Vesti iz sveta astronomije...

“Kako efikasno uništiti Zemlju?”



Novembarska CPN tribina pod nazivom „Kako efikasno uništiti Zemlju?“ održaće se 18. novembra, u 19 časova, u Velikoj dvorani SKC-a u Beogradu.

Na tribini Centra za promociju nauke pod nazivom „Kako efikasno uništiti Zemlju?“, koja se održava u sredu, 18. novembra, u 19 časova, u Velikoj dvorani Studentskog kulturnog centra u Beogradu, učesnici će pokušati da sagledaju načine na koje ćemo svojim aktivnostima ugroziti sopstvenu planetu do tačke posle koje neće biti povratka.

Na tribini će govoriti Božidar Nikolić, fizičar sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Vladimir Đurđević, stručnjak za klimatske promene sa Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu, i Tomica Mišljenović, rukovodilac Odeljenja za biologiju u Istraživačkoj stanici Petnica.

Uništenje planete poput Zemlje nije nimalo lak zadatak. Zemlja je pravljena da traje, i to veoma uspešno čini već 4,5 milijardi godina. Istrpela je doba teškog bombardovanja raznim okolnim nebeskim telima, preživela smene dominantnih vrsta koje su gospodarile lancem israne, a zatim odlazile u istoriju, povremeno se vraćajući u obliku fosilnih goriva, izdržala je cepanje kontinenata, pomeranje tektonskih ploča, erupcije supervulkana, razarajuće zemljotrese i ljudske tehnološke hirove. Zemlja je i dalje dobro, ali mi ne prestajemo da testiramo njene granice.

Pandemije mutiranih virusa, nuklearne bombe sa svojim neumitnim, apokaliptičnim nuklearnim zimama, ambiciozni naučni eksperimenti koji se odvijaju u dubinama naše planete ili okretanje tehnologije protiv nas samih? Stvaranje veštačke inteligencije koja zaključuje da je čovečanstvo slaba karika, osamostaljivanje brzoreplicirajućih nanorobota koji rešavaju da našu okolinu prilagode sebi, nerazumno okretanje leđa klimatskim promenama, antropogeno globalno zagrevanje, slučajno otvaranje mikro crne rupe, Treći svetski rat?

Nakon mučnih zbivanja u Francuskoj, upravo će Pariz za nekoliko nedelja biti centar diskusije o budućnosti Zemlje, tokom konferencije posvećene klimatskim promenama. U pitanju je još jedna, dvadeset prva po redu, godišnja konferencija zemalja potpisnica Okvirne konvencije o klimatskim promenama UN (UNFCCC, United Nations Frameworks Convention and Climate Change), koja će se održati u decembru 2015. Ove godine konferencija budi posebnu medijsku pažnju, jer se očekuje potpisivanje novog globalnog dokumenta koji bi istovremeno ograničio dalje sagorevanje fosilnih goriva i emisiju CO2, uz postavljanje okvira za adaptaciju ugroženih područja.

https://t.co/SQqAHWMEFG

A P O D...

Najveća fotografija

Astronomi Univerziteta u Bohumu proveli su pet godina pokušavajući da naprave najveću fotografiju svemira ikad snimljenu. Sada su u toj misiji napokon i uspeli.







Fotografija koju su predstavili svetu je jednostavno rečeno - ogromna. Sačinjena je od 46 milijardi piksela, a sastavljena je od 268 pojedinačnih fotografija.
Osim broja piksela neverovatna je njena 'težina' podataka. Naime, ova fotografija 'teška' je 194 gigabajta.

Fotografiju možete pogledati

http://astro.vm.rub.de/

Prva kontrolisana nuklearna reakcija

Jedan od najslavnijih teoretskih i eksperimentalnih fizičara prve polovine XX veka svakako je bio Italijan Enriko Fermi (Enrico Fermi, 1901-1954). Kada mu je 1938. godine dodeljena Nobelova nagrada za fiziku, Enriko, čija supruga je bila poreklom Jevrejka, iskoristio je odlazak u Štokholm kao priliku da zajedno pobegnu iz fašističke i antisemitske Italije u Ameriku.

Fermi spada među one (retke) naučnike kojima dodeljivanje Nobelove nagrade nije obeležilo i kraj naučničke karijere i slave. On će se proslaviti tek po njenom dobijanju. Zasluženo poštovanje kolega stekao je uspehom koji je sa ekipom vrsnih stručnjaka postigao ostvarivši prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju u istoriji. To im je pošlo za rukom na Čikaškom univerzitetu tokom Drugog svetskog rata. Još dok je radio na univerzitetu u rodnom Rimu, Fermi je bio zapažen po osećaju za izbor izvrsnih saradnika među studentima. To je isto činio i u Čikagu - mnogi od tih iza branika kasnije će kasnije postati poznati naučnici i nobelovci.



Posle jednog svog članka o karakteristikama zvuka, mladi Fermi je kao sedamnaestogodišnjak dobio školarinu u prestižnoj školi u Pizi, da bi potom nastavio studije u ”Reale Scuola Normale” pri Univerzitetu u Pizi, gde je na temi istraživanja X-zraka doktorirao već u 21. godini. Na toj školi je studirao i mnogo mlađi Karlo Rubia (Carlo Rubbia, 1934), takođe budući fizičar i nobelovac. Ko je tada mogao da pretpostavi da će 1989. godine Rubia postati direktor CERN-a (Organisation Europeene pour la Recherche Nucleaire[1]), u to vreme vodećeg svetskog centra za sudare protona-antiprotona.

Posle doktorata Fermi odlazi u Nemačku, na znameniti Univerzitet Getingen[2] i tamo radi sa fizičarem Maksom Bornom sve do povratka u Italiju 1924. godine, gde podučava studente matematiku na Univerzitetu u Firenci. Kao 26-godišnjak u Rimu postaje profesor teorijske fizike, postavši najmlađi profesor u Italiji još od XVI veka i znamenitog Galileja.

Enriko Fermi je bio prvi koji je matematički izrazio tzv. slabu nuklearnu silu, što mu je omogućilo da podrobno predskaže mnoge nuklearne reakcije, kao npr. onu sa kobaltom 60Co. Naime, profesorka eksperimentalne fizike sa Kolumbija Univerziteta (radila je u Pupinovoj zgradi za fiziku), Čin-Šian Vu (Chien-Shiung Wu, 1912-97), proučavala je 1957. godine radioaktivno jezgro Co 60, izotopa koji je nestabilan i sklon raspadu. Raspada se na jedno jezgro nikla, jedan neutrino i jedan pozitivan elektron (pozitron). Ovaj oblik raspada bio je poznat kao β raspad, jer se tada za elektrone i pozitrone emitovane u takvim procesima govorilo da predstavljaju beta čestice. Fizičari su se pitali zbog čega nastaje beta raspad, a odgovor se krio u slabom nuklearnom međudejstvu. Postoji, dakle, jedna sila u prirodi koja stvara takve reakcije, beta zračenje[3]. Neke sile privlače, neke odbijaju ili guraju, a neke izazivaju određene vrste promena, poput ove koja pretvara kobalt u nikal, pri čemu se emituje jedan lepton.

Postoje mnoge priče o blistavosti uma Enrika Fermija. Recimo, kada je vršena prva probna eksplozija nuklearne bombe u Novom Meksiku (SAD), Fermi je bio udaljen oko 15 kilometara od mesta eksplozije, ležeći na tlu.

Čim se video bljesak eksplozije, Enriko je ustao i bacio nekoliko papirića ispered sebe.


Enriko Fermi (1901-1954) je bio jedini fizičar XX veka čiji su i eksperimentalni
i teorijski radovi bili jednako vrednovani.

Još do njega nije bio dopro zvuk udaljene eksplozije. Vazduh je bio miran i komadići papira su pali na tle. Nekoliko sekundi kasnije kroz zemlju je stigao udarni talas dižući njegove papiriće i noseći ih nekoliko santimetara dalje. Fermi je na osnovu toga izračunao, na licu mesta, kolika je bila snaga nuklearne eksplozije (bila je ekvivalentna eksploziji 20.000 tona klasičnog eksploziva TNT).

Ta njegova procena približno se podudarila s vrednošću koju su dali proračuni izvedeni nekoliko dana kasnije.

Iako je (između ostalog) bio vrstan matematičar, njegov zemljak i prijatelj Emilio Segre se sećao da su računi za njegove troškove na Čikaškom univerzitetu stizali i stizali, a da Fermi takvu matematiku nikada nije uspevao da shvati. Slično se dešavalo i Nikoli Tesli, koji nikako nije mogao ”da uravnoteži” svoje skromne prihode i enormne rashode.

Alan Wattenberg priča sledeću priču. Fermi je sedeo za ručkom s jednom grupom studenata-fizičara, kada je primetio da su prozori restorana prljavi. Upitao je prisutne: ”Ko može da izračuna koliko debeo mora da bude sloj prljavštine na staklu pre nego što opadne od svoje sopstvene težine?” Posle mnogih nedoumica, pomogao je prisutnima u rešavanju zadatka. Trebalo je krenuti od temeljnih konstanti prirode, primeniti elektromagnetna međudejstva, izračunati dielektrična privlačenja zbog kojih se slojevi lepe jedni za druge itd. Veoma komplikovan račun ...

U Los Alamosu, tokom projekta ”Menhetn” (tokom gradnje nuklearne bombe to je bila šifra koja je obezbeđivala tajnost projekta), neko od fizičara je na autoputu pregazio kojota. Fermi je rekao da je moguće izračunati ukupan broj kojota u pustinji, tako što će se evidentirati ”svaki bliski susret” kojot-automobil. ”To vam je isto kao kod sudara atomskih čestica u akceleratoru. Nekoliko retkih događaja omogućava nam uvid u brojnost cele populacije”, govorio je Fermi.

U njegovu čast jedan institut u SAD nazvan je ”Enrico Fermi”. Velika naučna laboratorija za fiziku čestica u Bataviji, kraj Čikaga, u Ilinoisu, takođe nosi njego vo ime - ”Fermi National Accelerator Laboratory”, ili kraće ”Fermilab”. Dalje, sve kvarkove i leptone jednim imenom nazivamo fermionima. Hemijski elemenat s rednim brojem 100 njemu u čast nosi ime fermijum. Ustanovljena je i nagrada koja je ponela njegovo ime, i 1954. godine on je bio prvi koji ju je dobio, kao i novčani stimulans u iznosu od 25.000 tadašnjih dolara.

Međutim, Fermi nam je ostavio nešto kudikamo važnije od svog rada na prvom nuklearnom reaktoru ispod čikaškog ragbi stadiona, za vreme rata. On je opisao jednu novu prirodnu silu, što je od suštinske važnosti za naše razumevanje mikrosveta i vasione.

Francuski fizičar Antoan Anri Bekerel[4] je 1896. godine otkrio radioaktivnost. Srećnim slučajem stavio je parče urana u fioku gde je držao fotopapir. Kasnije je ustanovio da je fotopapir pocrneo – bio je ”prosvetljen”. Konačno je shvatio da je ”krivac” za to uran, koji je zračio nekim nepoznatim i nevidljivim zracima.

Posle otkrća radioaktivnosti, Raderford je bio taj koji je objasnio podelu na alfa, beta i gama zračenja. Počelo je grozničavo istraživanje beta čestica. Utvrđeno je da su to elektroni. Ali odakle oni dolaze?

Fizičari su utvrdili da se te čestice emituju iz atomskog jezgra, kada ono spontano menja svoje stanje. Tridesetih godina fizičari su utvrdili da se jezgro sastoji od protona i neutrona, i da radioaktivnost nastaje zbog njihove nestabilnosti u nekim jezgrima. Bilo je očigledno da nisu sva jezgra nestabilna (nisu radioaktivna). Zakon o očuvanju energije i tzv. slaba sila igraju važnu ulogu u odlučivanju da li će, i kada, neki proton ili neutron u nekom jezgru da se raspadne. Krajem dvadesetih godina XX veka vršena su merenja mase radioaktivnog jezgra na početku i posle izlaska beta zraka, ne zaboravljajući energiju i masu elektrona koji su izlazili (uz pomoć Ajnštajnove jednačine E = m C2).

Tada se došlo do neverovatnog otkrića: vrednost izmerene energije posle nije se podudarala s vrednošću od pre. Nedostajala je izvesna količina energije - u reakciju je ulazilo više nego što je izlazilo. Volfgang Pauli je dao teorijski predlog da taj deo energije koji nedostaje odnosi neka nepoznata mala i neutralna čestica.

Godine 1933. na scenu stupa Enriko Fermi. Potvrđuje da elektroni u beta zracima potiču iz atomskog jezgra, ali ne direktno. Prvo se u atomskom jezgru dogodi nešto drugo. Najpre se jedan neutron u jezgru raspadne na jedna proton, jedan elektron i jednu malu neutralnu česticu, onu koju je predvideo Pauli. Toj čestici kumuje Fermi, i daje joj ime neutrino[5]. Zvuči li malo italijanski? Ali ako, baš lepo ime – lako se pamti i jednostavno piše na svim jezicima. Sad znamo šta se dešava u atomskom jezgru pre nego iz njega izlete elektroni u obliku beta zraka, ali da pogledamo zašto se to dešava.

Razlog zbog koga se jedan neutron u atomskom jezgru raspadne na proton, elektron (koji zatim izleće kao beta zrak), i neutrino, jeste tzv. slaba nuklearna sila. Fermi je tu silu tako nazvao i ona se od baš tada zove – ”slaba sila” i kvit. A zove se tako, jer je milijardama puta slabija od jake nuklearne sile i hiljadama puta od elektromagnetne sile.

Taj mali nestaško, neutrino, koji se tada rodi, nema dimenzije, nema nikakvo naelektrisanje i skoro nikakvu masu. Prvi deo njegovog imena govori o elektro-neutralnosti, a drugi da je u pitanju deminutiv, što je kum Enriko dobro smislio. U to vreme ga nije bilo moguće neposredno otkriti (tridesetih godina); kasnie da ali s velikom mukom baš zbog toga što je mali i nema naelektrisanje, pa je bilo nemoguće otkriti gde se skriva. To su fizičari provalili tek pedesetih godina, te je knjigovodstvo (bilans) očuvanja energije najzad bilo u redu. I danas se, kada se u savremenim akceleratorima zaključi da sa bilansom energije nešto nije u redu, odmah posumnja na postojanje nekog neutrina.

Opisani raspad neutrona je svakodnevna pojava kod slobodnih neutrona u atomskom jezgru. Takav se raspad može dogoditi i kod onih neutrona koji su zarobljeni u atomskom jezgru, ali samo pod posebnim uslovima. Nasuprot neutronu, proton kao slobodna čestica ne može uopšte da se raspadne (ili je to moguće tek nakon više od 1032 godina. Za upoređenje: od nastanka vasione do danas je prošlo tek nešto više od 1010 godina), dok se sputan u jezgru raspada na jedan neutron, jedan pozitron, i jedan neutrino.

Razlog zbog kojeg se slobodni neutron može raspasti (i to slabim raspadom) jeste, j ednostavno, očuvanj e energij e. Neutron j e teži od protona, pa kad se slobod- ni neutron pretvori u proton, ostaje dovoljno energije u obliku viška mase mi- rovanja da se stvori jedan elektron i jedan mali neutrino, i da ta dva budu poslata na put i usput ponesu nešto malo energije sa sobom. Slobodni proton nema dovoljno mase za tako nešto. Međutim, u atomskom jezgru prisustvo onih drugih čestica delotvorno menjaju masu sputanog protona. I šta se dešava? Ako protoni i neutroni (koji su se zatekli unutar jezgra) mogu, raspadajući se, da povećaju sta- bilnost, a smanje masu jezgra u kome se nalaze, oni to i urade. Ali, ako je jezgro već u svome stanju najniže energije, ono je stabilno i neće se ništa desiti.

Otkriveno je da ono što navodi sve članove hadronske porodice (protone, neutrone i njihove brojne ”rođake”) na raspadanje jeste baš ta slaba sila. Jedini izuzetak od ovoga su, izgleda, slobodni protoni.

Glavna odlika slabe sile je narušavanje parnosti.

Generalno, sve elementarne čestice u kosmosu možemo podeliti na dve grupe: FERMIONEi BOZONE. Fermioni su nazvani po Fermi-Dirakovoj statistici, koja opisuje njihovo ponašanje, a bozoni po imenu indijskog matematičara i fizičara Satjindre Bosa i oni se upravljaju po Bos-Ajnštajnovoj statistici.

Fermioni učestvuju u građi celokupne materije koju poznajemo. Tu porodicu čine sve subatomske čestice koje imaju polovične spinove (1/2, 3/2, 5/2, itd.), i delimo ih u dve potkategorije: leptone i kvarkove. Leptoni poseduju celobrojna jedinična električna naelektrisanja, dok kvarkovi imaju trećine tog naelektrisanja. Bozoni idu ruku pod ruku sa četiri fundamentalne sile, jer su zapravo prenosioci dejstva njihovih sila. To su čestice sa celobrojnim ugaonim momentom, spinom (0, 1, 2, itd.). Bozoni se razlikuju od fermiona po tome što u istom kvantnom stan- ju nisu brojčano ograničeni.

Sve te čestice se različito ponašaju u uslovima velike gustine i temperature. Prema zakonima kvantne mehanike, elektroni u atomu mogu da se kreću oko atomskog jezgra samo po izvesnim diskretnim putanjama. Stanje elektrona u atomu karakteriše njegova putanja oko jezgra i njegov spin. Rekli smo već da prema Paulijevom principu najviše dva elektrona mogu da se nađu na istoj putanji, ali tada moraju imati različiti spin.

Usled sabijanja gasa, svaki elektron može zauzeti svako stanje, pa dolazi do otpora sabijanju. Elektroni vrše pritisak prema spolja i to njihovo svojstvo naziva- mo Fermijevim pritiskom (pritisak elektronske degeneracije), za koji smo u počet- nim poglavljima knjige videli da predstavlja bitan faktor u proučavanju određenih stanja u evoluciji zvezda.

Kada je u svojstvu predsednika Američkog društva za fiziku (APS) Fermi 1954. godine održao oproštajni govor, prorekao je da će u skoroj budućnosti ljudi graditi moćne akceleratore na putanji oko Zemlje, kako bi iskoristili vakuum koji tamo postoji. Finansiranje takvog zamašnog poduhvata nije tolika utopija kao što možda izgleda – u to doba mogli su da ga izdrže vojni budžeti SAD i tadašnjeg Sovjetskog Saveza (oko $10 hiljada milijardi).





Pre nekoliko godina moj otac i ja smo napisali veliku knjigu (preko 1000 strana!), koja po sadržaju nema konkurenciju na našem jeziku. U njoj su predstavljene teme iz nekoliko oblasti prirodnih nauka: astronomije, nuklearne fizike, matematike, hemije, elektrotehnike, geologije, itd. Na koji način su pisani tekstovi, koji nivo znanja i informisanosti pokriva i kome se knjiga obraća?Da bi to videli, nastavljam praksu da povremeno na našem sajtu objavim ponešto iz te dvotomne enciklopedije o velikim otkrićima i pronalascima koji su promenili istoriju. Ovog puta radi se o tekstu koji se tiče nuklearne fizike. Priča spada u Drugi tom enciklopedije, za koji nažalost nemam (niti ću ikada imati) dovoljno para da je odštampam. Zato postoji u štampanom formatu Prvi tom, koji reklamiram na sajtu i koji je moguće naručiti preko te reklame, ili javljanjem meni lično (dragovic56@mts.rs).

Dok se Prvi tom uglavnom bavi kosmosom, a kroz povest solarnog sistema i naše planete i geologijom i istorijom života i ljudske civilizacije, Drugi tom je zanimljiv jer obrađuje teme i pronalaske vezane za hemiju, fiziku, elektrotehniku, nuklearnu fiziku, matematiku (pročitaj npr. Razvoj matematike od 2.000 p.n.e. do 700 n.e.), itd. Ovog puta, tekst je vezan za slavnog Ferija, bez čijeg učinka u nauci Zemlja ne bi bila ovakva kakva je danas.



[1] Danas najsnažniji i najraznovrsniji istraživački centar za fiziku čestica na svetu, kao i rodno mesto svetskog čuda WWW. Od početnih 11 članica evropskih zemalja (tu je bila i Jugoslavija!), danas je broj porastao na 20. Organizacija je osnovana 1954. godine na osnovu predloga Nobelovca Isidora Isaka Rabija iznešenog na petoj Generalnoj skupštini UNESCO-a.

Počeli su 1957. godine sa sinhrociklotronom (SC) od 600 MeV za posmatranja zračenje pi mezona. Sa jačanjem laboratorije, jačali su i uređaji, pa je 1959. napravljen protonski sinhrotron (PS) od 29 GeV, a 1976 i SPS (Super Proton Synchrotron), obima 7 kilometara, gde su iz sudara proton-antiproton 1981. godine otkriveni nosioci slabe nuklearne sile, subatomske čestice W i Z.

To su uradili Rubia i Fan der Mer, i kasnije podelili novelovu nagradu.

Godine 1989. napravljen je LEP (Large Electron-Positron Collider) obima 27 km, kojim je detaljnije studirana Z čestica. Sa početnih 45 GeV energije (znači da masu jednog elektrona, koja u miru iznosi 511 keV, povećava 90.000 puta), danas je apgrejdovan do 105 Gev.

Trenutno, CERN-ov kompleks ima 6 glavnih akceleratora.

Svetski pimat u ovoj oblasti preuzeo im je američki Fermilab sa svojim akceleratorom Tevatronom (prema TeV; Tera je prefiks za 1012), ali je CERN kao odgovor u septembru 2008. pustio u rad hadronski kolajder (Large Hadron Collider) od 7 TeV obima 27 km. Koštao je fantastičnih $3 mld.!

Danas CERN zapošljava preko 3.000 ljudi, a oko 6.500 naučnika i inženjera (koji predstavljaju 500 univerziteta i 80 zemalja), što je polovina svih svetskih fizičara za čestice, rade na nekom od brojnih eksperimenata u CERN-u.

[2] Čitavo ime glasi ”Georg-August-Universitat zu Gottingen”; jedan od najpoznatijih univerziteta u Evropi; osnovao ga je 1737. godine engleski kralj Džordž II. Njegov upravnik je bio i Karl F. Gaus, a tokom XX veka su bili privučeni mnogi mladi fizičari iz čitavog sveta, među kojima i budući nobelovci Maks Born, Džems Frenk, Verner Hajzenberg i Maks fon Laue.

Treba znati da je u to vreme, sve do pred kraj rata, Nemačka bila centar napredne nauke i tehnološkog razvoja.

[3] Pri različitim procesima radioaktivnih raspadanja emituju se različita ”zračenja”. Termin ”zračenje” ostao je još iz vremena kada se mislilo da su sve te emisije neka vrsta zrakova. Emituju se:

Helijumska jezgra, danas nazvana alfa česticama (a ne zračenjem), i označavaju se kao α-čestice ili kao helijum sa dvostrukim plus nabojem, He+2.
Visokoubrzani elektroni (i pozitroni), nazvani beta česticama (a ne zračenjem), da bi se ukazalo na poreklo radioaktivnog raspada i označavaju se kao β- čestice.
Gama zraci, koji su zapravo elektron. talasi jako velike učestalosti i označavaju se kao γ-zraci.
Pozitroni, koji su zapravo pozitivno naelektrisani elektroni i označeni su kao P+ čestice.
Slobodni elektron iz putanje radioaktivnog atoma može biti zarobljen i uvučen u jezgro, gde se kombinuje sa protonom, stvarajući neutron i neutrino. To se naziva K-hvatanjem.
Svi ovi procesi (sem gama zračenja) stvaraju izotope različitih elemenata - supstance sa različitim atomskim brojem. Kao što se vidi, prilično je zamršeno i složeno ...

[4] Bekereli su poznata francuska porodica fizičara. Navešću neke od njih:

Antoan Sezar (Antoine Cezar, 1788-1878), jedan od prvih istraživača elektrohemije; njegov sin Aleksandar Edmond (Alexandre Edmond, 1820-91), poznat po istraživanjima iz fosforescencije i spektroskopije; i njegov unuk, pomenuti nobelovac Antoan Anri (Antoine Henry Becquerel, 1852-1908). Anriju u čast, jedan krater na Mesecu i jedan na Marsu nose njegovo ime.

[5] f1. Ovo znači da se jedan neutron raspada na jedan proton, jedan elektron i jedan elektronov antineutrino. Primećuješ da na desnoj strani reakcije imamo pozitivan proton i negativan elektron koji se uzajamno poništavaju, a antineutrino je neutralan, nenaelektrisan.

Sve se lepo uklopilo, ali ovo je samo površan pogled na tu reakciju - kao kad gledamo kako jaje pukne i iz njega se pojavi pile. Nismo uopšte videli šta je sve fetus radio unutra. Neutron je, ustvari, konglomerat tri kvarka - jednog gore i dva dole (udd), a proton dva gore i jednog dole (uud). Znači, kad se neutron raspadne i proizvede jedan proton, tom prilikom se jedan kvark d (dole) preobrati u jedan kvark u (gore). Zato je uputnije da pogledamo u neutron i opišemo šta se dešava s tim kvarkovima. Jezikom kvarkova, ova reakcija se može napisati i ovako:

f2

Dakle, jedan kvark dole u neutronu pretvara se u jedan kvark gore, a pri tome emituje jedan elektron i jedan antineutrino. Međutim, čak i ovo je preveliko pojednostavljenje onoga što se stvarno desilo. Prava verzija događaja mora uzeti u obzir činjenicu da elektron i antineutrino ne iskaču neposredno iz kvarka dole. Zato Kvantna teorija slabe sile proces raspada neutrona piše kao događaj koji ima dve faze:

f3

Obrati pažnju da se kvark dole (d) raspada prvo u česticu W- i u jedan kvark gore (u). Tek posle toga se ta W čestica raspada u elektron i antineutrino. Dakle, W je posrednik slabe sile i učesnik u reakciji raspada. U gornjoj reakciji to mora biti negativna W čestica, da bi se uravnotežila promena naelektrisanja koje se dogodila pretvaranjem d u kvark u. Kad sabereš -1, naelektrisanje pomenute čestice W-, i +b, naelektrisanja kvarka gore (u), dobiješ -a, a to je naelektrisanje kvarka dole (d) koji je reakciju i pokrenuo. Sve se lepo uklapa.

   'Rosetta' blog №15: Jednom kada smo sleteli na kometu ...

http://astronomija.co.rs/misije/9908-rosetta-blog-15-jednom-kada-smo-sleteli-na-kometu

  https://t.co/l4yHT1QvJ8

  A P O D...

  ’New Horizons’ kompletirao manevre ka novom cilju


Trenutno, softverski gledano, NH radi punom parom, jer mu predstoji da sledećih godinu dana isprazni svoju memoriju i pošalje na Zemlju sve slike i naučne podatke koje je prikupio u letošnjoj kampanji. Hardverski gledano, ne radi ništa. Ili skoro ništa, jer trasteri ipak povremeno ispuste malo gasa. Zbog čega? Čitaj dalje …










Nasina kosmička letilica “New Horizons” uspešno je sprovela poslednji iz serije od četiri manevra koji su poslužili za usmeravanje sonde ka potencijalnom proletanju pored objekta 2014 MU69 planiranom za januar 2019. godine. To drevno telo u Kajperovom pojasu nalazi se na više od milijardu ipo km iza Plutona; “New Horizons” bi trebalo da ga malo ispita, pod uslovom da NASA i zvanično dozvoli produženje misije.
Ova četiri propulzivna manevra predstavljaju najudaljeniju korekciju trajektorije koju je neka kosmička letilica ikada izvršila. Četvrti manevar po redu[1], programisan i instaliran u brodski računar a onda sproveden brodskim hidrazinskim trasterima, započet je u sredu 4. novembra u 13:15 EST, i trajao je nešto kraće od 20 minuta.
Operatori u Laboratoriji za primenjenu fiziku (APL) Univerziteta Džons Hopkins iz Laurela (u Merilendu), započeli su da posredstvom Nasine Deep Space mreže antena primaju podatke pre 19:00 EST pokazavši da je finalni manevar bio uspešan.

Ovako je izgledao Kenedijev kontrolni centar kada su pre skoro pola veka letele rakete na Mesec. Na slici je tzv. industrijski tim koji kroz prozor prate lansiranje 16. jula 1969.




Danas to izgleda ovako. Kontrolor leta Džordž Lorens prati podatke sa letilice dok stižu u Operativni centar u APL.



Manevri nisu sprovedeni da bi ubrzali ili usporili letilicu već da bi je bočno “pogurali”, dajući joj 57 metara u sekundi(~205 km/h) bočno ka objektu Kajperovog pojasa (KBO). To će biti dovoljno da omogući NH da za tri godine presretne MU69.
“Ovo je još jedna prekretnica u životu i radu već uspešne misije koja nam svakodnevno šalje uzbudljive nove podatke,” kaže Kurt Nibur, naučnik iz Nasinog štaba u Vašingtonu. “Ove promene kursa nam obezbeđuju opciju da u budućnosti proučavamo još i udaljenije objekte, kako NH bude nastavljao svoje putovanje”.
“New Horizonsov” tim će početkom 2016. godine poslati formalni zahtev Nasi za produženje misije ka 2014 MU69. Tim naučnika se nada da će ovog puta njihova sonda proleteti pored tajanstvenog objekta čak i na manjoj udaljenosti nego što je 14. jula proletela pored Plutona, a to je na bilo na 12.500 km.
“NH je u izvrsnom stanju i trenutno se nalazi na putu da prvi put istraži jedan objekat poput ovog, i očekujemo da nas NASA podrži,”izjavio je prvi čovek misije NH, dr Alan Stern iz Southwest Research Institute (SwRI), iz Bouldera u Koloradu.
Izvedeni manevri – kako ih u Nasi nazivaju, KBO Targeting Maneuvers – najveći su i najduži izvedeni tokom čitave misije, a izvedeni su jedan za drugim brže nego nego ijedno paljenje motora NH pre toga. Manevri su bili izuzetno precizni, baš onako kako su dizajneri misije želeli. “Performanse svakog manevra su bile izvanredne,” kaže ing. Gejb Rodžers iz APL, rukovodilac tima za navođenje i kontrolu leta
Prva tri manevra su izvedena 22., 25. i 18. oktobra. U vreme poslednjeg izvedenog 4. novembra, “New Horizons”, jureći ka još dubljem kosmosu brzinom od preko 52.000 km/h, bio je približno 135 miliona km dalje od Plutona i bezmalo5,1 milijardu km od Zemlje.
Letilica se trenutno nalazi na 1,44 milijardi km od MU69. Svi sistemi na brodu rade besprekorno a brodski računar neprestano šalje podatke stornirane u memoriju tokom letošnje kampanje. Nažalost, brzina slanja je ograničena na svega1-2 kb/s, što znači da će prenos svih podataka trajati još najmanje godinu dana!



[1] Prethodni manevar je izveden 28. oktobra i trajao je oko 30 minuta, čime je premašio manevar od 25. oktobra kao najduži koji je ikada izveo NH.

  Rođenje čudovišta

VISTA pronalazi najmlađe džinovske galaksije



ESO-ov VISTA teleskop pronašao je hordu, do danas skrivenih, masivnih galaksija, koje su postojale kada je univerzum bio u fazi ranog detinjstva. Otkrivanjem i ispitivanjem više ovakvih galaksija nego ikada pre, astronomi su po prvi put saznali kada tačno su se ove džinovske galaksije prvi put formirale.


Samim brojanjem galaksija na jednom delu neba moguće je proveriti astronomske teorije o formiranju i evoluciji galaksija. Međutim, ovakav jednostavan zadatak postaje sve teži kako astronomi pokušavaju da izbroje sve udaljenije galaksije, sve slabijeg sjaja. Stvari se dalje komplikuju ćinjenicom da su najsjajnije i najlakše za posmatranje galaksije - najmasivnije u univerzumu - sve ređe što gledamo dalje u prošlost svemira, dok su one brojnije i slabijeg sjaja sve teže za pronalaženje.
Tim astronoma pod vođstvom Karine Kaputi, sa Keptejn Astronomiskog Instituta, Univerzitet u Groningenu, otkrio je mnoštvo udaljenih galaksije koje su do sada bile skrivene. Koristili su se slikama UltraVISTA kataloga, jednog od šest projekata koji koriste VISTA teleskop da bi napravili katalog neba na bliskim ingracrvenim talasnim dužinama, te napravili prvi popis galaksija slabog sjaja, iz vremena kada je univerzum bio između 0.75 i 2.1 milijardi godina star.
UltraVISTA posmatra isti deo neba, skoro četiri puta veći od punog Meseca, od decembra 2009. godine. Ovo je najveći deo neba ikada do sada sniman, do ovih dubina, na infracrvenim talasnim dužinama. Tim je kombinovao posmatranja UltraVISTA i NASA Spicer svemirskog teleskopa, koji ispituje kosmos na još dužim, srednjim infracrvenim talasnim dužinama [1].
"Pronašli smo 574 nove masivne galaksije - najveći skup ovakvih skrivenih galaksija u ranom univerzumu ikada sakupljen", objašnjava Karina Kaputi. "njihovim proučavanjem doćićemo do odgovora na jednostavno, ali veoma bitno pitanje: kada su se prve masivne galaksije formirale?".
Posmatranjem svemira na bliskim infracrvenim talasnim dužinama, astronomi su uspeli da vide objekte koji su istovremeno zaklonjeni prašinom i veoma udaljeni [2], formiran u vreme kada je svemir bio u fazi ranog detinjstva.
Tim je pronašao pregršt ovakvih galaksija za veoma kratko vreme. Veliki deo masivnih galaksija [3] koje danas vidimo oko nas u obližnjem univerzumu, već su bile formirane tri milijarde godina nakon Velikog Praska.
"Nismo pronašli dokaze o postojanju ovih galaksija do pre oko milijardu godina nakon Velikog Praska, s' toga smo uvereni da je ovo vreme kada su prve masivne galaksije formirane", zaključuje Henri Džoj MekKraken, ko-autor rada[4].
Pored gorenavedenog, astronomi su došli do zaključka da su masivne galaksije brojnije nego što se to mislilo ranije. Galaksije koje su prethodno bile sakrivene čine polovinu ukupnog broja masivnih galaksije koje su postojale u vreme kada je svemir bio star između 1.1 i 1.5 milijardi godina [5]. Ovi novi rezultati protivreče trenutnim modelima evolucije galaksija u ranom univerzumu, prema kojima se ne očekuje prisustvo ovakvih čudovišnih galaksija u ovim ranim vremenima.
Stvari se dalje komplikuju u slučaju da su masivne galaksije neočekivano "prašnjavije" u ranom univerzumu, više nego što astronomi predviđaju, kada čak ni UltraVISTA ne bi mogla da ih detektuje. Ukoliko je ovo zaista i slučaj, trenutna slika formiranja galaksija u ranom univerzumu moraće da bude potpuno revidirana.
Atakama veliki milimetarski/submillimetarski teleskop (ALMA) će takođe tragati za ovim prašnjavim galaksijama koje bi mogle da nam promene pogled na njihovu evoluciju. Ukoliko bi bile pronađene, one će služiti i kao posmatračke "mete" novog 39-metarskog Ekstremno velikog teleskopa (E-ELT), koji će nam omogućitu detaljno posmatranje nekih od prvih ikada formiranih galaksija.

Masivne galaksije otkrivene u ranom univerzumu
ESO-ov VISTA teleskop pronašao je hordu, do danas skrivenih, masivnih galaksija, koje su postojale kada je univerzum bio u fazi ranog detinjstva. Otkrivanjem i ispitivanjem više ovakvih galaksija nego ikada pre, astronomi su po prvi put saznali kada tačno su se ove džinovske galaksije prvi put formirale.
Novootkrivene masivne galaksije su označene na UltraVISTA vidnom polju.
Autorska prava: ESO/UltraVISTA team. Acknowledgement: TERAPIX/CNRS/INSU/CASU


Pronađene masivne galaksije u ranom univerzumu
ESO-ov VISTA teleskop je pronašao hordu, do sada skrivenih masivnih galaksija, koje su postojale u vreme kada je univerzum bio u svom ranom detinjstvu. Otkrivanjem i proučavanjem više ovakvih galaksija nego ikada pre, astronomi su po prvi put saznali kada su se tačno ove monstrumi-galaksije prvi put formirale.
Nekoliko novootkrivenih masivnih galaksija se mogu videti u groplanu, na malim podskupovima UltraVISTA vidnog polja.
Autorska prava: ESO/UltraVISTA team. Acknowledgement: TERAPIX/CNRS/INSU/CASU
[6]

Beleške

[1] ESO’s VISTA teleskop je posmatrao u bliskom infracrvenom opsegu od 0.88–2.15 μm, dok Spicer posmatra u opsegu talasnih dužina između 3.6 i 4.5 μm.
[2] Širenje svemira znači da, što je dalja galaksija, deluje da se ona sve brže kreće od posmatrača na Zemlji. Ovo širenje dovodi do premeštanja svetlosti ovih udaljenih objekata u crvenije delove spektra, što znači da su posmatranja u bliskim do srednjih infracrvenih talasnih dužina neophodna da bi se snimila svetlost ovih galaksija.
[3] U ovom kontekstu, masivno znači 50 milijardi puta masivnije od Sunca. Ukupna masa zvezda u Mlečnom putu je bliska ovoj cifri.
[4] Tim nije pronašao masivne galaksije dalje od crvenog pomaka 7, što je ekvivalentno sa 0.9 milijardi godina nakon Velikog Preska.
[5]Ovo je ekvivalentno crvenom pomaku između z=5 i z=4.
[6] Tekst je prevela Jovana Petrović, Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju;
Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku.

  https://t.co/EEAjKdpzs1

 A P O D...

  Eni Džamp Kenon (Annie Jump Cannon)




"Annie Jump Cannon 1922 Portrait" (Wikipedia)
Oh, Be A Fine Girl-Kiss Me! nije toliko romantična rečenica koliko pomoć astronomima već neko vreme da na zabavan način zapamte spektralnu klasifikaciju zvezda: O, B, A, F, G, K, M koju je razvilaEni Džamp Kanon (Annie Jump Kanon, 1863. - 1941.)
Cosmos: A Spacetime Odyssey, emisija koju su mnogi od nas propratili, je posvetila epizodu istorijskoj ulozi jedne grupe žena u astronomiji. Naime, u vreme kada su se borile za intelektualnu ravnopravnost, jedna grupa društveno osuđivanih naučnica se bavila kategorizacijom zvezda u okviru Harvardskog univerziteta. Jedan od načina da se približe astronomskom istraživanju krajem 19. veka je bio u okviru programa rada sa Edvardom Pikeringom. Podcenjene od strane harvardske naučne zajednice kao «Pikeringove žene» čak i «Pikeringov harem», ovaj tim je radio na završavanju Henri Draperovog kataloga, mapiranjem i definisanjem svih zvezda fotografske magnitude do 9 (prividna magnituda astronomskog objekta snimljenog fotoaparatom). Neke od naučnica su bile: Henrijeta Svon Levit koja je našla način merenja udaljenosti zvezde preko spektra što će kasnije služiti identifikaciji galaksija; Sesilija Pejn, koja će uz pomoć spektra klasifikovati sastav i temperaturu zvezda i naravno Eni Kanon.
Ljubav Eni ka matematici i astronomiji je potakla njena majka, amater astronom i domaćica, koja ju je učila o sazvežđima od malena. Bila je jedno od troje dece i između ostalog je zbog bolesti kasnije u životu izgubila sluh. Eni je brilijantan student Wellesley Univerziteta za žene. Nakon završenih studija fizike i astronomije vraća se u Delaver zbog ograničenog izbora poslova u njenoj struci i posvećuje se fotografiji.
Nakon smrti majke 1894.god, Eni Kanon postaje profesor fizike i pohađa dodatne kurseve astronomije i fizike, razvija interesovanje za spektroskopiju. Nastavlja studije na Radcliff koledžu koji je radio u okviru Harvardske opservatorije gde postaje asistent Edvardu Pikeringu.
Nakon sistema koji je prethodno razvila Vilijamina Fleming i kasnije Antonia Mori, konačnu šemu klasifikacije definiše Eni Kanon i tako nastaje čuvena rečenica iz naslova. 300000 do 500000 zvezda je definisano zahvaljujući preciznosti ove naučnice. Konstantno radeći na tome da se žene tretiraju ravnopravno a sa druge strane boreći se sa društvenim osudama iskakanja iz kalupa domaćice i majke, Eni je preuzela neku vrstu ambasadora saradnje žena i muškaraca u astronomiji.

"Edvard Pikeringov harem, 13. Maj, 1913."- Harvard-Smitsonijan Centar za astrofiziku.
 Njena fantastična sposobnost je uključivala prepoznavanje klase brzinom od tri zvezde u minuti, koristeći samo lupu. Za 40 godina svog rada će otkriti 300 promenljivih zvezda, 5 nova i jedan dvojni sistem zvezda. Penzionisala se 1940. godine a njene nagrade i dostignuća su
• 1921. god, počasni doktorat Univerziteta Groningen, Holandija
• 1925. god, prva žena dobitnica počasnog doktorata Oxford Univerziteta
• 1935. god, počasna diploma Oglethorpe Univerziteta
• 1929. god, proglašena je za jednu od 12 najvažnijih žena od strane Nacionalne Lige Ženskih Glasača, bila takođe na naslovnici časopisa Scientific American
• 1932. god, nagrada Ellen Richards
• 1931. god, Henri Draper nagrada
Krater na Mesecu i jedan asteroid nose njeno ime a postoje i ulice sa Eni Dz. Kanon tablama po čitavom svetu. Dobila je i nadimak «Census taker of the sky» i bila je prva žena izabrana kao oficir Američke Astronomske Zajednice. Danas se dodeljuje nagrada Annie J. Cannon ženama astronomima.

Položaj kratera Cannon na Mesecu.


Desno je slika tog kratera (58 x57 km)



Annie Cannon u poznim danima

Ovo su samo neka od njenih dostignuća, a za kraj ostavlja se najvažnije od svega - sistem spektralne klasifikacije zvezda koji se i danas koristi. Nažalost, sistem ne nosi njeno ime već ime institucije u kojoj se čitav život borila za priznanje.

https://t.co/J5S6gVB4ur

A P O D...

Koliko košta „New Horizons“ u poređenju sa drugim misijama?

Pre neki dan je osvanula vest da su Kinezi kupili od Rusa 24 vojna mlaznjaka “Su-35” za - $2 milijarde! Takođe sam našao podatak da mreža američkih satelita za rano upozoravanje košta preko $10 milijardi! Vredi li sve to toliko? Gde bi danas bila kosmička istraživanja da su te pare usmeravane u tom pravcu?



Letos smo bili svedoci “New Horizonsove” istorijske posete Plutonovom sistemu. NASA nam je slala neverovatne slike tih svetova, samo raspirujući našu maštu. Danas NH leti kroz Kajperov pojas – ogromnu oblast kamenih tela, u koje spadaju i tri planete patuljci, slični onima iz asteroidnog pojasa samo mnogo, mnogo veći.

Prema Nasinim izvorima, “New Horizons” ukupno košta oko $700 miliona. Prema toj cifri, to ga stavlja u red srednje skupih kosmičkih misija. “Voyageri 1&2”, lansirani još 1977. godine, i koji su obišli 4 gasovita džina solarnog sistema, a i dan-danas rade, koštaju malo preko $900 miliona.

Donja tabela prikazuje koliko košta “New Horizons” u poređenju sa ostalim skorašnjim kosmičkim misijama:

Najjeftinija misija u tabeli je indijska misija na Mars, istorijska kosmička misija za zemlju koja za takve programe poseduje relativno malo novca. Najskuplja je bila “Cassini-Huygens”, zajednička NASA/ESA misija lansirana 1997. godine, koja je istraživala Saturn i njegove mesece sve do 2004. godine. Veliki deo navedenog troška vezan je za činjenicu da je deo misije, nazvan “Huygens”, bio zapravo lender, koji je uspešno sleteo na Saturnov mesec Titan 2005. godine. Izazovi koji se kriju u proizvodnji i vođenju uspešnog lendera značajno su veći oo onih vezanih za orbitne ili fly-by sonse, kao što to prikazuju i troškovi rovera “Curiosity”. Takođe je lako uočljivo i da je misija sa jonskim motorima (“Dawn”), i pored svoje složenosti i mnogih titula “first of all” i “best of”, i dalje jeftinija od mnogih drugih.

Petnica obeležila 35 godina arheoloških istraživanja

U Istraživačkoj stanici Petnica održan je skup “Arheologija – 35 godina otkrivanja i učenja prošlosti“ posvećen jubileju 35 godina od početak sistematskih arheloških istraživanja lokaliteta Petnica.



Ovaj skup okupio je bivše petničke đake koji su danas ugledni naučni radnici. Učesnici su se ovom prilikom podsetili istraživanjima naselja ispred Male petničke pećine i početaka rada Škole arheologije u Istraživačkoj stanici Petnic.

Skup je predstavio dosadašnji rad na arheološkim istraživanjima lokaliteta Petnica i obrazovanog rada sa srednjoškolcima i studentima čiji su rezultati prepoznati u našoj zemlji i širom sveta i na taj način postali prepoznatljiv globalni simbol naše zemlje.

Okupljene su pozdravili pored dosadašnjih rukovodilaca programa arheologije Vladimira Pecikoze, Željka Ježa, Andreja Starovića i više stručnjaka iz vodećih institucija u našoj zemlji: dr Dragana Antonović, Arheološki institut SANU; mr Adam Crnobrnja, Srpsko arheološko društvo, dr Marko Janković, Filozofski fakultet Beograd, dr Vladimir Mihailović, Filozofski fakultet Novi Sad.

Želja Petnice je bila da se na ovaj način prikaže specifičan način rada i da se pokaže put kojim se nastavlja u narednim godinama. Ovaj put su zaopčeli, pre više od sto godina, na ovom području, Mihailo Valtrović, Đorđe Jovanović, Jovan Cvijić, Josif Pančić, Ljuba Pavlović.

Luna Glob na Mjesecu tek 2022?

Povratak ruskih robota na Mjesec čini se neće biti u neko skoro vrijeme. Nepunih desetak godina unazad činilo se kako ruska astronautika dubokog svemira (i ne samo ona, sjetimo se npr Klipera) doživljava novi, strelovit, uzlet. Sjećanje na slavne dane tijekom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća kada su letjelice prema Mjesecu, Marsu, Veneri lansirane u takvom broju da ih je bio problem čak i medijski ispratiti, očigledno pripada „dobrim starim vremenima“. Nedobre vijesti donosi TASS.



Maksim Martynov iz konstrukcijskog biroa NPO Lavochkin pokopao je sve nade da bi Luna Glob mogao krenuti put Mjeseca tijekom 2017. Štoviše niti lansiranje tijekom 2018. više nije izgledno.

Martynov kaže kako je prototip Luna Glob namijenjen Zemaljskim testiranjima završen, no nedostaje elektronička oprema koja je trebala pristići sa zapada. Usljed konflikta u Ukrajini, Rusija je izložena sankcijama te planirana tehnička oprema, usprkos dogovorenim poslovima i ugovorima, više nije dobavljiva. Sve to rezultira preozbiljnim redizajnom misije i nužnošću da se neophodne komponente proizvedu u Rusiji.

To i nije tako veliki tehnički problem, dapače, ali projektiranje, izrada, testiranje takvih komponenti traži vremena i novaca. Posljedično tome, kompletiranje i testiranje predletnog i letnog prototipa Luna Glob kasniti će ovisno o dinamici radova. Obzirom da NPO Lavochkin sve potencijale tijekom 2018. mora koncentrirati na zajednički rusko-europski projekt ExoMars 2018. vrlo je malo izgledno da LunaGlob može poletjeti tijekom te godine. Neslužbeni ali i službeni izvori iz Rusije već sada barataju sa 2019. kao godinom kada bi dugo najavljivana ruska misija na Mjesec napokon krenula na svoju odiseju.

Jel tu kraj, odnosno početak ove misije? Nažalost nije! U varijablu godine lansiranja prve „Lune XXI stoljeća“ moramo uvrstiti još najmanje dva faktora. ExoMars 2016 pred ozbiljnim je „deadline-om“, njegovo lansiranje u proljeće 2016. godine nije baš potpuno sigurno. ExoMars 2018 nalazi se u još većim tehničkim i financijskim problemima. Iako zasada nitko ni u Rusiji ni u Europi službeno ne želi izustiti kako bi se moglo dogoditi da lansiranje planirano za 2018. bude odloženo za dvije godine (na 2020.) to i nije tako daleko od realnosti. Dodajmo svemu tome još i neizvjesnost punjenja proračuna Ruskog svemirskog programa Luna Glob bi u takvom scenariju veoma lako mogao krenuti put Mjeseca tek 2021 ili 2022. godine.

Jel napokon kraj loših vijesti? Moguće! No tada (2022.) bi NPO Lavochkin već trebao dobrano zabrazditi u reinkarnaciju Phobos Grunta (Boomerang mission) a Luna Glob se pomalo čini poput fantomskog „Letećeg Holandeza“ koji se drži one stare devize primoraca; Hvali more drž se kopna. Krene li sve tako „daleko“ Ruski Lunarni program naći će se u poprilično nezavidnoj situaciji s neizvjesnim kalendarom realizacije.

Dva apdejta JAXA-inih misija

Dva apdejta JAXA-inih misija:

orbiter „Akatsuki“ se sprema za ulazak u Venerinu orbitu,

a istraživač asteroida „PROCSYON“ za proletanje pored Zemlje.

Nedavno sam napisao zanimljivu e-knjigu o japanskoj Venerinoj sondi “Akatsuki”. Sonda je trebala da uđe u orbitu oko Venere još 2010. ali je zbog kvara glavnog motora propustila šansu, a su rukovodioci misije izračunali da bi i bez njega – uz pomoć malih trastera – sondi mogla biti pružena još jedna šansa 5 godina kasnije. Zato je 11. oktobra ove godine izveden poslednji u nizu manevara, čime će “Akacuki” biti 7. decembra doveden na samo 541 km iznad Venere! Očekuje se da će daljim 20,5-minutnim uključivanjem trastera sonda dovoljno prikočiti da bi ušla u izduženu eliptičnu orbitu oko planete. Naravno da to neće biti ni približno onako pogodno za naučna istraživanja kao što je planirano, jer će umesto 30-časovne orbite sonda sada leteti u 15-dnevnoj.

Apdejtovanje “Akacukinog” statusa se, nažalost, može pročitati samo na japanskom Tweeteru misije. Tu piše da je uspešno testirano nekoliko kamera, a da će ostali instrumenti biti provereni odmah nakon ulaska u orbitu. Trenutno se radi na koordinisanju japanskih stanica za praćenje u Usudi i Ušinouri sa amričkom deep-space mrežom DSN. Sumirano, Akatsukin status i plan za ulazak u orbitu možeš pogledati na spaceflightnow.com.

Kakve su šanse da “Akacuki” ipak uđe u Venerinu orbitu koristeći samo kočione trastere snage 23 njutna? Sonda je trebala da radi oko 2 godine a u kosmosu se već nalazi 5 godina i 6 meseci. Za to vreme se približavala Suncu više nego što je ikada planirano, što je stresiralo ionako osetljive instrumente i opremu. Dalje, kao i u našim mobilnim telefonima što baterije imaju životni vek koji je propisan određenim brojem punjenja i pražnjenja, tako i “Akacukijeve” akumulatorske baterije imaju svoj vek. Da li je on premašen? Uskoro ćemo videti … znam samo da su inženjeri misije uradili apsolutno sve što postoji da povećaju šanse sonde na uspeh. Zato – Napred “Akacuki”!


“Akacuki” je slikao Veneru u tri talasne dužine samo 2 dana nakon što je omanuo sa ulaskom u orbitu 2010. godine.

Još jedna japanska kosmička letilica planira ovih dana prolet (“fly-by”): “PROCYON” (Proximate Object Close flyby with Optical Navigation). Radi se o maloj probnoj letilici (samo 60 cm!), lansiranoj sa još nekoliko mikro satelita sa “Hayabusom 2”, koja je zbog kvara na jonskom motoru odustala od planiranog randevua sa NEA asteroidom 2000 DP107. Međutim, izgleda da ostali sondini sistemi rade perfektno, a pošto je lansiran na trajektoriju koja ga svakako vodi ka fly-byu sa Zemljom, onda će se manevar izvesti radio motor ili ne! Gravitacija je stvarno čudo. Proletanje će se obaviti 3. decembra.

Kako se približava, “PROCYON” koristi kamere da snima Zemlju, a slike se postavljaju na njegov Facebook. Slede tri slike Zemlje kako ju je video “PROCYON”:



Sledi zajednička slika Zemlje i Meseca:


“PROCYON” je sminio ovu sliku 16. novembra 2015. sa udaljenosti od 8 miliona km.

Žalosno je što “PROCYON” neće posetiti svog asteroid, ali će srećom tim sa Tokijskog fakulteta, koji prati rad satelita, imati šansu da puno nauči iz ovih deep-space operacija. Ako je u stanju da pravi slike sa 8 miliona km, očekujem da će kasnije slike biti još kvalitetnije!

https://t.co/5n9DEs8VtI

A P O D...

ExoMars 2016 u crvenom

Europsko-Ruska ekspedicija robotičke letjelice ExoMars 2016 prema crvenoj planeti nalazi se na „crvenom dijelu kalendara“ misije.



Prema planiranom redosljedu događanja EXO MARS se trebao nalaziti na Ruskom raketodromu Baikonur još prije mjesec dana (21. oktobra). Zbog tehničkih problema na TGO (Trace Gas Orbiter) i EDM (ExoMars Entry, descent and landing Demonstrator Module) odnosno njihovoj međusobnoj integraciji, EXO MARS će tek u januaru 2016. biti dopremljen u Baikonur. Primarni prozor za lansiranje ExoMars 2016 u siječnju naredne godine tako je izgubljen. Sljedeći lansirni prozor za let prema Marsu dostupan je od 14. do 25. marta 2016. Iz Europske svemirske agencije još uvijek nemamo potvrdu da su svi tehnički problemi riješeni. Ostaje nam da se pouzdamo u, sada već pomalo grozničav, rad inženjera i nadamo uspješnom riješenju svih problema.

Ukoliko ExoMars 2016 ne bi ni u januaru naredne godine (2016.) bio spreman za put prema Baikonuru, odnosno za let prema Marsu, to bi prouzročilo teške lančane posljedice. Novi lansirni prozor otvorio bi se tek za dvije godine a to bi automatski značilo kašnjenje misije ExoMars 2018 za najmanje dvije godine. Misiju ExoMars od samih početaka prati svojevrsna „zla kob“, od samostalnog europskog projekta pa do suradnje sa NASAom, otkaz NASAe u sudjelovanju misije, mnogobrojne revizije letjelice i kašnjenja, traženje novog partnera, znatno probijanje troškovnika, mnogobrojni tehnički i organizacijski problemi... Možda baš zbog svih tih nepovoljnih čimbenika misija zaista zaslužuje da uspije. Dogodi li se to TGO će oko Marsa orbitirati i istraživati crvenu planetu najmanje sedam godina a EDM će kao demonstrator tehnologija za budućnost barem četiri SOL-a (Marsova dana) istraživati susjednu planetu i pripremiti teren za narednu Europsko-Rusku misiju dvije godine kasnije.

Venera D kao zajednički projekt Rusije i SAD?

Znanstvenici Ruskog Instituta za svemirska istraživanja (IKI, Moskva) i NASAe tijekom oktobra održali su dva sastanka na temu istraživanja Venere. Prvi početkom mjeseca u Moskvi a drugi krajem mjeseca u Washingtonu. Rijetko je tko u poplavi aktualnih svjetskih događanja, koji opsjedaju naslovnice medija, obratio pažnju na njih. Pa ipak, riječ je o poprilično važnim susretima sa izvjesnim implikacija na međuplanetarna istraživanja tijekom narednog desetljeća. O čemu se zapravo radi i što je u igri?









Rusija je još 2003. na svoju „listu lijepih želja“ uvrstila novu robotičku misiju namijenjenu istraživanju Venere, pod nazivom „Venera D“. Godinu dana kasnije bio je usaglašen koncep misije a kao godina lansiranja navodila se 2013. U međuvremenu (2011.) došlo je do velikog tehničkog redizajna misije te se nakon toga kao godina lansiranja navodila 2018. Sada je (uz još jedan redizajn misije) izvjesno kako Venera D na svoj put neće prije 2025. Razvidno je kako su sve Ruske misije prema dubokom svemiru (Mjesec, Mars, Venera..) od početnih euforičnih najava doživjele svoj izvedbeni fijasko, istu sudbinu dijeli i Venera D. Organizacijski, tehnički i financijski problemi naveli su Rusiju da u svoje programe pokuša uključiti partnere.

Rusi i amerikanci dogovorili su jednogodišnju suradnju na izradi studije izvedivosti projekta nove/novih misija prema Veneri. Objema stranama koristiti će rezultati iste. Rusima u planiranju Venere D, a amerikancima kao početni dokument za neku njihovu buduću misiju. Intencija ove suradnje je i direktno uključivanje američkih partnera u misiju Venera D (iako bi danas reći bilo što više o tome bila čista spekulacija). Naredne godine ekipe iz IKI-ja i NASAe susresti će se još dva puta u Moskvi. Tko zna, možda rezultat studije izvodljivosti bude dovoljno zanimljiv političarima (financijerima) obje strane pa se u nekakvom drugačijem interesnom geopolitičkom ozračju iz svega iznjedri zajednička međuplanetarna letjelica prema Veneri, možda baš Venera D.

Lev Zelyony iz IKIja te Rob Landis iz NASAe izjavili su kako će zaključni dokument suradnje njihovih ekipa biti objavljen 30. septembra 2016.

Venera D zasad je još uvijek negdje na početku. Jednom kada napokon krene na svoj put prema Zemljinoj blizanki mogla bi biti sastavljena od ambicioznih cijelina; glavna letjelica-orbiter, sekundarna letjelica-orbiter (subsatelit), atmosferska letjelica-balon, lander-poboljšana varijanta landera znanih sa zadnjih misija Venera i Vega te „dugoživući“ lander (otuda ono zbunjujuće „D“ u nazivu misije) koji bi na Venerinoj površini bio operativan možda i nekoliko dana.

Rusi su, posebice u nekoliko zadnjih misija ka Veneri imali izvrsne tehničke i znanstvene rezultate. Letjelice su uspješno odrađivale planirane zadatke, nerijetko čak i iznad očekivanja. Zadnje Venere (15 i 16) lansirane su 1980., VeGa 1 i 2 (Venera 17 i 18, proizvoljna oznaka autora teksta) krenule su 1984. Malo je tko tada mogao i pomisliti da ćemo na narednu „Veneru“ (Venera D, odnosno Venera 19, op.a.) čekati više od četrdeset godina.

Nova vrsta u svemiru

Ne, nije riječ o novim „alienima“ već o novoj ruskoj letjelici čiji moćni senzori budno tragaju za indicijama lansiranja projektila ma gdje u svijetu a njezini tvorci se istovremeno nadaju da nikada neće vratiti „pozitivan signal“ u zapovjedništvo Ruskih svemirskih snaga.



Utorak, 17 novembra, u 07:34 po našem vremenu sa raketodroma Plesetsk poletjela je raketa Soyuz-2-1b. Koristan teret bila je letjelica Kosmos-2510, u naravi, satelit za rano upozorenje lansiranja balističkih projektila ma gdje na planeti.

Riječ je o eksperimentalnoj letjelici nove klase (Tundra). Rusko ministarstvo obrane potvrdilo je kako se „objekat“ nalazi na planiranoj putanji te da misija teče po planu. Nisu poznati nikakovi službeni podaci o novoj klasi ruskih letjelica za rano upozorenje. Najmanje deset letjelica klase Tundra biti će lansirano u svemir do 2018. (prema nekim izvorima do 2020.). Flota ovih letjelica biti će pozicionirana na različitim orbitama kako bi osigurala pravovremenu detekciju i procesiranje podataka u realnom vremenu do zapovjedništva. Tehničke podatke o letjelicama ovog tipa vjerojatno nikada nećemo saznati, najviše što znamo su podaci koje je javno objavio američki NORAD; Prva letjelica iz serije Tundra oko Zemlje leti na elipsoidnoj putanji (1626x38.550km) s inklinacijom od 63.8°.

https://t.co/PWeQZeFAwl

A P O D...

Magija Saturnovih prstenova

Prvo posmatranje Saturna teleskopom načinio je Galileo Galilej jula 1610. Tada je slavni naučnik zabeležio da ta planeta nije usamljena i da se sastoji od tri komponente koje se međusobno skoro dodiruju i koje se nikada ne kreću jedna u odnosu na drugu, niti se ikako menjaju. Možemo zamisliti veliko zaprešašćenje Galileja kada je decembra 1612. otkrio da su dva tela sa strane Saturna nestala! Galilejev teleskop sa uvećanjem od 32 puta, bio je suviše slab da bi pružio iole vernu sliku daleke planete i tek će 1656. Hajgens objasniti da Saturn obavija prsten (kasnije će se otkriti da ih ima više), te da zbog nagiba planete prema Zemlji, povremeno taj prsten gledamo iz njegove ravni, te ga ne zapažamo.

Na donjoj ilustraciji prikazana je magija rasta i nestajanja Saturnovih prstenova u periodu od 1988. do 2046. godine.

Objavljene celokupne površine Plutona i Harona!

http://astronomija.co.rs/misije/9926-objavljene-celokupne-povrsine-plutona-i-harona

'Rosetta' blog №16: Malo nauke sa „Rosette“ nakon perihela

Prošlog meseca održan je u francuskom Nantu Evropski kongres za planetnu nauku (EPSC), na kome je bilo preko 700 učesnika iz 33 zemlje. Nas opet nigde nije bilo ni od korova, ali su bili predstavnici planetnih siIa kao što su Vatikan ili Letonija. Između ostalog, tamo je dat prvi kompletni presek kroz naučne rezultate misije „Rosette“ od kako je kometa Čurjumov-Gerasimenko prošla kroz perihel 13. avgusta 2015. godine. Ovo je kratak pregled tih rezultata.

Nemački naučnik iz Kelna, dr Martin Pätzold, ažurirao je podatke o fizičkim osobinama komete. Masa – oko 10 milijardi tona (ili GM[1] iznosi 666,2±0,2 m3/s2) – što je najmanja ikada utvrđena masa putem informacija dobijenih preciznim Doplerovim radio praćenjem[2]. Sada kada Sunčeva svetlost ponovo pada na južni pol komete koji je prethodno bio u zimskom mraku, ažurirani su modeli oblika jezgra, te je ukupna zapremina komete smanjena za oko 10% u odnosu na vrednosti objavlje u prvim rezultatima. Masa i zapremina daju nam gustinu: 533±6 kg/m3[3]. To je oko polovine gustine vodenog leda[4], mada znamo da kometa sadrži barem malo silikatnog materijala. Na osnovu modela, Pätzold je zaključio da je poroznost komete jako velika – 72%. Nametalo se pitanje: da li kometa ima gigantske šupljine u unutrašnjosti, ili je poroznost jednostavno svojstvo kometnog materijala? Nakon brojnih merenja gravitacionog polja, Pätzold je zaključio: čini se da kometa ima homogenu unutrašnju gustinu, te da su led i prašina spojeni na takav način da stvaraju puno otvorenih pora.

Asrofizičarka iz Marselja, Anne-Thérèse Auger, prikazala je divne fotografije ispucale kometne kore. Na čitavoj kometi se nalazi teren koji je pun poligonalnih pukotina. Sledi nekoliko primera sa “Rozetinog” bloga: http://blogs.esa.int/rosetta/2015/08/18/do-comet-fractures-drive-surface-evolution/


Mreža fraktura na 67P: prva levo slika prikazuje poligonalnu frakturu na rubu Apis regiona na kometinom većem segmentu. Zumirani segment prikazuje na je obrazac formiran od nepravilnih mnogouglova stranica 2-5 metara. Gore desno je prikazan neobično izlomljen region na krajevima Atum regiona, u blizini kometnog “vrata”. Pojedine brazde su jako dugačke, neke i do 250 m. Između tih nepravilnih obrazaca, u zumiranom segmentu uočavaju se daleko pravilniji mnogouglovi širine 2-6 m. Dole levo vide se pravilne frakture na ivicama Nut regiona, ograničenoj, izduženoj depresiji na manjem kometnom segmentu. Vidljivi su 15-metarski poligovi sa ortogonalnim frakturama koje ih seku. Donja desno slika prikazuje poligonalne obrasce na rubu grebena koji odvaja Anubis/Atum region od regiona Ash i Seth, na većem kometinom segmentu. Slika je preeksponirana da bi se istakle osenčene oblasti, kao i manji mnogouglovi stranica 2-5 metara.

Njen tim je premerio dimenzije preko 6.300 poligonalnih struktura širom komete, i konstatovala da su najčešći dimenzija oko 3 metra. Ona je diskutovala o mogućem termalnom poreklu pukotina. Sledi mapa imenovanih geomorfoloških regiona na kometi Čurjumov-Gerasimenko:


Na kometi se nalazi 19 regina koja su ograničena jasnim geomorfološkim granicama. Prema dogovoru, u misiji “Rozeta” svi su nazvani prema egipatskim drevnim božanstvima. Postoji 5 osnovnih kategorija terena: pokriven prašinom (Ma’at, Ash i Babi); porozan materijal sa rupama i kružnim strukturama (Seth); velike depresije (Hatmehit, Nut i Aten); gladak teren (Hapi, Imhotep i Anubis), i čvrste (“kamenolike”) površine (Meftet, Bastet, Serqet, Hathor, Anuket, Khepry, Aker, Atum i Apis).

Dr Olivier Groussin, astrofizičar iz Marselja, održao je super prezentaciju o oromenama koje su on i njegov tim pratili na kometi tokom prolaska kroz perihel (najbližu tačku na putanji oko Sunca). Objasnio je da su pratili promene u 7 regiona: Hapi, Anubis, Ash, Ma’at, Babi i Anhur. Karakter promena se razlikuje od mesta do mesta. U Ashu, prikazao je klizišta, a u Anhuru je prikazao blještave površine (verovatno led) koje su postojale u maju 2015. a nestale u junu. U Ma’atu je prikazao čudan teren u obliku saća koji je nestao između septembra 2014. i marta 2015. Prikazao je i uzmicanje klisure na Hapiju, ali su najdramatičnije promene bile na Imhotepu. Prosečno uzmicanje klisure dešavalo se brzinom od nekoliko santimetara na sat. “Bili smo u mogućnosti da to pratimo uživo,” izjavio je Olivier. Slede neki fotosi promena na Imhotepu:


Promene na Imhotepu. Kolaž od 10 slika prikazuje promene u regionu Imhotep komete Čuri između 24. maja i 11. jula 2015.

Dr Groussin je primetio da se veliki obluci kojima je prekriven Imhotem nisu promenili tokom povlačenja terena oko njih, što znači “da su verovatno sačinjeni od neisparljivog materijala”, kako on kaže. “Ali 60 do 90 procenata terena je bilo obnovljeno” usled površinskih promena. Ne iznenađuje što su promene na površini mogle da se posmatraju (to mora da je bilo interesantno!), ali iznenađuje brzina promena i zahteva neke kreativne ideje i mehahanizmima koji dovode do toga.

Član tima koji je radio na imidžing sistemu OSIRIS (Optical, Spectroscopic, and Infrared Remote Imaging System), Sonia Fornasier, sa pariske LEISA-opservatorije, pokazala je neke zbilja zapanjujuće slike u boju čitave komete. Do sada nijednu od tih slika nisam video onlajn. Posmatrana u prirodnoj boji, čitava kometa je prilično jednoobrazno braon, ali kada je prikazivala uvećane kolor-fotografije (kao što je ova) vidi se da poseduje plavičaste regione koji su aktivni i crvenkaste koji su više pokriveni prašinom. Za blještavi regioni u Anhuru koje nam je dr Groussin prikazao u svojoj prezentaciji, Fornasier je pokazala da je 6 do 8 puta sjajniji od okolnog materijala, a takođe i plavlji; spektralna analiza je utvrdila da je na tim mestima vodeni led prisutan u 30 do 40 procenata. Za sve prisutne, najlepši deo njene prezentacije je bio kada je pokazala da je čitava kometa posle prolaska kroz perihel postala plavlje boje. Njen tim je pratio promene u boji i u toku dana; led je nestajao nekih 40 minuta nakon izlaska Sunca a rekondenzovao se ubrzo posle zalaska.


Prva slika komete u boji snimljena u decembru 2014.

Gianrico Filacchione, astrofizičar sa rimskog instituta IAPS (Institute for Astrophysics and Planetary Sciences from Space), imao je sličnu analizu podataka iz spektrometra VIRTIS (Visible and Infrared Thermal Imaging Spectrometer). On je pokazao da kometa nije postajala sve plavlja već i svetlija.

Bilo je još nekoliko ažuriranja podataka o sastavu kometne kome, i stvarno lepih slika kometnih čestica koje je napravio tim instrumenta COSIMA (Cometary Secondary Ion Mass Analyser).

Sa ovim kongresom nije ni približno sve rečeno o kometi. Treba sačekati da se svi naučni podaci i iz ranijih faza misije objedine i usaglase, kao i da se ujedine snage argumenata sa OSIRIS-a i sa VIRTIS-a. Jasno je i da “Rozeta” ima vrlo težak posao jer se uslovi na kometi rapidno menjaju. Naučnici nemaju posao da se suoče samo sa dvodimenzionalnom prostornom slikom i trećom spektralnom dimenzijom, već i sa četvrtom, vremenskom dimenzijom. Čak se i topografija brzo menja! Jako je teško izboriti se sa svim tim podacima – ali je bar interesantno!

Čekaćemo nove rezultate.

[1] Formula za gravitaciono ubrzanje je . Ovde je G gravitacioma konstanta, M je masa komete a R je poluprečnik komete.

[2] Metoda je relativno prosta ali zahteva vrlo preciznu elektroniku. Primenjuje se decenijama i naziva se „two-xay Doppler“, a uključuje tzv. „round trip“ radio-signala (znači da signal ode i vrati se). Npr. još 1962. JPL-ove stanice za praćenje u Goldstounu odredile su najprecizniju (u to vreme) masu Venere sa greškom od 0,015%, samo na osnovu 10-časovnog praćenja sonde „Mariner 2“. Signal frekvencije 960 megacikla u sekundi poslat je iz Goldstouna i uhvaćen je od „Marinera“ 3 minuta i 12,5 sekundi kasnije. Sonda je onda malo promenila frekvencu signala i poslala ga nazad ka Goldstounu, gde je upoređen sa originalnim signalom. Iz tog poređenja brzine letilice u odnosu na Zemlju, koja je iznosila približno 64.380 km/h, bilo je moguće izračunati sa greškom od samo 15 m/h, da se brzina promenila za oko 4.800 km/h, što je uzrokovalo gravitaciono polje Venere, što je naučnicima davalo dovoljno podataka da utvrde masu planete.

[3] Tolika je otprilike gustina čamovine.

[4] Gustina leda na 0° C je 916,7 kg/m3 dok je gustina vode na istoj temperaturi 999,8 g/m3. Voda je najgušća na +4° C – 1000 kg/m3.

Peti rođendan CPN



Novo istraživanje sprovedeno povodom Dana centra, 23. novembra, pokazuje da nakon samo pet godina od osnivanja 43 odsto građana prepoznaje Centar, a da čak 98 odsto želi više nauke u javnosti

Centar za promociju nauke 23. novembra obeležava peti rođendan. Osnovan 2010. Zakonom o naučno-istraživačkoj delatnosti, Centar je na ovaj datum upisan u sudski registar nakon čega je počeo sa radom, sa idejom širenja naučne pismenosti i jačanja kulture nauke u Republici Srbiji. Danas Centar čini 25 zaposlenih i snažna mreža partnera širom Republike Srbije, u regionu i Evropi.

Tokom prvih pet godina, najverniji saradnik CPN-a bili su građani koji su masovno podržavali naučnopopularne inicijative. Centar je na peti rođendan ponovo proverio stavove građana o promociji nauke. Istraživanje koje je tokom novembra 2015. CPN sproveo u saradnji sa agencijom MASMI, pokazalo je da građani Republike Srbije nedvosmisleno žele više nauke u javnosti. Istraživanje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku od 500 građana Beograda svih uzrasta.



Tako, na pitanje da li ima dovoljno nauke u medijima, 88 odsto građana je odgovorilo da nauke ima manje nego što je potrebno. Oko 10 odsto ispitanika smatra da nauke u medijima ima taman koliko je dovoljno, a samo 2 odsto da je ima više nego što je potrebno. Ovi rezultati pokazuju da čak 98 građana uviđa potrebu da se nauka promoviše, što je za nijansu više nego u istraživanju iz 2012. godine, kad je 97 odsto građana smatralo da je promocija nauke neophodna.

Nažalost, za promociju nauke u Srbiji izdvajaju se sredstva u iznosu od samo 0,5 odsto ionako skromnog budžeta za nauku. Uprkos tome, ispostavlja se da pet godina nakon osnivanja čak 43 odsto građana zna šta je CPN, što ga čini prepoznatljivijim od mnogih ustanova sa vekovnom tradicijom. Naime, na pitanje „U kojoj meri ste upoznati sa radom Centra za promociju nauke“, 31 odsto građana odgovara da je čulo za Centar, dok 10 odsto povremeno prati aktivnosti Centra.

Poređenje sa veličinom ispitivanog uzorka objašnjava zašto u Beogradu oko 150 do 200.000 ljudi posećuje manifestacije kao što je „Maj mesec matematike“. Istraživanje pokazuje i da oko 2 odsto građana redovno koristi i prati programe Centra, što skalirano na broj stanovnika Beograda, objašnjava posete od više stotina ljudi na tribinama, kao i desetine hiljada posetilaca radionica, festivala i CPN internet sajtova.



Tokom pet godina, CPN je pokrenuo na stotine manifestacija, radionica, predavanja, tribina, festivala, izdavačkih i medijskih poduhvata, sa zadatkom da zadovolji potrebe građana za znanjem. Pokazuje se da je ova potreba građana potcenjena. Na pitanje „Da li biste kupovali časopis koji se na jasan i zanimljiv način bavi naučnim temmama?“, samo 15,8 odsto populacije odgovara negativno, da ih takav časopis ne zanima.

Oko 39 odsto građana bi rado čitalo takav časopis, ali nije spremno da za njega izvdoji novac. Međutim, čak 45 odsto populacije bi ga kupovalo , pri čemu bi 36 odsto bilo spremno da za njega plati do 300, a 9 odsto do 500 dinara. Centar je ove sezone pokrenuo prvi domaći ilustrovani časopsi za promociju nauke „Elementi“ čija je cena 290 dinara.