Deset zapovesti za roditelje

Deset zapovesti za roditelje - Janus Korcak

1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti, ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu, da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.

2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.

3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer što si posejao to će i nići.

4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.

5. Ne ponižavaj ga!

6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.

7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.

8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao, da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.

9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.
10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac …
…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. 1940. godine Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru, odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku. Ali, vratio se u „Dom siročadi“, koji se sada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

Mnogo ljudi je pokušalo da nagovori Korčaka da napusti geto, znajući da mu je okupaciona vlast dozvolila da ulazi i izlazi iz njega slobodno. Korčak je to odbio.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.
Na mestu smrti Korčaka u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:
„Januš Korčak i deca.“

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

wwwBebamur.com

šteta što je tema prošla neprimećeno... još je veća šteta što većina roditelja decu shvata zdravo za gotovo, retko uhvate one momente u kojima se uživa, a kasnije će im faliti...
ne volim kada neko svoje komplexe i ambicije projektuje na druge, neoprostiv je greh kada se to radi sa decom... takođe i svaka vrsta manipulacije i sile. pričati, pričati, samo pričati i nadati se da mu je bar delić te priče ostao u glavi i da je dovoljno pametno da ne pravi greške koje kasnije neće moći da ispravi.
i možda još bitnije, slušati ih.
oni su mali ljudi koje treba poštovati, jer ne možete se nadati da će oni vas poštovati jednog dana ako ih tome ne naučite. kao što se i ljubav uči... jedina stvar koju sebi ne bih oprostila ako omanem su oni.
grozim se roditelja koji su u stanju da kažu: ja sam te rodio, ja ću te i ubiti, figurativno ili ne, to su neke stvari koje im ostaju u glavi. uvrede i omalovažavanja takođe... srećom, imala sam primer svojih roditelja i naučila na svom kako se nikada ne treba ophoditi prema detetu i ne potcenjivati njihovu inteligenciju.
nadam se da smo odardili dobar posao, videćamo još... samo mi trenutno jako fali još jedno koje nije dovoljno odraslo da može samostalno da funkcioniše.

Potpisujem...

Kako bi rekao moj prijatelj - Mi smo od dece uzeli deo od budućnosti a na odgovornost prema njima smo zaboravili.

Deca pamte više pojedinosti od roditelja koji često nisu ni svesni da su napravli greške.

Priča iz uvodnog posta o Janušu Korčaku je zaista potresna.

Zanimljiva je tema, ali posto jos uvijek nemam djecu ne nalazim se kompetentnim da je komentarisem.

I šta sada da mu radim ja, majka dva sina. Izgleda da nije dobio dovoljno batina iako sam apsolutni protivnik batina. Npr. ja nikada nisam dobila batina ali uvek sam bila baš dobro dete pa nije bilo razloga. Brat je bio nestašan ali odlikaš i isto nikada nije dobio batine. Ma uopšte nas nisu tukli ali smo se družili sa roditeljima onako kako je priličila družba.

Ja sam dobio batine 100 puta, ne mogu reci da ih nisam zasluzio.

mene su lešili, al džaba... zato ne verujem u silu i ne vaspitavam decu motkom.

Evo jedne simpatične priče:

"Jedna baka je na kasi velike samousluge na redu da plati. Iza nje u redu stoji jedna mladja zena sa nestašnim sinom od 9 ili 10 godina. Sin stalno gura majčina kolica koja već 5-6 puta udaraju baku po nogama.

Baka se okrene malom i zamoli ga da prestane da je udara.

Pošto mali nastavlja da je udara, baka se okreće njegovoj majci i kaže:

"Zar ne možete da kažete vašem sinu da me ne udara?"

Mlada gospođa, bez uzbuđenja - hladno odgovara:

"Ne! Moja metoda vaspitanja mu dozvoljava slobodu da radi šta god želi, sve dok do njegove svesti ne dodje da to što radi drugima ne valja. Naučno je dokazano da je ta metoda daleko efikasnija!"

U redu iza dame sa detetom stoji jedan momak od nekih 20 godina, koji sve to pažljivo sluša, a u ruci drži teglu sa pekmezom od crvenih ribizli. Kad je dama završila svoje objašnjenje metode vaspitanja, on otvori poklopac od tegle i mirno istrese celu teglu pekmeza mladoj dami na glavu.

Sva besna, van sebe, dama se okrene mladiću, a on hladnokrvno odgovara:

- Znate, gospođo, ja sam vaspitavan slobodno, baš na isti način kao i vaš sin. I - evo vidite rezultat!"

Starica se veselo okrene blagajnici i kaže:

"Molim vas, stavite ovu teglu pekmeza na moj račun!"

čista banalizacija...

Jeste, to je u šaljivom tonu pisano ali svejedno se može izvući poenta.

poenta je da je starica licemerna?

Poenta je da koliko god volili svoju djecu nekada mora i motka da radi.

Apsolutno... mada ima dece kod koje motka ne pomaže.

Uvijek ima ekstrema. Kao sto ima i djece na koju ne moras ni zagalamiti, a kamo li istuci ih.

као и екстремних родитеља који ће на најмању непослушност да скоче.Сад бајам, ал мислим да ми то ударање не би ишло од руке. Или бих умрла од смеха глумећи ауторитет, или бих се затворила у нпр.купатило  ако сам екстремно изнервирана неком непослушношћу.

Batista ::Poenta je da koliko god volili svoju djecu nekada mora i motka da radi.

Ne bih udarila dete ni za šta na svetu. Par puta sam starijeg lupila po dupencetu, više je mene bolelo nego što je i primetio da sam ga udarila. Mlađega nikada. Istina da su bili dobri ali udariti dete zaista ne razumem zbog čega. Postoje vaspitne mere a ne batine i daleko su efikasnije.

I na kraju, uvek pitam one koji tuku decu - ko vas tuče kada pogrešite a niste deca?

Ipak si ga tukla. Ruka po dupetu, i to su batine.

Bati, ma nisam ga tukla, rekoh da nije ni primetio a mene je zabolela moja namera. Lup po dupencetu nije isto što i udarac.

Kada pricamo o vaspitnim mjerama prema djetetu valjda na to mislimo, ne sakom u glavu.

Bogami ima i šibe i kaiša pa roditelja ne boli kao kada bi šakom ili dlanom. 

Pogledaj temu "Leptiriću šareniću" i "Pozdravi nekog", obe teme su na Porodici, topovane. Potresno i teško za gledanje. Tu su vaspitne mere bili udarci a ne lupkanje po dupetu.

Avramova ::
I na kraju, uvek pitam one koji tuku decu - ko vas tuče kada pogrešite a niste deca?

Ma njih su tukli dok su bili deca, pa sad nastavljaju porodičnu tradiciju.

Ne daj Boze da neko slucajno udari cvrgu detetu. Daj Boze da deca mlate roditelje. To sve cesce gledam na ulici. U besu se bacakaju na sve strane i mlate cime stignu. Idilicno do besvesti Svako jutro gledam jednog deku koji vodi dva unuka od jedno 4 i 5 godina. Takav horor jos nisam videla. Prvo se tuku medjusobno a kad on pokusa da ih smiri i razdvoji, oba se kao kopci zalete i mlate po njemu do iznemoglosti.

lotos ::Ne daj Boze da neko slucajno udari cvrgu detetu. Daj Boze da  deca mlate roditelje. To sve cesce gledam na ulici. U besu se bacakaju na sve strane i mlate cime stignu. Idilicno do besvesti  Svako jutro gledam jednog deku koji vodi dva unuka od jedno 4 i 5 godina. Takav horor jos nisam videla. Prvo se tuku medjusobno a kad on pokusa da ih smiri i razdvoji, oba se kao kopci zalete i mlate po njemu do iznemoglosti.

U moje vrijeme to bi sipka smirivala u roku od 5 sekundi.