Momo Kapor (1937-2010)

Momo Kapor

Momčilo „Momo“ Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 — Beograd, 3. mart 2010) je bio srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora. Njegov otac Gojko Kapor radio je kao finansijiski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana venčali su se 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.

Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. 1992. godine izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

http://knjige.pravac.com/biografije/momo-kapor-1/



Momo se prepoznaje na svakom svom delu



Balerina

http://dundjerin.wordpress.com/tag/momo-kapor/

"Momo Kapor, slikar, pripovedač, romansijer, putopisac i publicista, prepoznatljivog, ležernog stila. Jedan od najtrajnijih pisaca kozerskih priča u savremenoj srpskoj književnosti, sklon duhovitom, ali i gorko-melanholičnom tretmanu tema uglavnom odabranih iz svakidašnjeg gradskog života."


"Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora, svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija uz Srbe i Bosance, podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka... Darom da sve što vidi i čuje pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju 20. veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka."

Dobrica Ćosić, Prijatelji

Fotografija: Nacionalna revija

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“
„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.“

„Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“
„Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“

„Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.“

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.“

‎“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra!“

„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“

„Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“

„Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…“

„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“

„A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“

„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“

„Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“

„Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja."

„Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“

„Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“

„Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“

„Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.“

„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“

Citirano sa: Momo Kapor - citati

ulje na platnu

Todor Manojlović, 1999, ulje na platnu

Školica II, 2008, ulje na platnu

http://momokapor.tumblr.com/

“Nije važno šta čovek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.”

“Šta je, u stvari, pisanje knjiga nego slanje pisama onima koje volimo. Pišemo nadajući se da će te knjige stići do prijatelja i ljubavi rasutih po...”

"Kada bi saveti išta vredeli, svet bi bio savršeno mesto za život, bez ijedne greške koju bi neko ponovio, ali jedino što vredi, to je sopstveno...”

CRNJANSKI I KAPOR U "LAMENTU NAD BEOGRADOM"

Izdavačka kuća "Tanesi" objavila knjigu u kojoj su predstavljeni radovi velikih umetnika



ANTOLOGIJSKA poema "Lament nad Beogradom" Miloša Crnjanskog — na sedam jezika — i nekoliko desetina reprodukcija sjajnih slika i crteža Mome Kapora, skladno su se uklopili u raskošnu knjigu koju je objavio "Tanesi". Delo za dvostruko uživanje, za duh i za oko.

Svoje poslednje pesničko delo Crnjanski je ispisao za nekoliko dana, u emigraciji 1956. godine, odmarajući se na jednoj londonskoj plaži. Napominjući da je "Lament" nastao u raspoloženju koje je prethodilo tezama iznetim u "Romanu u Londonu", veliki pisac je kasnije objasnio:

— Subotom i nedeljom odlazio sam u mestašce na obali Kuden-bič. Tu, kraj mora, razmišljao sam o povratku u zemlju. Moj "Konak" je već publikovan u domovini, ali sam i dalje strahovao. Emigrantska štampa me je napadala govoreći, pored ostalog, da je "Konak" finansiran od Udbe. Žudeći za Beogradom, napisao sam ovu poemu. To je razmišljanje o životu koji je moj, a nije onakav kakvog sam želeo... Moja poezija je kao grafikon, kao barometar moga života: taj barometar pada, od ushićenja, patriotske egzaltacije, živa mog života se spušta ka boli i, najzad, labudovoj pesmi: "Itaka", "Stražilovo", "Serbija", "Lament nad Beogradom", finito!, Četiri čina jednog života. Teatar: spustite zavesu! "Lament" je predosećanje kraja: tu nema ni traga mladosti, melanholija je uzela maha i bilo bi smešno kada bih nastavio da pišem poeziju.

Poema je, međutim, dugo bila u rukopisu sve dok je 1962. nije predao prijatelju i pesniku Dragoljubu Aćimoviću da je objavi kao bibliofilsko izdanje u Johanesburgu, gde je ovaj živeo. Nekako u to vreme pitali su ga: zašto "Lament"? Odgovorio je: "Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu... a živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa — kad zalelečem, daleko... naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehu... pa sam "Lament" i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega! A žena mi se uvek smeje kad joj kažem: ja sam tebe uzeo samo zato što sam te našao u Beogradu! Jer ja sam, tada, došao iz nekadašnje Austrije, preko Beograda, i nju sam našao...".

Iz duže prepiske Crnjanskog i Aćimovića može se videti koliko je velikom piscu bilo stalo da poema izađe bez ijedne jedine greške. Kada mu je prijatelj poslao štampani tekst na reviziju, Crnjanski je, konstatujući da su izostavljene čitave dve strofe, pomalo ljutito pitao: "Šta je to sa vama? Zaljubljeni?" "Lament" je najzad izašao u 75 primeraka, pesnik je bio veoma zadovoljan, uz primedbu da nedostaju dve zapete. Nekoliko primeraka poslao je u Beograd, gde je poema naišla na veliki odjek među kritičarima i u kulturnoj javnosti.

Izvesno vreme 70-godišnji Crnjanski, ljut i ogorčen što mu SKZ ne isplaćuje dogovoreni honorar (1,8 miliona dinara) za "Seobe", nikome nije davao prava da u Srbiji objavljuje njegova dela, iako je u Londonu jedva sastavljao kraj s krajem. Tako je odbio i molbu tada mladog pesnika i urednika u "Prosveti" Stevana Raičkovića da mu ova kuća u jednoj knjizi štampa sve tri njegove poeme. Kasnije, kada su računi izmireni, Crnjanski je prihvatio ponudu i u pismu Raičkoviću tražio da tekst bude objavljen latinicom zbog dosta stranih reči. A "kod nas su štamparske greške besmrtne, kao i stenice". Poema "Lament nad Beogradom" kasnije je vrlo brzo ušla među klasična dela srpske književnosti.

I Momo Kapor ima sliku sa istim melanholičnim naslovom "Lament nad Beogradom" koja je na naslovnoj strani knjige. Neumorno je slikao tvrđave na Kalemegdanu, Adu, Hram Svetog Save, Sabornu crkvu i, naravno, prelepe i šarmantne Beograđanke. Na grafici "Beograđanka" rukom je ovo napisao: "Beograd ne voli da se slika. Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto. Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima. Ni London, koji zna da se umiljava fotografima. Ni Rim, što se kiti suvenirima. Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru. Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama. Ni Berlin, od koga mogu da se naprave divni privesci za ključeve. Ni Budimpešta, koja voli da bude naslikana iznova na šarenim tanjirima ispod pilećeg paprikaša".

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac podseća da su Kaporove izložbe slika i crteža pre mogle da se vide u Njujorku, Bostonu, Parizu, Ženevi, Karakasu, Briselu, Udinama, Ljubljani i Zagrebu nego u Beogradu i Srbiji. Tako se dogodilo da je prvu veću samostalnu izložbu slika i crteža priredio u voljenom gradu tek 1992., tri decenije pošto je stekao diplomu slikara u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

— Snaga i ubedljivost kojom je Kapor na njemu svojstven način, njegovom razgibanom crtačkom arabeskom, izborom motiva, građenjem atmosfere, korišćenjem lokalnog tona, iskazivao svoje iskreno oduševljenje i duboko razumevanje složenog stvaralačkog mehanizma starih majstora koje je voleo i cenio, u prvom redu Leonarda, Rebranta i Velaskeza, ali jednako i Redona, Knopfa i Pikasa, smeštaju u samo jezgro vrednosti njegovog ukupnog slikarskog dela. To su one vrednosti zbog kojih nikako ne smemo dozvoliti da se u odnosu na njegovo slikarstvo napravi greška koja je svojevremeno napravljena u odnosu na slikarstvo Đure Jakšića — kaže Kusovac.

Na književnom matineu priređenom 13. oktobra 1974. godine u 11 časova u Narodnom pozorištu, prvi i poslednji put okupili su se sve sami velikani srpske književnosti, reprezentacija pera kakva se više nikada neće ponoviti. Učestvovali su: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa i Stevan Raičković. U krcatoj sali, u potpunoj tišini, Crnjanski je već u poodmaklim godinama, promuklim glasom, naizmenično sa prvakinjom pozorišta Ksenijom Jovanović, govorio "Lament nad Beogradom". Tri godine kasnije, u sumrak snežnog dana, sahranjen je u Aleji velikana, uz recitovanje "Lamenta":

A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

Dragan Bogutović | 11. decembar 2010. | | Novosti

Sv. Vasilije Ostroški, Pastel, 83 x 80 cm

Beogradjanka

Autoportret

Sangvina

Ona spava

Lica

Galeb Dzonatan Livingston

Srebrna skica

slika