnu tog okeana pritisak sličan kao u Marijanskoj brazdi[6]). Sve to, kao i salinitet vode, ključne informacije za merenje habitabilnosti[7] Evrope, utvrdiće radar REASON i instrumenti ICEMag (Interior Characterization of Europe using Magnetometry) i PIMS (Plasma Instrument for Magnetic Sounding). Spektrometri E-THEMIS (Europa Thermal Emission Imaging System) i MISE (Mapping Imaging Spectrometer for Europa) proučavaće površinsku strukturu, posebno one delove za koje se sumnja da dolaze u kontakt sa okeanom. Tako bi mogli da saznamo sastav okeana i njegovu potencijalnu habitabilnost bez potrebe da slećemo tamo ili bušimo ledenu koru. Instrumenti MASPEX (MAss SPectrometer for Planetary EXploration/Europa) i SUDA (Dust Mass Analyzer) analiziraće prašinu i gasove oko meseca i, zajedno sa ultraljubičastim spektrometrom UVS, pokušaće da prouče „džetove“ vodene pare koje je detektovao Hablov teleskop a koji nisu kasnije potvrđeni. Konačno, kamera EIS (Europa Imaging System) će nam slati slike površine visoke rezolucije (do 50 metara!) i mapu makar 90% površine.


Instrumenti sonde na Evropi (NASA).

I Enceladus (mi ga čitamo kao Enkelad[8]), Saturnov mesec, takođe poseduje globalni okean. Ali, za razliku od Evrope, imamo dovoljno dokaza koji pokazuju da njegov okean na južnom polu ima ventile iz kojih izlaze mlazevi vodene pare i drugih gasova a koji su direktno povezani sa okeanom. Ipak, naučna zajednica veruje da je Evropa iz makar dva razloga daleko interesantnija od Enkelada. Prvo, zbog veličine. Evropa ima prečnik od 3.000 km, dok Enkelad meri jedva 500 km. To znači da je hemijska energija kojom raspolaže hipotetička biosfera mnogo veća u slučaju Evrope nego Enkelad. Drugo, teorijski modeli sugerišu da je Enkeladov okean, ili makar njegova hidrotermalna aktivnost, geološki mlad. Nasuprot tome, Evropin možda ima istu starost kao solarni sistem.

Sledećih nekoliko meseci biće krucijalni za budućnost misije na Evropu. NASA će morati da odluči da li će lansirati kosmički aparat na Jupiter 2022. godine, ili će praviti dve sonde za proučavanje jednog od najintrigantnijih svetova Sunčevog sistema.

http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/nasa/Evropa/USTREAM.jpg
Press konferencija o statusu Nasine misije na Evropu
Broadcast live streaming video on Ustream

http://www.ustream.tv/

[1] Pre godinu dana ESA je ponudila malu misiju klase „Clipper“ za proučavanje Jupiterovih meseci. Za sada, projekat se vodi pod imenom CLEO/P (CLipper ESA Orbiter or Penetrator). NASA im nudi samo 250 kg prostora.

[2] Nasu čeka veliki posao: prvo lansiranje „SLS“ (2018), prvo lansiranje „Oriona“ (2018), lansiranje džinovskog teleskopa „JWST“ (2018), lansiranje „Insighta“ (2018), Marsov rover (2020) ... Mislim da neće moći da svare još i misiju na Evropu. Uzgred, ko čita između redova uočava da NASA najčešće barata predlozima i projektima, i da je retko kad nešto baš definitivno odlučeno. Po meni, to je indikator da je debelo upletena politika.

[3] Ova će raketa biti 20% jača od mitske lunarne rakete „Saturn V“, a i nosiće adekvatno više tereta. Kongres i NASA su do sada potrošili za razvoj programa „SLS“ $18 milijardi, za samu raketu $10 milijardi, za modul „Orion“ još $6 mld. i za prepravke rampi u postrojenja u Kenedijevom centru još $2 milijarde.

[4]Radar for Europa Assessment and Sounding: Ocean to Near-surface (REASON), posle kamera sigurno najpopularniji instrument misije. Moći će da meri debljinu leda na Evropi i prodire 20-30 km u dubinu u potrazi za vodenim jezerima u ledenoj kori, kao što postoje na Antarktiku.

[5] Zračenje Jupitera je ubitačno za elektroniku, i predstavlja jedan od glavnih problema konstruktora. Kada su prve sonde trebale da prolete pored Jupitera – bili su to „Pioneer 10 i 11“ – naučnici su najviše strepeli od prolaska kroz asteroidni pojas i od zračenja Jupitera. Kasnije su pojačali zaštitu od zračenja na sledećem paru sondi („Voyageri“) koje su morale da priđu planeti zbog gravitacionog ubrzavanja. Da je čovek proleteo tuda gde i „Voyageri“, primio bi preko 1.000 puta veću dozu zračenja od smtronosne. Kada bi magnetosfera Jupitera bila vidljiva, na našem nebu bi zauzimala 5 puta veću površinu od punog Meseca!

[6] Najdublje mesto u našim okeanima. Nalazi se u zapadnom Tihom okeanu, a dubina je 11.000 m.

[7] Moguće da sam izmislio ovu reč – hteo sam da kažem „utvrđivanje stepena verovatnoće da je život na Evropi, odn. njenom okeanu, moguć“.

[8] Jedan od titana, čiji su roditelji bili bog neba Uran i boginja Zemlje Geja. Ubio ga je Zevs munjom i sahranio na vulkanu Etna.

Author: Draško Dragović

https://t.co/4vx8Of394Q

A P O D...

Maglina Konjska Glava



Ovaj šareni kompozit magline Konjska Glava i njene bliske okoline, bazira na tri pojedinačne slike u vidljivom svetlu, koje su napravljene 1. Februara 2000. godine sa FORS2-instrumentom na 8,2 metara Kueyen-Teleskopu na Parnalu.

Slika je uzeta iz naučne arhive VLT-a. Tri fotografije su napravljene u B-pojasu (centralna talasna dužina 429 nm, FWHM 88nm i 600 sekundi ekspozicije; prikazano u plavom svetlu), u V-pojasu (centrirano na 554 nm, širina 112 nm, 300 sekundi, zeleno) i u R-pojasu (pro 655 nm, odnosno 165 nm u 120 sekundi ekspozicije, crveno). Veličina piksela iznosi dve lučne sekunde, snimci pokrivaju na nebu površinu od oko 6,5 x 6,7 lučnih minuta. Viđenje je trajalo 0,75 lučnih sekundi.

Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO

https://t.co/D9t1gLibxE

A P O D...

Kompletirana ATLASGAL mapa Mlečnog puta



Spektakularna nova slika Mlečnog puta je objavljena u cilju obeležavanja završetka rada APEX Telescope Large Area Survey of the Galaxy (ATLASGAL) projekta. APEX teleskop u Čileu je mapirao ceo prostor koji zauzima ravan Mlečnog puta koja je vidljiva sa južne hemisfere i to po prvi put na submilimetarskim talasnim dužinama - između infracrvene svetlosti i radio talasa - i sa mnogo više detalja od skorašnjih mapa sa satelitskih teleskopa. Pionrski 12-metarski APEX teleskop omogućava astronomima da proučavaju hladni svemir: gas i prašinu samo nekoliko stepeni iznad apsolutne nule.

APEX (engl. Atacama Pathfinder EXperiment telescope) je lociran na 5100 metara nadmorske visine na visoravni Chajnantor u Čileanskoj Atakama regiji. ATLASGAL projekat je koristio jednistvene karakteristike teleskopa u cilju dobijanja što detaljnije slike raspodele hladnog, gustog gasa duž ravni galaksije Mlečni put [1]. Nova slika uključije i većinu regiona u kojima dolazi do formiranja zvezda u južnom delu Mlečnog puta [2].

Nova ATLASGAL mapa pokriva deo neba koji je 140 stepeni dugačak i 3 stepena širok, više od 4 puta veći od prve ATLASGAL objave [3]. Nove mape su takođe i boljeg kvaliteta jer su neki delovi posmatrani iznova da bi se dobio što uniformniji kvalitet podataka preko celog posmatranog dela neba.

ATLASGAL mapa je najuspešniji veliki program APEX-a, sa skoro 70 objavljenih naučnih radova koji ga već prate i naznakama o tome da će ih biti još više, sada kada su svi obrađeni podaci dostupni celoj astronomskoj zajednici [4].

U srcu APEX-a nalaze se njegovi veoma osetljivi instrumenti. Jedan od njih, LABOCA (the LArge BOlometer Camera) korišćen je i u ATLASGAL projektu. LABOCA meri zračenje koje pristiže, registrujući male poraste u temperaturi do kojih dolazi kada zračenje padne na detektor i može da detektuje emisiju hladnih, tamnih delova prašine koji zamračuju svetlost zvezda.

Novo izdanje ATLASGAL-a je komplementarno posmatranjima sa ESA-inog Plank satelita [5]. Kombinacija Plankovih i APEX-ovih podataka omogućava astronomima da detektuju emisiju koja dolazi sa većeg dela neba, te da procene iz nje koliki je udeo gustog gasa u unutrašnjim delovima Galaksije. ATLASGAL podaci su korišženi da se kreira i kompletan popis hladnih i masivnih oblaka u kojima se rađaju nove generacije zvezda.

"ATLASGAL nam daje uzdbuljiv uvid u to gde se formiraju nove generacije zvezda velikih masa i jata. Kombinujući ove podatke sa Plankovim, možemo da saznamo više o džinovskim molekularnm oblacima kao strukturama na velikoj skali", primećuje Timea Csengeri sa Maks Plank Instituta za radio astronomiju (MPIfR) u Bonu, Nemačka, koja je vodila projekat kombinovanja APEX i Plank podataka.

APEX teleskop je skoro proslavio deset godina uspešnog istraživanja hladnog svemira. Igra veoma bitnu ulogu, ne samo kao samostalni "izviđač", već i kao komplementarna ustanova ALMA (engl. the Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) teleskopu koji se takođe nalazi na Chajnantor visoravni. APEX je baziran na prototipu antene konstruisane za ALMA projekat i pronašao je mnoge objekte koje ALMA može da proučava do detalja.

Leonardo Testi iz ESO-a, koji je član ATLASGAL tima i Evropskog programa naučnika za ALMA projekat, zaključuje: "ATLASGAL nam je omogućio da imamo novi uvid koji će transformisati naše znanje o gustoj međuzvezdanoj materiji u našoj galaksiji, Mlečnom putu. Novo izdanje celog projekta i mape, otvara mogućnost detaljnog proučavanja ovog fantastičnog seta podataka u cilju novih otkrića. Mnogi timovi naučnika već koriste ATLASGAL podatke da bi se isplanirao ALMA-in detaljni prateći program".

[6]


Južni deo ravni Mlečnog puta sa ATLASGAL projekta

Ova slika Mlečnog puta je objavljena da označi kompletiranje rada projekta APEX Telescope Large Area Survey of the Galaxy (ATLASGAL). APEX teleskop u Čileu je mapirao celu galaktičku ravan koja je vidljiva sa južne hemisfere po prvi put na submilimetarskim talasnim dužinama - između infracrvene svetlosti i radio talasa - i sa više detalja od skorašnjih teleskopa u orbiti.

APEX podaci, na talasnoj dužini od 0.87 milimetara, označeni su crvenom, dok je pozadinska plava slika slikana na manjim infracrvenim talasnim dužinama od strane NASA Spitzer Space Telescope kao deo projekta GLIMPSE survey.Bleđe, narandžaste strukture su sa komplementarnih posmatranja od strane ESA-inog Plank satelita.

Radi preglednosti slika je podeljena u 4 dela.

Autorska prava: ESO/APEX/ATLASGAL consortium/NASA/GLIMPSE consortium/ESA/Planck


Poređenje centralnog dela Mlečnog puta na različitim talasnim dužinama

Ovo poređenje prikazuje centralne delove Mlečnog puta na različitim talasnim dužinama.

Gornja slika prikazuje kompaktne izvore submilimetarskog zračenja koje detektuje APEX kao deo ATLASGAL programa, u kombinaciji sa komplementarnim ESA Plank podacima da bi se videli i rasprostranjeniji oblici.

Druga slika prikazuje isti region na kraćim, infracrvenim talasnim dužinama i dolazi sa NASA Spitzer Space Telescope.

Treća slika prikazuje ponovo isti deo neba, na još manjim talasnim dužinama u bliskoj infracrvenoj oblasti, kako ga vidi ESO VISTA infracrveni teleskop sa Paranal opservatorije u Čileu. Regioni koji tamna prašina na ovoj slici, sijaju na ATLASGAL slici.

Konačno, poslednja slika je nešto poznatiji prikaz u vidljivoj svetlosti, kada većina udaljenih struktura nije vidljiva.

Značenje boja varira od slike do slike i ne mogu se direktno porediti.

Autorska prava:
ESO/ATLASGAL consortium/NASA/GLIMPSE consortium/VVV Survey/ESA/Planck/D. Minniti/S. Guisard
Acknowledgement: Ignacio Toledo, Martin Kornmesser

Beleške
[1] Mapa je konstruisana od individualnih APEX posmatranja zračenja na talasnoj dužini 870 µm (0.87 milimetara).

[2] Severni deo Mlečnog puta je mapiran zahvaljujući James Clerk Maxwell Telescope (JCMT) i drugim teleskopima, međutim južni deo je posebno bitan jer uključuje i galaktički centar i zbog toga što je dostupan za detaljne studije posredstvom ALMA teleskopa.

[3] Prvi objavljeni podaci su pokrivali deo neba od 95 stepeni kvadratnih, veoma dugu i usku traku duž galaktičke ravni, tek 2 stepena široku i preko 40 stepeni dugačku. Finalna mapa pokriva 420 stepeni kvadratnih, koja je više od 4 puta veća od prethodne.

[4] Podacisu dostupni na ESO arhivi.

[5] The Planck data cover the full sky, but with poor spatial resolution. ATLASGAL covers only the Galactic plane, but with high angular resolution. Combining both provides excellent spatial dynamic range. Plankovi podaci pokrivaju celo nebo, međutim sa slabom prostornom rezolucijom. ATLASGAL pokriva samo galaktičku ravan, ali ima veoma veliku uglovnu preciznost. Kombinacijom oba dobija se odličan prostorni domet.

[6] Tekst je prevela Jovana Petrović, Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju.

https://t.co/3m8a7YWScZ

A P O D...

Nasin spektakularni video Sunca

Ovaj video zapis svakako treba gledati preko celog ekrana i to u HD rezoluciji - najmanje, jer tek tada snimak dolazi do punog izražaja.

Od Zemlje do Sunca, ili može li pauk da uhvati Džambo-džet?

http://astronomija.co.rs/182-zanimljivosti/10134-od-zemlje-do-sunca-ili-moze-li-pauk-da-uhvati-dzambo-dzet

 “Kako pobediti na EBEC-u?”



Udruženje studenata tehnike Evrope ─ BEST Beograd vas poziva na meetup povodom događaja „Beogradski dani inženjera ─ EBEC Beograd”. Meetup će se održati u četvrtak, 3. marta, u prostorijama Poslovno-tehnološkog inkubatora tehničkih fakulteta, Ruzveltova 1a, s početkom od 17h.

Na samoj prezentaciji imaćete priliku da saznate pojedinosti o najvećem inženjerskom takmičenju u Evropi EBEC-u, ko ga organizuje, gde sve postoji, kao i kakav vas program očekuje na Beogradskim danima inženjera.



Ukoliko želite da se oprobate u sve popularnijem evropskom takmičenju, meetup će vam omogućiti da na licu mesta saznate koje osobine, veštine i znanja treba upotrebiti da bi se popeli do vrha EBEC piramide.

Teodora Pavlović, student Tehnološko-metalurškog fakulteta i organizator ovogodišnjeg finala EBEC-a, će vam ispričati sve o strukturi i propozicijama takmičenja, kao i stanicama na putu do EBEC finala.

Utiske o takmičenju i savete na šta posebno treba obratiti pažnju prilikom istog, podeliće sa vama prethodni  učesnici  EBEC-a:

Teodora Petrović ─ student Elektrotehničkog fakulteta i takmičar u kategoriji Studija slučaja
Marko Rakić ─ student Elektrotehničkog fakulteta i učesnik u kategoriji Timski dizajn.
Prijavite se na sledećem link-u i osigurajte svoje mesto! Ulaz na meetup je slobodan!

https://t.co/kHASbJbMPe

A P O D...

Najveći solarni sistem u svemiru

Istražujući planetu za koju su mislili da slobodno luta svemirom, grupa naučnika i astronoma je otkrila da se ona u stvari kreće u orbiti oko svoje zvezde, od koje je udaljena oko trilion kilometara.



Naučnici su tako otkrili najveći solarni sistem do sada registrovan u svemiru, a čine ga planeta 2MASS J2126-8140 i crvena zvezda TYC 9486-927-1 oko koje se ta planeta kreće.

Udaljenost između planete i zvezde u centru novootkrivenog sistema je 7.000 puta veća od udaljenosti između Zemlje i Sunca.

Za jedan krug oko njene zvezde, planeti pomenutog sistema je potrebno oko milion godina.

Profesor s Nacionalnog univerziteta u Australiji Sajmon Marfi je rekao da je novootkriveni solarni sistem trostruko veći od dosad poznatog najvećeg sistema u svemiru. Tvrdi da su i naučnici iznenađeni da tako lagan objekat orbitira na tako velikoj udaljenosti od svoje zvezde.

Zvezda 2MASS J2126-8140 je čak 15 puta veća od Jupitera, najveće planete našeg Sunčevog sistema.

Novootkriveni solarni sistem je od Zemlje udaljen oko 100 svetlosnih godina ili šest oktiliona milja (ovaj broj ima 27 nula).

Gdje počinje svemir?

Zašto nam je teško odgovorit na ovo pitanje

Svatko je od nas bar je jednom bio učesnik čavrljanja ili rasprava o tome gdje je zapravo svemir. Astronomi baš kao i laici često koriste termin „tamo gore u svemiru“, no gdje se taj svemir „tamo gore“ točno nalazi?

Pravi je odgovor da je svemir svugdje oko nas, mi sami se nalazimo u svemiru. Naša spavaća soba, članovi obitelji, kuća, automobill, susjedi, gradovi... cijela planeta je u svemiru. Ipak, poradi praktičnih/društvenih razloga nekako smo morali pojednostavit stvari i uzet zdravo za gotovo da smo mi na Zemlji a svemir je negdje dalje od nas. Gdje je to dalje?

Mađarsko-američki inženjer Theodoreau von Karman (1881.-1963.) izračunao je da na visini od oko 100 km iznad morske razine atmosfera postaje toliko rijetka da više ne podržava zračni let, odnosno da tada prestaju važiti zakonitosti aeronautike te ulazimo u područje svemirskog leta (svemira) odnosno astronautike. Taj je podatak Međunarodna zrakoplovna federacija (FAI) iskoristila u definiciji o svemiru;

Svemir počinje na visini 100 km iznad razine mora, plus jedan metar (100 km +1 m).

Što sa nižim visinama? One obuhvaćaju prostor atmosfere koji je podijeljen na troposferu (visine od 0km do 10/12km), zatim ulazimo u područje tropopauze („debljine“ od par stotina metara pa do 1-2 km), nakon toga od 10/12 km pa do 45/55 km visine nalazi se stratosfera. Na nju se do visina 85/100 km nadovezuje mezosfera, da bi nešto prije Karmanove granice svemira ušli u područje termosfere koje se pak prostire do petstotinjak kilometara iznad morske razine. Tada ulazimo u područje termopauze a zatim i egzosfere, više od 1000 km iznad mora. Podaci o visinama rasprostiranja atmosferskih slojeva variraju u ovisnosti o godišnjim dobima te o geografskoj širini na planeti. Slojevi su tanji iznad polova a deblji na ekvatoru.



Bezmalo sva meteorološka događanja odvijaju u području troposfere te ponešto u nižim dijelovima stratosfere. Američki znanstvenik i vojni pilot Harry George Armstrong (1899.-1983.) izračunao je kako čovjek na visini od 20 km iznad mora bez pomoći astronautičkog odijela ne može preživjeti više od par minuta (zdravstveni problemi zbog nedostatka kisika te malog atmosferskog pritiska). Upravo je na toj visini (20 km) postavljena tkz. Armstrongova linija (granica).

Prostor iznad Armstrongove linije (20 km+1 m) a ispod Karmanove linije (100 km +1 m) nazivamo bliskim svemirskim prostorom, bliski svemir. Neki autori ovo područje bliskog svemira, gdje se dotiču elementi aeronautike i astronautike, nazivaju još i područje visoke atmosfere mada u stručnim krugovima i javnosti sve više preovladava termin bliski svemir.

Author: Marino Tumpić

https://t.co/8YXKutZb7N

A P O D...

Delta IV Heavy

Porodica raketa-nosača „Delta“ zadužena je za kosmička lansiranja u SAD još od 1960. godine. Od tada je izvedeno preko 300 lansiranja, od čega je preko 96% uspešno. Od brojnih verzija, danas lete samo modeli „Delta II“ i „Delta IV“. Lansiranja i proizvodnju svih „Delti“ danas sprovodi kompanija „United Launch Alliance“ (ULA).



Raketni program “Delta” NASA je pokrenula krajem pedesetih. Kompanija “Boeing”, a potom “McDonnell Douglas” (prethodno “Douglas Aircraft Missiles and SpaceSystem”), bili su glavni izvođači radova. “Boeing” je u početku napravio jednu raketu proizvedenu od prepravljenog prvog stepena rakete “Thor" kojoj su dodate komponente I i II stepena rakete “Vanguard”. Ta raketa je mogla da ponese u geosinhronu transfernu orbitu (GTO) teret od 54 kg, odn. 181 kg u nisku orbitu (LEO). Ubrzo je “Boeing” dobio zadatak da za potrebe Pentagona proizvede “Deltu II”, koja će moći da ostvari nosivost od 2.109 kg na GTO.

Da bi izašli u susret svojim naručiocima, „Boeing“ se obavezao da će nastaviti sa usavršavanjem, te se pojavilo puno konfiguracija. „Delta II“ je imala ogromnu uspešnost lansiranja (danas impozantnih 98,7%), dok je vreme za pripremu lansiranja na rampi smanjeno sa 40 na 24 dana. Raketni sistem „Delta III“ je nastavio tradiciju rasta nosivosti, te je kapacitet na GTO povećan na 3.810 kg a na LEO na 8.292 kg. Lansirni sistem „Delta IV“ je nastavio 40-godišnju evoluciju, pa je nosivost na GTO povećan na 4.440 kg pa čak do 14.220 kg. Nakon inkorporiranja naučenog, kao i upotrebom sve savršenijeg hardvera, „Delta IV“ je nastavila da primenjuje širok spektar mogućnosti u cilju smanjivanja troškova a povećanja pouzdanosti i operativnosti. „ULA“ se obavezala da će sa svojim korisnicima raditi na njihovim zahtevima i obezbediti najbolje uslove za rakete u čitavoj „Delta“ floti.



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(43 strane, 10,5 MB)
http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/2016/delta/DELTA-IV.pdf

Rano ujutru na Parnalu



Ova panorama pokazuje posmatračku platformu Veoma Velikog Teleskopa (VLT) od ESO na Cerro Parnalu u Čileu. Fotografisana je u rano jutro u doba kada se Mesec još nalazio visoko na nebu. Tihi, mirni pogled na nebo, stoji u jakom kontrastu prema poslovnim aktivnostima na opservatoriji.

Četri velika 8,2 metra velika glavna teleskopa VLT, uzimaju svaki po jedan nebeski objekat u vizir, kako bi pomogli astonomima pri njihovom svakodnevnom zadatku da reše tajne univerzuma.

Od glavnog teleskopa 4, koji nosi ime Yepun, pruža se laserski zrak u nebo. On pripada sistemu adaptivne optike teleskopa, koji deluje protiv zamućenja slike kao efekta gledanja kroz atmosferu i tako omogućava oštre slike. Istovremeno ovde rade i tri manja pomoćna teleskopa od 1,8 metara zajedno u interferometrijskom modusu, kako bi se dobila detaljnija slika još jednog nebeskog objekta.

Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO