Vesti iz sveta umetnosti

Niskobudžetna razmena



Galerija Remont predstavlja u završnici ovogodišnje sezone grupnu izložbu “Low Cost Exchange” sa radovima umetnika koji su bivši studenti umetničkih akademija u Beogradu i Minhenu, a pojedini od njih na njima sada predaju.

U tom projektu učestvuju: Milan Antić (docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu), Vladimir Milanović (docent na FLU u Beogradu), Uroš Đurić (umetnik i glumac iz Beograda), Aleksandar Dimitrijević (umetnik iz Užica), Anuk Miladinović (bivši asistent na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu, inicijator projekta razmene), Torsten Mühlbach (umetnik iz Minhena), Maria Berauer (umetnica iz Minhena) i Jörg Besser (profesor na Akedemiji likovnih umetnosti u Minhenu).

Izložba je rezultat saradnje beogradskog FLU i minhenske Akademije likovnih umetnosti, koja je započeta 2013. godine.

Tokom trajanja projekta “Low Cist Exchange” realizovane su razmene studenata, kao i serije radionica i predavanja.



Izložba koju će beogradska publika imati priliku da vidi u Remontu od 10. do 21. decembra predstavljena je ranije već u Minhenu, u galeriji Halle6.

Tokom trajanja izložbe, 12. decembra biće organizovan razgovor sa umetnicima.

(SEEcult.org)

Rat u doba ljubavi



Predstava “Rat u doba ljubavi” Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj i produkciji Qendra Multimedije iz Prištine, gostuje 13. decembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, a govori o četiri čudne žene i njihovoj intimi, strastima, ludilu, tajnama i željama, ali na duhovit način promišlja i raspad Jugoslavije i ukazuje na teškoću uspostavljanja sećanja na događaje koji se ne mogu iskazati rečima.

Četiri žene u toj predstavi stvorile su zajednički zamišljeni svet u kojem zabava i igranje postaju sklonište koje im pomaže da prežive. Pred očima publike se smenjuje 28 scena koje kroz humor, sentimentalne stereotipe i klišee, prikazuju priče tih žena i njihove razgovore o ljubavi, strahu, osveti i tragičnoj prošlosti.

One ćaskaju dok se podvrgavaju depilaciji i drugim oblicima kozmetičke torture. U metaforičkom korišćenju salona lepote, pridruženom postojećem već kobajagi svetom, lepota je često povezana sa varanjem – sebe i drugih – ne bi li se posleratni period učinio podnošljivim i uopšte mogućim. Iza provokativnog naslova, koji sadrži efekat oksimorona, i takoreći izokreće sastojke jednog ekplozivnog koktela, predstava promišlja na istovremeno duhovit i maštovit način raspad Jugoslavije, navedeno je u pariskom Le Billet des Auteurs de Théâtre povodom predstave “Rat u doba ljubavi”.

Borku Pavićević najstarija žena u predstavi, koja više nema nikoga da je čuje, podseća na stihove Martina Nimelera iz vremena konsolidacije nacional-socijalizma u Nemačkoj, u kojima nabraja kako su nacisti prvo udarili na Jevreje, zatim na komuniste, pa onda i na sindikaliste. “Ta Nimelerova pesma je još od početka 1990-ih bila na zidovima naših soba i kancelarija kao podsetnik na moguće katastrofe, a posle svih tih nesreća, teških vremena rata i nasilja mi sada i opet u kontekstu današnjih okolnosti i događaja citiramo stihove te pesme… Sada kada nam se ‘dogodio mir’, svuda unaokolo vidimo salone lepote u kojima se odvijaju razgovori o noktima i kosi, i gde se ‘proizvode’ lepotice noći koje se razotkrivaju sledećeg jutra. U svim našim gradovima najznačajnija proizvodna delatnost je ulepšavanje, što je jedna od posledica dominacije trgovine u odnosu na proizvodnju. U našim gradovima stranci primećuju napredak i demokratiju samo na osnovu toga koliko je otvoreno butika koji prodaju svetske marke – brendovi internacionalnih kompanija čija su imena pogrešno napisana na engleskom – vide dobru hranu, restorane, kafee, zabavu…”, navela je Borka Pavićević.

Pariski Au Poulailler naveo je za predstavu da su “četiri žene zatvorene u duševnoj bolnici koju su, zahvaljujući njihovoj imaginaciji, pretvorile u salon lepote. Reči ljubavi dominiraju nad onima koje su povezane sa ratom, a da se ove potonje ipak mogu uočiti iza prvih. Centralna uloga je dodeljena staroj gospođi kojoj je nemoguće da iskaže njenu sopstvenu priču (verovatno jer je toliko neverovatna, a i nema ko da je čuje), a čija je funkcija da uređuje njihov zajednički život u tom nemogućem salonu lepote. Ovo ukazuje na teškoću uspostavljanja sećanja na događaje koji se ne mogu iskazati rečima, a time i na iskupljujuću nužnost imaginacije”.

U predstavi igraju: Aurita Agushi, Shengyl Ismaili, Shkelzen Veseli, Albulena Kryeziu i Molkë Maxhuni.

Koreografiju potpisuje Adrienne Hart, muziku Gabrielle Marangoni, scenografiju i kostime Igor Vasiljev i Isidora Spasić, a scenski menadžment Lendita Idrizi.

(SEEcult.org)

Manje-više za kulturu



Budžet za kulturu i informisanje u Srbiji u 2016. godini projektovan je na 11,1 milijardi dinara, što je za oko 5,5 milijardi manje nego u 2015. godini - zbog smanjenja državnih subvencija za javne medijske servise. Dok u resornom Ministarstvu ističu da kultura u 2016. dobija oko 392 miliona više nego ove godine, poslanici opozicije ukazuju da je udeo kulture u državnom budžetu najniži u odnosu na poslednjih nekoliko kriznih godina.

Predlog zakona o budžetu za 2016. godinu, o kojem raspravlja Skupština Srbije, predviđa 11 milijardi 180.497.000 dinara za Ministarstvo kulture, od čega je 4 milijarde 266 miliona namenjeno za javno informisanje.

Premijer Aleksandar Vučić kratko se osvrnuo 9. decembra na oblast kulture dok je obrazlagao Predlog zakona o budžetu poslanicima, a kao prioritete je naveo završetak rekonstrukcije Narodnog i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, za šta je u 2016. predviđeno 800 miliona dinara, a u 2017. godini oko 1,5 milijarda.

Ministar kulture i informisanja rekao je 8. decembra na skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje Ivan Tasovac da Vlada Srbije “izvanredno prepoznaje važnost kulture”, ali je rekao i da nije srećan što zaposlenima u kulturi nije odobreno povećanje plata kao ostalima u javnom sektoru.

Prema njegovim rečima, predloženi budžet je “najbolje moguće rešenje u ovom trenutku” i pravljen je uz svest da se “kultura ne može razvijati bez snažne ekonomske baze”, kao i da je “nemoguće zamisliti uspešnu ekonomiju i društvo zasnovano na inovacijama bez jake kulture”.

“Bio bih nasrećniji da je i kultura dobila povećanje, u skladu sa mojom pozicijom, a i obavezom da se borim za što bolju poziciju kulture koja, naravno, uključuje i plate. Nisam srećan što kultura nije ušla u povećanje, ali smo uspeli nešto drugo - dugi niz godina je bilo primedbi što kultura ide uz sisteme sa velikim brojem zaposlenih. Ovde govorimo o manjem broju ljudi koji u ovom trenutku nisu dobili povećanje, ali prvi put ćemo posebno razmatrati kulturu. Čini mi se da upravo tu krije prava šansa da kultura i u finansijskom smislu dobije najpovoljnije mesto u ovom trenutku”, rekao je Tasovac i izrazio uverenje da će kultura, zahvaljujući tome što je izdvojena kao posebna oblast, dobiti povećanje “u prvom sledećem nekom preraspoređivanju sredstava”.

Predsednica Odbora za kulturu i informisanje Vesna Marjanović konstatovala je da budžet za kulturu, kada se izuzme javno informisanje, iznosi 6,9 milijardi dinara, što je svega 0,69 odsto ukupnog državnog budžeta. Podsetila je da je taj procenat u ovoj godini bio 0,81 (7,5 milijardi) – na koliko se sveo i 2014. nakon rebalansa, kada je smanjen sa 0,87 odsto (8 milijardi).

Prema rečima Tasovca, smanjenje budžeta za 2016. godinu za 5,5 milijardi u odnosu na ovogodišnji (16.678.247.000), odnosi se pre svega na manji iznos subvencija za javne medijske servise, koji bi delom trebalo da budu finansirani i od takse.

“Preostala sredstva za kulturu bez subvencija su zapravo 392 miliona veća”, rekao je Tasovac, navodeći da će ta sredstva najvećim delom biti namenjena savremenom stvaralaštvu.

“Svi smo postali jako svesni u prethodnom periodu značaja kulturne baštine - u onom trenutku kada je krenula rasprava (o prijemu Kosova) u Unesku. U budžetu je prepoznato da savremeno stvaralaštvo postaje u jednom trenutku naša kulturna baština”, rekao je Tasovac, ističući i da je predloženim budžetom velika pažnja posvećena filmskoj produkciji, koja će imati dodatnu podršku i nedavnim pristupanjem Srbije potprogramu za medije programa Kreativna Evropa.

Tasovac je rekao da je za Filmski centar Srbije predviđeno 600 miliona dinara, što je najveći budžet koji je ikada imao, a daće “poseban impuls i filmu i kompletnoj kreativnoj industriji, naročito u svetlu pristupanja potprogramu ‘Mediji’ Kreativne Evrope”.

Prema njegovim rečima, to je pokazatelj razvojne vizije kulture, pa sledeća godina može biti i godina filma, i savremenog stvaralaštva, i godina muzeja, jer je planiran završetak rekonstrukcije MSU i Narodnog.

Predlogom Zakona o budžetu, za rekonstrukciju MSU predviđeno je u 2016. godini 500 miliona dinara, a u 2017. godini 472,2 miliona, dok je za Narodni muzej planirano u 2016. godini 300 miliona, a u 2017. godini jedna milijarda i 52,3 miliona.

Za jačanje kulturne produkcije i umetničkog stvaralaštva predviđeno je 537 miliona dinara (što je povećanje od oko 40 miliona dinara u odnosu na budžet 2015). Od toga je za vizuelne umetnosti i multimedije predviđeno 105 miliona (za dotacije nevladinim organizacijama 34 miliona), za filmsku umetnost i audiovizuelno stvaralaštvo 87 miliona (dotacije NVO 22 miliona), književno stvaralaštvo i izdavaštvo 140 miliona (dotacije NVO 19,4 miliona), muzičko stvaralaštvo 50 miliona (dotacije NVO 33 miliona), scensko stvaralaštvo - pozorište/umetnička igra 120 miliona (dotacije NVO 33,4 miliona), te za kulturnu delatnost osetlјivih društvenih grupa 35 miliona (dotacije NVO 16,5 miliona).

Između ostalog, za međunarodnu kulturnu saradnju u 2016. godini predviđeno je 178,9 miliona dinara, a za unapređenje kapaciteta kulturnog sektora na lokalnom nivou 200 miliona.

Za unapređenje sistema zaštite kulturnog nasleđa predviđeno je 486,5 miliona, od čega za istraživanje, zaštitu i očuvanje nepokretnog kulturnog nasleđa predviđeno je 157 miliona, za obnovu i zaštitu manastira Hilandar 60 miliona, za održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju 34 miliona, za Maticu srpsku 35 miliona, a za digitalizaciju kulturnog nasleđa 66 miliona. Za nematerijalno i pokretno kulturno nasleđe predviđeno je 95,5 miliona, a za razvoj bibliotečko-informacione delatnosti i bibliotečko-informacione delatnosti Saveza slepih planirano je 39 miliona dinara.

Od ukupno 4,26 milijarde za sistem javnog informisanja, 4 milijarde predviđene su za finansiranje Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine.

Tasovac je rekao da sada ne bi bilo rasprave o budžetu za kulturu da je privatizacija medija završena 2007. godine, da su medijski zakoni doneti na vreme, da su završeni muzeji onda kada je započeta rekonstrukcija…

“Ali nema veze, smatram da je to naša privilegija i posao - da moramo korak po korak da stvaramo održiv sistem kulture… zato što jednostavno nema tog uspešnog društva ukoliko nema jake kulture. Ja sam čovek koji je došao iz institucije kulture na ovo mesto i znam koliko je teško, ali i koliko je izazova pomerati stvari u pravcu za koji sam siguran da će biti i bolji i uspesan”, rekao je Tasovac.

(SEEcult.org)

Uvod u celinu Bogdanovića



Stvaralaštvo Bogdana Bogdanovića, uticajnog i svestranog arhitekte, intelektualca i vizionara, bivšeg gradonačelnika Beograda i akademika, koji je sebe nazivao epicentrom nediscipline – tema je dvodnevnog programa u Centru za kulturnu dekontaminaciju i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, koji je osmišljen kao poziv na zajedničko putovanje na mesta Bogdanovićevog stvaranja, igranja, kritičkog, i pre svega drugačijeg mišljenja, čija se vrednost ogleda u kulturnom nasleđu koje ne prestaje da bude izvor inspiracija i ideja.

Kao poziv na bavljenje Bogdanovićevim stvaralaštvom, program “Uvod u celinu” obuhvata predavanja, okrugli sto, razgovore i izložbu, a prema navodima autorke tog projekta, arhitekte Ljubice Slavković, razlozi za to su brojni, a neophodnost očigledna: “Sve što nas danas okružuje evocira delo ovog erudite kao primarno”.

“Bogdan Bogdanović je arhitekta koji briše granice arhitekture. Ukoliko bismo pokušali da njegovo delovanje ukrotimo kako bi ga definisali, u kaleidoskopski fokus smestili bismo grad. Grad je istraživao, maštao, mislio i stvarao, vodio, zapisivao i prepričavao, sanjao, i iznova uzduž i popreko, kroz prostor i kroz vreme, otkrivao. Grad kao celinu, i sve ono što ga čini”, navela je Ljubica Slavković, podsećajući da je Bogdanović u memorijalnoj arhitekturi nalazio slobodu izraza i stvarao autentični arhitektonski jezik memorijalima koji se uzdižu istovremeno u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Njegova prva knjiga, “Mali urbanizam” (1958), nastala je kao reakcija na velike urbanističke poteze vremena – ali ne kao set instrukcija, već kao poziv na drugačiji način promišljanja grada, čime je anticipirao i pionirske korake ka građanskoj participaciji i gradu koji nastaje iznutra, a ne odozgo.

Upitan da izabere jednu od svojih mnogih biografija, Bogdanović je odgovorio da je on to uvek osećao kao celinu.



Autor više od 20 memorijala širom regiona, 18 knjiga i više od 500 članaka, Bogdanović je u vreme vladavine betona podizao stambenu arhitekturu u kamenu. Bio je predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije i član SANU do istupanja 1981. Među osnivačima je Međunarodne akademije arhitekture. Bio je gradonačelnik Beograda. Osnivač je Seoske škole za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću. Nosilac je brojnih regionalnih i evropskih priznanja, od Ordena za hrabrost, preko Piranezijeve nagrade, do Zlatne medalje grada Beča. Počasni je građanin Mostara…

Njegovo celokupno delovanje može se “skupiti samo pod drugačije mišljenje”, navela je Ljubica Slavković.

Bio je dekan Arhitektonskog fakulteta i protagonista Nove škole arhitekture, na koju će podsetiti izložba na tom fakultetu, priređena u saradnji sa studentima doktorskih studija i diplomcima AF.



“Kroz naporan rad na gradilištima otvorio se za mene neslućeni registar oblika, znamenja, graditeljskih metafora i alegorija, otpočele su serije duhovnih doživljaja koji su prosto mamili da budu zapisani i književno razrađeni, i posledično, prebačeni u svet književne graditeljske fantastike. Zato tako često ponavljam: pisao sam da bih umeo da gradim, gradio sam da bih umeo da pišem. Dobar deo moje graditeljske filozofije izgradio se u bibliotekama i nad knjigama koje nikakve veze sa arhitekturom nemaju. Dobar deo književnih ideja sazrevao je na gradilištima, u fizičkim i izvanfizičkim ambijentima zanata”, naveo je Bogdanović 2001.



Bogdanović je, kako je naveo Fridrih Ahlajnter (2002), bio urbanolog, urbani istraživač i gradski šetač, arhitekta, skulptor, ornamentista i kaliograf, grafičar i “škrabalo”, mitolog, etimolog, pripovedač i pisac visokog ranga, da, bivši jakobinac, bivši trockista, večiti gnostičar i deista, jednokratni političar, iako čitavog života snažno politička individua, višestruki nadrealistički prestupnik, provokativni književni mislilac i filozof, i ništa manje, veliki učitelj bez doktrine, koji je nastupao sa svim svojim talentom. “Fenomen Bogdan Bogdanović je više nego suma njegovih delova, i verovatno nepristupačan u bilo kojoj formi čisto analitičkoj misli”, naveo je Ahlajnter.

Program “RAZgOVORI” u CZKD-u počeće uvodnim izlaganjem Ljubice Slavković i predavanjem Jelice Jovanović “B. Bogdanović o Beogradu”, te Sonje Leboš (Zagreb/Korčula) “Arhitektura kao primenjena antropologija” i razgovorom u kojem učestvuju Filip David, prof. Zoran Lazović, Sonja Leboš, prof. Vladimir Mako i Snežana Ristić kao moderatorka.

Za 12. decembar najavljena su predavanja Ivana Ristića (Beč) “B. Bogdanović kao crtač”, prof. Ericha Raitha (Beč) “Na krivudavim stazama ka urbanologiji”, Vladimira Vukovića (Beč) “Pisana dela B. Bogdanovića”, Aleksandra Staničića (Milano/Beograd) “B. Bogdanović kao nehotimični začetnik savremenog diskursa o urbicidu”, te Alekse Korolije (Milano) “Od pera i kamena”.

Program “PoGLEDI” na Arhitektonskom fakultetu obuhvata izložbu na temu Nove škole i reforme AF 1971 -1973 (Bogdanovićevi memorijali, okom autora i današnje stanje / pregled Bogdanovićevog stvaralaštva), razgovore i predavanja.

Projekat "Uvod u celinu" realizovan je u produkciji CZKD-a, uz podršku Austrijskog kulturnog foruma, mreže Traduki i Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Program se nalazi u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU.

(SEEcult.org)

Praznik snimljenog zvuka



Osvrt na XI festival apstraktne radio-drame

Jedanaesti festival apstraktne radiofonije održan je u Galeriji Radio-televizije Srbije u Beogradu od 4. do 7. novembra 2015. godine. Apstraktna radiofonska dela, ona koja se svojim sklopom i sadržajem dodiruju s ambijentalnom i elektronskom muzikom, emitovana su i nagrađivana na beogradskom Festivalu dokumentarne radiofonije. Nepovoljne ekonomske i društveno-političke okolnosti u Srbiji i ostalim jugoslovenskim zemljama dovele su do gašenja FeDoR-a polovinom devedesetih godina prošloga veka, što je dovelo do praznine u tzv. koncertnom prikazivanju radiofonskih dela, posebno onih apstraktnih.

Upravo autori apstraktnih dela iz beogradske škole radiofonije doneli su najviše nagrada Radio Beogradu na međunarodnim festivalima, pa i onim najznačajnijim. U programu te matične radio-stanice radio-drama je uvek imala i mesto i slušanost, a 1976. godine Dramski program je i formalno izdvojen u zasebnu organizacionu celinu. O tome valja voditi računa pri odjavi radio-drama. Već negde od polovine pedesetih godina XX veka radio-drame se snimaju, pa se beogradski radiofonski stvaraoci ubrzo potom upuštaju u smele pustolovine duha i baratanja snimljenim zvukom, što je urodilo nizom zapaženih i u našim uslovima sasvim novih i neobičnih ostvarenja. Ona su sustizala i prestizala evropske i svetske tokove i formirala poseban, prepoznatljiv ali zahtevan umetnički izraz, svojevrsni žanr nazvan radiofonija u užem smislu, apstraktna radiofonija ili apstraktna radio-drama. Formalno je izdvojen u poseban serijal, Radionicu zvuka 1985. godine. Sticajem srećnih okolnosti, upravo se te godine u Radio Beogradu zaposlio, baš u Dramskom programu, mr Predrag Stamenković - kompozitor, saradnik, urednik i radiofonski stvaralac. Čovek utemeljenih i izgrađenih umetničkih kriterijuma, svestrani muzičar nepotkupljivog duha, kome je daleko više stalo do uspešnog sprovođenja vrednog poduhvata nego do samoisticanja, pažljivo je učio i mnogo naučio od svojih prethodnika i starijih saradnika, zadržavši pritom sposobnost da prepozna, prizna i uvaži revnost, smelost i nadarenost mlađih kolega, početnika i studenata. Takvim stavom i delovanjem davao je i daje neupadljiv ali trajan i značajan doprinos Dramskom programu Radio-Beograda (čiji je glavni i odgovorni urednik bio od 2005. do 2010) i posebno Radionici zvuka (koju uređuje od 2001). Saradnike ne pridobija krupnim rečima ni političkim uticajem, već oduševljenim zalaganjem za umetnički cilj kome teži i dosadašnjim rezultatima. Takvo nenametljivo zalaganje povoljno se odrazilo na dva festivala. Već nekih četvrt veka Stamenković osmišljava i ogranizuje festival "Horovi među freskama", a čim je preuzeo uređivanje Radionice zvuka, odlučio je da popuni pomenutu prazninu i već te iste 2001. godine pokrenuo festival "Dani Radionice zvuka". Festival je najpre održavan svake, a odnedavno svake druge godine. Ovogodišnji je bio u znaku jubileja - 30 godina od pokretanja znamenite serije. Obezbeđeni su odobrenje i krajnje skromna podrška svih nadležnih činilaca, pa je odaslato stotinak poziva poštovaocima i saradnicima Dramskog programa Radio Beograda i Radionice zvuka, fizičkim i pravnim licima. Uz najmanje troškove, pripremljeno je, umnoženo i posetiocima i drugim zainteresovanima dostavljeno 80 programa i knjižica Festivala. Od autora radiofonskih dela traži se da pre premijere dostave kratak tekst u vezi sa delom. Svi ti tekstovi uvršćeni su u knjižicu Festivala, a nejednake su dužine - od osnovnih napomena, do malih ogleda. Kao i na prethodnim festivalima, ove godine su koncertno emitovani snimci dela (njih dvadesetak) koja su između dvaju festivala ostvarena i emitovana u seriji Radionica zvuka na Trećem programu Radio-Beograda.

Sem manjih tehničkih smetnji izvan koncertnog emitovanja, posetioci u Galeriji RTS-a nisu imali neugodnosti. Po tri sata sve četiri večeri uživali su u snimljenom umetničkom zvuku i u pratećim razgovorima. Posetilaca (sa sve autorima i ton-majstorima) nije bilo mnogo, svega petnaestak; ali apstraktnu radiofoniju sluša i prati mali broj posvećenika, zaluđenika i radoznalaca. Prate je oni koje zanimaju dometi i stremljenja savremene muzike i radio-drame. Nisu se pojavili ni svi autori prikazanih dela, a samo retki su pratili čitav Festival. Očekivani skromni odziv omogućio je da se stvori atmosfera uzajamnog razumevanja i bliskosti, ali ne na uštrb ozbiljnosti koju ovakva dela podrazumevaju. Ovogodišnji festival pomno je pratio Ranko Stoilović, zapažen kao urednik emisije "Nevidljivi ljudi" Drugog programa Radio-Beograda. Ne tužeći se na uslove u Galeriji RTS, posetioci nisu mogli sasvim zatomiti nelagodu što se ovim lepim i važnim povodom nisu okupili u Studiju 10 u Makedonskoj ulici i što je taj prostor poprimio drugu namenu prešavši u druge ruke.

Festival je 4. XI počeo bez pompe, ali ipak svečano. Prisutnima se obratila Vesna Perić, odgovorna urednica Redakcije Dramskog programa Radio Beograda. Mr Đorđe Malavrazić, doskorašnji glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda, ne samo što je presudno uticao na to da Drugi program bude onakav kakav je poslednjih decenija, dakle, u celini posvećen kulturi i umetnosti i elitizmu za sve, nego je izvršio odlučujući uticaj i na pokretanje Radionice zvuka; pošto je studiozan tekst o radiofoniji izložio na nedavno održanom naučnom skupu o radiju, zadovoljio se veoma kratkim podsećanjem na to vreme i na pređeni put.

Ivana Stefanović je jedan od pokretača i prvi urednik Radionice zvuka, ali i autor zapaženih radiofonskih dela. Nije krila zadovoljstvo postignutim, ali ni želju da se ovaj hvale vredan napor nastavi sa još većim uspehom. Teatrolog i radijski kritičar dr Raško V. Jovanović istakao je značaj Radionice zvuka i njenog trajanja. Pošto je sve festivalske emisije već slušao na Trećem programu, a o skoro svim pisao, nema sumnje da će njegov osvrt na ovogodišnji Festival biti sadržajan i poučan. U više navrata izraženi su poštovanje i zahvalnost radiofonskim pregaocima kakvi su Neda Depolo, Boda Marković i Petar Teslić. Sva zvanična obraćanja, razgovori i komentari autora, saradnika i gostiju svih dosadašnjih festivala snimljeni su i uveliko se zapisuju. Oni predstavljaju dosta obimnu i dovoljno zanimljivu građu za jedan od tomova knjige koju bi o Radionici zvuka od pokretanja do danas trebalo da objavi mr Stamenković. Tokom 30 godina u ovoj seriji ostvareno je više od 300 dela i u njoj je radilo bar isto toliko saradnika. Najzastupljeniji autor na ovogodišnjem festivalu bio je Arsenije Jovanović. Prve večeri emitovana su mu dva dela - jedno je radiofonska nadgradnja snimaka načinjenih u tunelu na Hvaru, a drugo je "Il sogno di un automobile" (San jednog automobila). Druge festivalske večeri emitovana je njegova ratna opera "Pad katedrale" i pročitano njegovo pismo u kome se duhovito i osećajno osvrće na rad u Radionici zvuka, na umetnike s kojima je sarađivao. Zbog korišćenja poslednjih ovogodišnjih sunčanih dana u Rovinju nije mogao da prisustvuje festivalu. Njegov poseban, čak izuzetan doprinos domaćoj radiofoniji ogleda se i u tome što je osvojio brojne i značajne nagrade i što je Radio Beograd sa čak četiri njegova dela učestvovao na proslavi tzv. "Rođendana umetnosti" koju svake godine organizuje Evropska radio-difuzna unija i koju direktno prenosi više važnih radio-stanica širom Evrope. Za zvucima traga i snima ih sam, a radiofonska dela oblikuje uglavnom u sopstvenom studiju, mada ne prestaje da sarađuje sa Radionicom zvuka. Njegova dela nagrađivana su i u SAD i u Meksiku. To gusto i pažljivo složeno zvučno tkivo na trenutke poprimi malerovski zamah i dinamiku. Osnovu čine zvučni dronovi različite jačine i dubine, od bruja u zamiranju do kontinuiranog tutnja, a potku razni, uhom mikrofona ulovljeni i potom ponavljani, montirani i naslojavani ambijentalni (prirodni i veštački) zvuci nejednaka trajanja i intenziteta. Ta usredsređenost na neobične, često tihe ili tanane šumove i ta veština da se ulove i razmeste tako da izazivaju pažnju i čitav niz asocijacija samo su deo priznatog majstorstva zvukopisca, reditelja i radiofonskog tragaoca i iznedrioca Arsenija Jovanovića. U tim njegovim apstraktnim delima u manjoj meri se prepoznaje, jer je stavljen u drugi plan, majstor dokumentarne i majstor igrane radio-drame, a u mnogo većoj čovek koji se nadahnuto kreće vijugavom, tananom i pozvanima propustljivom granicom između elektronske muzike i radiofonije. Kreativnost odnosi prevagu nad manirizmom čak i kad se prepoznaju okušane metode i delovi iz ranijih dela ovog autora.

Kratak ali samosvojan "Eko-rekvijem", emitovan prve večeri Festivala, odveo je studentkinju Mileniju Stanković u Teheran. Odgovorni u RTS omogućili su njen odlazak. Na međunarodnom takmičenju u glavnom gradu Irana osvojila je drugu nagradu.

Stamenkovićev "Put u reči" zanimljiv je apstraktni radio-dramski uvid u istoriju srpskog književnog jezika, a "Beleške običnog beogradskog tramvaja" dr Marije Ćirić svojevrsno je zvučno ogledalo središta Beograda.
Kroz dva svoja kratka ostvarenja Nenad Urošević radiofonski osluškuje i sagledava svetsku i nacionalnu istoriju, a u delu "Sviraj mi glasom" Jakov Munižaba mladalački poletno i vedro traži i pronalazi način da se uhvati, odsvira i zabeleži melodija govora. Stojan Srdić je još jednom pokazao da ni na polju apstraktne radiofonije još nije rekao poslednju reč.

Radiofonski triptih "Ptice pevaju moju muziku" dr Mihailo L. Đorđević za potrebe Festivala objedinio je i skratio. To što živi u Beču i u Beogradu odražava se i u tom radu kroz korišćenje bar dva jezika, a izmaštana i tonskom montažom ostvarena priredba sa oglašavanjem pojedinih ptica i reagovanjem publike prima se kao dovitljiv i prijemljiv izraz muzičkog poslenika i zanesenjaka.

Već deset godina Radionica zvuka daje doprinos "Rođendanu umetnosti" odeljenju "Ars akustika" Evropske radiodifuzne unije. Ove godine doprinela je projektom "Glasovi u prostoru" poznatog kompozitora Vladana Radovanovića, a tim delom započelo je treće festivalsko veče. Radovanović se vezuje i za sam početak rada Beogradskog elektronskog studija osnovanog 1972. godine. Studio je tada spadao među najopremljenije u Evropi. Zaostajao je za stokholmskim, ali je bio bolji od poljskog Eksperimentalnog studija osnovanog 1957. godine. Po Radovanovićevom svedočenju nakon emitovanog mu dela, beogradski studio kompjuterizovan je 1988. Najvažnija funkcija studija bila je samostalno stvaranje elektro-akustičke muzike. Ostvarena je bliska saradnja sa Dramskim programom, a organizovano je i obrazovanje kompozitora za rad u Elektronskom studiju. Radovanović smatra da je dobro što je Radionica zvuka uspela da se odupre i denacionalizaciji i deestetizaciji. Na "Rođendanu umetnosti" emitovano je i delo "Fukoovo klatno srpske muzike" Miroslava Savića, radiofonski prikaz savremene umetnosti uz ostinatno nabrajanje pravaca i njihovih protagonista, s diskretnom ilustracijom kroz odlomke iz kompozicija srpskih autora. To delo je emitovano treće festivalske večeri. Od pre nekoliko godina, Drugi program Radio Beograda raspisuje konkurs za nagradu "Neda Depolo" za studentske radove. Najbolji radovi se, kao omnibus studentskih radova, emituju u Radionici zvuka najčešće krajem oktobra, kao redovna premijera serije. Tim emitovanjem studenti stiču pravo učešća na međunarodnim takmičenjima jer je jedan od uslova učešća da je delo emitovano na nacionalnoj radio-stanici. Poslednje, četvrte festivalske večeri, 7. XI, najpre su emitovana četiri studentska rada, ali ne u omnibusu, nego jedan po jedan: "Upornost sećanja" Pavla Dinulovića, "Šuma š'uma" Mihaila Radovića, "Devedeseto" Aleksandra Manje i "Moja mala jutarnja kafa" Milana Anđelkovića. Studenti su, besumnje, ovladali i tehnikom i suštinom radiofonskog izraza i njihovi prvenci su u najboljoj tradiciji beogradske radiofonske škole. Dolaze mahom sa katedre za snimanje i dizajn zvuka Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dinulović je stekao zvanje mastera i već par godina je uspešno konkurisao svojim radovima. Prošle godine je osvojio prvu nagradu na konkursu "Neda Depolo" za studentski doprinos radiofoniji. Aleksandra Manju radiofonski izraz istinski zanima, ali ne može da mu se posveti pošto se profesionalno i intenzivno bavi video-igrama. Jedan od najzaslužnijih ljudi za nesmetano odvijanje ovogodišnjih i ne samo ovogodišnjih Dana Radionice zvuka jeste čuveni ton-majstor, radiofonski stvaralac i doskorašnji profesor na pomenutoj katedri FDU Zoran Jerković. Godine 1956. postao je član Dečje radio-dramske grupe kod legendarnog čika-Bate Miladinovića, a od 1967. počeo je da radi na Drugom programu Radio Beograda kao snimatelj. Gotovo polovinu dela iz Radionice zvuka sam je potpisao kao ton-majstor. Na XI Festivalu predstavio se delom "Terezin", upečatljivim delom inspirisanim tamnovanjem Gavrila Principa. Prisetio se početaka serije, onih neizbežnih lutanja u potrazi za novim iskorakom. Mnogo su mu značila gostovanja u nemačkim radio-stanicama, a naročito saradnja sa Klausom Šeningom, jednim od najvažnijih teoretičara umetnosti radija i osnivačem odeljenja "Ars akustika". Učestvovao je na brojnim međunarodnim radijskim festivalima. Jedan je od osnivača pomenute katedre u leto 1997, a njegovi studenti bili su Aleksandar Protić, Jakov Munižaba, Pavle Dinulović, Dora Filipović (nedavno je stekla zvanje mastera radiofonskim i filmskim delom "Pogledi zatvorenih očiju") i drugi. Istakao je da u svakom današnjem boljem ili ambicioznijem filmu zvuk značajno doprinosi kvalitetu. Tonski snimatelji, međutim, ne dobijaju mesto koje zaslužuju.

Na Festivalu je potom emitovano delo "Sve je tako jednostavno i lako" Vere Leon, skraćena radio-opera, za koju je muziku napisao Mihailo L. Đorđević. Pesnikinja Vera Leon živi u Beču, gostovala je na ovogodišnjem jubilarnom međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga, a učesnicima i posetiocima Festivala obratila se snimljenom porukom. Seriji je čestitala jubilej. Vera Leon piše na nemačkom i na srpskom, pa je i njena misaona pesma u ovom radiofonskom delu pevana na oba jezika. Tekst pesme nije sasvim podudaran jer se izvornikom smatra i nemačka i srpska verzija. Nije verovala da će na osnovu njenog teksta nastati muzika koja će se pevati, putem radija emitovati i scenski uobličiti, a sad se uverila. Dodala je da je radio toliko prisutan u našim životima, da ga prosto previđamo. Dr Slobodan Stanković, poznati ton-majstor i docent na pomenutoj katedri FDU, u kratkom roku uspeo je da kao soliste u ovoj radio-operi snimi Dinu Travicu i Aleksandra Novakovića iz Radio-hora Muzičke produkcije RTS i da snimljeni materijal pripremi i uobliči. Đorđevićeva muzika je prijatna, ali ne po cenu nepodnošljive lakoće. Komponuje pesme za decu i mjuzikle, ali je poznatiji u inostranstvu. Objavljuje stručne knjige, a "Pešić i sinovi" je njegov ekskluzivni izdavač za Srbiju (vlasnica i urednica Vesna Pešić prisustvovala je delu Festivala). Autor je knjige o globalizaciji i jedne o zvuku i muzici u medijima, a predaje na Fakultetu za kulturu i medije univerziteta "Džon Ezbot" u Beogradu. Bio je asistent u Elektronskom studiju Trećeg programa i sedamnaest godina je sarađivao s Radio Beogradom. Kao mlad je eksperimentisao, a sada se udaljava od avangarde. Slušanje elektro-akustičkih i apstraktnih radiofonskih dela je ozbiljan posao, koji od slušaoca zahteva kulturu slušanja, dar, želju i volju. Petnaest godina radi na romanu o Vuku Brankoviću.

Dramskom programu Radio-Beograda i njegovoj najzahtevnojoj seriji Radionici zvuka predstoje, nadamo se, plodne i uspešne godine, pa verujemo da će ovaj Festival i prateće publikacije privlačiti pažnju poklonika radiofonske umetnosti.

mr Ranko Burić

56. Oktobarski salon 2016 – Ljubavni zanos



Naredni, 56. Oktobarski salon u Beogradu biće održan na jesen 2016. godine, posle ovogodišnje pauze, a prema koncepciji britanskog kustosa Dejvida Eliota (David Elliott), biće posvećen ulozi emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koje se ona može dočarati, a da to ne bude banalnost ili kič.

Naziv 56. Oktobarskog salona “Ljubavni zanos” preuzet je od pesme koju je 1784. godine komponovao Žan Pol Egid Martini (Jean-Paul-Égide Martini), a zasnovana je na poemi Žan-Pjer Klarisa de Florijana (Jean-Pierre Claris de Florian), jedne od žrtava Francuske revolucije.

Eliot je 56. Oktobarski salon osmislio i kao omaž prvom Jesenjem salonu (Salon d’Automne) u Parizu 1903. godine, koji je omogućio izlaganje umetnicima koji nisu imali gde da prikažu radove. To je, kako je navedeno u opisu koncepcije 56. OS, bio jedinstven odgovor odsustvu sluha vladajućeg umetničkog sloja tog vremena. Bile su izložene slike do tada još neafirmisanih umetnika: Pjera Bonara (Pierre Bonnard), Anrija Matisa (Henry Matisse), Fransoa Pikabije (François Picabia), Pola Gogena (Paul Gauguin)…

Prema navodima Eliota, na 56. Oktobarskom salonu, kao svojevrsnom “dalekom rođaku” pariskog Jesenjeg salona, želeo bi da napravi “omaž toj slavnoj prošlosti – prikazivanjem radova brojnih umetnika koji još uvek nemaju pristup međunarodnim platformama, i to rame uz rame s delima renomiranih umetnika”.

“Izložba će, takođe, prikazati šta prolazno zadovoljstvo i njegova suprotnost znače u umetnosti danas”, naveo je Eliot u opisu koncepcije 56. Oktobarskog salona koji će predstaviti radove pedesetak umetnika, uključujući i one koje će Eliot direktno pozvati i koji će u narednim mesecima posetiti Beograd u cilju realizacije novih produkcija za 56. OS.



Ujedno, otvoren je i konkurs za umetnike do 40 godina iz Srbije i još 45 zemalja (Azerbejdžan, Albanija, Alžir, Austrija, Belgija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Češka, Danska, Egipat, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Hrvatska, Irak, Irska, Italija, Izrael, Jemen, Katar, Kipar, Letonija, Liban, Libija, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Makedonija, Malta, Moldavija, Nemačka, Poljska, Portugal, Rumunija, Saudijska Arabija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Velika Britanija).

Kriterijum za učešće umetnika na konkursu, kako je saopšteno, određen je zemljom porekla, istorijskim vezama i geografskim položajem u odnosu na Srbiju koja je tokom svoje burne prošlosti bila carstvo, deo Otomanskog i Austrougarskog carstva, kraljevina, deo socijalističke federativne republike, republika, a trenutno je u statusu kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

Konkurs za 56. OS reflektuje to široko područje, te pravo učestvovanja imaju umetnici iz 46 zemalja.

Prijavljivanje je moguće do 31. januara (više o načinu prijavljivanja u rubrici Konkursi).

Eliota je za umetničkog direktora 56. Oktobarskog salona odabrao novi Odbor OS, koji je imenovan u februaru ove godine i na čijem je čelu likovni kritičar Dejan Đorić, a članovi su umetnici Đorđe Stanojević, Nikola Božović i Božidar Plazinić, te Ivona Jevtić, direktorka Kulturnog centra Beograda, koji je organizator OS.

Autor vizuelnog identiteta 56. OS biće Džonatan Barnbruk iz Velike Britanije, koga je pozvao Eliot.

56. Oktobarski salon biće održan u prostoru Muzeja grada Beograda (Resavska 40b) i u sve tri galerije KCB-a.

Oktobarski salon ove godine nije održan, jer je 2014. godine - u završnici 55. OS, postao na osnovu odluke Skupštine grada Beograda manifestacija koja će se održavati svake druge godine.

Odluka o promeni statusa OS izazvala je burne reakcije u javnosti, a doneta je na inicijativu gradskog sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića koji je obrazložio da bi se promenom dinamike održavanja OS ostvarile određene uštede i popravio kvalitet te kulturne manifestacije.

Prema navodima KCB-a, ta “odluka ne znači da je Salon od oktobra 2014. godine postao bijenale, već da će se održavati svake druge godine”.

Odluka gradskog parlamenta o Oktobarskom salonu doneta je, inače, u završnici 55. OS "Stvari koje nestaju", čiji su kustosi bili Nikolaus Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler iz Kunsthalea u Beču, a predstavljeni su radovi tridesetak umetnika, od kojih je gotovo 20 bilo iz Srbije. Tada je smenjena i v.d. direktorka KCB-a Mia David, Odbor OS podneo je ostavku u znak protesta zbog načina na koji je promenjen status OS.

KCB je tada ocenio da odluka o bijenalnom održavanju OS predstavlja autokratsko ukidanje prostora za savremenu vizuelnu umetnost i kritičko mišlјenje.

Oktobarski salon osnovan je 1960. godine kao lokalna revijalna izložba, a kroz višedecenijsku dinamičnu transformaciju izrastao je u međunarodnu manifestaciju savremene umetnosti sa izrazitim autorskim karakterom.

OS je 2004. dobio međunarodni karakter, a od tada su kustosi bili: Anda Rotenberg, Darka Radosavljević i Nebojša Vilić, Rene Blok, Loran Heđi, Bojana Pejić, Branislava Anđelković, Johan Pousete i Selia Prado, Alenka Gregorič i Galit Eilat, Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, kustoska grupa Red Min(e)d i 2014. godine Nikolaus Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler.

Umetnički direktor 56. Oktobarskog salona Dejvid Eliot je kustos, pisac i profesor moderne i savremene umetnosti, koji je rukovodio muzejima u Oksfordu, Stokholmu, Tokiju i Istanbulu. Bio je 2014. umetnički direktor IV Internacionalnog moskovskog bijenala mladih “A Time for Dreams”, ko-kustos izložbe “Pandamonium: New Media Art from Shanghai” i “Fragments of Empire” u berlinskom Momentumu, kustos izložbe “Art from Elsewhere. Art from British Regional Galleries” Hejvard galerije u Londonu… Trenutno je predsednik Odbora Triangle Art Network/Gasworks u Londonu i savetodavnog odbora Momentuma u Berlinu, te gostujući profesor na Kineskom univerzitetu u Hong Kongu.

Eliotovo posebno interesovanje je usmereno na sovjetsku i rusku avangardu, kao i na modernu i savremenu azijsku umetnost, o čemu je objavio i nekoliko knjiga. U periodu od 2008. do 2010. bio je umetnički direktor 17. Bijenala u Sidneju, a tokom 2011-2012 rukovodio je Bijenalom savremene umetnosti u Kijevu.

Njegova najnovija knjiga “Umetnost i pantalone: tradicionalno i moderno u savremenoj azijskoj umetnosti” biće objavljena do kraja 2015. godine.

Eliotove izložbe “Fragments of Empire” i “Art from Elsewhere. Art from British Regional Galleries” biće predstavljene u SAD, Kini i Velikoj Britaniji u periodu od 2015. do 2017. Najnovija izložba “BALAGAN!!! Contemporary Art from the Former Soviet Union and Other Mythical Places” otvorena je nedavno u Berlinu, uporedo sa izložbama radova kineskih umetnika Zou Ksijaohua (Zhou Xiaohu) i Šena Šaomina (Shen Shaomin) u Berlinu, odnosno Guanzhou.

(SEEcult.org)

Kandinski Andreju Filipovu



Moskovski konceptualni umetnik Andrej Filipov dobitnik je nagrade “Kandinski” za umetnički projekat 2015. godine, dok je najboljom mladom umetnicom proglašena Olja Krojtor, a nagradu za naučni rad u oblasti istorije i teorije savremene umetnosti dobio je Valerij Podoroga.

Filipov je nagrađen za instalaciju “S točkom u glavi”, rad koji promišlja ulogu pojedinca u istoriji i svom mestu u njoj. “Svi pokušavamo da rekonstruišemo budućnost kroz prošlost. A prošlost je, kao i sadašnjost, centar točka na čije obode projektujemo naše nade. U tom kolotoku kreću se i naše ideje i slike, i naše strasti”, naveo je Filipov povodom svoje “romantične instalacije”, čiji je naziv preuzeo iz teksta Andreja Monastirskog.

Rođen 1959. godine, Filipov je u početku karijere bio vezan za APTART galeriju, a postao je jedan od vodećih umetnika nove generacije moskovskih konceptualnih umetnika. Krajem 80-ih bio je među umetnicima koji su učestvovali na prvim zvaničnim izložbama ruske umetnosti u inostranstvu, na kojima su njegove instalacije stekle status simbola nezavisne umetnosti iz SSSR-a.

U najužem izboru za nagradu “Kandinski” za najbolji umetnički projekat 2015. godine bili su, uz Filipova, i Elena Elagina i Igor Makarevič i Recycle grupa.



Mlada umetnica Olja Krojtor, rođena 1986. godine u Moskvi, bila je nominovana za nagradu “Kandinski” i 2012. godine, a sada je dobila to priznanje za performans “Tačka oslonca” tokom kojeg je stajala na visokom stubu u dvorištu Muzeja Moskve.

Krojtorova je izjavila 10. decembra na ceremoniji dodele nagrade “Kandinski” u bivšem bioskopu “Udarnik” da joj je u nagrađenom radu bilo važno da nađe sopstveno mesto u vreme kada se sve menja, pokreće i mnogo se toga dešava, usled čega je teško naći i osetiti svoje odredište. “I tako, korak levo, korak desno, može ti se desiti da sasvim izgubiš svoje mesto”, dodala je mlada umetnica, čiji rad kontradiktorno odražava i senzacionaln osećaj leta, i strah od pada, i uzvišenost, i samoću.



Nagradu “Kandinski” za naučni rad u oblasti istorije i teorije savremene umetnosti dobio je pisac i filozof Valerij Podoroga za monografiju u dva toma “Drugi ekran. S. Ejzenštajn i kinematograf nasilja”.

Fond nagrade Kandinski iznosi 4,2 miliona rubalja (oko 56.000 evra), od čega 1,8 milion dobija laureat glavne nagrade za projekat godine, koga je proglasila članica žirija Zelјfira Tregulova, direktorka Tretjakovske galerije.

Ove godine je bio prijavljen rekordan broj umetnika – 502, od kojih je 216 nominovano za projekat godine, a 286 za mladog umetnika.

Nagrada “Kandinski” je ove godine uvela i nekoliko novina, pa tako za naučno delo u oblasti istorije i teorije savremen umetnosti mogu biti nominovani i autori iz drugih zemalja. Osim na ruskom, prihvataju se i dela na drugim jezicima, s tim što tema ostaje nepromenjena, a to je ruska savremena umetnost. Izmene u postupku dodele nagrade uvedene su radi podrške naučnom istraživanju ruske savremene umetnosti, te privlačenja pažnje i međunarodnih akademskih krugova na nju.

Nagradu dodeljuje međunarodni kulturni fond BREUS fondacija (bivši kulturni fond ArtHronika), umetnička institucija čija je misija da podržava i promoviše rusku savremenu umetnost.

Osim nagrade “Kandinski”, ustanovljene 2007. godine, BREUS fondacija je 2013. pokrenula i izdavaštvo koje je takođe posvećeno ruskoj savremenoj umetnosti.

U svim etapama konkursa za nagradu “Kandinski”, nazvanu imenom jednog od rodonačelnika apstraktnog slikarstva Vasilija Kandinskog (1866-1944), učestvuju međunarodni žiri i stručni savet.

Prošle godine nagradu za najbolji projekat dobio je moskovski slikar Pavel Peperštajn za angažovani rad “Sveta politika”, a 2013. godine nagrađena je Irina Nahova, koja je predstavljala Rusiju na proteklom 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji.

Među dosadašnjim dobitnicima su i Anatolij Osmolovski, Aleksej Belajev, Vadim Zaharov, Aleksandar Brodski, Juri Albert, AES+F...

B. Rakočević / SEEcult.org

*Foto: kandinsky-prize.ru

Evropska podrška kulturi

http://www.seecult.org/vest/evropska-podrska-kulturi

Na izbegličkom putu



Izložba fotografija “Na putu” Marka Drobnjakovića, koji je od Bliskog Istoka do Evrope beležio surovu svakodnevicu hiljada izbeglica, biće otvorena od 13. do 16. decembra u Galeriji Štab u Beogradu, u okviru festivala WakEUp!

Poreklom iz Beograda, fotograf Marko Drobnjaković intenzivno je beležio proteklih meseci putovanje izbeglica sa Bliskog Istoka na njihovom putu ka Evropi.

Petnaestak radova precizno i emotivno dočaravaju život u izbeglištvu, potcrtavajući razliku između života uljuljkanog u mir svakodnevice i života prožetog strahom i neizvesnošću na putu ka boljem sutra.



Izložbom “Na putu” biće zaokružen prvi WakEUp! festival koji su 7. decembra otvorili grafički dizajner Mirko Ilić i dramska spisateljica Biljana Srbljanović, učestvujući u dvodnevnom performansu čitanja izbegličkih svedočenja.



Festival WakEUp! zamišljen je kao poziv na akciju koji dolazi na izmaku godine u kojoj gotovo da nije bilo dana da nas tragične sudbine izbeglica nisu trgle i na tren izmestile iz svakodnevice.



“Kulminacija višegodišnjih problema na Bliskom Istoku, usled koje su reke ljudi, bez ičega, samo sa ružnim uspomenama i prekinutim snovima, protekle i kroz našu zemlju, podsetile su na to koliko je svaki život važan, ali i koliko je važno potruditi se zajedničkim snagama da svaki taj život sačuvamo“, izjavio je umetnički direktor festivala WakEUp! Srđan Ćešić.

WakEUp! organizuje Hartefakt, a nastao je na tragu ideje prošlogodišnjeg Festivala tolerancije, sa ciljem da pokreće važna društvena pitanja i osvetljava ih iz različitih uglova.

Festival je organizovan iz pomoć galerija 12 Hub i Štab, te Ustanove kulture Parobrod, gde je prikazan izbor filmova o izbeglicama.

(SEEcult.org)

Nove umetničke prakse 70-ih



Kiosk platforma za savremenu umetnost predstavlja 15. decembra u Studentskom kulturnom centru u Beogradu seriju video intervjua sa umetnicima i kustosima koji su bili među ključnim akterima umetničke scene ranih 70-ih godina u Srbiji, a projekciju će pratiti i razgovor o njihovom zajedničkom radu u SKC-u.

Raša Todosijević, Era Milivojević, Dunja Blažević, Ješa Denegri i Jasna Tijardović izneli su u formi video intervjua niz stavova o svom učešću u građenju umetničke scene u Beogradu ranih 70-ih godina - u okviru koji je Ješa Denegri odredio terminom Nove umetničke prakse.

Fokus razgovora bio je period njihovog zajedničkog rada u SKC-u, gde su nastali i neki od najznačajnijih umetničkih projekata na ovom terenu u drugoj polovini 20. veka.

Video intervjuima su pokrenute i elaborirane teme kao što su: klasično obrazovanje na likovnoj akademiji i oslobađajući pokret '68, bunt mladih i njihova svest o tome da menjaju kulturu, osnivanje i koncept SKC-a, uticaj galerije Studentskog centra u Zagrebu, uticaji američkih i italijanskih kustosa, profil i struktura galerije, prvi performansi i prostorno specifični radovi, umetnosti i život, teorija umetnosti i praksa, mnoštvo scena u SKC-u i umetničke zajednice izvan SKC-a, život na ulici, kustoski rad kao primenjena kritika, prva i druga linija, oslobađanje umetničkog dela i njegova dematerijalizacija, revalorizacija istorijskih avangardi, kontinuiteti i diskontinuiteti, društveni karakter konceptualne umetnosti, odnos konceptualne umetnosti i tržišta, odnos konceptualne umetnosti i muzeja, institucionalna prihvaćenost i ignorisanje na umetničkoj sceni, prećutana generacija, borba umetnika i ideologije, koncept dolazi na kraju.





Cilj intervjua bio je da se kroz razgovore sa umetnicima i kustosima koji su aktivno učestvovali u nastajanju nove umetničke klime nakon studentskih protesta 1968. godine pruži nov uvid u razvoj umetnosti tog perioda.







Projekcija video intervjua i razgovor o njima organizovani su u nastavku “Filmforuma”, a biće održani od 18 sati u Novom prostoru u SKC-u.

Projekat su osmisli Milica Pekić i Stevan Vuković, a realizovan je u saradnji sa Anom Adamović (montaža), Srđanom Bajskim (dizajn zvuka) i Vladimirom Slijepčevićem (direktor fotografije).

Projekat je realizovan u produkciji Kioska, uz podršku Ministarstva kuture i informisanja Srbije.

*Foto: Ana Adamović

(SEEcult.org)

Donatorska izložba u SULUJ



Donatorska izložba dela 32 umetnika svih generacija i disciplina likovnih umetnosti biće otvorena 15. decembra u Galeriji SULUJ u Beogradu, u saradnji sa Fondacijom Podrži život.

Deo prihoda te prodajno-donatoroske izložbe biće doniran Fondaciji Podrži život za pomoć najmlađima, deo ostaje Galeriji SULUJ koja deluje već gotovo četiri decenije, a deo je namenjen samim autorima.

Takva koncepcija, kako je saopšteno, privukla je stvaraoce svih profila od doajena do već svetski valorizovanih stvaralaca mlađe generacije.

Izložba obuhvata oko 50 radova nastalih u disciplinama slikarstva, grafike, skulpture, nakita, fotografije.



Umetnike, kako je istaknuto, spaja volja da pomognu, ustupajući vredna dela na prodaju i namenjujući sredstva projektima podrške najmlađima, kao i svojoj matičnoj galeriji kako bi prevazišla teskoće u kojima se trenutno nalazi. Umetnici zadržavaju deo prihoda kao dostojanstvenu nadoknadu za sopstvenu kreativnost, zanat i dar.

Izložba će biti otvorena do 21. decembra.

(SEEcult.org

Znameniti Slovenci u Beogradu



Izložba “Znameniti Slovenci u Beogradu” biće otvorena 17. decembra u Univerzitetskoj biblioteci Maribor (UKM), a čini je 12 portreta - digitalnih kolaža, čiji su autori Marija Vauda i Nikola Pilipović. Na svečanom otvaranju biće izvedena i tri vokalna dela Zlatana Vaude, čiji kompozitorski opus čuva UKM.

Izložba je prvi put predstavljena u Beogradu u junu 2014. godine u prostorijama Društva Slovenaca Sava, kao prvi deo dugoročnog projekta čiji su idejni tvorci članovi tog društva.

U prvom izboru portretisanih su: Ulrih II Celjski, Jurij Vega, Davorin Jenko, Vela (Augusta) Nigrinova, Mihovil Logar, Vladislav Ribnikar, Bojan Stupica, dr. Matija Ambrožič, Jože Plečnik, Zlatan Vauda, Majda Kurnik i Edvard Rusjan.

Izbor ličnosti, koji obuhvata period od 15. do 20. veka, svedoči o mnogostrukim istorijskim i ličnim sudbinama koje su se susrele sa Beogradom, i to na razne načine. Izbor govori o čudu ili nepredvidljivosti ljudskih puteva koji su svakoga posebno, od navedenih, doveli do Beograda, a mera tog dodira, ovaj izbor čini i originalnim i jednim od mogućih, navedeno je u pratećem tekstu izložbe, koja je organizovana na poziv UKM.

Majda Kurnik, prerano umrla slikarka čija se dela nalaze i u srpskim i u slovenačkim zbirkama, jedna je od osnivača “Beogradske grupe” kojoj su pripadali i slikari: Mario Maskareli, Olivera Kangrga, Marklen Mosijenko (njen suprug), Ksenija Divjak, Đorđe Bošan i drugi.



Zastupljen je i Vladislav Ribnikar, inspirator, novinar, osnivač “Politike”, još uvek jedne od najeminentnijih srpskihm a nekada i jugoslovenskih novinskih izdanja.

Na izložbi je predstavljen i kompozitor Zlatan Vauda, autor 200 kompozicija, pedagog i dirigent, za čije vreme je Dečji hor Radio-televizije Beograd proneo slavu te kuće respektabilnim i prepoznatljivim zvukom i spremnošću na najteže muzičke izazove.



Bojan Stupica, režiser i scenograf, bio je suosnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 u Beogradu, a pedijatar dr. Matija Ambrožič zaslužan je za izgradnju Dečje klinike u Tiršovoj. Kompozitor Mihovil Logar, profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, napisao je “Himnu Beogradu”, a Jože Plečnik, najpoznatiji slovenački arhitekta, projektovao je jednu od svojih najlepših sakralnih građevina baš u Beogradu - Crkvu Sv. Ante Padovanskog na Crvenom krstu.



Među znamenitim Slovencima u Beogradu je i Edvarad Rusjan, konstruktor aviona, dvokrilca i jednokrilca, koji nije odoleo pozivu srca i zadnjim svojim letom želeo je da obraduje Beograđane, ali je tragično stradao. U Beogradu je sahranjen u prisustvu 14.000 Beograđana.



Davorin Jenko autor je kompozicije koja je postala melodija srpske himne, a Ulrih II Celjski, oženjen ćerkom despota Đurđa Brankovića, učestvovao je u odbrani Beograda i tu svirepo ubijen.



Čuveni matematičar Jurij Vega se, kao vojnik, našao u ratnom vihoru u Beogradu, a Vela Nigrinova, kao primadona Narodnog pozorišta, obeležila je jednu epohu svojim ulogama “heroina i naivki”, navedeno je povodom izložbe, čiji su idejni tvorci i autori teksta u katalogu Saša Verbič, Dušan Sindik i Slobodan Jakoš.



UKM želi da upozna svoju publiku sa značajem neizbrisivog uticaja sunarodnika koji su doprineli zajedničkoj kulturi društvenosti i politici brige. U uvodnom tekstu UKM Karmen Salmič Kovačič i Renate Močnik naglašava se i učinak uspostavljanja intenzivnog i kvalitetetnog odnosa među komšijama i (ponovno) otkrivanje dela i značaja tih pojedinaca.

Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine u Srbiji takođe je prepoznao taj projekat i finansijski pomogao njegov nastavak.

Izložba u Univerzitetskoj biblioteci u Mariboru dopunjena je izložbom materijala iz zbirke same UKM o ličnostima koje su se našle u ovom prvom izboru ''znamenitih''. Autorke dodate izložbe su Karmen Salmič Kovačič i Renata Močnik.



Izložbu prati i katalog sa dva teksta, jedan domaćina iz UKM, a drugi Društva Slovenaca u Beogradu - Društva Sava, koji potpisuje predsednik Saša Verbič.

Dopunjen katalog, u izdanju UKM, vizuelno su oblikovali Marija Vauda i Nikola Pilipović, umetnici iz Beograda.

Izložbu će otvoriti viši savetnik u kabinetu ministra za Slovence po svetu i u rasejanju Marjan Cukrov.

Izložba će biti otvorena u UKM do 31. januara 2016.

(SEEcult.org)

Kritička slovačka umetnost



Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) predstavlja savremenu slovačku umetnost, u saradnji sa partnerima u Košicama, gde do kraja januara i sam gostuje izložbom “Prigušena egzistencija”.

Ideja izložbe “Okrenuto – slovačka savremena umetnost”, koja će biti otvorena 17. decembra, jeste da se kreira živa, čak i vizuelno nekontrolisana sredina, protiv anestezirane političke realnosti u masovnim medijima i mejnstrimu.

Na izložbi “Okrenuto”, čiji su kustosi Zuzana Pacakova i Vladimír Beskid, učestvuje 12 međunarodno afirmisanih umetnika mlađe i srednje generacije: Erik Binder, Andrej Dubravsky, Viktor Frešo, Matej Gavula, Jana Kapelova, Marek Kvetan, Denisa Lehocka, Ilona Nemeth, Roman Ondak, Milan Tittel, Ján Triaška i Olja Triaška Stefanovič.



Izložba MSUV u Košicama “Prigušena egzistencija”, koja je otvorena do 31. januara, kao i “Okrenuto” u MSUV, bave se promocijom i predstаvljаnjem umetničkih prаksi Srbije i Slovačke u okviru internаcionаlnog kulturnog prostorа.

U fokusu su umetnički rаdovi koji kroz upotrebu sаvremene umetničke prаkse i proširenih medijа istrаžuju аspekte svog društvenog okruženjа i moguće relаcije umetnosti i mestа ove scene u međunаrodnom kontekstu. Prevashodno se radi o autentičnom predstavljanju današnjice, ali i o pokušaju formiranja vlastitih “inverznih” situacija pomoću “art virusa”, koji napadaju ustaljene predstave i stereotipe u društvu.



Predstaviće se koncept koji je analitičan, neprikazivački i koji ide ka formiranju vlastitog umetničkog jezika, duplog kodiranja, čak i slenga – uz preferiranje medija objekta, instalacije i videa. Takođe, radi se i o “privatnom” reflektovanju savremene transformacije kapitala i kapitalizma i, na kraju krajeva, o prirodnom respektovanju individualnih programa umetnika na slovačkoj sceni, saopštio je MSUV.



Izložba “Okrenuto” je rezultat saradnje MSUV i Kulturnog centra Košice, a realizovana je uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje i ministarstava kulture Srbije i Slovačke.

Ideja saradnje je da se uspostavi internacionalni dijalog umetnika iz Srbije i Slovačke, ali i javnosti i stručne publike.



Izložbu “Okrenuto” otvoriće pokrajinski sekretar za kulturu i informisanje Vojvodine Slaviša Grujić, a biće je moguće obići do 3. februara 2016.

(SEEcult.org)

Izmena u programu 13. BFI-ja



Tao plesni teatar iz Pekinga otkazao je evropsku turneju na proleće 2016. godine, pa neće nastupiti ni na 13. Beogradskom festivalu igre (BFI) u Beogradu, a umesto njega najavljena je Nacionalna plesna kompanija Malte.

Umesto kineske predstave “4 i 5” koreografa Tao Jia, na programu 13. BFI-ja će se naći predstava kompanije ZvinMalta, u koreografiji Mejvina Kua, inspirisana Malarmeovim delom “Popodne jednog fauna”, saopštili su organizatori.

Predstava sa Malte biće izvedena 5. aprila na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, za kada je bilo predviđeno i gostovanje Tao plesnog teatra.

Koreografa Mejvina Kua beogradska publika je imala priliku da upozna kao glavnog igrača Kompanije Akrama Kana, ali i kao dugogodišnjeg Kanovog asistenta.

Mejvin Ku se školovao kod najpoznatijih učitelja indijske tradicionalne igre, a zatim je nastavio da se usavršava u oblasti klasičnog baleta i moderne igre u Njujorku. Bio je stipendista Centra Mersa Kaningama u Njujorku, a kasnije je gradio profesionalnu karijeru u trupama Vejna MekGregora i Akrama Kana u Londonu.



Poznavaoci specifičnog rukopisa Akrama Kana otkiće mnoge sličnosti u načinu na koji Mejvin Ku pristupa koreografskom iscrtavanju likova i situacija na sceni, kao i posebnu estetiku koja se temelji na iskustvu igrača koji podjednako vladaju tradicionalnim katakom i savremenom igrom sa Zapada.



Ulaznice kupljene za kineski teatar važiće za predstavu sa Malte, a svi koji žele da ih vrate - mogu to učiniti na prodajnom mestu na kojem su ih kupili, odnosno onlajn na sajtu Eventima.

13. BFI biće održan od 19. marta do 10. aprila 2016. i u Pozorištu na Terazijama, Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Operi i teatru Madlenianum, a osim u Beogradu, neke od predstava biće izvedene i u Novom Sadu, Vršcu, Somboru...

Festival će biti svečano otvoren 19. aprila petim gostovanjem kultnog Holandskog plesnog teatra u Beogradu, u završnici evropske turneje. NDT 1 donosi dva komada u koreografiji Pola Lajtfuta i Sol Leon, kao i rad Gabrijele Karizo, umetnice koja predvodi belgijsku trupu Peeping Tom koju je publika BFI-ja takođe imala priliku da upozna.

(SEEcult.org)

Vek sa Edit Pjaf



Predstava “Edit”, povodom stogodišnjice rođenja Edit Pjaf, biće izvedena 19. decembra u Mikser hausu, uz koncert klupskog benda i podršku glumica koje će pevati francuske šansone.

Predstava “Edit” nastala je kao omaž slavnoj francuskoj pevačici, a autorski tim čini četvoro mladih umetnika - dramski pisac Sara Radojković, kompozitor i pijanista Jug Konstantin Marković, rediteljka Ana Popović i glumica Milena Živanović, članica ansambla Pozorišta na Terazijama, koju je publika imala priliku da vidi i u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Predstava “Edit” poigravaju se sa elementima kabarea, novog cirkusa i mjuzikla. “Edit” govori o snazi, ranjivosti, ratu, surovosti šou biznisa, a pre svega o ljubavi, koja je glavna tema veličanstvenog opusa Edit Pjaf.



Edit Pjaf je preminula 1963. godine, a na stotine hiljada ljudi izašlo je na pariske ulice kako bi joj odalo počast. francuski reditelj Olivije Dan posvetio joj je biografski film "La Vie en Rose", čijom je svetskom premijerom otvoren 57. Berlinale 2007. godine.

Legendarna pevačica odrasla je u pariskom bordelu svoje majke, a zapamćena je po pesmama "Non, je ne regrette rien" i "La Vie en Rose", ali i po druženju sa zvezdama kao što su Žan Kokto, Šarl Aznavur i Marlen Ditrih. Njen buran život prošao je u periodima između uspeha i sreće s jedne i tragedije i propasti sa druge strane.



Nakon predstave "Edit" sledi koncert Mikser Big benda koji će francuskim šansonama otvoriti plesni podijum Mikser hausa.

Ulaznice se mogu nabaviti na prodajnim mestima Gigs Tix-a po ceni od 500 dinara, a cena na ulazu biće 700 dinara.

*Foto: Mikloš Barna

(SEEcult.org)

Studija za spomen-obeležje



Umetnik Ivan Grubanov, predstavnik Srbije na ovogodišnjem, 56. Bijenalu u Veneciji, predstavlja od 17. decembra na fasadama dvorane Apolo Doma omladine Pančevo i Galerije savremene umetnosti Kulturnog centra Pančevo, novi rad “Studija za spomen-obeležje” – u vidu bilborda i plakata.

Reč je o nastavku projekta “Artscape”, koji u trećoj ediciji predstavlja umetnike iz Pančeva koji već tri godine zaredom učestvuju na bijenalima vizuelnih umetnosti i arhitekture u Veneciji.

Ivan Grubanov predstavljao je Srbiju na proteklom 56. Bijenalu projektom “Ujedinjene mrtve nacije”.

Grubanov je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo, a potom je dve godine boravio i radio u Rijksakademie van Beeldende Kunsten u Amsterdamu i godinu dana u Delfina Studios u Londonu. Dobitnik je stipendije i studijskog boravka u Casa de Velazquez u Madridu za 2008. godinu.

Samostalno je izlagao u Loock Galerie u Berlinu, Laboratorio 987 MUSAC u Leonu, Le Grand Cafe Centre d'Art Contemporain u Sen Nazeru, u Galeriji Kulturnog centra Beograda i Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Nogueras Blanchard u Barseloni, Stroom u Hagu, RONMANDOS u Roterdamu.



Grubanov je učestvovao i na brojnim grupnim izložbama, između ostalog na Institutu za savremenu umetnost i misao u Atini, 10. Bijenalu u Istanbulu, 1. Bijenalu u Solunu, Henie Onstad Art Center u Oslu, Museo d'Arte Contemporanea Sannio u Beneventu, Stedelijk Museum CS, SMART Project Space i De Appel u Amsterdamu, Drawing Center i Apex Art u Njujorku, Kunsthalle u Bernu, Office Baroque Gallery i Extra City u Antverpenu, Aeroplastics Gallery u Briselu, Forum Stadpark u Gracu, South London Gallery, 3. Bijenalu u Tirani, Blackwood Gallery u Torontu, Modernoj galeriji u Ljubljani…

Projekat "Artscape", čija je autorka i urednica Snežana Ćuruvija, pokrenut je u saradnji sa Kulturnim centrom Pančeva i nedeljnim listom "Pančevac" 2011. godine, a ideja je da se umetnost promoviše široj publici kroz animiranje prolaznika da posvete pažnju umetničkom radu.

U trećoj ediciji projekat "Artscape" predstavlja radove umetnika iz Pančeva koji već tri godine uzastopno ucestvuju na bijenalima u Veneciji - ilustraciju Aleksandra Zografa, autora kataloga na 55. Bijenalu umetnosti i segment projekta "14-14", predstavnika Srbije na 14. Bijenalu arhitekture, koji potpisuje autorski tim u sastavu: Marko Salapura, Aleksandar Hrib, Jelena Radonjić, Igor Sladoljev, Zlatko Nikolić i stručni saradnici: Andrea Palašti i Srđan Keča.

Projekat se realizuje u partnerstvu sa Domom omladine Pančevo i Kulturnim centrom Pančeva, uz podršku gradskih vlasti Pančeva.

(SEEcult.org)

Mlada poljska animacija



Izložba “Poljska škola animacije – sledeća generacija”, čiji su autori Katažuna Surmač i Boguslav Zmudžinjski, nudi od 17. decembra u Podroomu Kulturnog centra Beograda izbor radova najmlađe generacije autora animiranog filma u Poljskoj.

Poljska škola animacije posmatra se kao kulturni i filmski fenomen, a ne kao obrazovni sistem.

Program obuhvata najznačajnija ostvarenja izabranih autora, iako filmovi nisu nužno njihovi najnoviji radovi.

Projekcije su podeljene u dva dela, prema prvim javnim prikazivanjima filmova režisera iz poslednje dve decenije, koji se mogu nazvati jednom generacijom, jer je nakon 2000. godine, posle tesskog perioda 90-ih u poljskoj kinematografiji, kada su samo retki uspevali da debituju a da ne promene profesiju, situacija počela da se menja i potpuno se stabilizovala 2005. Tada je osnovan Poljski filmski institut, a rezultat toga je bio da su se filmovi režisera koji su dugo čekali na izlazak u javnost pojavili zajedno sa filmovima autora koji su tek diplomirali. Tako je cela generacija debitovala gotovo istovremeno.

Program u KCB-u verno prikazuje tu situaciju. Uvršteni su i radovi najmlađe generacije umetnika, koji su na pragu profesionalne i umetničke karijere. Ti filmovi uspešno prenose principe Poljske škole animacije: psihologizam, eksperimentalni duh, traženje ličnog filmskog jezika, vizuelnog kao i muzičkog i zvučnog izraza. Međutim, to ne proističe iz poriva da se stvara u jednom određenom trendu, nego iz svesti o rezultatima prethodnih generacija poljskih režisera, svesti o internacionalnim kontekstima i umetničkoj slobodi, naveli su autori izložbe, čiji su kustosi Viola Sova i Svetlana Petrović.

Na izložbi učestvuju: Izabela Plućinjska, Malgožata Bosek, Robert Sova, Viola Sova, Zbignjev Čapla, Vojcheh Sobčik, Marta Pajek, Eva Borisevič, Tomaš Sivinjski, Tomek Ducki, Pžemislav Liput, Vojćeh Vojtkovski i Karolina Speht.

Projekat je podržao Poljski institut za film.

Izložba će biti otvorena do 31. decembra, uporedo sa izložbama Bojana Bema u Likovnoj galeriji KCB-a i Milice Mrvić u Artgetu.

(SEEcult.org)

Doček Hleb teatra u Magacinu



Hleb teatar pretpremijerno će izvesti 30. decembra u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu predstavu “Doček”, koja je inspirisana dramom Semjuela Beketa “Čekajući Godoa”, a uz dijaloge iz te drame, sadrži i citate iz dela Ernsta Bloha, Eduarda Galeana i Darka Suvina, kao i partizanske i revolucionarne pesme nastale pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata.

Premijera predstave “Doček”, nastale u koprodukciji Hleb teatra sa Bitef teatrom iz Beograda i Pekarnom Magdalenske mreže iz Maribora, planirana je za 12. januar 2016. u Bitef teatru.

Pesme u toj predstavi, koju je režirala Sanja Krsmanović Tasić, izvode se u novim, svežim, ponekad i iznenađujućim obradama.

Predstava je započeta u Beogradu, ali se glavni rad na njoj ostvario u Mariboru, tokom letnjeg rezidencijalnog programa za umetnike GuestRoomMaribor u organizaciji Pekarne Magdalenske Mreže. U Mariboru je pretpremijerno izvedena 13. avgusta u zdanju bivšeg kazina sagrađenog početkom 20. veka, koji je sada Salon primenjenih umetnosti.



Radne verzije “Dočeka” igrane su sa velikim uspehom u Mariboru, Kopru, na Festivalu Koperground Marka Brecelja, kao i na Festivalu Patosoffiranje u Smederevu, gde je predstava dobila i svoje prvo priznanje - za najprogresivnije delo tog festivala.

U predstavi igraju Sanja Krsmanović Tasić, Jugoslav Hadžić i Anastasia Tasić, koji su uradili aranžmane i obrade pesama koje izvode, kao i gosti.



Pretpremijera u Beogradu planirana je pred doček nove 2016. godine, a premijera pred doček srpske nove godine, jer se predstava izvodi u formi koncerta upriličenog za doček. “Doček koga ili čega - na vama je da zaključite”, poručio je Hleb teatar.

Tekst iz programa predstave:
“(...) Jer pišem u doba nadmoćnog, olovnog i zagušljivog kontrarevolucionarnog pokrova. Ideološki, on nameće obezvređenje cijele povijesti SFRJ ne samo kao loše odrađenog posla, nego i kao od samog početka pogrešno zamišljenog ili čak opasnog pothvata. A ipak, kada razmišljam o projektu oslobodilačke Jugoslavije, sjećam se talijanske poslovice “kada se stablo sruši, nema više hlada”: izloženi smo punoj silini kapitalističkog opustošivanja”. Darko Suvin

(SEEcult.org)

Mali pečat Bojanu Otaševiću



Nagrada Mali pečat Grafičkog kolektiva za 2015. godinu dodeljena je Bojanu Otaševiću za grafiku “Coltrane”.

Žiri za dodelu nagrade Mali pečat, koji su činili grafičarka Ljiljana Stojanović, istoričar umetnosti Ljubomir Milanović i grafičar Viktor Mijatović, jednoglasno je dodelio nagradu Otaševiću, a celu ovogodišnju selekciju izložbe Mala grafika ocenio je kao “veoma uspešnu”.

Prema obrazloženju žirija, prepoznatljiva rukopisna ortografija Bojana Otaševića ukorenjena je u poetski krug figuracije u čijem otvorenom polju taj autor istražuje ljudsko telo. Najčešće je to lice, kao primarni nosilac čovekovih psiholoških stanja i centralni motivski fokus Otaševića. Koncepcija lica u njegovim fragmentima monumentalnih uvećanja ili se kompozicijom stvara utisak snažnog energetskog potencijala koji nagalašava individu u njenoj neponovljivosti.

“Bavim se temama koje me preokupiraju svaki dan, ljudima koje viđam i sa kojima provodim vreme. Sve slike su nastale bez ikakvih fotografskih pomagala, a iako su sve ovo možda stvarni ljudi, ja ih nisam direktno portretisao”, izjavio je Otašević u nedavnom intervjuu.

Otaševićev rad i njegovi “Razgovori sa prijateljima” - kako je nazvao jedan od svojih ciklusa, kreativnom vitalnošću i upornim traganjem za personalnošću ilustruju moć pojedinca i osobenosti određenog grafičkog prosedea u svetu u kojem dominira umreženo društvo koje najčešće komunicira na bezbednoj distanci – elektronskom poštom ili sms porukama, naveo je žiri.

Rođen u Kragujevcu 1973. godine, Bojan Otašević je diplomirao 1998. grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je magistrirao je 2001, a 2014. doktorirao. Predaje na Filozofsko umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

Na izložbi Male grafike tri ravnopravne otkupne nagrade dobili su Milica Žarković, Alan Bećiri i Jelena Savić.

Dodelu nagrada podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Kultura stabilno ka margini

http://www.seecult.org/vest/kultura-stabilno-ka-margini

Raskršća Mile Gvardiol



Beogradska umetnica Mila Gvardiol predstavlja se od 21. decembra izložbom “Raskršća” u Likovnom salonu Kulturnog centra Novi Sad, koja obuhvata geometrijski apstraktne poliptihe.

Poetski i vizuelni efekti prisutni na ranijim slikama Mile Gvardiol (iz ciklusa Predeli duše) sada su evoluirali u pročišćen mentalni prostor koji upravo nosi iskustvo geometrijske apstrakcije, naveo je povodom izložbe “Raskršća” istoričar umetnosti Dragan Danilov, podsećajući da je geometrijska apstrakcija, počev od njujorške škole preko minimal-arta, pa do umetnika sa ovih prostora kao što su Miodrag B. Protić, Aleksandar Tomašević, Julije Knifer ili Radomir Damnjanović Damnjan, otvorila nesaglediva područja izražajnih likovnih mogućnosti.

Geometrija je za Milu Gvardiol, kako je naveo Danilov, samo polazište za proces poosobljene slikarske kontemplacije na temu raskršća.

“Raskršće jeste važno kultno, obredno i mitološko-magijsko mesto kod mnogih indoevropskih naroda. To je epifanijski prostor pribiranja, središte sveta odakle se pružaju zacrtani putevi. Na raskršću nam se valja zamisliti i sabrati se iznutra. Sa raskršća se odlazi u nepoznato, odatle počinje pustolovina”, naveo je Danilov, dodajući da poliptisi Mile Gvardiol ukazuju na simboličku važnost raskršća.

“Jer, nisu li naša bića raskršća na kojima se suočavaju različiti aspekti naših identiteta? Mila Gvardiol je izbegla opšta mesta i ikoničke patente geometrijske apstrakcije tako što je aktivirala individualnu mitologiju i ispovest unutrašnjeg vida. Ona, dakle, predočava unutrašnje duhovno i duševno raskršće i tako posmatraču osetljivog duhovnog sastava otvara nove likovne obzore. Slikarsko polje ovde je sabirno mesto, raskrsnica, poligon, fundus mogućih puteva. To je mentalni i imaginativni prostor otvorenih i ogoljenih unutrašnjih cesti. Beli i sivi putevi koji se prepliću na crnom mat tonu imaju sugestivnost nečeg vitalistički pokretljivog. Jednom autonomnom znakovnošću ovde je dinamizovano slikarsko polje koje u sebi nosi i nečeg od dalekog ođeka Ešerovih iluzionističkih, grafičkih metamorfoza”, naveo je Danilov.

Mila Gvardiol je, kakko je dodao, na svojim stabilno i konsekventno oblikovanim poliptisima koji nikako nisu oslobođeni od inspirativnog podstreka vidljive stvarnosti, dovela emocionalnu suzdržljivost do egzaktnosti. Sačuvavši svoje jasno estetsko mišljenje i integritet apstraktne sinteze, Mila Gvardiol pronašla je svoju intimnu psihološku dispoziciju, naveo je Danilov.

Rođena 1979. godine u Beogradu, gde je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti i doktorirala na Interdisciplinarnim studijama na grupi za Digitalnu umetnost na Univerzitetu umetnosti, Mila Gvardiol je izlagala do sada na 17 samostalnih i oko 150 grupnih izlozbi u zemlji i regionu.

Učesnica je međunarodnih slikarskih kolonija i festivala digitalne umetnosti. Nekoliko puta je nagrađivana za svoj rad, a zaposlena je u zvanju docenta na Fakultetu za digitalnu produkciju u Sremskoj Kamenici i FPU u Beogradu.

Članica je ULUS-a od 2006. godine, a od 2011. i ULUPUDS-a.

RTS je 2013. godine producirao dokumentarnu monografiju "Gvardiol - Mila Gvardiol".

Izložbu u Likovnom salonu KCNS-a otvoriće prof. Akademije umetnosti u Novom Sadu Ljubomir Vučinić.

(SEEcult.org)

Prednovogodišnje druženje u Remontu



Remont – nezavisna umetnička asocijacija tradicionalno organizuje uoči novogodišnjih praznika druženje sa mnogobrojnim saradnicima i prijateljima, a ovoga puta će 25. decembra predstaviti i specijalni pregled protekle izložbene sezone kroz fotografije Borisa Burića.

Od kada je Burić ušetao u Remont i spontano napravio seriju fotografija atmosfere sa otvaranja izložbe Fokus grupe “Smisao za rad”, nije propustio ni jedno otvaranje. To je bio početak prijateljstva i nastanka specifične foto arhive.

Boris Burić sebe opisuje kao bivšeg fudbalera, Riječanina, Paviljonca i odnedavno Karabur(m)ca, “prvog Mićinog komšiju”, sa položenim vozačkim ispitom, a bez auta, oženjenog, po diplomi vajarskog dizajnera, a nastavnika likovne kulture i likovnog tehničara. Tezgari kao fotograf odavno. Prodavac je snova, a “smatran je Džedajem u očima male Ive”.





(SEEcult.org)

28. Čukarički likovni salon



Čukarički likovni salon, koji Galerija ‘73 organizuje od 24. januara, ove godine vraća se prvobitnoj zamisli, pa više niej autorska izložba, već je organizovan kao pregled najnovijih dostignuća umetnika koji su životom, stvaranjem, rođenjem ili na neki drugi način povezani sa beogradskom opštinom Čukarica.

Učesnici 28. Čukaričkog likovnog salona su: Mile Jelesijević, Branimir Karanović, Nemanja Lađić, Mina Rakidžić, Aleksandar Đurić, Dimitrije Pecić, Petar Radlović, Miodrag Miško Pavlović, Srba Travanov, Predrag Ferdo Mikalački, Gordana Ivetić, Milan Kulić, Savo Peković, Dragan Čolaković Šilja, Žarko Bjelica, Nikola Vukosavljević, Vesna Knežević, Radomir Knežević, Ivan Pavić, Olivera Gavrić Pavić, Milica Stevanović, Vlastimir Mikić Volcano, Ivana Vidić, Aleksandrija Ajduković, Marko Kalezić, Nadežda Markovski, Dragan Stanković, Miodrag Stanković i Nina Stanković, Renata Trifković, Veljko Vujačić, Bogdan Vukosavljević, Boris Zečević, Igor Stepančić, Miodrag Dimitrijević, Nikola Kolja Milunović i Željka Momirov.

Prikaz umetnosti na Čukarici bio bi na 28. Salonu širi da su se odazvali svi pozvani autori. Ipak, kako je navela Ljubica Miljković, i ovaj uzorak pruža “dovoljno za sagledavanje umetnosti na njenoj razuđenoj teritoriji, istovremeno u Srbiji i svetu”.

28. Salon nudi 36 eksponata, koji upućuju u estetska i poetska opredeljenja umetnika različitih generacija, koji su vrlo aktivni u likovnom životu Beograda i Srbije. Većina je ovenčana prestižnim nagradama i priznanjima. Pojedini su likovni pedagozi, nekadašnji ili aktuelni profesori na fakultetima likovnih umetnosti u Beogradu, Novom Sadu i Trebinju.



Izložbu čini 12 slika, jedan mozaik, osam skulptura, dva crteža, četiri grafike, šest digitalnih printova, asamblaž, dve instalacije i video rad, koji pokazuju svestranost autora zainteresovanih za tradicionalne discipline, ali i onih koji tragaju unutar proširenih medija i ne odriču se likovnosti.



Beogradska opština Čukarica nekada je teritorijalno pripadala ataru sela Žarkovo, poznatom i po slikaru Dušanu Vlajiću po kojem se zove ulica na Julinom brdu, nedaleko od one sa imenom akademika Mihaila Valtrovića, upravnika Narodnog muzeja, zaslužnog za utemeljenje i razvoj savremene muzeologije u Srbiji. Banovo brdo, središte Čukarice, dobilo je ime po Matiji Banu, književniku, političaru i ocu prve žene slikara rođene u Srbiji. Njegova ćerka Poleksija, udajom za Stevu Todorovića – značajnog srpskog slikara i osnivača prve slikarske škole u Beogradu, ne samo da je promenila prezime, nego i svoj talenat podredila muževljevom. Za razliku od oca i supruga, ona nema ulicu sa svojim imenom na Čukarici.



Nekada radničko naselje, Čukarica ima i malu ulicu (spaja Požešku i Gogoljevu), koja nosi ime velike srpske slikarke Nadežde Petrović, koja je početkom XX veka uradila vrlo značajna dela u Košutnjaku, Adi i, posebno, i Resniku.

Gostoprimstvo Cukarice svojevremeno je isprovao i Igor Vasiljev, sin ruskih emigranata, darovit slikar koji je prvi sebi sagradio atelje na Adi Ciganliji i obrađivao motive sa Save, iz Košutnjaka i Žarkova, a Galerija '73 mu se odužila retrospektivnom izložbom. Sada u ateljeima na Adi, kao i onima na kraju ulice Mira Popare, rade umetnici koji su žitelji drugih beogradskih opština.

Osim umetnika, i mnogi istoričari umetnosti potekli su ili živeli na Čukarici.

Izložba će biti otvorena u Galeriji ’73 do 12. januara 2016.

(SEEcult.org)

Dobitnici nagrade Ranko Radović za 2015.



Nagradu “Ranko Radović” za kritičko-teorijski tekst o arhitekturi, urbanizmu i gradu dobila je prof. dr Ljilјana Blagojević, dok je arhitekta Jovan Mitrović nagrađen za realizovano arhitektonsko delo, a u kategoriji televizijske emisije, izložbe i multimedijalne prezentacije nagrađen je prof. dr Darko Reba.

Ljiljana Blagojević nagrađena je za monografiju “Itinereri: Moderna i Mediteran – Tragovima arhitekata Nikole Dobrovića i Milana Zlokovića”, u izdanju Službenog glasnika i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Jovan Mitrović nagrađen je za realizovani projekat fiskulturne sale Prve osnovne škole u Obrenovcu, a prof. dr Darku Rebi nagrada je dodeljena za serijal emisija “Život po meri” Radio-televizije Vojvodine.

Nagrada “Ranko Radović” dodeljena je 21. decembra u Muzičkoj galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu, gde je do 25. decembra otvorena izložba na kojoj su prezentovani svi učesnici međunarodnog konkursa na koji je ukupno pristiglo oko 35 prijava.



Za nagradu u kategoriji kritičko-teorijskih tekstova o arhitekturi prijavilo se 15 kandidata, u kategoriji realizovanog arhitektonskog dela bilo ih je 14, a u kategoriji televizijskih emisija, izložbi ili multimedijalnih prezentacija prijavilo se šest kandidata.





Međunarodna nagrada “Ranko Radović” ustanovljena je 2006. godine, a dodeljuju je Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) kao osnivač, te Arhitektonski fakultet u Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu - Departman za arhitekturu i urbanizam i Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije - IAUS, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, kao suosnivači.

Od 2008. godine u status suosnivača nagrade ušli su i Urbanistički zavod Beograda i Potisje Kanjiža AD, od 2009. godine i Inženjerska komora Srbije, a od 2014. godine i Radio-televizija Srbije.

Nagrada nazvana imenom arhitekte Ranka Radovića osnovana je sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše kritičko-teorijsku misao u oblasti arhitekture i arhitektonsko stvaralaštvo i samim tim ustanovljava kriterijume za njeno vrednovanje u Srbiji i na međunarodnom nivou, što podrazumeva uključivanje republika bivše Jugoslavije i zemalja iz sveta sa kojima je Radović sarađivao ili u kojima je radio.

Pravo učešća na konkursu imali su pojedinci, ustanove, udruženja, strukovnih organizacija, kao i svi zainteresovani koji su ostvarili rezultate u jednoj od tri kategorije, sa teritorije Srbije, kao i iz drugih zemalja.

Izložba radova prispelih na konkurs za nagradu “Ranko Radović” biće tokom aprila (maja) 2016. godine održana na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.

Pokrovitelji nagrade “Ranko Radović” su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Sekretarijat za kulturu Beograda.

(SEEcult.org)

Otašević u čast Dimića



Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, u saradnji sa Fondacijom kolekcije Trajković, predstavlja od 23. decembra nagrađivanu izložbu akademika Dušana Otaševića posvećenu zaboravljenom i nedovoljno poznatom umetniku i pilotu Iliji Dimiću (1901-1938).

Izložba “Ilija Dimić – izložba slika i konstrukcija”, za koju je Otašević dobio svojevremeno nagradu iz Fonda “Ivan Tabaković”, premijerno je prikazana 1990. godine u beogradskom ogranku dubrovačke Galerije Sebastian, a Otašević je njenu koncepciju izradio sa uglednim filmskim teoretičarem, kritičarem i scenaristom Brankom Vučićevićem.

Profesorka i istoričarka umetnosti Irina Subotić, autorka teksta u katalogu za tu izložbu, navela je u monografiji o Otaševiću da su i 90-te godine u njegovom životu bile ispunjene sasvim oprečnim događajima, stimulansima koji su dolazili sa različitih strana i koji su ga hranili materijalima za nova dela neiscrpne invencije, te da među najkompleksnije i najprovokativnije Otaševićeve radove spada fikcionalna simulacija - konceptualna celina "Ilija Dimić. Izložba slika i konstrukcija", kao neka vrsta poluautobiografskog narativa gde je san o letenju metafora za umetnost i simbolično transcendiranje ograničenih ljudskih sposobnosti.



"U duhu svog stalnog interesovanja za avangardu, posebno rusku i princip ’montaže-atrakcije stvarnih i izmišljenih elemenata’, prerušavanja i simuliranja, rekonstruisani su tajnovita egzistencija i kratkotrajno stvaralaštvo zaboravljenog, nepoznatog ili neotkrivenog (?) pilota i umetnika čiji život - prema Otaševiću i Branku Vučićeviću - dotiče niz pojava koje su se javljale na jugoslovenskom podneblju dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka: kratko se školuje na Bauhausu, oduševljava dadaizmom i zenitizmom, blizak mu je Avgust Černigoj, kao i evropski konstruktivizam i ruski produkcionizam, dopisuje se s Tatlinom, dotiče ga nadrealizam Marka Ristića. Gine kao španski internacionalista u Građanskom ratu 1938... Kod njega se prepoznaju elementi art déco-a kasnih dvadesetih godina i puristički elementi s početka tridesetih, a bili su izloženi i njegovi dečji likovni izrazi...“, navela je Irina Subotić u delu Otaševićeve monografije posvećenom Dimiću.

“Pošto nemam duhovnog oca, onda sam početkom devedesetih godina rešio da ga izmislim. Tako je nastao ’idealan umetnik’“, ispovedno je izjavio Otašević „Politici“ 1993.



Prema rečima Irine Subotić, više od jednostavnog simulakruma, kako je naveo Jernej Kožar povodom samostalnog Otaševićevog izlaganja u Koroškoj galeriji likovnih umetnosti u Slovenj Gradecu 2005. godine, radi se o virtuoznom komentaru istorijskog trenutka, o umetnikovoj punoj ispovesti i poruci koja u izvesnom smislu „komentariše“ radikalno stanje u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti 20-ih i 30-ih godina 20. veka.

"Ilija Dimić je, kao i Otašević - transmedijalni umetnik, renesansna, bogata ličnost, sposobna da koristi i objekte i crteže, fotografije i rukopise, da se napaja istorijom umetnosti i da iz svega crpi likovne podatke a iz života - nelikovna sredstva koja su postala integralni dokumentarni deo postavke ovog totalnog simulakruma. Kao prateći elementi uz izložbu Ilije Dimića i njegovog idola Dedala štampani su leci manjeg formata kao parafraza zenitističkih kako po formi i boji, tako i po porukama, prilagođenim, razume se, drugim i novim sadržajima, kao što su prvi višestranačkli izbori u tadašnjoj Jugoslaviji (Dimića za predsednika), ili dizanje morala u vreme društvenog posrnuća i gubitka vere u mogućnost promena (LETenjem protiv LETargije)“, navela je Irina Subotić .

Otaševićevu izložbu nagradio je 1992. godine Fond “Ivan Tabaković”, a to prestižno priznanje u okviru SANU podrazumevalo je organizovanje samostalne izložbe.

Mića Popović je u obrazloženju za nagradu Otaševiću istakao da bi se - ako bi se u njegovom duhu i delu tražio uzor i preteča - onda to svakako bio slikar i akademik Ivan Tabaković.

*U PRILOGU: Biografija Ilije Dimića

http://www.seecult.org/files/Ilija-Dimic-Biografija.pdf

(SEEcult.org)