Vesti iz sveta astronomije...

http://t.co/39p87ie5NM

A P O D...

New Horizons: još tri dana!

http://astronomija.co.rs/misije/9635-new-horizons-jos-tri-dana

Dawn započinje drugu fazu mapiranja Ceresa

http://astronomija.co.rs/misije/9636-dawn-zapocinje-drugu-fazu-mapiranja-ceresa

http://t.co/sY8TFIKm9f

A P O D...

Kratki apdejti dve misije: „Philae“ u kontaktu; „Akatsuki“ izvela korekciju kursa

http://astronomija.co.rs/misije/9637-kratki-apdejti-dve-misije-philae-u-kontaktu-akatsuki-izvela-korekciju-kursa

http://t.co/Dunesu9bsp

A P O D...

http://t.co/U4qdDxZeSD

A P O D...

New Horizons: Istorijski susret sa Plutonom

Američki medjuplanetarni kosmički aparat New Horizons je 14. jula 2015. izjutra (po lokalnom vremenu na istočnoj obali SAD), proleteo 12 500km od površine Plutona. Misija koja je trajala više od devet godina, a čiji nas koreni vraćaju u godine s’ kraja 80-ih, postigla je planirani cilj – da istraži patuljastu planetu Pluton. Sa sobom, New Horizons nosi prah Klajda Tomba koji je otkrio Pluton. Na neki način, slavni astronom je dospeo u predvorje planete koju je prvi ugledao pre 85 godina.

Od lansiranja januara 2006, kosmička sonda je putovala 3463 dana i prevalila rastojanje koje je 32 puta dalje od udaljenosti Zemlje od Sunca (4.77 milijardi kilometara). Februara 2007, New Horizons je presekao orbitu Jupitera, a godinu dana kasnije oribut Saturna. U martu 2011. Nalazio se već dve miliajrde kilometara od Zemlje, znači sa one strane Uranove orbite, da bi avgusta 2014. presekavši orbitu Neptuna dospeo na udaljenost od preko 4 milijardi kilometara. U vreme susreta sa Plutonom, New Horizons je bio gotovo 4.5 milijardi kilometara udalejn od Zemlje. A po prolasku kroz najbližu tačku od Plutona, ovom aparatu predstoji putovanje od oko pola milijarde kilometara pre nego udje u zonu Kajperovog pojasa. Tamo se nalazi preko 100,000 objekata, od malih kameno-ledenih gromada, preko kometa i asteorida do velikih nebeskih tela koja se mogu smatrati pravim malim planetama.

Fotografije koje su do sada pristigle sa aparata New Horizons govore o dva veličanstvena sveta na rubovima prostora i vremena. Pluton – koga uprkos njegovom status “patuljaste planete” nastavljam da smatram za planetu (kakva je razlika izmedju male i velike jabuke – obe su ipak jabuke) – sa svojom prelepom nežno-narandžastom bojom izgleda tako nestvarno na fonu tamnog neba. Sa druge strane, sivo-tamni Haron, u skladu sa svojom funkcijom iz vremena antičke Grčke, ostavlja utisak hladnog, mračnog i iznad svega veoma negostoljubivog sveta.

Do sada, New Horizons je poslao samo mali deo naučnih informacija koje je prikupio tokom približavanja Plutonu i najbližeg prolaska. Fotografije i podaci sa aparata New Horizons, koji nastavlja svoje putešestvije u dubinama Kajperovog pojasa, će stizati sledećih 18 meseci. Protok je vrlo spor, svega 2 kilobajta u sekundi putuje četiri i po časa do prijemnih centara na Zemlji. Medjutim, i na osnovu primljenih podataka i snimaka naučnici već prave geografske mape Plutona, dok je uoči bliskog susreta objavbljeno da je konačno odredjena i veličina Plutona i to sa tačnošću od +/- 20km. Sa precizno odredjenih 2,370km u prečniku, ispostavilo se da je Pluton veći nego što se mislilo i time izbio na prvo mesto medju trans-Neptunovskim telima Kajperovog pojasa.

Do samo pre nekoliko dana smatralo se da je patuljasta planeta Erida sa prečnikom od 2,336km najveće nebesko telo u Kajperovom pojasu.

Pluton kao da ima dva različita lica. Deo njegovo površine na zapadu izgleda pokriven ledom od ugljen-monoksida je veoma ravan, dok se na istoku pružaju brdovite oblasti. Za to vreme, pojedine zone oko ekvatora imaju tamniju boju. Na površini Plutona se takodje mogu videti udarni krateri. U ovoj tamnjijoj ekvatorijalnoj zoni ima dosta kružnih formacija, većina njih ima karakteristike kratera. Takodje, vidljivi su tragovi tektosnkih aktivnosti, procesa koji su se, a možda se i još uvek odigravaju unutar planete.

Polovi imaju izraženije ridju boju u odnosu na ostale delove planete, što je vrlo zanimljiv fenomen. Kao i tamnija boja oblasti oko Haronovih polova.

U atmosferi Plutona do sada nisu otkriveni nikakve formacije slične oblacima. Medjutim, još uvek je rano, možda nas astronomi iz tima New Horizons iznenade nekim ovakvim otkrićem. Jer, očigledno je da Pluton ima vrlo izražen atmosferski ciklus. Tokom svake od orbita oko Sunca koje traju 248 godina, kada je planeta najudaljenija, atmosfera u obliku snega pada na površinu, zatim kako se planeta približava Suncu i temperature raste dolazi do sublimacije snega i on se ponovo seli u vis, natrag formirajući tananu atmosferu.

Pored toga što se nalazi tako daleko, u svetu malih tamnih objekata od kojih je sazdan sunčev planetarni sistem a koji se praktično nisu promenili od njegovog nastanka četiri pre milijarde godina, značaj Plutona je i u tome što je to praktično tek drugi binarni planetarni sistem (jer je veličina Harona polovina Plutona) koga naučnici mogu da istraže. Prvi je, naravno sistem Zemlja-Mesec. Za oba sistema se pretpostavlja da su nastali na isti način, u katastrofalnim sudarima velikih nebeskih tela. Ma koliko paradoksalno izlgedalo, ali analizom geoloških razlika izmedju Plutona i Harona i njihovim uporedjenjem sa strukturama Zemlje i Meseca naučnici mogu da dodju do značajnih otkrića vezanih za našu planetu i njen jedini prirodni satelit.

Od aparata New Horizons se takodje očekuje odgovor zbog čega Plutonova atmosfera sastavljena uglavnom od azota lagano odlazi u kosmos, kakvi su mehanizmi iza ovog procesa i koliko se brzo on odvija. New Horizons je već registrovao atome azota koji su napustili atmosferu Plutona, što može da znači da je intenzitet ovog procesa daleko veći nego što se ranije mislilo.

Staro dobro pravilo u nauci (i ne samo u nauci) je da novine donose mnogo više nepoznanica i pitanja. Sa tek neznatnom količnom primljenih podataka iz predorja Plutona, astronomi već postavljaju pitanja dali možda ova planeta ima prsten.

Logika ovog pitanja leži u tome je da su četiri manja satelita tako mala u odnosu na Haron i Pluton da su najverovatnije nastali kao rezultat nekog sudara blizu Plutona, pa nije isključeno da mnogo sićušnih malih objekata kruži oko njega u obliku tananog prstena.

Četiri manja meseca su Stiks, Niks, Kerber i Hidra – svi nose imena povezana sa Haronom i svetom mrtvih duša iz grške mitologije.

Takodje, dali postoji mogućnost da Pluton i Haron dele jednu te istu atmosferu. Da čestice atmosfere Plutona emitovane u kosmos, zahvata Haronovo gravitaciono polje i time na neki način neprekidno nadograduje sopstvenu astmosferu.

Za sada, nikakvi tragovi atmosfere nisu otkriveni oko Harona. Spektrometar plazme, infracrveni detektor i radio uredjaj aparata New Horizons mogu da odgovore na ova pitanja.


Pogled na Pluton sa rastojanja od 766,000 km, 16 časova pred prolazak kroz najbližu tačku

http://t.co/pJsZ2pZf2E

A P O D...

http://t.co/L2xXr5Oy6z

A P O D...

AKL 2015 - Počeo je kamp

Stižu učesnici kampa. Toplo je više nego što nam prija, ali ipak, divno je biti u AKL. Stigli su Slovaci, Slovenci... posle podne očekujemo Makedonce (zapravo neki su već sa nama)...

Evo nekoliko fotografija:

https://www.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Ft.co%2FKXTzc9UArG&h=qAQFCZ-fo&s=1

A P O D...

Sakriveno u srcu džina


Ova raskošna slika, nastanjena mnoštvom raznobojnih zvezda i gasa snimljena je pomoću širokougaone kamere WFI (engl. Wide Field Imager) na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO-voj opservatoriji La Silja u Čileu. Prikazuje nam mlado razvejano jato zvezda poznato pod imenom NGC 2367, zvezdanu grupaciju u razvoju, koja se nalazi u centru ogromne, prastare strukture na samoj ivici Mlečnog puta.

Neumorni posmatrač Ser Vilijama Heršelal, tokom posmatranja u Engleskoj 20. novembra 1784. godine, otkrio je ovo sjajno zvezdano jato NGC 2367 udaljeno oko 7000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Canis Major. S obzirom da postoji tek oko pet miliona godina, većina zvezda ovog jata su mlade i tople zvezde koje sijaju intenzivnom plavom svetlošću. Svetlost zvezda je odličan kontrast svilenkastom crvenom sjaju vodonikovog gasa koji ih okružuje.

Razvejana jata, poput NGC 2367, se često zapažaju u spiralnim galaksijama kao što je Mlečni put i obično se formiraju u spošaljnjim regionima galaksije domaćina. Na njihovom putu oko galaktičkog centra, trpe gravitacioni uticaj drugih jata, kao i ogromnih oblaka gasa pored kojih prolaze. S' obzirom da su otvorena jata slabo gravitaciono vezana i pošto stalno gube masu kada zračenje mladih zvezda izbacuje gas iz njih, spoljašnji uticaji na jato su dovoljno česti da neke od zvezda jata "odlutaju" i odalje se od svojih "rođaka", baš kao što se sumnja da je nekada davno to učinilo i naše Sunce. Ravejana jata imaju životni vel od nekoliko stotina miliona godina pre nego što se rasturi.

U međuvremenu, dok su još stabilna, jata su odlična za izučavanje evolucije zvezda. Sve zvezde koje sačinjavaju jato su rođene otprilike u isto vreme, od istog oblaka materijala što znači da se mogu porediti, i može im se odrediti starost i mapirati evolucija.

Kao i mnoga druga razvejana jata, NGC 2367 se nalazi unutar emisione maglinel iz koje su se zvezde i rodile. Ostaci magline se mogu videti kao filamenti i oblaci vodonikovog gasa, koji jonizuju najtoplije zvezde ultraljubičastom svetlošću koju. Što se više udaljavamo od jata i magline, primećujemo postojanje mnogo veće strukture: NGC 2367 i njegova maglina su jezgro mnogo veće magline pod imenom Brand 15, koja je, sa druge strane, mali deo ogromne superljuske, poznate kao GS234-02.

GS234-02 superljuska se nalazi na samoj ivici naše galaksije - Mlečnog puta. Predstavlja ogromnu strukturu koja se prostire na nekoliko stotina svetlosnih godina. Svoj život je započela kada je grupa veoma masivnih zvezda, koja se odlukuju jakim zvezdanim vetrovima, stvorila mehurove toplog gasa. Mehurovi koji su se nalazili jedan do drugog su se u jednom momentu spojili i formirali supermehur, a kratki životni vekovi zvezda u njegovom centru unačili su da će zvezde eksplodirati kao supernoveu slično vreme, šireći supermehur još više, dok se ne bi spojio sa drugim supermehurovima. Na taj način svi zajedno stvaraju superljusku. Razultirajuća formacija je jedna od najvećih mogućih struktura koja može da se formira u galaksiji.

Ovaj koncentrično rasprostranjen sistem, jednako star koliko je i veliki, predstavlja divan primer detaljnih i međusobno povezanih struktura koje nastaju u galaksijama zahvaljujući rađanju i umiranju zvezda.


Ova mapa predstavlja sazvežđe Velikog psa (Canis Major). Večina zvezda su vidljive golim okom na vedrom noćnom nebu. Lokacija sjajnog otvorenog jata NGC 2367, koje se može videti i sa malim teleskopima, je označeno crvenim kružićem.

Autorska prava:
ESO/IAU and Sky & Telescope


Ova širokougaona slika okoline zvezdanog jata NGC 2367 je napravljene uz pomoć fotografskog materijala sa DSS 2 kataloga. Samo jato se vidi kao bliski skup plavih zvezda u centru slike.

Autorska prava:
ESO/Digitized Sky Survey 2. Acknowledgement: Davide De Martin

[1]
Beleške

[1] Tekst je prevela Jovana Petrović, Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet Beograd, Katedra za astronomiju.

http://t.co/hGElS5vnfR

A P O D...

http://t.co/O4TP6SpHaO

A P O D...

New Horizons: video zapisi

Ovaj video napravljen sa visine of 77,000km za vreme prolaska aparata New Horiozons iznad Plutona. U njemu se vide detalji veličine do jednog kilometra snimljeni u takozvanom “srcu” Plutona – neobičnoj geološkoj formaciji oblika srca nazvanoj region Tambo (Tambaugh Regio), po astronomu Kaljdu Tombu, koji je 1930. otkrio Pluton.

Prvi video prikazuje planine nazvane Norgaj (Norgay Montes) medju kojima ima nekih visine i do 3,500 metara. Naučnici veruju da su nastale pre samo 100 miliona godina, tako da su za nebesko telo starosti oko 4,6 milijardi godina kao što je Pluton, itekako mlade geološke formacija. U stvari, ove planine na Plutonu su medju najmladjim oblicima reljefa ikada registrovane na površini jednog nebeskog tela u sunčevom sistemu. Njihov nastanak je velika enigma i odgovor na nju može da dovede do fundamentalnih promena u razumevanju geoloških procesa koji se odigravaju na ledenim nebeskim telima udaljenih preko 5 milijardi kilometara od Sunca, koja pripadaju Kajperovom pojasu.

Na drugom video (u nastavku prvog) se vidi jedna poptuno druga slika Plutona - ravnica Sputnjik (Sputnik Planum) koja se nalazi u centru čuvenog Plutunovog “srca” – ravnice dužine oko 1,600 km.

http://t.co/kYDHJHkq7F

A P O D...

New Horizons: Planeta sa “srcem”

Američki medjuplanetarni kosmički apparat New Horizons (“Novi horizonti”) je tokom prve dve seanse veze za vreme prolaska kroz najbližu tačku u odnosu na Pluton 14. jula 2015, na Zemlju poslao po jedan snimak Plutona, Harona, Nikse i Hidre u njihovom punom obličju, kao i tri kadra visoke rezolucije površine Plutona. Za vreme preleta, posmatranja su vršena pomoću svih sedam naučnih pribora na aparatu. Oni su obavili oko 150 merenja. U njihovom fokusu je bilo proučavanje reljefa, sastava i geologije planete i merenje temperature na njenoj površini. Sonda je takodje proučavala atmosferu Plutona u cilju, izmedju ostalog pružanja odgovora na pitanje dali ova planeta i njen najveći mesec Haron dele zajedničku atmosferu. Zahvaljujući ovim snimcima i podacima o Plutonu i njegovim satelitima astronomi su o ovim dalekim svetovima saznali mnogo više nego što su praktično znali od otkrića Plutona pre 85 godina.

Prvi utisci su da je Pluton veoma složeno, promenjivo i misteriozno nebesko telo, što je u potpunoj suprotnosti od višedecenijskog mišljenja da je reč o jednostavnoj, ravnoj ledenoj kugli bez ikakvih posebnih formacija na površini. Iako star 4,5 milijardi godina, Pluton je geološki aktivno nebesko telo, sa visokim planinama i, što je zapanjilo naučnike, velikom ravnom oblašću u obliku srca koja praktično nema ni jedan krater! Kao što je poznato, sve planete i sateliti sa čvrstom površinom su pokrivene mnoštvom kratera, svedocima njihove burne prošlosti kada su često bile bombardovane asteroidima i drugim nebeskim objektima. Medjutim, kako je ovaj deo Plutona bez kratera, planetolozi smatraju da je njegov površinski sloj vrlo mlad, starosti ne više od 100 miliona godina.


Planine Plutona u oblasti Norgay Montes


Haron - svet dubokih kanjona


Obilje metana na Plutonu


Ravna oblast pri dnu Plutona u obliku srca – krajnje neobična i veoma mlada geolokoška formacija

Postojanje planina visokih i do 3500 metara govori o geološkim aktivnostima koje su se ne tako davno odigravale u nedrima planete. Planetolozi smatraju da su planine Plutona, nazvane Norgay Montes (po šerpasu Norgaju Tensingu, koji se sa Edmundom Hilarijem prvi popeo na Mont Everest) medju najmladljim geološkim formacijama u sunčevom sistemu. Takve strukture su takodje vidjene na površinama satelita velikih planeta i za njih se smatra da su nastale pod uticajem jakih gravitacionih polja njihovih matičnih gasovitih planeta. Pluton je medjutim pokazao da geološke aktivnosti koje dovode do nastanka visokih planina mogu da se dese i bez prisustva velikih planeta u komšiluku. Planine Plutona se najverovatnije dominatno sastoje od leda velike gustine, što je prirodno znajući da je tamo temperature oko -233oC. Na Plutonu su takodje otkriveni tragovi zamrznutog azota, metana i oksida ugljenika (“ugljeni gas”), medjutim ovi materijali su isuviše “meki” i nisu pogodni za formiranje planina.

Postavlja se normalno pitanje kako su nastale planine na Plutonu i oblast u obliku srca koju su naučnici nazvali “Oblast Tombo”, u čast astronoma Klajda Tomba koji je 1930. otkrio Pluton. Za njihovo stvaranje je potrebno da postoji veliki izvor toplote koji dovodi do tektonskih aktivnosti. Medjutim, kakav je to izvor toplote na zamrznutoj ledenoj planeti na kojoj temperature iznosi -233 stepeni? Na nekim planetama (uključujući Zemlju), sporo raspadanje radiokatvnih materijala u unutrašnjim slojevima predstavljalo je dodatan izvor toplote koji je mogao da dovede do geoloških aktivnosti koje su menjale izgled planeta. Medjutim, reč je o planetama koje su daleko veće od Plutona, tako da je teško očekivati da na njemu ima toliko mnogo radioaktivnog materijala dovoljnog da toliko zagreva njegovu unutrašnjost za izazivanje takvih procesa. Naravno, ovo ne isključuje mogućnost postojanja radioaktivnih materijala na Plutonu, naučnici čak pretpostavljaju da ga ima više nego što se ranije mislilo.

Još jedna teorija je da se možda ispod površine Plutona nalazi okean koji tokom laganog zamrzavanja oslobadja toplotu koja zagreva koru planete. Ili, možda led na površini služi kao svojevrsno “ćebe”, koje sprečava toploti da ode u kosmos i time zagreva površinu Plutona.

Ovo pitanje je od fundamentalnog značaja ne samo za shvatanje procesa na Plutonu i njegove prirode, već i zbog toga što je sasvim moguće da slične formacije postoje i na drugim ledenim telima Kajperovog pojasa. Ona su preko pet milijardi kilometara udaljena od Sunca, oko njega kruže praktično u večitoj hladnoći i mraku, u prostoru gde se temperature spuštaju do ljudskom umu teško razumljivih nivoa, gde se gasoviti i čvrsti materijali ponašaju krajnje neobično i gde pojam toplote onako kako ga mi razumemo ima potpuno drugačiji smisao. I, iznad svega, reče je ledenim telima koja potiču iz samog praskozorja našeg planetarnog sistema.

Sledeće veliko otkriće kosmičkog aparata New Horizons je da je Pluton veći nego što se mislilo. Naime, zbog postojanja tanane atmosfere, koja mu je na najkvalitetnijim snimcima zemaljskih i Hablovog kosmičkog teleksopa uvek davala zamagljeni izgled, astronomima je bilo veoma tečko da precizno odrede prečnik Plutona. New Horizons je medjutim nekoliko dana pre prolaska kroz najbližu tačku omogućio da se odredi prečnik Plutona u iznosu od 2,370km, sa tačnošću +/-20km. Kao što smo javili, time je Pluton izbio na prvo mesto medju trans-Neptunovskim telima Kajperovog pojasa. Do samo pre nekoliko dana smatralo se da je patuljasta planeta Erida sa prečnikom od 2,336km koja je otkrivena 2005, najveći stanovnik Kajperovog pojasa. Ovaj zaključak je samo godinu dana kasnije, 2006. dobrim delom uticalo na donošenje još uvek kontraverzne odluke da se Plutonu oduzme status punopravne planete i proglasi za patuljastu planetu. Prema mišljenju onih koji su zastupali ovu tezu, ako je Erida veće nebesko telo od Plutona, onda je sasvim moguće da se u Kajperovom pojasu nalazi mnogo objekata koji mogu biti veći od Plutona i da je on samo jedan od hiljade sličnih trans-Neptunovskih nebeskih tela.

Naravno da okriće da je Pluton za oko 3% veći nego što se ranije mislilo i da je veći od patuljaste planete Eris ne može mnogo da uzdrma ovaj stav. Pored toga, zbog daleko veće gustine, Eris ima mnogo veću masu od Plutona, tako da sve u svemu pitanje je hoće li ovo biti dovoljno da se Plutonu povrati status prave planete.

Plutonova ridja boja je još jedno veliko iznenadjenje. Istina, na snimcima Hablovog kosmičkog teleskopa 2002. uočena je da Pluton ima ovu boju, ali je tek prolaskom aparata New Horizons to i potvrdjeno. I ne samo potvrdjeno, već su naučnici na osnovu primljenih podataka došli i do prve teorije zašto Pluton ima ovakvu boju. Ridja boja je najverovatnije rezultat interakcije izmedju molekula metana u Plutonovoj atmosferi i specifične vrste ultraljubičaste svetlosti koju emituju Sunce i udaljene galaksije. Kada ova svetlost pogodi molekule metana, ona dovodi do stvaranja čvrstih molekula hidrokarbonata zvanih “tolin” (tholin) koji imaju ridju boju. Aparat New Horizons je izmerio visoki nivo ove svetlosti koja sve vreme zapljuskuje Pluton, što je takodje primećeno u amosferi Titana (satelit Saturna) i Neptunovog meseca Triton. Ova teorija je inače već proverena u laboratorijskim uslovima.

Naučnici su dugo vremena pretpostavljali da Pluton ima polarne kape. To je sada i potvrdjeno. Pored toga, zahvaljujući primljenim podacima, sada se zna da su polarne kape Plutona dominatno sastavljena od metana i azota. Ono što je medjutim veoma zanimljivo je da polarne kape Plutona menjaju svoj izgled zavisno od rastojanja Plutona od Sunca tokom njegove jedne revolucije koja traje 248 godina. Dok kružI oko Sunca, Pluton periodično seče orbitu Neptuna, tako da je tada bliži Suncu u odnosu na ovu planetu. Kako se približava Suncu, površina Plutona se zagreva što dovodi do toga da deo leda isparava, prelazi u gasovoti stanje i formira atmosferu. Kako se udaljava, Pluton se hladi, gas se kondenzuje i u obliku snega pada na površinu. Trenutno, na Plutonu je kasno leto, tako da će za nekoliko decenija sneg od metana i azota početi lagano da veje po površini planete..

Vezano za polarne kape je i ponašanje atmosfere. Prvo, kao što smo naveli reč je o atmosferi gotovo u potpunosti sastavljenoj od azota. Pluton, po svemu sudeći ima najčišću azotnu atmosferu medju planetama sunčevog sistema. Drugo, ona nestaje, gubi se u okolni kosmos. Aparat nazvan PEPSSI (u slobodnom prevodu – spektrometar za merenje energetskih čestica Plutona) je “njušeći” okolni prostor registrovao kako čestice napuštaju atmosferu Plutona! Atomi azota otkriveni su na rastojanju od čak sedam Plutnovih prečnika, mnogo dalje nego što su naučnici očekivali. Naravno, nije bilo iznenadjenje što je azot detektovan u kosmičkom prostoru oko Plutona, već što ga ima na tako velikom rastojanju od matične planete. Poredd toga, ako ga ima na tako velikom rasdtojanju od Plutona, onda je nivo gubljenje azota daleko veći nego što se mislilo. Naučnici veruju da su naša planeta i Mars prošle kroz ovaj ciklus pre nekoliko milijardi godina. Na Zemlji, zahvaljujući ovom procesu, primordijalna atmosfera je “očiešćena” od otrovnih hidrogenskih molekula, koji su time što su ustupili mesto azotu i ugljen-dioksidu omogućili formiranje uslova povoljnih za razvoj života.

Kao što vidimo, Pluton je izuzetno neobično nebesko telo. To se medjutim može reći i za njegov najveći mesec Haron (Charon). Na prvom detaljnijem snimku Harona, planetolozi su primetili tamnu polarnu oblast kojoj su dali ime Mordor, po planini iz filma “Gospodar prstenova”. Oni smatraju da je ova oblast prekrivena tankim slojem crne prašine koja može biti povezana sa geološkim aktivnostima koje su se odigravali u nedrima najvećeg od pet satelita Plutona. Ovo je jedno od prvih velikih otkrića koje je uzdrmalo sve prethodne teorije o Haronu, o kome se smatrali da je, kao i naš Mesec, nebesko telo sa mrtvom i drevnom površinom pokrivenom kraterima. Na jednom jedinom snimku koji je poslao New Horizons, ovo je palo u vodi. Na njemu se vidi da je površina Harona pokrivena velikom količinom vrlo velikih i relativno mladih struktura. Tako na primer, na severnom polu se nalazi gorski masiv Mordor, a na ekvatoru, na istočnom delu satelita, postoje kanjoni dubine i do 9 kilometara, što je veoma neobično za tako malo nebesko telo. Takodje, na površini Harona ima daleko manje kratera nego što su naučnici očekivali, što je još jedna misterija ovog nebeskog tela.

Tanki sloj tamne prašine koji pokriva masiv Mordor je medjutim velika zagonetka za planetologe. Ova prašina može biti povezana sa procesima koji su se odvijali u atmosferi koja je nekda davno postojala oko Harona. Druga teorija kaže da je njeno poreklo vezano za sudare sa asteroidima, dok pojedini astronomi misle da ona potiče od geoloških procesa koji su se nekada odvijali unutar satelita. U prilog ovoj teoriji ide činjenica da na snimku centralnih oblasti Harona praktično nema udarnih kratera, koji kao spoljašnji faktori ukazuju da je površina nebeskog tela mrtva i da duboko ispod nje nije bilo milijardama godina nikakvih tektonskih aktivnosti. Odgovor na ova pitanja će najverovatnije pružiti podaci sa uredjaja Ralph koji još uvek nisu poslati na Zemlju.

Misterijama je okružen još jedan mesec Plutona, Hidra. Njegova površina je naime veoma svetla. Albedo (sposobnost tela da odbija svetlost) od 40% govori da je praktično u potpunosti prekrivena vodenim ledom i drugim formama zamrznute materije. Oblik Hidre je nepravilan, izdužen, podseća na ogroman krompir dužine 46 km i širine 30 km.

http://t.co/mh7xtxgGjY

A P O D...

Pogled u Plutonovo srce

http://astronomija.co.rs/misije/9655-pogled-u-plutonovo-srce

Sećanja na susrete sovjetskih kosmonauta i američkih astronauta u svetlu 40 godina misije "Sajuz"-"Apolo"

http://astronomija.co.rs/istorija-70162/9647-secanja-na-susrete-sovjetskih-kosmonauta-i-americkih-astronauta-u-svetlu-40-godina-misije-sajuz-apolo

Magneti prouzrokovali najveće eksplozije u svemiru



Uz pomoć opservacija sprovedenih na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, astronomi su po prvi put pokazali da postoji veza između dugotrajnih bljeskova gama zraka i neobično sjajnih eksplozija supernovih. Rezultati su pokazali da supernova nije crpela energiju iz radioaktivnih raspada kao što se očekivalo, već su je energijom snadbevala izuzetno jaka magnetna polja u okolini egzotičnih objekata zvanih magnetari. Rezultati ovog istraživanja objavljeni su 9. jula 2015. godine u časopisu Nature.

Bljeskovi gama zraka (Gamma-ray Bursts, GRBs) javljaju se kao posledica nekih od najsilovitijih eksplozija u svemiru, još od vremena Velikog praska. Njih detektuju teleskopi u orbiti koi su veoma osetljivi za ovu vrstu visoko-energetske radijacije, a koja s druge strane ne može da prodre korz Zemljinu atmosferu. Signali se zatim posmatraju na dužim talasni dužinama iz svemira i sa Zemlje.

Gama bljeskovi uglavnom traju svega nekoliko sekundi, ali u veoma retkim slučajevima traju i po nekoliko časova [1]. Jedan takav bljesak snimio je je sateli tSwift 9. decembra 2011. godine, a označen je kao GRB 111209A. Bio je to jedan od najdužih, ali i jedan od najsjajnijih blejsaka gama zraka koji su do sada snimljeni.

Kako je sjaj ovih pojava polako počeo da slabi, astronomi su ga posmatrali i uz pomoć GROND instrumenta na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu, ali i X-shooter instrumenta na VLT teleskopu na Paranalu, takođe u Čileu. Astronomi su pronašli jasan dokaz za postojanje supernove SN 2011kl. Ovo je prvi put da je supernova dovedena u vezu sa dugotrajnim gama blkeskovima[2].

Vodeći autor istraživanja Jošen Grejner sa Maks Plank instituta za ekstraterestričku fiziku u Garhingu u Nemačkoj, objašnjava: “S obzirom na to da se dugotrajni gama bljeskovi javljaju jednom u 10 000 do 100 000 supernovih, zvezda koja je dovela do eksplozije zasigurno mora biti na određeni način posebna. Astronomi pretpostavljaju da su ovi bljeskovi nastali od veoma masivnih zvezda – i do 50 put masivnijih od Sunca – i da menjaju paradigmu dugotrajnih gama bljeskova.”

U najčešćem slučaju kolapsa masivne zvezde (poznate i kao kolapsar), pretpostavlja se da bljesak koji traje i po nedelju dana u optičkom i infracrvenom delu spektra potiče od raspada radioaktivnog nikla-56, koji je nastao tokom eksplozije [3]. Međutim, u slučaju GRB 111209A, kombinovane opservacije uz pomoć GROND instrumenta i VLT teleskopa nedvosmisleno su po prvi put pokazale da ovo nije slučaj [4]. Druge opcije su takođe isključene [5].

Jedino objašnjenje koje se uklapalo u sliku opservacije supernove posle koje je uskedio GRB 111209A su magnetari – male neutronske zvezde koje se okreću oko svoje ose stotinam puta u sekundi i koje poseduju mnogo jače magnetno polje od regularnih neutrosnkih zvezda, takođe poznatih i kao radio pulsari [6].

Paolo Makoli, koautor studije o značaju novih otkrića: “Novi rezultati daju nam dobar dokaz u korist neočekivane veze koja postoji između bljeskova gama zraka, veoma sjajnih supernovih i magnetara. Na neke od ovih veza se već sumnjalo teorijski, nekolio godina, ali veza koju smo pronašli predstavlja uzbudljiv razvoj situacije.”

“Slučaj SN 2011kl/GRB 111209A nas primorava da razmislimo o alternativnom scenariju kolapsara. Ovo otkriće stavlja nas mnogo bliže jasnijoj slici mehanizama po kojima bljeskovi funkionišu”, zaključuje Jošen Grejner.


Ova ilustracija prikazuje supernovu i prateći bljesak gama zraka koji napaja brzo-rotirajuća neutronska zvezda veoma jakog magnetnog polja - egzotični objekat poznat kao magnetar. Uz pomoć opservacija sprovedenih na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, astronomi su po prvi put pokazali da postoji veza između dugotrajnih bljeskova gama zraka i neobično sjajnih eksplozija supernovih. Rezultati su pokazali da supernova nije crpela energiju iz radioaktivnih raspada kao što se očekivalo, već su je energijom snadbevala izuzetno jaka magnetna polja u okolini egzotičnih objekata zvanih magnetari.
Autorska prava: ESO

Beleške
[1] Uobičajeni dugotrajni bljeskovi gama zraka traju između 2 i 2000 sekundi. Do sada je otkriveno četiri bljeska u trajanju između 10 000 i 25 000 sekundi – i oni se nazivaju ultradugački gama bljeskovi. Takođe, postoji i posebna klasa kratkotrajnih bljesaka koji su posledica drugih mehanizama.

[2] Veza između supernove i normalnog dugotrajnog bljeska gama zraka uspostavljena je inicijalno 1998. godine, uglavnom zahvaljujući opservacijama sporvedenim na ESO opservatorijama objekta poznatog kao supernova SN 1998bw, potvrđenog 2003. godine zajedno sa GRB 030329.

[3] Smatra se da se bljeskovi napajaju relativističkim džetovima koji nastaju zahvaljujući kolapsu materije zvezde na centralne delove kompaktnog objekta putem vrelog, gustog akrecionog diska.

[4] Količina nikla 56 izmerenog u supernovama uz pomoć GROND instrumenta je previše velika da bi bila kompatibilna sa ultraljubičastom emisijom koju je snimio instrument X-shooter.

[5] Drugi predloženi izvori energije kako bi se objasnile ultrasjajne supernove su interakcije sa okolnim materijalom – verovatno povezane sa zvezdanim ljuskama koje su odbačene pre eksplozije – ili sa plavim superdžinovima. U slučaju SN 2011kl opservacije vrlo jasno isključuju ove dve opcije.

[6] Pulsari su najčešći slučaj posmatranih neutronskih zvezda, a za magnetare se smatra da su razvili magnetno polje 100 do 1000 puta jače od onog koji ima pulsar.

http://t.co/dJQQ7w53n4

A P O D...

U kosmos na jednom “krilu” – započeta je ekspedicija MKS-44/45

http://astronomija.co.rs/misije/iss/9658-u-kosmos-na-jednom-krilu-zapoceta-je-ekspedicija-mks-44-45

http://t.co/l2Sz7vY4Wt

A P O D...