Vesti iz sveta umetnosti

  Beštiću Raša Plaović





Nagrada “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu za najbolјe glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama u sezoni 2014/ 2015. dodeljena je Slobodanu Beštiću za ulogu Tomasa Bernharda u predstavi “Moje nagrade”, u režiji Maje Pelević.

Jednoglasnu odluku o dodeli nagrade “Raša Plaovuć” Beštiću doneo je žiri kojim je predsedavao Raško T. Jovanović, a članovi su bili Molina Udovički Fotez, Slavenko Saletović, Slavko Milanović i Boban Jevtić.
Osim Beštića, prvaka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, u konkurenciji za nagradu “Raša Plaović” bili su i Dragan Mićanović, Radovan Vujović,Sergej Trifunović, Branko Vidaković i Jovo Maksić.
Nagrada će biti uručena Beštiću 22. novembra na Velikoj sceni, na svečanosti povodom 147. rođendana Narodnog pozorišta u Beogradu.
Predstava “Moje nagrade” Tomasa Bernharda premijerno je izvedena 4. aprila ove godine na Sceni “Raša Plaović”.
U toj intimnoj ispovesti punoj (auto)ironije i parodije, Bernhard se na duhovit, a istovremeno gorak način obračunava sa korumpiranim austrijskim društvom i njegovim kulturnim nazorima i običajima. Istovremeno se satirično osvrće na sve institucije koje smatra izvorom te izopačenosti: crkvu, bolnicu, akademiju nauka, ministarstvo kulture, partije, umetničke senate, žirije, udruženja.
Bernhard je, paradoksalno, prihvatao nagrade koje su mu dodelјivali tokom života za romane u kojima se sa slašću i prezirom rugao svojoj domovini. On vrlo živopisno i u prvom licu, opisuje situacije u kojima su mu dodelјene razne državne nagrade i priznanja, prilikom čega se istovremeno gnušao onih koji mu nagradu dodelјuju i sebe koji nagradu prima, uglavnom iz materijalnih razloga.
(SEEcult.org)

Apel sindikata Narodnog pozorišta Beograd



Umetnici i ostali zaposleni Narodnog pozorišta, okuplјeni u sindikatima te nacionalne institucije kulture, pozvali su 22. novembra Vladu Srbije da hitno reaguje povodom nepoštovanja Zakona o kulturi u vezi sa obavezama uprave i procedurom funkcionisanja te pozorišne kuće.

Sindikat muzičkih umetnika Srbije, SINGLUS Drama Narodno pozorište, Sindikat baletskih igrača, Samostalni sindikat Narodnog pozorišta i Sindikat Sloga Narodnog pozorišta, obratili su se pismom Vladi Srbije, izražavajući zabrinutost zbog, kako su naveli, zastoja u radu Narodnog pozorišta i nepoštovanja odrednica Zakona o kulturi koji propisuje obaveze Upravnog odbora, upravnika i procedura funkcionisanja ustanove.

Sindikati su u pismu obrazložili probleme u kojima se pozorište nalazi i zamolili nadležne za reagovanje u cilјu unapređenja rada Narodnog pozorišta kao ustanove od nacionalnog značaja za kulturu Srbije.

S obzirom da je imenovanje uprave ustanova čije osnivač Republika Srbija nadležnost vlade, a samim tim rad i legitimitet Upravnog odbora i upravnika deo njene odgovornosti, sindikati očekuju hitno reagovanje u vidu adekvatnih mera, u cilјu “očuvanja kredibiliteta i funkcionisanja Narodnog pozorišta kao jednog od glavnih stubova nacionalne kulture”, navedeno je u zajedničkom saopštenju.

I UO Narodnog pozorišta u Beogradu pozvao je početkom oktobra Vladu Srbije da konačno imenuje upravnika te nacionalne institucije kulture, najavljujući da do tada neće zasedati, jer ne želi da daje legitimitet sadašnjem nezakonitom v.d. stanju.

UO Narodnog pozorišta podsetio je da je stanje u Narodnom pozorištu već duže vreme van zakonskih okvira, budući da v.d. stanje traje već tri godine – od 4. oktobra 2012.

Prema Zakonu o kulturi, v.d. stanje može da traje najduže godinu dana, a mandat v.d. upravnika Dejana Savića istekao još 14. oktobra 2014.

Nakon tri neuspešna konkursa za upravnika Narodnog pozorišta, u martu ove godine okončan je četvrti, a za upravnika je predložen Božidar Đurović. U skladu sa Zakonom o kulturi, dostavlјen je predlog kandidata Ministarstvu kulture, koje je pozitivno odgovorilo i uputilo ga Vladi Srbije na dalјe odlučivanje. Vlada se, međutim, još nije izjasnila.

(SEEcult.org)

Predaja peticije za KC Požega



Peticija sa više od 2.000 potpisa, kojom se izražava podrška radu Kulturnog centra Požega na čelu sa direktorkom Slađanom Petrović Varagić biće predata 24. novembra predsedniku Opštine Požega Milanu Božiću, čije su paušalne ocene o radu tog centra i zahtev za ostavku direktorke izazvale burne reakcije u javnosti i masovnu osudu.

Predstavnici neformalne grupe građana i umetnika “Kultura za 5 – Požega”, formirane u znak podrške KC Požega i Slađani Petrović Varagić, predaće na pisarnici Opštinske uprave Požega peticiju koja bi trebalo da bude uručena predsedniku Opštine Milanu Božiću i predsedniku Skupštine Opštine Požega Dejanu Jovanoviću.

Peticiju je za svega deset dana potpisalo 2.110 građana, umetnika i kulturnih radnika iz Požege, Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Užica, Čačka, Kosjerića, Arilja i drugih mesta (1.113 prikupljenih potpisa i 997 onlajn potpisa).

Potpisnici peticije izražavaju podršku radu KC Požega na čelu sa direktorkom Slađanom Petrović Varagić od koje je novopostavljeni predsednik opštine nedavno tražio istavku na osnovu “krajnje paušalne i nekompetentne ocene njenog rada”, kako je to navelo i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije u saopštenju.

Nakon odbijanja podnošenja ostavke, u cilju zaštite struke od političkog uticaja, podršku direktorki KC Požega izrazila je i stručna i šira javnost, kao i Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, istaknuti umetnici, kao i Ministarstvo kulture i informisanja.

Slađana Petrović Varagić je kao nestranačka ličnost imenovana za v.d. direktora KC Požega 2009. godine, nakon čega je birana na konkursima za direktora te ustanove i mandat joj traje do juna 2018. godine.

Stručnošću, zalaganjem i profesionalnim odnosom, Slađana Petrović Varagić učinila je da se KC Požega izdvoji svojim programskim sadržajima iznad lokalnih okvira i da Požega postane prepoznatljivo mesto na kulturnoj mapi Srbije.

Potpisivanje peticije podrške KC Požega i Slađani Petrović Varagić pokrenula je neformalna grupa građana i umetnika iz Požege “Kultura za 5 – Požega” na otvaranju izložbe “Umetničko delo u doba tehničke remedijacije” u Gradskoj galeriji Požega, a potom i potpisivanje onlajn peticije.

I samo otvaranje izložbe u krcatoj Gradskoj galeriji bilo je ubedljiv vid podrške Slađani Petrović Varagić i još jedan demanti Božićevih ocena o navodnoj nedovoljnoj posećenosti tog izlagačkog prostora.

(SEEcult.org)

Youthpass podmlatku Mimarta



Mladi članovi Teatra Mimart dobitnici su diplome “Youthpass” evropskog programa za razmenu mladih Erasmus+, kao učesnici projekta “The Complete Freedom of Truth” (TCFT) koji Mimart realizuje sa partnerima iz Evrope.

Diplome “Youthpass” dobile su Anja Nikolić, Teodora Sarić, Lara Popović, Katarina Orlandić i Nina Petrov.

Jedna od dobitnica tog evropskog priznanja za neformalnu i formalnu edukaciju kroz rad mladih, članica Mimarta Nina Petrov, učestvovala je i na proteklom Svetskom forumu za demokratiju u Strazburu, na koji je izabrana kao jedina predstavnica mladih iz Srbije, uz više od 70 kolega iz 57 zemalja.

Mimart je ponosan na uspeh svojih članova u momentu kada budućnost zavisi od mladih i njihovih mišljenja i stavova, navela je tim povodom koordinatorka projekta TCFT iz Srbije Nela Antonović, osnivačica i rediteljka tog nezavisnog pozorišta koje deluje već više od 30 godina.

Teatar Mimart realizuje petogodišnji partnerski projekat “The Complete Freedom of Truth” sa Operom Circus iz Velike Britanije, kao nosiocem, te sa partnerima iz Bosne i Hercegovine, Rumunije, Italije, Portugala i Gruzije, uz podršku EU programa Erasmus +.

Projekat je namenjen mladima koji kroz kreativan proces nastajanja umetnosti samostalno formiraju mrežu, organizuju festivale u svojim zemljama i kreiraju projekte saradnje.

Mimart je u okviru projekta TCFT realizovao, između ostalog, i predstavu “Putokazi”, koja je rezultat višemesečnih radionica za mlade, a nastala je iz potrebe da se kroz pogled mladog čoveka razmišlja o budućnosti, kao i mogućnosti društva, kulture i umetnosti.

Više o dosadašnjim aktivnostima realizovanim u okviru projekta TCFT moguće je naći na sajtu thecompletefreedomoftruth.com. Među najnovijim utiscima sa radionica u Višegradu i Srebrenici je i prilog Lidije Antonović, liderke grupe mladih iz Srbije koji učestvuju u projektu TCFT.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/143014941

Problemi umetnosti žena



Izložba “Strategije arhiva: politike vremena - izvođenje roda”, druga u seriji istraživačkih projekata Centra za savremenu umetnost Fakulteta za medije i komunikacije, biće otvorena 25. novembra u Kući kulture FMK, a predstavlja umetničke radove i dokumente savremenih žena umetnica koje deluju u lokalnom i globalnom kontekstu.

Prvom izložbom u tom serijalu, održanom u aprilu 2015, prezentovane su umetničke strategije u avangardnoj, neoavangardnoj i savremenoj umetnosti.

Izložba “Strategije arhiva: politike vremena - izvođenje roda”, čiji su autori i kustosi Maja Stanković, Jovan Čekić i Miško Šuvaković (asistent izložbe Aleksa Milanović), naznačava dva problema savremene umetnosti žena: načine izvođenja rodnog identiteta ili identitetske politike, kao i rad sa fenomenom vremena tj. politike vremena.

Namera autora izložbe je da se ženski produktivni identitet predoči vremenskim strategijama i taktikama izvođenja, prikazivanja i medijskog posredovanja.

Izložbom se referira na modalitete: ženske, feminističke, postfeminističke i neofeminističke umetnosti.

Zastupljene su umetnice različitih generacija iz regiona i sveta: Ana Bešlić, Mira Brtka, Bogdanka Poznanović, Katalin Ladik, Marina Abramović, Sanja Iveković, Vlasta Delimar, Marina Gržinić i Aina Šmid, Susan Bi, Tanja Ostojić, Nataša Teofilović, Zorica Čolić, Goranka Matić, Ivana Smiljanić, Marina Marković, Lidija Marinkov Pavlović, Mari Baumajster, The Guerrila Girls.

Takođe, izložba obuhvata dokumentarne materijale o umetniciama među kojima su i Luis Buržoa, Šarlota Mormon, Joko Ono, Čieko Šiomi, Katalin Ladik, Aneta Meseže, Vlasta Delimar, Barbara Kruger, Sindi Šerman, Džil Sigman, Ivana Keser, Ema Kugler, Pipiloti Rist, Paula Rouš, Lusi Lipard…

(SEEcult.org)

Identitet u fokusu 5. Van okvira

http://www.seecult.org/vest/identitet-u-fokusu-5-van-okvira

48. Zlatno pero Beograda



Gran pri 48. Zlatnog pera Beograda – 13. Međunarodnog bijenala ilustracije, koje predstavlja više od 500 odabranih radova iz celog sveta, dodeljen je italijanskoj umetnici Sari Maceti (Sarah Mazzetti).

Na otvaranju 48. Zlatnog pera 19. novembra u Galeriji Narodne banke Srbije, međunarodni žiri za nagrade i Udruženje likovnih umenika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) dodelili su i tri ravnopravne nagrade Međunarodno Zlatno pero Beograda umetnicima Magozu iz Španije, Miroslavi Raković iz Srbije i Žili Hodai (Zhila Hodaee) iz Irana.

Tri ravnopravne plakete Zlatnog pera dobili su Jelena Ristić i Milica Golubović iz Srbije i David Mekmilan (David McMillan) iz Velike Britanije.

Prvi put je dodeljena i nagrada Saveta Zlatnog pera za izvanredni doprinos umetnosti ilustracije – Vitez Zlatnog pera Beograda, a njen dobitnik je doajen ilustracije Bosiljka Kićevac Popović.



Nagrada Kreativnog centra, tradicionalno priznanje za neobjavljeni ilustratorski rad, dodeljena je umetnici Jeleni Vasiljević, kojoj je pripala i novoustanovljena nagrada časopisa “Elementi” Centra za promociju nauke. Prvi put na Zlatnom peru dodeljena je i nagrada izdavačke kuće Klett iz Beograda, koja je pripala Milici Radenković, kao i Pčelice iz Čačka, koja je nagradila Mariju Stojisavljević.

Na 48. Zlatnom peru, čija je kustoskinja Vesna Milanović, predstavljeno je više od 500 radova odabranih na međunarodnom konkursu na koji stu pristigla autorska dela iz celog sveta – od Kanade i SAD do Uzbekistana i tradicionalnog gosta, Irana.



Uz učešće nekih od autora sa statusom svetskih zvezda (Kristof Niman, Juko Šimicu, Mar Hernandez), koji su se odazvali pozivu da prikažu novija ostvarenja, na izložbi tradicionalno učestvuju i predstavnici zemalјa iz regiona – Slovenije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, te iz Grčke, Austrije Italije, Španije, Nemačke, Polјske, Holandije, Velike Britanije…



U okviru pratećeg programa - u jednoj sasvim specifičnoj kategoriji ilustracije, priklјučuju im se i stvaraoci iz još nekoliko zemalјa, okuplјeni oko zajedničkog projekta sa autorskim potpisom Leposave Lepe Milošević Sibinović. U toj grupi posebno su se istakli umetnici iz Meksika, navela je Vesna Milanović.

Iako je izložba i ove godine organizovana u nepovolјnim okolnostima, obeleženim kako stvaralačkim i pokretačkim, tako i neželјenim izazovima i iskušenjima, kreativni tim ULUPUDS-a i novi Savet Zlatnog pera pristupili su pripremi Bijenala sa velikim entuzijazmom, dobrom volјom i želјom da ga blago osveže, uz zadržavanje proverenih vrednosti i prihvatanje svih vrsta i oblika autorskog izraza u umetnosti zbog kojih Bijenale postoji i koje afirmiše, navela je Vesna Milanović.



Autori su kroz dela različitih vrsta i oblika, realizovana u različitim materijalima, a namenjena knjigama, časopisima, novinama, unikatnim bibliofilskim izdanjima, izdanjima autorskog stripa, animaciji, elektronskim medijima, video igricama i aplikacijama, muzičkom spotu i advertajzingu, dali doprinos svetu vizuelnih senzacija u kojem živimo. Osim originalnih radova i kvalitetnih printova, postavka uklјučuje i primerke knjiga, časopisa, novina, CD-ova i drugih izdanja u kojima su radovi objavlјeni, kao i uzorke upotrebnih predmeta i neobičnih materijala na kojima su ilustracije izvedene.

Raznovrstan i obiman prateći program Bijenala namenjen je različitim kategorijama posetilaca.

U Galeriji Grafičkog kolektiva priređena je izložba dobitnika Gran prija na prethodnom Bijenalu, portugalskog umetnika Žoaoa Važ de Karvalјa (Joao Vaz de Carvallio), ostvarena u saradnji sa Centrom za portugalski jezik – institutom Kamoiš u Beogradu. U program Zlatnog pera uklјučuje se i Američki kutak izložbom savremene američke knjige za decu.

Autorska izložba Vesne Pavićević, otvorena u Maloj galeriji ULUPUDS-a, donosi zanimlјivo, pažlјivo smišlјeno, iako svedeno, podsećanje na važne momente iz istorije dečje ilustracije na domaćem tlu. U njenom fokusu je način rešavanja problematike odnosa teksta i slike – s pogledom na mesto izdvojenih momenata u kontekstu dalјih tendencija i mogućnošću poređenja prethodnih težnji sa savremenim umetničkim strategijama.



Prilika da pokažu svoju nadarenost i angažovano kreativno razmišlјanje data je i najbolјim studentima završnih godina Fakulteta primenjenih umetnosti. U izlozima Ulične galerije prikazaće svoje plakate, zamišlјene i uobličene kao podrška postojećim kampanjama borbe protiv raka i bezbednosti u saobraćaju.

Intenzivan dvodnevni program predavanja, tribina i stručnih razgovora, projekcija video i filmskog materijala, te posebno osmišlјenih edukativnih susreta mladih, budućih i još neafirmisanih umetnika sa uspešnim i istaknutim stvaraocima u različitim oblastima umetnosti ilustracije, posebno i u nekim od vrlo aktuelnih graničnih zona delovanja, najavljen je u Teorijskoj sali FPU. To je, kako je navela Vesna Milanović, i prava prilika da se u okviru Zlatnog pera, kao relevantnog okvira, a u zoni ustanove iz koje se na put realizacije u profesiji otiskuju budući inovatori i autori smelih rešenja, razmotre i iz prve ruke predstave aktuelni primeri divergiranja ilustracije u druge, različite medije, kao i da se osvetle mogući pravci upotrebe nove tehnologije, čiji je prodor u oblast autorskog stvaralaštva nezaustavlјiv.

“Zanimlјiva strana nekih novih tendencija u ilustraciji i graničnim oblastima upravo je važnost načina razmišlјanja, sklop ideja i naročita duhovna osnova koji stoje iza rešenja. S obzirom da ilustracija i vizuelna kreativnost u svemu predstavlјaju važno polazište, pred umetnike ilustratore postavlјaju se i novi zahtevi, a samim tim njihovo umeće i talenat najzad se sve više cene. Globalizovana priroda današnjeg tržišta i povezanost u svim sferama života, zahvalјujući sve dinamičnijem razvoju tehnologije i posebno tehnologije vizuelnih komunikacija – koja je vreme, u kojem živimo, uvela u epohu vizuelnih senzacija i spektakla – plodno su tle za svojevrsnu ‘renesansu’ umetnosti ilustracije. Pojava o kojoj je reč i koju bismo pre opisali kao ‘bum’, povezana s ulaskom digitalne ilustracije na velika vrata istorije vizuelnih umetnosti, poslednjih je godina sve uočlјivija”, navela je Vesna Milanović.

Kustoskinja 48. Zlatnog pera konstatovala je i da su domaći umetnici, i pored činjenice da istražuju i prihvataju mogućnosti nove tehnologije i doprinose afirmaciji novih vidova primene umetnosti ilustracije, više angažovani i priznati van granica Srbije nego u sopstvenoj sredini.

“Ako se ima u vidu takav kontekst, svaka materijalna i moralna podrška Zlatnom peru Beograda, njegovom osnivaču i organizatoru, doprinosi misiji koja od početka ima jasan smisao i za čije negovanje danas ima sasvim dovolјno razloga i opravdanja. Ona bi bila ohrabrenje za brže korake na putu promena koje se od Zlatnog pera već očekuju”, navela je Vesna Milanović.

Zlatno pero Beograda osnovano je 1959. godine, a 1990. je postalo Međunarodno bijenale.

Izložba je otvorena do 14. decembra, a program se nalazi u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Predata peticija Kulture za 5



Predstavnici neformalne grupe građana Kultura za 5 – Požega predali su 24. novembra na pisarnici Opštinske uprave peticiju sa potpisima 2.110 građana koji podržavaju rad Kulturnog centra Požega na čelu sa direktorkom Slađanom Petrović Varagić.

Peticija je adresirana na predsednika Skupštine Opštine Požega Dejana Jovanovića i predsednika Opštine Požega Milana Božića, koji je nedavno zatražio od direktorke KC Požega da podnese ostavku, navodeći za to paušalne i netačne ocene kojima je izazvao burne reakcije stručne i najšire javnosti.

Peticija je dopunjena i reagovanjima struke kojima je izražena podrška KC Požega i direktorki Petrović-Varagić. Reč je o saopštenjima Umetničkog saveta Gradske galerije Požega (aktuelni i prethodni saziv), Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, Sekcije za Srbiju AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara), Ministarstva kulture i informisanja Srbije i kolektiva Kulturnog centra Beograda.

Potpisivanje peticije pokrenula je neformalna grupa građana i umetnika Kultura za 5 – Požega tokom otvaranja izložbe “Umetničko delo u doba tehničke remedijacije” u Gradskoj galeriji Požega, nakon čega je započeto i potpisivanje onlajn peticije.

Peticiju je za deset dana potpisalo 2.110 građana, umetnika i kulturnih radnika iz Požege, Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Užica, Čačka, Kosjerića, Arilja i drugih mesta. Od tog broja, 1.113 potpisa prikupljeno je fizički, a 997 onlajn.

Slađana Petrović Varagić je kao nestranačka ličnost imenovana za v.d. direktora KC Požega 2009. godine, nakon čega je birana na konkursima za direktora te ustanove i mandat joj traje do juna 2018. godine. Predsednik Opštine Požega Milan Božić i predsedniku Skupštine Opštine Požega Dejanu Jovanoviću.

*Foto: Kultura za 5 – Požega (Milica Đorđević)

(SEEcult.org)

Novo upozorenje Montažstroja



Umetnički kolektiv Montažstroj, koji ni nakon 25 godina ustrajnog delovanja nema osnovne prostorne uvslove za rad u Zagrebu, još jednom će skrenuti pažnju javnosti na taj problem - jedinstvenom umetničkom akcijom “Obustava radova” 30. novembra i 1. decembra u Zagrebačkom centru za nezavisnu kulturu i mlade - Pogon, u kojem je privremeno rešio svoj status “kulturnog beskućnika”.

Montažstroj je samo u ovoj godini nastupao pred publikom u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, Splitu, Zadru, Leipzigu, Dresdenu i Skoplju. Filmski prvenac tog kolektiva “Potrošeni” prikazan je u Hrvatskoj, Srbiji, SAD, Bosni i Hercegovini, Slovačkoj, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj. Održano je i niz tribina i edukativnih radionica, a članovi Montažstroja udarno su prionuli i ka stvaranju novih umetničkih društveno-angažovanih dela za sve brojniju publiku. Montažstroj je nastavio i da osvaja nagrade, među kojima je najnovija Teatar.hr nagrada publike za najbolje nezavisno pozorište 2015. godine.

Montažstroj želi stoga još jednom da upozori na nemogućnost daljeg delovanja bez trajnog rešenja prostornog problema, te obustavlja sve radove na stvaranju novih, društveno angažovanih umetničkih dela namenjenih građanima Zagreba.



Performansom “Obustava rada” Montažstroj ukazuje na važnost transparentnog i kolektivnog upravljanja zajedničkim prostornim resursima i javnim dobrima grada.



Performans “Obustava radova” biće izveden 30. novembra i 1. decembra od 20 do 23 sata u Pogonu Jedinstvo, a svi koji žele da podrže Montažstroj mogu da dođu ili odu tokom performansa kada god to žele.

(SEEcult.org)

Britansko iskustvo na PQ



Britanska scenografkinja i kostimografkinja Kejt Barnet održaće 4. decembra na Fakultetu tehničkih nauka (FTN) u Novom Sadu predavanje o britanskom iskustvu izlaganja profesionalne pozorišne produkcije na Praškom kvadrijenalu, jednoj od najznačajnijih svetskih manifestacija u oblasti scenske umetnosti.

Kejt Barnet bila je kustos nacionalnog nastupa Velike Britanije na Praškom kvadrijenalu 2007. godine, kao i kustos obe postavke – nacionalnog nastupa i studentske sekcije na toj manifestaciji 2015. Njen kustoski rad “Make/Believe - UK Design for Performance 2011-15” nagrađen je Specijalnom nagradom na PQ 2015.

Kejt Barnet će održati predavanje “UK at the Prague Quadrennial” na FTN-u u okviru novog ciklusa “Razgovori o scenskom dizajnu”, koji organizuju Centar za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju (SCen) i FTN-a.

Profesorka na Notingem Trent koledžu, na odseku za Umetnost i dizajn (School of Art & Design), Kejt Barnet je gostujući profesor na FTN-u na studijskim programima u oblasti scenskog dizajna.

Tokom bogate karijere, radila je na velikom broju projekata u domenu pozorišne arhitekture i dizajna u pozorištu, posebno kao scenograf i kostimograf.

Dugogodišnji je kustos Britanskog društva pozorišnih dizajnera.

Kao dugogodišnji predavač na matičnom fakultetu, bila je mentor i supervizor brojnih studentskih projekata u oblasti pozorišnog dizajna i kostimografije.

Predavanje na FTN-u biće održano na engleskom jeziku, a budući da je broj mesta ograničen, organizatori mole zainteresovane da dođu na vreme.

*Foto: Myriddin Wannell, rad The Passion

(SEEcult.org)

Future Architecture / FuturA



Organizatori međunarodnog projekta “Future Architecture / FuturA” traže ideje koje će biti realizovane u okviru tog programa koji umrežava arhitektonske muzeje, festivale i nevladine organizacije u Evropi.

Namera organizatora tog projekta, čiji je nosilac Muzej za arhitekturu i oblikovanje (MAO) iz Slovenije, jeste da predstave rad i način promišljanja generacije arhitekata, kustosa i istraživača koji u ovom trenutku osvajaju scenu.

U žiži interesovanja dvogodišnjeg programa (2016/2017), koji će biti realizovan kroz niz izložbi, konferencija, predavanja i radionica, su aktuelne teme savremene arhitekture: održivost, alternativni izvori energije, novi građevinski materijali, interdisciplinarna i intersektorska saradnja u okviru procesa projektovanja i realizacije, participacija građana…

U projektu učestvuju timovi iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, Italije, Austrije, Danske, Albanije, Portugala, Nemačke, Švajcarske, Kosova i Ukrajine, a realizuje se zahvaljujući podršci programa Kreativna Evropa (podrška evropskim platformama).

Uz MAO, kao nosioca, u projektu učestvuju iz regiona i Oris kuća arhitekture iz Hrvatske, Beogradska internacionalna nedelja arhitekture iz Srbije, Design Biotop iz Slovenije i Prištinska nedelja arhitekture.

Takođe, u projektu učestvuju i Muzej arhitekture u Vroclavu, Kuća arhitekture u Gracu, Nacionalni muzej umetnosti XXI veka u Rimu, Festival arhitekture u Kopenhagenu, Nedelja arhitekture u Tirani, Lisabonsko trijenale arhitekture, Ruby Press u Berlinu, Švajcarski muzej arhitekture u Bazelu i CANactions u Kijevu.

Detalje poziva za ideje, koji je otvoren do 20. decembra, moguće je naći na sajtu projekta “Future Architecture / FuturA” futurearchitectureplatform.org, kao i u rubrici Konkursi portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Privilegovani



Izložba “Privilegovani” (Los Privilegiados) u prostoru Salon u Madridu, čija je kustoskinja Maja Ćirić, predstavila je tri evropska umetnika i jedan umetnički kolektiv iz Indije, koji se kritički osvrću na pitanje privilegovanosti kao kulturnog instrumenta i uključivanja i isključivanja.

Izložba je realizovana u saradnji madridskog Salona i BAR projekta, u okviru kojeg je Maja Ćirić bila u rezidencijalnom boravku u Barseloni, gde se ovih dana predstavila izložbom “Within One’s Grasp” (Nadohvat ruke) sa radovima internacionalne grupe umetnika.

Na izložbi u Salonu, čije je otvaranje okupilo madridsku avangardnu scenu, predstavili su se Forager Collective, Ciprian Homorodean, Maria Sánchez i novosadski umetnik Slobodan Stošić.

Koncept te izložbe, kako je navela Maja Ćirić u pratećem tekstu, polazi od pretpostavke da Salon - kako u smislu buržoaskih salona, tako i umetničkih salona iz istorije umetnosti (Salon des Refusés, Salon des indépendants), predstavlja mesto puno značenja. Izložba “Privilegovani” tretira taj mikro-politički kontekst kroz kritičko promišljanje pojma privilegija kao kulturnog instrumenta kako za potencijalno uključivanje, tako i za isključivanje. Suprotno verovanju da su revolucije (buržoaska, industrijska, liberalna) doprinele ukidanju privilegija, izložba polazi od teze da dve umetničke pozicije i dalje odražavaju ambivalentnost savremenog društva. Privilegija umetnika da bude direktno izložen u poluprivatnoj, mikro-zajednici i elitizam delovanja u tim specifičnim prostorima stoji nasuprot izlaganju u neutralizovanim i paradoksalno izolovanim prostorima muzeja kao mesta ultimativne apsorpcije bilo kakvog kritičkog potencijala.

Izložba istražuje pozicije onih koji su privilegovani da se okupe, da razmišljaju, učestvuju, maštaju, da budu zajedno, da imaju mogućnost da ih čuju i da mogu da reaguju na sadašnje stanje u svetu (Forager). Izložba kritički preispituje privilegije, u smislu da problematizacija prekarnosti u svetu umetnosti paradoksalno dovodi do reintegracije privilegovanog u sistem. Ciprian Homorodean tako postavlja pitanje kakvo je značenje i uticaj određenog prostora i njegove istorije kada ga savremeni prekarni akteri zauzmu umetničkim sredstvima. Slobodan Stošić radom “The Subaltern mask” referiše na termin koji je ustanovila Gayatri Chakravorty Spivak kako bi problematizovala i reaktuelizovala društvene, političke i geografske aspekte hegemonije. Na izložbi učestvuje i umetnica Maria Sanches koja, primenom metoda istorijske avangarde u savremenom životu, stvara subverzivne i suptilne mikro-akcije u javnom prostoru.

Forager Collectiv je grupa autora i umetnika koji su posvećeni istraživanju pitanja i ideja koje menjaju i oblikuju političke, kulturne, geografske i socijalno-ekonomske strukture u savremenom svetu. Kolektiv Forager učestvuje i u eksperimentalnoj, interkulturnoj i interdisciplinarnoj saradnji sa umetnicima, piscima, kustosima i drugim kreativnim akterima u digitalnim i fizičkim prostorima delovanja. Takođe, pokretač je onlajn magazina The Forager.

Ciprian Homorodean završio je vajarstvo u rodnom Temišvaru, koji je napustio 2006. da bi se preselio u Brisel, a od 2012. živi u Barseloni. Smatrajući da je umetnost samo još jedan jezik, Homorodean koristi bilo koji medij kako bi svom diskursu dao formu, ali je skulptura često prisutna u njegovom radu koji je zasnovan na ličnoj istoriji i pogledu na svet koji odlikuju humor i ironija uz primese prigušenog besa. U svom radu se osvrće na pojave nastale pod uticajem kontroverznih socijalnih, ekonomskih i političkih konteksta, polazeći od ljudskog iskustva kako u najgorem, tako i najboljem smislu. Posebno je fokusiran na mehanizme stereotipa, kao i na pitanje identiteta i uloge koju pojedinac dobrovoljno ili nevoljno preuzima. U umetnosti stvara konstelaciju modela i anti-modela: heroja i negativca, uspeha i neuspeha, bogatstva i siromaštva, života i smrti i umetnosti i života, smatrajući da obe strane medalje treba da budu ispričane. Homorodeanov svet je onaj u kojem je sve moguće – ideal koji ga vodi i koji praktikuje u umetnosti.

U Belgiji je dobio nagradu Prix du Hainaut (2007), a izlaže internacionalno i učestvuje po pozivu na velikim izložbama kao što su Bukureštansko bijenale (2006. i 2012), Survival Kit II u Centru savremene umetnosti u Rigi (2010), Dublin Contemporary (2011), Fundació Antoni Tàpies (2013) i The Jerusalem Show 7 (2014).

Novosadski umetnik Slobodan Stošić (1989), dobitnik nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” 2012. godine, član je umetničkog kolektiva Art klinika (2009-2013) i kustos galerije Šok zadruge u Novom Sadu koja je nastala nakon eutanazije Art klinike. Njegova umetnička praksa je kontekstualna, kako u istorijskom, tako i u kontekstu sadašnjosti, obuhvatajući i lične i zvanične narative, javnu i privatnu sferu. Umetnost bi u tom smislu trebalo da postavlja pitanja i nudi predloge koji bi trebalo da vode ka promeni interpretacije i novim pristupima političkim hegemonijama.

Španska umetnica María Sánchez (1977) studirala je likovnu umetnost u Salamanki i Bordou, a dobitnica je više stipendija i nagrada, među kojima su grant The Roberto Villagraz (2011), nagrada za produkciju Santander fondacije (2014) i Luis Adelantado International Call for Young Artists (2011). Objavila je 2014. godine knjigu “mieldeabeja” koja je na PhotoEspaña 2015. proglasena jednom od sto najboljih fotografskih knjiga 2014. Njeni radovi nalaze se u različitim institucionalnim i privatnim kolekcijama.

Nezavisna kustoskinja Maja Ćirić učestvovala je proteklih meseci u rezidencijalnom programu BAR projekta u Barseloni, u okviru kojeg se predstavila nedavno i izložbom “Within one’s grasp” u Barseloni. Na toj izložbi, na kojoj takođe predstavlja internacionalnu grupu umetnika, učestvuju i Sanja Latinović i Ranko Đanković iz Srbije.

Rođena 1977. u Beogradu, Maja Ćirić je doktorirala teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (Institucionalna kritike i kustoska praksa), a kustosku praksu zasniva u rasponu od institucionalne kritike do istraživanja kustoske geopolitike, sa posebnim naglaskom na transnacionalnu cirkulaciju ideja.

Maja Ćirić je bila kustos Paviljona Srbije na 52. Bijenalu u Veneciji i komesar Paviljona Srbije na 55. Bijenalu u Veneciji.

Dobitnica je nagrade “Lazar Trifunović” za likovnu kritiku (Beograd), CEC ArtsLink Independent Projects Award (Njujork), ISCP Curator Award (Njujork), kao i Dedalus Foundation and Independent Curators International Curatorial Research Award. Nedavno je učestvovala u žiriju nagrade za mladog umetnika koju dodeljuje Trieste Contemporanea. U Odboru je Paviljona Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2016.

Učesnica je niza konferencija (Akademija vizuelnih umetnosti, Lajpcig; Evropski univerzitet Kipar, Nikozija), a kustoskom diskursu doprinosi i kroz publikacije (The Forager, OnCurating, FlashArt, BlackDog Publishers) i predavanja (Kibucim koledž i CCA Tel Aviv, Izrael; Hangžou akademija umetnosti, Kina). Sarađuje sa danskim kolektivom Hesselholdt & Mejlvang na knjizi koja bi trebalo da bude objavljena 2016. godine, a aktivna je i kao regionalna urednica publikacije South East Europe of the Art Market Dictionary, koja bi trebalo da se pojavi 2017. godine u izdanju kuće DeGruyter.

*Foto: Cipriam Homorodean, serija Quiero trabajar (Želim da radim), 2013.

(SEEcult.org)

Najbolji na Life Balance 2015



Međunarodni konkurs za izložbu “Life Balance” privukao je i ove godine veliko interesovanje fotografa iz celog sveta, a najbolji radovi u pet kategorija trebalo bi da budu predstavljeni do kraja godine u Narodnoj banci Srbije u Beogradu, u organizaciji udruženja Art Balance. Medalje FIAP-a (International Federation of Photographic Art), PSA (Photographic Society of America) i Foto saveza Srbije (FSS), kao i pohvale žirija dodeljene su u kategorijama: Svakodnevni život, Portret, Umetnički akt i za dve slobodne teme (monohromna i kolor fotografija).

Zlatnu medalju FIAP-a u kategoriji Svakodnevni život dobila je Olivera Radmanović iz Srbije za fotografiju “Strangers”, a osvojila je i pohvalu FSS-a u kategoriji Portret za rad "Dreamguard". Njenih čak 13 fotografija prošlo je selekciju žirija izložbe “Life Balance”.

Zlatnu medalju PSA u kategoriji Svakodnevni život dobio je Marko Milošević, takođe iz Srbije, za "Childhood 1", dok je Srebrnu medalju FSS-a dobio Alexander Vedernikov iz Rusije za "Christening", a Bronzanu medalju FSS-a Basil Titov iz Belorusije za "Hobby”.

U kategoriji Svakodnevni život dodeljeno je i osam pohvala autorima iz Rusije, Kine, Norveške i Srbije (Aleksandar Buđevac i Jan Valo).



Zlatnu medalju FIAP-a u kategoriji Portret dobila je Normante Ribokaite iz Litvanije za "Reanimation". Ista autorka osvojila je i Zlatnu medalju PSA u kategoriji Umetnički akt – za fotografiju "Procedures".

Zlatnu PSA u kategoriji Portret dobio je lfred Mikus iz Belorusije za "Love Through The Years", Srebrnu medalju FSS-a Ranko Đurović iz Srbije za "Beznađe", a Bronzanu FSS-a Basil Titov iz Belorusije za "Hats".

Pohvale u kategoriji Portret dobili su autori iz Srbije (Momir Čavić, Miodrag Trajković, Edo Iglić, Zoran Petrović, Aleksandar Buđevac), te fotografi iz Norveške i Rusije.

U kategoriji Umetnički akt Zlatnu medalju FIAP-a dobila je Sandra Požun iz Slovenije za rad "Sodoma", koja je dobila i specijalnu nagradu žirija, ustanovljenu 2014. godine. Uz Normante Ribokaite, koja je dobila Zlatnu medalju PSA, nagrađena su i dva autora iz Srbije - Damir Buzurović dobio je Srebrnu medalju FSS-a za fotografiju “NN3”, a Momir Čavić Bronzanu za "Akt 2”.

Pohvale u toj kategoriji dobili su Virag Ištvan, Ranko Đurović i Marko Milošević iz Srbije, te autori iz Češke, Belorusije, Norveške, Irske i Velike Britanije.

Zlatnu medalju FIAP-a za monohromnu fotografiju na slobodnu temu dobio je američki autor Peter Gedeon za "Mindset", Zlatnu medalju PSA dobio je Momir Čavić iz Srbije za "Drvo i zid", Srebrnu medalju FSS-a Čedomir Biuković za "Baloons", a Bronzanu Mojmir Klimek iz Češke za "My Room”.

Pohvale su dobili autori iz Kine, Poljske, Australije, Vijetnama, Turske, Belgije, Turske i Srbije (Edo Iglić i Žoltan Bisak).

Zlatnu medalju FIAP-a za kolor fotografiju na slobodnu temu dobio je Haitham Al Farsi iz Omana za "Spirit Kungfu", Srebrnu medalju PSA Isolde Stein - Leibold iz Nemačke za "Wind and Fire", Srebrnu medalju FSS-a Hong Li iz Kine za "Village Barbershop", a Bronzanu medalju FSS-a Svetlana Danilyk iz Rusije za rad "The Person".

Pohvale su u toj kategoriji dobili autori iz Rusije, Holandije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Srbije (Žoltan Bisak, Zoran Petrović, Aleksandar Buđevac, Goran Kojadinović i Edo Iglić).

Izložba “Life Balance” biće održana peti put, a kako je ranije najavljeno, trebalo bi da bude otvorena u decembru u Narodnoj banci Srbije.

Radovi nagrađenih autora nalaze se na sajtu artbalance.org

*Foto na vrhu: Olivera Radmanović, Strangers

(SEEcult.org)

Čar, čar, Zaječar



Međunarodni pozorišni festival za decu “Čar, čar, Zaječar” biće održan sedmi put od 4. do 11. decembra u Zaječaru, a počinje premijerom predstave “Ivica i Marica” prema tekstu braće Grim, u režiji Saše Latinovića.

U podeli su glumci: Predrag Grbić, Selena Ristić Vitomirović, Miloš Tanasković, Ana Bretšnajder, Dara Rančić i Miloš Đuričić.

Sedmi festival “Čar, čar Zaječar” svečano će otvoriti 4. decembra u Pozorištu Timočke krajine “Zoran Radmilović” predškolci Osnovne škole “Ljuba Nešić” i glumci Dečjeg centra.

Uz premijeru “Ivice i Marice”, program festivala obuhvata i predstave Šabačkog pozorišta “Hajduci” (Branislav Nušić, režija Vladimir Milojević), Kraljevačkog pozorišta “Čarobnjak iz Oza” (prema tekstu Fenka Baumana, adaptacija i režija Miodrag Dinulović), Narodnog pozorišta Užice “Dugonja, Trbonja i Vidonja” (Spasoje Ž. Milovanović prema motivima Karela Erbena i Mladena Širole, režija Nemanja Ranković), Državni kuklen teatar – Vidin “Bremenski muzikanti” (prema braći Grim, dramatizacija i režija Dimitrije Dimitrov), Pozorišta lutaka “Pinokio” iz Beograda “Karijus i Baktus” (Turbjern Egner, režija: Stevan Bodroža) i Kruševačkog pozorišta “Nemušti jezik” (Miodrag Stanisavljević, režija: Bojan Milosavljević).

U čast nagrađenih, Pozorište Timočke krajine “Zoran Radmilović” izvešće 11. decembra predsatvu “Autobiografija” Branislava Nušića, u adaptaciji i režiji Selene Ristić Vitomirović.

Sve predstave počinju u 19 sati, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

Sajt Pozorišta Timočke krajine “Zoran Radmilović” je zoranradmilovic.org.rs

(SEEcult.org)

20 godina Plavog pozorišta



Plavo pozorište obeležava 20 godina postojanja međunarodnim pozorišnim susretom “Transgresija/prekoračenje” koji će biti održan od 4. do 7. decembra u Beogradu, uz učešće dugogodišnjih saradnika te nezavisne pozorišne trupe iz Poljske, Nemačke i Italije, kao i kolega iz Beograda.

Program povodom jubileja Plavog pozorišta sastoji se iz pozorišnih predstava, prezentacija, predavanja, diskusija i seminara.

Plavo pozorište osnovano je 4. decembra 1995. godine, kada je premijerno izvedena predstava “Sonet bez naslova”, u režiji Nenada Čolića i Masima Đanetija, u tadašnjem Cinema Rexu.

Dvadeset godina kasnije, Plavo pozorište počeće obeležavanje svog jubileja tačno na dan osnivanja – koncertom koji će 4. decembra u 20 sati održati u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Dnevni programi Susreta odvijaće se u prostorijama Plavog pozorišta u zgradi BIGZ-a, pa je za 5. decembar u 11 sati najavljena prezentacija reditelja Zigmara Šredera iz Bilefelda “Laboratorija različitosti”, te u 17 časova sesija “U povodu jedne pozorišne tradicije”, u kojoj učestvuju pozorišni umetnici iz Beograda - Dah teatar, Ister teatar, Pod teatar, Hleb teatar, Asocijacija Miraž, Jelena Bogavac, kao i članovi Plavog pozorišta. Moderator sesije je rediteljka Dah teatra Dijana Milošević.



Za 6. decemebar u 11 sati najavljeno je predavanje glumice Teatra Zar i saradnice Grotovski instituta iz Vroclava Kamile Klamut, posvećeno rodonačelniku antropološkog pozorišta Ježiju Grotovskom (Grotovski, prošlost i sadašnjost. I oni koji su njime inspirisani). Od 17 sati biće održana prezentacija “Centra za razvoj ljudske i kreativne dimenzije – Santa Libera” reditelja i pedagoga Kulturno-umetničke asocijacije Aletheia iz Milana Masima Đanetija, a od 18 sati razgovor “Jedno pozorišno prijateljstvo” između Đanetija i Nenada Čolića, reditelja i glumca Plavog pozorišta.

Tokom narednog vikenda biće održan i seminar Asocijacije Aletheia “Motivacija i kreativnost: duel ili ples?”



Večernji progam povodom jubileja Plavog pozorišta biće održavani u CZKD-u i Kulturnom centru Rex, centrima u kojima je u proteklih 20 godina najčešće igralo i sa kojima ima najbližu saradnju.

Za 5. decembar u 20 sati u CZKD-u najavljena je predstava “Kamil” Kamile Klamut, posvećena poslednjim danima vajarke Kamil Klodel, dok će 6. decembra u 20 sati u Rexu biti izvedena predstava nemačkog pozorišta Teatarlabor “Seansa”, isnpirisana slikama Edvarda Hopera.

Program povodom jubileja Plavog pozorišta zatvara predstava “Ines i Garsen”, u izvođenju Asocijacije Aletheia iz Milana, bazirana na tekstu “Iza zatvorenih vrata” Žan-Pola Sartra, koja će 7. decembra u 20 sati biti igrana u Rexu.



Međunarodni pozorišni susret “Transgresija/prekoračenje” podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Ambasada Poljske u Beogradu, Italijanski institut za kulturu u Beogradu, Grotovski institut i Teatar Zar (Vroclav), Festival Of-Europa (Lajpcig i Drezden), Ministarstvo za porodicu, decu, mlade, kulturu i sport Severne Rajne-Vestfalije i brojni sponzori.

Program povodom jubileja nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Kraljević i sledbenici u Spomen-zbirci Beljanskog



Izložba Moderne galerije u Zagrebu “Miroslav Kraljević i sledbenici” biće otvorena 3. decembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, a predstavlja izbor radova 11 autora koji daju uvid u hrvatski modernizam u prve tri decenije 20. veka.

Izložba “Miroslav Kraljević i sledbenici” autora dr Zvonka Makovića rezultat je višegodišnje međumuzejske saradnje Moderne galerije i Umetničkog paviljona iz Zagreba i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u okviru koje je nedavno u Zagrebu otvorena izložba “Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne” u Umetničkom paviljonu.

Zagrebačka izložba predstavlja izbor od 68 ostvarenja 11 autora iz zagrebačke Moderne galerije koji prati genezu i razvoj hrvatskog modernizma u prve tri decenije 20. veka.

Mada je Miroslav Kraljević živeo kratko (1885-1913), svojim slikarstvom je označio početak novog razdoblja hrvatske umetnosti približivši je matičnoj liniji evropskog, posebno francuskog modernizma. Među njegovim sledbenicima su stvaraoci značajni i za srpsku umetnost, poput Save Šumanovića i Petra Dobrovića, slikara čija se remek-dela nalaze u stalnoj postavci Spomen-zbirke Beljanskog, аli i hrvatskih autora, poput Ljube Babića, Vilka Gecana, Milana Steinera, Zlatka Šuletnića, Milivoja Uzelca i drugih.

Takođe, Kraljević je bio savremenik srpske slikarke Nadežde Petrović, sa kojom se i družio u Parizu.



Izložba u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog biće upotpunjena nizom edukativnih programa, uključujući stručna tumačenja postavke, predavanja, filmske projekcije, koncerte, kreativne radionice i sl.

Autori tekstova u katalogu su dr Zvonko Maković i dr Jasna Jovanov, direktorka Spomen-zbirke Beljanskog, a kustosi Milica Orlović Čobanov i Jasmina Jakšić Subić.



Projekat međumuzejske saradnje, čiji su rezultat izložbe “Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne” i “Miroslav Kraljević i sledbenici” vođen je idejom o komparativnom sagledavanju glavnog toka jugoslovenskog modernizma u periodu između dva svetska rata.

Deo kolekcije Pavla Beljanskog (1896-1965), diplomate i kolekcionara koji je sakupio najcelovitiju zbirku nacionalne umetnosti prve polovine 20. veka, prvi put je prikazan van Srbije na izložbi u Zagrebu, koja obuhvata 84 eksponata 30 umetnika. Neke od izloženih slika zagrebačka publika imala je priliku da vidi na različitim izložbama između dva svetska rata ili neposredno posle Drugog svetskog rata, dok su joj pojedina dela poznata samo po reprodukcijama.

Realizaciju projekta podržala su ministarstva kulture Srbije i Hrvatske, Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vojvodine, Ministarstvo spoljnih poslova Hrvatske, Gradski ured za obrazovanje, kulturu i sport Zagreba, Hrvatska kuća i Nacionalni komitet ICOM-a Srbije.

Radno vreme Spomen-zbirke Pavla Beljanskog biće promenjeno tokom trajanja izložbe, koja će biti otvorena do 21. februara 2016. (postavka se može razgledati od srede do nedelje od 11 do 19 časova, četvrtkom od 14 do 22 časa).

(SEEcult.org)

Novi rok za MSUB – leto 2016.



Muzej savremene umetnosti u Beogradu, čije je otvaranje bilo najavljeno za 50-godišnjicu u oktobru, mogao bi da bude završen do leta 2016. godine, najavio je v.d. direktor Slobodan Nakarada.

Nakarada je rekao u intervjuu “Politici” da bi tender za izvođača radova rekonstrukcije MSUB trebalo da bude raspisan u januaru, nakon što je 17. novembra okončana pravna peripetija oko prethodnog tendera koji je obustavljen.

Prema rečima Nakarade, obnova zgrade MSUB na Ušću najverovatnije bi bila završena na leto 2016.

Nakarada je rekao da sredstva za rekonstrukciju MSUB-a, koja su bila opredeljena za 2015. godinu, neće biti ugrožena, zahvaljujući tome što je to projekat od kapitalnog značaja.

Biće moguće povući 975,8 miliona dinara u celosti u narednoj godini, iako je bilo predviđeno da se to učini najkasnije do 31. decembra ove godine, rekao je Nakarada, koji je u oktobru najavio bio da bi MSUB mogao da bude otvoren na proleće 2016. godine, pod uslovom da uspe novi tender, odnosno da ne bude žalbi na njegovu obustavu.

“Ako bi krenuli da raspisujemo novi tender u decembru, to bi značilo da bismo do kraja ove godine morali da iskoristimo sve te pare, što je nemoguće. Deo papirologije ćemo pripremiti do kraja godine da bismo potpuno čisti dočekali januar”, dodao je Nakarada, koji je izbegao da objasni šta se zapravo dogodilo u prethodnom tenderskom procesu, budući da je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac podržao odluku Upravnog odbora MSUB-a da smeni direktora Jovana Despotovića i optužio ga da je oštetio Muzej i da je tenderska komisija koju je imenovao favorizovala ponuđača koji je bio najskuplji. Despotović je, sa druge strane, tvrdio da se Tasovac mešao u rad tenderske komisije i favorizovao najjeftinijeg ponuđača.

"Mislim da ne bi trebalo da to komentarišem. Iz prostog razloga što je Muzej, zajedno sa Ministarstvom kulture, podneo krivičnu prijavu protiv onih za koje smo smatrali da je to potrebno i time smo rekli naš stav. To sada istražuju oni koji bi to trebalo da istraže. Jedino što znam jeste da ceo taj proces državu puno košta, da Muzej mora da plati užasno visoke kazne zbog nečega što je moglo da se izbegne”, rekao je Nakarada.

Prema njegovim rečima, sistem kako je tender funkcionisao bio je neispravan, Despotović nije bio menadžerski sposoban da taj posao iznese i više je naneo štete nego dobra. Nakarada je ponovio i da pritom ne osporava kvalitete Despotovića kao istoričara umetnosti. “Na tome ću se zaustaviti”, dodao je.

Upitan zašto za vreme mandata prethodnog direktora Vladislava Šćepanovića (od juna 2013. do juna 2014, kada je smenjen), Ministarstvo kulture nije opredelilo sredstva i dalo zeleno svetlo za tender, Nakarada je rekao da je veoma “nesrećan što je Muzej u jednom trenutku postao moneta za potkusurivanje na političkom nivou”.

“Mislim da je Šćepanović uleteo u situaciju kada su smenjivali Branislavu Dimitrijević, ne zato što je bila nesposobna, već zato što nije bila politički podobna. Njegovim imenovanjem za v.d. urađen je, donekle, presedan jer je za direktora imenovan prvi put čovek koji je umetnik, a ne istoričar umetnosti. Politički aspekt dodatno je obojio njegovo imenovanje, pri čemu je i on u jednom trenutku izgleda postao nepodoban. Moram da kažem da je sa njim bilo moguće dobro funkcionisati i, da je postojala volja, mogli smo tada da završimo mnogo toga. O razlozima koji su doveli do toga da te volje nije bilo nije na meni da govorim. Kada smo otvarali postavku Gotfrida Helnvajna, pozvao sam sve bivše direktore da dođu. Šćepanović me je prijatno iznenadio što je došao, to što ostali nisu – govori o njima”, rekao je Nakarada.

Nakarada je rekao da se mesecima čekalo da se okonča prethodna tenderska procedura, budući da se firma “Jedinstvo”, jedan učesnika na tenderu, žalila na odluku da se on poništi. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki tu žalbu je odbacila.

Nakarada nije isključio mogućnost da se na novi tender jave firme koje su učestvovale i na poništenom (Jedinstvo, Modulor i Termoinženjering), a naglasio je da je upravo zato važno imenovati maksimalno profesionalnu i nezavisnu komisiju.

“Uvek postoji šansa da se oni jave, da naprave konzorcijum, angažuju podizvođače i pokušaju da odgovore na naše uslove. Naše je da im to maksimalno otežamo pooštrenim uslovima tendera, što prošli put nije urađeno”, naveo je Nakarada, dodajući da tenderska komisija tokom prethodnog procesa analizirala ogromnu dokumentaciju samo dva dana.

Prema rečima Nakarade, i atmosfera u MSUB-u se u međuvremenu drastično popravila, ali još nije zadovoljan.

“Kada sam ih okupio i rekao da smo dotakli dno, nešto se desilo. Svi smo se trgli i shvatili da postoje dve mogućnosti: ili ćemo te probleme svi zajedno da rešavamo, a nagomilavali su se od osnivanja muzeja pa do danas, ili ćemo da propadnemo. Ne bi valjalo da zbog naše nesloge, između ostalog, u jednom trenutku našu zgradu pretvore u nešto drugo. Da li se kajem? Da, vrlo često, maltene svaki dan, ali sam uporan i neću odustati. Oformio sam dobar tim koji smatra da je publika, pogotovo mlađa, zaslužila da konačno vidi sve što godinama čuvamo u depoima”, rekao je Nakarada.

Iako je rekao da se konačno nazire svetlo na kraju tunela, ali i da je u Srbiji vrlo nezahvalno dati bilo kakvu procenu, Nakarada je izrazio i uverenje da rekonstrukcija MSUB-a “može da se desi”, jer ovoga puta zaista postoji volja.

“U to sam ubeđen. Ne zato što želim da se ulagujem ministarstvu, već zato što, kao čovek iz kuće, mogu da kažem da nikada do sada nismo nečemu bili ovako zajedno posvećeni. Svesni smo svih posledica ako to ne uradimo”, dodao je Nakarada.

MSUB je zatvoren 2007. godine za javnost, a 50. rođendan dočekao je 20. oktobra uz protest više od 500 građana, okupljenih na inicijativu Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), koji su negodovali zbog dugogodišnjeg odlaganja rekonstrukcije te najznačajnije institucije savremene vizuelne umetnosti u Srbiji i zatražili odgovornost svih ministara i direktora MSUB-a koji su svojim činjenjem i nečinjenjem prouzrokovali takvo stanje.

*Hronologija obećanja u vezi sa rekonstrukcijom MSUB-a
http://www.seecult.org/vest/pola-veka-postojanja-skoro-decenija-obecanja

Kroz talase feminizma



Festival feminističke kulture i akcije BeFem nudi 5. i 6. decembra u Kulturnom centru Grad u Beogradu raznovrstan program koji će obeležiti teme izbegličke krize, diskriminacije u svetu rada, surogat majčinstvu, delovanju feminističkih političkih partija, kreativnom vaspitanju dece...

Program sedmog BeFem-a će publiku zabaviti, ali i poslati još jednom jasnu političku poruku protiv patrijarhata, homo(trans)fobije, nacionalizma, fašizma, retradicionalizacije i bilo kojeg drugog oblika konzervativizma.

BeFem nudi seriju tribina, diskusija, umetničkih radionica, filmskog, muzičkog i plesnog programa, a počinje panelom “Ko ima pravo na feminizam”, koji ima za cilj da pokrene razgovor o naizgled bazičnom, a u stvari neizbežnom pitanju o/u feminizmu.

“Raspakovaćemo nasleđe prošlih, da bismo bile spremnije za predstojeće borbe. Krenućemo introspektivno: ko, gde, kada i kako ima pravo na feminizam, a završiti… ko će to znati”, navele su organizatorke.

Program obuhvata i razgovore s fudbalerkama, kozarkama, plesnim divama, političarkama, teoretičarkama, vamp ženama, umetnicama i “svim drugim identitetima koje posetiteljke/oci festivala sa sobom ponesu”.

“Sve zajedno se moramo beskompromisno boriti protiv neravnopravnosti. Nema stabilnog tla i zato ponesite surf daske kojima ćemo seći talase patrijarhata i svih mu nuspojava, kapitalističke eksploatacije rada i tela, fašizacije političkih i drugih društvenih praksi”, poruka je sedmog BeFem-a.

Posebna pažnja biće posvećena izbegličkoj krizi.

Kako su na izbegličku krizu reagovale vlasti zemalja EU i zemalja na spoljašnjem obodu EU, a kako profesionalizovane mejnstrim organizacije koje se bave izbegličkim pitanjem – jedno je od pitanja na koja će pokušati da odgovori BeFem kroz iskustva aktivista i aktivistkinja koji svakodnevno rade u izbegličkim kampovima.

Festival će obeležiti i debata o mogućnosti delovanja feminističkih političkih partija, a iskustvo u tom pogledu preneće političarke iz Švedske (partija Feministička inicijativa F!) koje su osvojile mesto u Evropskom parlamentu i ušle u skupštine 13 opština u Švedskoj.

Među temama sedmog BeFem-a je i vaspitanje dece, a kroz interaktivno predavanje biće predstavljene kreativne tehnike u vaspitanju deteta koje nisu bazirane na poštovanju postojećih normi o tome kako se odgajaju devojčice, a kako dečaci.

Za razigravanje tela pripremljena je radionica modernog i uličnog plesa, a u večernjim časovima muzički program (S-Pichka, Performans/ Soviet Baby/; Girls Taking Power Back: Replicunts; DADA Selectah - Special Funky House Edition).

BeFem ima za cilj da promoviše feminizam u regionu, da poveže feministkinje i feministe na internacionalnom nivou, kao i da uključi što više novih i mladih osoba koje žele da učestvuju u menjanju društva u kome živimo. Nastao je kao rezultat saradnje feministkinja iz Srbije i Švedske, a danas festival okuplja učesnice/ke iz mnogih zemalja u regionu i svetu.

Učesnice i gošće/sti festivala iz celog sveta su politički oštre, kreativne u odnošenju prema normama, duhovite i spremne za zabavu.

Prošle godine BeFem je za dva dana posetilo više od hiljadu ljudi.

Ulaz je besplatan.

Festivalski sajt je befem.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Beograd zahvalan Todosijeviću



Dragoljub Raša Todosijević, jedan od međunarodno najuglednijih savremenih umetnika iz Srbije, nedavno je ostao bez ateljea na Starom sajmištu u Beogradu. Tim povodom, Todosijević govori u intervjuu za SEEcult.org o situaciji u umetnosti nekad i sad, kulturnoj politici, umetničkom obrazovanju, nepostojanju sistema vrednosti i interesovanja za umetnost, te o šansama mladih umetnika, kojima savetuje da odu negde van. Smatra da vlastima ne treba kultura, jer okuplja brojčano malu populaciju koja je u smislu glasačke mašine bezvredna.

- Nedavno ste napunili 70 godina i, s obzirom na Vaš značaj na umetničkoj sceni u Srbiji i na međunarodnoj nivou, to bi trebalo da bude povod za neku veliku izložbu ili bar za monografiju ili neki drugi vid obeležavanja jubileja. Međutim, ostali ste i bez ateljea na Starom sajmištu?

R.T: Tačno, 2. septembra sam napunio 70 godina, što dođe negde oko 50 godina rada, pa i više, jer sam bio jako talentovan kao mlad i krenuo sam rano… Znajući kakva je situacija ovde, kakav je odnos prema modernim stvarima, naravno da nisam očekivao bilo kakvo pominjanje u medijima ili izložbu, pogotovu sad kad ne rade muzeji, a drugo, svaka veća stvar zahteva dosta novca, a ovde se teško daje novac za neke veće poduhvate. Štaviše, po okolnim zemljama sam dobijao pozive za retrospektivu koje nisam odbio, ali sam nekako izmakao, jer sam znao da bi to za mene bio veliki poduhvat sa mnogo obaveza, sa puno organizacije, što samo po sebi podrazumeva i veliku količinu novca. Retrospektive nisu nešto što možete za deset dana da spetljate, pokupite po kući radove i jednostavno ih okačite. Potreban je sistemski rad - od kataloga, dokumentacije, arhivskog materijala itd. Drugo, ja sam čak dobio i nagradu na 54. Bijenalu u Veneciji za najbolji paviljon u selekciji mahom istočnoevropskih zemalja, što je Srbija čekala čitavih sto godina, ali i to je prošlo tek tako, sa jednom malom svečanošću i odjedared palo u zaborav.

- Šta se desilo sa Vašim ateljeom?

R.T: Sa mojim bivšim ateljeom, bolje rečeno. Evo kako stvari stoje. Nekada davno Staro sajmište je bilo prvo neka vrsta omladinskog štaba za izgradnju Novog Beograda. Nakon toga je Moša Pijade sa još nekim umetnicima, Mićom Popovićem i još nekim, rekao da Staro sajmište, uključujući i kulu, ne bi bilo loše da se da umetnicima. I tako je i bilo. Stvoren je jedan sistem - u jednu ruku jednostavan, u drugu dosta komplikovan, da Udruženje likovnih umetnika napravi listu prioriteta prema broju bodova - ko ima više izložbi, aktivnosti… i da mu se dodeli atelje. Ja sam na atelje čekao 30 godina. To je vrlo zanimljiv podatak, i na kraju sam ga dobio.

Sistem je jednostavan, prvo ULUS predloži, onda se to pošalje Skupštini grada, onda Skupština dodeljuje ateljee koji su tog trenutka prazni, u koje može čovek da se useli. Međutim, jednog dana je neko iz Skupštine grada ceo taj posao formalizovao ili je to eufemizam za nešto drugo, da sledeća instanca bude Poslovni prostor. Tako je relacija išla: ULUS - Skupština grada - Poslovni prostor.

Ja sam napravio ugovor s Poslovnim prostorom ne obraćajući pažnju da u dnu postoji formulacija koja glasi da svaka od ugovornih strana ima pravo da raskine ugovor. Mislio sam - dobiješ atelje, koristiš ga do kraja života i kad umreš - dođe drugi umetnik. Začudo, ja sam se uselio u atelje Zorana Petrovića koji je meni bio profesor na Akademiji i verovatno se vrteo u grobu kada je doznao to. Dobro, na stranu šalu. Ali, jednog dana počinje po gradu da se vrti priča kako bi Staro sajmište, koje se nalazi u centru grada, a zapušteno je do te mere da se nije obnavljalo od Drugog svetskog rata, moglo da bude pretvoreno u memorijalni centar žrtvama logora koji je tu faktički bio. Logor je srušen odmah posle rata, to je sasvim jasno. Tu su bile barake, administrativni centar - zgrade od čvrstog materijala su ostale kao neka vrsta administracije za policijske potrebe, tako da od onog pravog logora nema ništa.

Kada sam došao da prvi put vidim atelje koji sam dobio, to je bio pravi horor, zgrada za snimanje naučno-fantastičnog filma – “Deseti putnik” iz prošlog vremena. Neodržavano, aljkavo u poluruševnom stanju, ali u zgradi arhitektonski izuzetno modernističkoj, dobro građenoj. Mogla je da posluži. Ja sam tu dobio jedan veliki atelje i tako je krenulo. Međutim, kada je po gradu počela da se valja priča o memorijalnom centru, jednog trenutka je došlo do toga da je Poslovni prostor hteo da očisti tu kulu od stanara i da verovatno na tom mestu počne neka rekonstrukcija cele zgrade i da se napravi memorijalni centar žrtvama nacističkog logora.

Naravno, ponuđen mi je atelje od 20 kvadrata negde na Novom Beogradu. To je bila napuštena bakalnica koja bi istog trenutka kad bih ja ušao bila preimenovana u poslovni prostor, a ne u atelje, što znači da bi bila veća kirija, da bih morao preko cele godine da plaćam grejanje, za 23 kvadratnih metara, toalet i izlog. Rekao sam da je to besmislica. Odbio sam i to je sve.

Međutim, neki umetnici su pristali, što je njihova lična odluka u koju neću da se mešam, ali na taj nagli i dosta nepristojan način proterivanja umetnika niko u gradu, počev od samog ULUS-a, preko medija, do ljudi iz kulture - niko nije mrdnuo repom da bi bilo šta rekao u ime zaštite ljudi koji su jednostavno proterani odatle.

Neko će reći - nisu proterani, nešto im je nuđeno u zamenu. Ali, to je kao kad date džak krompira, a za to dobijete šaku oraha. Ja na to nisam hteo da pristanem.

Apsolutno ne znam ko je to iz Skupštine grada jednog dana pre trideset i nešto godina predao Poslovnom prostoru na upravljanje ceo taj kompleks. Zašto je to urađeno? Jedan deo umetnika do tada nije plaćao nikakve kirije, osim vodu, struju itd. I to sa ateljeom se dugo razvlačilo iz prostog razloga što je bila živa gospođa Olga Jevrić koja, kad je otišla u večna lovišta, jer otišla je jedna tako ugledna ličnost za ove prostore, rekli su - eto lepog li trenutka da ovu boraniju izbacimo. To je to.

- Vi sad praktično nemate atelje?

R.T: Ovog trenutka ga nemam, ali nije samo to što nemam atelje, nego sva moja dokumentacija, arhiva, veliki broj umetničkih dela, posebno onih glomaznijih, sve je to rasuto na stotinu mesta tako da, kada bi se jednog trenutka ponovo pravila neka retrospektiva ili ozbiljnija izložba, to bi bilo jako teško. A i ja nemam baš neki entuzijazam da ovog trenutka pravim tako nešto. Stvarno me ne zanima, jer to je gubljenje mog ličnog vremena i gubljenje ličnog novca, a ja ne bih hteo u Srbiji da gubim ni vreme ni novac.

- Nedavno ste rekli da situacija u umetnosti u Srbiji tera suze na oči. Kada se osvrnete na protekle decenije i uporedite situaciju nekada i sada, možete li reći kada je bilo bolje ili najbolje?

R.T: Za jedan određeni sloj ljudi, a oni su stariji, mnogi su pokojni, ili je to samo refleks tog vremena, mislilo se da su početak i sredina 60-ih bile zlatno doba za kulturu. Adminsitracija je brže odlučivala itd. Ali, naravno, to je bilo za jedan sloj ljudi koji su bili u atmosferi jednog socijalističkog modernizma, s primesama ostataka, repova Pariske škole. To je vreme koje je stvarno pogodovalo atmosferi socijalizma, a ne mladim avangardnim umetnicima koji su hteli druge stvari. Ne samo pitanje medija, pogleda na umetnost, nego i pitanje autoriteta, pogleda na stvari, posebno povezanost sa 1968. godinom, kada je bunt protiv svega bio. I naravno, taj bunt je propao, nije uspeo. Neka majka svih odluka, to je bilo 70-ih kada smo počeli da radimo u Studentskom kulturnom centru i kada smo rekli - ovo što smo zatekli nije dobro, ne vodi ničemu, mi imamo nove ideje… To je bila granična linija, majka svih odluka. E, onda je to izazvalo animozitete kod dobro prihvaćenih klasičnih umetnika koji su govorili da su to budalaštine, da ti novi mediji nisu ništa, da su performansi cikuzantsko zezanje, i da ne nabrajam sve te sulude komentare... Centar svih tih događanja, mada je centar pogrešna upotreba reči jer je u pitanju bila margina, bili su SKC, Tribina mladih u Novom Sadu, studentski centri u Zagrebu i Ljubljani, nekoliko ljudi u Subotici… To su mesta na kojiima su mladi ljudi, daleko izvan kulturne, policijske ili političke kontrole, bili i radili neku umetnost. Ako bismo sada na sto postavili karte, u jednom istorijskom pasijansu, sa jako oštrim kriterijumima, videli bismo da su ti punktovi dali najbolje umetnike koji su danas u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji, dominantne ličnosti i da su oni, bez obzira na okolnosti (u Srbiji), na ovaj ili onaj način stekli međunarodnu karijeru, međunarodni ugled kakav prethodne generacije i uz podršku države nisu uspele.

Govorim o tome kao da je nekad bilo lepo i krasno. Meni ta vremena nisu bila ni lepa, ni krasna. Ja sam 30 godina, to sam pomenuo, morao da čekam atelje, jer su mislili da se bavim glupostima itd. Moja jedina zabluda, a to uvek priznajem, jeste da će korak po korak doći do liberalizacije i da moje trpljenje u neprijatnim i neprijateljskim okolnostima neće dugo trajati i da će, eto, proći deset godina, pa će ljudima da dođe iz dupeta u glavu i shvatiće da to nešto vredi. Nažalost, to se nije desilo ni sada, posle 40 ili 50 godina. I pored našeg međunarodnog uspeha, u stvari više ugleda nego uspeha, a ne govorim samo o Marini Abramović, nego i o drugim umetnicima, ovde je to isto jedna stigma. Tako da se u Srbiji vraća retrogradni proces i dekadencija, mada ne - dekadencija je jedna šarmantna stvar, a ovo je propadanje, povratak u prošlost, anahronizam itd. A o novcu, o njemu neću ni da pričam.

- Koliko je ipak pitanje novca važno? I rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja traju godinama… Možda nije u pitanju samo neshvatanje značaja savremene umetnosti, već odnos prema umetnosti uopšte?

R.T: Mislim da ste 90 posto u pravu. Ali, ja ne bih kukao i plakao zato što eto ne rade muzeji - nema se para da se obnovi i MSU, a naravno i Narodni muzej, koji je konstitutivna institucija jedne države, već je pitanje cele atmosfere. Ako je država ta u čijim su rukama odluke o rekonstrukcijama te dve velike ustanove, ali šta se događa sa gradom, šta se događa sa ljudima koji su takođe nezainteresovani za umetnost. Ne govorim samo o birokratiji i političkim odlukama, nego i o atmosferi – ljudi su se isto vratili unazad i kupuju koještarije za sitne novce ili su se prebacili na neku vrstu pseudoreligiozne umetnosti.

Stalno je fokus na tome da nema para, država ne da novca za rekonstrukciju te dve važne institucije, koje su stvarno ustanove od krunskog značaja za našu kulturu, ali to je u šakama administracije, države. Šta je sa ostalima? I na privatnom nivou, od galerija, preko trgovaca, kolekcionara itd. I tu se desio retrogradni proces odbijanja od percepcije avangarde i vraćanje na neke tzv. zlatne 60-te godine. Stvarno je to sramota. To je sramota monumentalnih razmera to što se razvlače, i to se nonšalantno razvlače te rekonstrukcije. Biće para, pa biće do sledeće godine, evo kladim se, stavim sat, hajde po hiljadarku da će sledeće godine biti gotovo... To je takav jedan bezobrazluk i sramota monumentalnih razmera, koja se ne događa ni u mnogo siromašnijim zemljama.

S druge strane, morate da budete uvereni u jednu štetu, a to je da u Srbiji, a i prethodno u celoj Jugoslaviji, nikada nisu postojale ustanove, galerije, muzeji, koji bi se bavili međunarodnim kulturnim odnosima. Vi ni u Srbiji, a ni u Jugoslaviji, niste imali nijednu galeriju, nijedan muzej sa međunarodnom kolekcijom. MSU Beograd se vadi činjenicom raspada Jugoslavije. Lepe li zgode, pošto se raspala Jugoslavija, a mi, koji smo sticajem okolnosti bili glavni grad, pa smo mogli da imamo najbolja dela umetnika iz cele Jugoslavije, neka MSU bude muzej u neformalnom smislu muzej raskomadane Jugoslavije. Dok su drugi muzeji, novi MSU u Zagrebu i novi MSU u Ljubljani, rekli - ok, mi ćemo da skupljamo naravno i naše umetnike, ali i umetnike iz bivše Jugoslavije, ali ćemo u svojim kolekcijama i izlagačkim prostorima u trajnom obliku držati i ljude sa međunarodne scene. Umentost nije jendosmerna ulica, pa ćemo mi pod mišku da nosimo naše umetnike i da ih nutkamo kojekuda po svetu. Kultura je dvosmerna stvar. Ako ti ne prihvataš umetnike iz inostranstva, zašto bi neko dolazio? Imali smo one Uneskove putujuće izložbe, koje krenu od Pakistana, preko Filipina, od Filipina do Novog zelanda, od Novog Zelanda donde… pa eto prođe i kroz Beograd. Ovde je dobro što je sada ova izložba Gotfrida Helnvajna u Salonu MSU, gde mi razgovaramo, dobro je da prvi put jedan austrijsko-irsko-nemački umetnik izlaže, i to je jedan lep gest. Ali, pitam se da li bi neko rekao; “OK, lepo je što je umetnik izlagao, ali da li bismo mogli da imamo jedno delo tog umetnika za našu kolekciju?” Pa, ne bi, jer to niko neće da kupi. Prvo, nemaju toliko para, a drugo nemaju ni zanimanja. Mi bismo svi da idemo vani i da se tamo očešemo za neke novce, ali mi da damo novac za nekog stranog umetnika - to ne.

- Austrijski kulturni forum i drugi strani kulturni centri podržavaju izložbe svojih umetnika u stranim zemljama, a kod nas se i u Kulturnom centru Srbije u Parizu dešavaju neprimereni događaji. Da li je to samo stvar kulturne politike?

R.T: Ja mislim da to nije kulturna politika, to je stvar mentaliteta i to je stanje stvari, strah od nečeg spolja. Šta će nam to kog varga, da nam smeta u našoj mirnoj barici. To je pitanje. Nije pitanje samo političke, kulturne strategije, nego nevoljnost cele kulturne javnosti. Možete da imate američke filmove, možete da prevodite knjige, možete muziku - toga ima, to donosi neke novce, prodaju se CD-i, filmovi se prikazuju u bioskopima, ide se na koncerte… Kada je reč o vizuelnoj umetnosti, tu je jednostavno stavljena blokada.

- U celom sistemu umetnosti koji bi trebalo da funkcioniše u rasponu od umetnika, preko galerista, muzeja i kolekcionara, do medija i publike, da li možete da kažete, na osnovu iskustva izlaganja i odnosa prema vama u drugim zemljama u kojima ste izlagali, da li u Srbiji uopšte postoji i funkcioniše sistem umetnosti ili svako u tom lancu gleda samo neke uže, svoje interese?

R.T: Sve velike zemlje Francuska, Britanija, Nemačka, delimično Italija, SAD, svi njihovi muzeji su međunarodne zbirke. Oni imaju i neke muzeje koji se tiču samo, recimo, američke umetnosti. Dok su MoMA, Metropoliten… međunarodni. Isto se događa i u Nemačkoj. Ako odete u Berlin, svi veliki muzeji i sve privatne kolekcije pretvorene u muzeje su međunarodnog tipa. Štaviše, po akademima, školama, institucijama, rade profesori koji su međunarodni umetnici, međunarodna elita. Italijani, Španci, Grci… Kod nas čak ni toga nema. S druge strane, jedno vreme sam živeo u Švedskoj, vrlo kratko, i u to vreme direktor Muzeja moderne umetnosti (Moderna Museet), glavne institucije u Švedskoj, bio je Britanac Dejvid Eliot (David Elliott). Sada zamislite da naš MSU vode, recimo, jedan Ukrajinac, ili Hrvat, ili Italijan. To je neshvatljivo. I to nije pitanje samo Srbije, nego i drugih zemalja bivše Jugoslavije. I oni imaju veliki otpor. Sećam se, bili smo na izložbi “Aspekti/pozicije” u Muzeju moderne umetnosti u Beču, koja je zahvatala period od oko 1945. pa do recimo 1975. godine, nemojte me držati za reč, sa radovima umetnika koji su živeli u Austriji, Poljskoj, Italiji, bivšoj Jugoslaviji, Rumuniji… Napravili su monumentalnu izložbu koja je potom putovala… Direktor tog muzeja savremene umetnosti u Beču bio je Mađar Loran Heđi (Lóránd Hegyi), koji je kasnije postao direktor Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu. Tako da i dan danas, za stalno je ustanovljen međunarodni bord koji operiše sistemom izbora direktora. Naravno, za svaki konkurs za direktorsko mesto raspisuju međunarodni konkurs.

- To otvara pitanje kriterijuma i postojanja sistema vrednosti naspram prakse koja se svodi na partijska imenovanja i interese?

R.T: Da se razumemo i kada je Dejvid Eliot postao direktor Muzeja moderne u Švedskoj, naravno da je lokalna socijalistička elita, koja je izlagala sve i svašta u tom muzeju, rekla da neće tog stranca. Ali, rekao im je - ili ćemo da napravimo muzej sa međunarodnim ugledom ili ćete da ostanete periferni severnjački muzej. Jer su tu, kao po nekoj ulusovskoj listi, izlagali svi koji su digli četkicu u Švedskoj. On je napravio veliki, značajan muzej. Eto, to je razlika u pristupu. Iako je Švedska bila zemlja koja je dosta držala do te neke administracije i potenciranja lokalnih umetnika, ipak je prevladao mozak da Muzej moderne umetnosti treba da bude muzej s međunarodnom kolekcijom. Naravno, ima i švedskih umetnika u tom muzeju. Ljudi su se bunili protiv toga, a on je rekao - ili ćete imati dobar muzej ili ja odoh, a vi terajte sanke…

- Često kritikujete i sistem umetničkog obrazovanja i pišete o tom i o mnogim drugim problemima umetnosti i na društvenim mrežama. Da li ste dobijali pozive da držite predavanja na nekom od umetničkih fakulteta u Beogradu?

R.T: Ne, nisam. Jedini moj razlog da budem aktivan na društvenim mrežama je čisto egoistične prirode, jer su ovde za mene mediji bili zatvoreni. Jedino mesto je bilo da preko interneta prikažem šta radim, kakvi su ti moji radovi, da kažem šta mislim, šta pišem, šta planiram da uradim… Ne, ovde me niko nikad nije zvao na neka predavanja kontinuirano. Ne govorim o tome da me pozove neki prijatelj da u Murtinici održim predavanje, i to ja odradim. Kontinuirano - ne. Jedno vreme sam predavao u SAD, u San Francisku u Kaliforniji, tamo sam bio gostujući profesor i to je bila potpuno normalna stvar. To je Berkli (univerzitet) angažovao Institut moderne umetnosti da ja tamo budem i držim predavanja. Eto, zove vas vrh vrhova, jer iznad njega nema kriterijuma, sem plavog neba, ali ovde toga nema. Štaviše, mislim da sam bio i nepoželjna ličnost za naše kulturne institucije kao što je Akademija. Ja sam jedan od retkih koji nikada nije mogao da ide ni na postdiplomske studije. To je jedan primer tog drskog ponašanja. A onog trenutka kada ne možeš da završiš poslediplomske studije, ti ne možeš ni posle da konkurišeš za asistenta itd. To je bilo 1969. Ja se ne ljutim zbog toga… Hajde, uzmimo dve šake i pogledajmo prste i da izbrojimo koliko Srbija ima umetnika s međunarodnom reputacijom, ugledom. Hajde, recite.

- Mnogi misle da imaju taj ugled...

R.T: Ako vi živite u Patagoniji i mislite da ste internacionalni umetnik, onda grdno grešite. Ili ako ste srpski umetnik koji živi u Portugalu i mislite da ste umetnik sa međunarodnom reputacijom. Ma nije - on jednostavno živi u Portugalu, ili u Patagoniji, ili u Hondurasu, ali on nije čovek od ugleda, on samo umišlja da je sa reputacijom. Tako i mnogi naši umetnici koji žive u Parizu misle da sama ta činjenica znači da imaju međunarodnu reputaciju. Pa to je smešno do suza.

- Šta biste preporučili sada nekom mladom umetniku za koga mislite da je talentovan? Šta bi trebalo da radi da bi se probio na sceni?

R.T: Šta bi trebalo da radi? Treba da pobegne iz Srbije. Nema drugog – da ode iz Srbije negde gde su ljudi tolerantni, gde može da ode u jedan muzej da vidi Klea, u drugi da vidi Bojsa, da vidi Mesopotamiju… obilje muzeja i galerija, gde može svakoga dana da vidi nešto novo, da se obrazuje… To je najviše šta umetniku treba – da vidi šta se radi i da pokuša da se upoređuje. Stari Grci su imali sto država polisa, pa su umeli da se upoređuju – Teba je ovo, Sparta je ono, Korint ovo, Atina ono... i iz tih upoređivanja su pokušavali da stvore ideal o državi – kakva bi država trebalo da bude. Gde ovde mladi čovek da ode? Kako da se obrazuje? Reći će neko - imate kompjuter, pa gledajte na Tviteru, pa idite na Pinterest ili… To je smešno. Vi kada odete u neki veliki grad, kao Berlin, vidite koliko ima muzeja, koliko se svakodnevno menja scena, koliko novih ljudi dolazi i kolika je istorijska dubina i kakve su naslage te baštine. Videćete da to umetniku treba. Umetniku ne treba da sedi ovde i kuka, da ima neke loše profesore koji nemaju pojma ni o čemu i da traži svoju sreću ovde gde nema ni dinara, da se potuca, da izlaže po provinciji i da provede život u jednom bezgraničnom sivilu i jednom animozitetu prema kulturi, a da i ne govorim prema modernoj umetnosti. Dakle, njegova jedina sreća i jedini način obrazovanja je da se dobro potkuje jeste da se suoči sa delima savremenih umetnika, ne mislim na istorijsku građu - to je da ode negde vani. Mi više nemamo ni časopise za umetnost. Kome treba časopis za umetnost? Zašto, uostalom, vlastima ne treba kultura, zašto im ne treba kulturni sloj? Zato što je to brojčano mala populacija. Da u Srbiji ima 50.000 intelektualaca - ne to je previše, neka ih ima 30.000, pa kakva su oni glasačka mašina? Nikakva. Treba negovati budale, jer su oni u većini, i to je to.

*Raša Todosijević pripada grupi umetnika koji su krajem 60-ih i početkom 70-ih godina učinili radikalni otklon od ideologije i prakse socijalističkog modernizma i uključili se u nove tokove koji su tek nastajali i na svetskoj sceni.

Rođen 1945. godine u Beogradu, Todosijević izlaže u prestižnim galerijama i muzejima širom sveta. Njegovi radovi su, između ostalog, otkupljeni za Tejt muzej u Londonu, pariski Bobur, stokholmski Muzej moderne umetnosti, MSU u Kamamotou... Todosijević je na 54. Bijenalu u Veneciji dobio Unicreditovu venecijansku nagradu za izložbu “Svetlost i tama simbola” u Paviljonu Srbije. Između ostalog, dobitnik je nagrade Artslink za 2004. godinu u Njujorku i nagrade Emili Harvi fondacije iz Njujorka 2006. godine, koja se dodeljuje umetnicima povezanim sa pokretom Fluksus. Jedan je od dobitnika nagrade 50. Okobarskog salona u Beogradu, kao i Politikine nagrade za 2009. godinu zajedno sa Marijom Dragojlović.

*Razgovor je vođen u ambijentu izložbe Gotfrida Helnvajna u Salonu MSUB

(SEEcult.org)

Ruska avangarda u Beogradu



Izložba 'Ruska avangarda u Beogradu', koja obuhvata 117 radova više od 50 umetnika, uključujući i porcelan Kazimira Malјeviča, biće otvorena 24. decembra u Muzeju istorije Jugoslavije (objekat Stari muzej).

To je prva sveobuhvatna prezentacija ruske avangarde u Srbiji, a obuhvata, između ostalog, i grafike i slike Vasilija Kandinskog, Aleksandra Rodčenka, Ivana Kljuna, Aleksandra Arhipenka, Aleksandra Vesnina, Ljubov Popove, El Lisickog i Sergeja Ejzenštajna.

Organizovana povodom obeležavanja stogodišnjice Maljevičevog “Crnog kvadrata”, remek-dela koje predstavlja revoluciju u umetnosti, izložba će sadržati i dva Maljevičeva dela primenjene umetnosti - čajnik i tanjir.

Izložba je realizovana u saradnji sa pet ruskih muzeja, kao i sa Narodnim muzejem u Beogradu, koji će predstaviti 11 radova iz ostavštine Ljubomira Micića. Ta dela su predstavljena prvi put javnosti u Beogradu još 1924. godine, na Prvoj Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti, koju je organizovao Micić, osnivač časopisa Zenit i tog osobenog avangardnog pokreta.

Među 117 radova na izložbi ruske avangarde su i slike, crteži, ilustracije za knjige, skice kostima za pozorište i film, porcelan sa propagandnim porukama i idejne nacrte arhitektonskih zdanja.

Tako raznovrstan pregled dela, kako je saopštio MIJ, daće sveobuhvatan prikaz svih pravaca koji pripadaju pokretu ruska avangarda (kubo-futurizam, neo- primitivizam, supermatizam, konstruktivizam i funkcionalizam).

Autorke izložbe, kustoskinje Ana Pahomova i Faina Balahovska, predstavljaju izbor umetničkih dela iz Ruskog državnog arhiva književnosti i umetnosti, Državnog Rostovsko-Jaroslavsko arhitektonsko-umetničkog muzeja, Ivanovskog oblasnog umetničkog muzeja, Jaroslavskog umetničkog muzeja i Državnog istorijsko-arhitektonsko, umetničko i pejzažnog muzeja Caricino.

Izložba je organizovana posredstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije, u saradnji sa Ruskim muzejsko izložbenim centrom Rosizo i Narodnim muzejom u Beogradu.

Ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac izjavio je nedavno da izložba “Ruska avangarda u Beogradu” predstavlja “kulturni događaj par ekselans” i na nivou regiona, a podsetio je da je “priča o tom događaju započeta pre više od godinu i po dana, kada je sa ruskim kolegom Vladimirom Medinskim dogovarao niz projekata” srpsko-ruske saradnje u kulturi.

Budući da je i sam živeo u Moskvi desetak godina, Tasovac je rekao da ruska avangarda ima za njega posebno značenje, jer je malo koji umetnički pravac toliko inkomporiran u svakodnevni život, između ostalog i preko dizajna i muzike.

Izložba je trebalo da bude otvorena 19. novembra, ali je odložena iz tehničkih razloga, kako je saopštio bio MIJ.

Tokom trajanja izložbe biće organizovana predavanja i stručna vođenja subotom od 13 časova, kao i avangardne večeri sredom od 18 časova (performansi, predstave, koncerti i projekcije filmova).

Izložba će biti otvorena u Starom muzeju do sredine februara 2016. godine.

(SEEcult.org)

Srbija pristupila potprogramu Mediji Kreativne Evrope



Srbija je pristupila potprogramu “Mediji” u okviru programa “Kreativna Evropa” Evropske komisije, saopštilo je 2. decembra Ministarstvo kulture i informisanja, navodeći da su time “otvorene mogućnosti za ubrzan razvoj celokupnog domaćeg audiovizuelnog i multimedijalnog sektora, ali i za uspešnije pozicioniranje organizacija i pojedinaca na međunarodnoj sceni.

Uz ranije pristupanje potprogramu “Kultura”, Srbija je ulaskom u potprogram “Mediji” zaokružila svoje učešće u programu “Kreativna Evropa” i ostvarila pristup fondu u ukupnom iznosu od 1,46 milijardi evra.

Fond potprograma “Mediji” raspolaže sa više od 800 miliona evra i namenjen je pružanju podrške audiovizuelnom i multimedijalnom sektoru, odnosno filmskoj i televizijskoj produkciji, širenju mreže bioskopa, kvalitetu filmskih festivala, razvoju video igara i profesionalnom usavršavanju pojedinaca.

Učešće u potprogramu “Mediji” uticaće i na razvoj novih profesija, porast zapošljavanja u oblasti kulture i jačanje komunikacije s novim publikama, saopštilo je Ministarstvo kulture, ističući da je to jedan od najznačajnijih evropskih fondova koji podržavaju produkciju, distribuciju i promociju igranih i dokumentarnih filmova, televizijskih drama i novih medija.

Cilj potprograma “Mediji” je razvijanje zajedničkog evropskog tržišta i podsticanje konkurentnosti evropske kulture na svetskom tržištu. Kao deo tog potprograma, stvaraoci iz Srbije će svoja dela moći da plasiraju širom sveta, navedeno je u saopštenju.

Prema podacima Deska Kreativna Evropa Srbija, veliki broj organizacija i pojedinaca iz evropskih zemalja zainteresovan je za učešće Srbije u potprogramu “Mediji”.

S obzirom na pozitivna iskustva konkurisanja u potprogramu “Kultura”, očekuje se da učešće Srbije u potprogramu “Mediji” obezbedi domaćim stvaraocima značajna finansijska sredstva i pristup novim tržištima i publikama, navelo je Ministarstvo kulture.

Srbija je u junu 2014. godine potpisala sporazum o učešću u potprogramu “Kultura" programa "Kreativna Evropa”, kao prva zemlja van EU koja je to učinila.

Prema podacima Deska Kreativna Evropa Srbija, od ulaska Srbije u program Kreativna Evropa 2014. godine (potprogram Kultura) do danas je podržano 38 projekata u koje su uključene organizacije iz Srbije. Od toga je 13 projekata u oblasti književnih prevoda (7 projekata 2014. i 6 projekata 2015), 24 projekta evropske saradnje (po 12 2014. i 2015), a jedan projekat podržan je na konkursu za evropske platforme (2015).

(SEEcult.org)

Cuca Sokić i njeno doba



Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) objavila je zbornik radova sa naučnog skupa posvećenog stogodišnjici rođenja slikarke i akademika Ljubice Cuce Sokić (1914-2009) koji kroz niz studija, referata, prikaza i saopštenja, predstavlјa značajnu dopunu saznanju o njenom stvaralaštvu, kao i o životu i radu, uticajima, vremenu, sredini, mestu, ulozi i značaju te umetnice u istorijskom kontekstu.

Naučni skup “Ljubica Cuca Sokić i njeno doba”, održan 9. decembra 2014. u SANU, bila je prilika da se, kako je istakla SANU, celokupan život i umetnički opus slikarke koja je ličnošću i delom obeležila srpsku i jugoslovensku umetnost, kao i okolnosti u kojima su se njen život i rad odvijali u okviru ovdašnje i evropske kulturne klime XX veka, sagledaju interdisciplinarno u svoj svojoj složenosti i sa više naučnih aspekata.

Promocija zbornika “Ljubica Cuca Sokić i njeno doba” biće održana 9. decembra u Galeriji SANU – na njen 101. rođendan, a govoriće akademik Milan Lojanica, sekretar Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU, prof. emeritus Irina Subotić, prof. dr Simona Čupić i doc. dr Dijana Metlić.

SANU je tokom 2014. godine obeležila vek od rođenja Cuce Sokić, koja je bila njen redovni član i redovni profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Obeležavanje tog jubileja započeto je velikom izložbom u Galeriji SANU “Ljubica Cuca Sokić 1914-2009-2014” na kojoj su od sredine marta do sredine aprila bila izložena sva dela Cuce Sokić koja su deo Umetničke zbirke SANU. U pratećem katalogu publikovana su sva izložena dela i nekoliko značajnih tekstova posvećenih njenom opusu. Ista izložba prikazana je krajem 2014. i pred novosadskom publikom u Platoneumu, galeriji Ogranka SANU.



Na inicijativu članova Odelјenja likovne i muzičke umetnosti, obeležavanje jubileja propraćeno je i izlivanjem bronzane skulpture – portreta Cuce Sokić, rad akademskog umetnika Stevana Bodnarova, čiji se original nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Skulptura je – pro memoriam – postavlјena u klupskim prostorijama SANU. Takođe, pokrenuta je inicijativa da jedna od ulica u Beogradu ponese ime Ljubice Cuce Sokić, kao i da se na zidu kuće u kojoj je umetnica stanovala postavi spomen ploča. Uz to, na Kosančićevom vencu je postavlјen bilbord posvećen danu umetnice, a na predlog SANU, Pošta Srbije izdala je jubilarnu marku u čast Cuce Sokić.

Na inicijativu porodice Gatalović, naslednika Cuce Sokić, kojoj se pridružila i Galerija SANU, pozvani su bili svi muzeji i druge ustanove kulture da se 9. decembra 2014, na rođendan umetnice, priključe obeležavanju tog jubileja svako na svoj način i onim čime raspolaže – prigodnom izložbom ili samo jednom slikom, plakatom, predavanjem, dokumentarnom emisijom…



Rođena 9. decembra 1914. u Bitolju, prilikom izbeglištva njene majke iz Beograda, Ljubica Cuca Sokić bila je jedan od osnivača grupe Desetorica 1940. godine (uz Bogdana Šuputa, Juricu Ribara, Danicu Antić, Dušana Vlajića, Nikolu Graovca, Boru Grujića, Milivoja Nikolajevića, Stojana Trumića i Aleksu Čelebonovića). Prethodno je boravila u Parizu, od 1936. do 1939. godine, kada je i izlagala sa grupom jugoslovenskih umetnika.

Prvu samostalnu izložbu u Beogradu imala je 1939. u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, godinu dana nakon što je postala članica ULUS-a.

Završila je Umetničku škola sa akademskim tečajem u Beogradu 1936. godine (kod Bete Vukanović, Ljube Ivanovića, Vase Pomorišca i Ivana Radovića), a bila je profesorka Akademije za likovne umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. godine, gde je osnovala i fond za nagrađene studente “Mali format”.

Dobitnica je niza priznanja i nagrada, među kojima je i nagrada za slikarstvo na prvom Oktobarskom salonu u Beogradu 1960, Oktobarska nagrada grada Beograda 1978. za retrospektivu u “Cvijeti” 1977, Gran pri prvog Bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti 1989, Vukova nagrada 1993. i nagrada “Politike” za likovnu umetnost za 1995. godinu, za retrospektivnu izložbu u Galeriji SANU iste godine.

Dobitnica je i Savezne nagrade FNRJ za slikarstvo 1949, Sedmojulske nagrade Srbije 1972, kao i Ordena zasluge za narod sa srebrnim zracima 1971. godine.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izbarana je 1968. a za redovnog 1978.

Njene rane radove, pored intimizma, odlikuje i dikretno zanimanje za socijalno okruženje i fizički rad, kao i egzistencijalnu otuđenost i vrstu urbane klaustrofobije. Njeno dalje likovno istraživanje bilo je posvećeno pre svega uspostavljanju ravnoteže između racionalnog, strukturalnog pristupa predmetu i sistematskog istraživanja njegovih pikturalnih vrednosti.

Osim slikarstvom, Ljubica Cuca Sokić bavila se i ilustracijom knjiga, pretežno za decu, a radila je i skice za nekoliko filmova.

(SEEcult.org)

Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi



Saradnja civilnog i javnog sektora u oblasti kulture tema je okruglog stola koji Antena Desk Kreativna Evropa Srbija organizuje 10. decembra u Novom Sadu, u saradnji sa Muzejem savremene umetnosti Vojvodine.

Cilj razgovora je utvrđivanje mogućih vidova saradnje civilnog i javnog sektora u oblasti kulture, uzimajući u obzir aktuelno ekonomsko-društveno stanje u zemlji i okruženju, posmatrano i kroz prizmu finansiranja projekata iz kulture kroz međunarodne fondove.

Među učesnicima su najavljeni pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Vojvodine Slaviša Grujić, šef Deska Kreativna Evropa Srbija i predstavnik Ministarstva kulture i informisanja Srbije Dimitrije Tadić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta Aleksandar Milosavljević i Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_ Kuda.org.

Moderator razgovora je istraživač u oblasti kulturne politike Goran Tomka, predavač na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu.

Organizatori pozivaju sve zainteresovane da prisustvuju okruglom stolu i učestvuju u razgovoru koji počinje u podne u Kino Sali MSUV-a.

(SEEcult.org)

Kultura i ekonomski uslovi



Desk Kreativna Evropa Srbija organizuje od 14. do 16. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu konferenciju “Kultura, koncepti i upravljanje promenama”, čiji je cilj da pokrene pitanja koja se tiču funkcionisanja kulture u savremenim ekonomskim uslovima, kao i da pospeši dijalog predstavnika biznisa i sektora kulture.

Da li je umetničko stvaralaštvo danas u krizi? Da li su biznis i kultura u lјubavi ili mržnji? Da li su, poput kreativnih gradova, u krizi i novi koncepti u kulturi? Kakve su podele nastale u vezi sa konceptom kreativnih industrija, i u kojoj meri one mogu da budu konstruktivne? Da li se ustanove kulture u Srbiji obraćaju preuskom krugu publike? Zašto je bitan razvoj publike i šta, u stvari, znači? Koji su argumenti za i protiv kreativnih industrija? Šta kultura može da nauči od biznis sektora, a koje poruke biznis sektoru treba da prenese? Da li se može govoriti o evropskoj kulturnoj politici u domenu savremenih umetničkih praksi i, ako da, koja su njena obeležja, o kakvoj se politici radi? Ekonomski, društveni i politički aspekti književnog prevođenja: kako se meri značaj? To su neka od pitanja koja bi trebalo da pokrene konferencija.

Kao gosti su najavljeni stručnjaci za oblast ekonomike kulture i kreativnih industrija Dominik Sago Divoro (Dominique Sagot-Duvauroux) sa Univerziteta u Anžeu i Pjer Luiđi Sako (Pier Luigi Sacco) sa ILUM univerziteta u Milanu, a glavni program čine i paneli sa domaćim učesnicima na teme: “Kultura i razvoj publike”, “Kontroverze kreativnih industrija”, “Kulturna politika i njene refleksije na savremenu umetnost” i “Književni prevodi, međunarodna saradnja, razvoj publike i tržište”.

Svakodnevno će biti organizovane prezentacije različitih modela saradnje biznis sektora i organizacija u kulturi u Srbiji, što je prilika za pokretanje diskusije o načinu daljeg razvoja strategija njihovog povezivanja.

Radionički deo čine prezentacije programa Kreativna Evropa, individualne konsultacije sa potencijalnim aplikantima, radionice fandrejzinga, menadžmenta kulturne baštine, kao i razvoja publike ustanova kulture.

Između ostalog, biće predstavljena publikacija Deska Kreativna Evropa Srbija “Razvoj publike u Srbiji” i otvorena izložba promotivnih materijala Deska, čiji su autori studenti Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu. Najavljene su i izložbe “Srce” Jovane Sudimac i “Over the rainbow” Miće Stajčića, te pitch-performans Igora Koruge “Practice what you pitch!”

Konferenciju će otvoriti ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, a nakon uvodne reči rukovodioca Deska Kreativna Evropa Srbija Dimitrija Tadića, gost iz Francuske Dominik Sago Divoro govoriće o klasterima kulture naspram kreativnih gradova iz ekonomskog ugla.

Panel “Kako biznis sektor finansira kulturu, strategije podrške” moderiraće Dejan Ubović iz Kulturnog fronta/KC Grada, a učestvovaće i Relјa Bobić (Nova iskra), Marko Milanković (kompanija Nelt), Milica Pekić (Galerija 12 Hub), Branislava Stefanović (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu), te Milosav Marinović (SMart Kolektiv).

Posebno će biti reči o kulturi i razvoju publike, uz predstavljanje publikacije Deska Kreativna Evropa Srbija, a uz moderatora Nikole Krstovića, učestvovaće direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Varagić Petrović, Beba Stanković iz Biblioteke “Ilija M. Petrović” u Požarevcu, Marko Savić iz Kodeks instituta u Beogradu, te Dajana Đedović iz Kulturnog centra “Vuk Karadžić” u Loznici.

Početak drugog dana konferencije biće u znaku predavanja italijanskog stručnjaka Pjer Luiđi Sakoa “Kultura 3.0: Izvan kreativnih industrija”, te panel diskusije “Kontroverze kreativnih industrija: između lјubavi i mržnje” koju će moderirati Dimitrije Tadić, a među učesnicima su Aleksandra Savanović (Nova iskra, Beograd), Dejan Papić (izdavačka kuća Laguna, Beograd), Vesna Tašić (ZMUC, Beograd) i Maja Miloš sa FDU u Beogradu.

Panel “Kulturna politika u Evropi i njene refleksije na umetničke prakse” moderiraće Vladimir Kopicl iz Zavoda za kulturu Vojvodine, a među učesnicima su najavljeni Nevena Daković sa FDU u Beogradu, Zoran Paunović sa Filološkog fakulteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Miroslav Karić iz Remonta – nezavisne umetničke asocijacije, te Boban Jevtić iz Filmskog centra Srbije.

U završnici drugog dana konferencije biće održan panel “Kako biznis sektor finansira kulturu, strategije podrške”, koji će moderirati Dejan Ubović (Kulturni front, Beograd), a na pitanja će odgovarati Vuk Ćuk (galerija Zvono, kompanija Radix, Beograd) i Minja Bolesnikov (Grand Motors, Novi Sad). Na istu temu govoriće i 16. decembra, u završnici konferencije, Veran Matić (B92, Beograd) i Aja Jung (Beogradski festival igre) i Andreas Graf (VIP Mobile).

Treći dan konferencije počeće panelom o književnim prevodima, međunarodnoj saradnji i razvoju publike i tržišta, uz primere projekata finansiranih od Kreativne Evrope, prevodilačke mreže Traduki i Ministarstva kulture i informisanja Srbije. Razgovor će moderirati Mladen Vesković iz Ministarstva kulture i informisanja, a među učesnicima su najavljeni Vladislav Bajac (Geopoetika, Beograd), Gojko Božović (Arhipelag, Beograd), Ana Gvozdenović (Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kralјevo), Vladimir Arsenijević (Festival Krokodil, Beograd) i Srđan Srdić (Kikinda Short, Kikinda).

U završnici će biti održan panel “Kultura i biznis ideje”, koji će moderirati Sandra Stojanović, a učestvovaće Ljudmila Stratimirović (Gradstor Design Hub, Beograd), Uroš Radenković i Jovana Hrvanović (Zanat radnja).

Uporedo će biti organizovane i konsultacije o projektnim idejama za konkurse programa Kreativna Evropa, upravlјanju projektima i konkursnim procedurama, kao i izlaganja o fandrejzovanju (Virdžinija Đeković, Tačka komunikacije, Beograd), kulturnoj baštini i finansijskoj samoodrživosti (Nikola Krstović, Muzej na otvorenom Staro selo, Sirogojno), konkurisanju na nacionalnim i evropskim fondovima (Dimitrije Tadić, Desk KE), ostvarivanju sredstava iz međunarodnih fondova (Andrej Nosov, Hartefakt), te o razvoju publike kroz prizmu strateških dokumenata (Aleksandra Đorđević, Ministarstvo kulture) iz iz ugla mladih (Milan Đorđević, Danica Bojić, Dunja Babović).

Desk Kreativna Evropa Srbija, oformljen nakon ulaska Srbije u program Kreativna Evropa u junu 2014. godine, organizovao je u aprilu ove godine i Forum Kreativne Evrope, koji je obuhvatao prezentacije i debate o projektima koji su dobili evropsku podršku, sastanke i konsultacije s profesionalcima iz kulture, prezentacije različitih izvora finansiranja u kulturi, rada stranih kulturnih centara, evropskih nagrada za arhitekturu i književnost...

Program konferencije “Kultura, koncepti i upravljanje promenama” nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU

Aktuelnost Leni Rifenštal



Predstava “Leni” o životu i delu Leni Rifenštal (Riefenstahl), sa Vladicom Milosavljević u naslovnoj ulozi, biće premijerno izvedena 12. decembra u Bitef teatru u Beogradu, a u režiji Tatjane Mandić Rigonat otvara i brojna pitanja aktuelna u današnjem vremenu: o odnosu umetnosti i propagande, novinarstva i propagande, odgovornosti i manipulativnosti umetnika i novinara, snage medija poput filma i televizije u formiranju političkih stavova gledalaca…

Dramska situacija predstave je zamišljeni susret dvoje stvarnih ljudi tokom snimanja šou programa: Leni Rifenštal i Džonija Karsona, američkog TV voditelja i komičara. Leni želi da promoviše svoju knjigu “Poslednji Nubi” i sebe rehabilutuje kao umetnika, a Karson da je suoči sa njenom prošlošću i činjenicom da je bila Hitlerov omiljeni režiser, čiji su filmovi doprineli stvaranju njegovog kulta i estetizaciji nacizma.

Multimedijalni triptih “Leni”, koji Bitef teatar realizuje u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančeva i Akademijom umetnosti Beograd, postavlja niz pitanja inspirisanih životom i delom Leni Rifenštal, kao svojevrsne paradigme lepote i zla.



Kako razlikujemo dobro i zlo kada su u pitanju istorijski procesi i političke ideje u trenutku kada se istorija događa? Da li je lepota povezana sa idejom dobra ili estetski fenomen egzistira izvan i mimo etičke komponente? Da li je svaki umetnički čin nužno i politički čin? Da li je održiva priča koju je Leni Rifenštal u godinama posle Drugog svetskog rata ponavljala – da je nju uvek zanimala isključivo lepota, harmonija? Da li tok-šou žovijalno doprinosi rehabilitaciji i afirmaciji civilizacijski neprihvatljivih stavova? Stavlja li se voditelj svesno ili nesvesno u ulogu koja je bila istorijska uloga Leni Rifenštal u odnosu na Hitlera?

Prema rečima rediteljke Tatjane Mandić Rigonat, ta i brojna druga pitanja kojima autori dramskog teksta Valerija Šulcova (Valeria Schulczová) i Roman Olekšak vešto komponuju provokativnu misaonu matricu čine projekat “Leni” za nju kao umetnika višestruko inspirativnim i polemičkim.



Uz Vladicu Milosavljević, u predstavi igraju i Goran Jevtić, Branka Petrić, Nenad Heraković i Katarina Marković.

Tatjana Mandić Rigonat je i dramaturg predstave, a izabrala je i muziku i osmislila scenski prostor.

Kostimografkinja je Nataša Šarić, dizajn tona potpisuje Zoran Jerković, filmski/video materijal Nikola Ljuca, a montažu Nataša Damnjanović.

Leni Rifenštal počela je karijeru kao plesačica i glumica u romantičnim, takozvanim "planinarskim" filmovima u kojima se veliča lepota nemačkih Alpa. Tvrdila je da nikada nije bila članica Hitlerove partije i smatrala da njeni filmovi nisu bili nacistička propaganda, već umetnost. Na proslavi 100. rođendana rekla je da može da se "izvini čak i za to što se rodila", ali "ne za to što je, na primer, snimila 'Trijumf volje' koji je dobio najveće nagrade". Posle rata i sloma nacizma, Rifenštalova se pretežno bavila fotografijom, jer je bilo nemoguće da nađe finansijera za filmove. Preminula je 2003. u 101. godini.

Prve reprize predstave "Leni" su 14. i 27. decembra.

Bitef teatar najavio je za 16. decembar i premijeru predstave “Oslobađanje gospođe Klito Mestres” (Montserrat Roig), u režiji Dragane Varagić, dok će 22. decembra premijerno biti izvedena mono-opera “Ljudski glas” Fransisa Pulanka prema istoimenom delu Žana Koktoa, u režiji Sofije Perović. Za 28. decembar najavljeno je gostovanje umetničke organizacije Albalunna iz Splita predstavom “Jean Genet: Sluškinje – paralelna ekspozicija”, u režiji Gorana Golovka.

(SEEcult.org)