Vesti iz sveta astronomije...

Najbolji posmatrački dokaz o postojanju prve generacije zvezda u univerzumu

VLT otkriva CR7, najsjajniju udaljenu galaksiju i znake postojanja zvezda populacije III

17. jun 2015.



Astronomi su koristeći ESO-ov Veoma veliki teleskop otkrili najsjajniju galaksiju do sada pronađenu, u ranom univerzumu, kao i ubedljive dokaze da se unutar nje nalaze primerci prve generacije zvezda. Ovi masivni, sjajni i ranije čisto teorijski objekti su kreirali prve teške elemente u istoriji svemira - elemente koji su bili potrebni da bi se stvorile zvezde koje nas danas okružuju, planete koje orbitiraju oko njih i život kakav poznajemo. Novopronađena galaksija, obeležena kao CR7, je tri puta sjajnija od najsjajnije udaljene galaksije koja nam je bila poznata.

Astronomi su dugo teoretisali o postojanju prve generacije zvezda poznate u astronomskom svetu kao zvezdana Populacija III ove zvezde su napravljene od primordijalnog materijala iz Velikog Praska [1]. Svi teži hemijski elementi, poput kiseonika, azota, ugljenika i gvožđa, koji su neophodni za život, formirali su se unutar ovih zvezda. Ovo znači da su se prve zvezde morale formirati od jedinih elemenata koji su postojali u tom momentu: vodonika, helijuma i litijuma u tragovima.

Zvezde Populacije III bi trebale biti ogromne - nekoliko stotina ili čak hiljada puta masivnije od Sunca, izuzetno vruće i kratkotrajnog veka - eksplodirale bi kao supernove nakon oko 2 miliona godina. Do sada su izostajali čvrsti fizički dokazi o njihovom postojanju [2].

Tim pod vođstvom Davida Sobrala, sa instituta za Astrofiziku i Svemirske nauke, Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Lisabonu, Portugalija, i Opservatorije u Lajdenu, Holandija, koristio je ESO-ov Veoma veliki teleskop da bi bacili pogled u "praistorijski" svemir, period koji je nastupio 800 miliona godina nakon Velikog Praska. Umesto sprovođenja temeljne studije skocentrisane na mali deo neba, tim je proširio svoju interesnu zonu da bi napravili najveći katalog veoma udaljenih galaksija ikada sastavljen.

Ova velika studija sprovedena je uz pomoć Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT), kao i W. M. Keck Opservatorije,Subaru teleskopa kao i NASA/ESA Huble svemirskog teleskopa. Tim je otkrio, i potvrdio, veliki broj iznenađujuće sjajnih i veoma mladih galaksija. Jedna od ovih galaksija, obeležena kao CR7 [3], predstavlja izuzetno redak objekat - ona je do sada najsjajnija galaksija ikada posmatrana u ovoj fazi razvoja svemira [4]. Sa pronalaskom CR7 i drugih sjajnih galaksija, ova studija se već pokazala kao uspešna, ali dalja istraživanja su dovela do dodanih uzvudljivih otkrića.

Instrumenti X-shooteriSINFONI koji se nalaze na VLT-u, su pronašli jaku emisiju jonizovanog helijuma u CR7, ali, ono što je krucijalni i iznenađujuće, ni znaka od težih elemenata u sjajnijim delovima galaksije. Ovo je značilo da je tim pronašao prve čvrste dokaze o jatima zvezda Populacije III, koja su jonizovala gas unutar galaksije u ranom svemiru [5].

"Ovo otkriće je prevazišlo naša očekivanja od samog starta", rekao je David Sobral, "nismo očekivali da otkrijemo ovako sjajnu galaksiju. Zatim smo, otkrivajući deo po deo prirode galaksije CR7, shvatili da nismo samo pronašli do sada najluminozniju udaljenu galaksiju, već i da ona poseduje sve i jednu karakteristiku koja se očekuje od zvezdane Populacije III. To su zvezde koje su formirale prve teške atome koji su konačno doveli i do toga da smo mi danas ovde. Stvari teško mogu biti zanimljivije od ovoga."

Unutar CR7 pronađena su i plavlja i nešto crvenija jata zvezda, što ukazuje na činjenicu da se formiranje zvezda Populacije III odvijalo u talasima - baš kao što je predviđeno teorijski. Ono što je tim direktno posmatrao je poslednji talas formiranih zvezdi Populacije III, što nas navodi na zaključak da je ovakve zvezde lakše naći nego što se ranije mislilo: one žive među običnim zvezdama, u sjajnijim galaksijama, ne samo u najranijim, najmanjim, najmanje sjajnim galaksijama, koje su toliko slabog sjaja da ih je veoma teško proučavati.

Jorryt Matthee, drugi autor rada zaključuje: "Oduvek sam se pitao odakle potičemo. Još kao dete sam hteo da znam odakle dolaze elementi: kalcijum u mojim kostima, ugljenik u mišićima, gvožđe u krvi. Saznao sam da su ove elemente formirale, na samom početku postojanja univerzuma, prve generacije zvezda. Sa ovim izvanrednim otkrićem, možemo po prvi put zaista da vidimo ove objekte.

Dalja posmatranja sa VLT, ALMA, i NASA/ESA Habl svemirskim teleskopm su planirana u cilju potvrde, van svake sumnje, da su zaista posmatrane zvezde iz Populacije III, kao i da bi se tražili i identifikovali novi primerci.

[6]


Ova slika predstavlja umetnički doživljaj galaksije CR7, veoma udaljene galaksije koja je pronađena zahvaljujući ESO-ovom Veoma velikom teleskopu. Ovo je do sada najsjajnija galaksija pronađena u ranom univerzumu i postoje čvrsti dokazi da se u njoj nalaze zvezde prve generacije. Ovi veoma masivni i sjajni, do do skoro samo teorijski objekti, bili su stvaraoci prvih teških elemenata u istoriji svemira - elemenata koji su bili potrebni za stvaranje današnjih zvezda, planeta koje oko njih orbitiraju i života kakav poznajemo. Ova novopronađena galaksija je sjajnija od najsjajnije galaksije koja je bila pronađena do sada.
Autorska prava:

ESO/M. Kornmesser


Beleške

[1] Ime Populacija III nastalo je zbog toga što su astronomi već klasifikovali zvezde Mlečnog puta kao Populaciju I (zvezde poput Sunca, bogate težim elementima, koje formiraju disk) i Populaciju II (starije zvezde, sa malim sadržajem teških elemenata, koje se mogu naći u centralnom ovalu i halou Mlečnog puta i zbijenim zvedanim jatima).

[2] Nalaženjih ovih zvezda je veoma teško: one su veoma kratkoživeće i sijale su u vreme kada je svemir bio neprozračan za njihovu svetlost. Raniji pronalasci uključuju: Nagao, et al., 2008, kada nije pronađen jonizovani helijum; De Breuck et al., 2000, pronađen jonizovani helijum, ali i ugljenik i kiseonik, kao i jasni znaci aktivnog galaktičkog jezgra; iCassata et al., 2013, pronađen jonizovani helijum ali sa veoma malom ekvivalentnom širinom, ili slabim intenzitetom, kao i kiseonik i ugljenik.

[3] CR7 je skraćenica od COSMOSRedshift 7, što predstavlja meru udaljenosti ovog objekta u kosmičkom vremenu. Što je veći crveni pomak, to je galaksija udaljenija i gledamo sve dalje u istoriju univerzuma. A1689-zD1, jedna od najstarijih galaksija ikada posmatrana, nalazi se na crvenom pomaku 7.5.

Inadimak je inspirisan velikim portugalskim fudbalerom, Cristianom Ronaldom, koji je poznat kao CR7.

[4] CR7 je tri puta jačeg sjaja od galaksije koja se do sad smatrala najsjajnijom pod nazivom Himiko, za koju se smatralo da je jedinstveni predstavnik svoje vrste.

[5] Tim je razmatrao dve različite teorije: svetlost je mogla poticati od AGN ili Wolf–Rayet zvezda. Nedostajanje teških elemenara i drugi dokazi, jasno ukazuju da ni jedna od ovih teorija nije ispravna. Tim je razmatrao i mogućnost da se radi odiktno-kolapsirajućoj crnoj rupi, što je takođe veoma egzotičan i čisto teorijski objekat. Izostajanje širokih emisionih linija i činjenica da su luminoznosti helijuma i vodonika bile mnogo veće od onoga što se predviđa za takav vid crne rupe, opovrglo je i ovu teoriju. Kada ne bi bilo prisutne emisije X zraka to bi bio dodatan dokaz da teorija o crnoj rupi nije odgovarajuća, ali za to su potrebna dodatna posmatranja.

[6] Tekst je prevela Jovana Petrović, Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet Beograd, Katedra za astronomiju.

Da li je so ključna za otkrivanje tajni Neptuna i Urana?

U unutrašnjosti nekoliko planeta i satelita solarnog sistema krije se led, a otkriven je takođe i na nekoliko dalekih vansolarnih planeta. Ali sva ta tela ne sadrže običan vodeni led kakav zimi viđamo na ulicama. Led koji se nalazi u tim objektima izložen je ekstremnim pritiscima i temperaturama, a takođe skoro sigurno sadrži i slane nećistoće.

Nova istraživanja koja sprovodi tim sa Carnegia, predvođen Alexanderom Goncharovom, koncentrisana su na fiziku koja je dovela do formiranja takvih ledova koji su stabilni u takvim paradoksalnim uslovima kakvi izgleda vladaju u planetnim unutrašnjostima. Njihov rad, objavljen u Spisima nacionalne Akademije nauka Amerike, mogao bi da promeni trenutno shvatanje fizičkih uslova koji vladaju u unutrašnjosti zaleđenih planetnih tela. Kada se voda (H2O) pretvori u led, molekuli se međusobno vežu u kristalne rešetke, držeći se međusobno vodoničnim vezama. Zahvaljujući složenosti tih veza, led se javlja u zadivljujućim varijetetima od najmanje 16 različitih kristalnih struktura. Ali većina od tih struktura nije u stanju da egzistira u unutrašnjosti zaleđenih planeta i njihovih satelita.




Izgled atoma u rešetki leda VII.




Izgled leda X.

Pod visokim pritiskom, broj varijacija mogućih struktura leda se smanjuje, uporedo sa smanjivanjem prostora između kiseoničkih atoma u vodoničnim vezama u sve gušćim ledovima. Kada pritisak naraste na preko 20.000 zemaljskih atmosfera (2 gigapaskala), broj mogućih struktura leda spada na samo dva – led VII i Ied VIII. Običan led ima heksagonalnu strukturu, dok led VII ima kubičnu a led VIII tetragonalnu strukturu.

Kako pritisak nastavlja da raste, obe forme leda se pretvaraju u sledeću fazu, nazvanu led X. To se dešava pod pritiskom većim od Zemljinog oko 600.000 puta (60 GPa), koji može da se poredi sa uslovima u unutrašnjosti planeta sa zaleđenim jezgrima, poput Neptuna ili Urana. Led X ima potpuno novi tip simetrične rešetkaste strukture. On se naziva nemolekularnim ledom, jer su molekuli vode razbijeni a vodonikovi atomi se razmeštaju između okolnih kiseonika.

Pod sličnim pritiskom ali na višoj temperaturi, postoji mogućnost da se led X transformiše u fazu leda sposobnu da provodi elektricitet, jer se vodonikovi atomi slobodno kreću oko kiseoničke rešetke. Ali način na koji bi se takav led formirao na temperaturama koje vladaju u unutrašnjosti planeta za nas ostaje tajna.

Zbog toga što unutrašnjost zaleđenih planetnih tela mogu da budu slana, zbog interakcije između leda i okolnih stena ili tečnog okeana, autorka Livia Eleonora Bove sa CNRS & Université Pierre et Marie Curie iz Francuske i ostatak tima sa Ecole Polytechnique Federal de Lausanne iz Švajcarske proučavali su efekte soli na formiranje leda X iz leda VII.

Utvrdili su da sadržaj soli u ledu VII – običnog natrijum-hlorida (NaCl) koji koristimo u ishrani i vrlo sličnog litijum-hlorida (LiCl) – pomera formiranje leda X ka sve većim pritiscima. Te soli su nastale tokom formiranja planeta i prisutne su u stenama ili tečnoj vodi sa kojima je led iz jezgra u kontaktu.

“Ovakva otkrića mogu da promene naše sadašnje poimanje fizike koja se događa u unutrašnjosti zaleđenih planetnih tela,” kaže Goncharov “Sve naše sadašnje pretpostavke baziraju se na ponašanjima ledova bez ikakvih nečistoća.”

Prisustvo soli bi takođe moglo da stvori uslove za formiranje leda sposobnog da teorijski provodi elektricitet. Ako bi to bilo moguće, to bi moglo da objasni magnetna polja Urana i Neptuna.

http://t.co/w9zqeUmBCA

A P O D...

Raport o konstruktorskom napretku četiri misije

http://astronomija.co.rs/misije/9599-raport-o-konstruktorskom-napretku-cetiri-misije

ESA odabrala tri kandidata za sledeću naučnu kosmičku misiju

Egzoplanete, fizika kosmičke plazme i x-zračenje iz dubina Vaseljene su sadržaji koje je Evropska kosmička agencija (ESA) odabrala za detaljnije razmatranje četvrte misije takozvane srednje klase (M4) programa “Kosmička vizija”, čije je lansiranje planirano za 2025.



Ove teme su preporučene od strane komisije kojom je predsedavao Alvaro Himenez, dorektor departmenta ESA-e za naučna i robotizovana istraživanja. Tri kandidata nose zvanične nazive ARIEL (u slobodnom prevodu Daljinsko osmatranje atmosfere egzoplaneta u spektru infracrvenog zračenja), THOR (Posmatrač turbulentnog zagrevanja) i XIPE (Polarimetarski istraživač X-zračenja).

Ukoliko bude odabrana, tokom misije ARIEL biće analizirani procesi u atmosferi oko 500 planeta koje kruže oko bliskih zvezdi. Osnovni cilj ove misije je da se odredi hemijski sastav i fizički uslovi atmosfere egzoplaneta. Rezultati mogu da pomognu naučnicima da bolje razumu proces formiranja planeta.

U foskusu misije THOR su fundamentalni problem fizike kosmičke plazme, mehanizmi njenog zagrevanja i oslobadjanja energije. Planirano je da kosmički aparat THOR kruži oko Zemlje i analizira interakciju izmedju sunčvog vetra i magnetnog polja naše planete. Ova misija treba da baci više svetlosti na ponašanje plazme u turbulentnim uslovima u cilju boljeg razumevanja procesa koji se odigravaju izmedju planeta i njihovih super-zagrejanih zvezda.

Misija XIPE je namenjena istraživanjima emisija X-zračenja iz visokoenergetskih izvora kao što su supernove, crne rupe, neutronske zvezde i usijane mase koje su izbacuju iz centara galaksija. Time će astrofizičari dobiti nove podatke o tome kako se ponaša materija u ekstremnim uslovima koji vladaju u kosmičkim dubinama.

Ove tri misije su odabrane medju 27 predloga upućenih ESA-i na konkurs za sledeću astrofizičku naučno-istraživačku misiju.
Posle njihove detaljne analize, jedna će biti odabrana kao finalni kandidat za četvrtu misiju srednje klase M4 u okviru programa “Kosmička vizija” za period 2015-2025. Njeno lansiranje je planirano za 2025.

ESA za sada ima tri takve misije u svojim planovima – Solar Orbiter (planirana za 2018.), EUCLID (2020.) i PLATO (2024.)

http://t.co/Et9Hbnj13F

A P O D...

Eksplozija rakete Falcon 9 sa teretnim kosmičkim brodom Dragon

Raketa-nosač Falcon 9 (“Falkon” – “Soko”) kompanije SpaceX eksplodirala je tokom treće minute lansiranja sa automatskim teretnim brodom Dragon (“Zmaj”) koji je nosio opremu na Medjunarodnu kosmičku stanicu (MKS). Na MKS gde se nalazi tročlana rusko-američka posada misije MKS-44, ima dovoljno zaliha hrane, vode i vazduha za još nekoliko meseci. Kako za nekoliko dana prema MKS kreće ruski teretni brod “Progres M-28M”, a u avgustu japanski brod HTV, ako sve bude u redu sa ovim misijama situacija na stanici bi trebalo da se stabilizuje.

Ovaj neuspeh će sigurno uticati na buduće planove lansiranja kompanije Space X, kako prema MKS, tako i u okviru pružanja komercijalnih usluga na kosmičkom tržištu.

Očekuje se takodje da će eksplozija Falcon-a dodatno iskomplikovati pozicije NASA-e i Bele kuće u borbi za finansiranje komercijalnih kosmičkih programa sa Kongresom.



Raketa Falcon 9 je poletela 28. juna 2015. u 10:21č po lokalnom vremenu sa vojnog dela kosmodroma na Kejp Kanaveralu (Florida). Do eksplozije je došlo 2 minuta i 19 sekundi kasnije, pred kraj rada devet motora Merlin prvog stepena. Na videosnimku lansiranja vidi se da je oblak belog dima obavio gornji deo rakete-nosača i da su motori još uvek radili dok se plamen širio pre eksplozije.

Delovi rakete rasuti su po vodama Atlantskog okeana, nedaleko od obala Floride.



Preliminarni izveštaji govore da je razlog eksplozije neočkivani porast pritiska u rezervoaru tečnog kiseonika drugog stepena i da je prvi stepen po svemu sudeći dobro funkcionisao. Ako je to tačno, onda je moguće da je greška u sinhronizaciji rada motora prvog i drugog stepena dovela do prevremenog aktiviranja pojedinih delova pogonskog sistema drugog stepena i gubitka rakete.

Teretni brod Dragon je leteo u sedmu snabdevačku komercijlanu misiju prema MKS.

U tovaru koji je izgubljen posebno je važan adaptor za spajanje namenjen budućim misijama komercijalnih kosmičkih brodova CST-100 (kompanije Boeing) i Dragon V2 (SpaceX).

U NASA-i kažu da su za svaki slučaj napravili dva primerka adaptor, tako da će rezervni uredjaj biti poslat na MKS kada se razjasne uzroci neuspešnog lansiranja.

Pored adaptor, na Dragon-u se nalazilo dosta naučne opreme, nekoliko kompjutera, aparatura za radove u otvorenom kosmosu, zalihe hrane.

Posle spajanja, bilo je planirano da teretni brod ostane uz MKS pet nedelja, posle čega je trebao da se vrati na Zemlju sa oko 700 kilograma rezultata istraživanja na stanici.

Očekuje se da će istraga uzroka eksplozije trajati manje od godinu dana, ali je izvesno da novih lansiranja teretnog broda Dragon prema MKS u ovoj godini najverovatnije neće biti.

Kakve su posledice ovog neuspeha?

One se mogu svrstati u nekoliko kategorija. Na prvom mestu je neosporno ugled kompanije Space X i njenog kontraverznog vlasnika Ilona Maska.

Space X se trenutno probija na nekoliko polja kosmičkog tržišta. Njene rakete se koriste za komercijalna lansiranja veštačkih satelita različitih namena – bilo američkih, bilo inostranih.

Najveći broj se odnosi na lansiranja telekomunikacionih satelita i može se reći da je Space X za relativno kratko vreme postao veoma uticajni igrača na ovom tržištu.

Pored neospornog kvaliteta i niskih cena usluga, u prilog Space X je takodje išla serija neuspeha ruskih raketa-nosača “Proton”, jedinih koje cenom mogu da konkurišu Maskovim “Falkonima”.

Drugo veliko trište na kome Space X tek treba da zakorači je tržište lansiranja vojnih satelita američkog Pentagona. Tu je dominantna kompanija ULA koju su stvorili američki aerokosmički džinovi Boeing i Lockheed Martin. Kako SAD godišnje dominantno lansiraju vojne satelite, proboj Space X na ovo tržište je jedan od imperativa Ilona Maska. Koliko je taj imperative veliki dovoljno govori to što Mask na tom putu nije prezao da čak tuži Pentagon zbog korišćenja ruskih raketnih motora za lansiranje američkih vojnih satelita uprkos sankcijama Bele kuće prema Moskvi.

Treće je tržište NASA-e, na kome je Space X dominantna kompanija.

U prvom komercijlanom programu NASA-e prevoza korisnog terete na relacija Zemlja-MKS-Zemlja Space X učestvuje sa raketom Falcon 9 i automatskim teretnim brodom Dragon. Pored Space X-a, u ovom programu učestvuje i kompanija OSC. Zanimljivo je da je njena raketa-nosač Antares prošlog oktobra odmah posle poletanja takodje eksplodirala sa kosmičkim brodom Cygnus (“Signus” – “Labud”) krcatim stvarima neophodnim za nastavak američkih operacija na MKS. Posle eksplozije Falcon-a i poslednjeg leta evropskog teretnog broda ATV, snabdevanje američko-medjunarodnog dela MKS je praktično svedeno samo na japanski “teretnjak” HTV. Njegvo sledeći let je planiran u avgustu.

Pored ovog, NASA ima i komercijalni program sa ljudskim posadama u kome Space X takodje učestvuje sa svojim brodom Dragon V2 i RN Falcon 9. Pored Space X u ovom programu učestvuje i Boeing sa projektom kosmičkog broda CST-100 i “Lokidovom” raketom-nosačem Atlas V. Ovaj program praktično treba da omogući NASA-i nezavisan pristup kosmosu. Naime, još od prizemljenja šatla 2011, NASA plaća “Roskosmosu” sa mesta u ruskim kosmičkim brodovima “Sajuz”.

Krajem prošle godine direktor NASA-e Čarls Boulden (Charles Bolden) je nagovestio prva eksperimentalna lansiranja dva nova (i to privatna) kosmička broda tokom 2017, uz mogućnost prvog leta prema MKS krajem te ili početkom 2018. Već je takodje odlučeno da će CTS-100 leteti u prvu ovakvu misiju. Medjutim, samo nekoliko meseci kasnije, u februaru ove godine NASA je za svaki slučaj potpisala novi ugovor sa “Roskosmosom” o zakupu šest mesta u “Sajuzu” za američko-medjuanrodne astronauta tokom 2018! Po ceni od oko 70 miliona dolara, to je ugovor vredan najmanje 400 miliona dolara i time se NASA-e osigurala da ima svoje astronaut na MKS ako nešto krene naopako sa privatnim brodovima.

Da bi misije privatnih kosmičkih brodova tokom 2017/18. bile ostvarive, Kongres treba da podržiu budžet NASA-e za ovaj program koji u predlogu Bele kuće prelazi 1,2 miliarde dolara. Od početka ovog programa, Kongres je svake godine kresao predlog budžeta za po nekoliko stotina miliona dolara – tako da on nikada nije iznosio više od 800 miliona. To je sa jedne strane dovelo do odugovlačenja razvoja programa američkih komercijalnih kosmičkih letova, a sa druge pomerilo za nekoliko godina prvo lansiranje američkih astonauta sa američkog tla u kosmos. Pored toga, time je zavisnost NASA-e od “Roskosmosa” produžena za još nekoliko godina. Ako navedemo da je do sada, NASA platila nešto višće od tri milijarde dolara ruskoj kosmičkoj agenciji samo da bi stalno imala svoje astronaute na MKS, onda je jasno koliko Republikansku većinu u Kongresu ovakvo stanje nervira. Medjutim, sa druge strane, oni uporno odbijaju da odreće kesu i odobre Beloj kući onoliko koliko im treba. Razlog za to samo na prvi pogled izgleda kao oličenje domaćinskog rukovodjenja budžetom od strane Kongresa. Iza kulisa su naravno daleko složnije interne igre u koje su upleteni vodeći američki koncerni, Pentagon i različiti finansijski lobistički centri.

Zanimljivo, samo nekoliko dana pre eksplozije Falcon-a, iz Senata je stigla loša vest za NASA-u, Space X i Boeing. Tamo je ponovo predlog budžeta za komercijlani program letova sa ljudskim posadama NASA-e skresan, sada za oko 300 miliona, praktično sveden je sa 1,2mlrd na 900 miliona. Jedno od obrazloženja je da potpisivanjem ugovora sa Rusima za dalje korišćenje “Sajuza” za let američkih astonauta 2018, čak ni u NASA-i ne veruju da će privatni kosmički brodovi biti spremni pre isteka 2018.

Ako se igde ovaj neuspeh Space X bude posebno odrazio onda je to upravo ovaj program. U Kongresu će mnogobrojni lobisti i protivnici Space X sigurno upotrebiti eksploziju rakete Falcon (za čiji razvoj uzgred NASA nije plaćala) kao dodatnu podršku njihovih kritika na loše strateško planiranje NASA-e. Sa druge strane, ovo je put koji je NASA odabrala pre mnogo godina. Silne su miljarde narodnog novca već potrešene i povratka nema. Zato će NASA sigurno nastojati da ohrabri obe kompanije da podignu bezbednost njihovih lansera i kosmičkih brodova do maksimalno mogućih nivoa, da pojača svoje nadzorne mehanizme i da dodatno pooštri kriterijume sigurnosti i pouzdanosti privatnih sistema.

Medjutim, posle dve eksplozija privatnih raketa sa teretom za MKS u razmaku od samo nekoliko meseci koje su u nepovrat odnele nekoliko stotina miliona dolara sve siromašnijih poreskih obvesnika, teško je očekivati da će Kongres promeniti svoj odnos prema finansiranju američkog privatnog kosmosa. Pored toga, dolaze predsednički izbori koji će samo dotano zagrejati situaciju.

Sve u svemu, za NASA-u, Space X, Boeing i za Belu kuću dolaze dani velikih izazova.

Večeras dramatičan susret na nebu

Dva sjajna planeta priljubljena na večernjem nebu.



Rijetko je ikome promaklo da nas već tjednima na večernjem nebu, nakon zalaska Sunca nad zapadnim horizontom dočekuju dvije sjajne „zvijezde“. Riječ je zapravo o planetima. Sjajnija Venera i nešto manje sjajan Jupiter zadnjih su se dana dramatično približavali jedno drugome. Večeras je njihovo koketiranje na vrhuncu. Zahvaljujući zakonitostima nebeske mehanike, te nemirnoj atmosferi na trenutke će se u našim pogledima ovo dvoje spojiti u jedno. Za opažanje ove planetarne konjukcije nisu nam potrebna tehnička pomagala, dovoljan je samo neometan pogled prema zapadnom horizontu. Nebo će večeras biti poput pravog ljubavnika koji nakon zamamnog ljubljenja uživa u zadovoljstvu partnerice i podariti nam veličanstven prizor udaljenih svjetova pred našim očima.

Ovaj susret planeta (u naravi udaljeni stotine milijuna kilometara) nema nikakav fizički utjecaj na Zemlju, ljude, biljke ni životinje. To je samo mali podsjetnik da živimo u velikom svemirskom oceanu. Podijelite večerašnji pogled prema zvijezdama sa nekime tko vam je drag; na klupi uz more, stijeni na plaži, u autu, na brodiću, putem mobitela.. Počesto tražimo priliku da zaustavimo vrijeme na tren, večeras nam nebo daje motiv i priliku za to.

http://t.co/MiT0tX92hI

A P O D...

Rusija i SAD se bore za kosmičko partnerstvo sa Brazilom

http://astronomija.co.rs/dogaaji/9586-rusija-i-sad-se-bore-za-kosmicko-partnerstvo-sa-brazilom

http://t.co/brx6wvsY5C

A P O D...

Džinovska galaksija ne prestaje da raste

Mesje 87 progutala čitavu galaksiju tokom poslednjih milijardu godina



Najnovije opservacije sprovedene sa ESO Veoma velikim teleskopom otkrile su da je džinovska galaksija Mesje 87 progutala čitavu galaksije srednje veličine tokom poslednjih milijardu godina. Po prvi put, tim astronoma je bio u prilici da prati kretanja 300 sjajnih planetarnih maglina kako bi pronašao jasan dokaz ovog događaja, ali je pronašao i dokaz o postojanju viška sjaja koji je preostao od galaksije-žrtve.

Astronomi pretpostavljaju da galaksije rastu tako što gutaju manje galaksije. Ali, uglavnom je teško naći dokaz koji će ovo potvrditi – kao što bi se prosuta čaša vode u jezero brzo stopila sa okolnom vodom, tako se i zvezde u manjoj galaksiji stapaju sa veoma sličnim zvezdama veće galaksije.

Međutim, sada je tim astronoma koji predvodi PhD studentkinja Alesia Longobardi sa Maks Plank instituta zaekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, je primenio veoma lukav posmatrački trik kako bi pokazao da se obližnja eliptična galaksija Mesje 87 spojila sa manjom galaksijom tokom poslednje milijarde godina.

"Ovaj rezultat direktno pokazuje da velike, sjajne strukture u svemiru i dalje rastu  - galaksije još nisu prestale da rastu!" primećuje Alesja Longobardi. "Veliki deo spoljašnjeg dela haloa galaksije Mesje 87 izgleda duplo sjajnije u poređenju sa situacijom kada sudara ne bi bilo."

Mesje 87 se nalazi u centru jata galaksija Device. Predstavlja ogromnu loptu zvezda, sa ukupnom masom od milion miliona masa Sunca i nalazi se na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina.

Umesto da posmatraju sve zvezde u galaksiji Mesje 87 - gde boravi bukvalno preko milijardu zvezda, koje su pritom suviše bledunjave da bi se posmatrale pojedinačno - tim astronoma je posmatrao planetarne magline, sjajne ljušture starih zvezda [1]. S obzirom da ovi objekti sjaje veoma intezivno u određenoj nijansi akvamarin zelene, mogu biti lako razlučene od ostalih zvezda koje ih okružuju. Detaljne opservacije svetlosti uz pomoć moćnog spektrografa takođe su otkrile znake kretanja [2].

Kao što vodu iz čaše ne možete više da vidite jednom kad je prospete u jezero - ali možete da primetite uzburkanost površine vode jezere ili neke druge znake poremećaja - kretanja planetarnih maglina, izmereno FLAMES spektrografom sa Veoma velikog teleskopa, ukazuje na spajanje dve galaksije u prošlosti.

"Ono što gledamo je jedan nedavni događaj akrecije kada je galaksije srednje veličine propala kroz centar galaksiej Mesje 87, a kao posledica snažnih gravitacionih plimskih sila, njene zvezde su se sada rasule po površini 100 puta većoj od originalne veličine galaksije!", dodaje Ortvin Gerhard, šef grupe za dinamiku na Maks Plankovom institutu za ekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, i koautor ove studije.

Tim je takođe veoma pažljivo posmatrao distribuciju zračenja u spoljašnjim delovima Mesje 87 i pronašao je dokaze o postojanju viška svetlosti koji potiče od zvezda u galaksiji koje su izvučene iz nje. Opservacije su takođe pokazale i da je manja galaksija donela mnogo mlađih, plavljih zvezda u Mesje 87. Pretpostavlja se da je verovatno bila spiralna galaksija u kojoj su se stvarale zvezde.

"Veoma smo uzbuđeni što smo u mogućnosti da identifikujemo zvezde koje su se rasule po halou galaksije, na površini od stotinu hiljada svetlosnih godina - a da i dalje budemo u prilici da iz njihovih brzina zaključimo da pripadaju istim strukturama. Zelene planetarne magline su igle i plaštu zlatnih zvezda. Ali, ove retke igle su ključ za razumevanje šta se dogodilo zvezdama", zaključuje ko-autor rada Magda Arnaboldi (ESO, Garhing, Nemačka).


The huge halo around giant elliptical galaxy Messier 87 appears on this very deep image. An excess of light in the top-right part of this halo, and the motion of planetary nebulae in the galaxy, are the last remaining signs of a medium-sized galaxy that recently collided with Messier 87.

The image also reveals many other galaxies forming the Virgo Cluster, of which Messier 87 is the largest member. In particular, the two galaxies at the top right of the frame are nicknamed "the Eyes".
Autorska prava:

Chris Mihos (Case Western Reserve University)/ESO



The red and blue dots mark the position of the planetary nebulae whose motion revealed that Messier 87 has recently been struck by another, smaller galaxy, which has now fully merged with it. Those marked in red are moving away from us, and the blue ones toward us with respect to the galaxy as a whole.
Autorska prava:

A. Longobardi (Max-Planck-Institut für extraterrestrische Physik)/C. Mihos (Case Western Reserve University)/ESO


This chart shows the position of giant galaxy Messier 87 in the constellation of Virgo (The Virgin). The map shows most of the stars visible to the unaided eye under good conditions.
Autorska prava:

ESO, IAU and Sky & Telescope

Beleške

[1] Planetarne magline se formiraju kada se zvezde poput Sunca primaknu kraju svog života, a emituju veliki deo svoje energije u samo nekoliko spektralnih linija, a one najsjajnije u zelenom delu spektra. Zahvaljujući ovome, one su jedine pojedinačne zvezde čija kretanja mogu da se izmere u galaksiji Mesje 87, na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina od Zemlje.

[2] Ove planetarne magline su bez obzira na sve i dalje jedva uočljive i zahtevaju celokupnu snagu Veoma velikog teleskopa kako bi ih proučavali: svetlost emitovana sa tipične planetarne magline koja pripada Mesje 87 galaksiji jednaka je sijalici od 60 W na Veneri, kada bismo je posmatrali sa Zemlje.

Kretanje planetarnih maglina duž linije vizure ka ili od Zemlje, dovodi do pomeraja u spektralnim linijama koje su posledica Doplerovog efekta. Ova pomeranja se mogu meriti veoma precizno uz pomoć osetljivih spektrografa, a na taj način se može saznati vrednost brzine magline.

http://t.co/vQJNrFdfr7

A P O D...

Crvena uzbuna za New Horizons

Nakon desetak godina međuplanetarnog putovanja, na svega desetak dana do cilja letjelica New Horizons se našla u tehničkim problemima.

Subotu kasno navečer, kontrolni centar je na sat i pol vremena izgubio svaku komunikaciju za letjelicom udaljenom milijarde kilometara. Nedjelju ujutro komunikacija je uspostavljena preko rezervnog računala letjelice. Umjetna inteligencija zaustavila je sve znanstvene operacije te se letjelica nalazi u „safe mode“ i prema Zemlji šalje samo telemetrijske podatke! Nezna se uzrok problema. U kontrolnom centru pokušavaju otkriti što se dogodilo i kako letjelicu čim prije vratiti u operativno stanje. Svaki je trenutak kritičan i dragocjen. Već je sada jasno kako ćemo izgubiti dio znanstvenih podataka. Očekujemo nove, povoljne vijesti...

'Rosetta' blog №13: Pokušaj uspostavljanja stabilne komunikacije sa ’Filom’ i poreklo džetova na kometi 67P

http://astronomija.co.rs/misije/9616-rosetta-blog-13-pokusaj-uspostavljanja-stabilne-komunikacije-sa-filom-i-poreklo-dzetova-na-kometi-67p

http://t.co/zLt2monCQK

A P O D...

Problemi misije New Horizons

Draško Dragović, u nastavku izveštaja o misiji New Horizons nakon što su u subotu na jedan ipo sat bili prekinuti kontakti sa letelicom, piše:

http://astronomija.co.rs/misije/9620-koliko-je-ugrozena-misija-new-horizons

http://astronomija.co.rs/misije/9619-crvena-uzbuna-za-new-horizons

NASA dalje kaže: Ipak se nije dogodilo ništa strašno - pre bi se reklo zabrinjavajuće nego strašno. Jedan od direktora misije je to slikovito objasnio na slučaju svog sina koji je imao 12 godina i dobio zauške baš na 2 dana pred odlazak u dugoočekivani Diznilend.

Blogerka E. Lakdawalla je izjavila sledeće: "OK - jeste zastrašujuće. Ali nema razloga za zabrinutost: brod je na kursu. Čak i kada se letilica nikad ne bi oporavila od ulaska u sigurnosni režim, ona bi ipak proletela pored Plutona na planiranoj udaljenosti, u pravo vreme i sa pravom brzinom; nije planirana nikakva korekcija putanje sve do završetka leta kroz Plutonov sistem."

https://l.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Ft.co%2Fqbv1FUwAYe&h=1AQGjQoP8&s=1

A P O D...

Problemi na aparatu New Horizons uoči prolaska pored Plutona

Veza sa medjuplanetarnim kosmičkim aparatom New Horizons (“Novi horizonti”) izgubljena je na sat i po samo deset dana pre istorijskog prolaska pored Plutona. Kontrolni centar je uspeo da ponovo uspostavi kontakt sa aparatom, dok stručnjaci NASA-e pokušavaju da odstrane tehničke probleme. Aparat treba da prodje kroz najbližu tačku od patuljaste planete Pluton 14. jula.

Autopilot aparata je detektovao i “prepoznao” problem. Prema planiranom programu za takve situacije, autopilot je odmah prebacio sve sisteme aparata sa glavnog na rezervni kompjuter. Time je aparat prebačen u “safe mode”, dok je njegovom rezrevnom kompjuteru naloženo da ponovo uspostavi kontakt sa Zemljom. Sve se to odvijalo autonomno, bez ikakve akcije iz Kontrolnog centra Hopkinsovog univeziteta u Merilendu, odakle se prati i kontroliše let aparata New Horizons.

Aparat se nalazi 4,9 milijardi kilometara od Zemlje.Radio-talasi sa njega putuju 4,5 časa do naše planete. Stručnjaci sada analiziraju primljene informacije sa rezervnog kompjutera. Analiza moze trajati od jednog do nekoliko dana. Vremena medjutim nema mnogo, jer se New Horizons, velikom brzinom (14 km/s) kreće prema Plutonu i njegovom sistemu od pet satelita.

Aparat mase 453 kg koji se električnom energijom napaja iz malog plutonijumskig reaktora, treba da prodje kroz najbližu tačku na rastojanju od 12,5 hiljada kilometara od površine patuljaste planete Pluton 14. jula. Kako povratna komunikacija sa aparatom traje devet časova, inženjeri užurbano rade na otkrivanju problema koji je doveo da kompletnog prelaska sistema aparata na rezervni kompjuter.

Samo nekoliko časova pre gubitka kontakta, inženjeri su poslali glavnom kompjuteru finalne programske komande koje apparat treba da obavi tokom preleta pored Plutona. Najnoviji paket komandi omogućava aparatu da autonomno obavlja sve neophodne korekcije putanje leta u cilju preciznog fokusiranja sedam naučnih aparata prema Plutonu i Haronu, njegovom najvećem satelitu.

Još uvek nije jasno da li je ova operacija povezana sa prelaskom sistema aparata u “safe mode”. Za svaki slučaj, da bi se sprečila neku od komandi koja bi mogla da dovede do isključenja rezervnog kompjutera, stručnjaci su privremeno de-aktivirali veći deo softvera zaštite. Pretpostavlja se medjutim da je reč o “prolaznom” problemu koji može nastati ili usled iznenadnog intenziviranja radijacije koja može da poremeti decimalne kodove sistema kompjuta. Moguće je takodje da su neke netipične sekvence u komandama dovele do prelaska na rezervni kompjuter. Sada je od kritičnog značaja re-aktivirati na vreme glavni kompjuter u kome je upakovan kompletan program preleta pored Plutona. Na primljenim snimcima već se mogu razaznati detalji na površini Plutona, uključujući sjajne mrlje oko polova. Takodje, kao što se i očekivalo, otkriveni su tragovi metanskog snega na površini planete, dok su orbite njenih pet satelita krajnje neobične. Pluton i Haron se naime u svom kretanju ponačaju kao binarna planeta, tako da se u njihovoj “igri” menjaju orbite manjih meseca.


Aparat New Horizons vredan 700 miliona dolara je lansiran pre devet godina.

Posle prolaska pored Plutona, aparat će nastaviti let ka drugim nebeskim telima Kajperovog pojasa. Ukoliko pogonsko-energetski i uslovi nebeske mehanike budu povoljni moguće je da na tom krstarenju sličnim slavnim “Vojadžerima”, aparat prodje pored nekog od malih ledenih svetova na rubovima sunčevog sistema.


Inženjeri u Kontrolnom centru Laboratorije primenjene fizike Hopkinsovog univerziteta analizraju primljene podatke sa aparata New Horizons


Dvoja planeta – grupni snimak Plutona (dole) i Harona sa aparata aparata New Horizons

New Horizons spreman za susret sa Plutonom!

Stručnjaci NASA-e su u potpunosti povratili kontrolu nad medjuplanetarnim kosmičkim aparatom New Horizons, koji se približava planeti Pluton.

Kao što smo javili, u subotu, 4. jula 2015. veza sa aparatom je izgubljena na 90 minuta kada su njegovi sistemi prešli na rezervni kompjuter. Inženjeri su uspeli da za relativno kratko vreme ustanove šta se desilo. Naime, tokom prijema paketa sa komandama koje aparat treba da obavi za vreme bliskog prolaska pored planete, glavni kompjuter je u isto vreme kompresovao neke od postojećih podataka. To je dovelo do njegovog preopterećenja, tako da je sistem prešao u zaštitni režim ("safe mode") rada sa rezervnim kompjuterom.

Osnovna karakteristika ovog radnog režima je da automatski u cilju rasterećenja glavnog kompjutera suspenduje sve suvišne operacije sistema kosmičkog aparata. Medju njima su i sva naučna istraživanja, tako da je u tom periodu prestao protok podataka na Zemlju. Ova anomalija je prouzrokovala gubitak 6% od ukupno planiranih naučnih informacija koje će aparat da prikupi tokom leta ka Plutonu I prolasku pored njega, u periodu izmedju 4. i 16. jula. Gubitak takodje uključuje 16 fotografija širokougaone kamere Lorri i četiri slike kolor kamere Ralph.

Sada je glavni kompjuter ponovo u upotebi, dok stručnjaci NASA-e smatraju da takvog paralelizma u njegovom radu neće biti tokom kritičnog prolaska aparata pored Plutona. New Horizons se nalazi na manje od devet miliona kilometara od Plutona, dok je od Zemlje udaljen oko 4,7 milijarde kilometara. Sledećih devet dana tokom prolasak pored Plutona, očekuje se da će New Horizons poslati na Zemlju oko 500 fotografija prema kome leti brzinom od 14 km/s.


Objavljujemo najnoviju fotografiju Plutona sa dominantno ridjom bojom i tamnom polarnom kapom, dok je Haron, njegov najveći mesec sive boje.

http://t.co/COIJUYaLnp

A P O D...

http://t.co/LHkmyObots

A P O D...

New Horizons: šta je izazvalo problem?

Nakon šoka koji nam je NH priredio 4. jula, stižu ohrabrujuće vesti da je sonda u perfektnom stanju i da je spremna za susret sa Plutonom. Vođa tima koji rukovodi misijom, Alan Štern, održao je u nedelju konferenciju za štampu na kojoj je pružio više detalja o tome šta se dogodilo tokom tih kritičnih časova u subotu uveče.


“Druga strana” Plutona, koja će biti u senci tokom fly-bya 14. jula, viđena kamerom LORRI 3. jula sa udaljenosti od 12,5 miliona km. Boja je dodata na osnovu podataka kolor kamere Ralph.

Uzrok problema je bio u velikoj seriji instrukcija koje su poslate sondi, što je dovelo do preopterećenja brodskog računara, koji je to opet “shvatio” tako da je odlučio da se prebaci na pomoćni računar. “New Horizons” poseduje dva račinarska sistema[1] nazvana IEM (Integrated Electronic Modules), kojima upravljaju procesori “Mongoose-V” na 12 MHz i koji omogućavaju po 64 Gbita memorije svakom. Obzirom da je bilo očito da to nije normalna situacija, sonda je pratila programirani protokol prebacivši se u sigurnosni režim (“safe mode”). To znači sledeće: prekidam sve što sam do tada radio, prekidam komunikaciju, testiram sisteme i status letilice i, konačno, šaljem signal ka Zemlji čekajući instrukcije. Ukupno, “New Horizons” je bio oko devedeset sekundi bez komunikacije sa Nasinom deep-space mrežom DSN.

Kako se sumnja, krivica za kvar su kritične sekvence instrukcija – ni manje ni više nego 20.799! – koje letilica mora da obavi od 7. jula do kraja proletanja i obavi 461 opservaciju Plutonovog sistema različitim instrumentima. Trećeg jula, operateri misije su instalirali sve te sekvence na rezervni računar i 4. jula to je započeto i sa glavnim računarom. Problem je nastao zbog toga što je računar bio zauzet komprimovanjem podataka koje je trebalo da pošalje na Zemlju, tako da je glavni procesor bio preopterećen. Na sreću, inženjeri misije su identifikovali problema za manje od sat vremena. Kako je objasnio Štern, izgubljeno je 16 slika kamere LORRI i 4 kamere Ralph, plus 4 ultraljubičasta spektra Alice i jedan infracrveni Ralpha. Uz to, naučnici su ostali uskraćeni za skoro trodnevna očitavanja SWAP i PEPSSI podataka. Ništa kritično, ali ipak nije to ni mali gubitak.

Zbog specifičnosti anomalije, Štern je izjavio novinarima da je nemoguće da se nešto slično dogodi tokom preleta, ali sam siguran da trenutno čitav jedan tim inženjera danonoćno obavljaju sve vrste testova kako bi to predupredili. To nije iznenađenje, jer NH prvi put doživljava sličan problem, tako da stvar nije trivijalna: iako je sonda ulazila u bezbedni režim i ranije (prvi put nakon susreta sa Jupiterom[2]), ranije nikada nije bila primorana da se prebacuje na rezervni računar.

7. jula u 16:45 UTC “New Horizons” je počela da izvršava sekvence već instalirane na glavni računar i nastavlja da obavlja planirana naučna osmatranja. I za slučaj da se neko zapita šta će se dogoditi ako sonda ipak zbog nečega povono zapadne u “safe mode” prilikomfly-bya, da kažem: sonda je programirana tako da ponovi poslednje osmatranje koje je sprovodila do tog trenutka i da nastavi sa planiranim sekvencama, mada je jasno da bi se neki podaci nepovratno izgubili.


Pluton viđen kamerom LORRI 1. i 3. jula.

I dok nam Šterni njegovi momci objašnjavaju stanje letilice, NASA je objavila nove slike Plutona i Harona snimljene 3. jula crno-belom kamerom LORRI. Na novim slikama najuočljiviji je složeni set svetlih i tamnih mrlja koje pokrivaju površinu planete patuljka. Moguće je da veliki deo regiona iznad ekvatora, svetle boje, čini polarna kapa načinjena od azotnog inja, a da ekvatorskim regionom i onim južnije dominiraju depoziti crvenkastog tolina. Na „vidljivoj polulopti“ – onoj koja će biti osvetljena tokom susreta – i dalje su uočljive čiste zne, koje planeti patuljku daju izgled ogromnog yin-yang simbola. Uskoro će nam početi da stižu bolje fotografije, ali niko ne očekuje da će biti u stanju da razume šta se tamo događa iz nekoliko slika visoke rezolucije. Pluton je složen svet i za razumevanje njegove prave prirode možda će nam trebati godine ili decenije.

Danas, 7. 7. 2015, NH je udaljen od Zemlje 31,94 AJ (4.778.160.000 km), a od Plutona samo 0,05 AJ (7.479.890 km). Kako kaže Štern, sonda će proleteti na skoro 100 putamanjoj udaljenosti od Plutona nego što je danas! Radio-signali putuju sa sonde do Zemlje i nazad za fantastičnih 8 sati, 49 minuta i 32 sekunde. U odnosu na Sunce, sonda leti brzinom od 14,53 km/h (52.300 km/h).



[1] Jedan sistem je zadužen za komandovanje i rukovanje podacima a drugi za kontrolu i navođenje. Oba sistema su duplirana, tako da ustvari gore postoje 4 računara.

[2] Računar za komandovanje i rukovanje podacima je 19. marta 2007. naišao na netačno napisanu naredbi i odmah se prebacio u sigurnosni režim. Računar se oporavio posle 2 dana.

http://t.co/euXrJPbuSQ

A P O D...

New Horizons sve bliži Plutonu

Sledećeg utorka bićemo svedoci dogadjaja koji će obeležiti istoriju planetarnih istraživanja. Po prvi put će jedan kosmički aparat napravljen ljudskim rukama proći pored Plutona.

Kako se New Horizons približava Plutonu, tako iz časa u čas sa njega stižu sve fascinatnije fotografije ovog dalekog i malenog ledeno-kamenog sveta. NASA je pre samo tri časa objavila novu fotografiju sistema Pluton – Haron.



New Horizons se nalazi na manje od 4,5 miliona kilometara od patuljaste planete Pluton prema kojoj leti briznom od 14,53 km/s. Od Zemlje ga sada deli oko 4,8 milijardi kilometara.

Prolazak kroz najbližu tačku, na manje od 12 500km od površine planete očekuje se u utorak, 14. jula 2015.

Evo nekoliko zanimljivih činjenica o Plutonu.

Na površinama oba nebeska tela razaznaju se detalji reljefa. Na sivoj površini Harona na primer vide se bele mrlje koje mogu biti udarni krateri. Naučnici već pretpostavljaju da je struktura Harona kombinacija prljavog leda i kamena.

Pluton i Haron su okrenuti jedno prema drugom uvek istom stranom, što znači da imaju isti period rotiranja oko zajedničkog centra mase. Zbog relativno male razlike u veličini (otprilike 1:2), Pluton i Haron se praktično mogu smatrati kao binarni patuljasti planetarni sistem koji rotira oko zajedničkog centra mase. Jedan od rezultata ovakve formacije su neobične rotacije, reklo bi se “tumbanja” četiri manja meseca (Stiks, Hidra, Niks i Kerber) na njihovim orbitama. Ova sićušna nebeska tela (nemaju više od 50km u prečniku) rotiraju tako haotično da ako bi ste se našli na površini na primer Niksa daleko Sunce bi izlazilo na istok, a zalazilo recimo na sever, ne na zapad. To je zato što se sateliti nalaze u promenljivom gravitacionom polju dva daleko veća nebeska tela.



Na površini Plutona nije tako mračno kako mnogi misle. Sunce je još uvek daleko najsjanija zvezda na tamnom nebu Plutona (20 miliona puta sjajnija od druge najsjanije zvezde). Zbog toga, na Plutonu je intenzitet svetlosti 300 puta jači od svetlosti punog Meseca na Zemlji (odnosno oko 1/900 dnevne svetlosti na našoj planeti. Tako da ako ponesete knjigu sa sobom, na Plutonu je još uvek možete čitati bez problema!

Uzgred, dok ste na Plutonu, ako bacite pogled ka njegovom nebu golim okom biste mogli da vidite Zemlju ali samo u kratkim trenucima kada Haron zamrači Sunce. Tada, gledana sa Plutona naša planeta je još uvek sjajna kao bilo koja sjajnija zvezda posmatrana sa Zemlje.


Haron na nebu Plutona, dok se daleko Sunce odslikava u zaledjenom metanskom okeanu

(slika kosmičkog umetnika Dejvida Hardija)

Koliko bi čovek, ako bi se zadesio na Plutonu, bio težak? Čovek od 80 zemaljskih kilograma bi imao nešto manje od šest kilograma na Plutonu, dok bi na Haronu bio dvostruku lakši.

A šta je sa atmosferom? Pluton ima atmosferu čija gustina zavisi od prosečne temperature metanskog leda. Naime, vrlo mali porast njegove temperature dovodi do velikog isparavanja i može da duplira gustinu atmosfrere!

Kako je Pluton prošao kroz tačku perihela 1989. on se sada udaljava od Sunca. Zbog toga temperature na Plutonu se spušta sve niže i niže i u najdaljoj tački od Sunca iznosiće maksimalnih -233oC.

To znači da će u narednim decenijama njegova atmosfera biti sve redja i redja, jer pada na površinu u vidu metanskog snega. Kako se Pluton bude ponovo približavao Suncu, metanski sneg će početi da isparava formirajući tananu atmosferu. Tako postoji neprekidan ciklus regeneracije atmosfere u zavisnosti od rastojanja Plutona od Sunca.

Astronomi i dan-danas lome koplja oko toga da li je Pluton planeta ili ne. Od otkrića (1930.) pa do 2006. Pluton je smatran za planetu, najdalju u sunčevom sistemu. Tada je odlukom Medjunarodne astronomske unije proglašen za patuljastu planetu. Ova odluka još uvek izaziva polemike medju astronomima budući da su “obične” i “patuljaste” planete na kraju ipak planete. Sasvim je moguće da Pluton u skorije vreme povrati predjašnji status (ili dobije drugi – na primer dvojna planeta). Ako se to bude desilo, moguće je da astronomi razmisle o planetarnom statusu još nekoliko velikih trans-Neptunovskih nebeskih tela u Kajperovom pojasu, kao što su Eris, 50000 Quaor i 90377 Sedna.

Možda podaci sa aparata New Horizons pripomognu Plutonu da povrati status “normalne” planete.