Gustav Klimt

Beč između stvarnosti i iluzije

Beč, rodni grad Gustava Klimta, bio je fascinantni belle epoque grad s kraja XIX veka. Sa dva miliona stanovnika, bio je četvrti po veličini evropski grad, i doživeo je do tada neviđeni procvat kulture. Umetnici i intelektualci, rastrzani između stvarnosti i iluzije,tradicije i modernog, bili su u neverovatnom stvaralačkom usponu. Sa stanovnicima poput Zigmunda Frojda, Ota Vagnera, Gustava Malera i Arnolda Šenberga, grad je bio „laboratorija apokalipse", stvaralačka labudova pesma uoči propasti.

Vladajuća haute bourgeoisie (visoka buržoazija), poznata po svojoj pretencioznosti,sjajnim banketima i nezasitom potrebom za uživanjem, bila je katalizator kulture prestonice.

Iz te „laboratorije" je izrasla Klimtova umetnost. Njegove vizije su bile prepune života i istovremeno su imale jaku svest o smrti. Tradicija i moderno su bili tesno povezani, spajajući kulturu na izdisaju sa onom koja se rađala. Senzualnost njegovih crteža, kaleidoskopska kompozicija i bogatstvo ornamenta opčinjavaju pogled i izazivaju potrebu da se otkriju tajne njegovih slika. Iznad svega, posmatrač je zaveden Klimtovomglavnom temom — ženskom lepotom.


„Sva umetnost je erotska", kaže Adolf Los u svom delu Ornament i zločin. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam otvoreno progovorili o seksualnosti u umetnosti, Klimt ju je načinio svojim kredom, i ona je postala lajt-motiv njegovog dela. Nehajna, zanosna atmosfera Beča jasno je navela umetnika da u centar postavi erotiku, a glavnu ulogu da poveri ženi.

Klimt je smelo, u svim mogućim pozama, slikao Evu, prototip žene. Njeno telo zavodi, a ne jabuka. Ona je prikazana onakvom kakva jeste, ni jedan detalj nije zaboravljen - Nudaveritas. Klimt je doprineo stvaranju tipa femme fatale, one koja kastrira muškarce, tipa poznatog i u delima Obrija Berdslija i Fernanda Knopfa. Ona se vidi i u Klimtovim zvaničnim portretima bečkih dama, u predstavama Judite ili Salome, Danaje, kao i u bezimenim devojkama i alegorijskim predstavama.

Erotika je tada visila u vazduhu: Frojd je svaki uspravni predmet tumačio kao erekciju, a svaki otvor kao simbol penetracije. Čak je i Adolf Los, arhitekturom pravog ugla i netrpeljivošću prema ukrasu, horizontalne linije povezivao sa ženom, a vertikalne sa muškarcem.

Klimtov svet je pun polena i tučaka, klica i jajašaca, kako u prikazima prirode, tako i utkanih u tela i odeću. Njegovo delo je prihvaćeno sa oduševljenjem, bio je slavljen, postao je i omiljeni portretista bečkih dama iz visokog društva. Ipak, neskriveni erotizam njegovih dela izazvao je netrpeljivost u tom dekadentnom gradu koji je trpeo licemerje viktorijanske represije. Izazivao je skandale, kao u slučaju slika za Univerzitet, koje su na kraju morale da budu uklonjene. Iako ga je car Franc Jozef odlikovao Zlatnim ordenom za zasluge, tri puta je odbio da potvrdi Klimtovo imenovanje za profesora Akademije.

Klimt se pobunio: „Dosta cenzure... Želim da odem... Odbijam svaku pomoć države... Preživeću i bez toga."' Pošto nije želeo da zavisi od velikih narudžbi države, Klimt seposvetio slikanju portreta pripadnika visokog društva i slikanju pejzaža. Umeo je daportretima udahne dostojanstvo, a da zapravo isključivo slika ono što ga zaista zanima -magijsku erotiku žena, sveprisutni Eros. Naručioci portreta su bili zadovoljni. Da bizadržao formu, Klimt žene nije mogao da portretiše nage, pa ih je neobično odevao, skrivajući njihovu nagost, da bi je, na izvestan način time i nagovestio. Floralni motivi i ornamenti bili su svojevrsni „smokvin list" za društvo oduševljeno Art Nuvoom.Struktura Klimtove slike u duhu vizantijskih mozaika Ravene izazivala je poštovanje, i odvlačila pažnju sa pravog sadržaja izobiljem detalja: duge, valovite kose, stilizovano cveće, geometrijski ukrasi, ekstravagantni šeširi, ogromni krzneni mufovi. Ipak su ti isti detalji pojačavali erotski naboj portretisanih žena. Pre nego što ih je na slikama zaodevao,sasvim je izvesno da ih je prethodno naslikao nage. Jedno nedovršeno platno, ostalo posle Klimtove smrti - Nevesta otkriva tu tajnu. Orijent i njegov bestijarijum ptica i životinja, biljaka i egzotičnih likova, doprineo je dekoru slike. Poslednja dela, često piramidalne kompozicije, pretrpana su krivuljama i spiralama, mističnim vrtlozima, istaknutih sjajnihoblika. Taj novostvoreni svet obavija središnje figure i uvlači posmatrača u dubine nesvesnog, u lavirint uma.

Bečki slikar Hundertvaser često, u potrazi za temom, koristi detalje sa Klimtovih slika. On uveličava detalj na celu površinu platna i uz pomoć metode koju naziva„transautomatsko" ponavljanje stvara opsesivni svet tame. Tako on nastavlja Klimtovu tradiciju, pokazujući, kao i Klimt, put u nepoznati svet.

Reprodukcije Klimtovih dela su među najprodavanijima u svetu. Ne samo da je taj fantastični svet slika jedne dekadentne epohe, već je i dekadentni element njegovog crtačkog stila prokrčio put modernizmu.

Klimtovo poreklo imalo je važnu ulogu u razvoju njegove umetnosti. Rođen je 14. jula 1862. godine u Baumgartenu pored Beča, kao drugo od sedmoro dece vrednog, siromašnog gravera. Mlađi brat Ernst je takođe postao graver, pa su dva brata često radili zajedno sve do Ernstove smrti, 1892. godine.

Sa nepunih četrnaest godina, Gustav Klimt je postao učenik Škole za primenjenu umetnost u Beču. Sedam godina Gustav, brat Ernst i Franc Mač učili su brojne tehnike,od mozaika, preko slikarstva do fresko slikarstva kod profesora Ferdinanda Laufbergera.Njih trojica su toliko dobro zajedno radili, da je Laufberger mogao da im da neke narudžbine.

Poljubac 1907/08

Klimtova inače dominantna žena postala je podložna.Ona se predaje muškarcu,potpuno mu se prepušta i seksualno treperi kroz priljubljenu haljinu koja je bila više nego dovoljna da izbegne osudu cenzora koji su obljubu smatrali tabuom.
Klimt koji je u stvari pred puritanskom bečkom buržoazijom pridržavao ogledalo njihove dvoličnosti,ovog puta je bio nagrađen njihovim oduševljenjem. Modeli za sliku su bili sami Klimt i njegova voljena Emili Fleg koju drži u zagrljaju.

Smrt i život,1916

Ovo je jedna od Klimtovih središnjih tema,središnja i za njegovo vrijeme i za njegove savremenike,među njima i za Edvarda Munka i Egona Šilea.
Za Klimta je ona moderni ,, ples mrtvaca,, ,ali za razliku od Šilea,on uvodi notu nade i pomirenja: njegova ljudska stvorenja se ne osećaju ugroženo zbog svoje smrtnosti,ona se ne obaziru na nju.