Vesti iz sveta astronomije...

„Kepler“, prva evropska misija na Mars

„Mars Express“, lansiran 2003, bio je prva evropska sonda za istraživanje Marsa. Ali tokom osamdesetih Evropa je imala jedan zaboravljeni predlog za istraživanje Crvene planete, tada poznat pod nazivom „Kepler“.


Evropska sonda “Kepler” za istraživanje Marsove atmosfere. (ESA)

Tokom 1981. godine naučna zajednica je započela planiranje sledećeg koraka u istraživanju Marsa. Američke misije sa sredine sedamdesetih “Viking” otkrile su beživotnu planetu sa tankom atmosferom. Ukratko, zatećena pustinja je bila daleko od optimisitičkih očekivanja od samo koju deceniju ranije. Tokom sledećih godina analiziranja podataka sa “Vikingovih” lendera utvrđeno je da je Mars ipak još uvek fascinantno mesto, sa jasnim tragovima na površini o prisustvu tečne vode u drevnoj prošlosti. Zato je NASA počela da planira dve nove sonde za Mars. Prva, nazvana “Mars Observer”, trebalo je da bude lansirana 1990. godine radi ispitivanja planete sa orbite sa do tada neviđenom preciznošću.

Nekoliko godina kasnije planirano je lansiranje i “Mars Aeronomy Orbitera” (MAO), sonde konstruisane za proučavanje gornjih slojeva Marsove atmosfere. Postavljen na ekscentričnu orbitu, MAO je trebalo da se spusti na samo 150 km od površine i odatle direktno analizira sastav atmosfere i tada misterioznu Marsovu magnetosferu (danas se zna da Mars ne poseduje globalno magnetno polje).

Početkom osamdesetih Evropska kosmička agencija (ESA) je tragala za nekoliko predloga za kosmičke misije, među kojima je bio i plan za “Kepler”, drugu evropsku planetnu misiju posle misije “Giotto” koja je bila upućena ka Halejevoj kometi. “Kepler“ je trebalo da košta oko $500 miliona, a namera je bila da bude podrška istraživanjima Nasine misije MAO. Dva broda su trebala da budu u direktnom kontaktu i sprovode detaljnu studiju profila gustine i temperature atmosfere Marsa, kao i analizu interakcije solarnog vetra i planete. Nalazeći se na ekscentričnoj orbiti dimenzija 150×700 km i perioda 48 časova, cilj “Keplera” nije trebalo da bude samo istraživanje atmosfere već i površine, jer je sonda trebala da nosi i moćnu kameru koja je mogla da pravi fotografije rezolucije svega nekoliko metara po pikselu. ESA je održavala kontakte sa Nasom i analizirala mogućnost da obe sonde budu zajedno lansirane i time pojačaju sinergiju oba programa. “Kepler” je zvanično bio odobren 1981. godine i tokom sledeće dve godine Evropska agencija je redovno finansirala Fazu A projekta, čiji je nosilac bila nemačka kompanija MBB. “Kepler” je trebalo da bude u obliku kratkog doboša težine 800 kg (u Marsovoj orbiti 350 kg) i dimenzija 2,8×3,3 metra. Trebalo je da bude lansiran raketom “Ariane 3” u julu 1988. godine a da u Marsovu orbitu dospe januara 1989. Pored kamere, među “Keplerove” instrumente su spadali i ultraljubičasti i infracrveni spektrometri, maseni spektrometri, Langmuirova sonda, magnetometarski senzor plazmenih talasa, detektor čestica i radarski visinomer.



“Kepler” je trebalo da radi zajedno sa Nasinom sondom na proučavanju atmosfere i magnetnog poljka Marsa.

Na kraju se ESA 1983. opredelila za astronomsku opservatoriju ISO (“Infrared space Observatory”) umesto za “Kepler”, iako je ovaj nastavio da traži svoju drugu šansu. Njegovo lansiranje je odloženo za 1990. godinu a projekat je prepravljen da bi mogao da sarađuje u paru sa “Mars Observerom” umesto da MAO, buudući da ovaj poslednji nije dobio odobrenje Nase. Ali “Kepler” nije imao sreće. Misija je 1985. odbijena zarad solarne opservatorije SOHO, što je značio definitivni kraj onoga što je moglo da predstavlja prvu evropsku misiju na Mars, deceniju pre od “Mars Expressa”.

http://t.co/704TP01YKx

A P O D...

Senka „Rosette“ na kometi!

http://astronomija.co.rs/misije/9382-senka-rosette-na-kometi

http://t.co/Bg6CWfuDtt

A P O D...

Nastavak naučne misije „New Horizonsa“

http://astronomija.co.rs/misije/9381-nastavak-naucne-misije-new-horizonsa

Okrugli sto o talentima

U Istraživačkoj stanici Petnica održan je okrugli sto na temu „Napredno naučno obrazovanje i neprekidna podrška nadarenim učenicima“. Govorili su Filip Baskin, nekadašnji komesar EU za istraživanja, Tanja Fridrih iz Direktorata EU za istraživanja i inovacije, Nikola Tanić, pomoćnik ministra nauke i Vigor Majić, direktor Petnice.



Povod za okrugli sto su bili zimski seminari za nadarene učenike koji se u 33. sezoni održavaju u Petnici, u kontekstu definisanih smernica EU ka podršci mladima da se bave naukom, istraživanjem i inovacijama.

Govoreći na početku okruglog stola direktor IS Petnica Vigor Majić pomenuo je dostignuća onih koji su u prethodne tri decenije prošli kroz programe u Petnici, podvlačeći značaj brige o zainteresovanim i motivisanim mladim ljudima, još od najranijeg uzrasta.

Pomoćnik ministra dr Nikola Tanić je, govoreći u ime Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, objasnio na koji način država prepoznaje i podržava mlade talente u nauci, još tokom osnovnih studija, a naročito na doktorskim studijama.

Nekadašnji komesar EU za istraživanje i razvoj Filip Baskin, koji dolazi iz Belgije, je rekao: „Evropska unija je prepoznala ulaganje u nauku i obrazovanje, kao jedan od važnih strateških pravaca razvoja. Vrlo važan segment toga je predstavljanje naučnih i tehnoloških dostignuća širokoj javnosti. Zbog toga je naučno obrazovanje i promocija nauke jedan od važnih stubova naučne politike EU. Vrlo je važno pratiti i podržavati mlade talente od malih nogu. Takva investicija se uvek vrati višestruko.“

Okrugli sto organizovan je u saradnji sa Inovacionim centrom „Teslianum“ koji predvodi gospodin Boris Vukobrat. Ovom prilikom je javno predstavljen Belov eksperiment, eksperiment u kvantnoj-mehanici, čiju postavku je laboratorijama Petnice donirao ovaj Inovacioni centar.

„Žao mi je što kao mlad nisam imao priliku da dolazim u instituciju kao što je Istraživačka stanica Petnica. Meni kao fizičaru po osnovnom obrazovanju, i naučniku, bi to mnogo značilo u tim godinama. Uživajte u ovim sjajnim mogućnostima.“ – rekao je gospodin Baskin, obraćajući se na kraju posete Petnici, polaznicima trenutnih programa u ovoj prestižnoj instituciji.

Kontakt:

Nikola Božić,

0658205620, nikola@petnica.rs

http://t.co/e199str58w

A P O D...

Gde je „Philae“? Kada će da se probudi?

http://astronomija.co.rs/misije/9384-gde-je-philae-kada-ce-da-se-probudi

http://t.co/hvouuz53Q8

A P O D...

Iz kosmosa kroz mećavu - "Sajuz TMA-14M" sleteo na Zemlju

Dvanaestog marta 2015. u 05:14č (moskovsko vreme) na Zemlju je sleteo aparat za povratak kosmičkog broda “Sajuz TMA-14M” sa posadom Medjunarodne kosmičke stanice MKS-42. Posle 167 dana provedenih u kosmosu, na Zemlju su se vratili kosmonauti “Roskosmosa” Aleksandar Samokutjajev i Jelena Serova i astronaut NASA-e Beri Vilmor. Misiju na MKS nastavljaju Anton Škaplerov (“Roskosmos”), Samanta Kristoforeti (ESA-Italija) i Teri Virts (NASA). Krajem marta njima će se pridružiti članovi misije MKS-43/44.


Povratak iz kosmosa – Serova (levo), Samokutjajev i Vilmor

Još jedna zanimljiva kosmička misija je završena. Posle 167 dana, 5 časa i 49 minuta provedenih u kosmosu članovi posade MKS-42 Samokutjajev, Serova i Vilmor sleteli su u snegom prekrivenu kazahstansku stepu. Ateriranje je obavljeno 147km jugoistočno od grada Džezkazgana, na severu Kazahstana. Nešto više od tri časa ranije, kosmički brod “Sajuz TMA-14M” je odvojen od MKS. U vreme odvajanja, MKS je napravila 93290 orbita oko Zemlje, dok je kosmički brod privodio kraju svoju 2597. orbitu.

Posle odvajanja, kosmički brod se udaljio od stanice i na orbiti visine 428km iznad južne hemisfere, u senci Zemlje, usledilo je paljenje kočećeg motora. On je odradio nešto manje od pet minuta, smanjio brzinu kretanja za oko 120 m/s posle čega je isključen, dok je brod je krenuo prema atmosferi. Na visini od 140km, 23 minuta kasnije usledilo je odvajanje delova broda. Od aparata za povratak (SA) u kome se nalazi kabina sa kosmonautima, odbačeni su stambeni (poznat i kao orbitalni modul) i instrumentalno-agregatni odsek. Ova dva modula su sagorela u atmosferi, dok je SA dva minuta posle odvajanja na visini od 100km brzinom od oko 7.6 km/s uleteo u gornje slojeve atmosfere. Odmah je počelo tzv. kontrolisano spuštanje, tokom koga mali orijentacioni motori na kapsuli upravljaju položajem aparata u prostoru, i menjajućI njegov upadni ugao smanjuje stepen opterećenja kome su izloženi kosmonauti. Njegova maksimalna vrednost od 3,87g je na visini od oko 32km. To znači da su u tom trenutku kosmonauti četiri puta teži, što posle gotovo 170 dana provedenih u uslovima mikrogravitacije predstavlja ogromno opterećenje. Na visini od 10,7km pri brzini od oko 220 m/s otvara se padrobran, posle čega praktično sva preopterećenja tipična za aktivnu fazu spuštanja km/s! nestaju. Praktično, atmosfera je tokom faze aerodinamičkog kočenja usporila let SA za više od 7 km/s!




“Sajuz TMA-14M” odmah posle odvajanja (gore) i pogled sa broda na MKS

Pod padobranom kapsula se spušta još oko 15 minuta. Tada se kosmonauti savijenih nogu uvlače u svoja sedišta koja su napravljena prema njihovim linijama tela. Amortizeri ispod sedišta su podignuti, sporemni da preuzmu na sebe energiju udarca. Koskonauti su vezani za sedišta sa nekoliko kaiševa, preko ramena, oko struka i kolena. Tako zgrčeni, kako je jedan kosmonaut rekao, “u položaju fetusa”, čekaju najkrtičniji trenutak – udar aparata o tle. Pre toga, na visini od jednog metra pale se mali kočeći raketni motori na donjem delu SA koji smanjuju brzinu kontakta sa tlom. Iako se u vestima javlja da je kosmički brod meko sleteo na Zemlju, teško je naći ijedan slučaj mekog spuštanja “Sajuza”. Ima primera kada je udar bio tako veliki da je izazvao čak i ozbiljnije povrede kod kosmonauta. Bilo je povreda kičme, nogu, ramena, čak i glave. Američki astronauti navikli na elegantna spuštanja spejs šatla, posebno su osetljivi na “džombasta” ateriranja starog “Sajuza”. U dva slučajeva, medfju njima je bilo i nesvestice,

Na sreću, sve je tokom spuštanja “Sajuza TMA-14M” proteklo u najboljem redu. Aparat je brzinom od oko 10 m/s sleteo na snegom prekriveno polje – i to uspravno. Padobran je odmah odbačen da nebi usled jakog vetra koji je duvao oborio i vukao kapsulu po snegu. Posle toga do aparata su odmah stigli članovi spasilčake ekipe. U prihvatu kosmonauta učestvovalo je oko 200 ljudi, 14 helikoptera Mi-8, tri aviona An-12 i AN-26 i šest transportnih amfibija poznatih pod imenom “Plave ptice”. U zoni spuštanja duvala je prava snežna mećava, a zbog pogoršanja vremenskih uslova, spasilačk ekipe su dan ranije pokrenute da zauzmu svoje startne pozicije pred odlazak na mesto ateriranja. Zbog lošeg vremena, konačno “Da/Ne” odluka za početak spuštanja doneta je samo četiri časa pre ateriranja, odmah posle dovajanja kosmičkog broda,a pre početka kočenja.

Zanimljivo je da su se na mestu spuštanja našli i članovi autorelija Moskva-Karaganda dugog 3000km koji su specijalno organizovan povodom spuštanja kosmičkog broda “Sajuz TMA-14M” i susreta sa kosmonautima. Prošle godine je takodje ekspedicija jednog autorelija dospela na mesto spuštanja jedne od prethodnih posada MKS-a, tako da ovo polako postaje jedna lepa tradicija.

Kosmonautima su pomogli da izadju iz kapsule, prvo Samokutjajev, pa Serova i na kraju Vilmor. Zbog hladnog vremena, oni su odmah prebačeni u helikopter i prebačeni u Karagandu. Tada su obavljena prva medicinska ispitivanja. Posle tradicionalno toplog dočeka kazahstanskih zvaničnika na aerodromu u Karagandi, članovi misije MKS-42 su se odvojili. Samokutjajev i Serova su odleteli za Zvezdani grad, dok je Vilmor na dugom putu za Hjuston direktnim letom.

Na MKS misiju nastavljaju članovi posade MKS-43 – Anton Škaplerov (“Roskosmos”), Samanta Kristoforeti (ESA-Italija) i Teri Virts (NASA). Krajem marta njima će se pridružiti članovi misije MKS-43/44 – Genadij Padalka, Mihail Kornienko (obojica iz “Roskosmosa”) i Skot Keli (NASA). Predstojeća misija o kojoj će kada bude krenula biti više reči, je umesto šest planirana na 12 meseci. Keli i Kornineko će provesti godinu dana u kosmosu u cilju prikupljanja podataka o dugotrajnijem uticaju bestežinskog stanja i uslova zatvorene sredine na ljudski organizam.


Topao čaj za Aleksandra Samokutjajeva


Osmeh Serove posle gotovo pola godine kosmičkog leta


Nasmejani Vilmor izlazi iz broda

Zašto „Philae“ nije imala sreće?

http://astronomija.co.rs/misije/9388-zasto-philae-nije-imala-srece

„Dawn“ u orbiti; „Curiosity“ u kratkom spoju;
„Rosetta“ šalje slike;
„Hayabusa 2“ u krstarećoj fazi;
i još ponešto

Ove nedelje ima puno vesti širom Sunčevog sistema! Najveća vest je da je “Dawn” uspešno ušao u orbitu oko Ceresa, postavši prvi aparat koji je ušao u orbitu oko jedne patuljaste planete i prvi koji je ušao u orbitu oko dva različita tela ne uključujući Zemlju. Uz tu vest videli smo i nekoliko fenomenalnih fotografija Ceresovog srpa za potrebe navigacije snimljenih sa visine od 49.000 km. Sledi kompilacija slika uzetih iz svake opservacione sesije i montirane tako da ilustruju “Dawnov” prilazak Ceresu i prolazak iznad tamne strane pre ulaska u orbitu:

“Dawn” je napravio ovu seriju slika pre nego što je uhvaćen u orbitu. Sonda je prišla Ceresu iz pravca Sunca a onda zašla za njegovu neosvetljenu stranu pre nego što je ušla u orbitu. Gledan s leva, slike su načinjene 1. decembra 2014- (kalibracija kamere), 13. i 25. januara i 4. februara (slike optičke navigacije 1,2 i 3), 12. i 19. februara (rotaciona karakterizacije 1 i 2) i 25. februara i 1. marta (slike optičke navigacije 4 i 5).
Sledeće slike će biti snimljene u aprilu.

“Dawn” neće snimati nove slike čitavog meseca; dve nove optičke navigacije planirane su za 10. 14. aprila.

Ali “Dawn” nije jedina misija koja će proizvoditi novosti ove nedelje. sledi pregled događaja koji nas čekaju u ostatku solarnog sistema.

“Curiosity” je završio svoje aktivnosti sa bušenjem tla na lokaciji “Telegraph Peak” i krenuo dalje na put ali je 27. februara, 911. Marsovog dana misije, nenadano konstatovan kratak spoj u trajanju od stotinke sekunde u mehanizmu za rukovanje uzorcima na robotskoj ruci[1]. Tokom protekle dve godine, slične radnje bušenja izvođene su do sada u pet mahova i uvek su proticale bez problema. Iz predostrožnosti, “Curiosity” će ostati miran sve dok inženjeri ne dijagnostikuju problem i razviju metod da nastave rad sa roverom bez problema. Međutim, izgleda da se zabrana kretanja rovera ne odnosi na njegov jarbol, pa se neke naučne aktivnosti nastavljaju; nove slike sa Marsa pokazuju da se nastavlja daljinsko osmatranje delova likacije prethodnog bušenja u “Telegraph Peaku” sa kamerama ChemCami MastCam.


Sirova slika “Curiosityjeve” MastCam prikazuje roverovu bušilicu neposredno po završetku operacija na “Telegraph Peaku” 24. februara. Tri dana kasnije, zaštitni softver je stopirao proces premeštanja uzoraka koji su prikupljeni tokom bušenja. Čim se završe testiranja na modelu na Zemlji rover će biti ponovo pokrenut.

Misija “Rosetta” je prekjuče objavila prvi paket podataka koje je prikupio instrument NavCam tokom kometne faze misije. Paket pokriva samo događaje oko 2. jula 2014, kada je kometa za NavCam bila samo svetla tačka. Ali rukovodioci misije su se obavezali da će svakog meseca objavljivati nove podatke sa NavCama, ne starije od 6 meseci. Svi podaci će biti na novom vebsajtu, imagearchives.esac.esa.int, na kome će biti i podaci sa drugih instrumenata. Prvi takvi paketi se očekuju u maju. Do tada, misija će selektivno objavljivati spektakularne slike komete, koje možete da pogledate u galerijama Rosetta i Rosetta Navcam.


Mozaik od 4 slike koje je napravila NavCam 9. decembra 2014. sa udaljenosti od 20,4 km od centra komete. Rezolucija je 1,74 m/pixel. Između svake slike je proteklo oko 20 minuta, što znači da je između slika bilo kretanja letilice i rotacije komete.

Jedna druga Esina misija, ”Mars Express”, objavila je konkurs za takmičenje, koji će omogućiti mladim đacima iz određenih zemalja (članicama ESA plus SAD, Argentina i Australija) da predlože mete za snimanje brodskom kamerom Visual Monitoring Camera (VMC). Apliciranje će biti moguće samo do 27. marta. Čak i mi koji ne možemo da učestvujemo na konkursu moćićemo da uživamo u VMC slikama preko VMC bloga i Flickr stranica.

Japanska sonda “Hayabusa 2” uspešno je 2. marta završila svoju planiranu tromesečnu potvrdnu fazu, i prebacila se u krstareću fazu leta ka asteroidu 1999 JU3. U planu su dva perioda pogona jonskim motorima u 2015. godini (ukupno oko 600 sati, ili 25 dana), jedan u martu i jedan u junu, radi povećanja brzine sonde i pripreme za proletanje pored Zemlje u novembru ili decembru ove godine. Detaljan pregled narednih aktivnosti može da se progleda na Jaksinom sajtu misije.


Japanska jonska sonda za uzimanje uzoraka sa asteroida treba da stigne do cilja u julu 2018, da istražuje asteroid godinu ipo dana, a na Zemlju se vrati 2020.

Uprkos svim problemima, kineski mali lunarni rover “Yutu” i dalje funkcioniše, mada više nije pokretan. Kineski zuvaničnici su objavili da kvar nije mehanički već električni, a rover je nepokretan još od 25. januara 2014, 42 dana posle sletanja na Mesec. Prema izveštaju agencije “Xinhua”, Kina smatra da je misija “Chang’e 3” prošla dovoljno uspešno te da nije potrebno lansirati rezervnu misiju. Dalji plan je da se lansira aparat “Chang’e 4”, ali sa “određenim inovacijama”. U međuvremenu, “Chang’e 5” se priprema za lansiranje 2017. godine.


Rover “Yutu” na lunarnoj površini, snimljen kamerom sa lendera “Chang’e 3”. Rover je težak 140 kg.

I konačno, da apdejtujem podatke o nekim misijama koje su u razvoju:

Nasina misija “InSIGHT” je objavila da je odabrana lokacija za sletanje na Mars. Lokacija je na Lunarnoj i planetnoj konferenciji 2014. nazvana E09, i radi se o elipsi dimenzija 130 km u pravcu istok-zapad i 27 km sever-jug, sa centrom na 4,46°N, 136,04°E. Lansiranje “InSIGHT” je zakazano za 4. mart 2016. – biće to prvo lansiranje na Mars iz vojne baze u Kaliforniji.

Konačno, misija “OSIRIS-REx” (“Resource Identification Security Regolith Explorer”) je dobila dozvolu da počne sa sastavljanjem kosmičke letilice. Biće to posao za “Lockheed Martin” iz Littletona. Misija planira da će poleteti do septembra 2016. godine, a cilj joj je NEO asteroid sa imenom Bennu, i donošenje uzoraka na Zemlju.


Dijagram “What’s Up in the Solar System Dyagram” Olafa Frohna. Dijagram se apdejtuje jednom mesečno i prikazuje aktivne kosmičke misije koje lete van Zemljive orbite. Sadrži i linkove na prethodne dijagrame.

[1] „Curiosity” može da buši stenje i uzorke tako dobijene prašine šalje specijalnim uSAM ili u CheMin analitičke laboratorije unutar rovera.

http://t.co/CT04BIDHV1

A P O D...

http://t.co/CaNqxSGMuO

A P O D...

„New Horizons“ poslao nove slike Plutona

Čovek koji je otkrio Pluton, Clyde Tombaugh, mogao je samo da sanja da će neki kosmički brod proleteti pored tog malog nebeskog tela otkrivenog u predgrađu solarnog sistema 1930. godine.



Najnoviji snimak Plutona koji je načinio Nasina sonda “New Horizons” – objavljen pre neki dan na rođendan američkog astronoma – pokazuju da njegov san ipak postaje stvarnost. Tombaugh, koji je umro 1997, rođen je 4. februara 1906. godine.

“Ovo je naš rođendanski poklon profesoru Tombaughu i njegovoj porodici, i počast njegovom otkriću i životnom delu – koje je postalo preteča planetne astronomije XXI veka,” izjavio je Alan Stern, glavni čovek projekta sa Instituta Southwest iz Bouldera. “Ove slike Plutona, uočljivo jasnije i bliže od onih koje je NH snimio prošlog jula sa skoro dvaput veće daljine, predstavljaju naš prvi korak u pretvaranju onoga što je Clyde video kroz teleskop Lowellove opservatorije 85 godina ranije, u planetu koja će se pojaviti pred našim očima ovog leta.”

Nove slike, snimljene teleskopskom kamerom LORRI (Long-Range Reconnaissance Imager) 25. i 27. januara, bile su prve koje je sonda snimila tokom prilaska Plutonovom sistemu 2015. godine, koji će kulminirati prolasku pored Plutona u njegovih satelita 14. jula. “New Horizons” je bio na više od 203 miliona km od Plutona kada je započeto snimanje.

“Pluton je konačno počeo da se prikazuje kao nešto više od tačke svetlosti,” kaže Hal Weaver, projektant misije iz APL Univerziteta Johns Hopkins iz Merilenda. “LORRI sada uspeva da izdvoji Plutona, i patuljasta planeta će nastaviti sve više da raste na slikama NH. Nove slike LORRI-ja takođe demonstriraju da su performanse kamere ostale neizmenjene i pored više od 9 godina leta kroz duboki kosmos.”

Tokom sledećih par meseci, LORRI će napraviti stotine slika Plutona naspram zvezdane pozadine da bi tim navigatora mogao da određuje udaljenost NH od Plutona. Sve do kraja proleće Pluton če kao i na prvoj slivi izgledati samo malo više od svetle tačkice, ali navigatorima je to dovoljno da izvedu motorne korekcije kursa tokom prilaska cilju. Prvi takav manevar, baziran na slikama za optičku navigaciju, OpNav, izveden je 10. marta.

Prelazeći svakog sata više od 50.000 km, NH je do sada prevalio preko 5,5 milijarde km od kako je lansiran 19. januara 2006. Na tom epskom putovanju, presekao je orbite svih planeta od Marsa do Neptuna u rekordnom vremenu, a sada će u prvoj fazi susreta sa Plutonom pored slika sa velike daljine biti merene energetske čestice i solarni vetar koji karakterišu kosmičko okruženje oko Plutona.

“Moj otac bi bio oduševljen ‘New Horizonsom’,” kaže ćerka Clyda Tombaugha, Annette Tombaugh, iz Las Cruses, iz Novog Meksika. “Videti planetu koju je otkrio i saznati više o njoj, videti Plutonove mesece … bio bi zapanjen da je živ.”

Koliko je debela Plutonova atmosfera?

Atmosfera Plutona sastoji se od gasovitog metana, azota i ugljen-monoksida koji izlaze iz leda sa površine. Površinski pritisak se kreće između 6,5 i 24 μbara. Pošto je Plutonova orbita ekstremno izdužena, to utiče na njegovu atmosferu: kada je planeta dalje od Sunca njena atmosfera se ledi i pada na tlo, a kada je bliže led sublimira u gasove i atmosfera se ponovo formira.

Koliko je velika Plutonova atmosfera? Ovo nije tipično pitanje iz svakodnevnih priručnika planetne nauke. Zemljina atmosfera je relativno tanka – tanka ako se uzme da je atmosfera jednakog pritiska i gustine – i iznosi oko 10 km. U poređenju sa poluprečnikom Zemlje, 6,370 km, videće se da se atmosfera naše planete može uporediti sa korom od jabuke i iznosi svega 0,17% njenog poluprečnika.


Spoljna granica Plutonove atmosfere je nedefinisana jer se atmosfera postepeno gubi u vakuumu kosmosa.
U stvarnosti, ona bi mogla da bude i dalja od 7 Plutonovih poluprečnika te bi njena zapremina
mogla da bude i veća.

Čak i ako bi u razmatranje uzeli “spoljnu granicu” Zemljine atmosfere, koju nazivamo egzosferom, došli bi do visine od samo 600 km, što bi Zemljinu atmosferu učinilo debelom samo 10% Zemljinog poluprečnika. I pored toga, takva atmosfera je tanka, a njena zapremina je ništavna u odnosu na zapreminu Zemlje.

Ali razmotrimo sada Pluton. Njegova atmosfera, ekvivalentna onoj našoj pri površini, ima debljinu od oko 40 km, što iznosi skoro 4% njegovog poluprečnika od 1.200 km. Ali definisati “spoljnu granicu” Plutonove atmosfere vrlo je teško, mada znamo da se nalazi vrlo daleko od površine.

Ako je definišemo na isti način kao egzosferu Zemljine atmosfere[1], onda Plutonova atmosfera ima spoljnu granicu na najmanje sedam poluprečnika Plutona od površine. To znači da je zapremina Plutonove atmosfere preko 350 puta veća od zapremine samog Plutona! To pokazuje kako je čudan i divan novi svet koji treba da posetimo i ispitamo.

Ova procena je konzervativna. Kako sam rekao, spoljna granica Plutonove atmosfere je nedefinisana, jer se atmosfera postepeno gubi u vakuumu kosmosa. U stvarnosti, ona bi mogla da bude i dalja od 7 Plutonovih poluprečnika te bi i njena zapremina mogla da bude veća.

Veličina Plutonove atmosfere biće jedno od ključnih pitanja na koja će “New Horizons” odgovoriti tokom proleta kroz Plutonov sistem u julu. Odgovor će imati implikacije na mnoge aspekte atmosferskih karakteristika, kao što je termička struktura, solarna jonizacija, interakcija sa solarnim vetrom, brzina gubitka atmosfere, pa čak i njegovu interakciju sa Plutonovim velikim mesecom, Haronom.


[1] Tu su molekuli i dalje vezani za planetu gravitacijom, ali njihova gustina je toliko mala da se ne ponaša kao gas.

Video: Titan milijardu puta bliži



Nasina Laboratorija za mlazni pogon je objavila video povodom 10-godišnjice spuštanja sonde “Huygens” na Saturnov mesec Titan. Sonda je sletela na Titan 14. januara 2005.

Ovaj novi, narativni film napravljen je na osnovu podataka koje su sakupile dve “Cassinijeve” imidžing kamere (WAC i NAC) i “Huygensova” sletna kamera DISR (Descent Imager/Spectral Radiometer). Prvi minut prikazuje postepeni uvećavanje slike Titana koje su pravile “Cassinijeve” kamere, dok ostatak filma prikazuje pogled iz “Huygensa” tokom poslednjih par sati njegovog istorijskog spuštanja i sletanja.

Bio je 15. oktobar 1997. kada je Nasin orbiter “Cassiini” krenuo na epsko, sedmogodišnje putovanje putovanje ka Saturnovom sistemu. Tada je na put u jednom pravcu krenula i Esina sonda “Huygens”, čiji je krajnji cilj bio Saturnov najveći mesec, Titan. Poslednje poglavlje međuplanetnog putovanja za “Huygens” započeto je 25. decembra 2004. kada se otkačio od orbitera i nastavio svoje 21-dnevno solo putovanje ka oblacima sakrivenog cilja. Utonuvši u oblake Titanove atmosfere 14. januara 2005, sonda je preživela 2 sata i 27 minuta i padobranom se bezbedno spustila na Titanovu zamrznutu površinu u region Xanadu. Bilo je to prvo sletanje izvedeno u spoljnjem Sunčevom sistemu u istoriji.

Danas je “Cassini” i dalje u orbiti oko Saturna. Ta misija će se okončari 2017., 20 godina nakoč što je putovanje započelo. Do sada, “Cassini” je prevalio preko 3,2 milijarde km od kako je stigao do Saturna, izvršio je 2 miliona komandi, otkrio 7 novih meseci, kompletirao 206 orbita oko planete, upalivši motore 291 put izvršio je seriju manevara i 132 nadletanja Saturnovih satelita. Do sada je poslao 332.000 slika i 515 GB naučnih podataka.










Presek sonde “Huygens”. Imala je prečnik 1,3 m i težinu 318 kg. Nosila je 6 instrumenata. Kada je sletela, sonda je izmerila temperaturu od 93,8K, pritisak od 1.467,6 mbara, prisustvo metana od 5±1% i relativnu vlažnost od 50%.

http://t.co/xP3Rm0ztCS

A P O D...

http://t.co/7rHqvKoYRX

A P O D...

Da li je „File“ udarila u ivicu kratera tokom pvog odbitka od površine?

http://astronomija.co.rs/misije/9399-da-li-je-file-udarila-u-ivicu-kratera-tokom-pvog-odbitka-od-povrsine

http://t.co/5ecG7CSErR

A P O D...

Proleće 2015

Proleće ove godine dolazi 20. marta u 23 sata i 45,2 minuta. U isto vreme na južnoj Zemljinoj poulopti počinje jesen. Proleće će trajati 92,75 dana tj. do 21. juna 2015. u 18 sati i 38 minuta.


Šta je to proleće? http://astronomija.co.rs/godinja-doba/2448-ta-je-to-prolee.html


Položaj Sunca u trenutku dolaska proleća 2015. Nad pola sveta je noć, u drugoj polovini dan.
U trenutku početka proleća Sunce će se nalaziti u sazvežđu Riba. Od naše planete biće udaljeno 148.991.477 kilometara i svetlosnom zraku biće potrebno 8 m 16,98 s da stigne od Sunca do nas. Magnituda Sunca tog dana biće -26,7 m a njegov uglovni prečnik iznosiće 32' 07.14"
Sunce izlazi u 5 h 42,9 m a zalazi u 17 h 52.5 m.

MESEC


Mesec prvog dana proleća 2015.
Mesec će izaći u 5 h 37,8 m, a zaćiće zalazi u 18 h 11.6 m

Od nas će u trenutku dolaska proleća Mesec biti udaljen 363.584,39 km. Tu razdaljniu svetlo pređe za 1.28 sekundi.
(svi podaci prema: CalSky)

Proleće u nekoliko slika
Iz članka Šta je to proleće http://astronomija.co.rs/godinja-doba/2448-ta-je-to-prolee.html

Proleće počinje onog trenutka kada Sunce u svom prividnom godišnjem kretanju preseče ekvator i pređe na sever. Tog dana Sunce izlazi tačno na istoku, a zalazi na zapadu. Dan (obdanica) i noć traju po 12 sati i jednaki su pa se taj dan zove dan prolećnog ekvinocija (lat. aequs = jednak, nox = noć) tj. dan prolećne ravnodnevice. U stvarnosti Zemlja se okreće oko Sunca i zato kažemo da je ovo kretanje Sunca samo privino.... (vise: Kretanje!) http://static.astronomija.co.rs/suncsist/Sunce/pomracenje/skretanje.htm

Pomrčina Sunca u petak 20. marta 2015.

Ovog petka (20. marta) u jutarnjim satima mnogi od nas baviti će se uobičajnim poslovima (ili dokolicom) a nerijetki će uz prve jutarnje kave u mislima i djelima već dobrano zabrazditi u vikend raspoloženje. No stvari na nebu neće biti nimalo uobičajne. Svjedočiti ćemo rijetkom nebeskom događanju – pomrčini Sunca koja će se iz naših krajeva vidjeti kao djelomična.

Početak*, kod nas vidjivog, tijeka pomrčine nastupa u 09:29, maksimum pomrčine biti će u 10:38, a kraj u 11:49. U tijeku maksimuma pomrčine Mjesečev disk prekriti će 59% Sunčeva diska*. Do pomrčine Sunca dolazi kada se Mjesec nađe u poziciji da se nalazi direktno između Zemlje i Sunca.

Početak pomrčine najprije će vidjeti stanovnici zapadnih dijelova Afrike. Ubrzo zatim pomrčina će se vidjeti iz cijele Europe, sredozemlja, bliskog istoka a zatim i iz većeg dijela Euroazije (Rusije). Ova je pomrčina u astronomiji klasificirana kao potpuna pomrčina Sunca, no taj prizor biti će vidljiv samo sa veoma uskog pojasa u sjevernom dijelu Atlantika, a zatim brzo prolazi između Islanda i Engleske da bi potom linija totaliteta „skrenula“ prema sjeveru i Ruskim Farskim otocima te naposljetku prema Sjevernom polu.

U znatnom dijelu hrvatskih medija već se nalaze informacije o ovom nebeskom događanju no većina njih, zaradi elementarnog neznanja, nepismenosti „novinara“ i njihovih urednika ovaj rijedak i izniman događaj prikazuje u potpuno krivom i činjenično netočnom svjetlu. Nemojte se truditi takvim copy/paste glupostima poklanjat pažnju.

U zadnjih dvadesetak godina iz Hrvatske smo smo imali priliku gledati veliku pomrčinu Sunca 1999. (99%), 2003. (81%) i 2011. (75%), no ovu posljednju rijetko je tko vidio obzirom na nepovoljne vremenske prilike koji su tada vladali kod nas.





UPOZORENJE;

Gledanje pomrčine Sunca golim okom a još gore dalekozorom ili teleskopom bez adekvatnog filtra prouzročiti će sigurno, trajno i nepopravljivo oštećenje oka, uključujući i sljepilo!

Za opažanje pomrčine Sunca morate koristiti specijalne astronomske filtre. Alternativa tome je korištenje zaštitnih maski za zavarivanje kroz koje smijete povremeno i na kraće vrijeme uperiti pogled prema Suncu i vidjeti Sunčev srp. Nekada se pomrčina Sunca znala (na trenutak) pogledati i kroz začađen komad stakla, pri čemu se jako pazilo da je cijela površina stakla ravnomjerno i jako začađena, no to činite na vlastitu odgovornost. Na taj način svjetlost Sunca neće vam smetati niti ćete biti zabljesnuti Sunčevim zrakama svjetla, no UVA i UVB zrake nesmetano pronalaze put do vaše rožnice!

Zanimljiv efekt pomračenog Sunca biti će moguće vidjeti i na tlu, krošnje i listovi stabala projicirati će skoro nestvarnu sliku mnoštva Sunčevih srpova. Taj efekt možete napraviti i sami ukoliko na listu papira izbušite mnoštvo rupica. Kada Sunčeva svjetlost prođe kroz njih na tlu ćete vidjeti sićušne Sunčeve srpove!

* Podatke koje smo gore u tekstu naveli o početku, maksimumu i kraju dijelomične pomrčine Sunca izračunate su za Viduline (centralna Istra). Drugdje u našem neposrednom okružju vremena će se ponešto razlikovati i to za red veličine od nekoliko minuta. Pomrčina će na zapadu započeti nešto prije a na istoku nešto kasnije. Želite li saznati točne podatke o tijeku pomrčine za vašu lokaciju posjetite NASAinu stranicu;
http://eclipse.gsfc.nasa.gov/SEgoogle/SEgoogle2001/SE2015Mar20Tgoogle.html

Zumirajte, kliknite na vašu lokaciju i otvorit će se prozor sa potpunim informacijama. Prikazana vremena su prema UT! Za lokalno vrijeme kod nas istima dodajte jedan sat vremena više!

Animacija tijeka pomrčine nalazi se na ovom linku;
http://eclipse.gsfc.nasa.gov/SEplot/SEplot2001/SE2015Mar20T.GIF

Pomračenje: neke zanimljivosti i kratki filmovi



Pomračenje od 20. marta 2015
09:39 20 Početak 10:48 20 Maksimum
11:58 Kraj
- U jednoj godini može biti najvie sedam pomrašenja: tri Mesečeva i šetiri Sunševa ili dva Mesečeva i pet Sunševih

- U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunševa (slušaj iz 1984.)

- Mesečeva senka se kređe po zemlji brzinom od preko 3000 km/h

- Najveći broj Sunševih pomračenja je pet (1935. zatim 2206.), a Mesečevih tri.

- Najduže totalno pomracenje traje 7 minuta i 31 sekundu. Ovoliko dugo pomracenje do sada nije jos zabelezeno, ali...

- Najduže prstenasto pomračenje Sunca traje 12 minuta i 24 sekunde.

- Najstariji zapis o jednom pomračenju Sunca potiče iz Kine. Podaci nisu sasvim pouzdani, ali najverovatnije se radi o pomračenju od 22. oktobra 2136. godine pre nove ere.

- ...najduže posmatranje jednog totalnog pomračenja trajalo je 72 minuta! Za vreme pomračenja Sunca od 30. juna 1973. tim naučnika je avionom Konkord leteo toliko u Mesečevoj senci i pratio pomračenje.

- Linija totaliteta na Zemljinoj površini može biti široka do 272 km. Najčešće je ona uža od ovoga.

- Pomračenje Sunca se vidi samo na ograničenom području na Zemllji. U jednom mestu na Zemlji totalno pomračenje se dogodi jednom u tri do četiri veka.

- Najduže totalno pomračenje Sunca u novije vreme zabeleženo je 20. juna 1955. na Filipinskim ostrvima. Pomračenje je trajalo 7 minuta i 8 sekundi.

- Najduže totalno pomračenje Sunca u periodu od 2004. g. pre n.e. do 2526 g. n.e. biće 16. jula 2186. i traja ce 7 minuta i 29 sekundi.

- Pomračenje Meseca se vidi svuda na Zemlji gde je Mesec iznad horizonta.

- Prosečno u jednom veku bude 66 totalnih pomračenja Sunca.

- U prošlom bilo je ukupno 228 pomračenja Sunca od čega 145 centralnih (totalnih i prstenastih). U ovom veku biće 224 pomračenja Sunca od čega 144 centralnih.

TV Beograd - 1961: Prenos pomračenja Sunca za Evroviziju



U 1961. godini Televizija Beograd direktnim prenosima postiže spektakularne rezultate i stiče, upravo njima, međunarodnu afirmaciju. Prvi takav prenos, koji je nadaleko odjeknuo, jeste prenos pomračenja Sunca 15. februara. Prenos je organizovala Evrovizija i to iz Sen Mišela, u Francuskoj, iz Firence i sa Jastrepca (Jastrebac je planina u južnoj Srbiji - prim. SA). Prenos sa Jastrepca poveren je Televiziji Beograd. Pratilo ga je 16 evropskih mreža. - Video zapis poslao Jozef Šuštar

NASA | Shadow of the Moon



On March 20th, 2015, the Moon’s shadow will create a total solar eclipse. This video presents several visualizations of what this shadow would look like from space, and highlights the areas of the world in the path of the umbra and penumbra.

Grandiozna ekstravaganca novih zvezda


Ova slika, koju je uslikala kamera OmegaCAM na VLT Survey teleskopu sa Paranal opservatorije, pokazuje deo Ara OB1 otvorenog zvezdanog jata. U sredini slike vidi se razvejano jato NGC 6193, a desno od njega emisiona maglina NGC 6188 osvetljena jonizujučim zračenjem sa obližnjih zvezda

Ovaj dramatični predeo južnog sazvežđa Ara (Oltar) sadrži skriveno blago nebeskih objekata. Zvezdana jata, emisione magline i regioni aktivnog formiranja zvezda, samo su neki od blaga posmatranih u ovom regionu koji se od Zemlje nalazi na oko 4000 svetlosnih godina. Ova divna, nova slika je najdetaljniji pregled ovog dela neba do sada i slikana je uz pomoć VLT teleskopa za preglede u ESO opservatoriji na Paranalu u Čileu.
U centru slike nalazi se razvejano jato NGC 6193, koje sarži oko trideset jarkih zvezda i čini srž Ara OB1 skupine. Dve najsjajnije zvezde su veoma topli zvezdani džinovi. Zajedno, one predstavljaju glavni izvor osevetljenja za Rim maglinu ili NGC 6188, koja se nalazi u blizini i vidi se desno od jata na slici.

Otvoreno (razvejano ili rasejano) zvezdano jato je velika grupa slabije povezanih zvezda koje nisu još uvek u potpunosti odlutale od mesta njihovog inicijalnog formiranja. OB asocijacije se sastoje uglavnom od veoma mladih plavo-belih zvezda, koje su oko 100 000 puta sjajnije od Sunca i oko 10-50 puta veće mase.

Rim maglina je uočljivi zid tamnih i svetlih oblaka koji označava granicu izmedju regiona sa aktivnim formiranjem zvezda unutar molekularnog oblaka, poznatog kao RCW 108 i ostatka asocijacije[1]. Okolina RCW 108 se uglavnom sastoji od vodonika - osnovnog sastojka za formiranje zvezda. Ovakvi regioni su poznati pod imenom H II regioni.

Formiranje naredne generacije zvezda u okolnim oblacima gasa i prašine se najverovatnije dešava pod uticajem ultraljubičastog zračenja i jakih zvezdanih vetrova sa zvezda iz NGC 6193. Fragmenti oblaka kolapsiraju i zagrevaju se, da bi eventualno formirali nove zvezde.

Simultano sa stvaranjem zvezda u oblacima, dolazi i do njihove erozije pod uticajem vetrova i zračenja zvezda, kao i silovitih eskplozija supernova. Zbog ove pojave, regioni u kojima se formiraju zvezde - H II regioni imaju životni vek od samo nekoliko milion godina. Proces formiranja zvezda nije veoma efikasan, s obzirom da se samo oko 10% materijala koji učestvuju u procesu iskoristi, dok se ostatak "razduva" u okolni prostor.

Rim maglina pokazuje znake rane faze stvaranja "stubova", što znači da bi u budućnosti mogla da bude slična drugim dobro poznatim regionima formiranja zvazeda kao što su Orao maglina (Messier 16, koja sadrži čuvene Stubove stvaranja) i Kupasta maglina (deo NGC 2264). Ova slika je zapravo sastavljena od nešto više od 500 zasebnih slika koje su slikane kroz različite filtere na VLT teleskopu za preglede. Ukupno vreme ekspozicije je oko 56 časova. Ovo je najdetaljnija slika datog regiona koja je ikada napravljena.

[2]

Beleške
[1]Ova maglina stekla je skromnu slavu među astronomima pošto je prethodna njena slika korišćena kao omot DVD-a za distribuciju kolekcije sofrvera za astronome koje je sakupio ESO -Scisofti čija je najnovija verzija objavljena pre nekoliko nedelja. Stoga je ova maglina postala poznata kao Scisoft maglina.

[2] Tekst je prevela Jovana Petrović, Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju i astrofiziku.