Vesti iz sveta astronomije...

Galerija fotografija Danijela Reponja

http://astronomija.co.rs/fotografija/9687-galerija-fotografija-danijela-reponja

Barminov konstruktorski biro -
mesto nastanka lansirnih kompleksa u SSSR-u i Rusiji

Nijedno iole značajnije testiranje niti lansiranje u bivšem Sovjetskom Savezu a ni danas u Rusiji nije moglo ni da se zamisli bez učešća jedne moskovske kompanije kojoj je pečat dao slavni inženjer, ratni heroj i akademik, genijalni inovator V.P. Barmin. U njegove vizionarske snove spadala je i velika 12-člana modularna baza na Mesecu.




Rođeni Moskovljanin, Vladimir Pavlovič Barmin (rus. Владимир Павлович Бармин, 1909—1993), završio je tamošnji Mehaničko-mašinski institut, budući Baumanov Državni tehnički univerzitet i odmah se zaposlio kao inženjer. Radeći na kompresorima i rashladnim telima, radi usavršavanja je 1936. godine putovao i u Ameriku. Tokom Velikog otadžbinskog rata, koji je ostatak sveta zvao II svetski rat, postavljen je za glavnog konstruktora zavoda “Kompresor” (rus “Компрессор”), koji se silom prilika preorijentisao i proslavio proizvodnjom “Staljinovih orgulja”, odn. reaktivnih artiljerijskih sistema “Kaćuša”. Posle rata Barmin je postavljen na čelo specijalnog biroa za proizvodnju lansirnih kompleksa i opreme za njihov transport i postavljanje, a ulazi i u prvi Savet glavnih konstruktora koji je formiran na Koroljevljev predlog radi koordinacije radova na raketnoj tehnici. Rukovodio je proizvodnjom automatskog uređaja za uzimanje uzoraka sa Meseca i Venere. Uz pomoć jednog od njih, uzet je uzorak sa Meseca sa dubine od 2,6 metara i donet na Zemlju, a uz pomoć drugog, uzeta su tri uzorka sa različitih mesta sa Venerine površine a rezultati fizičko-hemijskih analiza poslati na Zemlju. Barminov biro je ostao zabeležen kao prvi u svetu koji je napravio detaljan projekat prve baze na Mesecu, nazvan “Zvezda”. Barmin je umro 1993. i sahranjen na Novodevičnom groblju u Moskvi.



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/istorija/2015/3/Barminov-biro.pdf
(19 strana, 3,3 MB)

https://l.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Ft.co%2FbCJ14UvElA&h=wAQHEVsdA&s=1

A P O D...

http://t.co/5sCsKYXqjd

A P O D...

http://t.co/5sCsKYXqjd

A P O D...

http://t.co/os6sYD0MJ2

A P O D...

https://l.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Ft.co%2FazV2epiLbk&h=oAQEwv5-G&s=1

A P O D...

Duh umiruće zvezde



Ovaj neobični balon koji sija poput duha zvezde iz tame svemira, nekima će delovati natprirodno i misteriozno, međutim radi se o poznatom astronomskom objektu: planetarnoj maglini, ostatku umiruće zvezde. Ovo je najbolja slika malopoznatog objekta ESO 378-1 i uslikana je na ESO-ovom Veoma velikom teleskopu u severnom Čileu.

Nadimak ove svetlucave sfere koja predstavlja planetarnu maglinu sa prečnikom od skoro četiri svetlosne godine je Južna maglina Sova (engl. Southern Owl Nebula). Njeno neformalno ime potiče od sličnosti sa "rođakom" na severnoj hemisferi - Maglina Sove. ESO 378-1[1], objekat koji se u katalozima javlja i pod imenima PN K 1-22 i PN G283.6+25.3, se nalazi u sazvežđu Hidre.

Kao i sve planetarne magline, ESO 378-1 je relativno krakoživeći fenomen koji traje nekoliko desetina hiljada godina, što je malo u poređenju sa tipičnim životnim vekom zvezda od nekoliko milijardi godina [2].

Planetarne magline se stvaraju kada umiruća zvezda izbacuje gas koji se potom širi. Iako su u svojom početnoj fazi formiranja ovi objekti veoma sjajni i intrigantni, ovi mehurovi lagano blede kako se gas koji ih sačinjava udaljava i centralna zvezda postaje zagasitija.

Da bi došlo do obrazovanja magline, ostarela zvezda mora imati masu manju od oko osam masa Sunca. Zvezde koje su masivnije će svoj život završiti na dramatični način u vidu supernova eksplozije.

Kako ove zvezde manje mase stare, počinju da gube spoljašnje slojeve gasa usled prisustva zvezdanih vetrova. Nakon što većina spoljašnjih slojeva biva oduvana, preostalo vrelo zvezdano jezgro počinje da emituje ultraljubičasto zračenje koje zatim jonizuje gas u okruženju. Jonizacija dovodi do širenja ljuske "sablasnog" gasa koji počinje da sija jarkim bojama.

Nakon što planetarna maglina izbledi, preostali zvezdani ostatak gori svoje preostalo gorivo još oko milijardu godina. Tada će ova uvezda postati sićušni - ali veoma topao i gust - beli patuljak, koji će se zatim laganohladini tokom narednih nekoliko milijardi godina. Sunce će takođe stvoriti planetarnu maglinu nekoliko milijardi godina u budućnosti i provesti svoje preostale godine kao beli patuljak.

Planetarne magline igraju krucijalnu ulogu u hemijskom obogaćivanju i evoluciji svemira. Hemijski elementi poput ugljenika i azota, kao i neki teži elementi, se stvaraju u zvezdama i vraćaju u međuzvezdanu materiju. Od ovog materijala rađaju se nove zvezde, planete i eventualno se formira i život. Odavde potiče i čuvena izjava astronoma Karla Segana: "Svi smo načinjeni od zvezdanog materijala".

Ova slika pripada ESO Cosmic Gems programu, inicijativi sa ciljem pravljenja slika interesantnih, intrigantnih i vizuelno privlačnih objekata pomoću ESO teleskopa u cilju obrazovanja i informisanja javnosti. Program koristi teleskope u vreme kada se ne mogu koristiti sa naučna istraživanja. Svi podaci koji se skupe mogu biti podobni za korišćenje u naučne svrhe i dostupni su astronomima preko ESO naučne arhive.


Planetarna maglina ESO 378-1

Ovaj neobični balon koji sija poput duha zvezde iz tame svemira, nekima će delovati natprirodno i misteriozno, međutim radi se o poznatom astronomskom objektu: planetarnoj maglini, ostatku umiruće zvezde. Ovo je najbolja slika malopoznatog objekta ESO 378-1 koju imamo i uslikana je na ESO-ovom Veoma velikom teleskopu u severnom Čileu.

Autorska prava: ESO


Pozicija planetarne magline ESO 378-1

Ova mapa pokazuje lokaciju objekata ESO 378-1 u sazvežđu Hidre. Sve zvezde se lako mogu videti golim okom na vedrom noćnom nebu. Ovaj objekat se može videti kao sasvim beld mali disk svetlosti uspomoć ne prevelikih teleskopa.
Autorska prava: ESO/IAU and Sky & Telescope


Nebo u okolini planetarne magline ESO 378-1

Ova slika prikazuje nebo u okolini objekta ESO 378-1. Ova planetarna maglina se vidi jasno u vidu plavog diska u sredini slike. Slika je napravljena uspomoć DSS2 (engl. Digitized Sky Survey 2) kataloga.

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2. Acknowledgement: Davide De Martin

http://t.co/bQQaoBUnAz

A P O D...

AKL 2015 u nekoliko priča

http://astronomija.co.rs/astronomski-kamp/9696-akl-2015-u-nekoliko-prica

http://t.co/LD2TQhyp35

A P O D...

Poplavljen Mesec - Miro Ilić

http://astronomija.co.rs/fotografija/9692-poplavljen-mesec-miro-ilic

http://t.co/E2AFwgoaHn

A P O D...

http://t.co/ELUK685XCL

A P O D...

Atmosfera Plutona

Kelsi Singer član tima NASA-ine New Horizons misije specijalizovana za geologiju i geofiziku u članku objavljenom 10. avgusta 2015. na blogu Pluto New Horizons piše o atmosferi Plutona koju napušta azot, o glečerima od azota i o tome šta snabdeva Pluton azotom?

Novi Horizonti je poslao slike Plutonove površine i atmosfere. Plutonova atmosfera je slična Zemljinoj po tome što se pretežno sastoji od azota (N). U Plutonovoj atmosferi ima ~ 98% N, dok u Zemljinoj samo ~ 78% N. Atmosfera Plutona je znatno tanja nego Zemljina. Pritisak na površini ovog planetoida je ~ 10.000 puta niži nego na Zemlji.

Molekularni azot (N2) atmosferu Plutona napušta po stopi od više stotina tona po satu. Na slikama visoke rezolucije vidi se nešto što liči na kretanje leda na površini Plutona. Led od azota bi mogao da se kreće(teče) kao glečer.

Odakle sav ovaj azot dolazi?

Jedna mogućnost su komete impaktori koje Plutonu isporučuje sav taj materijal. Komete bi mogle doneti azot na površinu i atmosferu Plutona ali da li ga isporučuju u dovoljnim količinama?
Mlada površina koja ukazuje na nedavnu geološku aktivnost tera na verovatniju predpostvku da toplota i geološka aktivnost unutar samog Plutona izbacuju azot na površinu.



Atmospheric Escape and Flowing N2 Ice Glaciers – What Resupplies Pluto’s Nitrogen? The nitrogen in Pluto’s atmosphere (in the form of N2 gas) is actually flowing away and escaping the planet at an estimated rate of hundreds of tons per hour. We also see what looks like flowing ice on Pluto’s surface in high resolution images made by New Horizons. The water ice (H2O) that we are familiar with on Earth would be completely rigid and stiff at Pluto’s surface temperatures, but ice made out of N2 would be able to flow like a glacier. So where does all of this nitrogen come from? ...Read more at:https://blogs.nasa.gov/…/atmospheric-escape-and-flowing-n2…/

Image caption and credit: Backlit by the sun, Pluto’s atmosphere rings its silhouette like a luminous halo in this image taken by NASA’s New Horizons spacecraft. Image Credit: NASA/JHUAPL/SwRI.

Perseidi 2015.

Perseidi već rade. Njihova glavna predstava jeste 12. avgusta, ali prvi od njih su se pojavili već sredinom jula. Zato se posmatračima ovih meteora uvek i sugeriše da sa posmatranjem počnu znatno ranije, dakle, već krajem jula.



Za Perseide se kaže da su postojan i pouzdan meteorski roj koji uvek nagradi strpljive posmatrače. Ove godine posebno jer nam Mesec neće smetati. Ipak nemojte očekivati previše.

Pre svega kad se kaže da se očekuje 100 meteora na sat, a tolika je tipična časovna zenitna frekvencija Perseida, to znači da ćete videti otprilike jedan meteor u minuti, ako imate sreće. Onih 100 komada se odnosi na srećnike koji posmagtraju meteore daleko od bilo kakvog svetla (i mesečine), a radijant (mesto odakle prividno meteori izviru) im je iznad glave, tj. u zenitu. Zašto je to važno? Pa ako je radijant nisko onda svetlosni zraci meteora prolaze duži put kroz atmosferu Zemlje, nego kada je radijant visoko iznad nas. A putovanjem kroz atmosferu svetlost se rasipa i do nas stižu samo najmoćniji zraci dok se ostala svetlost blokira.

Dalje, važno je i kada je pik, tj. momenat najžešće kiše meteora. Naravno da ne možemo praviti uspešno posmatranje ako je pik tokom dana, jer se sjaj meteora ne može meriti sa sjajem Sunca.

Takođe, važno je i da nebo bude vedro, ali to se podrazumeva.

Ali da se vratimo piku. Kada će on biti ove godine? To ni malo nije lako utvrditi, i na različitim sajtovima pominju se različita vremena. Na većini se samo ugrubo kaže da treba posmatrati 12. i 13. avgusta pa ko šta ulovi. Ipak, rukovodeći se podacima sa sajta Međunarodne organizaije za meteore (IMO) uzećemo da će pik biti u 12. avgusta u 18 i 39 minuta po UT, a to preračunato u naše vreme iznosi 16 sati i 39 minuta, dakle zadana. Što ne valja. A to znači da sa gledanjem iz naših krajeva treba početi što ranije, već sa prvim sumrakom.

U vreme pika Zemlja će imati blizak prolaz pored dugog traga prašine koji je kometa Swift - Tuttle ostavila u svom prlazu 1862. godine, a koji se nalazi na oko 80 000 kilometara od nas. Naime, svaki put kada kometa projezdi oko Sunca, pod uticajem Sunčevog zračenja ona pusti dugi rep prašine, a upravo to je materijal od koga nastaju meteori. Kada ta zrnca prašine upadnu u atmosferu Zemlje upale se i mi vidimo njihv dug svetlosni trag - meteor (dakle, metor je svetlosni trag).

Na kraju srećno i uspošno posmatranje. Javite nam koliko Perseida ste videli, posebno ako posmatranje obogati i neki bolid (dakleonako baš, baš sjajan meteor).

http://t.co/6AyXEgiu9Q

A P O D...

http://t.co/PH7Bd3jE4n

A P O D...

Svetlost Encelada

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/9722-svetlost-encelada

Otkrivena najmanja supermasivna crna rupa u centru galaksije

http://astronomija.co.rs/galaksije/crne-rupe/9703-otkrivena-najmanja-supermasivna-crna-rupa-u-centru-galaksije

Juno - manje od godonu dana do Jupitera!


Zemlja (levo) i Mesec (desno).

Snimak je napravila NASA-ina kosmička sonda Juno 26. avgusta 2011. sa udaljenosti od 9,66 miliona km od Zemlje.

Nakon lansiranja 5. avgusta 2011. Juno je rastojanje od Zemlje do Meseca (oko 402 000 km) prešao za manje od jednog dana. Raketa Atlas 551 koja je ponela sondu sa Zemlje predala joj je dovoljno energije da ona stigne do pojasa asteroida 2012. Tada je gravitacija Sunca povukla Juno nazad ka unutrašnjosti Sunčevog sistema. Proletanjem kroz gravitaciono polje Zemlje po principu gravitacione praćke povećana je brzina sonde kojom će ona 4. jula 2016. da stigne do Jupitera. Tom prilikom (9. oktobra2013.) je kamera sonde je snimila sliku Zemlje.

Juno je 5. juna 2015. od Zemlje bio udaljen oko 750 miliona kilometara. Radio signal od Zemlje do Juno putuje oko 41 minut. Brzina sonde je oko 36 km/s u odnosu na Zemlju i oko 10 km/s u odnosu na Sunce. Juno je od lansiranja do sada prešao 2,56 milijardi km, ili oko 17.16 AU i ima još 265 miliona km do ulaska u orbitu Jupitera.

Projekat Jupiter-Exoliner kompanije Lockheed Martin za komercijlani program NASA-e

http://astronomija.co.rs/dogaaji/9720-projekat-jupiter-exoliner-kompanije-lockheed-martin-za-komercijlani-program-nasa-e

Earth Time Lapse, International Space Station

http://astronomija.co.rs/114-tv-astronomija/tv-astronomija/9716-earth-time-lapse-international-space-station

http://t.co/TPJDibZXVA

A P O D...

Maglina oko zvezde Betelgez



Betelgezu, crvenom superdžinu u sazvežđu Orion, pripada deseto mesto po sjajnosti svih zvezda na noćnom nebu Zemlje od koje je udaljen oko 700 sg. Sa prečnikom od 900 miliona km veći je od Sunca oko 650 puta. Gotovo je veličine orbite Jupitera – oko četiri i po puta je veći od prečnika Zemljine orbite.

Pomoću VISIR instrumenta na Very Large Telescope (VLT), Južne evropske opservatorije, astronomi su videli složenu i svetlu maglinu oko zvezde Betelgez sa više detalja nego ranije. Struktura, koja podseća na plamen koji izlazi iz zvezde, širi svoj materijal u prostor.

VLT slika prikazuje okolnu maglinu, koja je znatno veća od superdžina, proteže se na 60 milijardi km od povržine zvezde – što je oko 400 puta udaljenosti Zemlje od Sunca.
Crveni superdivovi kao Betelgez predstavljaju jednu od poslednjih faza u životu masivne zvezde. U ovoj kratkotrajnoj fazi, zvezda povećava veličinu, i izbacuje materijal u prostor. Sa velikom stopom baca ogromne količine materijala u samo 10 000 godina.

Proces izbacivanja materijala iz zvezda poput Betelgeza uključuje dva fenomena. Prvi je stvaranje velikih perjanica gasa koji se širi u prostor oko zvezde. Drugi, iza perjanica gasa u atmosferi zvezde nastaju pokretni mehurovi – kao u vodi koja vri.
Maglina se ne može videti u vidljivom svetlu. Nepravilan, krompirasti oblik ukazuje na to da zvezda ne izbacuje materijal na simetričan način.
Nova merenja pokazuju da se Betelgez od 1993. smanjio za 15%.

Uzroci ove pojave mogu biti različiti. Oni koji očekuju eksploziju ove zvezde smatraju da je ovo ono poslednje skupljanje pred veliku eksploziju. Skloni pažljivom odmeravanju pojave uzrok smanjenja zapremine zvezde traže u njenoj rotaciji, nekoj lokalnoj nestabilnosti, normalnom pulsiranju pri premeštanju energije koju zvezda generiše a možda i prividu.