Vesti iz sveta astronomije...

Fotografski izazov na našem nebu



Prva ovogodišnja konjukcija dvaju planeta upravo se događa na našem nebu. Pola sata, nakon zalaska Sunca nad jugozapadnim horizontom započinje sjajiti planet Venera. Još kojih desetak ili petnajstak minuta kasnije u istoj ravnini, ali znatno manjeg sjaja, lako se uočava i planet Merkur. U kombinaciji sa krajolikom i atmosferskim prilikama (oblačnost) ovo je zaista izvrsna i ne baš česta prigoda te izazov svima onima koji žele i vole fotografirati koloritan smiraj dana a da bez posebne astronomske opreme na fotografijama ostanu zabilježena i dva planeta.

Tijekom narednih dana Venera i Merkur će se sve više udaljavati jedno od drugog. Venera kreće sve višlje a Merkur se vraća prema horizontu da bi se kroz petnajstak dana potpuno izgubio u Sunčevom blještavilu. Tome je uzrok nebeska mehanika i položaj nebeskih tijela u prostoru. Imate li fotoaparat ili mobitel svakako izađite negdje na otvoreno i okušajte se u astronomskoj pejzažnoj fotografiji.

Najvažnije od svega je da imate neometen pogled prema rubu horizonta. I ne zaboravite nam poslati Vaše fotografije i dojmove, rado ćemo ih objaviti. Povedete li dragu osobu ili prijatelje sa sobom, proguglajte malo o ovim svjetovima. Ne kako biste se pravili važni već kako bi sa još nekim mogli podijeliti pomalo luckaste i nadasve zanimljive informacije. Znate li primjerice da na jednom od ova dva svijeta jedan dan traje duže od jedne godine?!..

Ostale tajne ipak vam ovdje nećemo otkriti. Vama na volju prepuštamo što i koliko truda želite uložiti, odnosno koliko toga želite naučiti i podijeliti znanje sa drugima.

http://t.co/qiOgXMGgqI

A P O D...

Europska eksperimentalna letjelica uskoro u svemiru

Zadnjih mjeseci teku intenzivne pripreme za predstojeće lansiranje europske eksperimentalne letjelice IXV (Intermediate eXperimental Vehicle). Planirano je da letjelica bude lansirana 11. februara 2015. (13:00 UT, 14:00 po našem vremenu) raketom Vega iz svemirskog centra smještenog u Francuskoj Gvajani.



Riječ je o svemirskom brodu koji će svoj let u trajanju od sto minuta odraditi po suborbitalnoj trajektoriji a njegova je namjena ispitivanje novog toplinskog štita te sustava upravljivosti i manevriranja letjelice prilikom spuštanja na Zemlju, odnosno padobranima na morsku površinu. Lansiranje je u nekoliko navrata odgađano poradi sigurnosnih razloga.

Trajektorija putanje IXV razlikuje se od standardne sheme lansiranja letjelica iz raketodroma te dijelom prolazi iznad naseljenih područja. Sada je to pitanje riješeno te je raketa dobila zeleno svijetlo za polijetanje. Kroz nekoliko dana (19.01.2015.) započeti će uljevanje goriva u raketu a krajem siječnja i sama letjelica će biti postavljena na vrh Vege.

IXV izgrađen je u sklopu Europske svemirske agencije a nositelj poslova je talijanska tvrtka Thales Alenia Space. Masa letjelice je 2000kg, a dimenzija u rangu osobnog automobila. Nakon lansiranja letjelica će dostići visinu od 420 km i brzinu od 28.000 km/h, nakon čega slijedi povratak na Zemlju te manevriranje na visinama sve do visine od stotinjak kilometara iznad površine. Nakon slijetanja koje će u završnoj fazi biti potpomognuto padobranima IXV će plutati na vodama Pacifika gdje će talijanski brod Nos Aries izvršiti prihvat i dopremu letjelice u Europu na detaljnu ekspertizu. Spomenimo i kako je sama letjelica na raketodrom Kourou u Francuskoj Gvajani dopremljena 24. septembra 2014. gigantskim ruskim transportnim avionom An-225 koji je prije nekoliko mjeseci nakratko boravio i na Zagrebačkom aerodromu.

Suparništvo američkih kompanija u kosmosu

NASA je odabrala projekte kosmičkih brodova kompanija Boing i SpaceX za letove američkih astronauta do Medjunarodne kosmičke stanice (MKS). Istovremeno, dok posle nedavne eksplozije rakete-nosača (RN) Antares kompanija OSC radi na zameni raketnih motora lansera njenog teretnog broda Cygnus, zahuhtava se borba izmedju privatnih kompanija za sledeću rundu komercijlanih misija snadbevanja MKS do kraja 2020.

Prošlog septembra, NASA je odabrala projekte kosmičkih brodova kompanija Boeing (CST-100) i SpaceX (Dragon V2) za buduće misije njenih astonauta na relaciji Zemlja – MKS – Zemlja. To je takozvani Komercijalni program za razvoj transportnih kapaciteta kosmičkih brodova sa ljudskom posadom (CCtCap). U okviru ovog programa, Boeing je dobio kontrakt vredan 4,2 milijarde dolara, dok će SpaceX biti dodeljeno 2,6 milijardi dolara da svoje kosmičke brodove dovedu do nivoa koji su neophodni za bezbedan let astronauta do i sa MKS. Takodje, oba kontrakta obuhvataju u prvoj fazi po šest operativnih misija do MKS, posle eksperimentalnih letova. Iz igre je ovom odlukom NASA-e ispala treća kompanija – Sierra Nevada Corporation (SNC), koja je ponudila krilati kosmički brod, mini-raketoplan Dream Chaser. Pozicija SNC je vrlo jasna. U žalbi kompanija SNC navodi da njen predlog ima iste tehničke kapacitete kao aparati dve druge kompanije, ali da je u poredjenju sa jednim od njih (brodom CST-100 kompanije Boeing) jeftiniji za 900 miliona dolara. Posle žalbe SNC, NASA je morala prema zakonu da zatraži od Boeing-a i SpaceX da stopiraju radove na njihovim projektima u programu CCtCap sve dok Kancelarija Stejt departmenta odgovorna za analizu ovakvih žalbi ne donese finalnu odluku. Kako zakon nalaže period od 100 dana za analzu ovakvih slučajeva, nekoliko nedelja kasnije NASA je zatražila da se ovaj problem posmatra drugačije i da se pre isteka zakonskog roka donese odluka kako bi radovi u programu CCtCap mogli biti nastavljeni. Federalni sud je to odobrio, tako da su Boeing i SpaceX, uprkos protestima SNC, nastavile radove, tako da je Boing čak uspeo da dostavi NASA-i potvrdu o završetku još jedne faze u složenoj procedure odredjivanju napretka projekata kosmičkih brodova. Boeing je naime obavio tzv. kritičnu analizu projekta zemaljskih sistema za podršku svih radova vezanih za projekat CST-100. I pored neuspeha, SNC ne diže ruke od projekta krilatog kosmičkog broda Dream Chaser. Već se radi na modifkaciji ovog aparata koja može biti lansirana pomoću stratosferskog aviona-nosača. Pored toga, SNC je bacila oko na komercijlani program snadbevanja američkog dela MKS. Pored CCtCap, NASA istovremeno radi na programu komercijalnih misija snabdevanja MKS (program CRS) neophodnim materijalima za nastavak letova američkih astronauta. Upravo prva ovogodišnja kosmička misija je u okviru ovog programa – u subotu 9. januara sa Kep Kanaverala je prema MKS poleteo u dugo odlaganu misiju teretni brod Dragon kompanije SpaceX. Jedan kuriozitet, tokom lansiranja stručnjaci SpaceX su pokušali da spuste prvi stepen na specijalnu platformu dimenzija 90x50m, smeštenu na Atlantskom okeanu. “Meko” spuštanje nije uspelo, platforma je oštećena, ali i pored neuspeha, ovo je jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji raketno-kosmičke tehnike – prvi pokušaj spašavanja prvog stepena rakete-nosača, u cilju njegovog ponovnog korišćenja.


Platforma kompanije SpaceX za povratak prvog stepena RN Falcon 9 (kredit: SpaceX)


Platforma kompanije SpaceX za povratak prvog stepena RN Falcon 9 (kredit: SpaceX)


Privremeni nosač Cygnusa – raketa Atlas V

Boeing i SNC će se u kontraktu za program CRS2 nadmetati sa dve kompanije koje trenutno snadbeavju američki segment MKS – SpaceX i OSC. Za kompaniju OSC učešće u nastavku programa komercijlanih letova snabdevanja dolazi u vrlo nezgodno vreme, posle eksplozije njene RN Antares 28. oktobra 2014. za vreme trećeg od osam planiranih lansiranja prema MKS. Od tada u OSC užurbano rade na nekoliko polja. Kao prvo, moraju da što pre obnove lansiranja njihovog kosmičkog broda Cygnus prema MKS, jer shodno ugovoru sa NASA-om trebaju da obave još šest misija snadbevanja. Kao drugo, da bi obnovili lansiranja Cygnus-a OSC je odlučio da sa kompanijom United Launch Alliance (ULA) koja kontroliše dva najmoćnija lansera u SAD (Atlas i Delta), potpisala ugovor o privremenom korišćenju njene RN Atlas V sve dok njen lanser Antares ne bude spreman za nastavak lansiranja. To znači da će OSC skupa sa jednim od najvećih konkurenata raditi na realizaciji tačaka ugovora sa NASA-om! Očigledno, novi ekonomski odnosi i situacija na američkom kosmičkom tržištu, otvaraju vrata za raznorazne biznis-kombinacije, gde stara pravila više ne važe. Praktično, OSC kupuje od ULA raketu Atlas V kojom će krajem 2015. prema MKS lansirati svoj teretni brod Cygnus. Takodje, moguće je da Atlas V još jedanput bude korišćen kao nosač Cygnusa, 2016.


Varijanta snžanog ruskog raketnog motora RD-170 (RD-193) biće korišćena na budućim raketama Atnares


Kao treće, a to je od fundamentalnog značaja, OSC okreće ledja amerikanizovanim raketnim motorima AJ-26 (poznatih takodje pod oznakom NK-33 iz sovjetskog vremena). Naime, OSC je u jeku američkih sankcija Rusiji potpisala milijardu dolara vredan ugovor sa ruskom kompanijom “Energomaš“ o kupovini 60 raketnih motora RD-193 koji će biti korišćeni na budućim raketama Antares. Ako sve bude išlo po planu, OSC će obnoviti lansiranja svojih RN Antares iz baze na ostrvu Wallops Island u Virdžiniji sredinom 2016. posle najverovatnije jednog lansiranja pomoću Atlasa. Sledeće godine, OSC planira tri lansiranja Cygnusa pomoću pojačane verzije Antaresa sa novim ruskim motorima RD-193. Ovaj motor je inače izdanak porodice poznatog raketnog motora RD-170, koji je razivjen za super-raketu “Energija”. Time će program od pet lansiranja Cygnus-a planiranih 2015. i 2016. biti sveden na četiri. Medjutim, zahvajujući većoj nosivosti Atlasa i pojačanog Antaresa, ukupna količina transportovanog materijala do MKS će biti čak i veća u odnosu na pet lansiranja “starim” RN Antares.

Ovaj veliki zaokret OSC prema ruskim motorima je indirektna potvrda da su modifikacije i dorade starih sovjetskih raketnih motora NK-33 obavljenih u kompaniji Aerojet dovele do eksplozije rakete Antares. Kompanija Aerojet, vodeća američka firma u sferi proizvodnje i testiranja raketnih motora, je od ruske firme “Kuznjecov” u bescenje kupila motore NK-33 (6 miliona dolara po komadu), onda ih modernizovala, testirala i dala svoje ime AJ-26. Tako da pored OSC, eksplozija Antaresa je veliki udarac i za Aerojet. Na primer, posle eksplozije njihovog motora AJ-26 tokom testiranja prošlog maja (taj motor je bio planiran za lansiranja Antaresa 2015.), došlo je do velikog pada vrednosti deonica ove kompanije na svetskoj berzi. Pored Aerojeta, u ovom trouglu je i ukrajinska kompanija “Južmaš“, čiji su stručnjaci bili odgovorni za integraciju motora AJ-26. Odlukom OSC ova čudna alijansa se prekida, a OSC faktički predaje svoju sudbinu u ruke ruske kompanije “Energomaš“. Kako će NASA, koju kontroliše država koja želi što manju zavisnost američkih raketa-nosača od ruskih motora, regovati na to pokazaće izbor pobednika kontrakta za nastavak komercijlanoih misija snabdevanja.

Kosmička saradnja Francuske i Rusije

http://astronomija.co.rs/165-istorija-astronautike/9275-kosmicka-saradnja-francuske-i-rusije

http://t.co/nr68UoGJSH

A P O D...

Kineski balet nad Mesecom

Servisni modul kineskog eksperimentalnog aparata CE5-T1 je iz zone Lagranžeove tačke L2 prešao na orbitu oko Meseca, na kojoj će testirati tehnologije i operacije sledeće misije prevoza uzoraka mesečevog tla na Zemlju.

Servisni modul kineskog eksperimentalnog aparata CE5-T1 je iz zone Lagranžeove tačke L2 prešao na orbitu oko Meseca, na kojoj će testirati tehnologije i operacije sledeće misije prevoza uzoraka mesečevog tla na Zemlju.


Trenutak odvajanja kapsule od servisnog modula pred njen povrratak na Zemlju

Podsećamo, CE5-T1 je lansiran 23. oktobra 2014. na jako razvučenu orbitu parametara 209 x 413,000km. Leteći putanjom slobodnog povratka, na rastojanju od 140,000km od Zemlje obavljena je prva korekcija. Druga korekcija je obavljena 25. oktobra sa takvom preciznošću da se od dve poslednje korekcije odustalo. Na 350,000km od Zemlje, aparat je dospeo u zonu dejstva gravitacionog polja Meseca. Počelo je ubrzavanje, i 28. oktobra aparat je proleteo na 12,000km od površine Meseca i po hiperboli, prošavši kroz tačku apogeja, krenuo natrag prema Zemlji. Tokom povratka obavljeno je pet korekcija da bi u poslednjoj etapi trajektorija ulaska aparata za povratak u atmosferu bila slična onoj koju ima kosmički brod “Šenžou” kada se vraća na Zemlju. Na oko 5,000km od Zemlje od servisnog modula odvojen je aparat za povratak. Mase 330kg, on je imao oblik aparata za povratak kosmičkog broda “Sajuz” i “Šenžou”, ali upola manjih dimenzija. Odmah po odvajanju aparata za povratak, servisni modul je obavio manevar. Uključen je glavni motor na dvadeset minuta, i sa impulsom ubrzanja od 255 m/s modul je povećao visinu svog perigeja i pored Zemlje preleteo brzinom koja je neznatno bila veća od druge kosmičke brzine. Za to vreme, aparat za povratak je brzinom od 10.66km/s prvi put ušao u atmosferu na visini od 120km iznad Indijskog okeana. Tada je dospeo na minimalnu visinu od 60km, a onda se kapsula “odbila” od gustih slojeva atmosfere, i vratila natrag u kosmos, do visine od 110km. Drugi put, ona je uletela u atmosferu iznad kineske zapadne provincije Gansu. Izmedju dva “zaranjanja” u atmosferu aparat je prevalio oko 6,000km, da bi 31. oktobra (o čemu smo već pisali) uspešno sleteo na Zemlju, posle leta koji je trajao 8 dana, 4 časa i 42 minuta. Tako je potpunim uspehom završena prva etapa misije – prvi kineski let od Zemlje do Meseca i natrag. Ujedno, aparat za povratak CE5-T1 je prva kapsula koja je od avgusta 1976. (sovjetska “Luna-24”) uspešno vraćena na Zemlju sa putanje preleta pored Meseca.

Misija sevisnog modula koji je ostao u kosmos nije završena povratkom njegove kapsule na Zemlju. Naprotiv, kineski inženjeri su za ovaj deo aparata CE5-T1 pripremili dva specijalna zadatka o kojima se ništa nije govorilo u vreme kada je obavljeno lansiranje. Znači, servisni modul je ostao na jako razvučenoj eliptičnoj orbiti oko Zemlje kojom je krenuo natrag prema Mesecu. Kada je potvrdjeno da je sve u najboljem redu sa svim sistemima aparata, 1. novembra je doneta odluka da započne drugi deo misije. Posle dve korekcije putanja je promenjena u još ravučeniju orbitu parametara 600 x 540,000km, sa nagiom od 46 stepeni (nagib je bio isti kao za vreme leta od Meseca prema Zemlji). Zanimljivo, kada je dospeo u tačku apogeja, sevisni modul aparata CE5-T1 je bio od Zemlje udaljen 540,000km, ali se u tom trenutku Mesec nalazio na suprotnu stranu, 920,000km daleko. U novembru, obavljene su još dve korekcije leta, tako da je aparat 23. novembra po drugi put proleteo pored Meseca i četiri dana kasnije dospeo na orbitu tipa Lisažu oko Lagranžeove tečke L2, sa otklonom od 20,000km prema osi X, 40,000km ka osi Y i 35,000km prema osi Z, sa periodom obilaska od 14 dana.


Mesec i Zemlja snimljeni sa aparata CE5-T1 za vreme leta ka Lagranžeovoj tački L2

U Lagranžeovoj tački Sistema Zemlja – Mesec, udaljene 65,000km iza nevidljive strane Meseca, servisni modul aparata CE5-T1 je proveo šest nedelja. Početkom januara, obavljene su tri korekcije trajektorije leta, i to na kočenje, tako da je aparat 13. januara prešao na orbitu oko Meseca. U prvoj fazi formirana je eliptična orbita parametara 200 x 5,300km, sa periodom od 8 časova, koja je kasnije transformisana u kružnu orbitu visine oko 200km i periodom jednog obilaska od 127 minuta.

Tokom nekoliko sledećih meseci, servisni modul aparata CE5-T1 će na orbiti oko Meseca obaviti seriju manevara, sa povremenim spuštanjem i podizanjem orbite. Time će biti simulirane operacije planirane za misiju “Čan’e-5” (CE-5) tokom koje kineski naučnici planiraju da na Zemlju dostave oko dva kilograma uzoraka mesečvog tla. Praktično, biće simulirano poletanje zamišljene kapsule sa površine Meseca, prelazak na orbitu oko Meseca, spajanje orbitalnog modula i, što je već dobrim delom uradjeno povratak na Zemlju.

Misija CE-5 je vrlo zanimljiva i značajana ne samo zbog toga što će to biti prvi prevoz uzoraka tla sa Meseca posle sovjetske “Lune-24” iz 1976, nego i zbog načina na koji će ova operacija biti obavljena. Naime, dok su sovjetski stručnjaci za vreme misija prevoza uzoraka mesečevog tla pomoću automatskih aparata “Luna” koristili tehniku dvostepene letelice sa direktnim spuštanjem i povratkom kapsule sa uzorcima sa Meseca na Zemlju, kineska metodika planirana za misiju CE-5 je drugačija. Naime, CE-5 će se sastojati od dva osnovna modula – orbitalnog i mesečevog. Logično, orbitalni modul po prelasku na orbitu oko Meseca ostaje da kruži oko našeg najbližeg nebeskog suseda, dok se mesečev modul odvaja i ide na spuštanje. Posle aluniranja u oblasti Okeana bure, biće zahvaćeno oko dva kilograma uzoraka tla sa dubine do 2 metra. Podsećamo, sovjetske “Lune” su na Zemlju dostavlljale po nekoliko stotina grama tla, nikada ne više od jednog kilograma. Posle ukrcavanja uzoraka poleće uzletni mesečev modul. On dospeva na orbitu oko Meseca. Ponavljamo kod sovjetskih “Luna”, uzletni modul je direktno sa Meseca leteo ka Zemlji, bez izlaska na orbitu oko Meseca. Znači, kineski uzletni modul prvo dospeva na orbitu oko Meseca, Zatim, u drugom koraku, do njega dolazi orbitalni modul i spaja se sa njim. Do sada, na orbitamo oko Meseca samo su Amerikanci spajali svoje letelice ali tokom misija “Apolo” sa ljudskim posadama. Iznad Meseca nikada nje obavljeno ni jedno spajanje u automatskom režimu! Posle spajanja, planirana je još jedna jedinstvena operacija – prebacivanje uzoraka tla iz uzletnog modula u aparat za povratak (kapsulu) orbitalnog modula. Kada je to odradjeno, pali se motor orbitalnog modula, napušta se orbita oko Meseca i aparat kreće ka Zemlji. Let od Meseca do Zemlje će biti isti kao let aparata CE5-T1; na oko 5,000km od Zemlje odvaja se aparat za povratak, koji će tehnikom dva ulaska u atmosferu sleteti sa uzorcima tla na Zemlju.

Misija “Čanj’e-5” je planirana 2017, mada neki izvori govore da je prebačena za 2018. Za sada, još uvek nije jasno dali Kina planira misiju “Čanj’e-4” (CE-4) ili je odustala od nje. Ranije se govorilo da bi tokom ove misije bili dodatno testirani neki od sistema koji nisu korišćeni tokom misije CE5-T1 – pre svih za spuštanje na Mesec i uzimanje uzoraka tla. Čak je bilo nagoveštaja da se tokom ove misije planiralo i poletanje uzletnog stepena sa uzorcima tla i prelazak na orbitu oko Meseca, ali bez spajanja i povratka na Zemlju.

Ono što je takodje od posebnog značaja je povezanost tri etape kineskog mesečevog programa automatskih misija sa planovima za let ljudi na Mesec. U prvoj etapi, aparat “Čanj’e-1” (CE-1) je novembra 2007. postavljen na orbitu oko Meseca, dok je oktobra 2010. sa orbite oko Meseca aparat CE-2 preveden u Lagranžeovu tačku L2 sistema Sunce – Zemlja. On je potom nastavio let u dubinama kosmosa, susreo se sa asteoridom Tutatis, i sada na rastojanju od preko stotinu miliona kilometara od Zemlje kruži oko Sunca kao veštačka planeta.

U drugoj etapi, decembra 2013. na Mesec je spušten lender CE-3 sa vozilom “Jujtu” koje, iako se više ne kreće po površini, još uvek, sa umanjenim kapacitetima šalje podatke sa Meseca. Za to vreme, lender CE-3 funkcioniše još uvek bez ikakvih problema.

U trećoj etapi se planira prevoz uzoraka tla sa Meseca u misiji “Čanj’e-5” (CE-5) 2017. ili 2018. Još jedna slična misija (CE-6) planirana je 2020. Misija eksperimentalnog aparata CE5-T1 je generalna proba ove misije, dok još uvek ostaje otvoreno pitanje šta Kinezi planiraju sa misijom CE-4. U svakom slučaju, ma kakvi da su planovi sa aparatom CE-4, automatski prevoz uzoaraka tla koji se planira za misiju CE-5 će biti jedan od najznačajnijih dogadjaja u istoriji istraživanja Meseca. Ovo je, moram priznati, izuzetno složen inženjerski projekat u kome ima nekoliko kritičnih operacija. Naravno, kada je let na Mesec u pitanju sve je veoma složeno i najmanja greška može da dovede do neuspeha. Medjutim, kineska šema automatskog transporta uzoraka mesečevog tla, sa uzimanjem uzoraka iz velike dubine, njihovog ukrcavanja u uzletni stepen mesečevog modula, automatskog spajanja na orbiti oko Meseca i, što će biti kruna misije – prenos uzoraka iz jednog modula u drugi uz povratak na Zemlju – biće poduhvat koji će, ukoliko bude uspešan, dovesti Kinu na lidersku poziciju u osvajanju Meseca.

http://t.co/5b2DEUb7If

A P O D...

Koliko jako sija Sunce na Plutonu?

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem-74117/planete-patuljci/9288-koliko-jako-sija-sunce-na-plutonu

Ružičaste litice "govore" o prošlosti Marsa

NASA Curiosity rover treba da ispita jedinstvenu stenovitu formaciju nazvanu Ružičaste litice, koja bi možda mogla da da odgovor na pitanje kako je nastao Mars.



Rover je završio prvu etapu "šetnje" došavši do zadatog odredišta u podnožju planine Šarp, a sada detaljnije ispituje stene u toj oblasti.

Tokom prvog putovanja, Kjuriositi je iz daleka ocenjivao potencijalno interesantna mesta sa kojih bi mogao prikupljati uzorke zahvaljujući kamerama i spektrometru.

Izloženi slojevi podnožja planine Šarp trebalo bi da drže dokaze o dramatičnim promenama u evoluciji Marsa.

Prva meta drugog Kjuriositijevog prolaska zove se Pelona i reč je o sitnozrnastoj steni sa tankim slojevima. Druga je na Ružičastim liticama.

"Do sada smo uspeli da utvrdimo da se okruženje na Marsu vremenom menjalo i da su se sedimenti spuštali i stvrdnjavali u stene", kaže Ašvin Vasavada iz NASA Jet Propulsion Laboratory u Kaliforniji.

Kjuriositi se spustio na Mars u avgustu 2012. Analize do sad prikupljenih uzoraka stena otkrivaju da je na tom području nekada ležalo jezero i da je na Marsu bilo uslova za postojanje nekih mikroorganizama, ako je takvih ikada bilo ovde.

Kjuriositi je proeo drugu godinu prelazeći oblast između Jelounajf Beja i podnožja planine Šarp.

http://t.co/A2esqxsF4e

A P O D...

Pluton smo mogli da istražimo još osamdesetih


http://astronomija.co.rs/misije/9291-pluton-smo-mogli-da-istrazimo-jos-osamdesetih

http://t.co/7KC17hJjzC

A P O D...

http://t.co/xWiwLTfy5h

A P O D...

RKA: Pristajanje kineskog kosmičkog broda na ISS je nemoguće

Mogućnost da kineski brod pristane uz Međunarodnu orbitnu stanicu je potpuno isključena, isto kao i „poseta“ ruskog broda kineskoj kosmičkoj stanici, izjavio je u intervjuu za novine Sergej Saveljev, direktor Ruske kosmičke agencije („Роскосмос“).

“Čak i kad bi sve zemlje koje participiraju u programu Međunarodne stanice pristale, postoje brojni nerešivi tehnički aspekti vezani za podešavanja kineske letilice ‘Shenzhou’ i korišćenje većeg nagiba orbite Međunarodne stanice nego što Kinezi mogu da dosegnu[1]. Kineski partneri grade sopstvenu orbitnu stanicu i već su objavili kada će biti operativna – do 2020. godine,” izjavio je Saveljev.

Kada je upitan o mogućnosti spajanja nekog ruskog broda sa kineskom stanicom, Saveljev je sa smeškom izjavio da takve projekte “ne treba uzimati ozbiljno”.

“Treba da imamo na umu da svaka zemlja koja poseduje kosmički potencijal ima sopstvene planove i ambicije u kosmičkom istraživanju. Tu postoji i značajni jaz u nivou tehnološkog razvoja. Što se tiče Kine, postoji plan o kinesko-ruskoj saradnji ali na većim projektima, kao što je istraživanje Venere i drugih planeta Sunčevog sistema. Kineski partneri pokazuju interesovanje za takve planove.”

Ranije je direktor “Roskosmosa”, Oleg Ostapenko, izjavio da postoje planovi za slanje ruskih kosmonauta na kineski orbitni modul sa ljudskom posadom “Tiangong-1” a da su kineski putnici dobro došli na Međunarodnu orbitnu stanicu. “Pošto Kinu interesuju projekti vezani za program letova sa posadom, pokazali su interesovanje i za ovakve projekte,” rekao je Ostapenko, dodajući da o tim stvarima treba prvo da razgovaraju eksperti. “Ne isključujem mogućnost da ćemo u okvirima proširenja kooperacije sa Kinom razmišljati o slanju naših kosmonauta na kinesku stanicu, a u perspektivi i o dobrodošlici kineskim tajkonautima na našem segmentu Međunarodne orbitne stanice”.

Nezavisno od navedenog, Saveljev je sredinom prošle godine izjavio da u ruskim planovima do 2025. ne postoji vizija gradnje nove orbitne stanice. “U principu, ne razmatra se mogućnost gradnje nove ruske kosmičke stanice. Možda bi takav projekat mogao da se ostvari u okvirima međunarodne saradnje, možda baš sa Kinom. Međutim, takvih planova za sada nema, čak ni u budućem federalnom kosmičkom programu. Takav projekat bi mogao da bude vezan za rok trajanja ISS.”

Što se tiče saradnje sa Kinom, najverovatniji projekti u bliskoj budućnosti, prema njegovim rečima, bili bi zajednički eksperimenti na ruskom segmentu Međunarodne stanice.

“Možda će deo budućih planova obuhvatati eksperimente na ’OKA-T’, orbitalnom bespilotnom modulu koji će moći da se prilagodi različitim nagibima orbita, i obezbedi automatskim međuplanetnim stanicama naših zemalja vrhunsko isdtraživačko oruđe.”

Saveljev je objasnio da će modul “OKA-T” predstavljati višenamensku orbitnu laboratoriju za mikrogravitaciona i primenjena tehnološka i biotehnološka istraživanja. “Laboratorija bi radila nezavisno u orbiti ali bi povremeno pristajala na Međunarodnu orbitnu stanicu ili bilo koju drugu niskoorbitnu stanicu. Servisiranje naučne opreme, dopuna goriva i druge radnje predstavljale bi deo radnih obaveza kosmonauta na stanicama,” izjavio je Savaljev.


Autonomnu tehnološku platformu “OKA-T” prave zajednički CSKB “Progress” i RKK “Energija”, pobednici konkursa iz 2006. Težina modula će biti 8 tona, nosiće 850 kg naučne opreme, a na orbiti će moći da ostane najmanje 5 godina.


Modul bi trebalo da bude lansiran 2018. raketom “Sojuz-2-1b” sa kosmodroma Vastočni na orbitu maksimalne visine 3.000 km. Krajem pročle godine, u nacrtu budžeta za kosmos do 2025, predviđena je gradnja i modula “OKA-T-2”. Njena gradnja neće poćeti pre 2019. a lansiranje neće biti pre 2024.


Krajem prošle godine je objavljeno da će Rusija do 2017. lansirati sopstvenu orbitnu stanicu. Koristiće module originalno namenjene ISS. Nova stanica će biti tako postavljena da će moći da vidi 90% ruske teritorije i arktičke obale, za razliku od samo 5% koliko je vidljivo danas sa ISS. Nova stanica bi trebalo da bude samo jedna od stepenica za buduću lunarnu stanicu.

[1] Nagib orbite je određen lokacijom lansirne rampe na Zemlji. Nagib orbite ISS iznosi 51,64 stepena (što odgovara brodovima lansiranim iz Bajklonura), a „Shenzjoua“ 42,6 stepeni.

Budući kosmički planovi Japana apostrofiraju nacionalnu bezbednost

Japanska vlada je prošle nedelje usvojila strategiju kosmičkih programa u sledećoj deceniji kojom je planirano da obim nacionalne kosmičke industrije dostigne pet triliona jena (oko 49 milijardi dolara), uz još čvršću saradnju sa SAD-om. U planu se posebno naglašavaju nacionalna bezbednost i razvoj privatnog sektora, dok se o konkretnim kosmičkim istraživanjima vrlo malo govori. Za to vreme, za 2015. pripemljen je vrlo ambciozna program kosmičkih lansiranja.

Plan obuhvata aerokosmičku politiku Japana za sledećih deset godina, počevši od 2015. Pripemljen je u Upravi za strategiju kosmičkog razvoja kojom lično rukovodi premijer Šinzo Abe. Zanimljivo je da je poslednji strateški plan usvojen 2013. obuhvatao period od pet godina (do 2018.), ali je premijer Abe zbog kako se navodi “promena bezbedonosne situacije oko Japana”, doneo odluku da se stari plan transformiše u desetogodišnu strategiju, čime je praktično važio samo dve godine!


Satelit Daichi-2

U fokusu novog japanskog kosmičkog plana je nacionalna bezbednost. On uključuje povećanje broja takozvanih “kvazi-zenitnih” satelita koji će se koriste za potrebe visoko-preciznih poziciono-navigacionih sistema, sličnih američkom GPS. Trenutno Japan ima samo jedan takav satelit (Daichi-2), a plan predvidja lansiranje joššest satelita u tesnoj saradnji izmedju Japanske istraživačke aerkosmičke agencije (JAXA) i Ministarstva odbrane.

Takodje, u planu se podvlači potreba povećanja sposobnosti nacionalnih informacionih sistema u prikupljanju obaveštajnih podataka. Reč je novoj generaciji špijunskih satelita koji će posmatrati vojna postrojenja pojedinih država i kao deo sistema ranog uzbunjivanja pratiti lansiranja balističkih raketa. Iako se Severna Koreja i Kina ne spominju kao ciljne države, jasno je da posle uspešnih ispitivanja severnokorejskih raketa srednjeg i dugog dometa, i kosmičko-raketnih sistema, vojni stratezi Japana ovu državu vide kao potenticjalnu pretnju nacionalne bezbednosti. Takodje, tu su Kina i Rusija, saveznici Severne Koreje sa kojima Japan decenijama ima mnogo nerešenih teritorijalnih pitanja.

Kada se podvuče paralela sa prethodnim kosmičkim strateškim planovima Japana, u oči pada dominanto vojni karakter novog plana. Očigledno, u svetlu dugogodišnje ekonomske krize i kresanja budžeta, odlučeno je da se novac upotrebi prvenstveno tamo gde je najpotrebnije – za potrebe nacionalne bezbednosti. Vlada planira gradnju serije malih špijunskih satelita koji mogu biti lansirani u vrlo kratkom roku ako postoje vojne pretnje ili u salučaju elementarnih katastrofa. Jedan takav tipičan satelit će imati samo 70cm u prečniku, neće biti teži od 150kg i snabdeven kamerama visoke rezolucije sa niskih orbita visine od 200 do 300km (što je poredjenja radi upola manje od orbita standardnih osmatračkih satelita) pratiti situaciju u odredjenoj oblasti. Po završetku operacija, satelit sagoreva u atmosferu, otprilike nedelju dana posle lansiranja.

Još jedna sfera je takodje posebno apostrofirana – da se lansiranjem satelita pomogne japanskim kompanijama da stvore uslove za razvoj privatnog (komercijalnog) kosmičkog biznisa. Po ugledu na Obaminu administraciju, Japanska vlada namerava da deo “kosmičkog tereta” sa ledja naroda prenese na privatne kompanije. Medjutim, da bi to bilo moguće, potrebno je prvo ojačati njihovu tehničku, organizacionu i ekonomsku infrastrukturu.

U planu se gotovo ništa ne govori o novim projektima vezanim za planetarna istraživanja i programe čovekovog leta u kosmos. Navodi se da će oko 2020. prvi put biti lansirana teška raketa-nosač (RN) modikifacija H-IIA, dok će ove godine japanski stručnjaci nastaviti sa lansiranjem nove RN na čvrsto gorivo “Epsilon”. U sledećih deset godina biće lansirano osam satelita različitih namena.

U vezi Medjunarodne kosmičke stanice (MKS) i eventualnog nastavka učešća Japana u ovom projektu posle 2020. u planu se samo kratko navodi da će konačna odluka biti doneta na kraju fiskalne 2016. Očigledno, znajući koliko je njihovom savezniku SAD-u neophodno da se misije na MKS nastave, japanska Vlada želi da na miru proanalizira sve političko-tehničko-ekonomske faktore i tek posle odluke “Roskosmosa” i ESA-e odredi svoju poziciju.


Raketa-nosač H-IIA poleće iz centra Tanegašima

Inače, JAXA planira pet lansiranja u ovoj 2015. iz kosmičkog centra Tanegašima (Tanegashima). Tamo “kosmička sezona” počinje 29. januara, lansiranjem RN H-IIA sa osamtračkim satelitom. To će biti 27-mo lansiranje rakete H-IIA. Još jedan osmatrački satelit će poleteti u martu. U drugoj polovini godine, “Micubiši” (Mitsubishi Heavy Industry) planira svoje prvo komercijlano lansiranje. Koristan teret je kanadski telekomunikacioni satelit Telesat mase pet tona. Kao nosač biće upotrebljena raketa H-IIA 204 pojačana sa četiri bočna bustera na čvrsto gorivo.



U oblasti kosmičkih nauka, JAXA planira lansiranje satelita Astro-H za praćenje X-zraženja koje dolazi iz dubina kosmosa. To je šesti satelit iz ove serije koja istražuje kosmička X-zračenja i fenomene kao što su polja visokih energija oko crnih rupa i supernova, kao i grupe galaksija u kojima ima gustih koncentracija plazme.

U okviru programa podrške operacija na MKS, JAXA će ove godine prema Kosmičkoj stanici lansirati peti automatski teretni brod HTV “Konotori” (Kounotori). Ovim brodom se astronauti na američko-medjunardnom segmente stanice snadbevaju neophodnim materijalima za nastavak istraživanja. Kao nosač planirana je raketa H-IIB.



Takodje, u maju će sa Bajkonura prema MKS poleteti sledeći japanski astronaut, Kimiya Jui (Kimiya Yui, 44) koji će skupa sa ruskim kosmonautima i američkim astronautima provesti oko pola godine u kosmosu. Do sada, od 2009. na MKS su inače kao članovi osnovnih posada stanice letela četiri japaska astronauta. Jui nije jedini Japanac koji se u Zvezdanom gradu priprema za let u kosmos. Tamo je takodje Satoši Takamacu (Satoshi Takamatsu, 51), kosmički turista - dubler engleske pevačice Sare Brajtman (Sarah Brightman) koja treba u spetembru da poleti u kosmos. Ako Takamacu potpiše ugovor sa američkom kompanijom Space Adventures koja skupa sa agencijom “Roskosmos” organizuje turističke kosmičke letove na ruskim brodovima “Sajuz”, onda on može da poleti u kosmos u jesen 2017. Takamacu je osnivač i predsednik kompanije Space Travel. On je prošao kroz seriju medicinskih provera u Moskvi, takodje, obavio je preliminarni program obuke za let u kosmos. Tokom predstojećih treninga u narednim mesecima, Takamacu planira da emituje preko interneta videozapise svoje obuke u Centru za pripremu kosmonauta u Zvezdanom gradu.


RN na čvrsto gorivo “Epsilon”

Japanski stručnjaci takodje planiraju da u decembru 2015. ponovo pokušaju da prebace medjuplanetarni kosmički aparat Akatsuki na orbitu oko Venera. Prvi pokušaj nije uspeo pre pet godina zbog problema u radu glavnog motora. Od tada, aparat se nalazi na heliocentričnoj orbiti, 134 miliona kilometara od Venere, gde analizira gustinu i smer sunčevog vetra. Praktično od neuspešnog ubacivanja na orbitu oko Venere 2010, inženjeri JAXA-e sve vreme održavaju sisteme aparata u operativnom stanju. Pored toga, oni su podesili orbitu aparata tako da ekonomično (sa aspekta kosmičke energetike) mogu da ponovo probaju postavljanje letelice Akatsuki na orbitu oko Venere. Prvobitno, bilo je planirano da ova operacija bude obavljena krajem 2016. Medjutim, kako je brzina kretanja aparata smanjena više nego što se očekivalo, stručnjaci će serijom impulsa dodatno smanjiti brzinu i pokušati da aparat dovedu u takav položaj koji će omogućiti gravitacionom polju Veneri da ga “ulovi”. Ako sve bude išlo po planu, Akatsuki će pomoću dvanaest malih korekcionih raketnih motora ući na orbitu visine 300,000 x 400,000km . To je daleko više od prvobitno planirane eliptične orbite (300 x 80,000km), ali se stručnjaci JAXA-e ipak nadaju da će i sa nje Akatsuki obaviti dobar deo planiranih meteoroloških istraživanja atmosfere “Planete sumraka”. Ako uspe, ovo će ujedno biti prvi put da je Japan postavio na orbitu jednog drugog nebeskog tela svoj kosmički aparat i prva azijska država čija kosmička sonda kruži oko Venere.


Kimija Jui – sledeći japanski astronaut u kosmosu


Umetnička predstava kosmičkog aparata Aktsuki na orbiti oko Venere

http://t.co/pF6gXSeqn8

A P O D...

Ruski instrument na „Curiosityju“

http://astronomija.co.rs/oprema/9298-ruski-instrument-na-curiosityju

Dolazi doba Ceresa

Generacijski gledano skoro da je bilo prekjučer kada je čovječanstvo otkrilo planet Ceres. Činilo se da je to karika koja nedostaje u prostoru između Marsa i Jupitera. Od tada puno se toga promijenilo a i sam Ceres postao je tek mali planet – veliki asteroid sa brojem jedan. Neke stvari ipak su sve dosad ostale nepromijenjene. Naše znanje o Ceresu zasigurno je veće nego u XIX stoljeću no o njemu zapravo neznamo ništa. Ceres sada dolazi u centar pozornosti astronoma, biti će potrebno svega dva mjeseca da letjelica Dawn stigne u njegovu blizinu a ono što bi nam tamo mogla pronaći moguće da „broj jedan“ zaista vrati u centar pažnje i ne samo astronoma!



Fotografije koje je NASAina letjelica upravo poslala na Zemlju pokazuju kako se na Ceresu nalaze krateri i mora slično Mjesecu. Suspektna bijela mrlja koju je snimio HST prije desetak godina još je uvijek tamo i nije posljedica „pogreške“ na fotografijama. Herschelov svemirski teleskop nedavno je otkrio prisustvo vodene pare koja možda šiklja iz svojevrsnih gejzira ogromnih akumulacija vode ispod površine, možda su tamo pravi „vodni vulkani“, možda je Ceres aktivan svijet?! Neki od znanstvenika čak spekuliraju kako je moguće da se tamo nalaze i oceani vode i kontinenti leda! Ispod površine ih svakako ima no možda vode i leda ima i na samoj površini! Sve ovisi o tome ima li Ceres dovoljno atmosfere, koliko je njegova jezgra topla te kolika je temperatura površine. Sve to onda poteže i pitanje života na zasad nepoznatom svijetu.

Pomalo se čak kao autor članka pribojavam navoditi daljnje spekulacije znanstvenika ili napisati svoje mišljenje jer bi lako mogao ogresti u svijet nebuloza, no bude li i djelić navedenog istinit naše poimanje Ceresa biti će potpuno drugačije od dosadašnjeg.



Već krajem siječnja Dawn će poslati fotografije znatno bolje razlučivosti. Početkom ožujka NASAina letjelica biti će tisuću puta bliže Ceresu nego što je to sada a mi ćemo na ekranima vidjeti 1000 puta kvalitetnije fotografije. Svijet znanstvene mašte ustupiti će mjesto činjenicama koje su se nebrojeno puta dosad pokazale još intrigantnije nego smo mogli i zamisliti. Punih šesnaest mjeseci planirano je Dawnovo istraživanje Ceresa neposredno iz orbite.

Dvije stotine i četrnaest godina nakon otkrića Ceres je bio i ostao zagonetka. Do skidanja vela tajni dijele nas nepuna dva mjeseca. Tko zna je li Giuseppe Piazzi 01. siječnja 1801. mogao zamisliti da će njegovi kolege u ne tako (pre)dalekoj budućnosti posjetiti svijet kojeg je (slučajno!) otkrio u Novogodišnjoj noći. Manje je poznato kako je kemijski element Cerij (broj 58 u Mendeljejevoj tablici kemijskih elemenata) otkriven 1803. dobio naziv po Ceresu! Još je manje poznato kako se na specijalnom mikročipu smještenom na letjelici Dawn lansiranoj 2007. godine nalaze i imena ljudi iz našeg okružja pa tako i Danijela Reponja, najvećeg „svemirskog spamera na ovim prostorima“. Tijekom svoje dugogodišnje svemirske odiseje Dawn je nakratko istraživala Mars te boravila u orbiti oko asteroida Vesta. Nakon godinu i pol dana istraživanja Ceresa znati ćemo hoće li letjelica krenuti ka novom cilju ili će tu biti kraj ove misije i početak pripreme za nova istraživanja „broja jedan“ po hitnom postupku.

Ruska raketa „Протон“ prestaće da leti od 2025.

Raketi „Протон-М“, najjačoj ruskoj teškoj raketi trenutno u upotrebi, dani su odbrojani. Njenu sposobnost da u nisku orbitu ponese oko 22 tone, prošle godine je prestigla jedino „Ангара A5“, još jedna raketa iz pogona Hruničevljevih fabrika. Ona je takođe glavni ruski uređaj za slanje satelita u orbitu (praktično svi su iz nekog komercijalnog programa), ali za razliku od „Союза“,„Протони“ mogu da budu lansirani jedino sa kosmodroma Bajkonur, u Kazahstanu.


„Протон-М“ putuje ka bajkonurskoj rampi sa satelitom „Экспресс-4М4Р“ (Roskosmos).

Kao što svi znamo, Rusija već godinama izdašno plaća Kazahstanu (oko $115 miliona godišnje) za korišćenje kosmodroma Bajkonur i održavanje istoimenog grada pod zajedničkom kontrolom. Ali Kremlj ima nameru da sva buduća lansiranja preseli iz Bajkonura na kosmodrom Vastočni, smešten na teritoriji Dalekog istoka Ruske federacije[1]. Ipak, odande neće moći da se lansiraju i “Protoni“, već je planirano da odatle uzleću jedino rakete „Angara“ i „Sojuz“ (i verovatno МRKN[2]). Znači, život “Protona“je tesno vezan za eksploataciju kosmodroma Bajkonur (jer na kosmodromu Pleseck ne poseduje lansirne rampe za “Protone“).

Pošto Kazahstanci ima dogovor sa Rusijom o rentiranju Bajkonura do 2050. godine, na prvi pogled se čini da “Protonu” predstoji još dosta godina života. Međutim, kazahstanska vlada je više puta zabranjivala – ili bar ograničavala – lansiranja “Protona”. Te rakete koriste visokotoksično hipergolično gorivo[3] (“Angare” sagorevaju kerozin i tečni kiseonik), što u određenim delovima kazačkog javnog mnenja konstantno izazva ozbiljne debate o uticaju tih raketa na životnu sredinu[4]. Rusija se obavezala da će prikupljati pale delove prvih stepena raketa “Proton” i obavljati dekontaminaciju zone padova, ali izgleda da to nije dovoljno, jer je podpredsednik “Kazkosmosa”, Jerkin Šajmagambetov, nedavno izjavio da su se Rusija i Kazahstan dogovorili da od 2025. godine stopiraju lansiranja “Protona” sa Bajkonura. Ako se ta vest potvrdi, za samo 10 godina četiri rampe za ove rakete (danas se koriste samo dve) počeće da se pretvaraju u zarđale ruševine koje će obeležavati stari Bajkonur.

“Proton” (8K82), ili “UR-500”, rođen je šezdesetih godina kao interkontinentalni balistički projektil (ICBM) kadar da ponese monstruozne termonuklearne bojeve glave snage nekoliko stotina megatona. Njegov “otac” je bio inženjer-akademik Vladimir Nikolajevič Čelomej (1914-84), rukovodilac konstruktorskog biroa OKB-52 iz Reutova. Prvi dvostepeni UR-500 poleteo je 16. juna 1965. godine i poneo u orbitu satelit “Proton-1” težine 12,2 tone radi studiranja pojaseva zračenja, dok je njegovo ime uzeto kao ime za čitavu raketu. “Protoni” su lansirali sve sovjetske i ruske kosmičke stanice (“Saljut-DOS” i “OPS-Almaz”), velike module pridružene stanicama “Mir” i ISS, kao i većinu sovjetskih međuplanetnih sondi. Takođe će biti odgovorni za lansiranje rusko-evropske sonde “ExoMars” i ISS-ovog laboratorijskog modula “Nauka“. Mada su poslednjih godina malo pokvarile statistiku, rakete „Proton“ će svakako ostati u kosmonautici zapamćene kao vrhunski protagonisti, koje su do danas ostvarile preko 400 letova[5]. Nadamo se da će za deset godina, kada „Proton“ ode u penziju, raketa „Angara“ biti kompletno spremna da ga zameni. Ostaje nam jedino da vidimo da li će ta raketa trajati duže od svog prethodnika.

Više informacija o istoriji “Protona” pogledaj ovaj tekst -http://astronomija.co.rs/istorija-70162/7444-rn-proton


Poligon za rukovanje raketom “Proton”.






“Protonove” rampe u Bajkonuru: Poligon 81 i Poligon 200. Prvi poligon je napravljen 1965. i imao je dve rampe: № 23 („leva“) i№ 24 („desna“). Sa „leve“ je 16. jula 1965. novom raketom lansiran prvi satelit „Proton-1“, a odatle je krajem prošle godine poletela i 400-a raketa serije „Proton“.
Sedamdesetih je pušten u pogon i drugi poligon, takođe sa dve rampe: № 39 („leva“) i№ 40 („desna“). Sa „leve“ su u prošlosti lansirani „Venera 14“, „Venera 15“, „Vega 1“, „Fobos 1“ i „Mars-96“, a u novije vreme brojni komercijalni letovi američko-ruske kompanije ILS. Odatle je „startovao“ i osnovni modul stanice „Mir“ i njeni moduli „Kvant 1 i 2“ i „Kristal“.
Sa „desne“ rampe su u prošlosti bile lansirane sonde “Venera 13“, „Venera 16“, „Vega 2“ i „Fobos 2“, kao i orbitna stanica „Saljut 7“ i astrofizička opservatorija „Granat“. Danas se ova rampa ne upotrebljava.



Maketa “UR-500” i Muzeju
kosmodroma u Bajkonuru.



Maketa “Protona” u Muzeju
kosmodroma u Bajkonuru.

[1] Prvobitno, tamo je planirano 7 rampi, od kojih 2 za letove sa posadama. Prvo lansiranje se očekuje možda 2015. Ruski inženjeri će upotrebiti iskustva stečena gradnjom „Sojuzovih“ lansirnih postrojenja u kosmičkoj luci Kourou i rampe za “Angaru” u Naro Kosmičkom Centru u Južnoj Koreji. Radi uštede, na Vastočnom neće biti vojnih postrojenja kao na Bajkonuru. Planirano je da odande do 2020. bude lansirano 45% ruskih kosmičkih lansiranja, dok će Bajkonur sa današnjih 65% pasti na samo 11%. Ostala lansiranja će se izvoditi sa kosmodroma Pleseck.

[2]МРКН(Многоразовая Ракета Космического Назначения), još jedna Hruničevljeva raketa-nosač, koja bi trebala da postane operativna do 2025. Planirano je da na LEO ponese 175 tona.О оvoj raketi sa krilima detaljnije možeš pročitati ovde!

[3] Diazotni tetraoksid („amid“, N2O4) kao oksidator, i nesimetrični dimetil-hidrazin („heptil“) kao gorivo.

[4] Nešto mi govori da znam ko stoji iza kampanje o „životnoj sredini“ u Kazahstanu, pogotovi ako se to kosi sa ruskim kosmičkim interesima.

[5] Poslednji let je izveden 28. decembra 2014. – bio je to 401. let. Uspešnih je bilo 355, a neuspešnih 46.

Asteroidi lete prema Zemlji

Posljednjih dana mnogobrojni javni mediji prenose informaciju o velikom asteroidu koji će krajem mjeseca preletjeti veoma blizu Zemlje te kako će isti biti (lako) vidjljiv pomoću dalekozora. Pažnja medija usmjerena je na asteroid 2004 BL86 (357439) promjera između 440m i 1000m koji će se 26. januara u večernjim satima Zemlji približiti na „svega“ 1.2 milijuna km. Kažemo „svega“ jer u svemirskim mjerilima takva udaljenost zapravo je veoma bliska. Nadalje, mediji navode i kako je dalekozor dovoljan da se asteroid vidi na noćnom nebu. No to baš i nije tako.



Asteroid 2004 BL86 otkriven je još 30. januara 2004. pomoću sustava LINEAR (Lincoln Near-Earth Asteroid Research) i otada se nalazi u bazama podataka i pod stalnom paskom. Iako nam se čini kako je nebesko tijelo promjera jedan kilometar malo (nešto manje od planine Učka primjerice) kada bi tako nešto udarilo u Zemlju nastale bi posljedice koje bi potpuno promijenile našu civilizaciju. Ovdje to nije i neće biti slučaj.

Što se tiče promatranja dalekozorom ono za javnost nije izvedivo. Da bi se uočila slabašna putujuća zvijezdica koja ima sjaj 9 m (zvjezdana magnituda) potrebno je iskustvo u promatračkoj astronomiji, dalekozor promjera objektiva bar 70 mm, stabilna astronomska montaža i postolje te iznimno precizne zvjezdane karte sa ucrtanim položajem asteroida u trenutku opažanja. Ozbiljan je to izazov čak i za astronome!



Istina je kako je ovo najbliži prelet ovako velike nebeske stijene pored Zemlje. Prema sadašnjim podacima on neće biti nadmašen do 2027. godine kada će na sigurnoj udaljenosti pored planeta preletjeti asteroid 1999 AN10. Aktualni prelet izvrsna je prigoda za astronome da svojim instrumentima u cijelom području elektromagnetskog spektra istraže asteorid „iz blizine“. Instrumentarij astronoma amatera iz naših krajeva zasigurno će biti okrenut prema asteroidu u noći 26./27. januara budu li to vremenske prilike dozvoljavale.

Prema astronomskim podacima u ovom trenutku (21.01.2015.) poznate su nam putanje desetak asteoroida koji do kraja mjeseca prolaze veoma blizu Zemlje. Neki od njih i bliže od „našeg“ medijski eksponiranog asteroida, doduše znatno manjeg promjera. Ukupno se u bazama podataka na današnji dan vodi 1536 potencijalno opasnih nebeskih stijena (oznaka LD na ilustraciji označava udaljenost Zemlja – Mjesec). Nijedna od njih ne predstavlja realnu prijetnju Zemlji. Problem su asteroidi koje još nismo otkrili a znamo da postoje negdje u dubinama svemira.

Otkriće para klasičnih cefeida u nevidljivom jatu iza Galaktičke prečke

Grupa autora je objavila otkriće para ekstremno crvenih klasičnih cefeida lociranih u Galaktičkoj ravni a iza Galaktičke prečke koristeći se fotometrijom u bliskoj infracrvenoj oblasti u okviru programa pretrage VVV Survey.





Ovo je prvo otkriće objekata ove klase promenjivih zvezda na suprotnoj strani Galaktičke ravni.

Pomenute cefeide imaju gotovo identičan period pulsiranja kao i isti prividan sjaj i boju. Procenili su rastojanje do para cefeida sa približno 1,5% preciznosti, odnosno,oko 8% tačnosti koristeći se Livitovim zakonom u bliskoj infracrvenoj oblasti elektromagnetnog spektra. Utvrdili su da je ukupna ekstinkcija u V području A(V) = 32 magnitude i da su cefeide na istoj heliocentričnoj razdaljini hdi = 11,4+/-0,9 kpc (kiloparseka) a njihova udaljenost u odnosu na stvarnu Galaktičku ravan iznosi manje od jednog parseka –cefeide su praktično su u pomenutoj ravni.

Isti periodi pulsacije ukazuju da je par cefdeida iste starosti i ona približno iznosi 48 +/-3 Myr (miliona godina) i u skladu je sa važećim teorijskim modelom za klasu promenjivih, cefeida. Par cefeida je na međusobnom rastojanju od svega 18,3 lučne sekunde, odnosno,na rastojanju od oko jednog parseka, računato u odnosu na procenjenu heliocentričnu razdaljinu. Njihov položaj u Galaksiji odgovara ranije utvrđenom rastojanju od 3 kpc daljeg Galaktičkog kraka u odnosu na Galaktičku prečku.

Ovako blizak par otkrivenih cefeida ukazuje na postojanje za nas nevidljivog mladog razvejanog zvezdanog jata koje je nevidljivo usled izuzetno velike ekstinkcije i zasenjenosti svetlošću gustog zvezdanog polja Galaktičke prečke. Napominje se da su svi pokušaji direktne detekcije “nevidljivog jata” ostali bezuspešni te je za tako nešto potrebno veće posmatračko zalaganje.

Izvor:

http://arxiv.org

http://t.co/kdST4lhkUb

A P O D...

Novi lovac na vansolarne planete na Paranalu

Prva svetlost NGTS teleskopa



NGTS (engl. The Next-Generation Transit Survey) teleskop po prvi put je vršio posmatranja sa ESO Paranal opservatorije u severnom Čileu. Ovaj projekat će tragati za tranzitnim vansolarnim planetam - planetama koje prelaze ispred svojih matičnih zvezda i samim tim uzrokuju neznatno zatamnjenje njenogsjaja, što se može detektovati instrumentima visoke osetljivosti. Teleskop će biti fokusiran na potragu za planetama veličine Neptuna, kao i manjim planetama prečnika dva do osam prečnika Zemlje.

NGTS je širokougaoni sistem za posmatranje koji čini niz od 12 antena, svaki prečnika oko 20 centimetara[1]. Velika Britanija, Švajcarska i Nemačka su udruženim snagama sagradile ovu novu opservatoriju, koja je locirana u severnom Čileu, na ESO Paranal opservatorijii koristi izuzetne posmatračke uslove i odličnu infrastrukturu ovog lokaliteta.

“Bila nam je neophodna lokacija sa mnogo vedrih noći, sa čistim i suvim vazduhom, kako bismo mogli da obavljamo veoma precizna merenja što češće moguće – Paranal se čini najboljim mestom za tako nešto”,izjavio je Don Polako sa Univerziteta Varvik u Velikoj Britaniji, koji je ujedno i jedan od vođa NGTS projekta.

NGTS je robotizovan i kontinuirano će vršiti opservacije sjaja stotina hiljada zvezda na južnom nebu. Pretraživaće nebo u potrazi za vansolarnim planetama i dostići će nivo tačnosti određivanja sjaja zvezda koji do sada nije bio postignut uz pomoć teleskopa lociranih na Zemlji[2].

Ova neverovatna preciznost merenja sjaja u šrokom vidnom polju je tehnički veoma zahtevna, ali su sve ključne tehnologije neophodne za NGTS već bile testirane na manjiem prototipu, koji je bio u funkciji na La Palmi na Kanarskim ostrvima tokom 2009. i 2010. godine. NGTS će nastaviti uspeh takozvanog SuperWASP eksperimenta, koji za sada otkriva velike gasne džinove.

Otkrića do kojih će doći NGTS teleskop će dalje proučavati drugi veliki teleskop poput ESO Veoma velikog teleskopa. Jedan od ciljeva je da se pronađu manje planete koje su dovoljno sjajne, s obzirom na masu koju imaju, kako bi se mogle preciznije meriti. Ovo će omogućiti da se tačnije odrede gustine planeta, što će nam za uzvrat dati informacije o tome kakav je unutrašnji sastav tih planeta. Biće takođe moguće da se ispitaju atmosfere tih planeta dok su u tranzitu. Tokom tranzita, deo svetlosti sa zvezde prolazi kroz atmosferu planete, što u slučaju da planeta ima atmosferu naučnicima daje mali, ali značajan trag. Do sada, samo je nekoliko ovako delikatnih opservacija bilo obavljeno, ali će NGTS sada omogućiti veći broj potencijalnih meta.

Ovo je prvi teleskop na Paranal opservatoriji kojim ne upravlja ESO. Nekoliko teleskopa koji rade po sličnom režimu nalaze se na La Sija opservatoriji. Podaci NGTS teleskopa će biti skladišteni u ESO arhivama i biće dostupni naučnicima širom sveta tokom decenijama koje dolaze.

Piter Vitli, jedan od vođa NGTS projekta sa Univerziteta u Varviku, zaključuje: “Veoma smo uzbuđeni što naša potraga za malim planetama oko zvezda u susedstvu počinje. Otkrića koja će NGTS načiniti, kao i prateća posmatranja sa Zemlje i svemira, predstavljaće značajne korake u našem poduhvatu da proučavamo astmosfere i sastav malih planeta kao što je Zemlja”.

NGTS konzorcijum čine: University of Warwick, UK; the Queen’s University of Belfast, UK; the University of Leicester, UK; the University of Cambridge, UK; Geneva University, Switzerland i DLR Berlin, Germany.
Beleške

[1] NGTS teleskopi su modifikovana verzija komercijalnih malih teleskopa visokog kvaliteta, koje je proizveo Astro Systeme Austria (ASA). NGTS kamere su modifikovane ikon-L kamere koje proizvodi Andor Technology Ltd (http://www.andor.com), koje sadrže CCD čipove proizvođača e2v (http://www.e2v.com).

[2] NASA misija Kepler ima kamere visoke osetljivosti kada je merenje promene sjaja u pitanju, ali pokriva mnogo manje površine neba. Širokougaono vidno polje NGTS teleskopa će omogućiti pronalazak sjajnijih primera malih planeta koje posle dodatno treba proučavati.

http://t.co/9S6OBxgLn0

A P O D...