Vesti iz sveta umetnosti

VOĐENJE: Ruska avangarda



RUSKA AVANGARDA U BEOGRADU / РУССКИЙ АВАНГАРД В БЕЛГРАДЕ / RUSSIAN AVANT-GARDE IN BELGRADE, Muzej istorije Jugoslavije, Beograd, 24.12.2015-28.2.2016.

Kroz izložbu vodi jedna od autorki, kustoskinja Ana Pahomova.

Izložba “Ruska avangarda u Beogradu” obuhvata 117 radova više od 50 umetnika jednog od najrevolucionarnijih pokreta u istoriji umetnosti. Organizovana u saradnji ministarstava kulture Srbije i Rusije, povodom stogodišnjice “Crnog kvadrata” Kazimira Maljeviča, izložba u MIJ je prva sveobuhvatna prezentacija ruske avangarde u Srbiji. Zastupljene su, između ostalog, grafike i slike Vasilija Kandinskog, Aleksandra Rodčenka, Ivana Kljuna, Aleksandra Arhipenka, Aleksandra Vesnina, Ljubov Popove, El Lisickog i Sergeja Ejzenštejna. Od Maljevičevih radova, predstavljena su dva dela primenjene umetnosti - čajnik i tanjir.

Izložba nudi sveobuhvatan prikaz svih pravaca koji pripadaju tom pokretu (kubo-futurizam, neo-primitivizam, suprematizam, konstruktivizam i funkcionalizam). Osim radova pozajmljenih iz ruskih muzeja, izložba obuhvata i 11 dela iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu, odnosno iz zaostavštine Ljubomira Micića. Ta dela su predstavljena prvi put javnosti u Beogradu 1924. godine, na Prvoj Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti, koju je organizovao Micić, osnivač časopisa Zenit i istoimenog avangardnog pokreta.

Izložba je organizovana u saradnji sa ruskim Državno muzejsko-izložbenim centrom (ROSIZO), a radovi su pozajmljeni iz Ruskog državnog arhiva književnosti i umetnosti, Državnog Rostovsko-Jaroslavsko arhitektonsko-umetničkog muzeja, Ivanovskog oblasnog umetničkog muzeja, Jaroslavskog umetničkog muzeja i Državnog istorijsko-arhitektonsko, umetničko i pejzažnog muzeja Caricino.

- - - - - - - - - - - - - - -

Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2015.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.

Svratite na vođenje https://www.youtube.com/playlist?list=PL27ADA311E59A5ADE

(SEEcult.org)

Bife Titanik u Eurokazu



Eurokaz je najavio novu kamernu predstavu “Bife Titanik”, kompilaciju tri scenski priređena teksta – istoimene pripovetke Ive Andrića, etičkog traktata “Strah i drhtanje” Serena Kjerkegora i monologa Grofice iz romana “Ljubavnik u Bolzanu” Šandora Maraja, u režiji Branka Brezovca.

To je komad u kojem se biblijski Abraham prepušta u ruke ustaškom poglavniku, Jevrejin Mento huli na svoju etničku pripadnost, a nepismena 17-godišnjakinja prokazuje Kazanovu kao mekušca, saopštio je Eurokaz, najavljujući premijeru predstave “Bife Titanik” za 23. i 24. januar.

“Bife Titanik” je predstava složene, odnosno spektakularno akribične scenske mašinerije za dva glumca, glumicu i filozofa.

Predstava bi se žanrovski mogla sažeti u pomalo nategnuto određenje projekta kao scenske svite, pa se tako više pomišlja na sudare i kontraste tempa, ritmova i ugođaja, nego na slaganje u tematskim planovima i prema njima.

“Bife Titanik” koristi efemernu strukturu svite da bi, drskošću ili raspojasanom neophodnošću osnaženih paradoksa, proizveo začudnost koja će se zgušnjavati oko egzistencijalnih uvida. On bi da govori o otežalosti, prepuklosti identiteta pogledom površnosti na istu stvar, a s različitih mesta, koristeći se pritom Kjerjegorovom trijadom o etičkom, estetičkom i religijskom stadijumu egzistencije.

Branko Brezovec je i dramaturg predstave “Bife Titanik”, a igraju Jelena Miholjević/Suzana Brezovec, Zlatko Burić - Kićo, Domagoj Janković, Borna Baletić i Ana-Marija Filipec.

Broj mesta je ograničen na 20, pa je ulaznice potrebno unapred nabaviti u Eurokazovim prostorijama ili rezervisati na eurokaz.pr@gmail.com

Cena ulaznica je 100 kuna (50 za studente).

(SEEcult.org)

100 godina dade



Umetnički pokret dada, pokrenut pre 100 godina u Cirihu, biće proslavljan ove godine brojnim programima u tom švajcarskom gradu, među kojima je i izložba “Neo dada – Gorgona” sa radovima iz Kolekcije Marinka Sudca.

Nastanak dade vezan je za legendarni Kabare Volter, koji je povodom jubileja najavio 165 tematskih događaja - svaki posvećen po jednom umetniku tog pokreta. I ostatak Ciriha pridružuje se brojnim festivalskim događajima, performansima i izložbama proslavi dade, pokreta koji je ismevao i buržoaziju, odgovornu za rat, i građanski ukus, tradiciju i samu umetnost u kojoj su vladali “harmonija i lepota”.

Jubilej dade biće obeležen, između ostalog, i izložbom “Dadaglobe Reconstructed” u Kunsthausu u Cirihu, koja će od 5. februara do 1. maja predstaviti više od 200 radova i tekstova koje su Tristanu Cari (Tzara) slali umetnici iz cele Evrope. Taj epohalni, dosad neobjavljeni projekat konačno je realizovan povodom jubileja dade.

Nakon dugogodišnjeg istraživanja, radovi koji su bili širom sveta ponovo su okupljeni radi izložbe koja obuhvata i autoportrete, fotomontaže i kolaže, crteže, dizajn za knjige, poeme i eseje, kao i rukopise i istorijske dokumente. “Dadaglobe” sadrži radove Hansa Arpa, Andrea Bretona, Maksa Ernsta (Max), Hane Hoh (Hannah Hoch), Sofi Tojber-Arp (Sophie Taeuber-Arp) i još tridesetak umetnika, predstavljajući, kako su naveli organizatori, impresivno istraživanje umetničke raznolikosti, društveno-političke relevantnosti i istorijsko-umetničkog uticaja dade, koje će od juna gostovati i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku.



I evropsko bijenale Manifesta, čije će 11. izdanje biti održano od 11. juna do 18. septembra u Cirihu, biće posvećeno stogodišnjici dade projektom “Šta ljudi rade za pare: Neki zajednički poduhvati” (What People Do For Money: Some Joint Ventures). Na to pitanje, prema zamisli kustosa Manifeste 11 Kristijana Jankovskog (Christian Jankowski), video i konceptualnog umetnika iz Berlina, umetnici će odgovoriti video radovima koji će biti prikazani na plutajućoj bini na Ciriškom jezeru, specijalno konstruisanoj tim povodom.

Švajcarski Nacionalni muzej najavio je od 5. februara izložbu “Dada Universal” koja će sadržati ne samo umetničke i literarne radove dadaista, već će istražiti i globalni uticaj koji je taj pokret ostvario do današnjih dana. Centralni eksponat izložbe je legendarni pisoar “Fontana” Marsela Dišana (Marcel Duchamp).

Od 3. do 26. juna biće održan i Ciriški festival koji obuhvata pozorišnu, likovnu i muzičku umetnost, a u godini jubileja dade predstaviće raznovrstan program pod radnim nazivom “Između ludila i besmisla”.

Jedan od glavnih događaja u okviru tog festivala biće izložba Fransisa Pikabije (Francis Picabia) u Kunsthausu od 3. juna do 25. septembra.

Jubileju se pridružuje i galerija Talberg koja, u saradnji sa Kolekcijom Marinka Sudca i Institutom za istraživanje avangarde, organizuje od 4. februara do 11. marta izložbu “Neo dada – Gorgona / Apsurdna sloboda”, čiji je kustos istoričar umetnosti Ješa Denegri iz Beograda.



Josip Vaništa, Julije Knifer, Marijan Jevšovar i Đuro Seder, vajar Ivan Kožarić, arhitekta koji se bavio slikarstvom i fotografijom Miljenko Horvat, te likovni kritičari i istoričari umetnosti Radoslav Putar, Matko Meštrović i Dimitrije Bašičević Mangelos, kao i neformalni članovi i prijatelji Ivo Gattin i Eugen Feller.

Izložba u galeriji Talberg osmišljena je kao retrospektiva Gorgone, uticajne umetničke grupe čije su aktivnosti zasnovane na nasleđu dadaizma. Kao i nedavno u zagrebačkom MSU, izložba u Cirihu obuhvata radove, arhivske fotografije i drugu dokumentaciju, kao i korespondenciju članova Gorgone kako međusobno, tako i sa drugim renomiranim imenima umetničke scene vremena u kojem je Gorgona delovala uporedo sa ostalim uticajnim pokretima evropske posleratne umetničke scene, nastalim na bogatom nasleđu avangarde i pokreta kao što je dada.

Centralno mesto proslave jubileja dade je legendarni Kabare Volter, koji je pripremio 165-dnevni program posvećen svim umetnicima tog pokreta.

Uz stalnu postavku (Dada in Nuce), posetioci će od 5. februara do 18. jula imati priliku da prisustvuju i brojnim edukativnim i drugim specijalnim programima. Između ostalog, “Dadalogija” će istpitati istorijsko i naučno znanje o dadi, a “Akademija” će biti fokusirana na “velike mislioce” današnje filozofije i nauke koji su pozvani da doprinesu programu za stolom sa pićem i hranom. Programski segment “Art” posvećen je umetnicima iz sveta koji su povezani sa dadom, a kao kulminacija je najavljen specijalni program po ugledu na nekadašnje svete katoličke mise pri čemu će blagoslov dobiti Lejdi Gaga.



Kabare Volter smatra se rodnim mestom dade, a otvorili su ga 5. februara 1916. godine Hugo Bal (Ball) i njegova buduća supruga Emi Henings (Emmy Hennings). Ubrzo je postao popularno mesto sastajanja mnogih umetnika i intelektualaca, koji su se posle Prvog svetskog rata, kada je bilo malo mesta za umetnost u Evropi, našli u neutralnoj Švajcarskoj i Cirihu, epicentru tadašnje evropske avangarde.

Umetnički i književni pokret dada ne može se svesti na jednu formu izražavanja, zbog čega ga je gotovo nemoguće i definisati, ali se uopšteno smatra antiburžoaskim i anarhičnim. Hugo Bal je označio dadu kao “novu umetničku formu”.

O poreklu imena dada ima više legendi i navoda iz različitih izvora, a jedna od popularnih teorija je da je odabrano slučajnim prelistavanjem nemačko-francuskog rečnika (francuska reč za dečjeg konjića koji se ljulja). Prema drugim verzijama, dada potiče od ruske reči “da”, a ima i mišljenja da potiče od reklame za sapun koji je za logo imao konjića na ljuljanje.



U svakom slučaju, Tristan Cara, Marsel Janko, Hans Arp, Hugo Bal, Hans Rihter, Rihard Hilsenbek... pronašli su za novi pokret ime bez ikakvog posebnog značenja i smisla. U potrazi za umetničkom formom koja će isceliti i osloboditi ljude od ludila tog vremena, dok je rat besneo u ostatku Evrope, dadaisti su u Cirihu eksperimentisali različitim stilovima i sredstvima izražavanja – besmislom, humorom i ironijom, protestujući protiv zločina i brutalnosti rata.

Osnivači dade bili su iz različitih zemalja – Nemačke, Rumunije, Francuske… Samo je Sofi Tojber-Arp bila iz Švajcarske. Ideje dade u SAD razvili su Marsel Dišan, Fransis Pikabija i Man Rej. Rihard Hilsenbek preneo je dadine metode u Berlin, gde je jednim manifestom iz 1920. godine predloženo čak “stvaranje međunarodnog udruženja stvaralaca i intelektualaca celog sveta na osnovu radikalnog komunizma”.

U Nemačkoj se dada raširila i u drugim gradovima – u Kelnu su je pokrenuli i razvili Maks Ernst i Hans Arp, u Hanoveru Kurt Šviters.

Tristan Cara je u Parizu okupio posle rata veći broj mladih pesnika kojima se kasnije pridružio i Dišan.

Do 1921. godine već je izašao niz dadaističkih manifesta, časopisa i brošura, u kojima je detaljno razrađena rušilačka strategija, koja je afirmisala novu svest koja sa ironijom i cinizmom pretvara slobodu u anarhiju, logiku u nihilizam, smisao u apsurd… Cilj je bio da se poruše konvencije i ukine razlika između umetnosti i života. Kako je svojevremeno rekao Cara: “Treba obaviti jedan veliki rušilački, negativan posao: pomesti, očistiti”. U Ciriškom manifestu iz 1918. godine stoji da “umetnost mora da bude operisana”.

Dve godine kasnije na jednoj paroli koju su nosili u Berlinu Georg Gros i Džon Hartfild pisalo je: “Umetnost je mrtva”.

(SEEcult.org)

Odsjaji carskog Sirmijuma



Izložba “Purpurni odsjaji carskog Sirmijuma” u toku je u Galeriji fresaka u Beogradu, a 14. januara biće održano autorsko tumačenje te postavke koja predstavlјa najnovije arheološke nalaze iz rimskog Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice.

Posetioci će moći da saznaju o fragmentima reprezentativne carske skulpture izvedene u porfiru, dragocenom kamenu eksploatisanom jedino u Egiptu, kao i kontekstu u kojem su ti nalazi otkriveni.

Figuralna kompozicija od porfira iz Sirmijuma predstavlјa jedinstveno skulptorsko ostvarenje u svetskim razmerama, a ujedno je i svedočanstvo o izuzetnom značaju tog grada tokom kasne antika u političkom, strateškom i propagandnom pogledu.

Vođenje kroz izložbu i tumačenje eksponata održaće 14. januara u 18 sati autorka izložbe dr Ivana Popović, naučni savetnik Arheološkog instituta u Beogradu.

Izložbu organizuje Narodni muzej u Beogradu, u okviru kojeg posluje Galerija fresaka, a otvorena je do 24. januara (svakim danom osim ponedelјka).

(SEEcult.org)

Januar u galerijama KCB-a



Kulturni centar Beograda započinje 13. januara izložbenu sezonu u 2016. godini tradicionalnom izložbom “Kritičari su izabrali”, čija je autorka ovoga puta Irina Subotić, te izložbom finala konkursa časopisa ReFoto u Galeriji Artget i izložbom Radenka Milaka i Romana Uranjeka “Dates 3”.

Izložba “Spomenici i ideje” Irine Subotić u Likovnoj galeriji KCB-a, organizovana povodom nagrade “Lazar Trifunović” koju je dobila za 2013. godinu, obuhvata radove umetnika koji se bave memorijalnim obeležjima u najširem smislu te reči.

Na novoj izložbi u okviru ciklusa “Kritičari su izabrali”, posvećenog dobitnicima nagrade "Lazar Trifunović", učestvuju umetnici: Ana Adamović, Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Aleksa Bijelović, Vjera Damjanović, Davor Ereš, Marko Lulić, Ana Nedeljković i Nikola Majdak, Dušan Otašević, Branko Pavić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović, Miško Pavlović, Dušan Petrović, Pavle Stamenović, Dušan Stojanović i Ivan Šuletić.

Izložba je posvećena idejama za spomenike u proširenom značenju - memorijalima novog doba, drugačijeg senzibiliteta, u aktuelnom ključu, sa interdisciplinarnim i intermedijalnim predlozima, a nastala je u želji da podstakne kreativniji način mišljenja kada su u pitanju mesta sećanja.

Novi tip memorijala računa na učešće posetioca, odnosno posmatrača, ostvaruje empatiju, doprinosi razmišljanju, razumevanju i oplemenjavanju javnog prostora i istovremeno dopunjuje ulogu umetnika i umetnosti, jer spaja različite oblasti, kao što su urbanizam, arhitektura, naučna dostignuća, urbana sociologija, dizajn javnog prostora, ekologija, antropologija, uz kritički pogled na aktuelni svet, konceptualni pristup simbolici i spremnost na učešće u dinamičnim gradskim transformacijama.

Njima se prevazilaze tradicionalna i krajnje konzervativna skulptorska rešenja ispražnjenog značenja kojima se neprekidno ispunjavaju ambijenti naših života.

Tradicionalno u januaru, u galeriji Artget biće predstavljeno finale konkursa časopisa ReFoto za 2015. godinu, održanog na temu “Pokret”.

Kada je konkurs objavljen u 115. broju, nije bila poznata sudbina časopisa ReFoto, koji je prestao da postoji kao štampano izdanje, ali je potom pokrenut sajt refoto.rs

“Pojedini čitaoci, koji možda imaju i nekakave vidovnjačke osobine, slali su nam fotografije za ovaj konkurs čak i tokom vremena kada je bilo neizvesno postojanje sajta, a kamoli nastavak konkursa. Broj radova koji su pristigli neznatno je manji od uobičajenih konkursa realizovanih u vreme štampanih izdanja, jer nakon pojave novog Refoto sajta fotografije su ponovo počele da stižu, i to u velikom broju”, naveo je glavni i odgovorni urednik Milan Živković povodom izložbe na kojoj će biti predstavljena najbolje fotografije pristigle na konkurs.

Ovogodišnja izložbena sezona u galeriji Podroom KCB-a počinje samostalnom izložbom Radenka Milaka i Romana Uranjeka “Dates 3”, u okviru koje će biti prikazani novi radovi ta dva umetnika, koji su nastali u njihovom dijalogu u poslednjih par meseci, nedelja i dana.

Prepoznavši jedan kod drugog sličnu ideju koju su nezavisno započeli u svojim ateljeima – vrstu disciplinovanog umetničkog angažmana tokom kojeg svakodnevno ostavljaju komentar u vidu crteža, akvarela ili kolaža, Milak i Uranjek su počeli da stvaraju nove radove u kojima spajaju svoje umetničke prakse.

Milak i Uranjek od 2013. objavljuju umetničke uratke na Fejsbuku, što im je omogućilo međusobno upoznavanje. Milak je počeo da objavljuje dnevnički ciklus crno-belih akvarela “365 Image of Time” iz 2013. godine, a Uranjek kolaže iz serije “Barem jedan križ dnevno”, koju je započeo 1. januara 2002.

Obojica su kao strategiju odabrali dnevnički princip subjektivnog i opsesivnog beleženja vremena iz dana u dan: Milak u godinu dana, a Uranjek već 13 godina. Međusobno zanimanje za rad onog drugog, odnosno uzajamno prepoznavanje umetničke bliskosti po pitanju razumevanja objektivnog vremena i istorijskog vremena, a potom i razlikovanja fenomena društvene i kulturne prošlosti (povesti) od ličnog/opsesivnog dokumentovanja i procesa pamćenja, vrlo brzo je prerastao u konkretnu saradnju, kreiranje i izlaganje zajedničkih kompozitnih radova, naveo je u tekstu za katalog Tihomir Milovac.

Izložbe u Likovnoj galeriji i Podroom-u KCB-a biće otvorene do 6. februara, a izložba u Artgetu do 4. februara.

(SEEcult.org)

Ja nisam ja



Izložba fotografija grupe eXcentar “Ja nisam ja” biće otvorena 14. janura u galeriji Instituta Servantes u Beogradu, a inspirisana je istoimenom pesmom španskog pesnika Huana Ramona Himenesa.

eXcentar je grupa srpskih fotografa koja se okuplja oko projekata koje tematski osmišljavaju, a u okviru projekta “Ja nisam ja”, na izložbi učestvuju: Aleksandra Leković, Vuk Adžić, Gordana Hajinović, Lazar Leković, Momir Čavić i Slavica Dejanović.

Autori grupe eXcentar će kroz izložene autoportrete dati publici vizuelni, intimni prikaz unutrašnje udvojenosti, ali iskrenost sopstvene intime uvek prenosi i univerzalne poruke.

“... Često se udaljavamo od sebe, ne shvatajući sopstvenu prirodu. Iako, u našoj subjektivnosti, zauvek postoji udvojenost, težnja u svima nama je težnja ka jedinstvu, ka što harmoničnijem funkcionisanju svih delova naše ličnosti, uz stalni nadzor naših sopstvenih ideala”, navele su u uvodnom tekstu kataloga izložbe Irena Marjanović Cvetković i Seraina Renz.







Izložba će biti otvorena u Institutu Servantes do 29. februara.

*Foto na vrhu: Momir Čavić

(SEEcult.org)

Normalnosti - Balkan u NY



Izložba grupe savremenih umetnika sa prostora Balkana, Austrije i SAD, koji se bave fenomenom normalnosti iz različitih uglova, biće otvorena 19. januara u Austrijskom kulturnom forumu u Njujorku, a pokušaće da odgovori, između ostalog, i šta znači biti umetnik u današnjem globalizovanom svetu, četvrt veka nakon raspada Jugoslavije.

Na izloži “Normalnosti”, čiji su kustosi Marko Lulić i Christine Moser, učestvuju umetnici iz Albanije i sa prostora bivše Jugoslavije, među kojima su i Flaka Haliti, Armando Lulaj, Damir Očko i Irena Lagator Pejović, koji su predstavljali Kosovo, odnosno Albaniju, Hrvatsku i Crnu Goru na 55. i 56. Bijenalu u Veneciji 2013. i 2015. godine.

Među učesnicima izložbe su i Nemanja Cvijanović, Dušica Dražić, Ibro Hasanović, Jelena Jureša, Jakob Lena Knebl, Alban Muja, Ana Prvački, Maruša Sagadin, Sašo Stanojkovik, te Cacilia Brown i Kerstin Von Gabain.

Izložba istražuje koncept normalnosti iz različitih uglova – fokusirajući se na Balkan, ali i šire.

Šta znači biti umetnik gotovo 25 godina nakon raspada jugoslavije u globalizovanom svetu i kako očuvati kolektivni i individualni identitet danas – ključna su pitanja koja, kako su naveli organizatori, nisu važna samo za umetnike iz regiona Zapadnog Balkana, već i šire. Slična pitanja koja se postavljaju širom sveta, u svetu koji se rapidno brzo menja u poslednjih nekoliko decenija. Termin “normalnost” prkosi svakom sažetom, a posebno iscrpnom pokušaju definisanja, budući da je i njegovo značenje u konstantnom kretanju, menjajući se na nepredvidljive načine, kao što se menjao region Balkana u prošlom veku.

Uoči otvaranja izložbe biće održana i panel diskusija u kojoj će učestvovati kustosi Marko Lulić i Christine Moser, direktorka Austrijskog kulturnog foruma u Njujorku, te Damir Očko, Ana Prvački i Maruša Sagadin.

Izložba je organizovana uz podršku Erste fondacije.

*Foto: Rad Albana Muje

(SEEcult.org)

Araveni nagrada Pricker



Čileanski arhitekta Alehandro Aravena, umetnički direktor predstojećeg 15. Bijenala arhitekture u Veneciji, dobitnik je Pricker nagrade za 2016. godinu – najprestižnijeg priznanja u oblasti savremene arhitekture.

Poznat po društveno-angažovanim, održivim i često niskobudžetnim projektima, 48-godišnji Aravena je prvi čileanski arhitekta koji je dobio Pricker nagradu i jedan od najmlađih laureata tog priznanja, koje se smatra Nobelom u oblasti arhitekture.

Aravena je vlasnik firme Alejandro Aravena Architect i izvršni direktor arhitektonskog studija Elemental, takođe baziranog u Santjagu, a radio je i u Kini, SAD… Posebnu pažnju posvećuje korisnicima stambenih prostora koje projektuje, a dve glavne teme njegovog rada su “participativni dizajn” i budućnost gradova u kojima će se, kako veruje, u narednih 15 godina naći više od dve milijarde ljudi. To znači da je, kako je poručio na jednom od TED događaja, neophodno posvetiti pažnju održivosti arhitekture, što zapravo pozdrazumeva “rigorozno zajedništvo”.

Iako je poznat po višestrukim projektima za Katolički univerzitet Čilea u Santjagu – Inovativni centar (2014), Sijamskim tornjevima (2005), Medicinskoj (2004), Arhitektonskoj (2004) i Matematičkoj školi (1999), žiri Pricker nagrade je posebno istakao njegovu posvećenost projektovanju društvenih stambenih objekata.



Posvećen rešavanju globalne krize stanovanja, Aravena oličava oživljavanje društveno angažovanijih arhitekata, istakao je žiri, posebno pominjući nedavno Čikaško bijenale arhitekture koje takođe ukazuje na promene u arhitektonskoj profesiji.

Aravena je poznat po stambenim blokovima kuća koje ostavlja nedovršenim, smatrajući da budući stanovnici tih objekata treba da imaju mogućnost da ih sami prilagode svojim potrebama. Rezultat takvog pristupa je to što blokovi koje projektuje zaista liče na kuće i bitno se razlikuju od jednoobraznih stambenih naselja čiju izgradnju finansira država. Iako različite i jedinstvene, i njegove kuće pritom deluju jedinstveno, a ostavljaju utisak komšiluka.



Žiri je posebno uzeo u obzir i metodologiju dizajna Aravene koji iz različitih perspektiva učestvuje u projektima od ideje do finalne realizacije zajedno sa svim drugim akterima uključenim u taj proces.

Prema navodima žirija, mlađa generacija arhitekata i dizajnera, koja želi da utiče na promene, može mnogo toga da nauči iz načina na koji Alehandro Aravena preuzima višestruke uloge, otkrivajući nove mogućnosti kreativnosti arhitekata. Tim pristupom Aravena daje profesiji arhitekte novu dimenziju koja je i neophodna kako bi se odgovorilo na postojeće zahteve i buduće izazove u toj oblasti, istakao je žiri.



Aravena je povodom Pricker nagrade saopštio da nijedno postignuće nije individualno, a posebno u arhitekturi koja je kreativna disciplina. Stoga je zahvalio svima koji su doprineli realizaciji projekata zbog kojih je nagrađen.

Aravena je od 2009. do 2015. godine, inače, bio u žiriju Pricker nagrade.

Među članovima žirija tradicionalno ima laureata Pricker nagrade, a Aravena je jedan od svega tri (Šigeru Ban i Fumihiko Maki) koji su je dobili nakon učešća u žiriranju.

Aravena je na čelu 15. Bijanala arhitekture koje će biti održano na temu “Izveštavanje sa fronta”, fokusiranu na arhitekturu koja poručuje da “balansiranje inteligencije i intuicije može da prevaziđe sadašnje stanje stvari”.

Svečana ceremonija uručenja Pricker nagrade biće održana 4. aprila u sedištu UN u Njujorku.

*Foto: Pricker nagrada / Elemental

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/151588735

Spomenicima ne treba verovati



Reprezentativna izložba više od 30 vodećih umetnika i umetničkih grupa iz “zlatnih godina” bivše Jugoslavije, odnosno od početka 60-ih do sredine 80-ih, biće otvorena 15. januara u Notingemu, a prema koncepciji kustoskinje Line Džuverović, predstavlja više od sto radova i eksponata koji osvetljavaju ključne protivurečnosti nekadašnje socijalističke države koja je osmislila jedinstveni “treći put” – samoupravni socijalizam.

Izložba “Spomenicima ne treba verovati”, čiji je naziv preuzet od kratkog filma Dušana Makavejeva iz 1958. godine, najveća je dosad prezentacija jugoslovenske umetnosti u Velikoj Britaniji, a u prostoru Notingem kontemporari biće otvorena do 4. marta.

Umetnost nastala u SFRJ, koja privlači veliku pažnju, prvi put je u Velikoj Britaniji predstavljena u kontekstu društvenih, ekonomskih i političkih uslova nekadašnje jednopartijske države koja je izgrađena posle Drugog svetskog rata na principima socijalizma, ali uronjenog u “utopijski konzumerizam”.

Izložba predstavlja novo i inovativno istraživanje tog perioda, a obuhvata radove niza umetnika koji su se proslavili, pa i postali svetske zvezde, kao što je Marina Abramović.

Među zastupljenim umetnicima su i Zemira Alajbegović (Gledališče FV), Lutz Becker, August Černigoj, Goran Đorđević, Vera Fischer, Karpo Godina, Tomislav Gotovac, Sanja Iveković, Katalin Ladik, Lojze Logar, Dušan Makavejev, Goranka Matić, Slavko Matković, NSK/New Collectivism, Grupa OHO, Dušan Otašević, Zoran Popović, Bogdanka Poznanović, Mladen Stilinović, Sven Stilinović, Lazar Stojanović, Dragoljub Raša Todosijević, Milica Tomić, Goran Trbuljak i Želimir Žilnik.



Na izložbi su zastupljeni i bendovi bivše Jugoslavije - VIS Idoli, Disciplina Kičme, Šarlo Akrobata, Oliver Mandić, Laboratorija zvuka, Tožibabe, Laibach, Borghesia i Ekatarina Velika.

Postavka počinje razvojem konzumerizma na polovini 37-godišnje vladavine Josipa Broza Tita, a završava se radovima nastalim nekoliko godina posle njegove smrti 1980.

Uz umetničke radove (filmovi, kolaži, fotografija, skulptura i slike), izložba obuhvata i muziku, TV snimke i, kako su naveli organizatori, fascinantne artefakte kao što su pokloni koje su radnici darivali predsedniku Titu za rođendan, pozajmljeni za ovu priliku iz Muzeja istorije Jugoslavije.

Izložba “Spomenicima ne treba verovati” je tematski pregled kompleksnosti jugoslovenske umetnosti i kulture.

Četiri glavne teme – javni prostor i predsednik Tito, socijalizam i klasne razlike, drugarice superžene i utopijski konzumerizam i subkulture, istraženi su u četiri galerijska prostora u Notingem kontemporari.



Za otvaranje je najavljen performans Milice Tomić produciran specijalno za notingemsku izložbu, u kojem performativno izvodi čuvenu “Edinburšku izjavu” Raše Todosijevića iz 1975. godine, izgovarajući listu od više od 200 “profitera” umetnosti.

Milica Tomić je i među učesnicima simpozijuma koji će biti održan 16. januara, a fokusiran je na samoupravni socijalizam – ekonomski i politički sistem koji je bio osnova SFRJ, a podrazumevao je prenos određenih nivoa odlučivanja na radnike.

Simpozijum bi trebalo da odgovori na pitanje kako samoupravljanje može da bude (i da li je bilo) primenjeno i u oblasti umetničke prakse, te gde su u tom smislu potencijali, a šta su bile greške. Pitanje je i da li se neke od samoupravnih metoda mogu primeniti na umetničku praksu danas – u potpuno drugačijem političkom sistemu, uz izmenjenu geografiju više od 30 godina kasnije.

Konferencija će istražiti i različite forme kritike jugoslovenskog samopravljanja.

Biće reči i o filmovima jugoslovenskog crnog talasa, studentskom protestu 1968. godine, kao i o novim umetničkim praksama i nastanku pank zajednica kao formi otpora.



Među učesnicima su najavljeni: Milica Tomić, David Crowley, Zoran Popović, Sanja Iveković, Branislav Dimitrijević, Antonia Majaca, Lina Džuverović i Zoran Pantelić.

Zoran Popović će nakon završetka simpozijuma prikazati svoj film “Struggle in New York - Борба у Њујорку” - kritički pogled grupe avangardnih umetnika na umetnost 60-ih i 70-ih godina 20. veka.

Film je nastao u vreme Popovićevog boravka i rada u Njujorku 1976. godine, a pojavljuje se, između ostalih, i američka filmska rediteljka i oskarovka Ketrin Bigelou (Kathryn Bigelow), koja učestvuje u segmentu “...And Now for Something Completely Different...” - performansu njujorškog ogranka uticajne britanske grupe Art & Language.

*Foto na vrhu: Katalin Ladik, Identification, akcija, Akademie der Bildenen Kunste, Beč. 1975. Ljubaznošću acb galerije, Budimpešta

(SEEcult.org)

Ima li prostora za kulturu?



Novi, 4. broj magazina nezavisne kulture MANEK, u izdanju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), biće predstavljen 18. januara u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, uz otvaranje izložbe “(Re)Animacija kulture” fotografskog kolektiva Kamerades koja se kritički bavi odnosom države prema umetnosti i kulturi. Promocija novog MANEK-a i otvaranje izložbe biće održani u sklopu Skupštine Kooperative - regionalne platforme za kulturu, koja će odlučiti o prvim projektima koji će biti podržani u okviru pilot ciklusa programske razmene i saradnje u regionu.

Novi broj MANEK-a tematski je fokusiran na pitanje javnih prostora za kulturu, među kojima je i sam Magacin u Kraljevića Marka, čiji je pravni status neregulisan već više od osam godina.

Ko i kako raspolaže javnom svojinom i zašto su neophodne izmene pravnog okvira, šta radi Ministarstvo prostora, ko su beskućnici srpske kulture i kako se dovijaju za prostore za rad, šta je sa bioskopom Zvezda, da li su moguće alternativne rezidencije i šta nude privatni prostori za umetnost – neke su od tema kojima se 4. broj MANEK-a bavi na više od sto strana.



Uz pregled situacije u vezi s prostorom za nezavisnu kulturu u Hrvatskoj, novi MANEK otkriva i kako je sprečena privatizacija legendarnog prizrenskog bioskopa, kako je pokrenut kulturni centar u Nikšiću, zašto je uopšte potreban civilni sektor u kulturi i koliko nezavisna scena, uprkos kritičkom diskursu, zapravo održava sistem koji kritikuje, te kako prevazići pojedinačne interese i biti spreman na kompromis zarad opšteg dobra u društvu koje ga zapravo ne prepoznaje.

Kritički osvrt nudi i izložba kolektiva Kamerades “(Re)Animacija kulture”, koja se bavi odnosom vlasti prema kulturi i neprepoznavanjem njenog značaja kao temelja ukupnog razvoja društva, koje i samo postaje sve više nezainteresovano za taj problem.

Kako su naveli organizatori, u zemlji u kojoj kulturna politika ne postoji, muzeji ne rade godinama, izdvajanja za osiromašena pozorišta se dalje smanjuju, domovi kulture zatvaraju i pretvaraju u teretane i butike, a mediji postaju konstantni rijaliti šou, pitanje je da li se može izbeći urušavanje i samog društva? Da li je društvu kultura uopšta potrebna i može li se ona izvući s margine interesovanja javnosti, zaustaviti njena komercijalizacija i ona očuvati kao javno dobro?

Na izložbi će biti prikazane foto priče o zatvorenim bioskopima u Beogradu, propalim domovima kulture u gradovima u Srbiji, glumcima Narodnog pozorišta u Subotici koji održavaju probe u napuštenoj fabrici…

MANEK i izložba Kameradesa biće predstavljeni u 18.30 sati, u okviru pete redovne Skupštine regionalne platforme Kooperativa, koja okuplja 21 organizaciju nezavisne kulture iz zemalja u regionu, u cilju stvaranja dugoročnog i održivog okvira za saradnju i razvoj nezavisne kulture na području Jugoistočne Evrope.

Prvi korak u tom pravcu je pilot program programske razmene i saradnje o kojem će Skupština Kooperative odlučiti do 20. januara u Magacinu, gde joj je domaćin Asocijacija NKSS, jedna od članica te platforme.

*Elektronsko izdanje MANEK-a moguće je preuzeti OVDE

**Štampano izdanje MANEK-a dostupno je u Magacinu i drugim prostorima članica NKSS, a biće distribuirano i u centrima nezavisne kulture u gradovima u regionu.

(SEEcult.org)

Decenija Muzeja detinjstva



Beogradski umetnik Vladimir Perić predstavlja u galeriji Remont u Beogradu dugogodišnji projekat “Muzej detinjstva”, koji realizuje od 2006. godine najpre samostalno, a potom sa Milicom Stojanov. Iako je, kao i prethodna dva Perićeva projekta, zamišljen kao još jedan desetogodišnji poduhvat, moguće je da će “Muzej detinjstva” biti nastavljen i posle 2016. godine kao osoben koncept autorskog muzeja unutar kojeg je detinjstvo u bivšoj Jugoslaviji predstavljeno kao kaleidoskopna mapa tema i materijala i neiscrpan rudnik za dalje istraživanje i stvaralaštvo.

Bez mogućnosti da se napravi pregled sadržaja čitave kolekcije i umetničkog opusa “Muzeja detinjstva”, u Remontu će desetogodišnjica tog projekta biti obeležena multimedijalnom izložbom radova koji su u relaciji sa gumenom igračkom Mikija Mausa. Predmeti kolekcije i arhivska građa, instalacije i foto dokumentacija izložbenog istorijata koji se odnosi na instalaciju sa mikijima, sažeto će predstaviti koncept “Muzeja detinjstva” kao heterogene fuzije kolekcionarske strasti, istorijskog razmišljanja na temu predmeta kao dokumenta i njegove upotrebe u umetničkom radu, gde su se zvanična, zaboravljena i izmišljena istorija našle u polifonoj sintezi, navela je povodom izložbe Milica (Stojanov) Perić.

Perić je projekat “Muzej detinjstva” započeo nakon okončanja prethodne dve stvaralačke faze koje su trajale po jednu deceniju (Talent i Talent Factory).

“Muzej detinjstva” razvija se već deceniju kao pasionirana kolekcionarska i umetnička praksa usmerena na predmete detinjstva, kao “imaginarni muzej bez zidova”.

Sakupljeni predmeti “Muzeja detinjstva”, kako je navela Milica Perić, relevantni su kao umetnički materijal koji nosi adekvatna estetska svojstva, ali i kao materijal koji je kroz put od proizvodnje do odbačenosti, sažeo u sebi otvorenu slagalicu činjenica i bajki, na čijem prisustvu i odsustvu počiva pisanje i prepravljanje istorije. Ta slagalica je svakako zaturena u onoj pregradi pojedinca/društva iz koje se svesno ili ne, gradi i preispituje vlastiti identitet.



“Biti u ‘Muzeju detinjstva’, i biti okružen stotinama iskorišćenih omota od čokolada, kantica od marmelada, sapuna i krema, knjiga, dečjih alata, albuma, sličica, hiljadama tuđih igračaka, fotografija i razglednica iz raznih epoha, podrazumeva istovremeno uzbuđenje, osećanje prenatrpanosti, frustracije, ali pre svega radosti što smo u prilici da sve te skrajnute priče otkrijemo, sačuvamo i u njima pronađemo delić vlastitih uspomena i emocija. Obimnost kolekcije ‘Muzeja detinjstva’, njen stalan rast i usložnjavanje, primorali su nas na uvođenje sistematizacije, nalik podelama kakve se mogu naći u muzejskim institucionalnim zbirkama. Iako sa ambicijom da kroz kolekciju pružimo holistički pregled detinjstva - što je istinski istraživački poduhvat koji obuhvata analize detinjstva sa pozicija antroplogije, sociologije, etnografije, istorije, najpre nam je bilo važno da otvorimo police i fioke koje će ujediniti predmete iz različitih istorija, međusobno povezanih originalnim kontekstom ili našom interpretacijom, i da potom takav aranžman koristimo kao podsetnik prilikom potrage za predmetima, kao i prilikom razmišljanja o njihovoj sadašnjoj upotrebi”, navela je Milica Perić u tekstu povodom izložbe.

“Iz tog istovremeno organizovanog i haotičnog mikrokosmosa dokumenata crpimo ideje, kontekst i materijal za stvaralaštvo koje predstavlja konstantan fluks između istorijskog čitanja/arhiviranja, i sa druge strane – umetničke palingeneze koja razbacane istorijske fragmente spaja u vizuelne celine izmišljanja, provokacija, ličnih emocija i sećanja u odnosu na kontekst stalnih promena”, dodala je ona.



Sakupljen materijal “Muzeja detinjstva” se unutar umetničkih radova transformiše u domišljate i personalizovane manipulacije slikama detinjstva i elementima specifičnog sociokulturnog prostora unutar kojeg se to detinjstvo odvijalo. Poroznu granicu između reda i haosa, realnosti i fikcije, umetnici pomeraju do linija potpune sinteze umetničkog i svedočanstvenog.

Na dovoljnoj distanci tih polova gumeni Miki Maus tako će biti dokument za istraživanje društvene istorije 60-ih, 70-ih i 80-ih godina 20. veka, perioda industrijalizacije i društvenih promena pod uticajem političkih veza i odnosa moćnih država. Svaka od figura Mikija Mausa priča je o njegovom prethodnom vlasniku, a za mnoge i jedinstven dokument prekinute nevinosti detinjstva i raspadnute slagalice. Na dovoljnoj distanci opet, svaki od njih je i istovetan element u harmoničnoj, razigranoj mustri za tapet nove dečje sobe.

Gumeni Miki Maus, artikal 155 je igračka proizvedena u jugoslovenskoj fabrici “Biserka” (tvornica đečjih igračaka, lopti i društvenih igara) u Zagrebu, koja je počela da radi 1956. Imala je zvaničnu licencu kompanije “Volt Dizni” za proizvodnju igračaka koje nose lik Diznijevih junaka. U masovnoj proizvodnji te fabrike nastalo je više od 750 različitih tipova igračaka, od toga gotovo stotinu modela Diznijevih junaka. Stotine hiljada njih bili su intimni pratioci detinjstava 60-ih, 70-ih i 80-ih godina. Veliki broj je potom iz raznih razloga dospeo na buvlje pijace. A hiljade njih je odatle prešlo u “Muzej detinjstva” akumulacijom koja traje više od decenije.

"Muzej detinjstva" do sada je prikazan na više od 30 samostalnih i grupnih izložbi, a delom i na izložbi “Nema ničega između nas” u Paviljonu Srbije na 55. Bijenalu u Veneciji 2013. godine, na kojoj je Perić učestvovao sa Milošem Tomićem. Posetioci Bijenala imali su priliku da vide instalaciju “Tapet za dečju sobu” sa elementima igračke s likom Mikija Mausa.

Izložba u Remontu biće otvorena do 29. januara.

(SEEcult.org)

1000053. rođendan umetnosti



Umetnici širom sveta proslavljaju 17. januara 1000053. rođendan umetnosti - specijalnim programima koje izvode uživo i emituju pod pokroviteljstvom Ars akustika grupe Evropske radiodifuzne unije (EBU). I ove godine u proslavi rođendana umetnosti, kojim se u nekim gradovima proslavlja i stogodišnjica umetničkog pokreta dada, učestvuju i radio stanice u regionu – Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Rođendan umetnosti slavi se na dan kada je francuski fluksus umetnik Rober Filju (Robert Filliou) proglasio 1963. da je umetnost rođena pre milion godina - kada je neko bacio suv sunđer u kofu vode. Filju je deset godina kasnije proslavio milion i deseti rođendan umetnosti u Ahenu i predložio zvanično obeležavanje tog praznika, a u znak sećanja na njegov koncept “Večne mreže” (La Fête permanente), pojedini umetnici su posle njegove smrti 1987. godine počeli da proslavljaju rođendan umetnosti mejl artom, porukama preko faksa ili niskobudžetnim TV snimcima. Događaj je vremenom počeo da dobija globalni karakter, posebno od sredine 90-ih, kada je masovnije počeo da se koristi i internet.

Tako i ove godine u proslavi 1000053. rođendana umetnosti učestvuju umetnici širom sveta, a tradicionalno i u zemljama u regionu, pa je Beograd posvetio svoj program irsko (keltsko)-srpskoj mitologiji, Zagreb prijateljstvu Nikole Tesle i Marka Tvena i njihovom neostvarenom planu za večni mir u svetu, a Ljubljana poetskoj imaginaciji svetski poznatog slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna.



Dramski program Radio Beograda učestvuje radiofonskim delom “Sindidun Mitologike”, koje izvode grupa Ortodoks Kelts (Orthodox Celts) i glumica i pevačica Ana Sofrenović. Njenu osnovu čini balada “Sali Gardens” Vilijama Batlera Jejtsa (William Butler Yeats), a biće emitovana uživo od 22 sata na talasima Trećeg programa Radio Beograda, koji će preko sateltita Hajdn prenositi od 20 sati do ponoći i programe iz ostalih dvadesetak gradova u okviru grupe Ars akustika i mreže EBU.

Beograd se u ostvarenju “Sindidun Mitologike” predstavlja kao spona prošlosti i sadašnjosti, keltskog sveta iz vremena kada je osnovano naselje pod nazivom Sindidun i današnje Irske i Srbije, kao direktnih naslednika te baštine i mentalne i duhovne matrice. Priča ima i geopolitičku potku i govori o razdvojenim “ljubavnicima” - u ovom slučaju Srbije i Irske, Istoka i Zapada, predstavljenih na više nivoa, kao višeslojan-višeznačan projekat.

U tom projektu učestvuju i članovi grupe Irish Dance Belgrade, a koristi se i arhivski materijal Bore Dugića (frula), Svetlane Stević (vokal) i Kulturno-umetničkog društvo iz Glamoča (nemo kolo).

Hrvatski radio i kolektiv SKROZ predstavljaju povodom rođendana umetnosti program “T’n’T (Tesla ‘n’ Twain)” posvećen dvojici vizionara – slavnom naučniku Nikoli Tesli i piscu Marku Tvenu, koji su bili ne samo prijatelji, već su i zajednički kovali plan za stvaranje trajnog mira na Zemlji. Program će pokazati kako Tesla i Tven komuniciraju i danas širom univerzuma sa savremenim umetnicima koji su kreirali zvučni pejzaž za imaginarni susret sa njima.



Javnosti će biti predočena slabo poznata priča o čudesnom “pobratimstvu” dva brilijantna uma i njihovom nikad realizovanoj “Mašini za okončanje svih ratova”. Kako su Tesla i Tven planirali da ostvare mir u svetu i to zauvek, te kako su u tom procesu videli ulogu umetnosti, a kako nauke, šta je od njihovih ideja doprlo do njihovih, a šta do naših suvremenika, otkriće glumci Danijel Ljuboja (Tesla) i Žarko Potočnjak (Tven), muzičari Sara Renar, Gordan Tudor i Dušan Duco Vranić, te multimedijalni umetnik Bojan Gagić u autorskom projektu Vedrana Peternela, Maje Sviben i Nore Krstulović - kolektiva SKROZ.

"Ja sam deo svetlosti, a ona je muzika. Svetlost ispunjava mojih šest čula: vidim je, čujem, osećam, mirišem, dodirujem i mislim. Misao o njoj je moje šesto čulo. Čestice svetlosti su zapisane note. Udar groma može biti čitava sonata. Hiljadu udara, koncert", zapisao je Tesla, američki naučnik srpskog porekla koji je rođen pre 160 godina u Smiljanu, na vojnoj granici u tadašnjoj Austriji, sada Hrvatskoj.

Radiofonsko-scenski projekat “T'n'T ili Tesla 'n' Twain” kontinuirani je rad nastao u okviru programa “Plan za beg”, a prvi je put izveden 7. novembra 2015. u prostoru Planetarijuma, u saradnji sa zagrebačkim Tehničkim muzejem Nikole Tesle. Najnovija verzija avantura Tesle i Tvena biće izvedena uživo u zagrebačkom Vinyl baru od 20.50 sati, uz direktan prenos na sajtovima hrt.hr i hrti.hr, te satelitski preko mreže EBU, najavio je Hrvatski radio.

Radio Slovenija posvetio je proslavu 1000053. rođendana umetnosti Tomažu Šalamunu, jednom od međunarodno najpriznatijih slovenačkih autora, koji je delovao i kao konceptualni umetnik i bio blizak Grupi OHO, a preminuo je 2014. godine u Ljubljani.

Četvoro izvođača održaće u čast Šalamuna koncert u Studiju 16 Radio Slovenije.

Radijska proslava 1000053. rođendana umetnosti obuhvata od 20 sati do ponoći kombinovani prenos programa iz oko 25 gradova, a uz Beograd, Zagreb i Ljubljanu, među uključiće se i Toronto, Bratislava, Prag, Madrid, Frajburg, Stokholm, Utreht, Bukurešt, Lajpcig, Pariz, Moskva, Cirih, Dablin, Lisabon, Vankouver, Beč…

*Napravite svoj šešir za rođendan umetnosti http://www.seecult.org/files/ABD_hat-2016.pdf

(SEEcult.org)

Smoke Nation Screen



Umetnik Ivan Grubanov iz Srbije predstavlja se u Galeriji Ron Mandos u Amsterdamu izložbom “Smoke Nation Screen” sa novom serijom slika kojima nastavlja da istražuje ideološke, političke i kulturne aspekte pojmova nacija, država i nacionalna država, kao i procese njihovog stvaranja, vladavine i nestanka.

Novom serijom slika Grubanov nastavlja istraživanje političke istoriografije i njenih složenih uticaja na pojedinca.

Kao i na izložbi “Ujedinjene mrtve nacije”, kojom se predstavio u Paviljonu Srbije na 56. Bijenalu u Veneciji 2015. godine, i nove slike Grubanova nastale su upotrebom nacionalnih zastava. Kao element koji se ponavlja u radovima Grubanova, zastave simbolizuju pojam nacije shvaćen iz savremenog ugla, pojam koji je u današnjem vremenu svojevrsna dimna zavesa iza koje se odvijaju nadnacionalni procesi, globalni protok kapitala koji se na nacionalnom nivou jedva i reguliše, te globalni protok ljudi i praksi koji podriva shvatanje nacije i čini ga neadekvatnim.

Odrastajući u Srbiji, kako je navedeno u tekstu povodom izložbe, Grubanov je bio svestan posledica i uticaja raspada nekadašnje države. Imao je 14 godina kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, a 22 kada se NATO umešao bombardovanjem.

Serija radova “Smoke Nation Screen” započeta je istraživanjem tekstualnih natpisa na nacionalnim zastava koje je Grubanov izvezao na praznom platnu. Tehnika veza transformisala je dvozimenzionalni natpis na zastavi u trodimenzionalni tekst na površini platna. Tim postupkom natpisi na zastavama postali su stvarni – zaista postojeći, dobili su volumen – više ne pripadaju svetu dvodimenzionalnih iluzija. Grubanov je potom nastavio da interveniše na platnu i pokriva različite nacionalne slogane slojevima boje, gasa i dima.



Finalna slikarska intervencija na površini sa izvezenim nacionalnim sloganima postavlja pitanje o kohezivnim vrednostima današnjih nacija, njihovog odnosa prema stvarnosti u društvu koje predstavljaju i mogućem razvoju načina na koji će nacije biti poimane u budućnosti.



Umetničku praksu Grubanova (1976), koji živi i radi u Beogradu, karakteriše post-konceptualni pristup slikarstvu i artikulacija istorijskog pamćenja spram kompleksnog polja savremenosti. Njegov procesualni slikarski metod razvija se kao prostor za produkciju znanja, kojim otvara pitanja o društvenim i političkim realnostima. Obrazovao se na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Rijks Akademiji likovnih umetnosti u Amsterdamu, Delfina Studios u Londonu i Casa de Velazquez u Madridu.

Grubanov od 1997. godine aktivno učestvuje na samostalnim, grupnim i bijenalnim izložbama širom sveta.

Samostalne izložbe imao je u Berlinu, Lionu, Sen Nazeru, Beogradu, Hagu, Barseloni, a učestvovao je, između ostalog, i na desetom Istanbulskom bijenalu, prvom Solunskom bijenalu, 50. Oktobarskom salonu u Beogradu, Spa Port bijenalu u Banjaluci, trećem Bijenalu u Tirani, kao i na drugim kolektivnim izložbama u muzejima i galerijama u Krakovu, Roterdamu, Helsinkiju, Amsterdamu, Njujorku, Pragu, Ljubljani, Bernu, Antverpu, Briselu, Londonu, Oslu, Atini, Lisabonu, Stokholmu…

Uoči otvaranja izložbe u Galeriji Ron Mandos, 16. januara, postavku je obišla delegacija Stedelijk muzeja u Amsterdamu.

Izložba će biti otvorena do 20. februara.

*Foto: Galerija Ron Mandos

(SEEcult.org)

Povratak jedinstvenosti



Umetnica mlađe generacije Tijana Kojić, dobitnica niza nagrada, predstavlja novi ciklus radova “Stratum” u Grafičkom kolektivu u Beogradu, ukazujući na potrebu povratka pojedinca svojoj jedinstvenosti.

Ciklus radova “Stratum” idejno je kontrapunkt ambijentalnoj celini “(Sub)ekumena” koju je Tijana Kojić predstavila 2015. u Galeriji Studentskog kulturnog centra - razmišljanja o opštoj imanentnoj potrebi da se sopstvena usamljenost napusti kroz utapanje u kolektivni organizam, koji čoveka guta u svoju apstraktnu ujednačenost, ukidajući mu pojedinačne misli i težnje. Novi ciklus radova posvećen je razmatranju mogućnosti povratka u pojedinstvo i jedinstvenost - napuštanjem jednolikosti. Da bi pojedinstvo bilo moguće, nakon polivalencije identiteta u masi, potrebno je samonapuštanje i povratak, ponovno naseljavanje u sopstveno telo, naveo je u tekstu za katalog Boris Mandić.

“Ranko Marinković je u svom romanu ‘Kiklop’, pored Erosa i Thanatosa, dodao treći element, bolje reći silu, koja čini temelj na kome počiva egzistencija savremenog čoveka – Phobos, strah! Tijana Kojić ide korak dalje, uvodeći u igru pojam Teskobe. Strah jasno identifikuje i vidi razloge koji ga muče, iz osećaja straha je izbačena sumnja u vidu neizvesnosti koja je vezana za vremensku dimenziju budućnosti, za razliku od ‘očaja teskobe’ fluidnog karaktera (Zigmunt Bauman), koja ne vidi te nadiruće sile što pritiskaju pojedinca sa svih strana (Kafka, Zamak)”, naveo je Mandić.





Razgovor Borisa Mandića i Tijane Kojić (izvod iz kataloga):

B.M: Umetnost je čin konstitucije Događaja, kao momenta trenutka izbijanja iz konkretne istorijske situacije nečeg novog, nekog viška, kao dopune stvarnosti. (“Svrha umetnosti je razbiti okoštale figure i procuriti u svakodnevni zivot, gde bi ostavila trag čudesnog”). Da li u ovom smislu umetnost ima nečeg čudesnog, nadnaravnog kao svoju imanentnost, neotuđivi posed? Ovo izbijanje Događaja dolazi sa ne-mesta praznine, ali ne prazne praznine kao apsolutnog ništavila, nego, paradoksalno, praznine ispunjene čistom potencijom, neiscrpnom mogućnošću. Šta ti misliš o tome?

T. K: Odgovor na ne-mesto praznine zahteva fini ne-materijal vizije koji umetnost poseduje. Život se odvija u okvirima komentara akumuliranog minulog... Odvija se po logici čudovišnog imperfekta, pređašnjeg nesvršenog vrema kao stalne sapletenosti u beskajnoj sadašnjosti. Budućnost nije neminovnost, ona je predmet odlaganja, dok se slaže sintagma života. Sintagmatska dimenzija života - elementi povezani in praesentia – jeste simptom savremenosti. Umetnost prepoznaje praznine sintame – ona je stratum za sebe, koji tektonski remeti stratum života, jer kroz nju ono sto je bilo na rubu dospeva u centar, ono sto je bilo u centru odlazi u orbitu. Fini ne-materijal se kovitla u vir, koji od mase izdvaja pojedinstvo – vertikalu, u koju konvergiraju ne-misaona i misaona svest. Pojedinstvo, da bi bilo moguće, nakon polivalencije identiteta u masi, zahteva samonapuštanje i povratak, ponovno naseljavanje u sopstveno telo. Trag čudesnog zapravo je trag tog povratka.

Tijana Kojić, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2011. godine. Bila je stipendistkinja više državnih fondacija (Fondacija za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, stipendija Grada Beograda, Fond za mlade talente “Dositeja”, stipendija Ministarstva prosvete Srbije za doktorske studije).

Dosad je ostvarila 11 samostalnih izložbi, među kojima su “Krug” u Galeriji ULUS-a (2013), “Krug/Circle/Le Cercle” u Kulturnom centru Srbije u Parizu (2015) i “Subekumena” u Galeriji SKC-a (2015), a učestvovala je na više od 120 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu (Grčka, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Italija, Bugarska, Švajcarska, Španija, Nemačka, Meksiko, SAD, Francuska, Kina).

Član je ULUPUDS-a i ULUS-a od 2012. godine.

Dobitnica je niza nagrada i priznanja u oblasti slikarstva, crteža i grafike, među kojima su: prva nagrada na konkursu Niš Art fondacije, nagrada Fakulteta primenjenih umetnosti iz fonda Aleksandra Tomaševića, prva nagrada za crtež iz Fonda Vladimira Veličkovića, prva nagrada za crtež Osten, otkupna nagrada 39. Palete mladih u Vrbasu i nagrada Zemunskog salona.

Radi kao docent na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na kojem je trenutno i student doktorskih studija.

Izložba “Stratum” biće otvorena u Grafičkom kolektivu do 6. februara.

(SEEcult.org)

Peticija protiv ukidanja nacionalnih priznanja



Grupa eminentih umetnika i stručnjaka u kulturi u Srbiji pokrenula je onlajn peticiju protiv ukidanja nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi, koje je predviđeno Predlogom izmena i dopuna Zakona o kulturi.

Izražavajući podršku Nacionalnom savetu za kulturu, koje se takođe protivi ukidanju nacionalnih priznanja, autori peticije zatražili su da se stav NSK, koji "sveobuhvatno reprezentuje stručnu javnost, najozbiljnije razmotri i uvaži na nivou Ministarstva kulture i u parlamentu", u kojem, inače, Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi čeka na usvajanje još od avgusta 2015.

“Nacionalno priznanje za poseban doprinos u oblasti kulture je jedna u nizu mera kulturne politike kojom se uspostavlja sistem vrednovanja u kulturi i time vraća smisao bavljenja stvaralaštvom u ovoj zemlji. Razvoj kulture je nužno povezan sa uspostavljanjem sistema vrednovanja u kulturi. Samo ukoliko jedno drušvo ima uređen sistem vrednovanja sa uspostavljenim najvišim kriterijumima, može da očekuje značajne pomake u ovoj oblasti”, naveli su inicijatori peticije, dodajući da je protekli period obeležila poražavajuća činjenica da su ministri kulture po sopstvenom nahođenju suspendovali pojedine odredbe Zakona o kulturi.

“Ova pojava, nezamisliva u uređenim demokratijama, postala je uobičajeni metod opstrukcije koji, između ostalog, generiše pravnu nesigurnost. I pored činjenice da ministri, prilikom stupanja na dužnost, polažu zakletvu čiji bitan deo glasi: ‘Obavezujem se svojom čašću da ću poštovati Ustav i Zakon’, ova negativna pojava postala je veoma popularna u ministarstvima”, navedeno je u tekstu peticije, čiji autori ukazuju i da je Ministarstvo kulture predložilo ukidanje nacionalnog priznanja, iako je aktuelni ministar Ivan Tasovac u prvim izjavama najavio samo privremenu suspenziju te mere (“Sve dok se ne učvrste mehanizmi i profesionalni kriterijumi, nećemo dodeljivati nove nacionalne penzije”, Blic 26.12.2013).

Prema Zakonu o kulturi, Vlada Srbije dodeljuje priznanje u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije, koji je ostvario pravo na penziju.

Zahtev za ostanak nacionalnih priznanja u Zakonu o kulturi pokrenulo je 47 umetnika i stručnjaka u kulturi: Stevan Vuković, Anica Vučetić, Slobodanka Stupar, Jelica Radovanović, Mrđan Bajić, Jerko Denegri, Irina Subotić, Estela Bjelica, Ivan Šuletić, Dušan Marković, Vjera Damjanović, Isidora Nikolić, Dušan Otašević, Danica Jovović Prodanović, Šemsa Gavrankapetanović, Selma Đulizarevic-Karanović, Ana Novaković, Milorad Mladenović, Zdravko Joksimović, Branislav Nikolić, Aleksandar Rafajlović, Miško Šuvakovic, Borut Vild, Branislav Dimitrijević, Miodrag Krkobabić, Milanka Todić, Dunja Blažević, Marija Dragojlović, Bojana Burić, Branimir Karanović, Radoš Antonijević, Ana Adamović, Miroslav Karić, Zoran Erić, Selman Trtovac, Nina Todorović, Srđan Veljović, Dragica Vuković, Radonja Leposavić, Snežana Ristić, Uroš Đuric, Goran Dragaš, Predrag Terzić, Svetlana Volic, Milica Pekić, Irena Kelečević i Dragoslav Krnajski.

I NSK se ranije u više navrata zauzeo protiv gašenja priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, smatrajući da ih ne bi trebalo ukinuti, već revidirati i dosledno sprovoditi kriterijume za njihovu dodelu.
I u javnoj raspravi o Predlogu izmena i dopuna Zakona o kulturi, održanoj krajem 2014. godine, pitanje ukidanja posebnih priznanja izazvalo je negativne reakcije. I umetnička udruženja u međuvremenu su takođe pozvala Ministarstvo kulture da zadrži priznanja za doprinos kulturi, kao što je to učinjeno u oblasti sporta.

S druge strane, ministar kulture Ivan Tasovac više puta je izjavio da je Ministarstvo pažljivo razmotrilo pitanje nacionalnih priznanja, te da ukidanje njihove dodele nije motivisano ekonomskim razlozima, već suštinskim, jer proteklih godina različite političke opcije nisu uspele da se izbore za granicu između smisla i besmisla, ukusa i neukusa…

Dodela nacionalnih penzija proteklih godina izazivala je burne reakcije u javnosti, kako zbog pojedinaca koji su ih dobili, tako i zbog onih koji nisu, a bili su predloženi.

Priznanje za vrhunski doprinos kulturi prvobitno je iznosilo 50.000 dinara, a u februaru 2015. godine smanjeno je na 45.000, u skladu sa politikom štednje koju sprovodi Vlada Srbije.

Peticiju protiv ukidanja priznanja za doprinos kulturi je moguće potpisati OVDE http://www.peticije24.com/protiv_ukidanja_nacionalnih_priznanja_za_doprinos_kulturi

(SEEcult.org)

(Pre)uzmite novi Manek!



Novi broj magazina nezavisne kulture Manek, u izdanju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), posvećen je pitanju javnih prostora za kulturu kao jednom od ključnih problema sa kojima se suočavaju vaninstitucionalni akteri savremene kulture i umetnosti u Srbiji, ali i u regionu, pronalazeći različite načine da obezbede uslove za rad i prezentaciju programa koji čine veliki deo ukupne kulturne ponude.

Četvrti broj Maneka, čija je promocija 18. januara u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, piše o tome ko i kako raspolaže javnom svojinom i zašto su neophodne izmene pravnog okvira, šta radi Ministarstvo prostora, ko su beskućnici srpske kulture i kako se dovijaju za prostore za rad, šta je sa bioskopom Zvezda, da li su moguće alternativne rezidencije i šta nude privatni prostori za umetnost.

Uz pregled situacije u vezi s prostorom za nezavisnu kulturu u Hrvatskoj, novi Manek na više od sto strana otkriva i kako je sprečena privatizacija legendarnog prizrenskog bioskopa Ljumbardi, kako je pokrenut kulturni centar u Nikšiću, zašto je uopšte potreban civilni sektor u kulturi i koliko nezavisna scena, uprkos kritičkom diskursu, zapravo održava sistem koji kritikuje, te kako prevazići pojedinačne interese i biti spreman na kompromis zarad opšteg dobra u društvu koje ga zapravo ne prepoznaje.

Temom prostora za kulturu, novi Manek daje specifičan osvrt na 2015. godinu u kojoj su nastavljeni višedecenijski problemi nezavisne kulture ne samo u vezi sa fizičkim prostorom za delovanje, već i u pogledu njenog mesta u kulturnoj politici i državnim i lokalnim budžetima. Protekla godina obeležena je i početkom izgradnje megalomanskog projekta “Beograd na vodi”, koji deo javnosti doživljava kao školski primer uzurpacije javnog prostora zarad sticanja privatnog profita. Ujedno, to je i deveta godina u kojoj prostor za savremenu umetnost u Beogradu ostaje bitno sužen zbog novog odlaganja završetka rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti, i u kojoj prvi put nije bilo prostora za Oktobarski salon. Ipak, 2015. je bila i godina u kojoj je, između ostalog, sprečeno zatvaranje Magacina u Kraljevića Marka i započeto njegovo funkcionisanje kao resurs centra nezavisne scene. Iako je novi model Magacina još pod znakom pitanja zbog pravno neregulisanog statusa tog alternativnog prostora za kulturu, koje traje već više od osam godina, njegova odbrana svakako se potvrdila kao efikasan model udruživanja i javnog delovanja nezavisne scene.



Javni prostor, koji je u fokusu novog Maneka, najvidljiviji je resurs koje jedna zajednica ima i na čijem se primeru upravljanja kao javnom svojinom ogledaju i pitanja pravičnosti u društvu, demokratičnosti u odlučivanju o različitim alternativama budućnosti zajednice i razumevanje koncepta opšteg dobra, navodi Jelena Pajović Van Reenen u tekstu “Ko i kako raspolaže javnom svojinom” u kojem daje pregled analize pravnog okvira za raspolaganje javnom svojinom na primeru ustupanja prostora u javnom vlasništvu organizacijama civilnog društva. Udruženjima u kulturi preporučuje da, umesto pokušaja da u postojećem nepovoljnom pravnom okviru traže rešenje za zadovoljenje potreba za prostorom, zajedničkim naporima zastupaju njegove izmene koje bi konačno omogućile pravično, transparentno i odgovorno upravljanje javnom svojinom.

“U Srbiji danas mora biti glasno izrečeno da javna svojina nije privatna svojina nosilaca vlasti, da javni interes ne sme biti izostavljen iz upravljanja javnom svojinom, kao i da nosioci javnog interesa u savremenoj državi nisu samo državni organi, već i udruženi građani koji se bave kulturom, informisanjem, obrazovanjem, naukom, zaštitom životne sredine, programima socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, zaštite i promovisanja ljudskih i manjinskih prava, kao i drugim programima od javnog interesa”, navela je Jelena Pajović Van Reenen, čiju je analizu pravnog okvira za raspolaganje javnom svojinom objavio kolektiv Ministarstvo prostora koji je proteklih godina učestvovao u iniciranju i otvaranju više prostora u Beogradu (Inex-film, Magacin i Novi bioskop Zvezda…).

U svim tim prostorima, kako u intervjuu za Manek pojašnjavaju Dobrica Veselinović i Radomir Lazović, Ministarstvo prostora nastojalo je da napravi nove društvene odnose koji će na svom primeru osporiti postojeći društveni sistem – novim načinima upravljanja i donošenja odluka, vlasništva i podele rada.

Tema prostora, uz budžetsku problematiku, nezavisne medije i borbu protiv ukidanja socijalnih prava, pruža mogućnost i za dalje objedinjavanje nezavisne kulturne scene, ali i za profilisanje novog levo orijentisanog fronta, smatra Ministarstvo prostora, koje veruje i da treba krenuti od rešavanja tzv. manjih stvari, te postupno odmotavati velike teme i time adresirati probleme u društvu, jer su ljudi “umorni i razočarani od velikih tema koje nisu donele mnogo boljitka, kao što su demokratizacija, lustracija, antikorupcija…”

Kao ilustracija vratolomne i neizvesne borbe za prostor za rad civilnog sektora u kulturi, u novom Maneku je poslužio istorijat i nov model Magacina u Kraljevića Marka, kao i izbor uspešnih i neuspešnih inicijativa iz istorije i današnjice nezavisne scene (Inex film, Dah teatar, Plavo pozorište - Beograd, OKC Svetlost - Smederevo, Šok zadruga, CK13 – Novi Sad, Forca – Požega…). U nedostaku sistemskog rešenja problema, kako je navedeno u tekstu “Beskućnici srpske kulture”, nije čudno što je među tim pokušajima bilo i snalaženja po principu “pronađi rupu u zakonu”, kupovine čitave kuće za rad kulturnog centra, pa i rešavanja problema bespravne gradnje opštinskog prostora kako bi bio ustupljen nezavisnoj sceni. Raznolike poduhvate osnivanja alternativnih centara kulture objedinjuje pritom problem održivosti, koji organizacije sa nezavisne scene takođe pokušavaju da reše na različite, manje-više uspešne načine. Podjednako važno pitanje modela upravljanja jednim kulturnim/društvenim centrom, koji po pravilu okuplja mnoštvo različitih organizacija, tek treba stoga da dođe u pravom smislu na dnevni red.

Osim burnog istorijata i novog modela za korišćenje Magacina u Kraljevića Marka, koji je NKSS definisala kroz javnu raspravu i ponudila gradskim vlastima i Domu omladine Beograda kao formalnom vlasniku - kao osnovu za novi oblik partnerske saradnje, Manek sadrži i pogled sa strane na problematiku Magacina, koji je bio i jedan od predmeta analize prve Letnje škole kreativne ekonomije, realizovane u saradnji sa Univezitetom iz Pensilvanije i profesorom Donovanom Rypkemom.

Manek podseća i na slučaj Novog bioskopa Zvezda, čija je okupacija krajem 2014. brzopotezno proglašena “kulturnim događajem godine”, ali je ubrzo i zaboravljena, dok je pravna situacija ostala nepromenjena i godinu dana kasnije. Kakva se borba do sada vodila unutar Zvezde i šta je njen najveći kapital – piše u novom Maneku jedan od aktera okupacije, Ivan Velisavljević. Novo ročište u vezi sa slučajem Zvezde zakazano je za februar, kada bi mogla da bude pokrenuta prodaja tog prostora radi isplate nagomilanih dugova radnicima i malim akcionarima privatizovanog “Beograd filma”.

Novi Manek piše i o privatnim prostorima za kulturu i umetnost na primeru Muzeja Macura, ITS-Z1 umetnika Dragana Ilića, Matrijaršije i Ciglane, kao i o alternativnim rezidencijalnim centrima – pokretnim kolonijama, koje razvija ZMUC u partnerstvu sa organizacijama iz Crne Gore i Albanije.

Kakva je situacija nezavisne scene u najmlađoj članici Evropske unije – susednoj Hrvatskoj, u kojoj se sve više protežira razvoj kulturnog turizma i kreativnih industrija, pokazuje tekst Davora Miškovića iz udruženja Drugo more, koji se i kritički osvrće na ulogu nezavisne kulturne scene, postavljajući pitanje da li je njen rad – ma koliko bio kritički prema vrednostima neoliberalizma i kapitalizma i nedavne prošlosti, te otvoren za različite tipove saradnje, i dalje zapravo u funkciji održanja sistema prema koje je kritika usmerena.

Samokritički pogled na nezavisnu scenu u Srbiji i njen položaj u kontekstu širih društvenih odnosa pruža u novom Maneku tekst o dijaloškoj platformi “Sređivanje dvorišta” koju je pokrenula Asocijacija NKSS, postavljajući pitanje kako prevazići pojedinačne interese i biti spreman na kompromis zarad opšteg dobra i to u društvu koje ga zapravo ne prepoznaje.

Promocija novog broja Maneka biće održana 18. januara u 18.30 sati u Magacinu u Kraljevića Marka uporedo sa otvaranjem izložbe fotografskog kolektiva Kamerades “(Re)Animacija kulture”, a oba događaja deo su pratećeg programa pete redovne Skupštine regionalne platforme za kulturu Kooperativa, koja će odlučiti o prvim projektima koji će biti podržani u okviru pilot ciklusa programske razmene i saradnje u regionu.

Štampano izdanje novog broja Maneka moguće je besplatno preuzeti u Magacinu i drugim prostorima organizacija nezavisne kulturne scene u Beogradu, a uskoro i u drugim gradovima u Srbiji i u regionu.

Elektronsku verziju Maneka (pdf) moguće je preuzeti sa sajta NKSS (http://www.nezavisnakultura.net/images/MANEK%204.pdf), na kojem se nalaze i raniji brojevi tog časopisa koji pripremaju i uređuju sami akteri nezavisne kulturne scene, a objavljen je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Fonda za otvoreno društvo Srbija i Hajnrih Bel fondacije.

(SEEcult.org)

Stanje šoka



Sarajevski ratni teatar priprema za početak februara predstavu “Stanja šoka” Sema Šeparda, u režiji Mirne Dizdarević, koja se bavi društvom i traumama koje su u svima, te otvara pitanja o besmislu ratovanja i njegovim posledicama na pojedinca i društvo u celini.

Šepardov tekst, kako je naveo SARTR, suočava nas i sa stanjima šoka duboko ukorjenjenih u našim životima, koji nas grče svakodnevno, menjaju naš identitet, a da toga nismo ni svesni.

Predstava “Stanja šoka” je pozorišni rediteljski debi mlade Mirne Dizdarević koja smatra da ta Šepardov komad i pripada Sarajevskom ratnom teatru.

“Radi se o ozbiljnom tekstu u kojem kroz odnos oca i sina gledamo čitavo jedno društvo koje je u mentalnom rovu iz kojeg ne može da izađe. Postajemo taoci samih sebe i nalazimo se u traumatskom stanju koje kulja u nama i svaki čas čeka da eksplodira”, navela je ona, dodajući da joj, s obzirom da je to njena prva predstava, veliki izazov predstavlja poverenje iskusnih i izvrsnih glumaca, ali i čitavog autorskog tima koji daje sve od sebe da kreira predstavu koja će se ticati svih.



U predstavi igraju Izudin Bajrović, Adnan Hasković, Maja Salkić, Snežana Bogićević i Jasenko Pašić.

Dramaturg je Dubravka Zrnčić-Kulenović, scenografkinja Adisa Vatreš-Selimović, a kostimografkinja Lejla Graho, dok muziku komponuju Nedim Zlatar i Leo Šarić, a scenski pokret potpisuje Emir Fejzić.

Premijera predstave “Stanje šoka” zakazana je za 4. februar, a prve reprize biće naredna dva dana.

(SEEcult.org)

120 godina Šumanovića



Galerija "Sava Šumanović" u Šidu obeležiće 22. januara prigodnim programom 120 godina od rođenja tog velikog umetnika - predstavljanjem nove stalne postavke u delimično izmenjenom prostoru, te dodelom zahvalnica svim prijateljima kuće, institucijama, ustanovama i pojedincima koji su u prethodnom periodu pomogli i podržali njene programe.

Najveći deo umetničkog fonda Galerije “Sava Šumanović” nastao je tokom poslednje decenije umetnikovog života i rada, te njenu osnovu čine dela koja predstavljaju ključne momente u njegovom šidskom periodu.

I Galerija Matice srpske obeležiće 22. januara 120-godišnjicu - o njegovom životu i stvaralaštvu, ali i o putevima kojim su umetnička dela stigla u njenu kolekciju, govoriće kustoskinje Jelena Ognjanović i Stanislava Jovanović. Posetioci će na kustoskom vođenju, kako je najavljeno, moći da vide neka od najznačajnijih slika Šumanovića koja se nalaze u stalnoj postavci umetnosti prve polovine XX veka, te imati ekskluzivnu priliku da pogledaju umetnička ostvarenja koja se retko izlažu.

Sava Šumanović, rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, preselio se sa porodicom u ranom detinjstvu u Šid, a kao desetogodišnjak odlazi na školovanje u Zemun, gde je upisao Realnu gimnaziju. Interesovanje za umetnost pokazao je već u gimnaziji, kada se upisao na slikarski kurs profesora Isidora Junga. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv, dok je otac želeo da postane advokat. Uz podršku majke, upisao je 1914. u Zagrebu Višu školu za umjetnost i obrt, nakon koje je mogao postati nastavnik.

Školovao se kod profesora Otona Ivekovića i Klementa Crnčića, a prvu sampostalnu izložbu imao je 1918. godine u Ulrihovom salonu (sa Bogumilom Carom).

Radio je ilustracije za književnu reviju Juriš, te kao scenograf u Narodnom kazalištu. Već 1920. godine imao je drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt, na kojoj se predstavio platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u hrvatskoj umetnosti.

Prodao je dosta slika, i uz očevu podršku, uputio se u Pariz, tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi.

Upisao se na kurs kod Andre Lota, koji je pripadao struji analitičkog kubizma, konstruktivizma. To je vreme kada su nastale Šumanovićeve kubističke slike “Skulptor u ateljeu”, “Mrtva priroda sa satom”, “Mornar na molu”, “Lučki agent”.



Šumanoviće se u leto 1921. godine vratio u Zagreb, a u oktobru iste godine u Umjetničkom paviljonu priredio je izložbu slika koje su nastale u novom stilu preuzetom od Lota. Konzervativna kritika i publika u Zagrebu nije imala razumevanja za njegove nove radove. Sledeće četiri godine proveo je u Zagrebu, kada su nastali tekstovi “Slikar o slikarstvu” i “Zašto volim Pusenovo slikarstvo”, veoma značajni za razumevanje njegovih ideja i umetnosti.

Ponovni odlazak u Pariz omogućila mu je prodaja 20 slika advokatu Doriću 1925. godine, koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Drugi boravak u Parizu Šumanovića protekao je u ponižavajućim uslovima pod kojim je dobio vizu. Imao je status učenika, dobio je ograničenu dozvolu boravka, zabranu prodaje slika, ponovo se upisao na kurs kod Lota… Izlagao na Jesenjem salonu u Parizu 1926. Ugledni francuski časopisi za umetnost posvetili su mu pažnju, a tada je naslikao “Doručak na travi”, autoportret sa četiri akta u predelu, koja se danas nalazi u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.



Učestvovao je u oslikavanju kultne kafane “La Coupole” 1927.

Iste godine naslikao je svoje najznačajnije delo “Pijana lađa” – sliku monumentalnih dimenzija, koja je nastala u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisana je Remboovom istoimenom pesmom, koju je baš tada prevodio Rastko Petrović, i Žerikoovom slikom “Splav meduze”. Šumanović ju je izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je slika “Pijana lađa” u zbirci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a publika je posledji put mogla da je vidi 2014. na izložbi “100 dela iz zbirki MSU. Jugoslovenska umetnost 1900-1945” u Muzeju istorije Jugoslavije.



Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja, doveli su Sumanovića do nervne iscrpljenosti, pa se 1928. godine vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, “Sremske krajine”, niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Toj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike, rasprodao većinu slika i ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu. Trajao je nešto više od godinu dana. Tada su nastali “Crveni ćilim”, “Ležeći ženski akt”, “Luksemburški park u Parizu”.

Zdravstveni problemi su se veoma brzo ponovo ispoljili, majka je došla po njega u Pariz, pa su se zajedno vratili u Šid u martu 1930. Kratko vreme lečio se na klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu.



Po povratku kući, Šumanović se potpuno posvetio slikanju. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja njegovog života. Nakon smrti oca 1937. godine, Šumanović je preuzeo vođenje porodičnog imanja. Učio je engleski jezik, pohađao časove igranja, posetio izložbu francuskog slikarstva 19. veka, koja je gostovala u Narodnom muzeju u Beogradu, neprekidno slikao i pripremao se za veliku izložbu koju je organizovao u septembru 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu.

Na toj velikoj samostalnoj izložbi izložio 410 slika.

Zadovoljan uspehom, vratio se u Šid i nastavio da radi sa velikim poletom, uprkos ratu koji je upravo počeo.

Rat je došao i u mali Šid, koji 1941. godine ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Ćirilica je tada postala zabranjeno pismo. Šumanović je prestao da potpisuje svoje slike.

U jednoj ustaškoj akciji, 28. avgusta 1942. godine, Šumanović je uhapšen i sa velikom grupom Šiđana streljan u Sremskoj Mitrovici, gde je i sahranjen u zajedničkoj grobnici.

(SEEcult.org)

Šta trezan misli, pijan govori



Atelje 212 najavilo je za 4. februar premijeru drame “Pijani” jednog od trenutno najizvođenijih ruskih i evropskih savremenih dramskih pisaca Ivana Viripaeva, u režiji Borisa Liješevića, u kojoj igra gotovo ceo ansambl tog beogradskog pozorišta.

Najnovija drama Viripaeva je filozofska komedija o otkrivanju i samospoznaji koja sadrži opomenu i poziv svima da više ne strahujemo i da se konačno prepustimo životu: da prestanemo da se plašimo da volimo, da opraštamo, da menjamo sebe i svet oko sebe, saopštilo je Atelje 212.

Radnja komada “Pijani” odigrava se negde na Zapadu, u nekom od današnjih velegrada, gde je 14 likova (bankari, menadžeri, dobrostojeći sloj savremenih tehnokrata i intelektualaca, plus jedna prostitutka), zbog različitih razloga i povoda, pijano. Međutim, to pijanstvo je samo maska, preko koje oni mogu da se osmele i kažu istine koje čak ni sami sebi ne smeju trezni da priznaju, istine koje otkrivaju koliko besmisleno, ništavno i podlo žive.

U tom “kolektivnom monologu” neki od njih ipak dolaze do saznanja, da na svetu postoji i nešto drugo - nešto zbog čega vredi živeti, a to su ljubav i nada.

U predstavi igra gotovo čitav ansambl Ateljea 212: Dara Džokić, Svetozar Cvetković, Bojan Žirović, Jelena Đokić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Nebojša Ilić, Isidora Minić, Branislav Trifunović, Jelena Petrović, Dejan Dedić, kao i mladi glumci: Marta Bjelica, Vuk Jovanović i Strahinja Blažić.

Autor scenografije je Aleksandar Denić, a kostima Maja Mirković.

Pretpremijera predstave je 3. februara, premijera 4. februara, a prva repriza 5. februara.

(SEEcult.org)

JDP u HNK-u posle 30 godina



Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP) gostovaće 22. januara u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu prvi put posle 30 godina, a izvešće Molijerovog “Uobraženog bolesnika”, u režiji Jagoša Markovića.

JDP i zagrebački HNK uspostavili su ponovo saradnju razmenom predstva 2015. godine, posle tri decenije. Tako je u junu 2015. godine na Sceni “Ljuba Tadić” JDP-a izvedena predstava “Vučjak” Miroslava Krleže, u režiji Ivice Buljana.

Gostovanjem predstave “Uobraženi bolesnik” nastavlja se uspešna saradnja upravnice HNK Dubravke Vrgoč, koja je prethodno bila na čelu Zagrebačkog kazališta mladih, i direktorke JDP-a Tamare Vučković Manojlović.

JDP je poslednji put gostovalo na sceni HNK u Zagrebu 1986. godine, kada je izvelo predstavu “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića, u režiji Dejana Mijača.

U predstavi “Uobraženi bolesnik” igraju Dragan Mićanović, Radovan Vujović, Jelisaveta Sablić, Goran Šušljik, Bojan Dimitrijević, Marta Bjelica, Mladen Sovilj, Vlasta Velisavljević, Nebojša Milovanović, Slobodan Tešić i Miloš Jevtović, a tokom 2015. godine dva puta je izvedena u Kini - na Internacionalnom festivalu Pekinškog narodnog umetničkog pozorišta i Međunarodnom festivalu komedije u Šangaju.

(SEEcult.org)

Merdad Rašidi u Haosu



Galerija Haos u Beogradu otpočinje program u 2016. godini izložbom nemačkog umetnika iranskog porekla Merdada Rašidija (Mehrdad Rashidi), izbeglice, a danas državljanina Nemačke, koji prvi put samostalno izlaže u Srbiji.

Rašidi se na poseban način bavi crtežom, izražavajući se moćnim grafizmima kroz svojevrsne preplete antropomorfnih, floralnih i zoomorfnih formi transponovanih u dekorativnu arabesku, što predstavlja identitetski kod podneblja sa koga je ponikao. Kombinuje mrežaste preplete linija i boja sa kaligrafskim pismom. Njegovi likovi su fantasmagorični, stilizovani, metaforični, likovno proživljeni i realizovani raznim vrstama šrafiranja. Podstiču na meditativnost i svedoče o finom senzibilitetu, izrazitoj invenciji i originalnom pristupu, navela je galerija Haos povodom izlozbe koja će biti otvorena od 2. do 27. februara.

Album Rašidijevih crteža predstavlja svojevrsni dnevnik nastao u periodu od 2006. do 2015. godine, navela je Nina Krstić u tekstu “Crtež kao molitva” za katalog izložbe.

“To su dnevnički rukopisni zapisi, šifrovane poruke, sublimirani izrazi umetnikovih emocija. Dešifrovanje njegovih kontemplativnih poruka zapravo je neobično putovanje u kome, ponešeni intenzivnim ritmom zbivanja, ostajemo trajno gladni njegovih kreativnih zapleta na beloj pozornici papira... Sirovu umetnost, umetnost samoukih vizionara, nije uputno definisati, jer predstavlja specifičnu mentalnu energiju kojom upravlja nagon. Udaljavanjem od uobičajenih kulturnih obrazaca stiče se nezavisnost i razvija radoznalnost za novim oblicima likovne osećajnosti. Sve su brojniji primeri individua koje se opiru klaustrofobiji sistema koji diktira dominantna kultura. Rušenjem kulturnih stereotipa ulazimo u novu eru kreativne percepcije gde jedino merilo estetskog - lični hir umetnika. U ovakvom ambijentu nije jednostavno uspostaviti adekvatne kriterijume vrednovanja stepena estetskog. Način umetnikovog kreativnog otpora zapravo je dovoljan argument”, navela je Nina Krstić.



Rašidi je ranije učestvovao u Srbiji na 16. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti 2013. godine u Domu Vojske Srbije u Beogradu, kada mu je dodeljena Velika nagrada za likovna ostvarenja u oblasti tzv. marginalne umetnosti, u koju se svrstavaju njegova dela.



Rođen 1963. godine u Sariju u Mazandaranskoj pokrajini na severu Irana, Rašidi je još u ranoj mladosti napustio rodnu zemlju i kao 20-godišnjak se nastanio u Erkratu u Nemačkoj, gde je ostao da živi do danas. Slikarstvom se bavi od 2006, a prvi put je samostalno izlagao 2012. u Dizeldorfu.

Na izložbi Outsider Art Fair-a, koja se održava dva puta godišnje u Parizu i Njujorku, prvi put je 2013. godine, posredstvom Galerije Henry Boxer, predstavio svoj rad inostranoj publici. Usledile su potom izložbe: Rentrée hors-les-normes découvertes et nouvelles acquisitions 2013, Galerija Christian Berst, Pariz (2013); 17. Likovna kolonija naivne i marginalne umetnosti, Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina (2014), Umetnost u duhovnom egzilu, Galerija Doma Vojske Srbije, Beograd (2015).

U Beograd dolazi na predlog Muzeja naivne i marginalne umetnosti.

(SEEcult.org)

Rezidencije u MQ u Beču



Grupa umetnika iz regiona priprema tokom januara nove projekte u rezidencijalnim studijima u okviru Muzejskog kvarta (MQ) u Beču, a među njima su Tanja Ostojić i Vladimir Miladinović iz Srbije, te Igor Bošnjak i Tanja Šljivar iz Bosne i Hercegovine.

Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi u Berlinu, iskoristila je rezidencijalni boravak za istraživanje povodom izložbe u prostoru Freirum 21 MQ na kojoj će učestvovati na poziv Bogomira Doringera. Reč je o novoj kampanji koja se tiče politike jezika, a biće lansirana u okviru izložbe o gasterbajterima i u okviru platforme za obeležavanje 50-godišnjice stupanja na snagu Zakona o gastarbajterima, na osnovu ugovora potpisanog sredinom 60-ih između Austrije i tadašnje Jugoslavije.

Tokom rezidencijalnog boravka u Beču, Tanja Ostojić nastavlja i rad na svojim dugogodišnjim projektima “Misplaced Women?” (2009-2016), “Naked Life” i “Lexicon of Tanja Ostojic” (2011-2016).

Umetnik Igor Bošnjak iz Trebinja radi na projektu posvećenom Evropi kao svojevrsnom izolovanom ostrvu, predstavljenom u formi slike monumentalnih dimenzija, i dopunjene videom koji je prikazuje kao samodovoljnu formu egzistencije, utopijsko ostrvo koje će uskoro postati zatvoreno u samo sebe u psihološkom smislu. Koristeći video i digitalne interaktivne alatke, Bošnjak želi da stvori interaktivnu mapu Evrope, istražujući društvene, medijske i ljudske odnose i uticaje ekonomske i izbegličke krize na današnju Evropu ili Evropsku uniju.

Uveren da je Evropa danas potrebna više nego ikad, i da bi se bez nje svet sveo na dva pola koja manifestuju SAD sa svojim brutalnim neoliberalizmom i takozvani azijski kapitalizam sa svojim autoritarnim političkim strukturama, Bošnjak smatra da je najveća pretnja Evropi njena inercija, povlačenje u kulturu apatije i opšteg relativizma. Postavlja i pitanje da li je dužnost Evrope da ispuni snove izbeglica, koje su se uputile u Skandinaviju ili Nemačku, jer im nisu dovoljne ni južna Italija, Francuska ili balkanske zemlje. Najteža lekcija za njih će biti da shvate da “nema Norveške” čak ni u Norveškoj i da smanje svoj snove, te da se - umesto traganja za njihovim ostvarenjem u realnosti, fokusiraju na promenu te realnosti.

Umetnik Vladimir Miladinović iz Beograda nastavlja tokom rezidencijalnog boravka u MQ rad na projektu “Rendered History” koji je započeo 2012. godine, istražujući novinske arive o 90-im godinama 20. veka, posebno u vezi sa ratnim događajima u bivšoj Jugoslaviji. Tokom rezidencijalnog borava u Beču Miladinović želi da proširi taj projekat u kontekstu austrijskih dnevnih novina i istraži njihov odnos prema konfliktu u bivšoj Jugoslaviji 90-ih, posebno zbog činjenice da su mnogi ljudi iz regiona ex-YU žive u Austriji, a mnogi su izbegli upravo zbog rata.

Dramska autorka Tanja Šljivar iz Banjaluke, koja je diplomirala i magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, poznata je po dramama “Pošto pašteta?”, “Grebanje ili kako se ubila moja baka”, “Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, “Stillborn”… koje su objavljene, javno čitane i izvođene u profesionalnim pozorištima u BiH, Hrvatskoj, Srbiji, Španiji, Poljskoj, Austriji i Nemačkoj, te prevedene na desetak jezika. Takođe, piše kratke priče, radio drame, scenarija za kratke filmove i teorijske tekstove o pozorištu. Dobitnica je više nagrada za dramske tekstove u BiH i Srbiji. Tokom rezidencijalnog boravka u Beču radi na sinopsisu drame inspirisane novinskim tekstom o grupi tinejdžerki u BiH koje su zatrudnele za vreme školske ekskurzije. Novom dramom želi da da glas devojkama bez glasa iz malih gradova u BiH ili onih nevidljivih, koje komuniciraju međusobno samo preko video blogova, Fejsbuka, Skajpa i Instagrama. Takođe, želi da uakže na šovinističku, nasilnu, internet pornografiju koja drastično utiče na seksualno ponašanje mladića.

Tanja Šljivar imaće 25. januara i posebnu prezentaciju u formi javnog čitanja drame “Stillborn” kojom problematizuje položaj žene danas i pre sto godina, u vreme početka Prvog svetskog rata.

Među januarskim rezidentima u MQ su i umetnici Josh Harle (Austrija), Tony Maslić (Srbija/Holandija) i George Marcou (Kipar), Desiree Palmen (Holandija), Özlem Günyol i Mustafa Kunt (Turska) i Nikita Kadan (Ukrajina).

Rezidencijalni program Q21 u MQ započet je 2003. godine, a namenjen je umetnicima iz celog sveta koji dobijaju mogućnost boravka i rada u Q21 – kreativnom prostoru u okviru Muzejskog kvarta koji obezbeđuje radni prostor za oko 50 inicijativa, organizacija, agencija.. koje deluju u sektoru kulture. Za sada je osam studija u okviru kompleksa MQ na raspolaganju umetnicima za rat i stanovanje. Cilj tog programa je da proširi ulogu MQ u Beču kao jednog od najvećih kompleksa savremene kulture u svetu, kao i da promoviše međunarodnu razmenu u kulturi, posebno između Austrije, susednih i ostalih evropskih zemalja.

Do sada je više od 600 umetnika učestvovalo u tom rezidencijalnom programu, među kojima su i mnogi sa prostora bivše Jugoslavije - Nataša Bodrožić, Marcell Mars, Ivan Antunović i Nemanja Cvijanović iz Hrvatske, Dragan Protić, Zlatko Paković, Mirko Lazović i Bogomir Doringer iz Srbije, Yane Calovski iz Makedonije, son:DA iz Slovenije…

(SEEcult.org)

Kristin Masel direktorka 57. Bijenala u Veneciji



Francuska kustoskinja Kristin Masel (Christine Macel), koja je na čelu odeljenja za savremenu umetnost u Centru “Žorž Pompidu” u Parizu, imenovana je za direktorku 57. Bijenala vizuelnih umetnosti u Veneciji 2017. godine.

Obrazlažući predlog da Kristin Masel bude imenovana za direktorku 57. izdanja najstarije međunarodne izložbe savremene umetnosti, predsednik Bijenala u Veneciji Paolo Barata (Baratta) istakao je da je ona kao kustos posvećena isticanju "važnosti uloge koju umetnici imaju u osmišljavanju sopstvenih svetova i velikodušnom ubrizgavanju vitalnosti svetu u kojem živimo".

Iskustvo Kristin Masel u Odeljenju za savremeno stvaralaštvo i prospektivu u “Pompiduu” omogućava joj da već godinama “posmatra i identifikuje nove energije koje dolaze iz različitih delova sveta”, naveo je Barata.

Rođena 1969. godine, Kristin Masel je, nakon studija istorije umetnosti, radila u francuskom Ministarstvu kulture, a od 2000. je glavni kustos u Nacionalnom muzeju za modernu umetnost “Žorž Pompidu”.

Bila je kustoskinja francuskog paviljona na 54. Bijenalu u Veneciji 2013. godine, kada je učestvovao Anri Sala. Na Bijenalu u Veneciji je učestvovala i 2007. godine, kao kustoskinja belgijskog paviljona (Eric Duyckaerts).

Kristin Masel drži i predavanja o savremenoj umetnosti, a više puta je gostovala i u Beogradu. Sarađivala je, između ostalih, i sa umetnikom Rašom Todosijevićem koji je 2009. godine izveo performans tokom njenog predavanja u muzeju S.M.A.K. u Gentu.

Odbor Bijenala u Veneciji odlučio je da 57. međunarodna izložba bude održana od 13. maja do 26. novembra (vernisaž od 10. do 12. maja).

(SEEcult.org)

Smena direktorke KC Požega



Direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Petrović Varagić predložena je za smenu odlukom novog Upravnog odbora te gradske ustanove kulture, uprkos višemesečnim burnim reakcijama stručne javnosti zbog političkih pritisaka lokalnih vlasti.

Povodom predloga za smenu, Slađana Petrović Varagić čestitala je 26. januara novom UO, sastavljenom mahom od predstavnika lokalnih stranaka, kao i predsedniku Opštine Milanu Božiću, čiji je zahtev da podnese ostavku odbila pre dva meseca.

“Čestitam članovima UO Kulturnog centra Požega: Sretenu Majstoroviću, poljoprivrednom tehničaru (.......); Dragomiru Čoliću, diplomiranom ekonomisti (imenovan ispred stranke SNS); Dragani Bralović, hemijskom tehničaru, (SNS); Saši Jovičiću, toncu Radija Požega (imenovan ispred stranke DŠ); Draganu Pavloviću, penzioneru (SPS) i Verici Jovanović (vodič u galeriji) - koji su svojim glasom ZA izglasali PREDLOG za razrešenje direktora Kulturnog centra Požega”, objavila je Slađana Petrović Varagić na svom profilu na Fejsbuku.

“Napokon sa 6 glasova ZA i samo jednim glasom PROTIV. Čestitam! Takođe čestitam i predsedniku Opštine Požega!”, navela je Slađana Petrović Varagić, ugledna istoričarka umetnosti i jedan od najuspešnijih kustosa u Srbiji, koja je kao nestranačka ličnost imenovana najpre za v.d. direktora KC Požega 2009. godine, nakon čega je birana na konkursima za direktora te ustanove i mandat je trebalo da joj traje do juna 2018.

Predlog UO za smenu Slađane Petrović Varagić trebalo bi da razmotri lokalni parlament.

Skupština Opštine Požega prethodno je 24. decembra odbila da usvoji Program rada KC Požega za 2016. godinu, i to bez obrazloženja, nakon jednoipočasovne rasprave koja se uglavnom nije ni ticala programa te institucije kulture koja je proteklih nedelja, na čelu sa Slađanom Petrović Varagić, dobila snažnu podršku lokalne i šire javnosti povodom političkih pritisaka kojima je izložena. SO Požega nije tada raspravljala o razrešenju Slađane Petrović Varagić, koja je prethodno, na zahtev predsednika Opštine Požega Milana Božića, odbila da podnese ostavku i demantovala sve tvrdnje koje je javno iznosio o radu KC Požega i Gradske galerije u njegovom sastavu.

Političke protiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su prethodnih meseci Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, te mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

NSK je upozorio da je napad na Slađanu Petrović Varagić i instituciju koju vodi posebno opasan, jer “može poslužiti kao primer političkog ugrožavanja autonomije gradske ustanove kulture i pogubnom pokušaju njenog partijskog svojatanja i u drugim sredinama”.

Nedavno je lokalnim vlastima predata i peticija sa više od 2.000 potpisa građana, koji izražavaju podršku radu KC Požega na čelu sa Slađanom Petrović Varagić, koja je izabrana za direktorku na osnovu konkursa raspisanog prema Zakonu o kulturi.

*Foto: Milica Đorđević

**snimak sednice SO Požega, od 1:56:00

(SEEcult.org)

Svakodnevne scene



Izložba “Svakodnevne scene” (Everyday Scenes) internacionalne grupe umetnica, među kojima je i Anica Vučetić iz Srbije, biće otvorena 29. januara u Kunstmuseumu u Randersu u Danskoj, a predstavlja radove kojima je zajedničko istraživanje videa kao medija.

Projekat je kuriran u saradnji umetnice Katje Bjørn i Randers Kunstmuseuma, fokusirajući se na video umetnost kroz nove radove danskih i internacionalnih umetnica. Izbor radova predstavlja čitav spektar ženskog stvaralaštva u mediju videa, istražujući njegova specifična svojstva i materijalnost.

Osim Anice Vučetić i Katje Bjørn, na izložbi učestvuju i umetnice A K Dolven (Norveška), Hanne Nielsen i Birgit Johnsen (Danska), Mika Rottenberg (SAD), Shelly Silver (SAD), Lisa Strömbeck (Švedska) i
Robyn Tomlin (Kanada/SAD).

Glavna tema izložbe, kojom se slavi i sto godina od kada su žene u Danskoj dobile pravo glasa, fokusirana je na svakodnevni život – trenutke svakodnevnice koji omogućavaju posetocima da ih sagledaju kao neočekivana i izvanredna životna iskustva.

Zajedničko svim pozvanim umetnicama, kako je navedeno u najavi, jeste to što njihov rad podrazumeva skulpturalno istraživanje videa kao medija, ili to što su njihovi radovi osećajno višeslojni ili imaju performativnu dimenziju. Nekoliko umetnica koristi predmete iz svakodnevnog života, delujući tako na razmeđu umetnosti objekta i videa. Radove povezuje i poetičnost svakodnevnog života, ukrštanje dokumentarnog i fiktivnog, svakodnevnice i sanjarenja.

Konkretne situacije i raspoloženja iz svakodnevnog sveta se uzdižu i ponavljaju ili su zamrznute u vremenu, uklapajući se u pogled gledaoca i pozivajući ga da uđe u prostor reflektujuće egzistencije višestrukih dimenzija.

Radove povezuje i to što su njihovi autori žene, ali se time ne želi istaći bilo kakva forma monotone uniformnosti ili generalizovati ideja feminizma. Cilj je upravo suprotan, budući da je izložba osmišljena kao privremeno istraživanje širokog polja video umetnosti u kojem deluju žene umetnici. Paralele se dalje mogu povući u pogledu načina na koji su se umetnice tokom istorije bavile svakodnevnim životom, kao i motiva njihovog rada nekada i sada.

Radeći na tom projektu, Randers Kunstmuseum dodatno želi da istraži nove izložbene i komunikacijske strategije, predstavljajući video radove koji se nalaze na raskršću kognitivnog prepoznavanja i taktilnog, telesnog iskustva. To omogućava umetnicama, kustosima i posetiocima da eksperimentišu alternativnim načinima na koje je moguće posmatrati i doživeti umetničko delo.

Izložba je organizovana i povodom stogodišnjice prava žena u Danskoj da glasaju na izborima, a otvoriće je likovna kritičarka i autorka Trine Ross.

Izložba je podržana od Danske agencije za kulturu i Saveta za međunarodne vizuelne umetnosti, a biće otvorena u Randers Kunstmuseumu do 3. aprila.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/123298191