Vesti iz sveta astronomije...

Kada će biti Mesijeov maraton 2016.





Mesijeov maraton je zakazan! Održaće se u noći između 9. i 10. aprila 2016. godine na starom mestu: na Letenki (Fruška gora, Vojvodina, Srbija, Evropa, Zemlja...)

Što se mehanike tiče bolji datum za maraton 2016. je 12. mart, ali u to doba godine veća je verovatnoća da će biti hladno, pa o oblačno, nego sledećeg zgodnog datuma, a to je 9. april.

MESEC (9. april 2016.)


Mesec 9. aprila 2016.

Izlazi 7.33
zalzazi 21.55
SUNCE (9. april 2016.)

Sunce 9. aprila 2016.

Zalazi 19.19
Građanski sumrak 19.50
90 ispod horizonta 20.08
Sumrak 20.26
150 ispod horizonta 20.45

Raspored ’Akatsukinog’ drugog pokušaja za ulazak u Venerinu orbitu

Retko ukazana druga šansa! Paljenje motora je bilo noćas, 7. decembra u00:51 po našem vremenu (6. decembra 8:51 po japanskom) i trajalo je 20 minuta. Da iz nekog razloga trasteri nisu proradili, kontrolori su bili spremni da okrenu letilicu i pokušaju ponovo sa drugim setom trastera. Iako već sada znamoda je manevar protekao po planu, biće potrebno nakoliko dana radio-praćenja da se potvrdi da je “Akatsuki” tako modifikovao putanju da će ostati u blizini Venere.

Teško je pratiti šta se trenutno događa u kosmičkom centru Ušinoura, jer Japanci (za razliku od nas) najpre objavljuju vesti na svom maternjem jezikom (pišući hiraganom – svojim pismom), a toga se drži čak i rukovodilac misije, slavni dr Masato Nakamura (1958.).


“Akacukijev”poslednji pokušaj da uđe u orbitu oko Venere i spasi istraživačku misiju, inicijalno planiranu za decembar 2010. godine. Uključena su sva četiri “gornja” hidrazinska trastera, ukupne snage od 92 N. Na slici to izgleda dramatičan potisak, ali radi se o sili manjoj od 10 kg. Zato su motori morali da raze čitavih 20 minuta!

Ko voli, može da pročita odličnu priču o tome kako je misija “Akasuki” pokrenuta i kako se do sada razvijala. Japanskifan websiteje postavioneverovatno detaljnu slajd prezentaciju o predstojećem ulasku u orbitu i naučnim planovima, naravno na japanskom. Pronašao sam tabelu sa opisom ulaska u orbitu i rasporedom i preveo je, koliko je to moguće, uz pomoć Google Translate.

Subota, 6. decembra (po našem): “Akacuki” se postavio u položaj za ulazak u orbitu.
polusenku[1].
Nakon prestanka rada motora, “Akacuki” se automatski okreće radi pripreme za drugi manevar (VOI-R2) sa suprotnim kompletom trastera, za slučaj neuspeha prvog pokušaja. “Akacuki” čeka komandu sa Zemlje da li da pali drugi komplet motora ili ne.
Sledi prevedena slika – možemo da vidimo malu promenu trajektorije koju je ulazak u orbitu napravio:


Trajektorija “Akacukijevog” ulaska u eliptičnu orbitu. Ova orbita je prilično nepovoljna za naučna ispitivanja (ona od pre 5 godine trebala je da bude 300×80.000 km), ali izgleda da će to biti korigovano do aprila 2016. Sonda je do sada 10 puta obišla Sunce.


“Akacuku” je zs ulazak u orbitu imao na raspolaganju marševski motor od 500 Nali on je izgoreo, te su inženjeri morali da bace u kosmos čak 65 kg goriva da bi “olakšali” sondu. Ostali su samo monopropelanni trasteri – od ukupno 12, osam ima potisak od 23 njutna a četiri svega 3 njutna.
Dan pre manevra VOI-R1sonda je postavljena sa motorima u pravcu Sunca. To su bili gornji motori, okrenuti u pravcu +Z ose.

[1] Jedna od tri dela svake senke. Mi je vidimo kao polusenku prilikom delimičnog pomračenja.

[2] Kosmički institut ISAS (Institute of Space and Astronautical Science), 40 km od Tokija, ono što je JPL za Nasu.

 Predavanja sa seminara “Sa krova do zvezda”

U petak i subotu, 4. i .5 decembra, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu održan je akredtitovani seminar za nastavnike “Sa krova do zvezda”, koji je organizovalo Društvo fizičara Niš.

Pogledajte prezentacije moja dva predavanja sa ovog seminara.





http://www.svetnauke.org/wp-content/uploads/2015/12/Fizika-Sunca.pdf

https://t.co/QejUiY1QHQ

A P O D...

Predavanje: Drame i tragedijie kosmičkih letova





DRAME I TRAGEDIJE KOSMIČKIH LETOVA

Mr Grujica Ivanović

inženjer elektrotehnike, Australija

Sreda, 23. decembra 2015. u 19.30 sati

U Maloj sali Kolarčeve zadužbine
Studentski trg 5
Beograd

Imamo li mi kompas?

Nema pouzdanih podataka o tome kada je i kako pronađen magnetni kompas, ali se svi slažu da su stari Kinezi bili ti koji su mnogo pre Nove ere, po nekima čak 500 godina pre Hrista, prvi koristili neku vrstu takvog kompasa[1]. Najraniji zapis da je korišćen u navigaciji potiče iz knjiga iz 1117. godine takozvane Nove ere[2].

Za kretanje kopnom, čoveku je u orijentaciji bila dovoljna pomoć Sunca i Meseca. Kada bi video odakle se pomalja Sunce znao je gde je istok, te mu je bilo lako da odredi ostale strane sveta. Na moru je bilo potrebno takoreći svakog časa znati strane sveta, i ne samo njih, već i svoju poziciju na Zemljinom globusu, tj. znati svoju geografsku širinu i dužinu.

Magnetni kompas oduvek predstavlja, ustvari, tanku gvozdenu iglu ili šipku koja leži na šiljku radi lakšeg okretanja oko vertikalne ose. Ta igla je namagnetisana, što je razlog njenog postavljanja u pravcu prirodnog Zemljinog magnetnog polja, sever-jug. Ranije se namagnetisavanje čelične igle vršilo pomoću permanentnog magneta, a pronalaskom električne struje ona će se namagnetisavati tako što će se kroz kalem namotan oko nje propuštati električna (jednosmerna) struja. Tako se to danas radi.

Magnetna igla se postavlja u kućište na čijem obodu su ispisana slova - simboli za osnovne strane sveta (”cardinal directions”) : N za sever (North), S za jug (South), E za istok (East), i W za zapad (West), kao i oznake za međupravce: severoistok (NE), jugoistok (SE), severozapad (NW) i jugozapad (SW), a onda i za još jednu podelu između: severni severoistok (NNE), istočni severoistok (ESE), istočni jugoistok (ESE) i južni jugoistok (SSE) itd. Uobičajeno je da su takvi kompasi izdeljeni na 32 jednake ”kriške”.



Savremeni kompasi mogu imati i inklinometar, instrument koji određuje ugao Zemljinog magnetnog polja u odnosu na horizontalnu ravan, i koji može da se podesi da uzme u obzir različite lokalne magnetne varijacije.

Kućište magnetnog kompasa se pričvršćuje za npr. konstrukciju broda. Kako god da brod skrene sa svog pravca plovidbe, a njega svakog časa određuje kapetan broda ili prvi oficir koji je na dužnosti, igla kompasa ostaje i dalje postavljena u pravcu sever-jug. Kormilar je dužan da postavi brod prema onom uglu na kompasu koji mu odredi kapetan. To znači da na obodu kompasa postoji stepenska podela od 0° do 360°, a ne samo oznake za strane sveta i međustrane.

Treba reći da se brodski kompasi uvek moraju dodatno baždariti, jer se zbog čelične konstrukcije broda uvek javljaju tzv. kompasne devijacije. Danas se to radi automatski, ali ranije nije bilo tako.

Ima i tzv. tečnih magnetnih kompasa. Megnetna igla se kod njih nalazi u staklenoj poluloptastoj kapsuli sa tečnošću (uljem ili mešavinom alkohola i vode i sl.) u kojoj se slobodno ali ”amortizovano” okreće i uvek zauzima pravac sever-jug. Pošto se magnetni polovi Zemlje ne poklapaju strogo sa geografskim, magnetni kompasi nisu pouzdani za orijentaciju u graničnim, polarnim oblastima, jer su magnetni polovi udaljeni više od hiljadu kilometara od geografskih[3].

Da bi se otklonio navedeni nedostatak napravljeni su žiroskopski kompasi na principu zvrka (čigre). Taj princip koristi osobinu zvrka da pri brzom okretanju njegova osa uvek ostaje u istom položaju (sever-jug), paralelno s osom rotacije Zemlje. Na žirokompase ne utiču magnetizam Zemlje i njegove anomalije. Zvrk se u žirokompasu namesti tako da mu osovina uvek pokazuje pravac sever-jug, a on se uz pomoć malog elektromotorom neprestano vrti.

Pored njega, avioni poseduju i radio-kompas (VOR), čime je pilotu omogućeno da skrene u pravcu (smeru) iz koga čuje određene signale stanice radio-kompasa. Ti tonovi su jednolični dok je avion u kursu; čim letilica odstupi od tog smera signali postaju isprekidani, što je znak pilotu da je skrenuo s potrebnog kursa i da treba da ga koriguje. Umesto zvuka, može da se koristi i klasičan indikator. Ipak, danas sva ta navigatorska tehnologija polako zastareva, a sve više uzima maha satelitski sistem za pozicioniranje, GPS (Global Positioning System), ili još precizniji WAAS (Wide Area Augmentation System).

Danas ponegde mogu da se vide i mali kompasi ugrađeni u automobile, satove, ili drugu elektronsku opremu. To su tzv. ”solid-state” elektronski uređaji, koji poseduju 2 ili 3 senzora magnetnog polja, a uz pomoć trigonometrije njihove podatke obrađuje jedan mikroprocesor i određuje položaj pokazivačke kazaljke ili šalje digitalni signal.

Ali da se vratimo u prošlost i vidimo kako se tada plovilo morima, gde je kompas bio preko potreban.

Posle Kineza, magnetni kompas su u XI veku koristili arapski mornari poloveći Indijskim okeanom ka bogatim arhipelazima Indonezije. Po svoj prilici, kompas je stigao do moreplovaca Sredozemlja preko arapskih trgovaca ili sa robom i drugim pronalascima Putem svile direktno iz Kine. Prve beleške o njegovom korišćenju u Evropi nalazimo u radovima engleskog naučnika Aleksandra Nekama (Alexander Neckham, 1157-1217), u knjizi ”De naturis rerum” (”O prirodi stvari”) štampanoj u Parizu 1190. godine.

Zanimljivo je da su kineske igle na kompasima vekovima pokazivale jug, pa su i magnetni kompasi upotrebljavani u Evropi u XVII veku, koje su koristili astronomi i geodeti, takođe pokazivali jug, dok su oni korišćeni od pomoraca pokazivali sever. Istoričari smatraju da su tek kasnije Evropljani prepravili kompas prenet iz Kine tako da pokazuje sever, a za to se najveće zasluge pripisuju Italijanu Flaviju Đoji (Flavio Gioja[4]).



Južni magnetni pol se nalazi oko 2.600 kilometara udaljen od geografskog južnog pola, u blizini francuske prekomorske Adelijine Obale (Adelie Coast), na Antarktiku. Strogo uzevši, pošto privlači južne strane svih ostalih magneta, to je zapravo severni magnetni pol.

U toku burne geološke prošlosti Zemlje, magnetni polovi su puno puta zamenjivali mesta; poslednji put pre 780.000 godina (Brunhes-Matujamina promena). Niko za sada ne može da objasni kako i zašto se to dešava.

Međutim, kao i kod drugih pronalazaka, proći će još dosta godina do njegove široke upotrebe i do jačeg razvoja pomorstva zahvaljujući baš njemu (7/23).

U vreme velikih pomorskih otkrića u XV i XVI veku niko više nije plovio mori- ma bez magnetnog kompasa i bez nekoliko magnetnih igala u rezervi. Tako je Magelan, kada je 1519. godine isplovio iz Španije na zapadni put oko sveta, na svom brodu imao ni manje ni više nego 35 magnetnih igala, da bi mogao da zameni onu ispod kružne kompasne karte ako bi se razmagnetisala ikojim slučajem skrenula od "’severnog pravca”.

Kao što je časovnik oslobodio ljude potreba da vreme mere prema položaju Sunca, tako je i kompas omogućio moreplovcima da plove ”i po suncu i po ‘ladu”, kad je oblačno, i noću, i u svako doba godine. Sve do XIII veka plovidba Sredozemjem, uključujući tu i Jadran i Crno more, kao i pomorska trgovina između udaljenih luka, nije se odvijala zimi baš zbog loše orijentacije i mogućnosti da se brodovi izgube u magli i nevremenu.

O plovidbi po Sredozemlju, iz tog vremena se nalaze zapisi u kojima stoji da je za plovidbu najnepogodnije vreme od oktobra do marta, pa su lađe koje su polazile sa Levanta[5] i nosile tovare robe sa Dalekog istoka za Veneciju (tepihe, srebro, svilu, mirise, začine, čajeve, boje, i dr.) mogle za godinu dana da naprave samo po ”jednu turu”. Isto tako, brodovi iz Venecije su isplovljavali ka Levantu u vreme Uskrsa i vraćali se u septembru, pre nego što počnu ”loša vremena” za plovidbu bez kompasa. Ako bi venecijanski brodovi isplovili ka Egiptu recimo u avgustu, morali bi tamo i da prezime, te bi se vratili kući tek u maju naredne godine.

Kad je kompas najzad u XIV veku stigao u Sredozemlje, oživela je i trgovina, pa je Mletačka flota mogla da pravi po dve i više ”tura” u toku jedne godine, i tako duplira svoje trgovačke poslove.

Zahvaljujući pronalasku kompasa, Sredozemlje je najzad postalo plovno i tokom zime. U to vreme su u Indijskom okeanu za jedrenjake bili sasvim drugi uslovi, jer su sezonski monsunski vetrovi bili toliko pravilni u nastajanju i pravcu duvanja da su se u nuždi mornari mogli ravnati prema njima, kao svojevrsnom prirodnom kompasu.

Pomorci u Severnom i Baltičkom moru zadugo nisu znali za kompas. Ipak, njima su druge okolnosti išle na ruku za vreme plovidbi. Ta mora nisu tako duboka, te su im u orijentaciji pomagala posmatranja neba i merenje dna mora, a zna se da im je u tome naročito korisna bila polarna svetlost, aurora, za koju su mislili da je tajanstveni putokaz izgubljenim dušama. [6]

Znači, što se tiče Evrope, mornari Sredozemlja su prvi prihvatili kompas i zahvaljujući njemi Kolumbo će smeti da se otisne u neizvesnost - na put ka zapadu.

Legenda kaže da je reč magnet nastala od imena pastira Magnetesa, koji je (kažu) otkrio magični mineral magnetit (Fe3O4) dok je čuvao ovce oko rečice Meander u drevnoj Tesaliji, na obalama Egejskog mora.


Drago Dragović
VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI

Ovo je jedan od uvodnih tekstova u poglavlju o velikim geografskim otkrićima u našoj knjiizi „Neka velika otkrića i pronalasci koji su promenili istoriju čovečanstva“.

Čitava knjiga je podeljena u velika poglavlja, a ova u različite manje priče. Pošto sam se držao hronologije, logičnoje da knjiga započinje poglavljem NASTANAK ZVEZDA I SUNČEVOG SISTEMA, u kome sam objasnio poznate teorije o nastanku i evoluciji zvezda, a u tom svetlu i nastanak našeg bližeg i daljeg komšiluka. Sledilo je poglavlje OTKRIĆA PLANETA I NJIHOVIH SATELITA, u kome sam koncizno opisao svaku planetu ponaosob, zajedno sa njihovim pratiocima. Nisam mogao da izdržim, pa sam u našu porodicu planeta ipak uključio i Pluton, iako on to de facto više nije bio. Pošto našu porodicu ne čine samo planete i njihovi sateliti, u nastavku sam pisao i o malim planetama – asteroidima, NEA objektima, trans-neptunskim objektima, vansolarnim planetama, itd. Hteo bih da naglasim da je svaka priča o pojedinačnoj planeti i njenih mesecima obogaćena vrednim i jedinstvenim tabelama, u čijem sastavljanju sam koristio retke podatke sa sajtova i knjiga bardova tematike, dr Majkla Brauna (Michael Brown) i njegovih kolege dr Čedvika Truhilja (Chadwick Trujillo) i Dejvida Rabinovica (David Rabinowitz). Neizostavno bih želeo da pomenem da sam u pisanju ovog poglavlja koristio podatke iz najboljeg u tom trenutku sajta po pitanju objekata solarnog sistema na Internetu, koji je svakodnevno ažurirao njegov autor, amaterski astronom iz Poljske, Andrej Karon, sa kojim sam i privatno sarađivao a čije su ingeniozne tabele bile objavljivane i na sajtu „Astronomskog Magazina“. To je tada bio najbolji sajt na svetu i sadržavao je proračune i podatke koje nije imao niko drugi.

Posle ovih poglavlja usledilo je poglavlje DVOJNI SISTEM ZEMLJA-MESEC, u kome su detaljno objašnjene teorije o nastanku Meseca, njegovom uticaju na klimu naše planete, njegovim „mesecima“, atmosferi i neizostavnim „Apolo“ misijama.

Kakva bi knjiga ovog tipa bila a da se na kraju ne ispriča priča o našoj planeti? Pored izuzetno zanimljivog geološkog putovanja kroz istoriju Zemlje i njenu evoluciju, sledi priča o nastanku života, pojavi čoveka, nastanku rasa, ljudskim pronalascima vatre, pisma, knjige, itd.

Ako zaključiš da su tvoja interesovanja vezana za teme koje ove knjige „pokrivaju“, možeš je naučiti ili preko mene lično (dragovic56@open.telekom.rs, odn. 063/15.74.74.8) ili preko našeg sajta. Cena je simbolična, i iznosi 680,00 din. Prva knjiga ima 400 strana, dimenzija je B5, sa puno originalnih tabela, šema, c/b slika i zanimljivih kompilacija i priloga.



[1] Kineski matematičar, astronom, kartograf, lekar, i visoki vojni oficir dinastije Song, Šen Kuo (Shen Kuo, 1031-95), u svom obimnom delu ”Meng ch 'ipi t'an” (”Potezi četkicom u knjizi snova”) iz 1086. godine prvi je objasnio rad i funkciju magnetnog kompasa, ali i sunčanog sata, klepsidre, kao i štamparske mašine, poreklo fosila u zemlji, itd.

U knjizi se još nalaze radovi iz matematike, astronomije i kalendara, kartografije, geologije, optike, muzike i medicine.

[2] Ovde da iskoristimo i kažemo da se period vremena protekao od (danas prihvaćene ali sumnjive) godine Hristova rođenja naziva Novom erom, a sve pre toga je označeno kao Stara era, ili Stari vek, ili BC (pre Hrista). Međutim, postoje i druge podele, pa se ponekad pod Starim vekom podrazumeva vreme od prvih pisanih spomenika (oko 4.000 godina p. n. e.) do pada Zapadnog rimskog carstva 476. godine n. e., ili AD (Anno Domini).

Srednji vek uslovno obuhvata vreme od pada Zapadnog rimskog carstva, pa do otkrića Amerike 1492. godine, odn. pada Vizantije (Carigrada) pod tursku vlast 1453., ili do 1517. godine i pojave versko-političkog pokreta koji je podelio Zapadno hrišćanstvo na katoličanstvo i protestantizam. Inicijator te podele bio je Martin Luter svojim protivljenjem doktrinama rimokatoličke crkve, a povod mu je bio prodaja indulgencija (opraštanja grehova vernicima za novac) koje je odobrio rimski papa Julije II.

Uzima se da je Srednji vek trajao do kraja XV veka, da od početka XV veka pa do Francuske revolucije 1789. godine trajao Novi vek, a da je od Revolucije do danas moderno ili savremeno doba. No, uvek je potrebno naglasiti na koji period vremena se odnose pojedini nazivi.

[3]Geografski severni pol (”pravi sever”) se nalazi u blizini mesta gde severni kraj zamišljene Zemljine ose rotacije izlazi na površinu. To mesto leži u Arktičkom okeanu, oko 725 km severno od Grenlanda, na dubini od 4.087 metara, i ono definiše geografsku širinu 90°. Zašto nije na tačno predviđenom mestu ”krivo” je tzv. Čendlerovo kolebanje, sa periodom od oko 435 dana, koje do- vodi do laganog i nepravilnog kretanja Zemljinih polova.

Blizu kanadskog ostrva Ellef Ringness, u Arktičkom okeanu, nalazi se magnetni severni pol Zemlje (oko 78° 18’ N, 104° W), mesto gde su silnice geomagnetskog polja upraljene direktno na dole, ka kome su (trenutno) upravljene igle magnetnih kompasa, a koji se ne podudara sa geomagnetnim severnim polom Zemlje, odn. severnim krajem geomagnetnog polja. Severni magnetni pol je oko 1.600 km udaljen od pravog severa, a otkrio ga je 1831. godine Džems K. Ros (James C. Ross). Pol se tokom XX veka pomerio za 1.100 km ka Sibiru, a od 1970. pomera se brzinom od 9 do 41 km/god. Usled delovanja Sunčevog polja, javlja se i dnevna disturbacija, usled koga pol pravi elipsu poluprečnika 80 kilometara. [Linija koja bi spajala severni i južni pol promašila bi centar Zemlje za oko 530 kilometara.]

Geomagnetni severni pol je pol Zemljinog geomagnetnog polja i on je najbliži pravom severu. Ako zamislimo Zemljino magnetno polje kao polje jednog magnetnog dipola (šipkastog magneta), biće oko 11° nagnuto u odnosu na osu Zemljine rotacije. Geomagnetni polovi su mesta gde osa tog dipola seče površinu Zemlje. Trenutno se nalazi na 78° 30’ N i 69° W, na Grenlandu, nekih 1.250 kilometara od geografskog severnog pola.

[4] Ovaj pomorac i pronalazač iz Napulja dosetio se i oko 1302. godine ispod igle je g

postavio one karakteristične ornamente i oznake (”felur-de-lis”), a čitavu spravu smestio u malu drvenu kutiju pokrivenu staklom.

Danas Đoja ima svoj krater na Mesecu, prečnika 40 kilometara.

[5] Naziv Levant se danas odnosi na istočnu obalu Mediterana, ali se u to vreme taj naziv odnosio i na Egipat i Grčku. Ime je nastalo od italijanske reči levante, što znači izlazak, a odnosilo se na izlazak Sunca na istoku.

postavio one karakteristične ornamente i oznake (”felur-de-lis”), a čitavu spravu smestio u malu drvenu kutiju pokrivenu staklom.

Danas Đoja ima svoj krater na Mesecu, prečnika 40 kilometara.

”Jesu li zaista šetali na Mesecu?” u Vladičinom Hanu



Predavanje ”Jesu li zaista šetali na Mesecu?” biće održano u sredu, 9. decembra, sa početkom u 18 časova u Centru kulture u Vladičinom Hanu. Predavač će biti prof. dr Dragan Gajić, redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Tema predavanja odnosi se na letove kosmonauta misije “Apolo” na Mesec u periodu od 1969. do 1972. godine. Tom prilikom snimljeno je nekoliko desetina hiljada fotografija, obavljeni su brojni eksperimenti i istraživanja, na Zemlju je dopremljeno preko 380 kg uzoraka tla sa našeg kosmičkog suseda, na čijoj površini su ostavljeni brojni uređaji i merna tehnika, koja i danas daje dragocene podatke. Međutim, ubrzo nakon ovih misija pojavile su se sumnje i glasine da ljudi uopšte nisu boravili na Mesecu i da se u stvari radilo o velikoj američkoj zaveri i obmani. Na predavanju će biti više reči o argumentima pro et contra često pominjanih sumnji u relizaciju, po mnogima, najznačajnije misije kosmičke ere.

Predavanje će biti održano u sklopu projekta popularizacije astronomije “Astronomija selu u pohode” koji realizuje AD „Alfa“ u saradnji sa Prirodno-matematičkim fakultetom iz Niša uz podršku Centra za promociju nauke iz Beograda.

https://t.co/EqfmG2AYEY

A P O D...

„Hayabusa 2“ snimila Zemlju i Mesec

Obožavam slike Zemlje iz kosmosa – naročito kada se na istom snimku vide i Zemlja i Mesec, kao što je to slučaj na slici “Hayabuse 2” od 26. novembra. Trenutno, ostavljajući naš dvojni sistem iza leđa, Japanac se nalazi na putu ka svom cilju – asteroidu (162173) Ryugu, gde treba da stigne za 30 meseci.

Tako se potrefilo – japanske međuplanetne sonde su izuzetno aktivne! U samo 4 dana, pet ih je proletelo pored Zemlje da bi jedna od njih dobila ubrznje i pravac za let ka asteroidu – to je “Hayabusa 2”, dok je šesta ušla u Venerinu orbitu – to je “Akatsuki”. Obe pomenute sonde su na prvi pogled vrlo skromne – zajedno su teške manje od 1.200 kg[1] – ali ko je na sajtu pročitao priče o njima seća se da se radi o pravim divovima. Pošto sam o “Akacukijevom” manevru izvedenom 7. decembra radi ulaska u Venerinu orbitu posle 5,5-godišnjeg zakašnjenja već pisao pre neki dan, sad da kažem nešto o “Hajabusi 2”, koja je 3. decembra u 09:07 po našem vremenu proletela sa svojom pratnjom[2] pored Zemlje. Ovde možeš da pogledaš simulaciju.


“Hajabusina” slika Meseca i Zemlje od 26. novembra 2015. Upotrebljena je jedna od tri optičke navigacione teleskopske kamere (ONC-T). Slikano je posebno kroz tri različita filtera – zeleni, crveni i plavi – i potom obrađeno i objedinjeno u jedan snimak. Sever je levo; vide se Azija i Australija na osvetljenom licu Zemlje.


Serija snimaka Zemlje prilikom prilaska. Prvi gore je načinjen sa oko 200.000 km a poslednji sa oko 36.000 km. Ostale slike će biti objaljene ovih dana.


Animacija koja prikazuje prilazak i swing-by.


3D trajektorija prolaska.


Na dijagramu se vidi da su Japanci naštelili da njihova sonda proleti baš iznad Japana. Bela tačka je mesto najniže tačke putanje. Let su pratile japanski, evropski i američki teleskopi.

Japanska sonda na jonski pogon se 3. decembra 2015. u 11:03 po našem vremenu približila Zemlji na svega 3.090 kilometara (niže od visine geostacionarnih satelita!) i izvela već klasični manevar nazvan “gravitaciona praćka”. Posle toga, sonda je nastavila putovanje ka sićušnom asteroidu, udaljenom 300 miliona km od aparata.

Do planiranog događaja, sonda se nalazila na orbiti oko Sunca. Za to vreme, da bi podesila svoj dolazak do Zemlje, letilica teška oko 500 kg, izvela je tri manevra u martu, junu i septembru, koja su zahtevala ukupan rad 3 od 4 ksenonska motora u trajanju od 523 sata. Dodatno, početkom novembra, “Hajabusa” je uz pomoć rada hidrazinskih trastera u trajanju od samo 4 sekunde izvela korekciju trajektorije i još jednog kratkog impulsa od 1 sekunde 26. novembra

Da podsetim: sonda je lansirana 3. decembra 2014. uz pomoć rakete-nosača “H-2A” (202) sa kosmodroma Tanegašima, koji se nalazi na jugu Japana.

Aparat treba da se spusti na asteroid u leto 2018. godine. Otprilike pola godine sonda će provesti na asteroidu, gde će sprovoditi neophodna istraživanja, sa posebnim akcentom na uzimanju uzoraka. Krajem 2019. sonda će krenuti kući i biće na Zemlji 2020. godine. Nova sonda predstavlja samo unapređenu i dorađenu misiju prve “Hajabuse”, koja je 2010. donela na Zemlju uzorke regolita sa asteroida Itokave.

(162173) Rjugu je udaljen od Zemlje 300.000.000 km, međutim zbog složenosti sletanja aparata na tako malo (930 metara) kosmičko telo, sonda će za šest godina leta prevaliti put od 6 milijardi kilometara.

Zvanični cilj misije “Hajabusa 2” je proučavanje kosmičkog materijala koji treba da baci svetlo na evoluciju ranog solarnog sistema, nastalog pre više od 4,6 milijardi godina.

Asteroid Rjugu, nazvan po mitskom zamku iz japanskih bajki, spada u klasu Apolloobjekata retkog tipa Cg. Period rotacije oko Sunca iznosi 473,9 dana, a srednja orbitna brzina – 27 kilometara u sekundi. Oko svoje ose se okreće jednom na svakih 7,627 dana.

Ali da se vratim fotografijama. Bilo kako bilo, kad god vidim Zemlju na njima, uvek se trudim da shvatim u koju stranu planete gledam. Pošto je prva slika gore snimljena u 12:46 po japanskom vremenu, to znači da se Japan nalazi negde na sredini osvetljenog diska. Padalo mi je na pamet i da smo blizu zimske kratkodnevice na severnoj polulopti, gde se nalazi i Japan, pa je sve možda malo pomereno. Srećom, danas imamo alat koji nam pokazuje koji deo Zemlje je trenutno osvetljen Suncem: kosmički satelit “DSCOVR”,parkiran je u Lagranžovoj tački L1 sistema Zemlja-Sunce, i redovno nam šalje slike potpuno osvetljenog dela Zemlje koje pravi instrument EPIC. Sledi slika sa “DSCOVR-a” koja vrlo vremenski liči onoj koju je napravila “Hajabusa 2“:


“DSCOVR” slika Zemlje, 26. novembar 2015. Satelit se nalazi na halo orbiti u blizini tačke L1, kontinuirano prateći Zemlju kamerom EPIC. Ova slika je napravljena manje od sata nakon što je “Hajabusa 2” snimila Zemlju i Mesec.

Ako uporediš “DSCOVR” i “Hajabusinu” sliku, primetićeš da je kod “Hajabuse” sever okrenut na levo, te da je Japan blizu centra diska. Ništa čudno za kosooke, zar ne?

Ovde se nalazi lepo sumirana čitava misija “Hajabuse 2” gde se kaže da je fly-by u isto vreme izvelo nekoliko letilica. Takođe nas podsećaju da je to najveća grupa letilica koja je izvršila Zemljin fly-by u isto vreme – ukupno pet, od kojih su dva aktivna a tri ne – prema Jonathanu McDoewllu. Drugi aktivni satelit, “PROCYON 2”, takođe je tokom prilaska uredno slao slike Zemlje; ovde možeš da ih vidiš na Fejsu misije, uključujući i ovu fotografiju Zemlje i Meseca od 29. novembra.

Ako si ljubitelj planetne fotografije, a slika Zemlje ti nikad dosta, pregledaj ogromnu arhivu Brucea Murraya Space Image Library.



[1] Prvi sovjetski naučni satelit, lansiran 1958. godine, bio je „Sputnik“/“Objekat #D“, težak 1.250 kg. Bio je to ukupno tek 9. satelit u orbiti! Američki „Explorer III“, klansiran mesec dana ranije, bio je težak 14 kg.

[2] Kada je prošle godine lansirana, sa njom je poletela i svita malih satelita: „PROCYON 2“, „DISPATCH“ („ARTSAT 2“) i „Shin'en 2“,

https://t.co/pLmJUukzWq

A P O D...

Dvije decembarske komete

Astro amateri koji vole posmatrati i fotografisati komete trenutačno na nebu imaju dvije vidljive u manjim teleskopima. To su komete C/2014 S2 (PANSTARRS) i C/2013 US10 (Catalina). Ove komete sam po prvi put uočio iste noći 7/8. decembra 2015.


C/2014 S2 (PANSTARRS) na večernjem nebu

Od Trebinjskog astronomskog udruženja pozajmio sam teleskop Celestron 8 Nexstar (203/2030 mm) da bi u večernjim časovima (18:00-18:30) 7. decembra potražio kometu C/2014 S2 (PANSTARRS) u sazviježđu Zmaja, oko 30°iznad planine Leotar na sjeverozapadnom nebu. Nalazila se 50’ SE zvijezde 18 Draconis (4,8 mag). Kometa je bila okruglasta mrljica sjaja oko 8,8 magnitude, guste kome (DC=4) malo izdužene 3’x5’prema NNE (PA= 40°) što je značilo da u tom pravcu ima mali repić. Po efemeridama kometa je bila udaljena od Zemlje 1,91 a.j. (astronomskih jedinica), a od Sunca 2,10 a.j.

Ova kometa je otkrivena na snimku 1,8 m R-C teleskopom PANSTARRS 1 (Haleakala, Hawai, USA) 22. septembra 2014. godine kada je bila objekt sjaja 21. magnitude.Kometa je bila u perihelu 9. decembra 2015. udaljena od Sunca 2,10 a.j. a najbliža Zemlji 26. oktobra 2015. godine udaljena 1,87 a.j.





C/2013 US10 (Catalina) na jutarnjem nebu

Pred svitanje (05:00-06:00) lako sam istim teleskopom uočio kometu C/2013 US10 (Catalina) koja se nalazila na ESE nebu nad brdom u sazviježđu Djevice, oko 1,1° SSE zvijezde Jota Virginis - Syrma (4,1 mag). Iako nisko u rano svitanje i uz slabu mjesečinu (Mjesec tri dana do mladog oko 6° SSE) kometa se lako vidila u dvogledu 12x50 mm pa sam sjaj procjenio na 5,7 magnitude. U 203 mm teleskopu kometa je imala sjajnu, gusto nabijenu komu veliku 7’ sa sjajnijim središnjim dijelom bez zvjezdastog jezgra (DC=5). Dva repića su izlazila iz kome. Prvi u pravcu SE (PA=135°) zvani antrirep, uzak, usmjeren u pravcu Sunca, dug oko 8’, a drugi prema WNW (PA=305°) koji se od kome lagano širio u dužinu do 15’. Po efemeridama kometa je bila udaljena od Zemlje 1,40 a.j. a od Sunca 0,92 a.j.

Kometa je otkrivena redovnim pregledom neba Catalina Sky Survey (Mt. Bigelow, Tucson, Arizona, USA) 31. oktobra 2013. u sazviježđu Vodolije sa 680 mm Šmit teleskopom kao objekt 19. magnitude, kada je bila 8,3 a.j. udaljena od Sunca. U perihelu je bila 16. novembra 2015. godine od Sunca udaljena 0,82 a.j. a najbliža Zemlji će biti 17. januara 2016. godine udaljena 0,72 a.j.

VLT ponovo razmatra čudni kosmički sudar



Spektakularni rezultat 360 miliona godina dugog kosmičkog sudara otkriven nam je, sa velikim brojem detalja, na novoj slici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT) na Paranal opservatoriji. Među materijalom koji se sudara nalazi se i retka i misteriozna, mlada patuljasta galaksija. Ova galaksija dala je astronomima sjajnu mogućnost da nauče više o njoj sličnim galaksijama za koje se očekuje da su bile česte u ranom univerzumu, ali su uglavnom previše blede i daleke da bi bile posmatrane trenutno aktuelnim teleskopima.

NGC 5291, magloviti, zlatni oval koji dominira sredinom ove slike, predstavlja eliptičnu galaksiju koja se nalazi na oko 200 miliona svetlosnih godina od nas u sazvežđu Kentaura. Pre više od 360 miliona godina, NGC 5291 učestvovala je u dramatičnom i nasilnom sudaru sa drugom galaksijom koja je velikom brzinom jurišala ka njenom jezgru. Ovaj kosmički sudar doveo je do izbacivanja ogromnih tokova gasa u okolni svemir, koji je kasnije počeo da sija u vidu prstenaste formacije oko NGC 5291 [1].

Tokom vremena, materijal u ovom prstenu se sakupljao i kolapsirao u ogroman broj zvezdorodnih regiona i nekoliko patuljastih galaksija, prisutnih u vidu svetlo plavih i belih regiona rasutih oko NGC 5291 na ovoj novoj slici sa FORS instrumenta, koji se nalazi na VLT-u. Najmasivnija i najsjajnija grudva materijala, desno od NGC 5291, je jedna od ovih patuljastih galaksija pod imenom NGC 5291N.

Mlečni put, kao sve velike galaksije, formirao se kroz nagomilavanje manjih, patuljastih galaksija u ranim godinama univerzuma. Ove male galaksije - one koje su preživele samostalno do današnjeg dana, danas uglavnom sadrže izuzetno stare zvezde.

Međutim, NGC 5291N, kako se čini, ne sadrži stare zvezde. Detaljna posmatranja MUSE spektrografom [2] ukazuju na to da spoljašnji delovi galaksije imaju osobine koje se uglavnom povezuju sa formiranjem novih zvezda - ono što posmatramo nije u skladu sa trenutnim teorijskim modelima. Astronomi smatraju da bi ovi čudni aspekti galaksije mogli biti rezulat sudara gasa ogromne mase u datom regionu.

NGC 5291N ne izgleda kao tipična patuljasta galaksija, već sasvim suprotno, deli zapanjujući broj sličnosti sa grudvastim strukturama unutar mnogih galaksija u kojima se formiraju zvezde u dalekom univerzumu. Ove osobine čine datu galaksiju unikatnim sistemom u našem lokalnom svemiru i veoma bitnom laboratorijom za proučavanje ranih, gasom bogatih galaksija, koje su inače previše daleke da bi bile posmatrane detaljno trenutno raspoloživim teleskopima.

Ovaj neobični sistem je i ranije posmatran pomoću instrumenata koji se nalaze na zemlji, uključujući i ESO 3.6-metarski teleskop na La Sija opservatoriji [3]. Međutim, mogućnosti koje nude MUSE, FORS i Veoma veliki teleskop, tek sada su nam omogućili da odredimo istoriju i osobine NGC 5291N galaksije.

Buduća posmatranja, uključujući i ona sa ESO Evropskog esktremno velikog teleskopa (E-ELT), omogućiće astronomima da dalje ispitaju ovu patuljastu galaksiju i njene preostale misterije.
[4]


Okolina galaksije u sudaru NGC 5291

Spektakularni rezultat 360 miliona godina dugog kosmičkog sudara otkriven nam je, sa velikim brojem detalja, na novoj slici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT) na Paranal opservatoriji. Među materijalom koji se sudara nalazi se i retka i misteriozna, mlada patuljasta galaksija. Ova galaksija dala je astronomima sjajnu mogućnost da nauče više o njoj sličnim galaksijama za koje se očekuje da su bile česte u ranom univerzumu, ali su uglavnom previše blede i daleke da bi bile posmatrane trenutno aktuelnim teleskopima.
Autorska prava: ESO


Galaksija u interakciji NGC 5291 u sazvežđu Kentaura

Ova mapa pokazuje lokaciju interagujućeg galaktičkog sistema NGC 5291 u sjajnom južnom sazvežđu Kentaura. Većina zvezda vidljivih golim okom na vedrom noćnom nebu su prikazane, a lokacija galaksije je označena crvenim krugom. NGC 5291 se može videti kao razmrljana tačka slabog sjaja kroz veći amaterski teleskop.

Autorska prava: ESO, IAU and Sky & Telescope


Širokougaoni pogled na okolinu galaksije NGC 5291 koja je u interkaciji

Ovaj širokougaoni kadar prikazuje nebo oko galaksije NGC 5291. Ovaj sistem je interagovao sa drugim galaksijama i okružen je ostacima rasutog materijala od ranijih sudara. Deo ovog materijala je formirao patuljaste galaksije bogate mladim zvezdama. Ova slika je napravljena pomoći slika sa DSS2 (engl. Digitized Sky Survey 2). Vidljive su i mnoge druge galaksije.

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2. Acknowledgement: Davide De Martin


Slika okoline galaksije u interakciji NGC 5291 (obeležena)

Spektakularni rezultat 360 miliona godina dugog kosmičkog sudara otkriven nam je, sa velikim brojem detalja, na novoj slici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT) na Paranal opservatoriji. Među materijalom koji se sudara nalazi se i retka i misteriozna, mlada patuljasta galaksija. Ova galaksija dala je astronomima sjajnu mogućnost da nauče više o njoj sličnim galaksijama za koje se očekuje da su bile česte u ranom univerzumu, ali su uglavnom previše blede i daleke da bi bile posmatrane trenutno aktuelnim teleskopima.

Autorska prava: ESO

Beleške
[1] NGC 5291 trenutno interaguje, ali "nežnije" sa MCG-05-33-005 — Školjka galaksijom — neobičnom galaksijom u obliku zareza koja se poput pijavice "zakačila" za veoma sjajno jezgro NGC 5291 galaksije.

[2] NGC 5291N ja posmatrana zahvaljujući integralnoj spektrografiji tokom prvog naučnog verifikacionog perioda MUSE instrumenta. Spektrografija integralnog polja podrazumeva sakupljanje spektara u svakoj tački neba, čime se obezbeđuje trodimenzionalna slika mete. MUSE posmatranja su otkrila neočekivanu emisiju kiseonika i vodonika na periferiji NGC 5291N.

[3] NGC 5291 je proučavana zahvaljujući ESO 3.6-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji 1978. godine. Ova posmatranja su otkrila velike količine materijala u međuzvezdanom prostoru oko galaksije, za koji sada znamo da predstavlja zvezdorodne regione i nekoliko patuljastih galaksija koji se stvaraju kolapsom gasovitog prstena oko galaksije.

[4] Tekst je prevela Jovana Petrović, Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju;
Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku.

https://t.co/ofm04ZtcUD

A P O D...

Zvezdane jaslice

Veoma Veliki Teleskop fotografiše zvezdane jaslice
i time proslavlja 15 uspešnih godina rada


Formati slika 3397 x 3451 px * 1280 x 1300 px

Ovaj fascinirajući pogled upečatljivih zvezdanih jaslica IC 2944 je objavljen povodom jedne posebne prekretnice: petnaestogodišnjeg jubileuma Veoma Velikog Teleskopa od ESO. Slika pokazuje skup gustih oblaka prašine koji su poznati pod imenom Takeraj-Globule, i ocrtavaju se na crvenkastom svetlucavom gasu magline. Globule na ovoj slici se nalaze takoreći pod snažnom paljbom ultravioletnog zračenja bliskih vrelih, mladih zvezda. One su zbog toga, kako erodirane, tako i fragmentirane, slično komadima putera, koji su stavljeni u vreo tiganj. Najverovatnije će Takeraj-Globule biti razorene, pre nego sto kolabriraju i uspeju da formiraju zvezde.
Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria.

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO

KAKO BI MOGLI DA IZGLEDAJU DRUGI UNIVERZUMI?



Ideja multiverzuma je privlačna, jer je dovoljno da pretpostavimo kako do spontanog iznicanja svemira dolazi nasumično. Nikakve druge pretpostavke nisu potrebne. Fizičke konstante svemira izniklog iz postojećeg sve mira razlikuju se od roditeljskih, što stvara drugačije fizičke zakone. Ako je to tačno, iz svakog kosmosa može izroniti čitava nova realnost. Ali, to nas navodi na zanimljivo pitanje: kako izgledaju ti drugi univerzumi? Da bismo razumeli fiziku paralelnih univerzuma najbitnije je da razumemo kako se svemiri stvaraju, odnosno, kako tačno dolazi do spontanog iznicanja.

Kada se svemir rodi i spontano iznikne, narušava se i simetrija prvobitne teorije. Fizičar lepotu vidi u simetriji i jednostavnosti. Ako je teorija divna, to znači da ima moćnu simetriju kojom se može objasniti ogromna količina podataka na najsažetiji, najekonomičniji način. Preciznije rečeno, jednačina se smatra lepom ako se ne menja kada se njene komponente razmene. Velika prednost nalaženja skrivenih simetrija prirode je to što možemo da pokažemo kako su naizgled različiti fenomeni zapravo manifestacije jedne iste stvari, povezane simetrijom. Na primer, možemo da pokažemo da su elektricitet i magnetizam dva aspekta istog objekta, jer postoji simetrija koja može jedan od tih fenomena da zamenim drugim u okviru Maksvelovih jednačina. Slično tome, Ajnštajn je pokazao da relativizam može prostor da zameni vremenom i obrnuto, jer oba su deo istog objekta, tkanja prostorvremena.

Prisetite se snežne pahulje sa njenom šestostranom simetrijom, izvorom beskrajne fascinacije. Suština njene lepote je u tome da ostaje ista ako je obrnemo za 60 stepeni. To znači i da svaka jednačina koju napišemo u opisu pahuljice mora da odražava tu činjenicu, odnosno njenu nepromenljivost i pored rotacija za celobrojni umnožak koraka od 60 stepeni. Matematički izraženo, pahuljica ima simetriju C6.

Simetrije, dakle, otkrivaju skrivenu lepotu prirode. Ali, realna situacija danas je takva da su simetrije užasno narušene. Četiri velike sile svemira uopšte ne liče jedna na drugu. Zapravo, kosmos je pun nepravilnosti i defekata; okružuju nas fragmenti izvorne, prapočetne simetrije raznesene Velikim praskom. Zato je ključ za razumevanje mogućih paralelnih univerzuma uvid u suštinu narušavanja simetrije – odnosno, otkrivanje kako su se ove simetrije mogle narušiti posle Velikog praska. Fizičar Dejvid Gros je rekao: „Tajna prirode je simetrija, ali veliki deo tkanja svemira postoji usled mehanizama narušavanja simetrije.“

Zamislite kako se predivno ogledalo razbija na hiljade delića. Dok je bilo čitavo, ogledalo je imalo visok stepen simetrije. Mogli ste ga okrenuti za bilo koji ugao, a ipak bi odbijalo svetlost na isti način. Ali, zajedno sa ogledalom razbijena je i izvorna simetrija. Odredimo li kako se tačno simetrija narušava, odredićemo način na koji će se ogledalo razneti na komade.

Narušavanje simetrije

Da biste to uvideli, razmislite o razvoju embriona. U ranim etapama, nekoliko dana po začeću, embrion čini savršena sfera identičnih ćelija. Izgleda isto kako god ga okretali. Fizičari kažu da embrion u toj fazi ima simetriju O(3), odnosno, isti je ma kako ga okretali i po bilo kojoj osi.

Embrion je predivan i elegantan, ali je i prilično beskoristan. Kao savršena sfera, ne može da obavlja nikakve korisne funkcije niti da ulazi u interakcije sa okruženjem. Međutim, simetrija embriona s vremenom se narušava, razvijaju se majušni glava i torzo, tako da podseća na kuglaški čunj. Iako je prvobitna sferna simetrija narušena, embrion ima zaostalu simetriju: ako ga obrćemo oko njegove ose, ostaje isti. Dakle, reč je o cilin- dričnoj simetriji. Matematičkim jezikom, prvobitna simetrija O(3) sfere svedena je na simetriju O(2) cilindra.

Međutim, simetrija O(3) mogla se narušiti na drugačiji način. Na primer, morska zvezda nema cilindričnu ili bilateralnu simetriju, već, po 84

narušavanju sferične simetrije, stiče simetriju C5 (ostaje ista po rotaci- jama za 72 stepena), zbog čega ima oblik petokrake zvezde. Dakle, način na koji se simetrija O(3) narušava određuje oblik organizma kad se rodi.

Slično tome, naučnici smatraju da je kosmos započeo u stanju savršene simetrije, sa sve četiri sile objedinjene u jedinstvenu silu. Vasiona je bila predivna, simetrična, ali prilično beskorisna. Život kakav pozna- jemo ne bi mogao da postoji u ovakvom savršenom stanju. Da bi se stvorila mogućnost postojanja života, simetrija kosmosa je morala da se naruši dok se on hladio.

Nastaviće se...

https://t.co/hdqX5eY0CJ

A P O D...

Super-Zemlja u Sunčevom sistemu? Verovatno ne!

Ko zna šta se sve krije iza Plutona. Ti predeli su daleki i mračni u bukvalnom i prenesenom smislu i jedino se naslućuje da tamo ima kojekakvih tela, možda i povećih. Teško je sadašnjim instrumentima uočiti neko novo telo. Ipak upravo to se, po informacijama od pre neki dan, dogodilo. Opservatorija ALMA (Atacama Large Millimeter/submillimeter Array - Veliki milimetarski i submilimetarski niz u Atakami) uočila je pozamašno telo u Sunčevom sistemu, iz Plutona i to posmatrajući zvezdani sistem Alfa Centauri. Dakle, slučajno. Na načinjenim snimcima astronomi su uočili jedan brzi objekat, a što je brzo to je i blizu, kaže astronomska poslovica. Naime, kretanje dalekih objekata kao što su zvezda i galaksije ne primećujemo, bar ne u kratkom vremenskom periodu od nekoliko noći. Ako na fotografskim snimcima načinjenim u toku nekoliko noći vidite da se nešto pomerilo to znači da se radi o bliskom objektu, toliko bliskom da on pripada Sunčevom sistemu.


Vansolarna planeta (S. Zorkić)

Dakle ALMA je uočila u svom vidnom polju jedan brzi objekat. Po njegovom kretnju i sjaju astronomi su grubo izračunali da se radi o velikom objektu iz Plutona udaljenom između 15 milijardi i čak tri triliona kilometara od Sunca. Inače Pluton je od Sunca daleko oko šest milijardi kilometara.

Šta bi to moglo biti? Istraživači su na osnovu raspoloživih podataka sa ALM-e pretpostavili da se radi o smeđem patuljku (velik objekat, ali nedovoljne mase da bi postao zvezda) ili o super-Zemlji, dakle Zemljolikoj planeti većih gabarita, nešto između naše planete i Neptuna. A moguće je da je u pitanju neka velika ledena grudva. Novinari širom sveta smatraju (i navijaju) da je u pitanju ipak super-Zemlja pa su tako nekako i naslovili svoje članke u kojima izveštavaju o interesantnom otkriću (to je svakako mnogo interesantnije nego kada se kaže kako je negde otkriven braon patuljak).

Međutim, izgleda da će se baš novinari najviše razočarati jer su šanse da se radi o super-zemlji (a i patuljku) zaista minorne. Zašto? Pa za sad nema ubedljivih dokaza ni za jednu tvrdnju, ali jednostavno malo je, jako malo verovatno da je ALMA ulovila super-Zemlju. Almin vidni ugao iznosi najviše jedan lučni minut (pun Mesec zauzima čitavih 30 lučnih minuta). Da u tako usko vidno polje uleti super-zemlja zaista je malo verovatno. To bi još imalo nekog smisla da u spoljnjem delu Sunčevog sistema ima, kao što je to rekao astronom sa Kalteha Majk Braun, bar 200 000 planeta poput naše. Dakle, da ih je mnogo pa da se time poveća šansa za slučajan ulov. Sem toga, Alpha Centauri se nalazi čitava 42 stepena iznad ekliptike, a sva veća tela u Sunčevom sistemu su vrlo blizu ekliptike, što je i logično. Teško je zato poverovati u super-Zemlju koja se nalazi toliko izvan ekliptike.

Biće, to opet misli poznati astronom Fil Plejt, da je uhvaćeno neko ledeno telo iza Plutona u Kajperovom pojasu ili još dalje o toga. Takvih tela ima na milione različitih veličina pa je to verovatnije.

Sa nestrpljenjem čekamo nove izveštaje u vezi ovog otkrića.


Vansolarna planeta (S. Zorkić)

https://t.co/nxDNJTTlaE

A P O D...

Simetrija i standardni model



U tom smislu, da bismo shvatili kako bi paralelni univerzumi mogli da izgledaju, moramo prvo da razumemo simetrije jakih, slabih i elektromagnetnih interakcija. Na primer, jaka sila je zasnovana na tri kvarka koje naučnici imenuju po fiktivnoj obojenosti (na primer, crveni, beli i plavi). Hoćemo da jednačine ostanu iste ukoliko razmenimo ova tri obojena kvarka. Kažemo da jednačine imaju simetriju SU(3), što znači da ostaju iste kada promešamo trojku kvarkova.

Naučnici veruju da teorija sa simetrijom SU(3) predstavlja najprecizniji opis jakih interakcija (zvani kvantna hromodinamika). Kada bismo imali gigantski superkompjuter, sa poznatim masama i snagom interakcija kvarkova, teorijski mogli bismo da izračunamo sva svojstva protona i neutrona i sve karakteristike nuklearne fizike.

Slično tome, recimo da imamo dva leptona, elektron i neutrino. Ako im zamenimo mesta u nekoj jednačini, na snazi je simetrija SU(2). Ubacimo tu i svetlost sa simetrijom U(1). (U okviru ove simetrijske grupe, različite komponente polarizacije svetlosti mogu međusobno da menjaju mesta.) Dakle, simetrijska grupa slabih i elektromagnetnih interakcija jeste SU(2) × U(1).

Ako naprosto slepimo ove tri teorije, sasvim očekivano dobijamo simetriju SU(3) × SU(2) × U(1), odnosno simetriju koja, s jedne strane, meša međusobno tri kvarka, a s druge dva leptona (ali ne i kvarkove s leptonima). Rezultujuća teorija je standardni model, koji je, videli smo, možda i jedna od najuspešnijih teorija svih vremena. Gordon Kejn s Mičigenskog univerziteta kaže: „Sve što se dešava u našem svetu (sem efekata gravitacije) posledica je interakcija između čestica iz standardnog modela.“ Neka predviđanja ove teorije proverena su u laboratoriji sa preciznošću od 1/100.000.000. (Dvadeset Nobelovih nagrada dodeljeno je fizičarima koji su uklopili delove slagalice zvane standardni model.)

Na kraju, pomenimo da bi se mogla konstruisati teorija koja stavlja jaku, slabu i elektromagnetnu interakciju u okvir jedinstvene simetrije. Najjednostavnija GUT teorija kojoj to polazi za rukom može da razmenjuje svih pet čestica istovremeno (tri kvarka i dva leptona). Za razliku od simetrije standardnog modela, GUT simetrija meša kvarkove i leptone (što znači da protoni mogu da se raspadaju na elektrone). Drugim rečima, GUT teorije podrazumevaju simetriju SU(5) (međusobnu zamenu svih pet čestica – tri kvarka i dva leptona). Tokom godina, analizirano je mnogo drugih simetrijskih grupa, ali SU(5) je možda najminimalnija grupa koja odgovara podacima.

Kada dođe do spontanog iznicanja svemira, izvorna GUT simetrija može se narušiti na više načina. Jedan način je svođenje GUT simetrije na simetriju SU(3) × SU(2) × U(1) sa tačno 19 slobodnih parametara koje moramo da opišemo u našem svemiru. To nam daje poznati svemir. Međutim, ima mnogo drugih vidova narušavanja GUT simetrije. Drugi univerzumi bi najverovatnije imali potpuno drugačiju zaostalu simetriju. U najmanju ruku, ti paralelni svemiri mogli bi imati različite vrednosti ovih 19 parametara. Drugim rečima, snaga različitih sila bila bi drugačija u drugim univerzumima, što bi imalo za posledicu krupne promene u strukturi univerzuma. Na primer, ako bi se smanjila snaga nuklearne sile, moglo bi se sprečiti formiranje zvezda, te bi svemir bio u večnoj tami, a život nemoguć. Ukoliko bi snaga nuklearne sile bila prevelika, moglo bi se desiti da se zvezde potroše previše brzo da bi život imao vremena da se formira.

Simetrijska grupa može se i promeniti, stvarajući potpuno novi univerzum čestica. U nekim od tih svemira proton bi mogao da bude nestabilan i da se munjevito raspada na antielektrone. Takvi univerzumi ne mogu da budu dom životu kakav nam je poznat, već bi se munjevitom brzinom dezintegrisali u elektronsku i neutrinsku maglu. GUT simetrija bi se u drugim svemirima mogla narušiti na drugačije načine, te bi u njima možda bilo više stabilnih čestica poput protona. Takav svemir mogao bi da obiluje novim hemijskim elementima. Život u tim univerzumima mogao bi biti složeniji nego naš, s većim brojem hemijskih elemenata za formiranje jedinjenja nalik DNK.

Izvorna GUT simetrija mogla bi se narušiti pri čemu bi se dobilo više simetrija U(1), te bi postojalo više oblika svetlosti. To bi odista bio čudan svemir u kome bi bića mogla da „vide“ zahvaljujući više sila a ne samo jednoj sili. Oči živih bića u takvom svetu mogle bi imati raznovrsne receptore za opažanje različitih oblika svetlosnog zračenja.

Ne iznenađuje što postoje stotine, možda i beskonačno mnogo načina na koji se ove simetrije mogu narušiti. Svako od tih rešenja moglo bi da odgovara svemiru za sebe.

Nastaviće se...

 AB Soft održao godišnje savetovanje i proslavio četvrt veka postojanja



Preko 200 korisnika AB Soft poslovnih programa, partnera i predstavnika medija, okupilo se 9. decembra u hotel “M” u Beogradu, kako bi prisustvovali godišnjem savetovanju i proslavi povodom dvadesetpetogodišnjice rada AB Softa.  Predavanja su organizovana u dve sale. U Velikoj sali su posetiocima prezentovane izmene u Zakonu o PDV-u kroz AB Soft ERP I AB Soft web portal za zaposlene. Uvek aktuelna problematika u obračunu zarada, takođe je našla svoje mesto u rasporedu predavanja. Kao što to doba godine nalaže, nisu preskočena ni završna knjiženja u AB Soft aplikacijama.

Iskoristili smo pauzu da popričamo sa korisnicima AB Softa o njihovim utiscima vezano za korišćenje AB Soft programa i o samom savetovanju.

Kolege iz JKP Pogrebne Usluge (Marija Švabić, Đorđe Mićić i Snežana Juričić) su se pohvalili da koriste AB Soft rešenja već 18 godina i da ceo AB Soft doživljavaju kao drugu kuću.



Osim zadovoljstva podrškom istakli su i visoku funkcionalnost programa, naglasivši da su im Savetovanja korisna kako bi bili u toku sa zakonskim izmenama ali i razmenili iskustva sa drugim korisnicima.


Agropromet Bečej, Radoslav Siriški

Radoslav Siriški iz kompanije Agropromet Bečej, je korisnik AB Softovog Fipa, Fakta i Roka čak 11 godina. On ističe da programi pružaju velike mogućnosti, ali da korisnici često ne iskoriste sve te mogućnosti. “Zbog toga redovno idemo na Savetovanja” kako bismo još bolje savladali sve izazove u poslovanju”, naglašava gospodin Siriški.

Gospodina Branislava Brkića, direktora i osnivača kompanije AB Soft smo zamolili da uporedi situaciju sa onom kakva je bila 1990 kada je osnovan AB Soft: “25 godina je mnogo vremena. Tada nije bila nikakva hrabrost osamostaliti se, i dosta firmi je u to vreme nastalo. Tada je postojala jedna vrsta problema za preduzetnike, a danas su na sceni neki sasvim drugi problemi. Svi tražimo neko normalno okruženje, a možda najupečatljiviji problem današnjeg vremena jested a nije obezbeđena ravnopravna sredina za sve privredne učesnike. Mi se zaista trudimo, svoju prednost vidimo u stalnom usavršavanju i napredovanju. Izuzetno poštujemo svakog klijenta, trudimo se da svi komitenti budu zadovoljni i to je posao koji je stalan.”

Paralelno, u Maloj sali, predstavljena su AB Soft mobilna rešenja za Android uređaje koje je izazvalo veliku pažnju. Posle toga, predstavnici Micosofta su održali partnersko predavanje na temu Office 365 sa naglaskom na Office 2016, i SQL server novine.

Posetiocima su predstavljene i različite studije slučaja a skup je završen velikom nagradnom igrom.

Kometa Catalina

Eto, danas rano ujutro poslikao sam ovog reponju! Fotka ovako po mome - jedna za uspomenu! One bolje prave oni znalci!

Ajde puno pozdrava iz SLO, Boris!



Fotografije u različitim veličinama - https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/23358466489/sizes/l



Detalj fotografije u realnoj veličini

https://t.co/5rnz28Kenw

A P O D...

Maglina „Torov šlem“

Torov šlem ili NGC 2359



Formati slika 2048x1536
Ova VLT-fotografija emisione magline „Torov šlem“, napravljena je za proslavu pedesetogodišnjeg jubileja ESO, 5. oktobra 2012. godine uz saradnju Brigitte Bailleul - dobitnice “Tviterujte se do VLT!” - takmičenja koji je uživo prenošen preko interneta sa Parnala u ceo svet. Objekat poznat i kao NGC 2359 je dečiji vrtić u sazvežđu Canis Major (Veliki Pas). Maglina u obliku šlema se nalazi na udaljenosti od oko 15.000 svetlosnih godina od Zemlje i ima prečnik od oko 30 svetlosnih godina. “Šlem” je kosmički balon, koji plovi guran vetrom svetle, masivne zvezde u centru okolnog molekularnog oblaka.
Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria.

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO/B. Bailleul

SVEMIR NI IZ ČEGA



Neko bi, bez udubljivanja, lako mogao da odbaci ideju o multiverzumu, jer se čini da narušava poznate zakone poput očuvanja materije i energije. Međutim, ukupna količina materije (energije) svemira mogla bi biti prilično mala. Sadržaj materije u vasioni, uključujući sve zvezde, planete i galaksije, ogroman je i pozitivan. Međutim, energija gravitacije mogla bi biti negativna. Ako pozitivnu energiju materije saberete s negativnom energijom proisteklom iz gravitacije, zbir bi mogao ispasti gotovo nula! U izvesnom smislu, takvi univerzumi su slobodni. Mogli bi lako iskrsnuti iz vakuuma. (Ukoliko je svemir zatvoren, ukupna količina energije u njemu mora biti tačno nula.)

(Da biste to shvatili, zamislite magarca koji upada u veliku rupu u zemlji. Da bismo magarence izvukli iz rupe, moramo da mu dodamo energiju. Kada se nađe napolju, s kopitama na tlu, ima energiju nula. Dakle, pošto smo morali da dodamo energiju magarencetu kako bismo ga vratili u stanje nulte energije, mora biti da je imao negativnu energiju dok je bio u rupi. Slično tome, da bi se planeta izvela iz solarnog sistema, neophodno je uložiti energiju. Kada se nađe u slobodnom prostoru, planeta ima energiju nula. Pošto moramo da dodamo energiju da bismo planetu izveli iz solarnog sistema i doveli je u stanje nulte energije, planeta ima negativnu gravitacionu energiju dok je u solarnom sistemu.)

Zapravo, da bi se stvorio svemir poput našeg, mogla bi biti potrebna smešno mala količina materije, možda tek tridesetak grama. Kako Gut voli da kaže: „Svemir bi mogao biti besplatan ručak.“ Ideju stvaranja svemira ni iz čega prvi je predstavio fizičar Edvard Trajon sa Hanterovog koledža pri Gradskom univerzitetu Njujorka, u radu objavljenom u časopisu Nature 1973. godine. Bavio se idejom da je svemir nešto „što se dešava s vremena na vreme“ usled kvantne fluktuacije u vakuumu. (Iako ukupna količina materije potrebna da bi nastao univerzum može biti bliska nuli, mora biti sabijena do neverovatnih gustina, kao što ćemo videti u poglavlju 12.)

Poput mitologija s Panguom, ovo je primer kosmologije creatio ex nihilo. Iako se teorija stvaranja svemira ni iz čega ne može dokazati na konvencionalne načine, pomaže da se nađu odgovori na veoma praktična pitanja o svemiru. Na primer, zašto se svemir ne okreće? Sve oko nas se okreće, počev od čigri, uragana, preko planeta i galaksija, do kvazara. Čini se da je to univerzalna karakteristika materije u svemiru. Ali, sam kosmos se ne okreće. Kada pogledamo galaksije na nebesima, vidimo da je njihov ukupni moment impulsa nula. (To je prilično srećna okolnost jer, kako ćemo videti u poglavlju 5, kada bi se svemir obrtao, putovanje kroz vreme bilo bi uobičajeno i istoriju bi bilo nemoguće pisati.) Razlog zašto se svemir ne obrće moglo bi biti to što je nastao ni iz čega. Vakuum ne rotira oko svoje ose, te ne očekujemo pozitivan ukupan moment impulsa u našoj vasioni. Zapravo, moguće je da svi kosmosi iz mehurova u multiverzumu imaju ukupan moment impulsa nula.

Zašto se pozitivna i negativna naelektrisanja tako savršeno poništavaju? Uobičajeno je da, kada razmišljamo o kosmičkim silama koje upravljaju svemirom, pre mislimo na gravitaciju nego na elektromagnetnu silu, iako je gravitaciona sila zanemarljivo mala u poređenju sa elektromagnetnom silom. Razlog je savršena ravnoteža između pozitivnih i negativnih naelektrisanja. Posledica toga je da je ukupno naelektrisanje u vasioni, po svemu sudeći, nula, te njome dominira gravitacija, a ne elektromagnetna sila.

Iako to prihvatamo zdravo za gotovo, poništavanje pozitivnog i negativnog naelektrisanja fascinantna je pojava, i eksperimentalno je potvrđena s preciznošću od 1/1021. (Naravno, na lokalnom nivou javlja se neuravnoteženost između naelektrisanja – otuda munje. Ali ukupno naelektrisanje je nula, čak i u olujama.) Razlika od samo 0,00001 posto između ukupnog negativnog i pozitivnog naelektrisanja u vašem telu rastrgla bi vas na komade koje bi električna sila raznela po spoljnom svemiru.

Odgovor na te nedoumice kojih ne uspevamo da se otresemo moglo bi biti to da je svemir nastao ni iz čega. Pošto su ukupan moment impulsa i zbirno naelektrisanje vakuuma nula, u bilo kom novorođenom svemiru nastalom ni iz čega naelektrisanje i moment impulsa takođe moraju u zbiru da budu nula.

Postoji jedan očigledan izuzetak od tog pravila. Svemir je načinjen od materije, a ne od antimaterije. Pošto su materija i antimaterija dve suprotnosti (pri čemu antimaterija ima tačno suprotno naelektrisanja u odnosu na materiju), pretpostavljamo da su u Velikom prasku morale da nastanu jednake količine materije i antimaterije. Međutim, problem je u tome što će se materija i antimaterija u kontaktu anihilirati pretvarajući se u gama zračenje. Dakle, ne bi trebalo da postojimo. Vasiona bi trebalo da bude skup nasumično generisanog gama zračenja, a ne da sadrži običnu materiju. Ako je Veliki prasak bio savršeno simetričan (ili, ako je nastao ni iz čega), trebalo bi da očekujemo da su materija i antimaterija formirane u istim količinama. Zašto, onda, postojimo? Ruski fizičar Andrej Saharov se dosetio mogućeg rešenja: po njemu, Veliki prasak nije uopšte bio savršeno simetričan. U trenutku stvaranja, simetrija između materije i antimaterije narušena je u maleckoj meri, dovoljno da materija dominira nad antimaterijom, što je omogućilo kosmos koji vidimo oko sebe. (Simetrija narušena prilikom Velikog praska je takozvana CP simetrija* koja garantuje identičnost zakona za suprotna naelektrisanja i parnost čestica materije i antimaterije.) Ako je svemir nastao „ni iz čega“, možda to ništa nije bilo sasvim prazno, već je u njemu bilo narušavanja simetrije u maloj meri, što je dozvolilo neznatnu prevlast materije nad antimaterijom prisutnu danas. Poreklo ovog narušavanja simetrije i dalje ne razumemo u potpunosti.

 Stanje strateških nuklearnih snaga Rusije i njenih protivnika

Od kako je Zapad rekordno srozao cene sirove nafte i uveo sankcije Rusiji, od kada je započet sukob u Ukrajuni i početa vojna intervencija u Siriji, a naročito posle bombaškog napada u Parizu i obaranja “Su-24” te uvlačenja Turske u konfrotaciju sa Rusijom, sa pažnjom pratim šta se dešava. Pošto su naši izvori spori i nepouzdani, primoran sam da čitam šta se i na jednoj i na drugoj strani priča na netu. Skoro na svakom koraku se pominje narastajući strah od globalnog rata. Mnogi se drže teze da Rusija opstaje isključivo zahvaljujući Putinu i svom nuklearnom arsenalu. Da li je to tako?



Uopšteno gledajući, danas u većini diskusija na Internetu i u medijima provejava mišljenje da su ruske Strateške nuklearne snage u finalnom stadijumu raspadanja. Još koju godinu i poslednje nuklearne rakete će zastariti i završiti u starom gvožđu, gde će biti isečene na delove, a onda će im NATO pokazati svoga boga. Verovatno bi tada bio primenjen isti scenario kao i mnogo puta do sada: humanitarno bombardovanje ruskih gradova, intervencija kopnene vojske NATO-a, okupacija teritorija, razoružanje ostataka ruske armije i svi potom sledujući procesi …

U zavisnosti od toga ko u datom momentu opisuje tu perspektivu – liberalni ili patriotki autori u Rusiji – intonacija se ne menja značajnije: u glasu liberala se oseti ton blaženstva i iščekivanja njihovog trijumfa (na licu im se da pročitati – kada dođemo s Amerikancima pokazaćemo vam!), a u glasu patriota ton neminovnosti (a u mislima – sve je izgubljeno, naša propast je zapečaćena a nama ostaje samo tiho da gledamo kako se gasi ruska civilizacija).

Vremenom su se takvi stavovi ukorenili i u širu populaciju i većina ljudi veruje da se Ruske oružane snage uopšte, a na prvom mestu Strateške nuklearne snage, SNS (rus. Стратегические ядерные силы, СЯС), nalaze u poslednjem stadijumu raspadanja.

Možda je sada pravo vreme da potvrdimo ili demantujemo ta ubeđenja realnim ciframa i činjenicama. Zbog toga ćemo detaljnije opisati sa koliko raketnih kompleksa i u kakvom stanju se nalaze ruske snage i uporediti ih sa odgovarajućim snagama njihovih potencijalnih protivnika, u prvom redu SAD, da bi pokazali do kakvog stanja je današnje državno rukovodstvo dovelo odbranu zemlje.

Dakle …



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(56 strane, 9,4 MB)
http://astronomija.co.rs/images/stories/Blog/Dragovic/2015/nuklearne/Nuklearne-snage.pdf