Vesti iz sveta umetnosti

Novi mjuzikl Sweet Charity na Terazijama



Novi mjuzikl u Pozorištu na Terazijama “Sweet Charity”, čija je premijera 29. januara, angažuje 80 izvođača - glumaca, pevača, igrača, muzičara, a sa tehničkim saradnicima imaće ukupno oko 140 učesnika, pa će biti najmnogoljudnija predstava u proteklih nekoliko decenija, ističe upravnik tog beogradskog muzičkog teatra Aleksandar Đaja.

Predstavom “Sweet Charity” nastavlja se svojevrsni omaž slavnom brodvejskom koreografu Bobu Fosiju i njegovoj poetici džez baleta, jer se na Terazijama već uspešno izvode njegovi najpoznatiji mjuzikli "Kabare" i "Čikago".

Predstava “Sweet Charity” nastala je u Njujorku 1966, na osnovu filma Federika Felinija "Kabirijine noći" iz 1956. godine. Autori su, uz Fosija kao idejnog tvorca, koreografa i reditelja, kompozitor Saj Kolmen i scenarista Nil Sajmon. Predstava je prvi put izvedena na Vest Endu 1989, a na Brodveju obnovljena 2005. godine.

Za beogradsku postavku reditelj Mihailo Vukobratović je adaptirao tekst sa Slobodanom Obradovićem, koji ga je preveo i prepevao songove.

Dramaturg je Željko Jovanović, muzičke aranžmane radili su Ivan Ilić i Milan Nedeljković, koji je i dirigent, koreograf je Milan Gromilić, scenograf Geroslav Zarić, a kostimografkinja Tatjana Radišić.

Naslovnu ulogu, igračicu iz noćnog kluba sumnjive reputacije, ali devojku čiste duše i punu optimizma, igra Milena Živanović, koju kolege sa scene najavljuju kao novu zvezdu muzičkog pozorišta.

Partneri su joj Nikola Bulatović, Mina Lazarević, Ivana Knežević, Duško Radović i drugi, a male, ali vrlo slikovite uloge igraju veterani – nekadašnja prvakinja Pozorišta na Terazijama Tatjana Bošković i, prvi put u mjuziklu, Branko Cvejić.

U ansamblu su i svi članovi Pozorišta na Terazijama – dosadašnji stipendisti projekta 11 zemalja i američke plesne škole The Jacobs Pillow, sa kojom ovaj teatar sarađuje već deset godina.

Prema rečima Vukobratovića, "Sweet Charity" je priča o potrazi za ljubavlju mlade žene koja luta tamnim meandrima velikog grada baveći se "najstarijim zanatom" na svetu.

"Uprkos svim nedaćama koje je prate kroz život, gorkim događajima i udarcima sudbine, Čeriti je sačuvala dečju nevinost i spontanost. Ona uspeva da nađe tračak svetla i da krene dalje, sa verom da negde tamo, iza duge, postoji ono za čim čezne, da postoji dobrota i da postoji čovek koji je u stanju da je voli i koga je ona u stanju da voli. To je upravo ono što danas nedostaje čovečanstvu koje pati zbog otuđenosti i nedostatka empatije u svetu digitalizovanih emocija", izjavio je Vukobratović 26. januara na konferenciji za novinare.

Mlada glumica Milena Živanović rekla je da joj je drago što se našlo prostora za bavljenje malim velikim ljudima.

"Čeriti je nepopravljivi optimista, veruje u ljubav, toliko je iskrena da samo možemo da joj se divimo, mada nam je malo i žao, jer znamo kako će proći", rekla je ona o svom liku, dodajući da je kroz rad na predstavi i sama postala plemenitija prema ljudima oko sebe.

Milan Gromilić je rekao da je pokušao da prenese stil koji je učio u Americi i viziju svog omiljenog koreografa.

"Fosi je uvek imao šta da kaže, kod njega to nije samo igrački korak", istakao je Gromilić.

Ivan Ilić je izjavio da su Milan Nedeljković i on imali zadatak da osavremene muzičku matricu iz 60-ih godina 20. veka, da dodaju moderniji zvuk, čuvajući šarm originala, a sve sa ciljem da publika izađe emotivno probuđena.

Iako mnogoljudna, predstava nema tešku scenografiju, pa su moguća gostovanja.

Pozoriše na Terazijama je proteklih godina bilo redovan učesnik festivala u Opatiji, gde su veoma dobro primljeni mjuzikli "Producenti", "Glavo luda", "Čikago".

Međutim, kako je za SEEcult.org izjavio upravnik Đaja, neizvesno je da li će na leto taj festival u Hrvatskoj biti ponovo održan, zbog materijalnih problema.

U medjuvremenu, kako je najavio, Pozorište na Terazijama se sprema za put u Makedoniju, gde će u martu dva puta u Skoplju izvesti svoj veliki hit "Mama Mia!"

Nakon premijere mjuzikla "Sweet Charity", prva repriza je 31. januara.

(SEEcult.org)

Kulminacija požeške sage



Višemesečni pritisci novih požeških vlasti na Kulturni centar Požega i direktorku Slađanu Petrović Varagić kulminirali su predlogom novog Upravnog odbora te ustanove kulture za njeno razrešenje. Taj predlog bi još trebalo da razmotri lokalni parlament, koji je ranije već odbio da usvoji Program rada KC Požega bez odgovarajućeg obrazloženja.

Predlogu za razrešenje Slađane Petrović Varagić - ugledne istoričarke umetnosti, kustoskinje i uspešne, nestranačke direktorke, kojoj mandat traje do juna 2018. godine, prethodilo je 22. januara konstituisanje UO KC Požega koji većinom čine predstavnici stranaka vladajuće koalicije. UO je pritom, kako je saopštio KC Požega, imenovan kršenjem Zakona o kulturi – člana 41. koji nalaže da se članovi upravnih odbora imenuju iz reda “istaknutih stručnjaka i poznavalaca kulturne delatnosti”.

UO je na konstitutivnoj sednici usvojio Program rada KC Požega za 2016. godinu, koji se ne razlikuje mnogo od onoga koji je lokalni parlament odbio da usvoji 24. decembra 2015. Takođe, UO je usvojio i Finansijski plan KC Požega za 2016.

Već na prvoj sednici UO otvorena je diskusija o “moralnoj odgovornosti direktorke” za medijsku i kampanju na društvenim mrežama koju je navodno vodila protiv predsednika opštine Milana Božića, kao i o odgovornosti za mali broj glasova odbornika (ukupno 12) koji su joj na prethodnoj sednici SO Požega dali poverenje po pitanju programa.

Predsednik UO Sreten Majstorović, koji je poljoprivredni tehničar i odbornik u SO Požega, pozvao je direktorku da podnese ostavku zbog moralne obaveze i odgovornosti za takav ishod glasanja odbornika koji je, kako je ocenio, pokazao da “trenutna skupštinska većina neće nju kao direktorku i neće njen program”.

Majstorović je pročitao i razlog koji bi mogao biti naveden za razrešenje i naveo da je to “neostvarivanje planova rada i razvoja ustanove”, iako Program KC Požega za 2016. još nije bio ni usvojen. Ipak, od inicijative za smenu se odustalo kada je postalo jasno da neće dobiti većinu glasova.

Predsednik UO zakazao je ubrzo novu sednicu, koja je održana 26. januara, a pod tačkom “razno” ponovo je pokrenuta inicijativa za razrešenje direktorke, sada na osnovu predloga zamenika predsednika Dragomira Čolića, ekonomiste i poreskog inspektora u penziji, koji je u UO imenovan ispred SNS-a. Čolić je, kako je podsetio KC Požega, bio i član “partijske inspekcije” koju je ranije formirao predsednik Opštine Milan Božić i poslao da kontroliše finansijsko poslovanje KC Požega, nakon što je Slađana Petrović Varagić odbila da podnese ostavku na njegov zahtev i demantovala sve tvrdnje koje je javno iznosio o radu KC Požega i Gradske galerije.

Kao novi razlog za razrešenje direktorke, Čolić je naveo to što KC Požega nije iskoristio pravo na povraćaj plaćene akcize za utrošenu 1,5 tonu gasnog ulja za grejanje sale bioskopa, koliko potroši godišnje. Praktično, zamereno je što KC Požega nije iskoristio to pravo, koje potencijalno može da ostvari, ali i ne mora, iako su i u ovom slučaju sredstva od akciza ostala u budžetu Republike Srbije.

Predlog Čolića prihvaćen je većinom glasova (6) i dalje se upućuje opštinskom veću i SO Požega, kao i Administrativno-mandatnoj komisiji.

Uz Majstorovića i Čolića, za predlog za razrešenje direktorke KC Požega glasali su i hemijska tehničarka i odbornica u SO Požega (SNS) Dragana Bralović, tonac Radija Požega Saša Jovičić (imenovan ispred DSS), penzioner Dragan Pavlović (SPS) i vodič u galeriji Verica Jovanović.

Političke protiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su prethodnih meseci Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, te mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture konstatovalo je da je poziv Slađani Petrović Varagić da podnese ostavku zasnovan na krajnje paušalnoj i nekompetentnoj oceni njenog rada.

NSK je upozorio da je napad na Slađanu Petrović Varagić i instituciju koju vodi posebno opasan, jer “može poslužiti kao primer političkog ugrožavanja autonomije gradske ustanove kulture i pogubnom pokušaju njenog partijskog svojatanja i u drugim sredinama”.

Nedavno je lokalnim vlastima predata i peticija sa više od 2.000 potpisa građana, koji izražavaju podršku radu KC Požega na čelu sa Slađanom Petrović Varagić, koja je izabrana za direktorku na osnovu konkursa raspisanog prema Zakonu o kulturi.

*Foto: Fb

(SEEcult.org)

Simbolika raskršća



Izložba slika “Raskršća” Mile Gvardiol biće otvorena 27. januara u Galeriji ULUS u Beogradu, a obuhvata triptihe velikog formata čija se tema može slojevito iščitavati.

Reč je o slikama dimenzija 3x100x70 cm i 3x120x 85 cm, izvedenih u u poslednje dve godine u tehnici ulјe na platnu, koje ukazuju na simboličku važnost raskršća.

“Jer, nisu li naša bića raskršća na kojima se suočavaju različiti aspekti naših identiteta? Sklona egzaktnoj opservaciji i analizi, Mila Gvardiol izbegla je opšta mesta i ikoničke patente geometrijske apstrakcije tako što je aktivirala individualnu mitologiju i ispovest unutrašnjeg vida. Ona, dakle, predočava unutrašnje duhovno i duševno raskršće i tako posmatraču osetlјivog duhovnog sastava otvara nove likovne obzore prostorno-iluzionističke fenomenalnosti”, naveo je u predgovoru kataloga izložbe Dragan Jovanović Danilov.



Mila Gvardiol diplomirala je 2004. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu na Odseku zidno slikarstvo, u klasi profesora Slobodana Đuričkovića, a doktorirala 2012. na Interdisciplinarnim studijima Univerziteta umetnosti u Beogradu - na Odseku za digitalnu umetnost.

Zaposlena u zvanju docenta na Fakultetu za digitalnu produkciju u Sremskoj Kamenici i Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Članica je ULUS-a i ULUPUDS-a, a samostalno je izlagala 15 puta.

Dela joj se nalaze i u javnom prostoru (Mozaik na luneti iznad portala crkve Svetog Jovana Krstitelјa, 2013). Posvećena joj je i dokumentarna emisija u produkciji RTS-a.

Mila Gvardiol je dobitnica više nagrada i priznanja, među kojima je treće mesto na ULUPUDS-ovoj izložbi "Tradicionalno moderno" (Beograd, 2013), te posebna pohvala žirija u okviru prvog međunarodnog konkursa “Paola de Manincor” za najbolјi mural u Prijedoru 2015.

Izložba u Galeriji ULUS biće otvorena do 9. februara.

(SEEcult.org)

Šta je Evropa?



Predstava “What is Europe” jednog od najuspešnijih reditelja u regionu Andraša Urbana, nastala prema eseijima Lasla Vegela, biće premijerno izvedena 31. januara u Sarajevu, a govori o Evropi kroz saznanja i iskustva čoveka sa Balkana.

Nova predstava subotičkog reditelja Urbana govori o sukobu filozofskih i političko-pragmatičnih ideja evropeizma, te identitetu građana koji prema geografskom i istorijsko-kulturnom kontekstu pripadaju Evropi, ali postoje samo van zvaničnih političko-evropskih teritorija, saopštio je MESS.

Uz Urbana i Vegela, tim predstave “What is Europe” čine i Sanin Milavić, Vedrana Seksan, Mirna Kreso, Benjamin Bajramović, Dženana Džanić, Amar Čustović, Bojana Vidosavljević, Lejla Hodžić, Irena Popović, Zulfikar Filandra i Jasmina Koluh, koji upravo prolaze kroz poslednje pripreme i probe za premijeru zakazanu za 31. januar u Domu Oružanih snaga BiH.

Urban je povodom premijere istakao da predstava “What is Europe” koristi svakodnevno iskustvo malog čoveka koji prolazi ili je prošao celokupnu mitologiju gasterbajstva ili današnje stanje tranzicije.

“Pitanje koje postavljamo u predstavi 'What is Europe' nastalo je iz Vegelovog eseja 'What is Jugoslavia', a mi ga parafraziramo i usmeravamo. Pitanje aludira na paradoksalni sadržaj ideje evropskog u njenom idejnom, istorijskom i kulturnom smislu, a koji se istovremeno na određen dramski način sukobljava i sa političko konceptualnom odrednicom EU kao evropskim sklopom“, naveo je Urban, dodajući da se o toj temi govori u predstavi jednostavno, kroz sudbine običnih ljudi.

Prema rečima Urbana, koji potpisuje i scenografiju predstave "What is Europe", u samom procesu kreiranja predstave glumci ulažu sopstvena iskustva tako što sukobljavaju ili usmeravaju prema sebi i svom ličnom iskustvu one odrednice koje se pojavljuju u samom tekstu predstave.

Glumica Mirna Kreso izjavila je da se priča te predstave na svojevrstan način bavi gubitkom identiteta građana.

“Zaista uživam u našim probama koje nisu klasične i koje nam kroz improvizacije omogućavaju da ispoljimo svoju kreativnost. Težnja prema Evropi i tome da te neko prihvati kroz rad na predstavi postaje jako upitna, a razmišljajući o ovoj temi čovek se zapita šta i kako dalje”, navela je Mirna Kreso, dodajući da se kroz čitanje Vegelevog eseja dosta približila temi Evrope i Jugoslavije.

“Predstava se bavi mišlju kojom se bavimo svi i javno i privatno. Ne znam da li ćemo dati odgovore koje neko želi da čuje, ali sam sigurna da će se svako pronaći u ovoj temi”, dodala je Mirna Kreso.

U predstavi igraju i Sanin Milavić, Vedrana Seksan, Benjamin Bajramović, Dženana Džanić i Amar Čustović. Dramaturškinja je Bojana Vidosavljević, kostimografkinja Lejla Hodžić, kompozitorka muzike Irena Popović-Dragović, asistent reditelja Zulfikar Filandra, a asistentkinja scenografije Jasmina Koluh.

Prve reprize predstave “What is Europe” zakazane su za 1. i 2. februar, takodje u Domu Oružanih snaga BiH.

Povodom premijere, u Muzeju književnosti i pozorišne umetnosti Bosne i Hercegovine 29. januara biće održano i umetničko veče “Eksteritorijalni razgovori”, uz učešće mađarsko-srpskog pisca Lasla Vegela, koji će nakon 25 godina ponovo gostovati u Sarajevu.

Ulaznice za predstavu kupiti se mogu u Direkciji Internacionalnog teatarskog festivala MESS po ceni od 10 KM, a prihod od prodatih ulaznica za sva igranja biće uplaćen porodicama poginulih vojnika Oružanih snaga BiH u terorističkom aktu.

Partner projekta je Narodno pozorište Sarajevo, a realizaciju predstave su podržali i Ministarstvo odbrane BiH, Ministarstvo kulture i sporta Kantona Sarajevo, Art Hub - Centar umetnosti, Centar za kulturu Sarajevo, Dom oružanih snaga BiH, Multimedia i Pal-e AV Systems.

(SEEcult.org)

Heroik- Srbija na 15. Bijenalu arhitekture



Srbija će na 15. Bijenalu arhitekture u Veneciji predstaviti projekat “Heroik: Free Shipping” autorskog tima Stefana Vasića, Ane Šulkić i Igora Sjeverca, koji tematizuje pitanje problematičnog društvenog polozaja arhitekata i predstavlja pokušaj da se pronađe način da se takvo stanje prevaziđe.

Predloženi rad, odabran na osnovu javnog konkursa, odgovara temi temi 15. Bijenala arhitekture “Izveštavanje sa fronta” (Reporting from the Front), koju je postavio umetnički direktor Alehandro Aravena (Alejandro), dobitnik Prickera za 2015. godinu, kao i tematskom okviru “Heroik” koji je postavio Stručni savet/žiri za nastup Srbije, rečeno je 28. januara na konferenciji za novinare u Ministarstvu kulture.

Projekat “Heroik: Free Shipping” u prvi plan stavlјa arhitektonsku struku, izveštavajući o njenoj problematičnoj društvenoj poziciji iz samih arhitektonskih redova, konstatujući nedostatak i neophodnost novih mogućnosti za njeno prevazilaženje. Pre svega, identifikuje se prekobrojnost arhitekata u odnosu na postojeće resurse kojima struka raspolaže. Kao mogući izlaz iz osećaja takve sistemske sputanosti, otvara se pravac zajedničke “plovidbe” u formi priče u realnom vremenu, odnosno “mega-umrežavanja”, koji podrazumeva savremenost kroz arhiviranje, linkovanje, filtriranje i manipulisanje informacijama.



Komesar nastupa Srbije prof. Ivan Rašković rekao je da se naslov “Heroik” odnosi na nekoga “što čini dobro”.

Projekat se nadovezuje na misao italijanskog savremenog kritičkog mislioca Bifa Berardija (Franco Bifo Berardi) o tome da je danas razumevanje simulacije u srcu herojske igre i da upravo onaj junak koji je sposoban da osvesti simulaciju ima mogućnost spasa. Heroj ovde više nije shvaćen kao subjekat, već kao objekat ili fetiš u prostoru.

Projekat “Heroik: Free Shipping” čini monumentalna instalacija plave boje u prostoru Pavilјona Srbije, koja je projektovana kao trag broda na površini vode, zamrznut u delu vremena. Projekat pronalazi herojstvo u svedenosti arhitektonskog čina, u smislu da predstavlјa odstupanje kao jedini prostor mogućnosti dalјih aktuelizacija u klimi hiperpovezanosti i hiperkonkurentnosti, na taj način suprostavlјajući se apsolutističkom karakteru postindustrijskog kapitalizma. Pavilјon, kao prostor performativnosti, osvešćuje prisustvo mnoštva, slaveći energiju i istrajnost u želјi da ukaže na značaj fizičkog prisustva zajedničkog napora, a ne samo na značaj finalnog proizvoda.

Jedan od načina prevazilaženja problematičnog položaja arhitekata je međusovno povezivanje, pa je zato instalacija metafora broda u kojem se zajednički vesla i ide u budućnost, rekao je Rašković.



Na javni arhitektonski konkurs, koji su raspisali Ministarstvo kulture i informisanja i Muzej primenjene umetnosti, u saradnji sa Udruženjem arhitekata Srbije, pristiglo je 35 radova, od kojih jedan iz inostranstva, a u uži izbor ušlo je pet radova.

Osim pobedničkog, u užem izboru bili su i projekti “Početak gradnje (slučaj: Pozorište)” koji je podneo tim Milorada Mladenovića, “(Samo) odbrana” (Miloš Kostić), “Veil/Koprena” (Danijela Milovanović Rodić) i “Radio Arhitektura – zvuk sa fronta” (Branko Stanojević).

Ministar kulture Ivan Tasovac rekao je da je Bijenale arhitekture “bezuslovno najznačajnija svetska smotra arhitekture”, značajna kao olimpijada u sportu.

“Oči čitavog sveta uprte su u Veneciju”, istakao je Tasovac i izrazio nadu na da će Srbija na 15. Bijenalu osvojiti Zlatnog lava.



Tasovac je naglasio da Srbija prepoznaje vaznost učešća na toj međunarodnoj izložbi, pa je zato budžet ove godine najveći dosad – 20 miliona dinara.

Poseban značaj, kako je istakao Tasovac, pridaje se nacionalnom predstavljanju u Paviljonu Srbije u kojem je rekonstruisan krov.

Tematski okvir izložbe “Heroji” pokazuje na koji se način tretira arhitektura u svetu i ukazuje da to nisu samo zgrade, dodao je Tasovac.

15. Bijenale arhitekture u Veneciji biće otvoreno za javnost od 28. maja do 27. novembra, a kao i do sada, zauzimaće izložbeni prostor nekadašnjeg vojnog skladišta Arsenali i parka Đardini, kao i veći broj nezavisnih palata i drugih prostora.

Zamenik komesara nastupa Srbije je arhitekta Dejan Todorović.

Stručni savet čine istoričarka umetnosti mr Ljilјana Miletić Abramović (predsednica), arhitekte dr Igor Marić (potpredsednik), Aleksandar Bobić, prof. Milan Đurić, prof. dr Vladimir Milenković i prof. Vesna Cagić Milošević, i istoričarka umetnosti dr Maja Ćirić.

(SEEcult.org)

Novi, 56. OS u starom duhu



Predstavnici gradskih vlasti, organizatori i umetnički direktor 56. Oktobarskog salona u Beogradu Dejvid Eliot (David Elliott) izrazili su velika očekivanja od te najveće međunarodne izložbe savremene umetnosti u Beogradu koja će, posle prošlogodišnje pauze, biti održana ponovo na jesen, a prema najavama, suštinski se neće razlikovati od ranijih izdanja, koja su oštro kritikovana u delu javnosti i navođena kao jedan od razloga za promenu statusa OS i smenu tima koji ga je organizovao.

Gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević rekao je 28. januara na konferenciji za novinare u Skupštini grada da su očekivanja od 56. OS velika i da će izložba prikazati sve što je koncepcijski važno u svetu i na domaćoj sceni, te da “takozvanog diskontinuiteta” nema.

Vukosavljević je negirao i da su gradske vlasti promenom statusa OS u bijenalnu manifestaciju želele da uštede.

“Voleo da budemo sasvim precizni. Nismo najavljivali jeftiniju izložbu, netačno da je to bio cilj. Sa naše tačke, ulaganja u kulturu su prioritet i trudimo se da svaka naša (gradska) manifestacija bude finansijski ojačana”, rekao je Vukosavljević, navodeći da će 56. OS koštati oko 22 miliona dinara, a da je budžet prethodnog bio 15 miliona.

Vukosavljević je rekao i da tokom “prošlogodišnjih tumačenja i razgovora (povodom promene statusa OS) nijednog trenutka nije bila upućena kritika na međunarodni karakter” te izložbe, nego na, kako je rekao, “gotovo potpuno odsustvo domaćih umetnika, što u ovom slučaju neće biti tako”.

Vukosavljević se složio sa novinarima da je Eliot “svakako mogao da bude i umetnički direktor nekog od ranijih izdanja OS”.

Prema njegovim rečima, cilj promene statusa OS bio je da se ritam prilagodi “tradiciji koja je dominantna u svetu”. Drugi razlog je da se obezbedi mogućnost za izdvajanje više finansijskih sredstava, a treći da se “pruži veća šansa domaćim umetnicima nego što je to bio slučaj”.



Konferenciji nije prisustvovao predsednik Odbora OS, likovni kritičar Dejan Đorić, koji je poznat po oštroj kritici dosadašnjih izdanja te izložbe, pa je poslednji, 55. OS opisao bio kao “vid građanskog finansiranja bezvrednih stranih umetnika”.

Članovi Odbora OS, umetnici Nikola Božović, Đorđe Stanojević i Božidar Plazinić naveli su da jeste razmišljano i o drugim konceptima 56. OS, ali je zaključeno da je izbor Eliota najbolje rešenje.

“Opcije su bile različite koliko su različiti i kustosi. Ova opcija je posledica iskustva i rada samog Eliota”, rekao je Božović, dok je Stanojević naveo da je umetnicima u Odboru pre svega bio cilj da se napravi “svetska izložba”. Plazinić je dodao da je od više predloga odabran onaj koji omogućava nivo koji je “primeren onome što se dešava u Evropi i svetu”.

Prema koncepciji britanskog kustosa Dejvida Eliota, 56. Oktobarski salon “Ljubavni zanos” posvećen je ulozi emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koje se ona može dočarati, a da to ne bude banalnost ili kič.



Eliot je podsetio da je naslov 56. OS preuzeo iz pesme “Ljubavni zanos” koju je 1784. godine komponovao Žan Pol Egid Martini, a zasnovana je na poemi Žan-Pjer Klarisa de Florijana, jedne od žrtava terora Francuske revolucije. To je, kako je rekao Eliot novinarima, bilo vreme francuskog prosvetiteljstva, neposredno pre revolucije, vreme melanholije, ali i uživanja u Versaju, možda veštačkog, ali zanimljivog perioda…

“Mi smo naslednici tog procesa – živimo u periodu post-prosvetiteljstva, u novom globalizovanom svetu, mada nikada nisam siguran šta to znači. Čuo sam da je Kina danas vlasnica 30 odsto američkog državnog duga, što je krajnje interesantno i simbolično na mnogo načina”, rekao je Eliot, dodajući da svi dajemo neke odgovore na okruženje i vreme u kojem živimo, pa tako i umetnici, kako u svetu, tako i u Srbiji.

Prema njegovim rečima, umetnici na poseban način doživljavaju svet i prenosa svoja iskustva, a budući da je osnova njihovog rada - biti živ, i 56. OS bi trebalo da odgovori na kompleksno pitanje “kako izgleda biti živ, ni manje, ni više”.

U tom smislu, 56. OS će dati ovdašnju perspektivu na te procese globalizacije, rekao je Eliot, koji će izabrati ukupno oko 50 umetnika, uključujući one koje će sam pozvati, kao i one koje će odabrati na osnovu konkursa.

Konkurs za učešće na 56. OS, na kojem mogu da učestvuju samo umetnici do 40 godina iz Srbije i još 45 zemalja, produžen je do 14. februara.

Razlog je veliki broj već pristiglih prijava i veliko interesovanje, rekla je u ime organizatora OS v.d. direktorka Kulturnog centra Beograda Ivona Jevtić.

Takođe, pozvani su i umetnici koji neće učestvovati na konkursu da pošalju svoj portfolio u digitalnom formatu na adresu info@oktobarskisalon.org kako bi KCB dopunio bazu podataka koju će pružiti Eliotu neposredniji uvid u stanje na savremenoj vizuelnoj sceni u Srbiji i time mu pomoći prilikom konačnog izbora radova za 56. OS.

Eliot nije želeo da otkrije koje umetnike sa domaće i interncionalne scene namerava da pozove na 56. OS, navodeći da je za to još rano.

Ističući kao veoma važno učešće srpskih umetnika, naglasio je da će na 56. OS svi biti jednaki, bez obzira na godište, poreklo… Važno je, kako je rekao, umetnici da vide sebe u kontekstu drugih, da se uporede i steknu meru svoje vrednosti.

Prema rečima Eliota, rad na 56. OS mu predstavlja i veliko zadovoljstvo i čast, ali i izazov i uzbudljivo iskustvo, a uveren je da će izložba biti fascinantna.

Eliot je pohvalio i ranija izdanja OS, a posebno 49. OS “Umetnik - građanin / Umetnica - građanka”, čija je umetnička direktorka bila Bojana Pejić iz Berlina, sa kojom je radio svojevremeno izložbu “After the Wall: art and culture in post-Communist Europe”, premijerno prikazanu u Moderna Museet u Stokholmu.

Oktobarski salon Bojane Pejić je, kako je istakao, bila fascinantna izložba i mnogo je toga naučio, podsetio se umetnika iz 90-ih i upoznao umetnike za koje nije znao.

“Korisna, jako dobro postavljena, istraživačka” izložba, rekao je Eliot za 49. OS na kojem su 2008. godine predstavljeni provokativni, angažovani i kritički radovi više od oko 80 umetnika i grupa iz Srbije, regiona i sveta.

Eliot je posebno istakao i značaj samog Oktobarskog salona, konstatujući da je “važniji nego što mnogi shvataju ovde”. U tom kontekstu je pomenuo i značaj koji imaju danas bijenala savremene umetnosti u Evropi – od Istanbula, preko Berlina do Liona.

Eliot je 56. OS osmislio i kao omaž prvom Jesenjem salonu u Parizu 1903. godine, čiji je cilj bio da omogući izlaganje umetnicima koji nisu imali gde da prikazuju radove i na taj način pruzi jedinstven odgovor odsustvu sluha vladajućeg umetničkog sloja tog vremena.

Na 56. OS, kao svojevrsnom “dalekom rođaku” pariskog Jesenjeg salona, Eliot bi, kako je naveo u obrazloženju koncepcije, želeo da napravim “omaž toj slavnoj prošlosti – prikazivanjem radova brojnih umetnika koji još uvek nemaju pristup međunarodnim platformama, i to rame uz rame s delima renomiranih umetnika. Izložba će, takođe, prikazati šta prolazno zadovoljstvo i njegova suprotnost znače u umetnosti danas”.

Eliot je naglasio i da mu je posebno važno mesto održavanja izložbe, a to će u slučaju 56. OS biti bivša vojna zgrada u Resavskoj, koja je još pre deset godina dodeljena Muzeju grada Beograda, ali još nije rekonstruisana i privedena nameni. U tom zdanju održan je Oktobarskiu salon i 2010. godine, kao i poslednji, 55. OS, čiji su kustosi 2014. bili Nikolaus Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler iz Kunsthalea u Beču.

Prema rečima Eliota, nikada nije bio “padobranac”, pa i 56. OS osmišljava posebno za Beograd, jer uvek pravi izložbe “u kontekstu mesta”.

Novina 56. OS biće nov vizuelni identitet, koji će osmisliti britanski grafički dizajner, filmski stvaralac i tipograf Džonatan Barnbruk, koji je sarađivao sa umetnicima kao što su Demijan Herst i Dejvid Bouvi.

Barnbruk je tim povodom takođe u Beogradu, jer je, kako je rekao, želeo da se upozna sa mestom Salon, umetnicima vezanim sa OS i razgovara u tom kontekstu sa Eliotom, sa kojim je sarađivao već na niz projekata.

“Legitimno je pitanje zašto neki dizajner iz Srbije ne radi OS, ali želeli smo nekoga ko bi prišao svemu svež, neopterećen dešavanjima, ko bi dao svež pogled na ljude i ko ima međunarodno iskustvo”, rekao je Barnrbruk, uveren da može da pomogne međunarodnoj afirmaciji OS, jer mnogi u svetu, kako je ocenio, nisu svesni kulturnih dešavanja u Beogradu.

Ističući i da se može reći da je na ovim prostorima počela bogata istorija grafičkog dizajna, Barnrbruk je rekao da Beograd ima bogatu istoriju i vrlo prepoznatljiva grafička rešenja, zbog čega još nije odlučio da li će vizuelni identitet OS uklopiti u taj kontekst ili će predložiti sasvim nešto novo.

Oktobarski salon nije održan 2015. godine, jer je 2014 - u završnici 55. OS, postao na osnovu odluke Skupštine grada Beograda manifestacija koja će se održavati svake druge godine. Odluka o promeni statusa OS izazvala je burne reakcije u javnosti, a doneta je na inicijativu gradskog sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića koji je tada obrazložio da bi se promenom dinamike održavanja OS ostvarile određene uštede i popravio kvalitet te kulturne manifestacije.

Tada je smenjena i v.d. direktorka KCB-a Mia David, Odbor OS podneo je ostavku u znak protesta zbog načina na koji je promenjen status OS. KCB je tada ocenio da odluka o bijenalnom održavanju OS predstavlja autokratsko ukidanje prostora za savremenu vizuelnu umetnost i kritičko mišlјenje.

Oktobarski salon osnovan je 1960. godine kao lokalna revijalna izložba, a kroz višedecenijsku dinamičnu transformaciju izrastao je u međunarodnu manifestaciju savremene umetnosti sa izrazitim autorskim karakterom.

OS je 2004. dobio međunarodni karakter, a od tada su kustosi bili: Anda Rotenberg, Darka Radosavljević i Nebojša Vilić, Rene Blok, Loran Heđi, Bojana Pejić, Branislava Anđelković, Johan Pousete i Selia Prado, Alenka Gregorič i Galit Eilat, Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, kustoska grupa Red Min(e)d i 2014. godine Nikolaus Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler.

*Pročitajte i intervju Dejvida Eliota za SEEcult.org i kako je protestno zatvoren 55. OS 2014. te kako je prethodno protekla burna javna debata o promeni statusa OS

http://www.seecult.org/vest/eliot-o-56-oktobarskom-salonu

(SEEcult.org)

Noviteti MIJ u godini jubileja

http://www.seecult.org/vest/noviteti-mij-u-godini-jubileja

Mladi srpski umetnici u Parizu



Umetnici mlađe generacije iz Srbije Tijana Kojić, Neda Arizanović, Mate Đorđević, Damjan Kovačević, Ivan Šuletić… predstaviće se početkom februara na zajedničkoj izložbi u galeriji “Evropa” u Parizu, na inicijativu Borisa Marinkovića, savetnika na tržištu umetnina aukcijske kuće “Druo” (Drouot).

Uz konsultacije sa slikarom Vladimirom Veličkovićem, francuskim i srpskim akademikom koji živi i radi u Parizu od 60-ih, odabrani su autori određene vokacije i izraza, preneo je za SEEcult.org Mate Đorđević, prošlogodišnji dobitnik prestižne nagrade za crtež Pjer David Vel (Pierre-David Weill), kao i nagrade za slikarstvo Fondacije Roux et Tronćet 2012.

Nazvana “Budućnost srpske umetnosti”, izložba će biti otvorena 4. februara u Umetničkoj galeriji “Evropa”, koja se nalazi u samom srcu galerijskog kvarta 15. arondismana.

Izložba će biti organizovana na dva galerijska nivoa, a otvaranje 4. februara u 18 časova biće aukcijskog karaktera.

Postavku čine radovi različitih senzibiliteta i pristupa, a ideja je da, kako kaže Marković, ta izložba “bude okrenuta licem ka budućim danima” i uspesima mladih umetnika”.

Izložba će biti otvorena do 8. februara.

Pariska publika imaće priliku i da 30. januara u Luvru pogleda dokumentarne filmove posvećene srpskom slikaru Vladimiru Veličkoviću, koji će učestvovati i u razgovoru nakon projekcije, uz autora Fransoa Katonea (François Catonné) i filmskog kritičara Mišela Simana (Michel Ciment).

(SEEcult.org)

Nes(a)vršene strukture



Izložba “Nes(a)vršene strukture” u Galeriji SC u Zagrebu sa radovima grupe autora iz Hrvatske i Srbije rezultat je istraživačkog procesa koji je inicirala ta zagrebačka galerija i Galerija Podroom Kulturnog centra Beograda.

Na izložbi u Galeriji SC, koja je otvorena od 29. januara do 6. februara, učestvuju: Fokus Grupa, Aleksandar Jestrović Jamesdin, Vladimir Miladinović, Marina Paulenka & Borko Vukosav, Marko Tirnanić i, kao gost izlagač Dragoljub Raša Todosijević.

“Nes(a)vršene strukture” su saradnja koja se u poslednje dve godine razvija između umetnika, kustosa i institucija iz Hrvatske i Srbije, koju su inicirale galerije SC (Kultura promjene) i Podroom (KCB). Istraživački proces kroz koji su prošli pozvani umetnici, kustosi (Zorana Đaković Minniti, Marta Kiš, Karla Pudar) i drugi pojedinci, bio je podjednako nes(a)vršen s obzirom na ponovljeno suočavanje sa svim nesavršenostima kako institucionalnih, tako i ličnih pozicija unutar sistema delovanja, te njihovu stalnu poziciju neistraženog i hermetičnog. Komparativnim pristupom, ta saradnja imala je za cilj, između ostalog, da upotpuni međusobni pregled o regionalnim umetničkim strujanjima i doprinese međusobnoj povezanosti.

Nakon prve faze, koja je predstavljena u decembru 2014. u Galeriji Podroom KCB-a, pozvani umetnici na izložbi u Galeriji SC predstavljaju nove produkcije radova posebno osmišljenih za tu priliku.

Realizaciju projekta pomogli su: autori, Kultura promjene SC, KCB, gradske vlasti Zagreba i Beograda, te ministarstva kulture Hrvatske i Srbije.

(SEEcult.org)

VOĐENJE: Muzej detinjstva



Jedinstveni umetnički poduhvat u slavu detinjstva generacija koje su odrastale u bivšoj Jugoslaviji, Muzej detinjstva broji više stotina hiljada eksponata koje je beogradski umetnik Vladimir Perić prikupio tokom proteklih deset godina, najpre samostalno, a potom u saradnji s Milicom Perić. Muzej detinjstva, međutim, nema stalan izložbeni prostor, iako predstavlja neiscrpan rudnik za dalje istraživanje i stvaralaštvo i premda je već dokazao i veliko interesovanje međunarodne javnosti – na 55. Bijenalu umetnosti 2013. godine u Veneciji, na kojem je Perić predstavljao Srbiju s Milošem Tomićem. Muzej detinjstva obeležava deceniju postojanja ovih dana multimedijalnom izložbom u galeriji Remont u Beogradu koja je fokusirana na Mikija Mausa, nekada popularnu gumenu igračku koju je proizvodila zagrebačka fabrika Biserka.

U vođenju kroz izložbu u Remontu, koja je produžena zbog velikog interesovanja do 5. februara, Perić govori za SEEcult.org o istorijatu Muzeja detinjstva i različitim reakcijama koje izaziva, svedočeći ne samo o fragmentima života nekadašnjih vlasnika muzejskih eksponata, mahom nabavljenih na buvljim pijacama, već i o neveseloj društvenoj stvarnosti i burnoj prošlosti u regionu.

“Muzej detinjstva je kompleksna institucija u osnivanju koja se bavi bukvalno svim segmentima detinjstva – od higijene, preko ishrane, ambalaže konditorskih proizvoda, garderobe, sportskih rekvizita, školskih pribora, fotografije, zabave, u šta spadaju igračke, što edukativne, što namenjene zabavi deteta”, naveo je Perić, koji je uoči pokretanja projekta Muzej detinjstva delovao deset godina najpre kao Talent (1986-1996), a potom kao Talent Factory (1996-2006).

Za razliku od prethodnih projekata, koji su trajali po deceniju, Muzej detinjstva će nastaviti i posle jubileja, jer smatra da je to “nešto što je opšte dobro”.



“Realna arhitektura za Muzej detinjstva bila bi potrebna i još nismo popunili sve kategorije na način kakav smo zacrtali. Projekat se zato mora nastaviti. Paralelno, sa tim počinjemo novi timski rad Milica i ja – realizovaćemo radove koji nisu u sklopu Muzeja detinjstva, ali su opet proizvod naše interaktivne saradnje”, naveo je Perić, koji i dalje gotovo svakodnevno obilazi buvljake, pa je kao “stalna mušterija” stekao i brojne poznanike koju za njega čuvaju zanimljive eksponate iz tuđih dečjih dana.

Za osnivanje Muzeja detinjstva kao realne institucije bio bi potreban prostor od oko 200 metara kvadratnih, jer bi to rešilo problem privremene postavke. Ideja i jeste da nema stalne postavke, već da se češće menja – na svakih par meseci bi bila druga tema.

Ideja o Muzeju detinjstva nije se rodila u određenom trenutku, već je sazrevala i tokom ranijih faza Perićevog stvaralaštva, budući da je pod pseduonimima Talent i Talent Factory koristio materijale iz svog detinjstva.

Snaže emocije koje je imao prema tim predmetima pokušavao je, kako je rekao, da izazovem i kod publike kako bi reagovala na sličan način i prepoznala deo svog detnjstva.

“Uz sve te predmete koje sam jurio po buvljim pijacama i svojim porodičnim prostorima, nailazio sam na predmete koji nisu mogli direktno da se uključe u radove koje sam producirao, ali sam počeo da razmišljam o njima kao o nečemu što bi možda bilo idealno za muzej koji bi se bavio detinjstvom”, naveo je Perić, koji je intenzivnije počeo da skuplja određene igračke 2004.

Ideja je sazrevala i 2006. je artikulisana kao projekat Muzeja detinjstva.



Iako veliki deo Muzeja detinjstva čine igračke, ne treba ga svoditi na muzej igračaka, jer obuhvata niz kategorija od kojih svaka ima na stotine različitih stavki.

“Nastojimo da svaku kategoriju ilustrujemo određenim brojem predmeta”, rekao je Perić, dodajući da je tačan broj eksponata Muzeja detinjstva teško utvrditi, ali je svakako reč o stotinama hiljada predmeta.

Izložba u Remontu, osim što obeležava jubilej Muzeja detinjstva, predstavlja i ilustraciju načina na koji je tekla akumulacija predmeta u koju se uključila i Milica Perić.

“Cilj nam je bio da podsetimo na naše postojanje i obeležimo jubilej, a ne da napravimo neku redovnu izložbu Muzeja detinjstva. Prostor galerije Remont ne dozvoljava neku retrospektivnu izložbu, pa smo se odlučili za dečjeg junaka koji je bio dosta popularan od vremena kada je nastao, pa sve do 80-ih, kada mlada populacija polako počinje da gubi interesovanje za njega najezdom drugih junaka… Miki Maus nam je poslužio kao ilustracija desetogodišnje akumulacije”, rekao je Perić.



Izložba obuhvata instalaciju “Trodimenzionalni tapet za dečju sobu” sa 116 gumenih igračaka Mikija Mausa, proizvedenih 1968. u fabrici Biserka, dok je na suprotnom zidu galerije rad “Unikatni tiraž” – serija goblena sa likom Mikija Mausa. Uz video radove posvećene dosadašnjim postavkama Muzeja detinjstva koje su bile fokusirane na Mikija Mausa, izložba obuhvata i vitrinu sa dnevničkim zabeleškama o njihovom prikupljanju.

Sudeći prema zapisu na prvoj strani izloženog dnevnika iz 2004. godine – kada Perić još nije započeo intenzivnu potragu za tom vrstom igračaka, bilo je svega 24 gumenih Mikija Mausa. Uoči otvaranja izložbe u Remontu već ih registrovano 473. I serija goblena svedoči o mukotrpnoj akumulaciji eksponata Muzeja detinjstva – 2006. godine Perić je imao samo jedan goblen sa likom Mikija Mausa, a sada ih je 17 sa istom tom mustrom. Njihovi autori su anonimni - radile su ih nečije bake, majke, tetke.. koje su svojim unucima i deci manje-više spretno vezle goblene koji su godinama krasili dečje sobe.



Prava suština rada sa Mikijem Mausom, koji je Biserka proizvodila prema Diznijevoj licenci u 11 verzija, ipak nije vesela.

Prema rečima Perića, zidna instalacija sa figurama Mikija Mausa iz 1968. godine može se smatrati svojevrsnim spomenikom.

“Svako je tih godina verovatno imao samo jednog Mikija Mausa, a ne više istih. Svaki Miki predstavlja fragment nečijeg detinjstva i posle određenog broja godina je odbačen. To se retko dešava u društvima koja su malo srećnija od naših i u kojima ljudi, jednostavno, čuvaju svoje igracke. Možemo zaključiti da su ljudi u turbulentom vremenu selili odavde, neki nisu više ni živi, setimo se raznih događaja koji su u prošlosti naše zemlje postojali. Cela akumulacija jedne iste igračke može se donekle smatrati spomenikom. Samo na prvi pogled to su igračke, i deca koja su neopterećena tim događajima, koja nisu bila svedoci, danas sveže reaguju na takvog dečjeg junaka, a oni koji se sećaju šta nam se sve dešavalo, ne verujem da baš mogu sa nekim velikim osmehom da gledaju na ovaj rad”, rekao je Perić.



U drugoj prostoriji izložbe su dva videa koja takođe predstavljaju mali istorijat istog rada sa Mikijem Mausom, uključujući instalaciju u vidu tapeta na izložbi “Diznilend” u KCB-u 2007, zatim 2010. u MSURS u Banjaluci i 2013. godine na izložbi “Nema ničega između nas" na 55. Bijenalu u Veneciji. Prikazane su pripreme za instaliranje izložbe i već završena postavka. Drugi rad sastavljen je od 200 i nešto figura Mikija Mausa koje se brzo smenjuju, svedočeći o varijacijama koje je doživljavala u proizvodnji i sama ta igračka.

- - - - - - - - - - - - - - -

Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.

Svratite na vođenje https://www.youtube.com/playlist?list=PL27ADA311E59A5ADE

(SEEcult.org)

Dileme vojnika posle rata



Bitef teatar počeo je probe za predstavu “Priča o vojniku” (Historie de Soldat), u koreografiji izraelsko-holandskih autora Gaja Vajcmana (Guy Weizman) i Roni Haver i izvođenju plesne kompanije tog beogradskog pozorišta.

Muziku za predstavu komponovao je Igor Stravinski 1918. godine, a delo je adaptirala libretista Džudit Herzberg iz kompanije Club Guy & Roni, koja je poznata publici Beogradskog festivala igre i BITEF-a.

Libreto je prerađen tako da podstakne moralnu dilemu mladog vojnika koji se vraća iz rata. Тo je postignuto jednostavnim pitanjem: kako se pošten čovek nosi sa činjenicom da je ubijao ljude sa druge strane rovova?

“Priča o vojniku” spoj је intenzivnog plesa, govora, muzike, putovanje kroz imaginarne, ali i istinite događaje i emocije, saopštio je Bitef teatar.



Predstava “Priča o vojniku” dobila je prestižnu nagradu Zlatna maska na istoimenom pozorišnom festivalu u Moskvi 2013. godinе.

U predstavi koju izvodi Bitef dens kompanija igraju: Nikola Tomašević, Ana Ignjatović Zagorac, Luka Mihovilović, Nataša Gvozdenović, Vladimir Čubrilo i Luka Lukić.



Izraelski koreograf Vajcman osnovao je trupu Klub Gaj i Roni sa Roni Haver okupivši plesače iz različitih kulturoloških sredina iz celog sveta. Vajcman je i ranije sarađivao sa Bitef teatrom - između ostalog i na predstavi “Mirisi cimeta” (2010). Beogradskoj publici poznat je i kao autor predstave “Jezik zidova”, koja je izvedena na 40. BITEF-u, na kojem je dobila nagradu publike, kao i predstave “Poetični prolazi” kojom je Klub Gaj i Roni učestvovao na petom Beogradskom festivalu igre 2008.

Premijera predstave “Priča o vojniku”planirana je za 4. mart na sceni Bitef teatra, povodom 27. rođendana tog pozorišta.

(SEEcult.org)

Ko je soko – taj je Jugosloven



Muzej istorije Jugoslavije (MIJ) u Beogradu započinje izložbom “Ko je soko – taj je Jugosloven”, koja će biti otvorena 4. februara u Muzeju “25. maj”, period obimnijih istraživanja i proširenja fonda koji svedoči o nasleđu prve Jugoslavije.

Ideja za istraživanje proistekla je iz činjenice da neki fenomeni, poput sleta i štafete, koji se vezuju za socijalističku Jugoslaviju, imaju koren u ranijim periodima.

U periodu Kralјevine Jugoslavije, kako je naveo MIJ, značajnu ulogu u promovisanju integralnog jugoslovenstva upravo je imalo Sokolsko društvo Jugoslavije. Nјegova kulturna i prosvetna aktivnost obuhvatila je veliki procenat stanovništva i značajno uticala na edukaciju u ruralnim oblastima zemlјe.

Sokolske aktivnosti posle Drugog svetskog rata preuzelo je sportsko društvo Partizan i skoro istim akcijama nastavilo rad na širenju jugoslovenstva.



Izložba će pokazati različite vrste aktivnosti, kao i kakve su dugoročne sociološke i političke posledice tog angažovanja.

Izložba obuhvata više od 150 predmeta (svečane odore, sokolske halјine, kape, značke, dokumenta, razglednice, štampani materijal, program sleta, program svečane akademije, nacrti sokolskih domova) i oko 100 fotografija.



Postavka je podelјena u četiri celine: organizacija i članstvo; sletovi; sokolski domovi i delatnost, a osim predmeta iz kolekcije MIJ, biće izloženi i predmeti iz 11 muzeja iz Srbije i pet iz privatnih kolekcija.

Iako je sokolski pokret trajao skoro jedan vek, a s prekidima traje i danas, na izložbi je predstavlјen samo period od 1919. do 1941. godine.

Postavkom je naglašen dualizam između starog i novog, nepoznatog i poznatog, interpretacije i nagoveštaja, dokumentarnog i intuitivnog.



Namera autorke izložbe, muzejske savetnice MIJ Veselinke Kastratović Ristić jeste da, kombinujući istorijski i umetnički pristup, podseti na nasleđe sokola i zainteresuje najširu publiku da se upusti u istraživanje sopstvenih i porodičnih sećanja.



Koautorke projekta su doktorantkinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Jovana Karaulić i saradnica Filozofskog fakulteta Vladana Putnik.

Partneri na projektu: Arhiv Jugoslavije, Gradski muzej Sombor, Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Muzej grada Novog Sada, Muzej primenjene umetnosti, Narodni muzej Zrenjanin, Narodni muzej Kragujevac, Narodni muzej Kralјevo, Savez Soko Srbije, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu i Fond kralјevski dvor.

Izložba će biti otvorena u MIJ do 29. maja, a deo je programa kojim taj muzej obeležava 20 godina postojanja.

(SEEcult.org)

Olga Jevrić u Britaniji



Izložba srpske vajarke i akademika Olge Jevrić “Predlozi za spomenike” biće otvorena 3. februara u galerijskom prostoru Instituta Henri Mur u Lidsu, što je prvo samostalno prikazivanje njenog rada u Velikoj Britaniji.

Izložba obuhvata dela iz Zbirke malih skulptura Olge Jevrić, koja se čuvaju u njenom legatu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).

Studijska izložba obuhvata radove iz serije “Predlozi za spomenike” koje je Olga Jevrić (1922-2014) napravila učestvujući na nacionalnim konkursima za javne spomenike, koji su predstavlјali glavna dešavanja kada je u pitanju skulptura u posleratnom periodu, saopštila je SANU. Inspiraciju za ta dela umetnica je nalazila u nekim svojim najranijim eksperimentisanjima sa apstrakcijom, oslanjajući se na model stećaka – srednjovekovnih nadgrobnih spomenika na Balkanu. Nјihova monumentalna forma, izražajna snaga i činjenica da se nalaze na otvorenom, prožimali su njenu imaginaciju kao skulptora.

Na izložbi će biti predstavljeno deset skulptura iz SANU i jedna iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kao i tri izložbena kataloga.

Među njima je i verzija za spomenik palim borcima u Prokuplju iz 1951. godine, za koji je dobila i prvu nagradu, te jedan od šest radova koje je predstavila na Bijenalu u Veneciji 1958.

Rad Olge Jevrić danas je nedovoljno poznat britanskoj publici, iako je u prvom delu karijere, kako podseća Institut Henri Mur, učestvovala na nekoliko grupnih izložbi, uključujući i izložbu jugoslovenske umetnosti u Tejt muzeju 1961. godine.

Olga Jevrić se još 50-ih godina 20. veka otrgla od vladajuće struje umetnosti posleratnog socrealizma, okrenuvši se likovnim elementima u skulpturi, materijalu i apstraktnom izrazu. U početku se bavila figurativnom skulpturom, a potom se jače okrenula problemu forme, prostora, materijala i mase.

Rođena 1922. u Beogradu, Olga Jevrić diplomirala je 1946. na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara, a 1948. na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića kod koga je 1949. završila i postdiplomske studije. Studirala je i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a studijski je boravila u zemljama širom Evrope i 1966. u SAD.

Prvi put je izlagala u Beogradu 1948. na studentskoj izložbi, a samostalno 1957. u Galeriji ULUS. Ta izložba, koja je snažno odjeknula na domaćoj likovnoj sceni, okarakterisala je Olgu Jevrić kao vajarku koja je smelo i radikalno, prva među jugoslovenskim i srpskim skulptorima, prekinula tradiciju interpretiranja stvarnosti, okrenuvši se samom biću skulpture.

Olga Jevrić se 1958. predstavila i u jugoslovenskom paviljonu na 29. Bijenalu u Veneciji, skrenuvši na sebe pažnju međunarodne umetničke javnosti kao jedan od najoriginalnijih protagonista mlade evropske skulpture i jedan od autora koji rečito izražava duh vremena u umetnosti posleratnog razdoblja.

Poslednju veliku samostalnu izložbu imala je 2012. u Kući legata (Materija duha), a obuhvatila je radove nastale u rasponu od početka 50-ih do kraja 90-ih.

Olga Jevrić preminula je u februaru 2014. u Beogradu u 92. godini.

Izložba će biti otvorena u Institutu Henri Mur do 17. aprila.

*Foto: Olga Jevrić u svom ateljeu na Starom sajmištu u Beogradu 1957. godine (Foto arhiva Kuće legata)

(SEEcult.org)

50 godina MSUV-a, bez slavlja



Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu obeležava tokom 2016. godine pola veka od osnivanja, ali taj važan jubilej, s obzirom na veliko smanjenje budžeta, te kritičnu poziciju kulture i savremene umetničke produkcije u društvu, neće biti u znaku slavlja. Početak obeležavanja jubileja MSUV će označiti izložbom novih akvizicija, prezentacijom otkupljenih i poklonjenih umetničkih radova iz poslednje tri godine, koje su značajno uvećale vrednost muzejske kolekcije.

U okviru celogodišnjeg programa povodom 50 godina postojanja, tokom kojih još nije dobio samostalan prostor za rad, MSUV će prezentovati nekoliko važnih istraživanja domaće savremene umetničke prakse - monografskim publikacijama, retrospektivnim i samostalnim izložbama posvećenim radu Bogdanke Poznanović, Brede Beban, Branislava Dobanovačkog, Dragana Rakića, Milice Mrđe i Nataše Teofilović. Nizom edukativnih radionica, prezentacija i diskusija, kako je najavio, baviće se istorijom i teorijom savremene umetnosti. Takođe, aktivnije će nastaviti saradnju sa lokalnim i internacionalnim partnerima kroz više značajnih projekata, u cilju izgradnje novih modela rada, međusobnog umrežavanja i valorizacije naše umetničke prakse.

Obeležavanje jubileja MSUV započinje 26. februara izložbom “Akvizicije MSUV: Otkupi i pokloni 2012-2015”, na kojoj će biti zastupljeni radovi umetnika različitih generacija nabavljeni zahvaljujući dosadašnjim redovnim i uspešno realizovanim konkursima.

Na izložbi će biti zastupljeni umetnici: Marina Abramović, Srđan Apostolović, Asocijacija Apsolutno, Autopsia, Mrđan Bajić, Ana Bešlić, S lavko Bogdanović / Mirko Radojičić / Miroslav Mandić, Mira Brtka, Veljko Vujačić, SinišaVuković, Ljubomir Vučinić, Milan Grahovac, Živko Grozdanić, Grupa Ǝ (Ana Raković / Čedomir Drča / Vladimir Kopicl), Vojislav Despotov, Goran Despotovski, diSTRUKTURA, Branislav Dobanovački, Doplgenger, Čedomir Drča / Slobodan Tišma, Uroš Đurić, IRWIN,Tadija Janičić, Dragan Jankov, Zdravko Joksimović, Dušan Junačkov, Goran Jureša, Jelena Jureša, Daniel Kariko, Katalin Ladik, Katalin Ladik / Gábor Fülöp, Isolde Loock, Svetlana Milić, Mladen Miljanović, Milica Mrđa, Multiflex, Đorđe Odanović / Gordana Kaljalović, Andrea Palašti, Vesna Perunovich, Branislav Petrić, Branislav Petrić / Staniša Dautović, Bogdanka Poznanović, Darinka Pop Mitić, Pprgrupa (Katarina Šević / Zita Majoroš), Branko Protić, Edith Pundt, Marica Radojčić, Zoran Radović, Aleksandar Rakezić Zograf, Vahida Ramujkić, Vujica Rešin Tucić, Zvonimir Santrač, Marijeta Sidovska, Lidija Srebotnjak Prišić, Jelena Sredanović, Ivana Stojanović, Nataša Teofilović, Zoran Todorović, Isidora Todorović, Dragoljub Todosijević Raša, Vladimir Tomić, Milica Tomić, Miloš Tomić, Selman Trtovac, Sava Halugin, Marikke Heinz-Hoek, Jasmina Cibic, Borislav Šajtinac, Predrag Šiđanin, Slobodan Šijan i Ilija Šoškić.

MSUV je osnovan 1. februara 1966. godine – u vreme institucionalizacije jugoslovenske države i talasu osnivanja ustanova posvećenih savremenoj umetnosti. Namenjen je proučavanju, prezentaciji i čuvanju dela savremene umetnosti. Za razliku od većine drugih ustanova zaštite, MSUV nije bio te sreće da osnivanjem dobije i samostalni prostor za rad.

Iz današnje perspektive, prema navodima MSUV, može se pretpostaviti da su razlozi ležali u suštini savremene umetničke prakse, njenom analitičkom i kritičkom promišljanju zbog kojeg ona nikada nije bila pouzdan saveznik vladajućih struktura, ili njenoj stalnoj težnji ka isticanju internacionalnih vrednosti zbog kojih nije odgovarala različitim lokalizmima, te nedovoljno razvijenoj umetničkoj sredini ili je jednostavno kriza u kulturi počela mnogo ranije za MSUV.

U svakom slučaju, posle dva nerealizovana projekta izgradnje nove zgrade, MSUV je “doveden u situaciju stalnih seljakanja, istovremenog rada u više prostora i nametnutog suživota sa drugima”. Uprkos tome, kako je navela direktorka MSUV Sanja Kojić Mladenov, taj muzej danas čini instituciju koja kontinuirano doprinosi istraživanju, razvoju, afirmaciji i povećanju vidljivosti savremene umetničke prakse, a sve bogatijom kolekcijom postaje važan čuvar muzejskih vrednosti.

(SEEcult.org)

Nastavak rekonstrukcije Narodnog muzeja



Narodni muzej u Beogradu, čija je stalna postavka zatvorena već 13 godina, raspisao je 1. februara javnu nabavku za izbor izvođača radova na restauraciji, sanaciji i adaptaciji, a po završetku tog procesa biće poznat novi rok za završetak kompletnog projekta, koji je prvobitno bio najavljen za maj ove godine.

Projekat restauracije, sanacije i adaptacije zgrade Narodnog muzeja obuhvata obimne građevinsko-zanatske radove na svim etažama, uklјučujući zamenu dotrajalih infrastrukturnih instalacija, uvođenje novih savremenih sistema, sanaciju i adaptaciju krovih površina i svih prostora namenjenih smeštaju i prezentaciji kulturnih dobara.

Narodni muzej je tokom 2015. godine, kako je saopštio, uspešno realizovao projekat rekonstrukcije i restauracije 4.200 kvadratnih metara fasada sa 276 prozora.

Paralelno sa rekostrukcijom, intenzivno se radi na novoj stalnoj postavci, koja je zatvorena za javnost od 2003. godine.

Nakon rekonstrukcije, sve zbirke Narodnog muzeja sa više od 450.000 istorijsko-umetničkih dela biće dostupne posetiocima, navedeno je u saopštenju.

Završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja bio je prvobitno planiran za maj 2016. godine, ali je prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu postalo jasno da neće biti otvoren u planiranom roku, kao ni Muzej savremene umetnosti na Ušću. Oba muzeja, kako je tada rečeno, ostaju prioriteti Vlade Srbije.

Rekonstrukcije Narodnog muzeja i MSU označene su u Zakonu o budzetu kao kapitalne investicije, a ukupno je za oba muzeja u 2016. i 2017. godini predviđeno 2 milijarde 324,5 miliona dinara, od čega 800 miliona u 2016. godini i jedna milijarda i 524,5 u 2017. godini.

Za sanaciju, adaptaciju i rekonstrukciju Narodnog muzeja ukupno je planirana 1 milijarda i 352,3 miliona dinara (300 miliona u 2016. i 1 milijarda i 52,3 miliona u 2017).

Stalna postavka Narodnog muzeja zatvorena je 2003. godine, a nakon odustajanja od dva plana rekonstrukcije, radovi na fasadi i prozorima počeli su krajem 2014. Prethodno se odustalo od dva projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja – arhitekte Milana Rakočevića i potom Vladimira Lojanice, a u vreme bivšeg ministra kulture Bratislava Petkovića najavljeno je jeftinije i brže rešenje sanacije.

Zdanje Narodnog muzeja na Trgu republike izgrađeno je 1903. godine za potrebe smeštaja Uprave fondova, a 1933. je prošireno i dograđeno za potrebe Državne hipotekarne banke. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu je obnovlјeno, a potom 1966. godine rekonstruisano, dograđeno i adaptirano za potrebe Narodnog muzeja.

*Foto: Radovi na fasadi, leto 2015. (SEEcult.org)

(SEEcult.org)

Pijani u Ateljeu 212



Nova drama jednog od najizvođenijih ruskih i evropskih autora Ivana Viripaeva „Pijani“ biće premijerno izvedena prvi put u Srbiji i u regionu 4. februara u Ateljeu 212 u Beogradu, u režiji Borisa Liješevića, a sprema se i u Mladinskom gledališču u Ljubljani.

Viripaev je tu filozofsku komediju pisao 2014. godine po porudžbini za nemački teatar (Schauspielhaus u Diseldorfu). Radnja je smeštena u neki velegrad na Zapadu, tokom jedne noći u kojoj su svi likovi – bankari, menadžeri, dobrostojeći sloj savremenih tehnokrata i intelektualaca, kao i jedna prostitutka - zbog različitih razloga i povoda pijani, prilikom slučajnog susreta, na svadbi, momačkoj večeri, obeležavanju godišnjice smrti.

Kako je izjavio reditelj Liješević na konferenciji za novinare 2. februara u Ateljeu 212, „svaka od tih situacija pokazuje se kao dobar motiv da se ljudi napiju, a u tom stanju prepoznaju neke rane, probleme, po sistemu što trezan misli, to pijan govori“.

„U vinu je istina, ali istina dovodi i do lomova. Ipak, iz nekih susreta likovi izlaze isceljeni i to je matrica ovog komada, da ljudi nekad i u neznancima prepoznaju bisere, da u naizgled slučajnim kontakima jedni drugima donose razrešenje. Kao da nam pisac govori da je smisao svuda oko nas, ali da od brzine svakodnevice, od strukture naših života, nismo više u stanju da to prepeznamo, osim kada alkohol sruši naslage i maske i svede nas na suštinu, a to je da je svako od nas biće željno ljubavi i smisla, biće koje traga“, rekao je Liješević.

„Svaki lik u komadu ima trenutak kada progovori ljudskim glasom, kada prepozna u sebi onog potisnutog, zatvorenog čoveka i shvati kako je lako, kako je sve nadohvat ruke, kako može biti mnogo lepše. Čovek oduvek postavlja egzistencijalna pitanja i postavlja sebe u odnos sa večnim kategorijama. Ovaj komad mi govori da je čovek od postanka do danas isti, uvek jednako drhti pred smrću, traži ljubav, pita se šta je to iza, zbog čega živimo, čemu sve. U ovoj pijanoj noći ljudi imaju osećaj da pronalaze neke odgovore“, izjavio je Liješević.

Upravnik Ateljea 212 Branimir Brstina istakao je da je veliki ansambl sa 14 glumaca dva meseca ozbiljno radio na zahtevnom zadatku. „Na osnovu kvaliteta predstave uveren sam da na dobar način idemo kroz našu 60. godinu“, rekao je on, podsetivši da će jubilej biti obeležen 12. novembra 2016.

Uloge igraju: Marta Bjelica, Nebojša Ilić, Jelena Đokić, Isidora Minić, Bojan Žirović, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Vuk Jovanović, Dejan Dedić, Branislav Trifunović, Strahinja Blažić i Jelena Petrović.

Komad je sa ruskog jezika preveo Novica Antić. Scenograf je Aleksandar Denić, kostimograf Maja Mirković, kompozitor Aleksandar Kostić.

Glumci su izrazili zadovoljstvo radom na predstavi koja ih se tiče.

Kako je rekao Svetozar Cvetković, „u komadu nema protagonista ni lidera, ne radi se o ulozi nego o nečemu što je životni stav“, dok za Isidoru Minić ova drama „govori o nečemu što se na Zapadu već dogodilo, a što će se izgleda desiti i nama – da izgubimo sebe“.

Dara Džokić doživljava „Pijane“ kao teološku raspravu. „Viripaev pokazuje po čemu će se zauvek razlikovati istočni i zapadni pogled na svet. To nema veze sa crkvom, nego kako ateista sreće Boga. Komad će ateisti otvoriti prozor da vidi zašto ljudi veruju hiljadama godina. To je potraga za višim smislom našeg života“, rekla je ona.

Liješević je izjavio da već godinu-dve primećuje veliko interesovanje za filozofske večeri i pomenuo gužvu na gostovanju Alena Badjua u Novom Sadu i Slavoja Žižeka u Zagrebu.

„Pokretanje pitanja koja nisu samo dnevno-politička nešto govori o nama i o našim potrebama. Ovo je površno vreme, ali ipak postoji težnja da posmatramo život iz različitih aspekata“, zaključio je Liješević.

(SEEcult.org)

Srpski PEN: Politička egzekucija direktorke KC Požega



Srpski PEN centar izrazio je 3. februara oštar protest zbog najavljene smene direktorke Kulturnog centra Požega Slađane Petrović Varagić i pozvao kulturnu javnost u Srbiji da se zajednički suprotstavi potiskivanju vrhunske kulture, marginalizaciji kulturnih institucija i političkom smenjivanju uglednih i ostvarenih radnika u kulturi.

Srpski PEN centar izrazio je ogorčenje zbog višemesečne opstrukcije kojom lokalna vlast u Požegi sprečava profesionalni rad vrhunske kustoskinje i kulturne radnice Slađane Petrović Varagić, ali i čitave institucije na čijem je čelu, koja je po odličnim programima prepoznatljiva u čitavoj zemlji.

“Najavljeno smenjivanje Slađane Petrović Varagić dramatičan je primer političke egzekucije i razračunavanja neprosvećene lokalne vlasti sa radom ugledne kulturne ustanove i njene direktorke na čijoj strani stoji struka kojoj pripada i čitava kulturna javnost. Smenjivanje Slađane Petrović Varagić, koja je potvrđeni stručnjak u svojoj profesiji, predstavlja neskrivenu poruku da se ne ceni odgovoran i profesionalan rad u kulturi, ali i potvrdu da se populizam i nižerazredni sadržaji, nažalost, sve češće pojavljuju kao izbor umesto vrhunske kulture, moderne umetnosti i profesionalne ostvarenosti”, saopštio je Upravni odbor Srpskog PEN centra.

Novoimenovani Upravni odbor KC Požega predložio je nedavno smenu Slađane Petrović Varagić, uprkos višemesečnim burnim reakcijama stručne javnosti zbog političkih pritisaka lokalnih vlasti.

O tom predlogu UO trebalo bi da se izjasni lokalni parlament, čija je sednica zakazana za 4. februara.

Predsednik Opštine Milan Božić, koji je inicirao smenu Slađane Petrović Varagić, najavio je da će to biti učinjeno na sednici lokalnog parlamenta.

Skupština Opštine Požega prethodno je 24. decembra odbila da usvoji Program rada KC Požega za 2016. godinu, i to bez obrazloženja, nakon jednoipočasovne rasprave koja se uglavnom nije ni ticala programa te institucije kulture koja je proteklih nedelja, na čelu sa Slađanom Petrović Varagić, dobila snažnu podršku lokalne i šire javnosti povodom političkih pritisaka kojima je izložena. SO Požega nije tada raspravljala o razrešenju Slađane Petrović Varagić, koja je prethodno, na zahtev predsednika Opštine Požega Milana Božića, odbila da podnese ostavku i demantovala sve tvrdnje koje je javno iznosio o radu KC Požega i Gradske galerije u njegovom sastavu.

Političke protiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su prethodnih meseci Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, te mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

NSK je upozorio da je napad na Slađanu Petrović Varagić i instituciju koju vodi posebno opasan, jer “može poslužiti kao primer političkog ugrožavanja autonomije gradske ustanove kulture i pogubnom pokušaju njenog partijskog svojatanja i u drugim sredinama”.

Nedavno je lokalnim vlastima predata i peticija sa više od 2.000 potpisa građana, koji izražavaju podršku radu KC Požega na čelu sa Slađanom Petrović Varagić, koja je izabrana za direktorku na osnovu konkursa raspisanog prema Zakonu o kulturi.

*Foto: Milica Đorđević

(SEEcult.org)

Slađana Petrović Varagić: Kulturi treba zaštita od politike



Direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Petrović Varagić, koju je 4. februara smenila vladajuća većina u lokalnom parlamentu, izjavila je da odluku o razrešenju, nakon tromesečnih pritisaka da podnese ostavku, ipak ne doživljava kao lični poraz, već kao ogromno razočaranje zbog nepoštovanja zakona i rezultata rada.

“Danas je u domenu politike nezamislivo da se argumentovano suprotstavite bilo kome ko je vršlac neke vlasti na bilo kom nivou. Kada to uradi direktorka neka male ustanove kulture, koja je uz to žena i koja nije član nijedne političke partije, a sve sa namerom da se zaštiti struka i ustanova, onda se to doživljava kao lični napad i bez obzira na rezultate rada i na stručna priznanja, demonstrira se politička volja”, izjavila je Slađana Petrović Varagić za portal SEEcult.org povodom smene.

“Prošla sam tri meseca ogromnog političkog pritiska, nisam podnela ostavku, ali ipak ne doživljavam ovo kao lični poraz, već kao ogromno razočaranje, shvatajući da živimo u državi u kojoj se ne primenjuju zakoni, ne vrši kontrola njihove primene, ne vrednuju rezultati”, dodala je Slađana Petrović Varagić.

Prema njenim rečima, reforma javnog sektora o kojoj se priča godinama unazad nikada neće biti sprovedena ako lokalne vlasti rade na ovakav način.

Navodeći da su lokalne ustanove kulture ostavljene “na milost i nemilost” svojim osnivačima, Slađana Petrović Varagić je ocenila da bi Zakon o kulturi u tom pogledu morao da predvidi mehanizme kontrole od resornog ministarstva.

“Sektor kulture je ovoj zemlji postao nebitan, saopštenje Nacionalnog saveta za kulturu, PEN Centra, pa i samog Ministarstva kulture, delimo po društvenim mrežama mi kolege iz struke, a stanje sa medijima je takvo da to u nacionalne medije ne može prodreti. Ovaj slučaj nije usamljen, znam za mnogo sličnih primera, ne samo u unutrašnjosti. Verujem da se stanje mora popraviti, da se sektor kulture mora konsolidovati i zaštiti se od političkih uticaja”, navela je Slađana Petrović Varagić, koja je na mesto direktora KC Požega imenovana na osnovu javnog konkursa prema Zakonu o kulturi, a mandat je trebalo da joj traje do juna 2018. godine.

Smenu Slađane Petrović Varagić predložio je nedavno novi Upravni odbor KC Požega, koji je izabran suprotno odredbama Zakona o kulturi.

Slađana Petrović Varagić razrešena je dužnosti direktora većinom glasova odbornika SO Požega - za njenu smenu glasalo je 25 odbornika vladajuće većine, dok je 18 bilo protiv.

Razlozi za razrešenje nisu posebno obrazloženi, osim navoda UO KC Požega da nije iskorišćeno pravo za povraćaj sredstava od plaćenih akciza za nabavljeno lož ulje. Slađana Petrović Varagić je navela da to nije bila zakonska obaveza, već samo pravo, i da time nije ništa protivzakonio urađeno.

“Ukazala sam predsedniku SO Požega i odbornicima na kršenja Zakona o kulturi i Zakona o lokalnoj samoupravi prilikom imenovanja samog UO, a potom i prilikom obrazloženja samog rezrešenja pre isteka mandata, jer to ‘neiskorišćeno pravo na povraćaj akciza’ nije zakonit razlog za razrešenje”, navela je ona.

Predsednik Skupštine i odbornici vladajuće koalicije ocenili su i da je načinila nematerijalnu štetu Požegi navodnim pokretanjem kampanje u medijima i na društvenim mrežama protiv predsednka Opštine Milana Božića. Time je, kako su ocenili, postala praktično "žrtva sopstvene kampanje".

Reč je zapravo o spontanim burnim reakcijama stručne i najšire javnosti na paušalne izjave Božića u vezi sa radom KC Požega, koje je Slađana Petrović Varagić uporno demantovala argumentima, odbijajući da podnese ostavku na osnovu takvih neosnovanih tvrdnji.

Predsednik Opštine Požega i lokalni funkcioner Srpske napredne stranke Milan Božić je nekoliko dana uoči sednice lokalnog parlamenta najavio da će do smene Slađane Petrović Varagić definitivno doći, uprkos burnim reakcijama stručne javnosti i peticiji sa potpisima više od 2.000 građana.

Političke pritiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su prethodnih meseci Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, Srpski PEN centar i mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je ubrzo nakon smene Slađane Petrović Varagić da je ta odluka lokalnog parlamenta neprihvatlјiva i neobjašnjiva i pozvalo nadležne da je preispitaju.

(SEEcult.org)

Odlaganje festivala zbog neizvesnog budžeta



Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici odložen je za jesen zbog nepredviđenih i nepovoljnih okolnosti, a pre svega zbog smanjenja ukupnog budžeta za kulturu, kasnog raspisivanja konkursa na osnovu kojih se finansira i njihovog neizvesnog ishoda, saopštili su 3. februara organizatori, navodeći da je u neizvesnoj finansijskoj situaciji i Festival evropskog filma Palić.

Otvoreni univerzitet Subotica, koji je izvršni producent oba festivala, saopštio je da su pripreme za obe manifestacije već uveliko u toku, ali je s Direkcijom Međunarodnog festivala pozorišta za decu zaključio da je zbog postojećih okolnosti najmudrije i najrazboritije da se 23. izdanje tog festivala odloži za septembar.

"Brine nas što ni Republika ni Pokrajina nisu još uvek raspisale konkurse. Za producenta, kao što je Otvoreni univerzitet Subotica, koji nije na budžetu, a organizuje ovako ozbiljne i velike manifestacije, ovo je teška situacija”, naveo je direktor Otvorenog univerziteta Subotica Ilija Tatić.

Priprema i organizacija oba festivala traje godinu dana, pa se već od avgusta, kada je Festival evropskog filma Palić u pitanju, razgovara sa učesnicima i radi na ostalim segmentima organizacije.

“Računamo na to da će na svim nivoima vlasti i dalje na pravi način vrednovati festivale, jer oni imaju dugoročan značaj za našu kulturu i bilo bi nedopustivo da urušavamo njihov ugled", naveo je Tatić.

Ukupan budžet Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici mogao bi biti poznat najranije u aprilu 2016, što je prekasno za 23. festivalsko izdanje koje je bilo predviđen za maj.

S obzirom na bogatstvo festivalskog programa i zahtevnu organizaciju, odlučeno je da 23. Međunarodni festival pozorišta za decu - umesto od 22. do 28. maja, bude održan od 25. septembra do 1. oktobra.

"Priprema 23. Festivala započeta je pre više od pola godine, sve aktivnosti teku prema planu, pa u organizacionom i programskom smislu nema i ne bi bilo nikakvih razloga da se Festival ne održi u prvobitno planiranom terminu. Za glavni, takmičarski program do sada je prijavljeno preko 170 pozorišta i oko 200 predstava sa raznih strana sveta i iz zemlje domaćina Srbije, među njima i ona sa nacionalnim renomeom. Predstoji nam selekcija. Pristigao je i veliki broj prijava za međunarodnu teatrološku konferenciju posvećenu pozorištu za decu i mlade, osmu po redu, prevode se knjiga Lutka u kulturi (drugi tom) nedavno preminulog poljskog teatrologa Henrika Jurkovskog i dva zbornika sa naučnih skupova održanih na Festivalu 2015. godine”, saopštio je Tatić.

Postignut je i dogovor sa Italijanskim institutom za kulturu u Beogradu o predstavljanju italijanskog lutkarstva u Subotici, Novom Sadu i Beogradu, a moguće i u nekom drugom mestu u Srbiji.

Ove godine je primetno povećano interesovanje dečjih amaterskih pozorišnih grupa za učešće u pratećim programima, posebno onih iz inostranstva. Primer su grupe iz Turske, Slovenije, Rusije, Srbije...

“Naročito značajno za nas je interesovanje teatra iz glavnog grada Letonije, Rige, koji je spreman da pokrije putne troškove i troškove boravka za 40 članova svog ansambla. To je još jedna potvrda kvaliteta i međunarodnog ugleda koji ovaj Festival uživa. Međutim, pokrajinski i republički konkursi na osnovu kojih se Festival sufinansira još uvek nisu raspisani, ne znamo kada možemo da očekujemo rezultate konkursa, niti koliko će novca biti izdvojeno za Festival u ovoj godini. Imajući u vidu negativno iskustvo od pre tri godine, kada je ukupan (umanjen!) budžet bio poznat tek nakon održanog Festivala, ne usuđujemo se da ulazimo u troškove koje kasnije neće imati ko da pokrije”, naveo je direktor i selektor Festivala festivala pozorišta za decu Slobodan Marković.

Prilikom utvrđivanja novih datuma vodilo se računa da se, u onoj meri u kojoj je to moguće, Međunarodni festival pozorišta za decu ne preklopi sa sličnim manifestacijama u zemlji i regionu, kao ni sa drugim značajnim manifestacijama sličnog profila u svetu, a da se održi u doba godine kada još uvek postoji verovatnoća da će vremenski uslovi biti dovoljno dobri za realizaciju programa na otvorenom.

U skladu sa promenom datuma Festivala, konkursi za učešće u takmičarskom programu i na Forumu biće produženi, a svi do sada prijavljeni biće direktno obavešteni o nastalim izmenama. Ukoliko im budu odgovarali novi datumi, pristigle prijave će biti uzete u razmatranje i neće biti neophodno da se dostavljaju nove.

Organizatori su tim povodom uputili izvinjenje zbog eventualnih neugodnosti i zahvalili na razumevanju svima, a posebno onima koji su dostavili prijave za učešće na Festivalu u maju.

Međunarodni festival pozorišta za decu iz Subotice održava se pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu AP Vojvodine i Grada Subotice, a svi programi su besplatni za sve posetioce.

Subotički festival pozorišta za decu nametnuo se najširoj teatarskoj javnosti već od samog početka kao jedan od najuglednijih evropskih, ali i svetskih festivala, zauzimajući predvodničko mesto na prostoru zapadnog Balkana.

Za 22 godine predstavio je 550 dramskih ansambala iz 46 zemalja, koje su ne samo pregled, nego i prilog istoriji i antologiji svetskog lutkarstva i pozorišta za decu. Takvom programskom orijentacijom dokazao je kako se iz kulturnog središta kakvo je Subotica može meritorno i superiorno prosuđivati, ali i uticati na kretanja i razvoj savremenog svetskog pozorišta za decu u celini.

(SEEcult.org)

G12 HUB ostala bez prostora



Galerija 12 HUB, jedan od najznačajnijih centara za savremenu umetnost u Beogradu, primorana je da napusti prostor u Karađorđevoj ulici na osnovu naloga Ministarstva odbrane Srbije, a rad će nastaviti na internetu i kao gostujući program u partnerskim prostorima u Beogradu i šire.

Ministarstvo odbrane, koje je vlasnik prostora u Karađorđevoj ulici 59, obavestilo je 26. januara tim Galerije 12 HUB da mora da se iseli. S obzirom da je korišćenje tog prostora bilo pravno neregulisano, te da nema sluha nadležnih za omogućavanje njegovog korišćenja i u 2016. godini, Galerija 12 HUB ispoštovaće odluku Ministarstva odbrane.

“Verovali smo da će nadležni prepoznati značaj jednog programski profilisanog neprofitnog prostora u gradu posvećenog isključivo razvoju savremenih umetničkih praksi, da će prepoznati nameru da doprinesemo razvoju umetničke scene kroz investicije u infrastrukturu i nove produkcije mladih umetnika, da će uvideti značaj jednog ovakvog prostora za pozicioniranje Beograda na mapi međunarodnih umetničkih centara (o čemu je u 2015. godini pisao i Njujork Tajms), da će podržati inicijativu da se kroz seriju edukativnih programa koje je pokrenula Galerija doprinese unapređenju kapaciteta i veština generacije budućih umetnika i profesionalaca iz različitih polja delatnosti, ukratko da će naš rad i entuzijam uložen u razvoj kulturne i umetničke scene u Beogradu i posebno u zoni Savamale biti prepoznat i podržan kroz mogućnost korišćenja prostora i u 2016. godini. Ipak, realnost je nešto drugačija i imajući u vidu da nismo imali pravno regulisan status u navedenom prostoru moraćemo da ispoštujemo odluku Ministarstva”, saopštio je tim Galerije 12 HUB, koja je delovala kao centar za umetnost i tehnologiju posvećen promociji i razvoju intermedijske umetnosti i performansa.



Poslednji događaj u G12 HUB u Karađorđevoj biće 5. februara performans “Hanging elements: Red” kineske umetnice Pan Daijing, koja trenutno živi i radi u Berlinu.

Povodom izlaska iz prostora u Savamali, koji se nalazi nasuprot zgrade Beogradske zadruge - sedišta projekta Beograd na vodi, Galerija 12 HUB zahvalila je svim umetnicima sa kojima je planirala realizaciju izložbi u 2016. godini, koje na žalost neće biti u prilici da realizuje u Karađorđevoj ulici: Bojani Knežević, Goranu Škofiću, Žarku Aleksiću, Manji Ristić, Aleksandri Kovačević, Snežani Golubović, Anici Vučetić, Vladimiru Bjeličiću, Marti Jovanović, kustoskinji Stefanie Bottcher, grupi VestAndPage, Maji Beganović, kao i velikom broju saradnika i partnera u zemlji i inostranstvu sa kojima je pripremala nove programske aktivnosti u narednom periodu.

“Sa nadom da će Beograd jednom prepoznati značaj i vrednost ulaganja u kulturu i u razvoj umetničke scene i svesni činjenice da program ne čine četiri zida i fizička adresa, već ljudi, partnerstva, izgrađeno poverenje i naši zajednički kapaciteti, najavljujemo da će Galerija 12 HUB nastaviti sa radom kroz onlajn promociju umetnika, međunarodne projekte, edukativne programe i gostovanja u partnerskim organizacijama koje raspolažu prostornim resursima u zemlji i inostranstvu”, poručio je tim G12HUB.



Galerija 12 HUB izrazila je posebnu zahvalnost i svima koji su u prethodne tri godine podržali njen rad kroz donacije i sponzorstva za programske aktivnosti: Ministartsvu kulture i informisanja Srbije, kompaniji Nelt, Rajfajzen banci, Sekretarijatu za kulturu grada Beograda i fondaciji ProHelvetia.



G12HUB zahvalila je i svim partnerima sa kojima je u prethodne tri godine organizovala pojedine programe i koji su pružili tehničku ili ekspertsku pomoć u realizaciji aktivnosti - festivalima Resonate, Mikser, OffFrame, Univerzalni vojnik, Arhitektonskom, Elektrotehničkom, fakultetima likovnih, primenjenih i dramskih umetnosti, Fakultetu za nove medije i komunikacije, galeriji Remont, fondaciji Heartefact, Kulturnom centru Grad, Muzeju istorije Jugoslavije, Kulturnom centru Beograda, Muzeju savremene umetnosti, Asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije, Institutu za savremenu umetnost Aksioma iz Ljubljane, Birou za savremenu umetničku praksu Kontejner iz Zagreba, programu Sound development City iz Švajcarske…



Posebnu zahvalnost tim G12HUB izrazio je i svim umetnicima sa kojima je sarađivao i čije su izložbe i programi doprineli izgradi prepoznatljivu reputaciju kako u zemlji, tako i u inostranstvu: Manji Ristić, Bogomiru Doringeru, Dariji Medić, Gingerensemble-u i Miši Saviću, Branislavi Stefanović, Miomiru Mijiću i Dragani Šumarac-Pavlović, kolektivu Deer, Ameli Frankl, Mariu Kovaču, Vanji Smiljanić i Mariji Šujici, Marti Jovanović, Marini Marković, Jorgosu Bakalosu i Stevanu Lungu, Dušici Dražić, grupi Improve, Mirku Lazoviću, Nini Živančević, Nenadu Rackoviću, kustosu Bernhardu Bischoffu, Stevanu Kojiću, Simonidi Rajčević, Janezu Janši, Margareti Jelić i Mihailu M. Jovanoviću, Elani Katz, Zimounu, Irmi Markulin, Dušici Cajlan-Wissel i Georgu Wisselu, Branku Miliskoviću, Helen Schroder, Daliji Aćin, Zoranu Todoroviću, Radrigu Guzmanu, Mrđanu Bajiću, Ani Elizabet, Vladimiru Bjeličiću, Miao Jiaxinu, Pan Daijing, Bojani Knežević…





G12HUB zahvalila je i svim studentima koji su učestvovali na konkursima za mlade umetnike i u Nelt edukativnom programu, kao i učesnicima programa Performance HUB, te mentorima i predavačima Nelt edukativnog programa (Branislava Stefanović, Marko Lađušić, Simonida Rajčević, Jelena Mitrović, Rodrig Guzman, Paul Murray, Katarina Pejović, Sonja Pavlović, Slavko Andrejević, Dimitri Dinić, Nemanja Mosuroviću, grupa Škart, Vladimir Perić Talent i Milica Stojanov, Zorica Civrić, Amira Fazlagić, Dragan Đorđević, Miomir Mijić, Dragana Šumarac Pavlović, Branimir Brkljač, Dejan Lazarević).

*Foto: Fb G12Hub

(SEEcult.org)

VOĐENJE: Spomenici i ideje



Zašto Beograd i drugi gradovi u Srbiji dobijaju spomenike koji ih pretvaraju u svojevrsna groblja - jedno je od ključnih pitanja koje pokreće autorska izložba prof. Irine Subotić “Spomenici i ideje” u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, priređena povodom nagrade “Lazar Trifunović” koju je dobila za 2013. godinu.

Jedan od malih ciljeva izložbe, kako je u vođenju kroz postavku rekla Irina Subotić, jeste da “oni od kojih zavise spomenici razmisle malo – čemu takva grobljanska struktura na ulicama našeg grada, našeg regiona”.

“Znamo da se to dešava i van Srbije… Znamo šta se dešava u Makedoniji, koja se još bori za neki svoj identitet i misli da će preko tih skulptura da ga dobije, što je apsolutno na pogrešnim premisama. Sve ono što se dešava danas je potka za mogućnost nečeg drugog. I ova izložba to nudi u jednom segmentu, iako ima još mnogo umetnika koji bi mogli da budu na ovakvoj izložbi - i mlađih, i starijih, koji su se već oprobali, koji su radili anti-spomenike ili kontra-spomenike, koji su razmišljali na konceptualan način, imali ideje bojkota klasičnog pristupa spomeničkoj plastici, jednostavno – imali nov način mišljenja”, rekla je Irina Subotić, koja je izložbu “Spomenici i ideje”, organizovanu u nastavku serijala “Kritičari su izabrali” posvetila Lazaru Trifunoviću i vajaru Nandoru Glidu, za čiju je monografiju i nagrađena.

Izložba Irine Subotić sa radovima umetnika različitih generacija (Ana Adamović, Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Aleksa Bijelović, Vjera Damjanović, Davor Ereš, Marko Lulić, Ana Nedelјković i Nikola Majdak Ml, Dušan Otašević, Branko Pavić, Dejan Milјković i Jovan Mitrović, Miško Pavlović, Dušan Petrović, Pavle Stamenović, Dušan Stojanović i Ivan Šuletić) ističe važnost novog pristupa memorijalnim obeležjima shvaćenim u najširem smislu te reči, koji podrazumevaju učešće posetilaca, ostvaruju empatiju, doprinose razmišlјanju, razumevanju i oplemenjavanju javnog prostora i ujedno dopunjuju ulogu umetnosti interdisciplinarnim i intermedijalnim predlozima, pružajući i kritički pogled na svet, konceptualni pristup simbolici i spremnost na učešće u dinamičnim gradskim transformacijama.



Autorka izložbe podsetila je da je profesor Lazar Trifunović bio jedan od borbenih kritičara koji je na raznim planovima vodio bitke, uključujući i to da se početkom 70-ih glasno suprotstavio rušenju male kapele na Lovćenu, koja je bila zavetna i u kojoj je Petar Petrović Njegoš želeo da počiva, za razliku od vlasti koje su želele da naprave monumentalni memorijal sa skulpturom Ivana Meštrovića.

“Prva stvar je da se nije poštovala želja velikog pesnika i vladike koji je želeo da upravo tu skromno počiva i to mi se čini da je amblematsko za našu sredinu - da se nešto što već postoji, što ima svoj smisao ruši u ime ideologije. S druge strane, to je i poziv da se pomisli šta se u ime odsustva ideologije ili prevelikog prisustva ideologije i danas dešava na planu tih memorijalnih mesta skulptura koje se ovde dižu do te mere nekontrolisano da ćemo uskoro biti kao jedno groblje”, rekla je Irina Subotić.

“Drugi razlog za izložbu ‘Spomenici i ideje je sam Nandor Glid, koga sam uvek veoma cenila kao umetnika i pratila kako se razvijao još od 40-ih godina, kada je radio u duhu soc-realizma i kako se postepeno oslobađao nametnute ideje valorizacije isključivo komunističkih ideja do spomenika koji su dobili svetska priznanja na različitim mestima – od Dahaua i Mathauzena, preko Jad Vašema, Subotice, Beograda, Soluna… Njegovi spomenici su bili posvećeni holokaustu i mučenjima, smrti, ali su govorili i u ime budućnosti i zračili pozitivnu energiju. To mi se činilo da je isto tako vrlo važno - da čak i umetnik koji je radio po pozivu može da izađe iz stereotipa koji su tada vladali gotovo celokupnom svetskom scenom, a posebno kod nas”, rekla je Irina Subotić.

Pravi povod za izložbu, kako je istakla, bili su radovi umetnika koje je pratila i sama ideja kako se na nov način može pristupiti memorijalnim mestima i pravljenju spomenika. Za to su poslužili radovi umetnika i starije i srednje generacije, a zahvaljujući prof. Branku Paviću i najmlađih autora, koji su još na studijama na Arhitektonskom fakultetu, a dobili su priliku da daju svoje viđenje i izađu iz stereotipa onoga što se smatra da su spomenici ili memorijalna plastika.



“U celom svetu već decenijama, može se reći od pada velikih ideologija koje su obeležile prvu polovinu 20. veka – ideologija nacizma, fašizma, frankizma i socijalističkog realizma u staljinizmu, shvaćeno je da ta vrsta spomenika klasičnog tipa odgovara vladajućim idelogijama. Njihovim padom je ispražnjena takva skulptura. Umetnici su i sami u najvećoj meri osetili da figurativna plastika više ne može da ima značenje koje je imala do tada, da ne može da bude urađena na klasičan način koji je valorizovao ideologije koje su do tada bile na snazi. Od tada je taj veliki pokušaj pravljenja apstraktnih spomenika, koji su često bili čista forma, ali bez značenja, zamenjivao ono što je bila klasična plastika, i više od toga”, rekla je Irina Subotić.

Irina Subotić naglasila je i da mesta sećanja nisu danas samo mesta na kojima se sećamo velikih pobeda i velikih ličnosti, čija je valorizacija najčešće i stečena u ratovima, već je to veoma često podsećanje na ono što bi mesto sećanja trebalo da bude – mesto okupljanja, mesto na kojem se ljudi druže, primaju pozitivnu energiju koja zrači, mesta koja su komunikativna, participativna, na koja ljudi rado dolaze…

“To su mesta od kojih ljudi ne okreću glavu, kao što sam uverena da većina vas okreće glavu od onih spomenika za koje osećamo da nas vređaju, jer govore nekim drugim jezikom, drugim namerama, politikom u koju ne želimo da ulažemo svoju energiju i vreme… Pitamo se čemu spomenik caru Nikolaju II u glavnoj ulici (u Beogradu), čemu spomenik (Hejdaru) Alijevu u (parku Tašmajdan), gde se deca igraju, čemu spomenik (Stefanu) Nemanji koji bi trebalo da bude u Manješkom parku, kad ne znamo ni kako je on izgledao? Dakle, sve ono što izlazi iz naše tradicije, što nije bilo u stvari u našem srednjem veku - na koji se tako rado pozivamo i hoćemo da nastavljamo neku tradiciju, iako se zna da to u njoj nije postojalo. Postojalo je tek sa evropoezicijom u 19. veku, i tada smo imali ozbiljne spomenike. Imali smo ih i početkom 20. veka, a danas je ovo što se radi jedna apsoultno retrogradna, ispražnjena retorika u koju ne veruju čini mi se ni sami umetnici koji rade takve spomenike, ni oni koji prolaze pored njih. U njih veruju samo oni od kojih ti spomenici zavise”, rekla je Irina Subotić.



Na izložbi u KCB-u Irina Subotić je predstavila radove umetnika u rasponu od najstarijih, poput Dušana Otaševića i njegove klasične forme Spomenika nepoznatom šetaču iz 90-ih godina – učesniku studentskih protesta, preko Dušana Petrovića i njegovog spomenika Milankovićev kosmički pogled, zatim vrlo sistematične saradnje koju su ostvarili sa naučnicima Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, te nekih realizovanih ideja, kao što je projekat rekonstrukcije i revitalizacije Kule Nebojša, koji su realizovali Branko Pavić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović. Tu je i multiplikacija brankusijevskog tipa Radoše Antonijevića za izmeštanje spomenika Dimitriju Tucoviću na Slaviji, te Miško Pavlović koji se još jednom potvrdio kao umetnik koji smatra da priroda treba da prodre u umetnička dela. Izložba predstavlja i senzibilan rad Vjere Damjanović “Biblioteka koje nema”, koja oseća savest Beograda i cele srpske kulture zbog zapuštenosti prostora na kojem je 6. aprila 1941. godine nestala srpska civilizacija. Ana Adamović ponudila je sećanje a 46 godina socijalističke Jugoslavije preko amblematičnog korisćenja cveća koje je bilo tada u modi, dok Marko Lulić govori o animaciji spomenika preko ljudi. Ana Nedeljković sa Nikolom Majdakom predstavlja spomenik gluposti i ispražnjenih mozgova…

Mlađi umetnici, kako je istakla Irina Subotić, nude nove pristupe, tehnike i tehnologije, uključujući mogućnost intimizacije sa spomenikom, odnosno izbora spomenika po svojoj volji, kao što predlaže arhitekta Dušan Stojanović radom “Virtuelna stvarnost”.



Osim Irine Subotić, u vođenju kroz izložbu učestvovali su i pojedini autori predstavljenih radova – Branko Pavić i Dejan Miljković, Radoš Antonijević, Miško Pavlović, Davor Ereš, Dušan Stojanović, Dušan Petrović i Ana Nedeljković.

Ana Nedeljković, čiji je animirani film “Rabbitland” prikazan na više od stotinu festivala širom sveta nakon svetske premijere na Berlinalu 2013. godine, centriran je vizuelno i tematski oko zlatnog spomenika Zloj devočici koja predstavlja ironičnu varijantu diktatorke Rebitlenda i organizuje izbore isključivo iz svoje lične zabave i dosade.

“U perspektivi, volela bih da se igram u prostoru realnog rada i možda jedan od odgovora na hiperprodukciju kiča i retro-tradicionalističkih spomenika, sa kojima se sada susrećemo, jeste to da postavljamo još gore, još zlatnije i još ironičnije spomenike, mega-giga zlatne ironične spomenike svuda po gradu. Privremene, naravno”, poručila je Ana Nedeljković.

Izložba “Spomenici i ideje” otvorena je od 13. januara do 6. februara u Likovnoj galeriji KCB-a.

- - - - - - - - - - - - - - - -

Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Mile Ilić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.

Svratite na vođenje https://www.youtube.com/playlist?list=PL27ADA311E59A5ADE

(SEEcult.org)

Slađana Petrović Varagić: Kulturi treba zaštita od politike



Direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Petrović Varagić, koju je 4. februara smenila vladajuća većina u lokalnom parlamentu, izjavila je da odluku o razrešenju, nakon tromesečnih pritisaka da podnese ostavku, ipak ne doživljava kao lični poraz, već kao ogromno razočaranje zbog nepoštovanja zakona i rezultata rada.

“Danas je u domenu politike nezamislivo da se argumentovano suprotstavite bilo kome ko je vršlac neke vlasti na bilo kom nivou. Kada to uradi direktorka neka male ustanove kulture, koja je uz to žena i koja nije član nijedne političke partije, a sve sa namerom da se zaštiti struka i ustanova, onda se to doživljava kao lični napad i bez obzira na rezultate rada i na stručna priznanja, demonstrira se politička volja”, izjavila je Slađana Petrović Varagić za portal SEEcult.org povodom smene.

“Prošla sam tri meseca ogromnog političkog pritiska, nisam podnela ostavku, ali ipak ne doživljavam ovo kao lični poraz, već kao ogromno razočaranje, shvatajući da živimo u državi u kojoj se ne primenjuju zakoni, ne vrši kontrola njihove primene, ne vrednuju rezultati”, dodala je Slađana Petrović Varagić.

Prema njenim rečima, reforma javnog sektora o kojoj se priča godinama unazad nikada neće biti sprovedena ako lokalne vlasti rade na ovakav način.

Navodeći da su lokalne ustanove kulture ostavljene “na milost i nemilost” svojim osnivačima, Slađana Petrović Varagić je ocenila da bi Zakon o kulturi u tom pogledu morao da predvidi mehanizme kontrole od resornog ministarstva.

“Sektor kulture je ovoj zemlji postao nebitan, saopštenje Nacionalnog saveta za kulturu, PEN Centra, pa i samog Ministarstva kulture, delimo po društvenim mrežama mi kolege iz struke, a stanje sa medijima je takvo da to u nacionalne medije ne može prodreti. Ovaj slučaj nije usamljen, znam za mnogo sličnih primera, ne samo u unutrašnjosti. Verujem da se stanje mora popraviti, da se sektor kulture mora konsolidovati i zaštiti se od političkih uticaja”, navela je Slađana Petrović Varagić, koja je na mesto direktora KC Požega imenovana na osnovu javnog konkursa prema Zakonu o kulturi, a mandat je trebalo da joj traje do juna 2018. godine.

Smenu Slađane Petrović Varagić predložio je nedavno novi Upravni odbor KC Požega, koji je izabran suprotno odredbama Zakona o kulturi.

Slađana Petrović Varagić razrešena je dužnosti direktora većinom glasova odbornika SO Požega - za njenu smenu glasalo je 25 odbornika vladajuće većine, dok je 18 bilo protiv.

Razlozi za razrešenje nisu posebno obrazloženi, osim navoda UO KC Požega da nije iskorišćeno pravo za povraćaj sredstava od plaćenih akciza za nabavljeno lož ulje. Slađana Petrović Varagić je navela da to nije bila zakonska obaveza, već samo pravo, i da time nije ništa protivzakonio urađeno.

“Ukazala sam predsedniku SO Požega i odbornicima na kršenja Zakona o kulturi i Zakona o lokalnoj samoupravi prilikom imenovanja samog UO, a potom i prilikom obrazloženja samog rezrešenja pre isteka mandata, jer to ‘neiskorišćeno pravo na povraćaj akciza’ nije zakonit razlog za razrešenje”, navela je ona.

Predsednik Skupštine i odbornici vladajuće koalicije ocenili su i da je načinila nematerijalnu štetu Požegi navodnim pokretanjem kampanje u medijima i na društvenim mrežama protiv predsednka Opštine Milana Božića. Time je, kako su ocenili, postala praktično "žrtva sopstvene kampanje".

Reč je zapravo o spontanim burnim reakcijama stručne i najšire javnosti na paušalne izjave Božića u vezi sa radom KC Požega, koje je Slađana Petrović Varagić uporno demantovala argumentima, odbijajući da podnese ostavku na osnovu takvih neosnovanih tvrdnji.

Predsednik Opštine Požega i lokalni funkcioner Srpske napredne stranke Milan Božić je nekoliko dana uoči sednice lokalnog parlamenta najavio da će do smene Slađane Petrović Varagić definitivno doći, uprkos burnim reakcijama stručne javnosti i peticiji sa potpisima više od 2.000 građana.

Političke pritiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su prethodnih meseci Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, Srpski PEN centar i mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je ubrzo nakon smene Slađane Petrović Varagić da je ta odluka lokalnog parlamenta neprihvatlјiva i neobjašnjiva i pozvalo nadležne da je preispitaju.

(SEEcult.org)

Radost stvaranja u procesu



Izložba grafika Marka Krsmanovića (1930-1991), umetnika koji je obeležio jedan od magistranih tokova u istoriji srpske i jugoslovenske grafike druge polovine 20. veka, biće otvorena 8. februara u Grafičkom kolektivu u Beogradu, povodom 60 godina od prve samostalne izložbe Krsmanovića u toj galeriji i 25 godina od njegove smrti. Iste večeri u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja biće otvorena Krsmanovićeva izložba radova u tehnici sitoštampe.

Tipično za Krsmanovićevu bogatu grafičku produkciju jeste eksperimentalno traganje za vizuelnim, intelektualnim i emocionalnim stvaralačkim prostorom, navela je kustoskinja Grafičkog kolektiva Ljiljana Ćinkul povodom izložbe “Radost stvaranja u procesu koji traje”.

Umetničku biografiju Krsmanovića – grafičara, ilustratora i slikara, profesora Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu – ispunjavaju četiri decenije odanosti profesiji. Pripada generaciji koja je 60-ih i 70-ih godina, kako je navela, bila zaneta ekspresijom slikarske materije koja je kao vrednost negovana u enformelu. Krsmanović je grafiku pretpostavio slikarstvu i u njoj je prepoznao najsnažniji kreativni kod, možda zato što ju je shvatio kao radost stvaranja u procesu koji traje.

Poetika Krsmanovićevog dela zasniva se na vidu figuracije u kojoj je očito snažno antiestetsko raspoloženje koje reflektuje jedinstven sadržaj i problemske krugove. Strukturalističke tendencije u njegovom radu dovele su do simultanog predstavljanja apstraktnih i figuralnih formi i u toj dvopolnosti i međusobnoj borbi figura je odnela pobedu.



Erudita i intelektualac, ličnost mudra i introvertna, senzibilna i nenametljiva u komunikaciji, Krsmanović je zračio pozitivnu energiju i kao lučnoša unosio duh novog u umetničku zajednicu.

Rođen 1930. u Beogradu, gde je i preminuo 1991. godine, Krsmanović je diplomirao 1953. na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti (klasa Nedeljka Gvozdenovića). Pohađao 1953-55. specijalni tečaj (klasa Mila Milunovića i Marka Čelebonovića), a specijalizirao je grafiku 1960-61. u Londonu kao stipendista Britanskog saveta na Central School of Arts and Crafts. Boravio je 1979-80. u SAD i predavao grafiku na Bryn Mawr i Haverford College (Filadelfija), a potom je nastavio profesionalno usavršavanje kao gost na Scotish Art Council i Edinburgh College of Art.

Samostalno je izlagao od 1957. (Brisel, Filadelfija, Edinburg...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Lugano, Krakov, Firenca, Pariz, Njujork).

Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu u Beogradu 1964, Oktobarska nagrada grada Beograda 1969, Zlatna igla ULUS-a 1975, nagrada iz Fonda “Ivan Tabaković” SANU za doprinos savremenoj likovnoj umetnosti 1988, te nagrada za životni doprinos umetnosti grafike na Prvom bijenalu grafike u Beogradu 1989.

Izložba u Grafičkom kolektivu biće otvorena do 27. februara.

(SEEcult.org)

Od Centra ka Centru



Izložba najnovije produkcije umetnika koji žive i rade u centralnoj Srbiji, koja će biti otvorena 8. februara u galeriji Remont u Beogradu, prva je izložba u okviru projekta “REstruktura - od Centra ka Centru” Studentskog kulturnog centra Kragujevac, Kulturnog centra Požega i Remont asocijacije, nastalog iz potrebe da se redefinišu, restruktuiraju pozicije savremenog umetničkog stvaralaštva koje nastaje van Beograda.

Projekat ukazuje i na činjenicu da sam kvalitet i inovativnost nisu označeni geografskim područjem, ali da svakako postoji hendikep, odnosno, niz problema u plasiranju i vidljivosti savremene umetničke prakse koja nastaje van najvećeg kulturnog središta.

Izborom recentnih radova umetnika iz Kragujevca, Kraljeva, Čačka i Požege, kako je naveo umetnik i urednik Galerije SKC Kragujevac Ivan Arsenijević, preispituju se odnosi nastali na liniji umetnik-centar-periferija, ali se i skreće pažnja ka uočavanju i afirmisanju stvaralačkih praksi koje egzistiraju izvan centra.

Na prvoj izložbi u ciklusu “REstruktura - Od Centra ka Centru” Galerija SKC-a u Kragujevcu predstavlja autore: Dragu Jovanović, Uroša Pavlovića, Vladimira Rankovića, Vesnu Ilić Darijević, Milicu Antonijević i Ivana Arsenijevića.

Autori u selekciji Galerije SKC Kragujevac pripadaju mahom mlađoj generaciji umetnika koja je nakon školovanja u većim centrima nastavila život i rad u svojim matičnim sredinama.

Vesna Ilić Darijević u radu “Energizovana polja stadiona, stadioni kao dekoracija, ljuska, kora” bavi se značajnom sociološkom temom stadiona i mase - čija se energija u društvenoj stvarosti koristi kao značajan generator za mržnju i homofobiju. Autorka tim radom kritički sagledava odnos pojedinca u gomili i različitih mehanizama njegovim upravljanjem, promišljajući time širu društvenu realnost.



“Fragmenti” Vladimira Rankovića otvaraju polje privatnog sećanja, karaktera, kroz autentične, objektivne slike intimnih prostora, posmatraču nude poniranje u neko vreme - kroz spektar emotivnih i familijarnih relacija, stvarajući fragmente prisećanja na neke lične bivše-sadašnje prostore.

Draga Jovanović, kratkim eksperimentalnim video radom “Ovde gde uvek pirka umirujući vetar” istražuje podsvesni i nesvesni deo naše ličnosti, problematizujući mnogobrojne strahove i norme, od socijalnih, etičkih, političkih, religijskih i kulturalnih, kojima je savremeni čovek opterećen, pritisnut.

Rad “Aqua permanens” Milice Antonijević - poliptih promenljivih dimenzija, kružnih formi, fragmentarno uvezanih, prikazuje moćnu simboliku vode kao pulisrajućeg elementa života. Povezivanje prepoznatljivih motiva silueta ronilaca i stilizovanih predstava biološkog mikro života tvori jasnu vezu primarne materije i savremenog čoveka, nudeći posmatraču i mnogostruke putanje čitanja različitih refleksija autorkinih unutrašnjih putovanja.



Uroš Pavlović, koristeći internet (kao i u prethodnom radu Berza podataka) kao izvorište za svoja vizuelna istraživanja, intuitivnim odabirom segmenata grafičkih motiva preuzetih sa interneta, kreira “Fragmente dosade”, minimalističke estetske grafizme, jednostavne kompozicije, čijom se reinterpretacijom zapravo poigrava našom percepcijom u prezasićenom medijskom dobu.

Radovi Ivana Arsenijevića iz serije “Tiha mesta” artikulišu njegovo ispitivanje prostora, kroz isečke svakodnevice, snažno i sugestivno deluju upravo odsustvom događaja, nudeći se posmatraču kao mesta jednostavnosti, kontemplacije, bega od nametnutog savremenog načina života.



Izložbom se, kako je naveo Arsenijević, skreće pažnja na autore koji zaslužuju, ali često izostaju iz pregleda tekućih savremenih umetničkih praksi u Srbiji i koji nemaju dovoljno mogućnosti da recentno stvaralaštvo predstave javnosti spremnoj da prihvati i razume nove tendencije.

Konstantno preispitivanje tih autora, koji stvaraju u sredinama okoštalim u okvirima prevaziđenog - da li ima smisla nastaviti dalje, raditi u lokalu, odustati ili otići u još veću neizvesnost, zapravo je “poziv Centru za otvaranje polja kvalitetnijeg dijaloga i komunikacije svih aktera na savremenoj sceni”, naveo je Arsenijević u tekstu povodom izložbe.

Izložba će biti otvorena u Remontu do 19. februara.

(SEEcult.org)

Prosleđivanje nagrade



Izložba Šok zadruge “Perspektive 14”, koja sadrži odabrane radove studenata beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti i novosadske Akademije umetnosti, biće otvorena 16. februara u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, a ovoga puta je u znaku prosleđivanja nagrade, budući da će Šok zadruga zbog nedostatka finansijskih sredstava ustupiti najperspektivnijem studentu novčani deo nagrade koju je dobila na 19. Prolećnom analu u Čačku “Proleće. Umetnost i društvo”.

Novosadska publika imala je već priliku da vidi radove autora odabranih za “Perspektive 14” (Slavica Obradović, Jelena Mijić, Aleksandar Krnić, Dušan Marino, Samra Šabanović i Sanja Stojilković) na izložbi koja je održana krajem decembra 2015. u Šok zadruzi. Reč je o radovima odabranim sa godišnjih studentskih izložbi u Beogradu i Novom Sadu.

Za “Perspektive 14” uvedeno je nekoliko izmena, nakon prethodne izložbe u tom dugogodišnjem projektu Šok zadruge, koja je 2014. održana u koferima - zbog materijalne oskudice u kojoj se našla Šok zadruga. Koferi su bili odluka i odgovor kolektivnog rada i praktični istup naspram uticaja i promena kulturnih politika, te stava da se “Perspektive”, kao vid podrške mlađim umetnicima, moraju nastaviti uz izmenjeni izlagački oblik i koncepciju radi repozicioniranja i preispitivanja sistema vrednovanja kako institucija, tako i samih izlagačkih praksi i učesnika,

Ovoga puta nove perspektivne birali su prethodni perspektivni (Vuk Vučković, Vendel Vaštag, Gojko Dutina, Milan Nešić, Nora Mesaroš, Jasna Damnjanović i Slobodan Stošić). Za razliku od ranijih godina, izbor se nije bazirao na selekciji po departmanima fakulteta, već isključivo na izloženim radovima i uvidu u dosadašnji rad odabranih pojedinaca zastupljenih na izložbama završnih godina novosadske Akademije umetnosti i beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti.

Manji izbor autora, a samim tim i kritičnost u odabiru, skreće pažnju na problematiku rada na akademijama umetnosti, profesore, njihov uticaj na studente i postavlja pitanja koji vid podrške pružiti autorima koji tek završavaju akademije i stupaju na scenu, kako formulisati “Perspektive” da bi se pratio socijalni status kroz smenu generacija.

Izabrani autori izdvojili su se doslednošću u izvedbama i snalažljivošću u realizaciji svojih ideja, ali u isto vreme poseduju potencijal za dalji rad i razvijanje individualnih karijera.

Projekat “Perspektive” promovisao je od 2001. godine, kada je pokrenut, više od sto mladih umetnika i postao jedna od najrelevantnijih inicijativa za podsticaj i podršku vidljivosti i boljem profesionalnom i društvenom pozicioniranju mladih likovnih autora.

Osnovna misija tog projekta je da se istraži uloga i pozicija mlađih autora savremene vizuelne umetnosti i sagleda njihov razvojni potencijal, kao i da se kategoriše socijalna karta u nedefinisanom sistemu odnosa institucija, prekarnog rada i savremene umetnosti.

Uprkos stalnim i nužnim promenama u koncepciji “Perspektiva”, postoji kontinuitet u različitom pristupu mogućnostima izlagačkih praksi, podrške i protesta.

Izložba “Perspektive 14” biće otvorena u Magacinu od 16. do 29. februara.

(SEEcult.org)