Vesti iz sveta umetnosti

Izbor MSUV-a za otkup



Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu objavio je, na osnovu odluke stručne komisije, spisak od 19 radova umetnika koje će predložiti Ministarstvu kulture i informisanja Srbije za otkup u 2016. godini, a nijedan od autora, koji su različitih generacija, nije dosad zastupljen u kolekciji tog muzeja.

Komisija za otkup i poklon MSUV razmotrila je ukupno 86 predloga umetničkih radova koje su predložili njeni članovi ili su ih umetnici dostavili na adresu MSUV-a.

Odlučeno je da Ministarstvu kulture, na osnovu Konkursa za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelne umetnosti za 2016. godinu, budu predloženi: film Zorana Popovića Dokument kao umetnički govor: Gestualni govor Josefa Bojsa (2016), instalacija Vladimira Perića Talenta 2D Globus (2005-2015), zatim rad u tehnici tuš na papiru Zorana Janjetova Les Technoperes Vol. 9 Test (2014), fotografije Tanje Ostojić iz serija Misplaced Women? / “Missplaced Women? (2013-2015) i Autoakt u Masturbaciji (2), tekst na crnom papiru 10 i po Slobodana Stošića (2012), te Senke u zlatu Borisa Lukića (2014), Whispering Jelene Đurić (2015).

Za otkup su predloženi i radovi Aleksandrije Ajduković Super 8 film Velika Ivancha Shooting (2013) i Crime Scene Selfies/ Selfiji sa mesta zločina, zatim Viscera (2008-2015) Marka Markovića, video instalacija Anice Vučetić Sa druge strane (2014), Neprilagođeni (MISFITS) Dragana Vojvodića (2015), skulptura Maje Rakočević Cvijanov Before Baby & After Baby (2010), serija akvarela Radenka Milaka Never ending stories (2014), te rad Bez naziva (Aleksandar) (2015) Aleksandra Dimitrijevića, Vežba koordinacije (2011) Vladimira Ilića, video instalacija Dragane Žarevac Još jedan okret (2014) i video Margarete Jelić Ostrvo senki (2012).

Radovi su, kako je naveo MSUV, odabrani na osnovu uslova predviđenih Konkursom Ministarstva kulture i definisanih prioriteta, kao što su: nezastupljenost ili slaba zastupljenost autora rada u zbirci MSUV, starost umetničkog rada do pet godina, značaj radova za savremenu umetnost, kao i to da nje reč o radovima umetnika iz Vojvodine, Srbije i regiona bivše Jugoslavije, koji su poslednjih pet godina aktivni i koji su imali saradnju sa MSUV-om.

Komisiju za otkup i poklon MSUV-a činili su: Luka Kulić (predsednik), viša kustoskinja i direktorka tog muzeja Sanja Kojić Mladenov, muzejska savetnica Suzana Vuksanović, viši kustosi Vladimir Mitrović i Nebojša Milenković i kustoskinje Gordana Nikolić i Mirjana Dušić Lazić.

Komisija nije razmatrala jedino predlog umetnika Živka Grozdanića Gere, zbog tekućeg pravnog spora u vezi sa prethodnim otkupom.

(SEEcult.org)

Otkazana Alegorija o Premijeru



Performans “Alegorija o Premijeru” Živka Grozdanića, najavljen za 20. april u Novom Sadu, otkazan je zbog nemogućnosti umetnika da pronađe adekvatan prostor u kojem bi mogao slobodno da se izrazi.

Grozdanić je saopštio da je, nakon velikih napora da performans uništavanja skulptura izvede u nekoj od novosadskih institucija kulture ili nekom privatno-javnom prostoru, prinuđen da traži alternativni prostor slobode umetničkog izraza.

Performans je trebao da se realizuje na nepoznatoj novosadskoj lokaciji, odnosno u atrijumu zgrade u Šafarikovoj 7, ali je zbog intervencije predsednika kućnog saveta i njegovog poziva MUP-u, kako je naveo Grozdanić, izvođenje zabranjeno.

Grozdanić će ipak realizovati performans “Alegorija o Premijeru” – 22. aprila u 20 sati u svom GeraMuseumu u selu Veliko Središte kod Vršca (Železnička 168).

Grozdanićev performans koncipiran je na postavljanju deset skulptura sa likom premijera Srbije u prostoru galerije i njihovom uništavanju. Cilj je, kako je naveo, postavljanje i traženje odgovora na pitanje: “Kako nam se dogodio Premijer?”

Performans podrazumeva Grozdanićevo simboličko uništavanje skulpturalne forme asocijativnog značenja - udarcima drvenog čekića-malja u glavu skulpture.



(SEEcult.org)

Komično i angažovano o policijskom sistemu



Predstava “Slučajna smrt jednog anarhiste”, prema komadu nobelovca Darija Foa, biće premijerno izvedena 22. aprila na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, a namera mlade rediteljke Maje Maletković je da kroz “gromoglasni smeh onome što nas boli postanemo svesni moći koju u sebi nosimo”.

“Naša predstava je smešna. Ona je dobar primer kako komično pozorište može biti angažovano”, rekla je Maja Maletković 20. aprila na konferenciji za novinare, dodajući da po stilu tu spada i predstava JDP-a “Razbijeni krčag” (Hajnriha fon Klajsta, u režiji Igora Vuka Torbice).

Dramaturg JDP-a Miloš Krečković podsetio je da Dario Fo opisuje stvarnu epizodu iz vremena u italijanskoj istoriji poznatog kao Godine olova – talas terorističkih napada od kraja 60-ih do početka 80-ih godina 20. veka.

Posle bombaškog napada 1969. godine na banku u Milanu, kada je poginulo 16 ljudi, uhapšeno je više od 80 anarhista. Đuzepe Pinelije bespravno je držan u policijskoj stanici tri dana i tri noći, sve dok nije “ispao” kroz prozor sa četvrtog sprata. U blizini je održavana konferencija za štampu, te je nekoliko novinara slučajno prisustvovalo događaju.

Fo je godinu dana nakon incidenta izveo premijerno ovaj komad i nastavio da ga igra sa svojom trupom po stadionima, fabrikama i halama, kako bi javnost obavestio o događaju i raskrinkao nelogičnosti u sudskim i policijskim izveštajima.

Maja Maletković je izjavila da je “osetila neku vrstu paralele sa današnjim trenutkom” i da joj je to bilo polazište u radu na komadu koji “otvara i teme na koji način država teroriše građane, kako se manipuliše istinom i kako se ljudi amnestiraju od krivice”.



Dramaturg predstave Sara Radojković, koja je adaptirala tekst, u prevodu Ive Juriše, rekla je da su rešili da naprave otklon, da se “sakriju iza epohe”, stavljajući u prvi plan razigranost i smeh, ali tako da bude jasno da se u drugom planu kriju strašno ozbiljne stvari i bolne istine.

Sara Radojković parafrazirala je reči Darija Foa kada je primao Nobelovu nagradu - da je ljudima mnogo bolje i lakše saopštiti istinu kada se to radi iz kontre, posredno, kada se pravimo da ne pričamo o njima.

“Tako se mi ovde pravimo da pričamo i Italiji 70-ih, a vrlo pričamo o Srbiji danas i svetu danas, takođe o medijima, o tome šta je istina, kako se ona predstavlja i koje su posledice toga. Kroz igru slobodnih asocijacija svako u publici može da shvati šta stoji iza toga”, izjavila je Sara Radojković.



Uloge u predstavi igraju Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Miloš Samolov, Marta Bjelica i Joakim Tasić.

Nikola Đuričko je izjavio da duhovit pristup temi komada liči na tradiciju italijanskog pozorišta i filma, pominjući Roberta Beninjija i Alberta Sordija.

“To je laka narodna komedija, ali zapravo ima dubinski značaj. Ozbiljne teme za ono vreme, nažalost i za naše, mogu se obraditi, dekonstruisati, a da im se pritom smejemo. To je lekovit način”, rekao je Đuričko.

Nikola Rakočević je primetio da se Fo “trudi da u lakrdijaškom pozorišu traži formula kako da se živi u ovom svetu”, ukazujući na nemarnost i infantilnost ljudi na važnim pozicijama, na sistem u kojem, kao kod dece na igralištu, pravila određuje onaj koji trenutno drži loptu.

“To je i smešno i opasno”, naglasio je Rakočević.

Bojan Dimitrijević je dodao da se predstava bavi i odnosom medija spram države.

“Postoji dosluh, mediji menjaju sliku među naivnim konzumentima vesti, a ne rade svoj posao da obektivno izveštavaju”, rekao je on.

U vizuelnom smislu, zadržan je izgled 70-ih, ali je stilizovan u pravcu farse, rekla je kostimografkinja Vladislava Joldžić.

Scenografkinja je Vera Stanišić, a kompozitor i dizajner zvuka Danica Vujošević.

Nakon premijere, prva repriza predatave “Slučajna smrt jednog anarhiste” najavljena je za 27. april.

*Foto: Nenad Petrović

(SEEcult.org)

Formalno neformalna kultura



Fenomen samoorganizovane kulturne produkcije u Beogradu, koja opstaje već godinama, pa i decenijama, uprkos sve težim okolnostima, tema je beogradskog izdanja međunarodnog projekta “Actopolis”, koji organizuje Gete institut, a na poziv kustoskinje Mirjane Bobe Stojadinović, okupiće 14 umetnika, umetničkih grupa i drugih aktera u kulturi različitih usmerenja koji će dati odgovor na pitanja kako, zašto i za koga se produkuje urbana kultura u kriznim vremenima koja u Srbiji traju više od 25 godina.

U beogradskom izdanju projekta “Actopolis” - “Formalno neformalna. Beogradska samoorganizovana kulturna produkcija”, učestvovaće: Aleksandar Nikolić, Aleksandra Sekulić i Ivica Đorđević, Anica Vučetić, Irena Ristić, KURS, Mariela Cvetić, Marija Radoš i Miroslav Karić (Remont), Marijana Cvetković, Nebojša Milikić i Tadej Kurepa, Nikola Radić Lucati, umetnički kolektiv U10, Vahida Ramujkić i Noa Treister, kao i kolektivi projekata Gradska gerila i Urbani inkubator, koje Gete institut podržava već nekoliko godina.

Učesnici će se predstaviti umetničkim istraživanjima u različitim medijima, poput izložbi, radionica, urbanih intervencija i umetničkih publikacija, kao i javnim diskusijama.

Direktor Gete instituta u Beogradu Matijas Miler Viferig (Matthias Müller-Wieferig) rekao je 20. aprila na konferenciji za novinare da je Beograd veoma značajan deo tog projekta koji povezuje još šest gradova iz Jugoistočne Evrope: Atinu, Bukurešt, Ankaru/Mardin, Sarajevo i Zagreb, kao i grad Oberhauzen iz Rurske oblasti u Nemačkoj.

Beogradsko izdanje “Actopolisa” bi, kako je naveo, trebalo da pojasni kako je moguće organizovati kulturnu produkciju u gradu u kojem situacija nije povoljna i u kojem su i neke od najvećih institucija kulture zatvorene. Uprkos tome, kulturna scena u Beogradu veoma živa i atraktivna kako za turiste, tako i za umetnike i studente.



Projekat “Actopolis” će odgovoriti, između ostalog, i na pitanje šta obeležava ekonomiju kulturne nezavisnosti na početku 21. veka i po čemu se ona razlikuje od kulturne produkcije vremena koja su mu prethodila.

Koji je kritički potencijal samoorganizovanja? U kojoj meri samoorganizovanje može da obezbedi autonomiju u mišljenju i delanju? Kakav je odgovor institucija na pojavu samoorganizovanja? Kako se umetnici i kulturni akteri pozicioniraju u odnosu na institucije, a kako u odnosu na širu javnost? To su neka od pitanja na koja će pokušati da odgovori beogradsko izdanje “Actopolisa”.

Prema rečima Mirjane Bobe Stojadinović, koja je i sama umetnica, projekat “Actopolis” pružiće odgovor i na pitanje koliko beogradska kulturna produkcija ima energije i sa kojim se sve izazovima suočava.

Pojedine formalno-neformalne umetničke produkcije odvijaće se u javnom prostoru, neke u zatvorenim prostorima alternativne umetničke scene, a neke u prostoru “osvojenom” posebno za ovu priliku.

Koncept beogradskog programa “Actopolisa” zasnovan je na činjenici da se kulturna sfera u Srbiji, posebno u Beogradu, dramatično promenila u poslednjih 25 godina - unutrašnje i spoljašnje državne okolnosti, kako je navela Mirjana Boba Stojadinović, izmenjene su do neprepoznavanja usled ratova, sankcija, ogromnih demografskih promena, civilnih protesta, bombardovanja, sunovrata jednog političkog režima i njegova smena drugim, a potom i trećim, teritorijalnog rasparačavanja, dramatičnog opdanja životnog standarda, kontinuirane političke, ekonomske i socijalne nestabilnosti... Istovremeno, i širi kontekst Evrope se nalazi u neprekidnom turbulentnom procesu.



Navodeći da su poslednjih 15 godina mnoge državne institucije zatvorene za javnost trajno ili privremeno (Oktobarski salon, Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu), te da se primećuje opšta festivalizacija kulturne produkcije i potenciranje amaterskog i folklornog stvaralaštva, Mirjana Boba Stojadinović ukazuje i da zvanična kultuna politika, iako nikada javno artikulisana, nominalno potencira institucije kulture nad sektorom profesionalaca u kulturi koji nisu zaposleni u državnim institucijama. Time stvara polarizaciju među profesionalcima na dve “strane”, iako su u realnosti svi izrazito nedovoljno finansirani.

Program “Formalno neformalna. Beogradska samoorganizovana kulturna produkcija” fokusiran je stoga na pitanja specifikuma konteksta relevantne beogradske kulturne produkcije i poziva na njegovo koncentrisano performativno istraživanje.

Samoorganizacija u okviru projekta “Actopolis” shvaćena je kao pokušaj artikulacije potrebe za formiranjem platforme razmene kulture i umetnosti koja potiče od vaninstitucionalnih pojedinaca, najčešće profesionalca u kulturi, a upućena je na javnost – potiče “odozdo” i teži ka “gore” – ka produkciji nekomercijalne kulturne klime samoosnaživanja pre nego fokusiranja na finansijske i političke izvore podrške. U kontekstu diskontinuiteta i izrazite društvene, ekonomske i političke nestabilnosti, pojavljuje se individualna potreba za produkovanjem smisla u istom trenutku kada se pojedinac suočava sa svojom nemoći.

Intenzivan program počinje 6. maja dvonedeljnim programom Gradske gerile i Urbanog inkubatora, koji su poznati po aktivnostima u Savamali, a te eksperimente ovoga puta će predstaviti u drugim delovima grada.

Za 18. maj u stanu projekta “Actopolis”, čija će lokacija biti naknadno objavljena, biće otvorena izložba umetničkog kolektiva U10, a u istom prostoru predstaviće se i Nikola Radić Lucati, Mariela Cvetić, Irena Ristić, Marijana Cvetković i Marija Radoš/Miroslav Karić.

Vahida Ramujkić i Noe Treister će 19. maja na platou kod Filozofskog fakulteta, u okviru projekta “nedeljiva neotuđiva”, održati okrugli sto o odnosu institucionalne, akademske i aktivističke proizvodnje znanja.

Marijana Cvetković predstaviće 20. maja u Actopolis stanu istraživački projekat posvećen Drugoj sceni – samoorganizovanoj platformi beogradske nezavisne kulture i razlozima za njeno brisanje iz pamćenja kulturne javnosti. Autorka polazi od hipoteze da razloge treba tražiti u ideološkom preokretu do koga je početkom 21. veka došlo u Srbiji.

Za 24. maj najavljena je javna prezentacija posebnog broja "Zidnih novina" - likovno-informativnog glasila udruženja KURS koje kroz tekstove i ilustracije promišlja različite društvene teme i kritički se odnosi prema procesima neoliberalnog kapitalizma.

Posebno će 25. maja biti predstavljen projekat "Kamendynamic" Nebojše Milikića i Tadeja Kurepe, posvećen mogućnosti vizualizovanja klasnih odnosa i dinamike na kapitalističkoj periferiji. Milikić i Kurepa će i u Kamendinu predstaviti skicu murala koji opisuje društvene podele i socijalno raslojavanje na primeru tog mesta, koje je većinsdki naseljeno romskim stanovništvom.

Posebnu prezentaciju u Actopolis stanu imaće i Remont – nezavisna umetnička asocijacija, o kojoj će 26. maja govoriti Marija Radoš i Miroslav Karić, ukazujući na potrebu da se osvetle neodržive pozicije kulturnih modela kako bi se insistiralo na njihovom preoblikovanju i ponovnom organskom integrisanju u drušvene zajednice.

Mariela Cvetić će 27. maja predstaviti projekat "Gaudeamus igitur: samoorganizovani umetnik u stanju odomaćene agorafobije", koji u formi umetničke knjige i javnog predavanja preispituje ulogu obrazovnih institucija u vremenu samoorganizovanja u umetnosti.

Za 27. i 28. maj u Centru urbane kulture Imago najavljena je revitalizacija arhiva Low-Fi videa, koji će predstaviti Aleksandra Sekulić i Ivica Đorđević u vidu izložbe, filmskih projekcija i performansa, uz poseban akcenat na specifičnom kontinuitetu tradicije "radikalnih amatera” u SFRJ. Za 28. i 29. maja najavljeno je i izvođenje rada "Inicijative" Anice Vučetić koji podrazumeva okupljanje kolega angažovanih na polju umetnosti i kulture, u nameri definisanja trenutnog stanja i funkcionisanja lokalne likovne scene, kao i pokušaja postavljanja mogućih smernica u njenom budućem razvoju.

Učesnicima projekta "Actopolis" pridružiće se 28. maja i kolege iz Atine, Bukurešta, Istanbula, Sarajeva, Zagreba i Oberhauzena, učesnika mikro-rezidencija u okviru tog projekta u kojima će uzvratno učestvovati i umetnici iz Beograda.

Učesnici projekta okupiće se potom i 30. maja u Kulturnom centru Grad, u okviru posebnog izdanja “Delikatesnog ponedeljka“.

Beogradsko izdanje “Actopolisa” deo je projekta koji je Upravni odbor Gete instituta proglasio projektom od izuzetne vrednosti i značaja, a realizuje se u saradnji sa kulturnom institucijom Urbana umetnost Rur (Urbane Künste Ruhr).

Sve aktivnosti projekta “Actopolis”, kako u Beogradu, tako i u ostalim gradovima, biće dokumentovane na sajtu actopolis.net

Program beogradskog izdanja “Actopolisa” nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU

(SEEcult.org)

Uručenje Tradicije avangarde



Nagrada “Tradicija avangarde” Fonda “Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov” za 2016. godinu, koja se dodeljuje za doprinos avangardnoj umetnosti, biće uručena 21. aprila u Zelenom zvonu u Zrenjaninu Božidaru Mandiću, konceptualnom umetniku, književniku, performeru i osnivaču umetničke komune Porodica bistrih potoka.

Mandić je dobio nagradu “Tradicija avangarde” kao čovek kod koga su “umetnost, literatura i svakodnevica do te mere isprepleteni da nikad sa sigurnošću ne možete jasno razlučiti gde prestaje jedno a počinje drugo i(li) treće”, kako je naveo žiri, koji mu je to priznanje dodelio za ukupno životno delo, ali je posebno istakao njegovu retrospektivnu izložbu “Natrag”, održanu 2015. u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, kao i roman “Pertle” u izdanju Službenog glasnika.

“Svojom umetnošću, ali i životom, ukoliko se to dvoje u njegovom slučaju uopšte mogu razdvojiti, Mandić čuvenu neoavangardističku jednačinu Umetnost = Život, pretočio je u jedinstevnu autorsku praksu kakvoj u našoj sredini ne postoji pandan. Izdignuta na ravan etičkog stava, ova jednačina Božidaru Mandiću postala je mera za sameravanje svakovrsne artističke i životne doslednosti”, naveo je u obrazloženju žiri, koji su činili Vladimir Vasiljev (predsednik), Svetislav Basara, Vladimir Kopicl, Gojko Božović i Branislav Grubački.

Svečanom uručenju nagrade u Zelenom zvonu prisustvovaće, pored članova žirija, i članovi umetničkog saveta Fonda “Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov” Nebojša Milenković i Slobodan Tišma.

Fond “Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov” osnovan je radi promovisanja, zaštite i unapređenja kulture uopšte, sa ciljem da posebno radi na prikupljanju književne ostavštine, proučavanju, objavljivanju i popularisanju dela i čuvanju imena Tucića i Despotova.
Osnovan je na inicijativu pokreta Novi optimizam i njegovog lidera Branislava Grubačkog Gute, uz podršku Vladimira Vasiljeva iz Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”.

Uručenje nagrade Mandiću ujedno je jedan od poslednjih događaja u Zelenom zvonu koje prestaje da radi posle 25 godina postojanja.

Nekoliko meseci uoči najavljivane proslave 25. rođendana, a nakon više od 1.700 koncerata i više od hiljadu tribina, promocija i drugih kulturnih i obrazovanih programa, “Zeleno zvono” biće zatvoreno 24. aprila – na dan izbora u Srbiji.

“Vreme je da usled pritisaka i nerazumevanja stavimo tačku na naše dosadašnje delovanje. Da ne bismo otišli u tišini, jer nikada nismo ćutali, zvonićemo do izbora 24. aprila. A 24. aprila – svi biramo svoje društvo. Mi smo svoje davno odabrali”, poručilo je “Zeleno zvono”, osnovano 1991. na inicijativu Bratislava Gute Grubačkog.

(SEEcult.org)

7. rođendan KC Grada



Kulturni centar Grad obeležava sedam godina postojanja tokom kojih je postao nezaobilazno mesto na beogradskoj kulturnoj sceni, okupljajući zanimljive pojedince i grupe, umetnike i druge ljude sa idejama i kreativnom energijom, gradske likove, ali i biznismene i diplomate.

Rođendansko slavlje KC Grada, koji je nastao 2009. godine na inicijativu Kulturnog fronta i fondacije Felix Meritis iz Amsterdama, počinje 21. aprila pretpremijerom Gradskog hora i tradicionalnim obraćanjem ambasadora Holandije Henka van den Dola.

Za 22. april najavljen je akustični maraton domaće kantautorske scene - grupe Stray Dogg, Ane Ćurčin i Kralja Čačka, te koncertom zagrebačkog sastava Voland Le Mat, koji prvi put gostuje u Beogradu.

Rođendanski program biće nastavljen 23. aprila elektronskim maratonom, koji će izvesti lokalna all star ekipa – Gordan Paunović, Schwabe, Vlada Janjić i drugi, dok je specijalni gost večeri gost iz Londona Jake Williams, koji od 2004. godine izdaje za čuvenu Kompakt etiketu (Frequency, Prototype, I Can See You, Can You See Me?...) pod pseudonimom Rex the Dog. Muziku isključivo producira na ritam mašinama, sintisajzerima, sekvencerima, a poznat je i po vizuelnom identitetu koji sam ilustruje. Nedavno je izdao novi EP “You Are A Blade”, na kojem je remiksovao izvođače kao što su The Knife, Depeche Mode, The Prodigy, Tiga, Godfrapp…



Za finalno rođendansko veče, 24. april, najavljeni su već dobro poznati gosti iz Memfisa - Amy LaVere i Will Sexton, čiji će domaćini biti On Tour i The LVC’z.

Amy LaVere & Will Sexton imali su prva dva nastupa u Beogradu upravo u KC Gradu (2014. i 2015. godine), a ovoga puta gostuju u okviru zajedničkog projekta s beogradskim sastavom On Tour pod radnim nazivom "Covering The Faves". Reč je o zajedničkom izvođenju obrada uz koje su kao autori stasavali Amy i Ika, Will i Vlada, ali i dobar broj zaljubljenika u popularnu muziku.
Veče će otvoriti The LVC’z, prekaljeni predstavnici amerikana žanra u Srbiji.

April u Gradu, inače, svojevrsni je presek prethodne, kao i najava sledeće godine, a kao i do sada, specijalni rođendanski program započet je izložbom u Velikoj galeriji koja ove godine nosi naziv “Metodologije dekonstrukcije identiteta” i predstavlja autore iz prošlogodišnje izlagačke sezone koje su kroz kustoski rad objedinjeni u jedinstvenu postavku posvećenu aktuelnim i važnim pitanjima društva u Srbiji danas.



KC Grad u osmu godinu ulazi, uz standardne programe poput Gradske knjižnice, Delikatesnog ponedeljka, Mode za poneti, i sa nekim novitetima, a jedan od njih je Učenje jezika kroz kulturu (do sada obuhvaćeni nemački, italijanski, srspki, portugalski, francuski...), kao i otpočinjanje saradnje sa Filozofskim Fakultetom u Beogradu, odnosno sa odeljenjem za etnologiju i antropologiju kroz projekat Antropologija za početnike.



Osnovan kao Evropski centar za kulturu i debatu, KC Grad je, zahvaljujući podršci Ministarstva inostranih poslova Holandije kroz program MATRA i beogradske opštine Savski venac, bio prvi slučaj pretvaranja jednog objekta industrijskog nasleđa u mesto kulturnih dešavanja. Reč je o magacinu koji je sagrađen 1884. godine, a preuređen je u multifunkcionalni prostor sa mogućnošću organizovanja programa kao što su izložbe, koncerti, debate, predstave, konferencije i radionice.

Ideja je bila da se što je moguće više sačuva atmosfera starog skladišta na obali reke Save uvođenjem samo najneophodnijih novina koji su potrebne za funkcionisanje jednog kulturnog centra.

Sajt KC Grada je gradbeograd.eu, a program se nalazi i u Kalendaru portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Forum Kreativna Evropa 2016.



Desk Kreativna Evropa Srbija organizuje 25. i 26. aprila u Kolarčevoj zadužbini Forum Kreativna Evropa, u cilju informisanja stručne javnosti o uspehu domaćih organizacija u programu Kreativna Evropa u 2015. godini i pružanja daljeg podsticaja konkurisanju i razvoju međunarodne saradnje u Srbiji.

Forum će otvoriti ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, a rukovodilac Deska Kreativna Evropa Srbija Dimitrije Tadić predstaviće rezultate dvogodišnjeg učešća Srbije u programu Kreativna Evropa. Biće predstavljen i rad MEDIA deska Srbija, osnovanog nedavno pri Filmskom centru Srbije povodom pristupanja Srbije potprogramu MEDIA Kreativne Evrope. Posebno će biti reči i o regionalnoj i međunarodnoj saradnji civilnog društva, o čemu će govoriti Milica Pekić iz Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.

Učesnicima Foruma biće predstavljeni uspešni projekti podržani programom Kreativna Evropa u 2015. godini: izdavačke kuće Heliks, Klio, Laguna, Zavet i Dereta, Muzikološki institut SANU, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Arheološki institut u Beogradu i Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica, Kuda.org, Društvo arhitekata Beograda Magnetic field B i No Borders Orchestra.

Takođe, kroz radionice i konsultacije biće predstavljeni načini konkurisanja u okviru potprograma Kreativne Evrope – Kultura i MEDIA, te evropska nagrada za kulturnu baštinu Evropa Nostra i projekat Zavoda za zaštitu spomenika Niš “Selo Gostuša”, kao i programi Erasmus+, Horizont2020 i Kosme.

Biće predstavljen i konkurs Fondacije “Jelena Šantić” i drugi potencijalni izvori finansiranja, kao i Vodič kroz potencijalne domaće i inostrane izvore finansiranja Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Kao posebno važno, organizatori su istakli predstavljanje rezultata rada ekspertskih grupa u osam oblasti kulture: audio-vizuelno stvaralaštvo, vizuelne umetnosti, izvođačke umetnosti, muzika, nauka i teorija kulture i umetnosti, književnost, kreativne industrije i kulturna baština.

Zadatak ekspertskih grupa bio je da izrade strateške analize oblasti sa fokusom na preporukama za razvoj međunarodne saradnje. Grupe eksperata, samostalnih i zaposlenih u javnim, privatnim i civilnim organizacijama, zasedale su nedelju dana pre Foruma, na kojem će biti predstavljeni i javno debatovani rezultati njihovog rada.

Učesnike Foruma očekuje i izložba “Stati(sti)ke kulturne politike” koja prikazuje statističke podataka o međunarodnoj saradnji u Srbiji.

Na zatvaranju Foruma, 26. aprila, nastupiće Izvanredni Bob i WoO, umetnici koji su uključeni u evropsku SHAPE platformu za 2016. godinu, koja promoviše najzanimljivije audio-vizuelne projekte u Evropi i podržana je sredstvima programa Kreativna Evropa.

Desk Kreativna Evropa Srbija organizovao je i 2015. godine Forum Kreativna Evropa u Kolarčevoj zadužbini, na kojem su predstavljene prednosti učešća u programu Kreativna Evropa, korisni saveti za popunjavanje zahtevnih aplikacija, pronalaženje partnera iz Evrope, razvoj ideja i vođenje projekata… Ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac tada je istakao da je Srbija od pristupanja Kreativnoj Evropi u junu 2014. godine, kao prva zemlja van EU, ostvarila izuzetan uspeh u apliciranju za podršku, ali je ocenio i da je moguće i “mnogo više i bolje”, te pozvao institucije, organizacije civilnog društva i druge aktere kulturnog života da sa “daleko više hrabrosti i entuzijazma” konkurišu.

Srbija je u međuvremenu pristupila i potprogramu MEDIA Kreativne Evrope, a desk je otvoren pri Filmskom centru Srbije.

Program Foruma Kreativna Evropa 2016. nalazi se na sajtu Deska Kreativna Evropa Srbija, kao i u Kalendaru portala SEEcult.org i u PRILOGU, a ulaz je besplatan.

(SEEcult.org)

http://www.seecult.org/files/Forum-Kreativna-Evropa-program-.pdf

Finalisti nagrade Putar 2016.



Finalisti nagrade 'Radoslav Putar' za najboljeg mladog likovnog umetnika/cu u Hrvatskoj 2016. godine su Marija Ančić iz Sarajeva, Luka Kedžo iz Dubrovnika, Mario Matoković iz Osijeka i Niko Mihaljević iz Splita, a ko će od njih postati laureat, biće poznato 6. juna na otvaranju njihove zajedničke izložbe u Rijeci, u organizaciji Muzeja moderne i savremene umetnosti (MMSU) i Instituta za savremenu umetnost.

Finalisti Marija Ančić (1982), Luka Kedžo (1986), Mario Matoković (1985) i Niko Mihaljević (1985) odabrani su na osnovu prijava kojima su predstavili žiriju radove nastale tokom protekle dve godine i dokumentaciju drugih svojih izabranih radova.

Finaliste je izabrao žiri u sastavu: Dino Zrnec, dobitnik nagrade “Radoslav Putar” 2015. godine, kustoskinja Galerije SC u Zagrebu Ksenija Baronica, direktor osnivač ACAX u Budimpešti Barnabás Bencsik, kustoskinja MMSU Nataša Šuković i direktor MMSU u Rijeci Slaven Tolj.

Dobitnik nagrade “Radoslav Putar” dobija dvomesečni boravak u rezidencijalnom centru Residency Unlimited u Njujorku tokom februara i marta 2017. godine, a pokriveni su troškovi vize, putovanja, smeštaja, dnevnica i prostora za rad. Po povratku u Hrvatsku, dobija samostalnu izložbu u Institutu za savremenu umetnost 2017. godine, kao i mesto u žiriju za dodelu nagrade “Radoslav Putar” 2017.

Nagrada “Radoslav Putar” dodeljuje se ove godine 15. put, u saradnji Instituta za savremenu umetnost i MMSU, a deo je međunarodne mreže YVAA (Young Visual Artists Awards) koja ima deset članica: Češka, Slovačka, Hrvatska, Kosovo, Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Albanija i Bugarska.

Osnivačica i direktorka Fondacije za civilno društvo Wendy W. Luers je 1990. godine sa tadašnjim čehoslovačkim predsednikom Vaclavom Havelom i grupom umetnika disidenata u Čehoslovačkoj osnovala najpre nagradu “Jindrich Chalupecky”, u nameri da se umetnicima mlađim od 35 godina prizna umetnička izvrsnosti, te da im se omogući iskustvo boravka u SAD.

Program YVAA osnovan je narednih godina kao međunarodna mreža sličnih nagrada, koje se dodeljuju uz podršku Fonda za međusobno razumevanje (Trust for Mutual Understanding) iz Njujorka.

Od prošle godine organizator i domaćin rezidencijalnog boravka dobitnika nagrada u okviru mreže YVAA je Residency Unlimited u Bruklinu.

(SEEcult.org)

Modularna realnost



Multimedijska umetnica Slavica Panić, koja trenutno živi i radi u Torontu, predstaviće se u Galeriji Remont od 25. do 29. aprila izložbom “Modularna realnost” koju čine radovi koji imaju za polazište imaginativno promišljanje simbolike meteora, koje se dalje prelama na celokupan biljni svet, reljef i svemir.

Meteori figuriraju kao portal, podsećajući svojom simbolikom na nove i drugačije prostorno-vremenske dimenzije, ali i na to da je realnost slojevito i procesualno tkanje u kojem čovek i ljudsko iskustvo nisu jedini i centralni činilac života.

Na izložbi će biti zastupljeni digitalni printovi, pop-up knjige, objekti i gifovi koji zajedno mogu funkcionisati kao prostorna instalacija.

Umetnička praksa Slavice Panić, koja obuhvata objekte, instalacije, fotografiju i video, odnosi se na pitanja javnog/privatnog prostora, digitalne/analogne razmene i posredovane realnosti. Ideja “prostora” jeste centralna i nosi složene i slojevite karakterisitike, koje često nije moguće taktilno iskusiti niti vezati za jedno konkretno mesto-vreme.



Važna karakteristika većine vizuelnih sadržaja koje Slavica Panić kreira je modularnost - bazu sačinjava primarni oblik, koji se potom umnožava i postaje podložan kombinovanjima, upućujući na to da je svaki objekat uvek u menjanju i živ. Medij koji je izabrala za pojedine radove ima osnovu u pop-up knjigama, koje su inicijalno bile namenjene odraslima i izučavanju nauke, a čiji se naizgled jednostavan mehanizam otvaranja re-aktivira kao sredstvo kojim se kompresuje prostor, a objekti čine laganima i lako prenosivima, naveo je Remont u najavi.

Slavica Panić završila je 2001. godine Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i magistrirala 2004. MFA studije završila je 2008. na Univerzitetu Vestern u Londonu (Kanada).

(SEEcult.org)

POTOP: Gilgameš i potraga za besmrtnošću



Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) realizuje sa pozorišnom trupom Zoukak iz Bejruta projekat koji je inspirisan epom o Gilgamešu i njegovom putovanju i vezom sa putovanjem današnjih migranata: potragom za besmrtnim životom, životom dostojnim življenja, prelaskom preko reke smrti, prelaskom preko mora smrti…

Javna prezentacija iskustva trupe Zoukak “Pozorište i putevi krize” biće održana 4. maja u CZKD-u, a radionica metodologije koju već deset godina primenjuje pozorište Zoukak najavljena je za 5. maj.

Zainteresovani za učešće na radionici, koje je besplatno, treba da se prijave na adresu info@czkd.org do 28. aprila

Trupu Zoukak predstaviće njen osnivač Žunaid Saraidin (Jounaid Sarieddeen) koji će u drugoj fazi projekta POTOP, planiranoj za jun, primeniti isti metod na radionicama sa izbeglicama u centrima i kampovima i tražiocima azila, stvarajući pozorišne predstave koje koriste tehnike socijalnog teatra sa terapijskim elementima. U projekat će, kako je najavio CZKD, biti uključeni predstavnici civilnog društva, vladinih tela i humanitarnih organizacija aktivnih u Srbiji kako bi razvili sopstvene potencijale za organizovanje programa kao neposrednih odgovora na tekuće događaje.

Očekivani rezultat je bolje razumevanje migrantskih i lokalnih zajednica.

Javnost obe zemlje će biti pozvana da pokrene diskusiju o potrebi novih kulturnih i alternativnih globalnih pristupa sadašnjoj realnosti i o ulozi umetnosti u tom kontekstu.

Projekat je podržan kroz program Tandem haml, fondacije MitOst i Culture Resource, uz podršku ECF, Robert Bosch Stiftung, Stichting DOEN, British Council i Mimeta.

(SEEcult.org)

Komšija je susjed



Neformalna grupa umetnika i javnih ličnosti iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine uputila je, na inicijativu festivala Exit u Novom Sadu, otvoreno pismo javnosti povodom rastućih nacionalnih tenzija u regionu, pozivajući sve da se suprotstave ekstremnoj nacionalnističkoj retorici koja je u poslednje vreme zavladala, uz sve učestalije fašističke i ultradesničarske parole.

Među potpisnicima pisma “tihe balkanske većine”, kako je saopštio Exit, našli su se pozorišni reditelji Oliver Frljić i Kokan Mladenović, glumci Zoran Cvijanović, Sergej Trifunović, Nenad Okanović, muzičari Ida Prester (Lollobrigida), Dino Šaran (Letu Štuke), Nemanja Kojić (Hornsman Coyote), jedan od osnivača Otpora i gostujući predavač Harvarda Srđa Popović, osnivač Exita Dušan Kovačević, direktor Studentskog kulturnog centra Novog Sada Zdravko Vulin, dramaturg i osnivač Miksera Ivan Lalić, novinar i pisac Branko Rosić…

Otvoreno pismo tihe balkanske većine

"Zaostala esktremna nacionalistička retorika, fašističke parole, ultra-desničarski javni nastupi i zatezanje odnosa od strane političkih predstavnika u celom regionu, čiji smo svedoci poslednjih dana i nedelja, deluju kao da smo svi kolektivno upali u vremeplov! Ali onaj koji nas vuče za nos unatraške! Ista bajata priča iz 90-ih, izvađena iz iste ladice! Da se razumemo u startu, nijedna decenija nije ni dobra ni loša. Tih '90-ih nastalo je dosta civilizacijskih dostignuća iz oblasti nauke i umetnosti. Svi mi na ovim prostorima, koji odlično razumemo i govorimo suštinski jedan isti jezik, tih godina bili smo zauzeti anti-civilizacijskim tekovinama. Mrzeli smo, optuživali i naposletku uništavali jedni druge, do te mere da se još uvek nismo oporavili u svojim krhkim, podeljenim društvima. A svet je grabio napred, ne čekajući na nas. Istok, zapad, sever, jug, svi redom se razvijali i jurišali u 21. vek, dok smo mi jurišali jedni na druge u nečemu što ne priliči ni srednjem veku.

Umesto da je neka bolja budućnost dočekala sve rođene pod teretom '90-ih, baš njih danas najviše truju zaostale ideje onih kojima je ta decenija bila najbolja ikad! I zato im poručujemo kao većina, ona tiha, ali nesalomiva, da svaki pokušaj raspirivanja podela i vraćanja života unazad, više ne može da prođe. To pravo da kroje sudbine nas običnih, vrednih i poštenih ljudi su izgubili. Zajedno sa tim promašenim i praznim pričama iz '90-ih!

Jer niko ti neće više i iskrenije pomoći u ovom sumanutom svetu od tvog balkanskog komšije. Niko ti neće dodati bolju loptu u globalnoj utakmici od onog odmah tu, pored tebe. Nema tog istoka ili zapada koji te bolje poznaje, koji bolje govori tvoj jezik, koji zna tvoju dušu. I to dobro znaju huškači i lažne patriote, i to svi oni, na svim stranama! Oni koji bez pardona obmanjuju lakoverne i pravdoljubive ljude sa ovih prostora. Nas sve, i mene, i tebe.

Njima treba samo tvoj glas, ti si za njih samo brojka, statistika. Daju ti lažni osećaj pripadnosti da bi te posle koristili za svoje poslaničke plate, fotelje, da im plaćaš račune, a da oni tebi nikad ne polože nijedan svoj! Oni se ne razlikuju međusobno, a od tebe zahtevaju nacionalne podele, nude ti zaostale ideje sa dna čovečanstva. Traže da traćiš svoj, za račun njihovih života! Njihovo zlo nacionalizma, uspelo je da rastoči jedno bogato, srećno i pravedno društvo, pretvorivši ga u balkansku džunglu u kom vlada zakon jačeg, primitivnijeg, lukavijeg, besprizornijeg.

Umesto oni nas da vraćaju, hajde da mi njih lepo i jednom za sva vremena, pošaljemo u tu njihovu prošlost, tamo gde i pripadaju! 21. vek neka prepuste rođenima u '90-im, onima zbog kojih će ta decenija ponovo biti svetla! Svetla za obične, vredne i poštene ljude. Za tihu, ali nepobedivu većinu na ovim prostorima! Za tebe, i onog do tebe! Na svakom mestu, u svakoj situaciji koja proizvodi mržnju i nasilje, reagovaćemo glasno, jasno i argumentovano. Jer komšija je susjed i susjed je komšija!", poručili su potpisnici pisma.

(SEEcult.org)

Konstruktivna kritika

http://www.seecult.org/vest/konstruktivna-kritika

U slavu Šekspira u JDP-u



Jugoslovensko dramsko pozorište i Britanski savet u Beogradu obeležavaju 23. aprila 400 godina od smrti Vilijama Šekspira svečanim izvođenjem predstave “Otelo”, u režiji Miloša Lolića.

Publici će se obratiti britanski ambasador u Srbiji Denis Kif, sekretar za kulturu grada Beograda Vladan Vukosavljević, direktorka Britanskog saveta za Zapadni Balkan Kler Sirs i direktorka JDP-a Tamara Vučković-Manojlović, a u ime Skupštine Beograda, prisustvovaće i gradski menadžer Goran Vesić, najavilo je JDP.

Ističući da je Šekspir najveći pisac u istoriji pozorišta, čije je nedostižno delo i danas živo, inspirativno i veličanstveno kao što je bilo i pre četiri veka, JDP podseća da je na sceni tog teatra od njegovog osnivanja do danas postavljeno 18 predstava prema Šekspirovim delima: Kralj Lir, Romeo i Đulijeta, Magbet, Ričard III, Vesele žene vindzorske, Troil i Kresida, Oluja, Kako vam drago, Bogojavljenska noć…

Trenutno je na repertoaru JDP-a, uz “Otela”, i “Mletački trgovac”, a u maju će početi rad na “Hamletu”, u režiji Aleksandra Popovskog, što je peta verzija te drame u istoriji JDP-a.



“Otelo” je jedna od četiri velike Šekspirove tragedije, besmrtna priča o ljubomori, strasti, zavisti i mržnji s Vojinom Ćetkovićem u ulozi Otela i Nikolom Đuričkom u ulozi Jaga. U toj predstavi, premijerno izvedenoj u decembru 2012. godine, igraju i Nikola Đuričko, Milena Živanović, Branislav Lečić, Goran Daničić, Radovan Vujović, Dubravka Kovjanić, Ljiljana Međeši, Nikola Rakočević, Dubravko Jovanović, Stefan Bundalo, Dejan Dedić i Ivan Pantović.

Povodom velikog jubileja Šekspira, Britanski savet realizuje globalni program “Shakespeare Lives” tokom cele 2016. godine, a obuhvata niz različitih događaja u više od 110 zemalja, uključujući inovativne pozorišne i plesne komade, filmske projekcije, umetničke izložbe radova iz celog sveta kao i obrazovne materijale za učenje engleskog jezika.

U toku je i konkurs Britanskog saveta u Srbiji "Share Shakespeare”, čiji je cilj da pronađe nove i kreativne načine za proslavu tog jubileja u Srbiji. Share Shakespeare” je takmičenje koje je otvoreno za sve kreativne stvaraoce iz Srbije i celog sveta koji se bave pozorištem, filmom, vizuelnom umetnostošću, književnošću, dizajnom, umetnošću u javnom prostoru ili digitalnim medijima (uključujući animaciju, dizajn igara, dizajn korisničkog iskustva, aktivaciju putem društvenih mreža i dr.), a prijavljivanje je do 4. maja.

Najbolji projekti će postati deo globalnog programa “Shakespeare Lives”.

(SEEcult.org)

Ljubav na plesnom podijumu



Predstava “Ljubav na plesnom podijumu” Dragane Bulut, koja poziva na preispitivanje načina na koje je ljubav koreografisana i procese koji leže iza te socijalne koreografije, biće izvedena 23. i 24. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Polazeći od dve tačke – efekata masovnih medija na percepciju i svrhu ljubavi i načina na koji ljubav funkcioniše u matchmaking svetu, predstava preispituje kako ljubav operiše u današnjoj životnoj ekonomiji.

Koji su to procesi kroz koje su emocije transformisane u komoditet i kakva je to logika koja uslovljava način na koji kreiramo odnose, a koja sama do određene mere koreografiše naše ponašanje?

Umetnički saradnici Dragane Bulut na toj predstavi su Zeina Hanna, Chris Scherer i Heike Albrecht, a producentkinja je Ksenija Đurović.

Predstava je realizovana uz podršku Stanice - servisa za savremeni ples, Akademiej Schloss Solitude, Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Sekretarijata za kulturu grada Beograda.

Dragana Bulut, članica Stanice, radi u polju savremenog plesa i koreografije, a trenutno živi u Berlinu, gde je na Univerzitetu umetnosti diplomirala na master studijama odseka Solo/Dance/Authorship u Centru za ples (HZT).

Bavi se koreografijom od 2006. godine, a predstavljala je svoja dela u različitim nacionalnim i međunarodnim kontekstima (Tanzquartier u Beču, InTranzit festival u Berlinu, Euro-scene u Lajpcigu, iDANS festival u Istanbulu, Fabrik u Potsdamu, Kondenz Festivalu u Beogradu, NY Danspace projekat, festivalu Explore Dance u Bukureštu, Balkan Dance Platform). Kao izvođačica je sarađivala sa Meg Stuart/Damaged Goods, Tinom Sehgalom, Ivom Dimchevim, Charlesom Linehanom…

Osvojila je 2010. godine nagradu evropsku nagradu za mlade koreografe Prix Jardin d’Europe, a 2004. i 2008. dobila je evropsku danceWEB stipendiju.

(SEEcult.org)

Gera u Ben akibi



Izložba Dušana Gerzića Gere (1961-1998), jednog od najoriginalnijih beogradskih umetnika poslednjih decenija 20. veka, koji je živeo i radio i u Njujorku i Parizu, biće otvorena 24. aprila u Ben akiba galeriji u Beogradu.

Gerzićev kreativan opus kreće se u rasponu od slika, crteža i kolaža do fotografija, slikanja na telu, karikatura i stripova.

Poslednjih desetak godina života uglavnom je izlagao u manjim galerijama u Parizu i Njujorku, a njegov rad bio je izraz spoja njegovog burnog karaktera i delikatnosti njegove ličnosti i umetničkog postupka. Posle Gerzićeve smrti, radovi su mu prikazivani u mnogim beogradskim galerijama.

Gerzićev prerani odlazak lišio je umetničku scenu jednog velikog talenta, ali je istovremeno doprineo da se stvori legenda o umetniku koji ne samo da je stvarao umetnost, nego ju je i živeo.

Gerzić je po završetku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu (1980-1986), otišao u Pariz na Ekol de Bozar (1986-87), a potom u Njujork, gde je živeo i slikao naredne tri godine. Sa grupom internacionalnih umetnika 1991. godine u Parizu osnovao je dinamičnu umetničku koloniju La Forž, gde je živeo, radio i izlagao do 1997.



Gerzić je najpoznatiji po crtežima i ciklusima slika “Ratnici” (1991), “Lebdeća bića” (1992), “Bikovi” (1995) i “Crni ljudi” (1997).

Izlagao je samostalno, između ostalog, u Gallery 48 u Njujorku 1989, te galerijama Elysabeth Gouzy Longe i Atelier Bleu u Parizu 1991. Među grupnim izložbama na kojima je učestvovao su L' Art Sans Frontieres u Parizu 1987. i na Majskom salonu u Parizu 1993.

U Beogradu je 2003. godine objavljena monografija “Gera: I, Myself & Others” (Istar), a 2013. i “Gerin skicen-blok” (SAI).

Na osnovu jednog perioda Gerzićevog života u Parizu, francuski glumac i režiser Žan-Mark Bar snimio je 1999. godine film “Ljubavnici” (Lovers).

Gerzić je preminuo 1998. u Beogradu u 37. godini.

U Beogradu je 2011. godine priređena retrospektiva Gerzića, povodom pola veka od njegovog rođenja, a otvorena je bila u galeriji Uroboros, u prisustvu mnogobrojnih prijatelja i aktera umetničkog i gradskog života iz 80-ih i 90-ih godina. Izložbu “Gera: Revisited... 2011” priredili su Studio Uroboros i Borivoje Gerzić, umetnikov brat, koji već godinama u kontinuitetu podseća na njegovo stvaralaštvo kroz koje je moguće sagledati i buran period istorije 80-ih i 90-ih godina na ovim prostorima.

Gerzićevi radovi predstavljeni su i u Galeriji umetnika portala SEEcult.org

(SEEcult.org)

(Bez)granično?



Umetnički rad studenata Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu biće prikazan od 29. aprila u galeriji Šok koridor 22, povodom Sterijinog pozorja, a predstavlja pokušaj artikulisanja stava o savremenom domaćem pozorištu kao fenomenu koji bi trebalo da objedini zajednički kulturni prostor u kojem državne granice nisu kriterijum saradnje.

U pokušaju da problematizuju temu 61. Sterijinog pozorja koje postavlja pitanje “Gde su granice?”, studenti treće godine scenske arhitekture, tehnike i dizajna su se upitali: Može li pozorišna umetnosti da menja društvenu stvarnost? Kome se pozorište obraća i kakav je značaj predstava koje gledamo? Gde su granice intimnog prostora publike? Da li su sve drastičnija i eksplicitnija nagost i agresija opravdana provokacija, i da li to može da probudi apatičnu publiku? Šta podrazumeva epitet nacionalni u selekciji festivala? I šta je današnji identitet Sterijinog pozorja?

Studenti veruju da pozorište treba da ima društvenu funkciju i da čoveku treba da ponudi ideju o mogućim rešenjima egzistencijalnih i društvenih kriza.

Na izložbi “(Bez)granično učestvuju: Stanko Gagrčin, Iva Ilić, Željka Jakovljević, Una Jankov, Aleksandra Letić, Jelena Milojković, Bojana Nikolić, Jovana Plavšić, Aleksandra Polić, Aleksandra Rakić, Andreja Rondović, Jelena Stojkečić, Filip Šćekić, Tamara Tomanić, Jelena Vreća, Maja Vujović, Dušan Vukmirović, Tanja Žarić i Miroslav Živanov

Rad je realizovan u okviru predmeta Umetnička praksa scenskog dizajna.

Mentori su bili Dragana Pilipović i Vladimir Savić, a predmetni nastavnik je Tatjana Dadić Dinulović.

“Bezgranično” je, inače, naziv dramskog teksta Ferenca Deaka iz 1997. godine.

Partneri u projektu su: Sterijino pozorje, Šok zadruga i Centar za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju (Scen).

Izložba će biti otvorena do 17. juna.

61. Sterijino pozorje biće održano od 26. maja do 2. juna u Novom Sadu, a predstaviće sedam predstava u glavnom takmičarskom pozdravu i dve u programu Krugovi. Selektorka Marina Milivojević Mađarev odabrala je slogan “Gde su granice?”, jer smatra da je domaće pozorište u situaciji da stalno preispituje sopstvene granice u estetskom, društvenom i materijalnom smislu.

*Foto: Maja Vujović

(SEEcult.org)

Kerempuh u Ateljeu 212



Satirično pozorište Kerempuh iz Zagreba gostovaće 26. i 27. aprila u Ateljeu 212 sa dve nove hit predstave – čuvenom komedijom “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” hrvatskog autora Ive Brešana i kultnom crnohumornom dramom “Maratonci trče počasni krug” savremenog srpskog pisca Dušana Kovačevića.

Režiju “Predstave Hamleta u selu Mrduša Donja” potpisuje jedan od najpoznatijih hrvatskih filmskih i pozorišnih reditelja Vinko Brešan, čije su komedije redovno obarale rekorde gledanosti u Hrvatskoj. U tom najpoznatijem primeru “teatra u teatru” hrvatske literature prokazuje se sav apsurd jednog društvenog poretka i, uopšte - vlasti kao takve.

Reč je o večnim temama književnosti - lopovluku, primitivizmu i pokvarenjaštvu, s jedne, i uzaludnoj ljudskoj težnji za idealom pravde, koja u sukobu s tim silama zla doživljava poraz, s druge strane.

U predstavi igraju: Goran Navojec, Borko Perić, Tihana Lazović/Mia Anočić Valentić, Ana Maras Harmander/Anita Matić Delić, Rakan Rushaidat, Filip Detelić, Hrvoje Kečkeš, Željko Königsknećt, Anita Matić Delić/Mia Begović, Maja Posavec, Luka Petrušić, Mario Mirković i Ivan Đuričić, a biće izvedena 26. aprila na sceni “Mira Trailović” Ateljea 212.



Kovačevićevi “Maratonci”, u režiji Ive Milošević, ruše sve rekorde gledanosti u “Kerempuhu”, a u predstavi igraju: Vilim Matula, Elizabeta Kukić, Nikša Butijer, Hrvoje Kečkeš, Luka Petrušić, Maja Posavec, Tarik Filipović, Filip Detelić, Mia Anočić-Valentić i Ivan Đuričić.

Reč je o predstavi nastaloj prema kultnoj drami prema kojoj je snimljen i istoimeni film, u režiji Slobodana Šijana, jedan od najgledanijih svih vremena na jugoslovenskom prostoru. Porodica Topalović, čije dijaloge znaju napamet mnoge generacije, već decenijama je svojevrsni kulturološki fenomen u regionu. Izvrsni dijalozi, fantastični likovi i začudan zaplet u kojem se ismejava smrt, ali i lažni moral u društvu, pronašli su mesto u opštoj kulturnoj svesti današnjice.

Predstava će biti igrana 27. aprila na sceni “Mira Trailović” Ateljea 212.

(SEEcult.org)

Pozdrav iz Doline gladi (2)



SAN PREDIZBORNE NOĆI

Piše: Vlada Paunović

Predizborna nedelja u Kragujevcu je zaista, po meni, bila u vezi sa teatrom. I to ne kao alegorija na širok dijapazon “glumatanja”, preciznije – “šmire” boraca za fotelje na svim nivoima, koji su poput biblijske najezde skakavaca preplavili grad, nego i direktno u vezi sa dva događaja, kojima sam bio svedok.

Prvi je javna debata “Kultura bez cenzusa”, koju su inicirali NVO “MillenniuM” i Narodna biblioteka “Vuk Karadžić” u Kragujevcu – u kojoj je i održana 19. aprila sa ciljem da kandidati za novi saziv lokalne vlasti kažu svoje viđenje kulturne politike grada u naredne četiri godine. Jer, u Kragujevcu se, kao i u Srbiji, uglavnom samo oni pitaju o tome. Metodološki sličnu inicijativu, pokrenuli smo pred prošle lokalne izbore, kroz širu akciju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), samo što je tada, u okviru javne debate “A, kultura?” u Knjaževsko-srpskom teatru, situacija bila daleko drugačija. “Izlaznost” političara na “crtu” kulturi tada je bila gotovo 95%, dok je ovoga puta, u Narodnoj biblioteci “izlaznost” bila sramna – 30% (samo su se predstavnici 4 izborne liste, od ukupno 15 pozvanih, odazvali).

Osim jasne poruke, koju su lokalni političari pokazali kulturi, kao i civilnom sektoru (mada je partner bila i Biblioteka, koja baštini tradiciju najstarije u Srbiji ovogodišnjim jubilejom - 150 godina biblioteke i 170 godina čitališta), istu takvu poruku su, samo civilnom sektoru, ali i sebi samima, uputili i predstavnici tzv. “zainteresovane javnosti u kulturi”, koja je u minimalnom broju podržala inicijativu. Ipak, i taj minimalni “izlazni” deo pretendenata na lokalnu vlast je najviše puta pomenuo upravo – teatar, kao oblast kojoj bi pomogli, ukoliko budu u prilici.

Drugi “teatarski” događaj je pretpremijera “Sna letnje noći” Knjaževsko-srpskog teatra, koju je “Nemac na privremenom radu u Kragujevcu” – Pjer Valter Polic (radio je u Kragujevcu “Romea i Juliju”, “Do gole kože”...) režirao povodom četiri veka od Šekspirove smrti. Priznajem da nisam veliki ljubitelj slavnog dramskog pisca (što ne znači da ga ne poštujem), mada mi je fantazija vilinskog sveta draga tema, ali najviše su me praćenju komada privukle najave menadžmenta najstarijeg srpskog pozorišta da se radi o (sic) – “najvećoj produkciji teatra u zadnjih trideset godina”. Drugim rečima, od polovine 80-ih godina prošlog veka, ovdašnji teatar je u Srbiji 2016. godine - kada građani i bukvalno nemaju hleba da jedu, kada su i zaposleni socijalni slučajevi, a kultura na najnižim mogućim granama, realizovao svoju najveću predstavu. Hajde da pogledamo tu produkciju, pomislih, jer mi je uvek bilo interesantno korišćenje tog termina od strane čelnih ljudi institucija kulture.



Termin produkcija se, po pravilu, od strane aktuelnih menadžera u kulturi ogleda samo kroz prizmu novca “kao glavnog jela”, “priloga po volji i ukusu” od kreativaca (režisera, pisca, glumaca), “začina” od tehnike i “mrve” promocije. Najviše lične, jer oni, po pravilu postavljeni po “partijskom ključu”, sebe stavljaju u epicentar.

Hrvatski dramaturg Darko Lukić definiše pozorišnu produkciju kao složen umetnički proces u kome producent ne proizvodi pozorišnu predstavu kao umetničko delo (što rade autori – umetnici), nego ostvaruje uslove za proizvodnju dela (Lukić 2006: 26). Po njemu, pozorište je najsloženiji umetnički izraz, zavisan od niza pojedinaca i njihovih međusobnih odnosa, društvenog konteksta, kako političkog, tako i finansijskog, te od sopstvene fleksibilnosti, jer... “predstava se svaki put ponovo stvara na licu mesta, pred očima gledalaca, pa je ona umetnički čin i javni skup u isto vreme, a zbog čega je izrazito sociološki definisana u svojoj suštini”. (Id: 27). Drugim rečima, produkcija nije samo u novcu, tekstu, ideji, ljudima, tehnici, efektima... nego u svemu zajedno, uz učešće možda i ključnog faktora – publike.

Sam model pretpremijere ili generalne probe, kako ju je lično reditelj Polic najavio pred početak na uvežbanom srpskom sa šumadijskim naglaskom (Evropljani znaju da izraze poštovanje publici), koristi se da se informišu pre svega mediji i stručna javnost o predstavi, odnosno da se vide njihove reakcije na delo, ali i da se u poslednjem momentu “izbrusi” neka stara nejasnoća ili doda “rezervno rešenje” reditelja. Zato mi je i bilo drago da 21. aprila upravo budem na pretpremijeri, jer sam u mom omiljenom segmentu analize – publici, očekivao neku vrstu elitne, teatarske javnosti. Zato me je i iznenadio “stampedo letnje noći”, koji je usledio po otvaranju ulaznih vrata najstarijeg teatra u Srba, jer je “elitna publika”, počela da preskače jedna drugu, ne bi li se domogla mesta, pošto su besplatne pozivnice imale feler – nisu sadržale informaciju o numerisanim mestima. A gde da tri sata provedeš, ne daj bože, stajući ili na pomoćnom sedištu, čak i ako ti je ukazana čast da budeš prvi koji gleda “najveću produkciju decenijama”.



Ovo sam i nekako mogao apstrahovati - imaginacijom o “publici gladnoj teatra”, da u daljoj analizi razvoja publike u Srbiji nisam imao zlehude sreće da lično prisustvujem noćnoj mori svake ozbiljne teatarske produkcije – teže alkoholisanom posetiocu hrama boginje Talije. Čovek je sve vreme pričao glasno sam sa sobom/glumcima/ili nečim višim u njegovoj glavi, vilinskim... što je predstavljalo pravi teror nad okolnom publikom, koja se inače naprezala da u zadnjem delu teatra (opet neadekvatna sala), zbog nedovoljne akustičnosti prati dijaloge glumaca. Pred sam kraj drugog čina, portiri su ga najzad identifikovali negde u sredini i udaljili uz aklamaciju i olakšanje ostale normalne publike i kako sam već drugi put za pet-šest poslednjih odgledanih predstava naleteo na “pijanca” van scene, palo mi je napamet da je Nebojša Bradić (ne kao ministar, nego kao upravnik) zaista imao dobre ideje po pitanju proterivanja alkohola iz teatra. Doduše, on je samo mislio na zaposlene, ali da je identifikovao i sličnu pojavu u publici, ne bi me čudilo da postavi pored biletarnice i volontera sa alkometrom...

U analizi same predstave, počeću prvo sa produkcijom, koja zaista jeste kvalitetna, ali je jednostavno – preobimna za scenu Knjaževsko-srpskog teatra. Asocijativno – kao kada biste na parking namenjen “jugu 45” pokušali da “uglavite”, na primer – “hamer”, jedno od jako popularnih vozila među novonastalim kragujevačkim kriminalnim gangom. Reditelj Polic, kao i svaki praktični Nemac, pokušavao je na sve moguće načine da reši kompresovanje obimne i zahtevne produkcije sa minijaturnom scenom Knjaževsko-srpskog teatra, koja nije mnogo napredovala od vremena knjaza Miloša. Šta vredi solidna podela, nadahnutost pojedinih glumaca, odlični kostimi, maske, scenografija, muzika i audio-vizuelni efekti... kada glumci maltene samo što ne popadaju sa scene. Lokalne “gradske oce” bi trebalo da je sramota što jedan od brendova grada kojim se stalno ponose kao – svitac pozadinom, decenijama dreždi u nekadašnjem Sokolskom domu, umesto da su bar pet procenata od minulih projekata (Susreti samoupravljača, Oktobarske komemoracije sa ugošćavanjem gostiju na nivou Samita nesvrstanih, serije “seljačke majke”, vašarski koncerti...) tokom svih ovih godina uložili u jednu novu, modernu zgradu pozorišta.



Policov rediteljski rukopis je prilično zanimljiv, jer je opšte poznatu Šekspirovu trodelnu komediju interesantno modernizovao sa postavkom scene, muzikom i videom, dajući neku vrstu ode, ne samo Šekspiru kao najpopularnijem dramskom piscu u svetu, nego centralnoj temi – ljubavi, ali kroz njeno linkovanje sa srpskim etnosom, što se najviše ogleda u muzici i plesu. Za moj ukus, ritam Polica je previše ravnomeran, jer je u prvom, gotovo dvočasovnom delu bio isuviše monoton, da bi tek pri samom kraju dao preko potrebnu dinamiku. Mislim da je za ovakav tip predstave krešendo bio pogrešan pristup, ali reditelj je tako jednostavno zamislio.

Po pitanju glume, od gotovo kompletnog ansambla Knjaževsko-srpskog teatra, scenom ubedljivo dominira Marina Stojanović u ulozi malog vilenjaka Puka, koja razbija monotoniju prvog dela, pokretom, glasom, igrom, energijom... U odnosu na njenu rolu “Gospođe ministarke” gde je (neočekivano) igrala “sa pola tona”, u Šekspiru je prosto “za koplje” odskočila na sceni.

Uz napomenu da je čitav ansambl bio na nivou, izdvojio bih po senzibilitetu još i Miodraga Pejkovića kao solidnog Oberona i posebno sjajan komičarski kvintet – Aleksandra Milojevića, Vladana Živkovića, Čedomira Štajna, Milića Jovanovića, Dušana Stanikića i Zdravka Maletića, koji su me u Šekspiru omiljenoj tehnici “predstave u predstavi”, kao naturščici – akteri komada o Piramu i Tizbi, iskreno nasmejali (ali ne zbog teksta, već zbog nadahnute igre).

Uz pomenutu scenografiju (Polic i Dorotea Mahr), kostime (Jelena Janjatović) i maske (Ana Kolbjanova), akcentovao bih još i moderan izbor muzike (Dragoslav Tanasković) i dizajn plakata (Goran Dimić).



Opšta ocena komada “San letnje noći” je da je zaista dobar, ali epiteti poput – “najveća produkcija decenijama” (u produkciju spada kada rade i vrhunski reditelji poput Bradića, očajnog ministra, ali izvrsnog zanatlije teatra) ili kako sam potom čuo – “kulturni događaj godine u gradu” jednostavno nisu na mestu, jer produkcija nije budžet, niti je Nova godina iza Uskrsa. Ali je zato predstava značajan pomak u krucijalnom segmentu decentralizacije kulture u Srbiji, koji se odnosi na razvoj jakih lokalnih kulturnih institucija sa sopstvenim produkcijama koje će na visok način zadovoljiti potrebe lokalne publike (bez gostovanja), ali isto tako moći da lokalni teatar sa puno titularnog ponosa (prvi teatar u Srba) predstave na drugim scenama.

Zadovoljan najvećim delom teatrom, po porvatku kući napravih grešku i pogledah po navici vesti. A onda se pojavi srpski “Oberon” na svim medijima, u svim gradovima, u svim sobama i baci čini na oči usnulih građana, da se ponovo omađijaju jedinim likom koga prvo (i stalno vide). A raščiniće ih neke druge letnje noći, neke druge godine, kada ovde bude bilo kao u njegovom snu...

Izvori i literatura:
1. Lukić Darko. (2006) Produkcija i marketing scenskih umjetnosti, Zagreb, Hrvatski centar ITI - UNESCO.
2. Sajt Knjaževsko-srpskog teatra: www.joakimvujic.com (pristupljeno 22.04.2016.)

Od Kolarčevih ideja do Kreativne Evrope



Ministarstvo kulture i informisanja Srbije pozvalo je sve aktere sektora kulture da što više koriste mogućnosti finansiranja projekata koje nudi program Kreativna Evropa (KE), čiji je značaj za razvoj domaće kulture i međunarodne saradnje ministar Ivan Tasovac uporedio sa značajem koji je svojevremeno imao Narodni univerzitet Ilije Milosavljevića Kolarca (1800-1878).

U Kolarčevoj zadužbini je 25. aprila i počeo dvodnevni Forum Kreativne Evrope, koji je okupio predstavnike institucija i nezavisnog sektora kulture, a nakon prošlogodišnjeg izdanja, predstavlja novu priliku za sveobuhvatno informisanje o potprogramima “Kultura” i “Mediji”, uspešnim primerima apliciranja i dosadašnjim rezultatima učešća Srbije u tom programu Evropske komisije za kulturu do 2020. godine.

Ministar Tasovac ocenio je da program KE, kao otvorena platforma koja služi razvoju kulture, jezika, inovacije, demokratije i saradnje, predstavlja danas za sve građane Evrope i Srbije ono što je Kolarčev Narodni univerzitet nekada predstavljao za Srbiju.

“Odgovarati zahtevima vremena, ali i stvarati, osvajati slobodu, usavršavati se, učiti i napredovati, boriti se za jednakost, razvijati kulturu i obrazovanje u Srbiji, to je bila zamisao Ilije Milosavljevića Kolarca kada je osnivao Narodni univerzitet”, rekao je Tasovac, ocenjujući da se od Kolarčevog vremena malo toga promenilo na nivou ideja, jer je i dalje neophodno razvijati slobodu, otvorenost i jednakost.

Tasovac je istakao da su domaći izdavači treći po uspešnosti na konkursima KE u Evropi, a izrazio je nadu da će i predstavnici ostalih sektora postići sličan uspeh. U tom smislu istakao je značaj rada Deska Kreativna Evropa Srbija, osnovanog pri Ministarstvu kulture nakon pristupanja Srbije programu KE u junu 2014, kao i novoosnovanog MEDIA deska, koji je započeo rad pri Filmskom centru Srbije, nakon pristupanja Srbije potprogramu “Mediji” KE krajem 2015.



Desk KE Srbija je, kako je istakao Tasovac, često primer dobre prakse koji navode i predstavnici Evropske komisije, pre svega zbog otvorenog i ambicioznog pristupa osmišlјavanju aktivnosti, a slično misle i međunarodni istraživači, poput organizacije KEA i Amsterdamskog univerziteta. Uspeh Deska, naglasio je Tasovac, meri se i u odnosu na broj domaćih organizacija koje učestvuju u programu KE, a porast njihovog broja je evidentan.

Tasovac je istakao i da je obezbeđivanje novih izvora finansiranja i novih konkursa jedan od prioriteta Ministarstva kulture.

U tom smislu je naglasio značaj konkursa koji su pokrenuti u proteklih par godina (Gradovi u fokusu, sufinansiranje projekata podržanih od međunarodnioh fondova, uključujući KE, finansiranje umetničkih dela u oblasti vizuelnih umetnosti, finansiranje mobilnosti umetnika i projekata koji bi bili ralizovani u Kulturnom centru Srbije u Parizu) kao novi instrumenti kulturne politike koji, kako je istakao, predstavljaju “veliki uspeh Ministarstva kulture i informisanja i Vlade Srbije”.

“Bez finansijske podrške s jedne i progresivnih demokratskih ideja sa druge strane nema razvoja”, rekao je Tasovac i pozvao sve aktere sektora kulture na saradnju sa Ministarstvom kulture i aktivnije učešće na konkursima KE kako bi realizovali projekte koji donose progres, koji su namenjeni svima, razvijaju publiku, pomažu društvu, čuvaju kulturno nasleđe, obezbeđuju saradnju i jačaju evropski duh i evropske vrednosti.

Na taj način je, kako je istakao, moguće zajednički osnažiti kapacitete sistema kulture u Srbiji i jačati međunarodnu saradnju, što predstavlja condicio sine qua non savremenog društva.



Dosadašnji rezultati učešća Srbije na konkursima KE (38 projekata u koje su uključene domaće organizacije i institucije) statistički su predstavljeni na izložbi u holu Kolarčeve zadužbine, a ukratko su ih na otvaranju Foruma predstavili i rukovodioci Deska KE i MEDIA Deska Dimitrije Tadić i Nevena Negojević, pozivajući sve zainteresovane da se uključe u raznovrstan program prezentacija, panela, radionica i konsultacija.

Prvi put na Forumu KE organizovano je i predstavljanje rezultata rada ekspertskih grupa u osam oblasti kulture: audio-vizuelno stvaralaštvo, vizuelne umetnosti, izvođačke umetnosti, muzika, nauka i teorija kulture i umetnosti, književnost, kreativne industrije i kulturna baština. Zadatak ekspertskih grupa bio je da izrade strateške analize oblasti sa fokusom na preporukama za razvoj međunarodne saradnje. Grupe eksperata, samostalnih i zaposlenih u javnim, privatnim i civilnim organizacijama, zasedale su nedelju dana pre Foruma, na kojem će biti predstavljeni i javno debatovani rezultati njihovog rada.



Budući da je Srbija odnedavno učesnica i potprograma “Mediji”, Forum je prva veća prilika za potencijalne korisnike da se informišu o mogućnostima učešća na ukupno 14 raspoloživih konkursa koji su, kako je istakla Nevena Negojević, namenjeni i filmskim profesionalcima sa iskustvom i mladim umetnicima. Od decembra 2015. godine, dvadesetak aktera iz Srbije učestvovalo je već na četiri konkursa potprograma “Mediji” (za filmske festivale, filmske projekte, razvoj publike i video igrice), čiji rezultati još nisu objavljeni.

Program Foruma KE obuhvata, između ostalog, i posebne prezentacije projekata podržanih u okviru potprograma “Kultura” u 2015. godini (izdavačke kuće Heliks, Klio, Laguna, Zavet i Dereta, Muzikološki institut SANU, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Arheološki institut u Beogradu i Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica, Kuda.org, Društvo arhitekata Beograda Magnetic field B i No Borders Orchestra).



Osim načina konkurisanja u okviru potprograma “Kultura” i “Mediji”, biće predstavljena i evropska nagrada za kulturnu baštinu Evropa Nostra i projekat Zavoda za zaštitu spomenika Niš “Selo Gostuša”, kao i programi Erasmus+, Horizont2020 i Kosme, te konkurs Fondacije “Jelena Šantić” i drugi potencijalni izvori finansiranja, kao i Vodič kroz potencijalne domaće i inostrane izvore finansiranja Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Na zatvaranju Foruma 26. aprila nastupiće Izvanredni Bob i WoO, umetnici koji su uključeni u evropsku SHAPE platformu za 2016. godinu, koja promoviše najzanimljivije audio-vizuelne projekte u Evropi i podržana je sredstvima programa Kreativna Evropa.

Desk Kreativna Evropa Srbija organizovao je i 2015. godine Forum Kreativna Evropa u Kolarčevoj zadužbini.

Program Foruma Kreativna Evropa 2016. nalazi se na sajtu Deska Kreativna Evropa Srbija, kao i u Kalendaru portala SEEcult.org i u PRILOGU, a ulaz je besplatan.

*Pročitajte i intervju sa Dimitrijem Tadićem za SEEcult.org u kojem govori o dosadašnjem učešću Srbije u programu KE, prednostima korišćenja tog fonda, ali i o izazovima sa kojima se suočavaju lokalni akteri kulturne scene.

(SEEcult.org)

Performativnost u sajber prostoru



Performativni razgovor “Istorija – Akcija – Kiborzi i drugi Drugi” biće odrzan 27. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu sa teoretičarkom umetnosti Anetom Stojnić, a posvećen je temama pokrenutim u njenoj knjizi “Teorija izvođenja u digitalnoj umetnosti” i drugim istraživanjima između sajber i nesajber prostora.

U performativnom razgovoru o performativnosti, liminalnosti i subverzijama tela u sajber prostoru, koji će sa Anetom Stojnić voditi u CZKD-u Ana Isaković, biće postavljeno pitanje ko danas – u doba društva (digitalne) kontrole, zauzima simboličko mesto kiborga iz sajberpank fikcije?

Još ranih 80-ih godina 20. veka Dona Harvej (Donna Haraway) izjavila je da je naša ontologija – ontologija kiborga i da nam ona daje našu politiku.

U postindustrijskom, postmodernom, biopolitičkom, informatičkom dobu, kako su naveli organizatori, nove elektronske, digitalne, sajber-tehnologije su promenile ljudsko iskustvo prostora, vremena i poimanja sopstenog tela. Razmatrajući diskontinuitete i kontinuitete između čoveka i mašine, biće reči o odnosu sajbertehnologije i fikcije, pojmu nesajber prostora, kao i praksama tehno-preformansa, sajberformansa i digitalnog performansa koje tretiraju subverzije i transgresije tela kroz odnos živog tela i tela avatara kao izvođača, ukidanje tela izvođača (samostalno izvođenje kompjutera) i izvođenje kiborga. U diskurzovnom okviru biopolitike i nekropolitike, biće otvorena pitanja politike liminalnih tela, liminalnih prostora i novih radikalnih subjektivnosti koje se mogu pojaviti u rekonfiguracijama od prirodnog, preko kulturalnog do tehnologškog tela.

Razgovor “Istorija – Akcija – Kiborzi i drugi Drugi” u CZKD-u deo je projekta “Performans: istorija, akcija” koji predstavlja seriju događaja tokom kojih značajni umetnici, teoretičari i istoričari umetnosti, koji svoj rad vezuju za performans, učestvuju u premijernim i ponovnim izvođenjima, diskusijama, predavanjima i različitim umetničkim i teorijskim formama događaja, osvetljavajući praksu performansa kao žive tradicije vizuelnih umetnosti na ovim prostorima, na savremen i kritički nacin.

S obzirom na istorijske aspekte umetnosti performansa i njenu poziciju u aktuelnim stvaralačkim trendovima i praksama na internacionalnoj umetničkoj sceni, prisustvo takve vrste produkcije u ovdašnjoj sredini se gotovo simptomatično tretiralo kao svojevrsna nestabilna, vaninstitucionalna i establišmentu preteća vrsta kreativne upotrebe van-umetničkih sredstava. U tom smislu, posebno je zanimljivo gotovo efemerizovano insistiranje na označavanju performansa kao novog i alternativnog umetničkog medija.

S druge strane, njegova višedecenijska izopštenost iz akademskih obrazovnih platformi dovela je do toga da se produkcija performansa od 1970-ih do danas vidi kao potencijalna pretnja hijerarhizovanim postojećim aparatima distribucije znanja. Anahrone težnje “vladajućih” akademskih struktura mogu se prepoznati, kako navode autori projekta, u pažljivim i uspešnim odbranama ideje o vaninstitucionalnoj sudbini tzv. nematerijalne umetnosti (u tom smislu performans je principijelno bio svrstavan u tradiciju konceptualnih praksi kasnih 1960-ih i 1970-ih godina) i to je, sa druge strane, dovelo do nemogućnosti istorizacije i evaluacije te, inače sasvim bogate, prakse na prostorima nekadašnje Jugoslavije i na lokalnim scenama zemalja koje su je nasledile.

Aneta Stojnić, teoretičarka, umetnica i kustoskinja iz Beograda, autorka je knjige “Teorija izvođenja u digitalnoj umetnosti: Ka novom političkom performansu” (FMK i Orion Art, Beograd, 2015.), kao i brojnih internacionalnih publikacija, umetničkih i kustoskih projekata.

Doktorirala je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2013. godine, a od 2015. ima zvanje docenta na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK) i mesto postdoktorskog istraživača na Akademji umetnosti u Beču, na programu za postkonceptualnu umetnost (PCAP). Tokom 2013/14. bila je postdoktorski istraživač na Univerzitetu u Gentu, u Istraživačkom centru za izvođačke umetnosti i medije (S:PAM).

Dobitnica je stipendije za gostujućeg doktoranta na Akademiji umetnosti u Beču 2013. godine, i umetničkih rezidencija u TanzQuartier-u u Beču 2011. i Kultur kontaktu u Beču 2012.

(SEEcult.org)

Umetnost je duga, život kratak



Izložba "Proces" umetnice Vesne Zarev biće otvorena 27. aprila u galeriji Perpetuum Mobile u Beogradu, a obuhvata radove koji prikazuju procesne faze stvaranja skulpturalne instalacije Ars longa vita brevis/Umetnost je duga, život kratak, u nameri pomeranja težišta sa finalnog produkta na ispitivanje procedura nastajanja centralnog rada tog opusa.

Rekonstrukcija proceduralnog puta vodi do zasebnih radova - faza procesa stvaranja, kao odgovora na pitanja iz čega rad proizilazi i da li je isključivo usmeren na finalnu produkciju.

Podsticaj za nastanak te serije radova, kako je navedeno u najavi, proističe iz iracionalnih impulsa, koji razumski nadzirani postaju autorefleksija analize prostora i vremena, telesnih i psihičkih stanja u nastojanju da se materijalizuje i prikaže momenat sistema beskonačnosti u datom prostornom i vremenskom okviru.

Proces čine radovi koji su u odnosu na proces nastajanja skulpturalne instalacije Ars longa vita brevis svrstani u tri celine: kompozicija dijagrama disanja, nacrti instalacije i skulpturalna instalacija.

Početna faza procesa stvaranja su dijagrami disanja, objedinjeni u kompleksnu kompoziciju, velikih dimenzija, grupisanjem zasebnih digitalnih printova, elektronski izvedenih grafikona na kojima su manuelno izvedeni crteži vežbi disanja, udah – vertikala, izdah – horizontala. Vizuelna struktura dijagrama disanja upućuje na dovođenje u vezu i polje međusobnog uticaja elektronskog i manuelnog crteža. Uvođenje matematički preciznog, elektronskog crteža u izvođački postupak ukazuje i na nastojanje prenošenja nemerljivog personalnog procesa disanja u merljiv grafikon.
Nacrti skulpturalne instalacije (varijacije skica, tehnički crteži i 3D prikazi) su povezujuća faza između dijagrama disanja i materijalizacije instalacije, kao i odluka o prevođenju dijagrama u plastičnu formu i sažimanju stvaralačkog procesa u jednom radu.

Skulpturalna instalacija Ars longa vita brevis je vizuelno rešenje kojim su objedinje faze stvaranja kroz formu krsta, pročišćenog ritma, zasnovanog na dinamici suprotnosti koja stvara sklad. Istovremeno, označava presek stvaralačkog procesa (koji ne podrazumeva i konačnost rada) i metaforički presek sistema beskonačnosti, materijalizovan momenat datog vremena.

Linija povezivanja radova te serije su prvenstveno uticaji koje vreme ostavlja na nas u realnom, duhovnom i kreativnom suočavanju sa prolaznošću i konstantama ljudskog rada i života.

Vesna Zarev (1977, Vranje) diplomirala je 1999. na Fakulteta umetnosti u Prištini (Odsek vajarstvo), na kojem je i magistrirala 2004. na istom odseku.

Samostalno je izlagala u Beogradu (Magacin u Kraljevića Marka, Haos, galerije Doma kulture “Studentski grad” i Studentskog kulturnog centra), Vranju (Narodni muzej, Galerija Narodnog muzeja) i Kragujevcu (Moderna galerija Narodnog muzeja). Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim grupnim izložbama, simpozijumima, kolonijama i radionicama.

Inicirala je i realizovala projekte koji se bave umetnošću u javnom prostoru.

Izložba će biti otvorena u galeriji Istraživačke stanice za savremenu umetnost "Perpetuum Mobile" do 15. maja.

(SEEcult.org)

Dizajn sa posledicama



Izložba hrvatskog grafičkog dizajnera Dejana Kršića “Šta, kako i za koga & tako dalje – grafički dizajn za savremenu umetnost” biće otvorena 27. aprila u Ateljeu Dado na Cetinju, a obuhvata radove nastale u saradnji sa kustoskim kolektivom Šta kako & za koga (WHW), kao i pojedine rađene za strane muzeje i domaće umetnike, te manji segment posvećen istoriji dizajna.

Izložba će biti otvorena uz promociju knjige Marka Goluba “Kritička kartografija” i njegov razgovor sa Kršićem u Crnogorskoj galeriji umetnosti, najavio je Narodni muzej Crne Gore.

Kršićeva izložba parcijalna je retrospektiva njegovog dizajnerskog rada koji se vremenski može grubo uokviriti od početka saradnje sa WHW 2000. godine do sadašnjeg trenutka, koji predstavlja, uslovno rečeno, treću etapu uzbudljive i produktivne karijere koja ukupno traje već tri i po decenije i, kako je naveo Golub u tekstu za katalog, sadrži dovoljno mitskih trenutaka za bar dva “normalna” opusa nekog grafičkog dizajnera.

Kršić je najpre prošao kroz sve faze hrvatske štampe kasnog socijalističkog perioda koje su bitne u kontekstu dizajna - od početaka u Studentskom listu, preko Poleta, Quoruma, Svijeta, Starta i Danasa. Usput je pratio i svog mentora Mirka Ilića kome je asistirao na dizajnu naslovnih strana ploča, a kasnije i sam realizovao nekoliko značajnih izdanja.

Paralelno, 80-ih je razvijao i vlastiti projekat Nova Evropa (NEP), konceptualno blizak raznim ograncima slovenskog pokreta Neue Slowenische Kunst, a lokalno duhovno najsrodniji dizajnersko-umetničkim fenomenima kao što su Studio Imitacija života i Greiner&Kropilak. NEP-ova filozofija i eklektična estetika, napojena u ono vreme sveprisutnim ođecima ruskog konstruktivizma, pop muzike i xerox kulture, infiltrirala se i u neke od Kršićevih mejnstrim porudžbina, ali njegovo ustrajanje na prepoznavanju simultanosti političkog, ideološkog i kulturnog konteksta, kako je istakao Golub, našlo je idealan okvir i platformu u kultnom magazinu Arkzin početkom 90-ih.

Drugačiji od svega ostalog, bar u lokalnim okvirima, Arkzin je bio jednako važan kao društveni, medijski i dizajnerski fenomen. Obeležio ga je nesuspregnuti aktivizam i kritički naboj, kao i sve radikalnija naklonjenost eksperimentima u tipografiji, prelomu, dizajnerskom tretmanu sadržaja itd, posebno u poslednjoj fazi sa Kršićem kao grafičkim, a potom i glavnim urednikom nečega što je u isto vreme bilo i pop i hermetično, i razigrano i strašno ozbiljno.



Istorija saradnje Kršića i WHW-a zapravo i počinje sa Arkzinom i jednim od niza izdanja proizašlih iz njegove kritičko-teorijske biblioteke – reizdanjem Marksovog i Engelsovog Komunističkog manifesta (1998), pomno odabrane nepodobne knjige, bauka za hrvatski politički kontekst kasnih 90-ih, čiju su ponovnu cirkulaciju skoro svi prećutali.

Kolektiv tada mladih kustoskinja, koji se okupio iza Arkzinove inicijative da se povratak Manifesta među Hrvate ipak nekako obeleži, uz podršku tek osnovanog Multimedijalnog instituta mi2 (Mama) i vremešne ustanove HDLU pod vizionarskim vodstvom Nevene Tudor, realizovao je te 2000. godine veliku međunarodnu izložbu nakon koje su njihova kustoska i Kršićeva dizajnerska aktivnost postale praktično neodvojive.

Naslov izložbe “Što kako & za koga / What How & for Whom” (u akronimu WHW), uzet je za ime grupe, a Kršić je ostao zvanični dizajner i saradnik u svemu što će kolektiv WHW raditi narednih 15 godina.

Kroz taj projekat i projekat posvećen Nikoli Tesli 2002. godine (Broadcasting), WHW je već snažno naznačio put kojim namerava ići i pitanja koja želi iznova da otvara, a tiču se repolitizacije umetnosti, potisnutog nasleđa i kontinuiteta radikalnih umetničkih pozicija koje teže društvenoj promeni. Ubrzo je preuzimanjem programa Galerije Nova, WHW dobio trajni stožer za aktivnosti koje nisu nimalo izgubile na intenzitetu u jeku sve većih međunarodnih izložbenih projekata, poput Kolektivne kreativnosti u Kunsthalle Fridericianumu u Kaselu (2005), Istanbulskog bijenala – Od čega čovek živi? (2009) ili Stvarno korisno znanje u Muzeju kraljice Sofije u Madridu (2014).

WHW je već desetak godina bez ikakve sumnje najprominentniji hrvatski kustoski tim sa zavidnim internacionalnim uticajem i, kako je naveo Golub, divno je da nisu otišli negde drugde ili se, zajedno s Kršićem, kako on to kaže – “međusobno poubijali”.

I dok WHW u toj svojoj inicijalnoj fazi možda duguje Arkzinu povod svog okupljanja i početna diskurzivna polazišta i medijske strategije, a zahuktaloj atmosferi nezavisne civilne i kulturne scene na prelazu veka - smisao za solidarnost, zajedništvo i umrežavanje, cela Kršić+WHW dizajnersko-kustoska simbioza zapravo je od samog početka našla vlastiti autentični smisao postojanja, vlastiti teorijski i vizuelni jezik. Delom i zato što je Kršić u njima imao nekoga ko slično promišlja odnos kulture, umetnosti, politike i ideologije, a delom zato što je WHW-ova strategija brzog i konzistentnog organizovanja niza malih taktičkih zbivanja oko velikih tema jako trebala okretnog grafičkog dizajnera koji će svim tim sadržajima udahnuti komunikacijsku oštrinu.



U atmosferi globalnog smirivanja ekspresivne dekonstruktivističke dizajnerske retorike 90-ih u korist nekog novog smisla za red, Kršić je, izgleda, s WHW-om ponovno otkrio i onu svoju početnu ljubav prema likovnom repertoaru sovjetske avangarde, ali na nešto drugačijim pozicijama od onih koje je imao 80-ih s Novom Evropom. WHW-ovo zanimanje za repolitizaciju umetnosti bilo je u potpunosti komplementarno sa istorijskom idejom korišćenja apstraktnog/modernog likovnog jezika u svrhu zagovaranja političke promene, koja je u kasnijim odjecima izgubila svaku ideološku oštricu, naveo je Golub.

WHW-ov odmak od uštogljene institucionalne kustoske prakse u smeru projekata koji imaju širu društvenu relevantnost, kao i stalnog otvaranja mnoštva malih frontova (predavanja, diskusija, malih izložbi, velikih izložbi, brzih rošada na relaciji između zagrebačke Galerije Nova i koje god druge međunarodne institucije) - umesto igranja na kartu jednog, reprezentativnog izložbenog/umetničkog proizvoda, sam je po sebi otvorio stimulativno polje za Kršićevu dizajnersku produkciju, ali i primorao ga na stalno osvežavanje repertoara postupaka, vizualnih referenci, načina rešavanja lejauta, izbora tipografskih pisama i sl. Bezbroj letaka, razglednica, brošura, knjiga, kataloga, novinskih izdanja – svemu tome morao je udahnuti auru urgentnosti, progresivnosti, važnosti, dinamičnosti, radikalnosti… Kršićev specifičan lični i dizajnerski senzibilitet doneo je na sto još jedan adut koji kustoskinje iz WHW sebi nikada nisu mogle priuštiti, jer su sebe i svoja nastojanja, kako je naveo Golub, uvek shvatale pomalo previše ozbiljno.

Kao što se Kršićev rad poslednjih 15 godina ne može zamisliti bez WHW-a, tako se ni komunikativnost, vidljivost i javni učinak WHW-ovih projekata ne može zamisliti bez Kršićeve dizajnerske imaginacije, smisla za humor, elokvencije u baratanju najrazličitijim ikoničkim referencama i odavno prisutnog pop-senzibiliteta koji je uspeo da efektno animira i one neprobojnije među WHW-ovim tezama i konceptima.

Deleći sa WHW-om i interesovanje za “potisnutu tradiciju”, Kršić je u neke projekte uspeo da implementira i određene refleksije svog vlastitog zanimanja za istoriografiju dizajna. U slučaju WHW-a, najočigledniji primer su Novine Galerije Nova, nastale delom iz pragmatičnih razloga, a delom kao omaž Novinama Galerije SC i celom dizajnerskom, ali i ideološkom kontekstu koji ih čini zanimljivim i važnim.



Razmišljajući o tome, u izložbu koju će videti posetioci na Cetinju uvršten je, osim rada za WHW i za niz stranih muzejskih institucija i nekoliko domaćih autora i umetnika, i mali segment o Kršićevom bavljenju istorijom dizajna – od izložbe Mihajla Arsovskog u Galeriji SC, retrospektive i monografije Mirka Ilića, do opet hibridne izložbe Designed in Croatia, održane u prostoru Hrvatskog dizajnerskog društva pre šest godina, koja je verovatno označila početak danas rasprostranjenijeg trenda dizajnerskog kuriranja, praktičara istraživača u potrazi za svojim dizajnerskim “precima”, naveo je Golub povodom Kršićeve izložbe koja je premijerno predstavljena u galeriji HDD-a u Zagrebu u maju 2015. godine.

Rođen 1961. u Sarajevu, Kršić je diplomirao istoriju umetnosti i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a radi kao grafički dizajner, publicista i prevodilac. Član je HDD-a, a od 2008. zaposlen je na Odseku za dizajn vizuelnih komunikacija UMAS u Splitu. Imao je nekoliko samostalnih i grupnih izložbi (u Zagrebu, Ljubljani, Rijeci, Beogradu...), te učestvovao na niz kolektivnih izložbi i video festivala.

Osim saradnje sa WHW, dizajnira i za međunarodne umetničke projekte i institucije (dizajn kataloga Love it or Leave It, V Cetinjsko bijenale, 2003; vizuelni identitet i publikacije Van Abbemuseum, Ajndhoven, Holandija, 2005-2009; monografija There’s Gonna Be some Trouble... 5 years Rooseum Book, Rooseum Centre for Contemporary Art, Malme, Švedska 2007; Personal Cuts, Carré d’Art, Nim 2014, Francuska…). Autor je teksta publikacije o Borisu Bućanu (HDD, Zagreb 2006), a priredio je i napisao i monografiju Mirko Ilić: strip / ilustracija / dizajn / multimedija (AGM & Profil International, Zagreb 2008.); američko izdanje Fist to Face (Print Books, F+W Inc, Njujork 2012), te bio autor koncepcije izložbe Mirko Ilić: strip / ilustracija / dizajn / multimedija (Zagreb, 2008, Rijeka, Maribor, Tuzla)

Član je kustoskog tima izložbe Socijalizam i modernost (Ljiljana Kolešnik, Dean Duda, Sandra Kržić Roban, Dejan Kršić) održane u MSU u Zagrebu 2011.

Kršićeva izložba u Ateljeu Dado organizovana je u okviru četvrtog FLUID dizajn foruma koji zvanično počinje 26. aprila na Cetinju, u organizaciji Narodnog muzeja Crne Gore i Fakulteta likovnih umetnosti.

Gostovanje Kršićeve izložbe, koja će biti otvorena do 12. maja, podržali su Gradski ured za kulturu, obrazovanje i sport Zagreba i Ministarstvo kulture Hrvatske, a program HDD galerije je sufinansiran sredstvima zaklade Kultura nova.

(SEEcult.org)

Produžen konkurs za Mangelos



Konkurs za nagradu “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2016. godinu, koja se dodeljuje mladim vizuelnim umetnicima u Srbiji, produžen je do 6. maja.

Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos” dodeljuje se za osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju u kontinuitetu, a namenjena je umetnicima do 35 godina života, koji se aktivno bave umetnošću.

U organizaciji Remonta – nezavisne umetničke asocijacije iz Beograda i Fonda “Ilija & Mangelos” iz Novog Sada, nagrada "Dimitrije Bašičević Mangelos” podrazumeva osmonedeljni studijski rezidencijalni boravak u Residency Unlimited u Njujorku, kao i samostalnu izložbu u Beogradu.

Nazvana imenom značajnog umetnika, rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije, nagrada "Dimitrije Bašičević Mangelos” biće ove godine dodeljena jubilarni, 15. put.

Prijavljivanje je preko sajta nagrade “Mangelos”, na kojem se nalaze i svi detalji o uslovima, koje je moguće pronaći i u rubrici Konkursi portala SEEcult.org.

Žiri koji čine: Ana Bogdanović (istoričarka umetnosti, Odeljenje za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, Beograd), Marko Marković (umetnik, dobitnik nagrade "Mangelos" za 2015. godinu), Milica Pekić (istoričarka umetnosti i kustoskinja, Kiosk - platfroma za savremenu umetnost, Beograd), Ivana Vaseva (istoričarka umetnosti i freelance kustoskinja, Skoplje) i Suzana Vuksanović (istoričarka umetnosti i kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad), odabraće do pet finalista sa kojima će obaviti intervjue kako bi odlučio o dobitniku/ci nagrade.

Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos” deo je mreže YVAA (Young Visual Artists Awards) koja deluje u svim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u Albaniji, Bugarskoj, Češkoj i Slovačkoj.

(SEEcult.org)

Naučno o Nadeži Petrović



Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu organizovala je 27. aprila regionalni naučni skup posvećen Nadeždi Petrović (1873-1915), srpskoj slikarki koja je bila pokretač i akter nekih od najznačajnijih umetničkih manifestacija na početku 20. veka. Skup je održan u ambijentu izložbe “Valjevo – grad bolnica (1914-1915)” Narodnog muzeja Valjevo, u čijoj postavci istaknuto mesto zauzima Nadežda Petrović, kao dobrovoljna bolničarka koja je tragično preminula od tifusa 3. aprila 1915. u Valjevu.

Nadežda Petrović je, kako su istakli organizatori, prva u nacionalnoj umetnosti u potpunosti otkrila slikarsku misiju transponovanja prirode u sliku, i gotovo podjednaku pažnju posvetila angažmanu na nacionalnom i političkom planu. Kao rodonačelnica srpskog modernizma, ostala je nepresušan izvor novih tumačenja. Iz tog razloga, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je i organizovala naučni skup posvećen Nadeždi Petrović kao svečanu završnicu obeležavanja stogodišnjice njene smrti nizom aktivnosti tokom 2015. godine.

Slikarstvo Nadežde Petrović, njeni likovno-kritički tekstovi, fotografski rad, bogata sačuvana prepiska, angažavanost za nacionalna i ženska prava, nude široko polje recepcije i interpretacije, što su pokazali radovi stručnjaka iz Ljubljane, Zagreba, Splita, Beograda, Valjeva, Čačka i Novog Sada, objedinjeni i u posebno za tu priliku objavljenom zborniku, koji pruža mogućnost sveobuhvatnijeg sagledavanja života i dela Nadežde Petrović sa aspekta istorije umetnosti, istorije, fotografije i zadužbinarstva.

Razmatranja bogatog i višeznačkog umetničkog i društvenog angažmana Nadežde Petrović obuhvataju novo čitanje njenog ranog opusa odnegovanog u okrilju nemačkog simbolizma; doprinos Nadežde Petrović i njenog prijatelja, hrvatskog vajara Ivana Meštrovića u oblikovanju nacionalne umetnosti, kao i njihovu jasnu svest o potrebi promocije nacionalnog umetničkog izraza u zemlji i inostranstvu; isticanje ideje južnoslovenskog kulturnog i političkog jedinstva; zatim analizu okolnosti pod kojima je kroz odnos između slovenačkih umetnika i Nadežde Petrović formiran modernistički kanon, posebno doprinos Riharda Jakopiča, bliskog prijatelja Nadežde Petrović, u idejnom usmerenju Jugoslovenske umetničke kolonije; kontekstualizaciju rada Nadežde Petrović na osnivanju Sićevačke umetničke internacionalne kolonije sa aktivnostima evropskih umetničkih kolonija oko 1900. godine; recepciju progresivnih ekspresionističkih tendencija u Nadeždinom delu u savremenoj hrvatskoj likovnoj kritici; prvi put objedinjeno iznošenje u javnosti podataka o porodičnoj zaostavštini slikarke u Narodnom muzeju u Čačku, te zanimljivu istoriju osnivanja Umetničke galerije “Nadežda Petrović”.



Naučni skup o Nadeždi Petrović i otvaranje mnogih pitanja o njenom stvaralaštvu predstavlja pokušaj pronalaženja puta ka odgovoru šta danas znači Nadežda Petrović na celokupnom prostoru na kojem je delovala - od Ljubljane, preko Zagreba, Splita, Kosova, do Makedonije.

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, koja čuva 14 slika Nadežde Petrović, premijerno je prikazala u periodu od 2013. do 2015. godine izložbu “Nadežda Petrović: s obe strane objektiva” autorke dr Jasne Jovanov, kojom je obeležila 140 godina od slikarkinog rođenja. Izložba je gostovala potom u više gradova u Srbiji (Beograd, Čačak, Niš, Valjevo, Inđija, Velika Plana, Smederevska Palanka…), kao i u Muzeju savremene umetnosti u Banjaluci. U 2016. godini nastavljaju se gostovanja, između ostalog, i u Modernoj galeriji u Zagrebu.

Ta postavka obuhvata fotografsku zaostavštinu Nadežde Petrović nastalu između 1901. i 1913. godine, kao i fotografije na kojima je ona u različitim značajnim etapama života i stvaralaštva, često u društvu umetnika iz Zagreba i Ljubljane, kao što su Ivan Meštrović, Rikard Jakopič ili Ivan Grohar.



Rođena u Čačku 1873. godine, Nadežda Petrović se 1884. preselila sa porodicom u Beograd, gde je 1891. završila Višu žensku školu. Sledeće, 1892. godine, položila je ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postala učenica u ateljeu Đorđa Krstića. Tokom 1896/97. godine pohađala je školu kod Kirila Kutlika, a 1898. započela školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Već 1900. imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu.

Potom je 1901. započela rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu, a od 1904. angažovala se ponovo u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905).

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama (Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i na Jesenjem salonu u Parizu).



U Beogradu je 1912. otvorila slikarsku školu i učestvovala na četvrtoj Jugoslovenskoj izložbi.

Razvijajući se kao slikarka, prikazala je svoje vreme i njegove likovne tokove kroz jedinstven doživljaj prirode ugrađen u neprekinut razvojni tok, u četiri razdoblja: minhensko (1898-1903), oličeno građenjem ličnog stila; srbijansko (1903-1910), gde pejzaž i čovek ostaju prevashodna tema, a koloristički ekspresionizam dobija prevagu; parisko (1910-1912), u kojem ostvaruje sintezu ekspresionističko-fovističke poetike. U ratnom razdoblju (1912-1915), slikana vizija oličena je u svedenosti i izrazitom intenzitetu palete.

Naučni skup o Nadeždi Petrović organizovan je pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vojvodine, uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije.

(SEEcult.org)
http://www.seecult.org/files/Nadezda-Petrovic_heroina-moderne.pdf

Kriza kao srednje ime



Koprodukciona komedija “Burek” reditelja i scenariste Vladana Nikolića, srpskog autora koji živi i radi u Njujorku, biće premijerno prikazana u Beogradu 5. maja, a u internacionalnoj ekipi su i srpski glumci braća Sergej i Branislav Trifunović, čiji filmski junaci kreću na letovanje u Grčku sa budžetom od jednog evra dnevno, uz zalihu konzervi u prtljažniku “spačeka”.

Plakat filma nosi slogan “Iako je kraj sveta, mi smo dobro”, a Sergej Trifunović tim povodom kaže: “Ja bih samo dodao - Hvala na pitanju”.

“Mislim da to dolazi odavde. Bez obzira što ovo nije srpski film, Nikolić je ipak naš čovek, potekao iz balkanskog mentaliteta. Pošto se ovde sve raspada poslednjih ne znam već koliko godina ili decenija - kada neko kaže kriza, prosto se nasmejem. Mislim, kriza je naše srednje ime”, izjavio je Sergej Trifunović u razgovoru sa novinarima na promociji filma “Burek” 28. aprila u beogradskom klubu “Radost”.

Uporediši 90-te i 2000-te, primetio je da je “sve isto, to su male nijanse”.

“Verovatno neće još dugo biti dobro u ekonomskom i svakom drugom smislu, ali mi smo i dalje dobro, hvala na pitanju. Iako nas niko ništa nije pitao. Ta rečenica pokazuje i naš balkanski prkos da se preživi uprkos svemu. Kriza jeste, ali primećuješ da su kafane i dalje pune, nigde punije nego kod nas”, rekao je Sergej Trifunović.



Što se tiče “Bureka”, rekao je da je to “mali, nezavisni film, dosta sladak, jedna topla ljudska komedija”.

“Pod nekim čudnim okolnostima, gde ekonomska kriza i crne vesti huče u bekgraundu, gomila ljudi sa raznih strana sveta sreće se na malom grčkom ostrvu Kronos. Tu je američki milijarder koji je pristupio nekoj sekti, a vođa sekte tvrdi da će uskoro kraj sveta i da će jedino preživeti to ostrvo. Tu je i tip koga je izbacila olupina broda, a koji ima amenziju, pa onda dve ‘zamze’ Lolek i Bolek koji su krenuli na more spačekom, imaju budžet od jednog evra dnevno, ali su poneli neke sardine od kuće. Rešili su da poj… sve što hoda na dve noge, ali su se prešli što su umesto na Ios otišli na Kronos. Sve u svemu, prilično je veselo”, ispričao je Sergej Trifunović.



Snimanje sa bratom, sa kojim je prvi put zajedno na filmu, opisao je kao divno.

“Ovo je stvarno najlepši posao na svetu – sedimo na plaži, snimamo nas dvojica i zezamo se. Nismo bili u rudniku. Realno, kako može da bude nego dobro”, dodao je.

Sa Vladanom Nikolićem je već sarađivao u filmu “Ljubav” (Love) iz 2005. godine, čija se radnja - u žanru drame i trilera, dešava u Njujorku, a premijerno je prikazan na festivalu u Veneciji.

“Nikolić je interesantan tip, predaje film i nove medije na Novoj školi i Njujorškom univerzitetu. Napisao je i režirao tri-četiri filma i svakako zna šta radi. On jeste srpski autor, ali dosta dugo živi i radi napolju i naravno da ima neke malo drugačije standarde u odnosu na ono što zovemo srpski film, šta god to značilo”, izjavio je Sergej Trifunović o reditelju, koji potpisuje i filmove “Burn”, “The City”...



Branislav Trifunović je rekao da su od junaka filma “Burek” napravili dva različita čoveka, koji imaju svaki svoj tempo i svoj ritam.

“Nismo se trudili da pred kamerom budemo mi privatno, nego da napravimo dva lika koji su seli u ‘dijanu’, otišli u Grčku i žele da provedu što više vremena na moru. Snalažljivost je tu kao tipična ne samo za njih dvojicu, nego za sve likove koji se snalaze da preguraju to što im se dešava. Ono što je najmanji zajednički sadržilac je burek, nešto što ih spaja i oko čega se svi slažu da je dobro. Mislim da u principu treba tražiti te stvari oko kojih svi možemo da se složimo. Koliko god da ih malo ima”, izjavio je Branislav Trifunović.

Prema njegovim rečima, “Burek” je film za publiku širokog profila, sudeći prema reakcijama posle premijere u Grčkoj, na festivalu u Atini 2015. godine.

“Ovo je jedan od onih filmova posle kojih se ljudi osećaju dobro. Od 7 do 77 godina. Nenametljiv, nepretenciozan, a ostavlja divnu misao u glavi”, izjavio je Branislav Trifunović.

Kako je saopštio distributer “Megakom film”, glumci iz Grčke, Srbije, Amerike i sa Kipra na originalan i duhovit način predstavljaju kroz priču filma svako svoj narod. Pritom svako od likova upoznaje nekog novog, ko mu menja život, a upoznaju se na porciji bureka.

U glumačkoj ekipi su i Vilijam Liroj, Katerina Misihroni, Džejson Grečanik, Jorgos Nanuris i drugi.

Direktor fotografije je Vladimir Subotić, muziku potpisuje Skaj Vikler (Sky Wikluh), a producent je Marios Piperides.

Premijera će biti 5. maja u bioskopu Cineplexx u tržnom centru Ušće, a karte su već u prodaji.

(SEEcult.org)