Vesti iz sveta astronomije...

Vansolarna planeta u pokretu



Astronomi su po prvi put mogli da prate kretanje vansolarne planete sa jedne na drugu stranu zvezde oko koje kruži. Planeta koja je posmatrana ima najmanju orbitu od svih direktno posmatranih i slikanih vansolarnih planeta i nalazi se na udaljenosti od zvezde koja odgovara rastojanju Saturna od Sunca.

Tim astronoma je koristio NAOS-CONICA (NACO) instrument na 8.2-metarskoj jedinici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa u cilju proučavanja okoline zevzde Beta Pictoris tokom 2003., 2008. i 2009. godine. 2003. godine veoma bleg objekat unutar diska je uočen ali nije mogla biti isključena opcija da je to zapravo neka od zvezda iz pozadine. Na novim slikama iz 2008. i proleća 2009. godine izvor je nestao! Najnovija posmatranja tokom jeseni 2009.godine otkrila su da se objekat nalazi na drugoj strani diska zvezde nakon što je prethodno bio sakriven ispre ili iza zvezde. Ovo je bio dokaz da se zapravo radi o vansolarnoj planeti koja kruži oko svoje zvezde domaćina. Takođe, pomoću ovih posmatranja određena je veličina orbite ove planete.

Kompozitna slika pokazuje svetlost reflektovanu od disk prašine u spoljašnjem delu, kako ju je videlo ADONIS instrument na ESO 3.6-metarskom teleskopu 1996. godine. U središnjem delu prikazana su posmatranja planete iz 2003. godine i jeseni 2009. godine dobijena pomoću NACO instrumenta. Moguća orbita ove planete je takođe prikazana sa nešto preuveličanim inklinacionim uglom.

Autorska prava:ESO/A.-M. Lagrange

Kraj letnjeg računanja vremena 2014.

Kraj letnjeg računanja vremena 2014.



Letnje vreme se završava u 03:00 časa zadnje nedelje u oktobru i časovnici se pomeraju jedan sat unazad (na dva sata).

Kratka istorija letnjeg računanja vremena - http://astronomija.co.rs/vreme/9100-kratka-istorija-letnjeg-raunjanja-vremena.html

Evo šta piše u Vikipediji o ovom vremenu:

Letnje računanje vremena (engl. Summer time или Daylight saving time (DST)) ili letnje ukazno vreme, je dogovor po kojem se preko leta časovnik pomera da bi poslepodneva imala više dnevnog svetla nego prepodneva. Sprovodi se tako što se službeno vreme pomeri unapred u poznu zimu ili rano proleće, a vrati nazad u jesen. Vreme se obično pomera za jedan sat, ali tačan broj časova i datumi izmena se određuju lokalno, i podložni su promenama. Ovakvo podešavanje doprinosi boljem prilagođavanju i većem iskorišćavanju dana i štednje energije.

Letnje ukazno vreme se u većini zemalja koristi u regionima između tropsko-ekvatorskog regiona i polarnih područja, zbog većeg uticaja na dužinu obdanice za vreme leta i zime. Sve evropske zemlje koriste letnje ukazno vreme: Zapadnoevropsko letnje vreme, Srednjoevropsko letnje vreme, Istočnoevropsko letnje vreme, Moskovsko letnje vreme; od uobičajne zone preko zime, npr. Srednjoevropsko vreme.

Datum kada počinje računanje letnjeg vremena je različit od države do države. Pomeranje vremena se u većini slučajeva vrši u noći između subote i nedelje, da ne bi uzrokovalo veće probleme za radno stanovništvo.

Na severnoj hemisferi, letnje vreme počinje od poslednje nedelje u martu ili prve nedelje u aprilu, i završava se poslednje nedelje u oktobru. Od 2007. godine i SAD na letnje računanje vremena prelazi poslednje nedelje u martu. Američke države Havaji i Arizona ne prelaze na letnje vreme. Od 2002, Evropska unija, kao i ostale zemlje u Evropi su odredile da početak letnjeg vremena počinje poslednje nedelje u martu i završava poslednje nedelje u oktobru (CEST).

Na južnoj hemisferi, početak i kraj letnjeg vremena je obrnut od severne.

Većina modernih računarskih operativnih sistema ima mogućnost automatskog prelaska na letnje računanje vremena. Izrael je do pre nekoliko godina menjao letnje vreme različito od ostatka sveta, zbog posebnog lunarnog kalendara, pa većina računarskih sistema nije mogla prelaziti na izraelsko letnje vreme.

http://t.co/AArzXXCoRG

A P O D...

http://t.co/vUnYvRetYv

A P O D...

Telemetrija: kontrola kosmičkih letilica...

http://astronomija.co.rs/nauka/9111-telemetrija-kontrola-kosmikih-letilica.html

92. KURS ASTRONOMIJE ZA POČETNIKE II DEO – JESEN 2014:

Astronomsko društvo „Ruđer Bošković”; www.adrb.org; e-mail: adrb@adrb.org: tel: (011) 3032133

92. KURS ASTRONOMIJE ZA POČETNIKE

II DEO–JESEN 2014:

FIZIKA ZVEZDA, GALAKTIČKA I VANGALAKTIČKA ASTRONOMIJA I KOSMOLOGIJA

termin

tema

petak,31.X2014,
18h
SUNCE – I DEO: JEZGRO I OMOTAČ
– Sunčevojezgro: rr-ciklus i neutrinska emisija
– Konvektivna zona: granule i supergranule
– Helioseizmologija
subota,1.XI2014,
16h
SUNCE – II DEO: ATMOSFERA
– Hromosferaikorona
– Aktivniregioni
– Oblici Sunčeve aktivnosti
– Sunčev vetar
petak,7.XI2014,
18h
ZVEZDE – I DEO: DALjINA I LUMINOZNOST
– Termonuklearne reakcije i hidrostatička ravnoteža
– Tipovi zvezda
– Godišnja zvezdana paralaksa
– Luminoznost i apsolutna zvezdana veličina
subota,8.XI2014,
16h
ZVEZDE – II DEO: SPEKTRALNI TIP I HR - DIJAGRAM
– Elektromagnetnispektar
– Harvardska klasifikacija zvezdanih spektara
– Hercšprung-Raselov dijagram
petak,14.XI2014,
18h
NASTANAK ZVEZDA I EVOLUCIJA ZVEZDA MALIH MASA
– Sažimanje jezgra molekularnog oblaka
– Faza protozvezde
– Faza glavnog niza HR dijagrama
– Faze crvenog džina sa inertnim unutrašnjim helijumskim jezgrom, sa aktivnim unutrašnjim helijumskim jezgrom i sa inertnim ugljeničnim unutrašnjim jezgrom
– Planetarna maglina
– Helijumski i ugljenični beli patuljak
– Nove
– Supernova belog patuljka
subota,15.XI2014,
16h
EVOLUCIJA ZVEZDA VELIKIH MASA
– Transformacije zvezdanog jezgra tokom faza crvenog džina i superdžina
– Gravitaciona supernova
– Hipernova
– Dugi bljeskovi
– Ostatak supernove
– Neutronska zvezda
– Zvezdana crna rupa
petak,21.XI 2014,
18h
MLEČNIPUT – I DEO: ZVEZDANA KOMPONENTA
– Projekcija Galaksije na nebesku sferu
– Osnovni zvezdani podsistemi Galaksije
– Zvezdani disk i spiralna struktura
– Mehanizam održavanja spiralne strukture diska
– Zvezdani halo i zbijena zvezdana jata
– Galaktički centar
subota,22.XI2014,
16h
MLEČNIPUT – II DEO: MEĐUZVEZDANA I TAMNA MATERIJA
– Gasoviti galaktički disk
– Faze međuzvezdanog gasa
– Molekulski gas
– Galaktičko recikliranje
– Međuzvezdana prašina
– Rotaciona kriva Galaksije
– Tamna materija
– Tamni galaktički halo
petak,28.XI2014,
18h
GALAKSIJE
– Eliptične galaksije
– Sočivaste galaksije
– Spiralne galaksije
– Nepravilne galaksije
subota,29.XI2014,
16h
AKTIVNE GALAKSIJE. STRUKTURA KOSMOSA NA VELIKOJ PROSTORNOJ SKALI
– Aktivne galaksije
– Galaktičke grupe, jata i superjata
– Lokalna grupa
– Prostorna mreža na najvećoj skali: čvorovi, niti, praznine
petak,
5.XII2014,
18h
HABLOV ZAKON
– Crveni pomak u spektrima galaksija
– Određivanje udaljenosti metodom cefeida
– Hablo vzakon
subota,6.XII2014,
16h
EVOLUCIJA KOSMOSA
– Nastanak teorije Velikog praska
– Otkriće mikrotalasnog pozadinskog zračenja
– Etape u dosadašnjem razvoju kosmosa
– Tamna energija. Budućnost kosmosa
Kurs seodržava u planetarijumu Astronomskog društva „Ruđer Bošković” na Kalemegdanu (nalazi se u bivšem amamu u Donjem gradu, ispod crkve svete Petke) i besplatan je.

Zašto je Mesec tako velik? – pita čitalac

Stigne tako poneko pitanje koje bi moglo biti interesantno i drugim čitaocima. Evo jednog takvog:

Zanima me kako je moguce da zemlja ima toliki mesec,ako znamo da planete zemljinog tipa nemaju,osim marsa oko koga kruze asteroidi???Gasoviti dzinovi ih imaju puno,a cak sam i citao po internetu da je nas mesec vestacka tvorevina?




Hajde prvo da raščistimo nešto:
To što čitalac kao svršenu činjenicu uzima da oko Marsa kruže dva asteroida nije nešto s čim se astronomi bez velike rezerve slažu. Pre će biti da se radi o samo jednom od više mogućih odgovora na pitanje nastanka i porekla Marsova dva satelita. Po nekim karakteristikama ta dva satelita bi zaista mogla da budu i zarobljeni asteroidi, ali tome se suprotstavljaju neke druge činjenice o ovim satelitima tako da se njihovo poreklo zapravo ne zna pouzdano. Inače, oba satelita su izuetno interesantna, ali ako bismo nastavili o njima sasvim bismo izašli iz teme. Ipak evo dva linka o Fobosu: Phobos i Zabranjeni Fobos. Prvi sadrži neke interesantne činjenice o satelitu, a drugi je amaterski pokušaj pisanje jedne SF priče.

Primedbu o Mesecu kao veštačkoj tvorevini - ne vredi uošte komentarisati pa ćemo je zaboraviti.

A sad odgovor.

Kako je moguće da Zemlja ima toliki Mesec? Pretpostavljam da čitalac misli: kako to da je Zemljin satlit tako velik, dok su sateliti velikih planeta sićušni. Pre svega, Mesec je velik samo u ralativnom smislu, dakle u odnosu na Zemlju, inače nije nikakav izuzetak po veličini jer su od njega veći veći Ganimed, Kalisto, Jo (Jupoiterovi sateliti) i Titan (satelit Saturna). Ali tačno je da su svi ti veći sateliti gotovo zanemarljivo mali u odnosu na matične planete. Otkud to?

Pa, rekli bismo: sticajem okolnosti. Mesec je nastao pre 4,5 milijarde godine nakon kataklizmičnog sudara Zemlje i jednog tela veličine današnjeg Marsa. To je bilo u haotično doba ranog Sunčevog sistema kada je oko naše zvezde je lutalo na milijarde tela od minijaturnih do pozamašnih razmera, naletalo jedno na drugo, sudaralo se. Jedan takav sudar je gotovo razorio mladu Zemlju, još žitku od silnog bombardovanja tela koja su padala na nju. Od tog udara sa Zemlje se otrgala ogromna količina njenog materijala od koga je nešto kasnije formiran satelit – naš Mesec. (Više o formiranju Meseca i raznim drugim, ranijim, teorijama njegovog nastanka pročitajte u članku Draška Dragovića: MESEC - kako je nastao)

Dakle, veličina Meseca je bila diktirana masom i snagom udrava velikog tela u Zemlju, kao i Zemljinom strukturom. Dalje je išlo po sili zakona gravitacije i nebeske mehanike.

Da dodamo sasvim ukratko zašto su dalje planete velike - a prema tome i njihovi sateliti relativno mali. Dakle planete iza Marsa su nastale od nešto drukčijeg materijala, pretežno od vode, amonijaka, metana što je omogućilo njihove gigantske razmere.

Iz članka Nastanak Sunčevog sistema:http://astronomija.co.rs/sunev-sistem/3325-nastanak-sunevog-sistema.html

Nastanak planeta Jupiterovog tipa

Rast je omogućen gravitacionim privlačenjem i ovakvim mehanizmom mogu da se formiraju tela 10 do 20 puta veća od Zemlje. Ovo se dešava jer su isparljiviji elementi (voda, amonijak i led od metana) rasprostranjeniji i više ih ima u spoljašnjim delovima magline. Jednom kada telo naraste toliko da je 15 puta veće od Zemlje, ono privlači velike količine nekondezovanog gasa direktno iz protoplanetarnog diska.

http://t.co/yIv0DFkV1X

A P O D...

Eksplozija rakete Antares sa teretnim brodom Cygnus

Raketa-nosač Antares kompanije Orbital Sciences (OSC) eksplodirala je šest sekundi posle poletanja sa lansirne rampe 0A kosmodroma Wallops u Virdžiniji. Na vrhu RN nalazio se automatski teretni brod Cygnus koji je trebao u misiji CRS-3 da na američki segment Medjunarodne kosmičke stanice (MKS) donese oko dve i po tone materijala neophodnog za život astronauta i nastavak programa naučnih istraživanja.

Prvi pokušaj lansiranja je odložen u ponedeljak, 27. oktobra jer se jedan brod našao u zabranjenoj zoni. Sledeći pokušaj je usledio u utorak, 28. oktobra 2014. U 18:22h po lokalnom vremenu, raketa je krenula sa lansirne rampe kosmodroma MARS (skraćenica od “Srednje-atlantske regionalne kosmičke luke”) na ostrvu Wallops. Samo šest sekundi kasnije, na snimku direktnog prenosa lansiranja, video se veliki bljesak na dnu rakete-nosača. Ona je zastala, a onda krenula natrag prema lansirnoj rampi gde je usledila jaka eksplozija. Prvobitni izveštaji govore o velikom oštećenju rampe, ali na sreću bez ljudskih žrtava.





Ovo je bilo pvo lansiranje modifikovane RN Antares 130 sa pojačanim drugim stepenom koji omogućava lansiranje većih korisnih tereta. Za sada, nema indikacija da su ove modifikacije izazvale eksploziju rakete, koje se desilo dok je radio prvi stepen. Ovo je inače bilo peto lansiranje RN Antares koja je razvijena prvenstveno za lansiranje automatskih teretnih brodova Cygnus. Oni, skupa sa brodovima Dragon kompanije SpaceX, u okviru NASA-inog komercijalnog programa CRS snabdevaju američki deo MKS. Prema ugovoru sa NASA-om iz 2008. kompanija OSC treba da obavi osam “snadbevačkih” misija na MKS, dok je NASA nedavno produžila ugovor sa obema kompanijama na nastavak programa CRS do 2020.

Prvi stepen RN Antares je razvijen u ukrajinskom konstruktorskom birou “Južnoe” na bazi prvog stepena rakete “Zenit”. On koristi dva raketna-motora AJ26-58, koji predstavljaju američke modifikacije starih ruskih motora NK-33 korišćenih za (neuspešna) lansiranja sovjetskih mesečevih raketa N1 ranih 70-ih. Sada, pored Antaresa, NK-33 se koristi i na novoj lakoj ruskoj RN “Sajuz 2.1v”. Zanimljivo je da maja 2014. testiranja jednog motora AJ26 završeno neuspehom, ali se za sada nezna dali je to povezano sa eksplozijom na Wallopsu.



Kosmodrom MARS na ostrvu Wallops je komercijalni lansirani centar. Pored rampe 0A, tamo se nalazi još jedna lansirna platforma 0B. Ona se medjutim koristi samo za lansiranje manjih raketa na čvrsto gorivo tipa Minotaur (takodje kompanije OSC) i ALV X-1 (kompanije AT, ova raketa je za vreme poslednjeg lansiranja 2008. uništena jer je počela da skreće sa kursa).

Ovo je inače bilo šesto lansiranje sa rampe 0A kosmodroma Wallops od oktobra 1995. kada je sa nje prvi put lansirana RN Conestoga 1620. Tada je takodje došlo do eksplozije rakete, ali rampa nije nastradala. Posle toga, uključujući ovaj poslednji start, sa ove rampe je lansirano pet Antaresa kompanije OSC.




Za vreme finalnih lansirnih operacija, 15 minuta pre paljenja motora, kosmički brod Cygnus je

prebačen na autonomno napajanje, dok su sistemi rakete Antares prešli na interni električni sistem pet minuta kasnije. Odbrojavanje, u žargonu NASA-e poznato kao “kauntdaun” (countdown) je započelo tri minuta pre poletanje, dok su minut kasnije rezervoari prvog stepena dovedeni pod pritisak. To je poslednji korak pre početka upumpavanja goriva i oksidatora u gorivne ćelije raketnih motora. Kada je odbrojavanje došlo na nulu, oba motora AJ26 su aktivirana. Raketa je 2,2 sekundi kasnije počela “uspon” pored lansirnog tornja. Medjutim, šest sekundi posle aktiviranja motora, videla se promena u boji plamena, donji deo rakete je eksplodirao a njen ostatak, uključujući teretni brod Cygnus pao natrag na rampu i eksplodirao.



Ovo je trebao da bude treći let Cygnusa prema MKS i poslednji ovogodišnji start RN Antares, uz sledeći planiran 1. aprila 2015. Kako će analiza neuspešnog lansiranja potrajati, a popravka rampe 0A oduzeto dodatno vreme, sasvim je izvesno da će sledeće lansiranje rakete Antares sa teretnim brodom Cygnus biti odloženo.



Ovo je trebalo da bude 68-smo kosmičko lansiranje u 2014, i dvadeseto u SAD.

Ovaj neuspeh se neće odraziti na funkcionisanje američkog dela MKS, jer na stanici ima dovoljno zaliha neophodnih materijala za nekoliko meseci. Pored toga, početkom decembra planirano je spajanje teretnog broda Dragon.

Oko Kosmičke stanice se inače odvija vrlo živa aktivnost. Posle dva američka i jednog ruskog izlaska u otvoreni kosmos, prošle nedelje se od MKS odvojio privatni teretni brod Dragon koji je vraćen na Zemlju sa rezultatima istraživanja obavljenih u modulima američko-medjunarodnog dela stanice. Danas (sreda, 29. oktobar 2014.), sa Bajkonura prema MKS treba da poleti ruski teretni brod “Progres M-25M” sa oko 2,tone opreme, hrane, vode, vode i vazduha za ruski deo stanice. Zanimljivo je da će prvi put za lansiranje teretnih bordova “Progres” biti korišćena raketa-nosač “Sajuz 2.1a”. Nekoliko nedelja kasnije, 24. novembra 2014. prema MKS kreće rusko-italijansko-američka posada u misiji MKS-42/43.

http://t.co/hCdxSTtY1z

A P O D...

Poljska se pridružuje Južnoj evropskoj opservatoriji



Sporazum o pridruženju Poljske potpisali su danas u Varšavi ministarka Kolarski-Bobińska i generalni dirktor ESO-a Tim de Zeeuw, u prisustvu drugih bitnih zvaničnika iz Poljske i ESO-a.
Lena Kolarska-Bobińska, poljska ministarka za nauku i visoko obrazovanje, je danas potpisala sporazum prema kome će se ova zemlja pridružiti Južnoj evropskoj opservatoriji, ESO, najproduktivnijoj opservatoriji na zemlji. ESO se raduje pristupanju Poljske među zemlje članice, što će biti propraćeno i ratifikacijom ugovora o pridruženju.


Poljska ministarka Kolarski-Bobinska i generalni direktor ESO-a Tim de Zeeuw potpisali su danas u Varšavi sporazum o pridruživanju Poljske, u prisustvu drugih bitnih zvaničnika iz Poljske i ESO-a.

Poljska ministarka Kolarski-Bobinska i generalni direktor ESO-a Tim de Zeeuw potpisali su danas u Varšavi sporazum o pridruživanju Poljske, u prisustvu drugih bitnih zvaničnika iz Poljske i ESO-a. S obzirom na to da ovaj sporazum predstavlja pridruživanje internacionalnog karaktera, on će biti predat parlamentu Poljske na ratifikaciju[1]. Potpisivanje sporazuma usledilo je nakon jednoglasnog odobrenje od strane ESO odbora tokom vanredne sednice 8. oktobra 2014. godine.

"Veoma smo uzbuđeni što je naše članstvo u ESO-u nadomak ruke" rekla je ministarka Kolarska-Bobińska. "Ovaj sporazum će otvoriti mnoge mogućnosti za nas u budućnosti i povesti poljsku industriju, nauku i tehnologiju korak unapred. Ovo je početak fantastičnog partnerstva bitnog za evropsku astronomiju koje će osnažiti i naše veze sa Čileom, sa kojima već imamo ostvarenu intenzivnu saradnju, na primer u rudarskoj industriji - još jednom polju na kojem su čilenske prirodni resursi izvanredni.

Ova veza izmedju ESO-a i Poljske proširuje njihove astronomske zajednice. Naprimer, poslednji Veza između ESO-a i Poljske prostire se mimo astronomskih zajednica. ESODan industrijeodržan je u Varšavi, januara 2013. godine. Ovaj događaj je bio prilika da ESO informiše poljske industrijalce o svojim trenutim objektima i budućim planovima, uključujući i izgradnjuEvropskog izuzetno velikog teleskopa (E-ELT).

"Radujemo se tome što će Poljske postati članica naše organizacije" izjavio je generalni direktor ESO-a Tim de Zeeuw. "Poljska veoma uspešna astronomska zajednicaće će doprineti osnaživanju ekspertize u zemljama članicama ESO-a. Poljska će dobiti pravo pristupa nekim od najboljih teleskopa i opservatorija na svetu, uključujući Veoma veliki teleskop na Paranalu, ALMI na Šahnantoru, i u narednim decenijama Ekstremno velikom teleskopu na Armazonima, što će biti veliki iskorak unapred. Poljska sada može postati deo grupe koja ulaže napore u izgradnji E-ELT-a.

Poljska, domovinaNikole Kopernika, astronoma koji je prvi došao na ideju da Sunce i Zemlja ne leže u centu Sunčevog sistema, ima bogatu tradiciju u bavljenju astronomijom koja se proteže do današnjeg dana. "Poljski astronomi su značajno doprineli astronomskim istraživanjem u poslednjim godinama i sa pridruženjem ESO-u ovaj doprinos bi trebao da bude sve veći" rekla je ministarka Kolarska-Bobińska.

Beleške
[1] Nakon ratifikacije članstva Poljske, ESO zemlje članice će biti: Austrija, Belgija, Brazil (čeka ratifikaciju), Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Poljska, Portugalija, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija.

Petnica: Nauka na dohvat ruke

U Petnici se ove nedelje održava regionalni seminar za slepe i slabovide osobe sa prostora nekadašnje Jugoslavije. U pitanju je prvi seminar kojim se osobama sa oštećenim vidom približava praktični rad u prirodnim naukama.




Tokom četiri dana seminara pod nazivom „Nauka na dohvat ruke“ dvadesetak učesnika po prvi put realizuje vežbe u laboratorijama za fiziku, hemiju i biologiju. Učesnici iz Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore uz pomoć stručnih radnika Istraživačke stanice imaju priliku da praktično dožive svet oko sebe kakvim ga nauka opisuje bez obzira na lični hendikep.

Inkluzivno obrazovanje za osobe sa posebnim potrebama u našoj zemlji se, u najboljem slučaju, završava na teorijskom usvajanju znanja. Za slepe i slabovide osobe u školama nije moguće organizovati upoznavanja prirodnih nauka u laboratorijama.

„Istraživačka stanica Petnica teži da nauku približi svima koji to priželjkuju, svima koji su motivisani da svet oko sebe istražuju mnogo više, bez obzira iz kojih škola dolaze, kakvog su socio-ekonomskog statusa, ili da li su osobe sa posebnim potrebama. Mi smo tu da se potrudimo i program osmislimo tako da svi oni koji nauku vole dobiju priliku da se njome i bave. Bez obzira koliko je to teško i izazovno za nas kao organizatora.“ – kaže Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice.

Učesnici ovog pionirskog seminara, ne samo u našoj zemlji već i regionu, imaće priliku da dodirom upoznaju različite insekte iz naše zbirke, modele polena odšatmapne na 3D štampaču, različite vrste biljaka na terenu u blizini Stanice, da dožive hemijske reakcije čulom mirisa, da upoznaju strukturu molekula na osnovu fizičkih modela, kao i da proveri fizičke zakone u akustici i da eksperimentišu sa zvukom.

„Smatram da je seminar ’Nauka na dohvat ruke’ veliki korak u cilju podizanja standarda inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i regionu. Seminar ovakvog karaktera se prvi put održava u Srbiji. Samo najrazvijenije zemlje sveta omogućavaju da se slepi i slabovidi omladinci bave prirodnim naukama, a time se razbiju predrasudu da je jedino bavljenje društvenim naukama moguće. Zahvaljujem se Istraživačkoj stanici Petnica na podršci da se seminar ovakvog karaktera održi.“ – kaže Nikola Nikolić poverenik za rad sa omladinom Saveza slepih Srbije.

Cilj seminara je i da učesnicima kroz različita predavanja daju informacije koje će im omogućiti i dalji samostalni rad. Teme poput etike u nauci, bezbedni rada u laboratorijama, izvori naučnih informacija na internetu, model inkluzivnog obrazovanja u Sloveniji, gde pronaći online kurseve ili predavanja na internetu, aktuelna istraživanja u prirodnim naukama, će omogućiti da i posle seminara učesnici mogu samostalno da rade na svom obrazovanju.



„Petnica je ovaj program osmislila i realizovala samostalno i iz svojih sredstava, jer nam je želja da pokažemo da je to moguće i u programskom i u tehničkom smislu. Nadamo se da ćemo dobiti podršku neke društveno odgovorne kompanije koja smatra da je inkluzivno obrazovanje važno kako bi ovaj program postao redovan i dostupniji još većem broju korisnika.“ – zaključuje gospodin Majić na kraju.

Kroz programe Istraživačke stanice Petnica je u prethondih 32 godine u okviru 3100 seminara i kampova prošlo oko 50.000 srednjoškolaca, osnovaca i studenata. Petnica se smatra prestižnom i jedinstvenom institucijom za naučno obrazovanje mladih talenata u Evropi.

Kontakt: Nikola Božić, nikola@petnica.rs, 0658205620

http://t.co/v5GJbamzWa

A P O D...

Na Zemlju se vratio kineski aparat posle leta oko Meseca

Posle osmodnevnog leta na relaciji Zemlja - Mesec - Zemlja, kineski eksperimentalni kosmički aparat "Čanje-5-T1" (CE-5-T1) uspešno je danas, 1. novembra 2014. sleteo u oblast Unutrašnje Mongolije. Time je Kina postala treća država, posle SAD i SSSR-a kojoj je uspelo da sa orbite oko Meseca vrati na Zemlju kosmički aparat.

Eksperimentalni aparat CE-5-T1 lansiran je u kosmos 23. oktobra 2014. sa lansirne rampe broj 2 kosmodroma Sičan, pomoću rakete-nosača CZ-3C/G2 ("Čanč Žen"). Aparat je izbačen na jako razvučenu eliptičnu orbitu sa apogejom od oko 400,000km, koji se nalazi sa druge strane Meseca. CE-5-T1 se sastoji od dva osnovna modula - baznog odseka koji je razvijen na baz aparata "Čang'e-2" i aparata za povratak koji predstavlja verziju kapsule letelice "Čang'e-5" koja treba 2017. da sa Meseca dostavi uzorke tla. Osnovni cilj misije je bio da se testirju operacije leta do i oko Meseca i natrag i tehnologije zaštite aparata za vreme ulaska u atmosferu drugom kosmičkom brzinom (preko 11km/s).



Kosmički aparat CE-5-T1

Pored toga, kapsula je nosila bakterije i biljne kulture na kojima naučnici analiziraju uticaj dubokog kosmosa, izvan radijacionih pojaseva Zemlje.

O toku misije stizale su vrlo oskudne informacije. Manje od četri dana posle lansiranja, 27. oktobra javljeno je da se aparat nalazio na 60,000km od Meseca i da se očekuje da će za 32 sata da zadje iza Meseca, obleti ga i sa tačke apogeja (aposelena) krene natrag, putanjom povratka, prema tački perigeja koja je oko 200km iznad Zemlje. Nije saopšteno dali je tokom translunarnog leta bilo korekcija putanje. Kineska novinska agencija je 28. oktobra kratko javila da je aparat CE-5-T1 u 07:00 UTC proleteo na minimalnom rastojanju od 12,000km od površine Meseca i da je tada napravio nekoliko fotografija Zemlje, Meseca i sistema Zemlja-Mesec. Tog istog dana, u 11:40UTC aparat je napustio gravitacono polje Meseca i nastavio let prema Zemlji.


Kapsula mesečevog aparata CE-5-T1, minijaturna verzija broda "šenžou"

Na rastojanju 5000km od Zemlje, od osnovnog modula je odvojena kapsula koja predstavlja minijaturnu verziju aparata za povratak kosmičkog broda "Šenžou". Prema nekim informacijama, finalne operacije povratka na Zemlju odradjene su primenom starog sovjetskog modela primenjenog za vreme misija mesečevih aparata "Zond" krajem 60-ih. On se sastoji u tome da aparat prvo drugom kosmičkom brzinom "očeše" atmosferu (prvi ulazak), "odbije" se od nje natrag u kosmos i smanjenom brzinom po drugi put udje u atmosferu i krene na spuštanje. U stvari kompletna misija je repeticija leta "Zonda" - jako razvučena orbita koja preseca putanju Meseca sa apogejom iza njegove nevidljive strane i povratak sa dvostrukim ulaskom u atmosferu. Pored toga, oblikom kapsula kineskog aparata je gotovo identična aparatu za povratak sovjetskog "Zonda" (koji je u stvari bio modifikacija "Sajuza").

Na 120km, kapsula je po drugi put "zaronila" u atmosferu. Pola sata kasnije, u jutarnjim časovima po lokalnom vremenu (06:42) aparat je uspešno sleteo u centralnom delu Unutrašnje Mongolije, na severu Kine, u hošunu Sczvan. Kapusla je odmah pronadjena i u toku je njena detaljna analiza. Za to vreme, osnovni modul aparata nastavlja let i sa njim je planirano joŠ nekoliko eksperimenata.

Na tragu stvaranja vansolarnih planeta u dvojnom sistemu zvezda

ALMA proučava "točak u točku" od prašine i gasa

29. oktobar 2014.. Ovo je prevod ESO saopštenja za javnost eso1434. http://www.eso.org/public/serbia/news/eso1434/


Ilustracija sa slike prikazuje gas i prašinu koji se nalaze oko dvojnog zvezdanog sistema GG Tauri-A. Naučnici su, koristeći teleskop ALMA, detektovali gas u regionu između dva diska u ovom dvojnom sistemu. Ovo omogućava planetama da se formiraju u gravitaciono nestabilnom području. Polovina zvezda sličnih Suncu nastaju kao deo dvojnog sistema, što znači da će ova otkrića imati orgoman uticaj na potragu za vansolarnim planetama.

Naučnici su po prvi put, uz pomoć teleskopa ALMA, detektovali traku sačinjenu od gasa i prašine koja se pruža sa masivnog spoljašnjeg dela diska ka unutrašnjim predelima dvojnog sistema zvezda. Smatra se da je ova pojava, koja nikada ranije nije bila uočena, možda odgovorna za stvaranje drugog, manjeg diska materijala od kojeg se formiraju planete, a koji bi inače odavno nestao. Polovina zveda sličnih Suncu su rođene kao dvojni sistemi, te će ovi pronalasci imati ogroman uticaj na potragu za vansolarnim planetama. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature, 30. oktobra 2014. godine.


Ovaj širokougaoni snimak prikazuje nebo oko mladog, višestrukog zvezdanog sistema GG Tauri, koji možete videti blizu centra fotografije. Snimak takođe prikazuje oblake prašine, kao i dokaz koji upućuje na formiranje zvezda blizu vrha slike, kao što je GG Tau, oji je deo Tamnog oblaka Taurus.

Tim naučnika, koji predvodi Ana Dutrej, sa Astrofizičke laboratorije u Bordou u Francuskoj i instituta CNRS, koristio je teleskop ALMA kako bi posmatrao distribuciju prašine i gasa u višestrukom zvezdanom sistemu, pod nazivom GG Tau-A [1]. Ovaj objekat je star samo nekoliko miliona godina i nalazi se na oko 450 svetlosnih godina od Zemlje, u sazvežđu Bika.

Kao točak u točku, GG Tau-A ima veliki, spoljašnji disk, koji okružuje ceo sistem, kao i unutrašnji disk koji okružuje glavnu, centralnu zvezdu. Unutrašnji disk ima masu približnu masi Jupitera. Njegovo prisustvo predstavlja veliku misteriju za astronome, jer centralna zvezda usisava materijal sa njega, takvim tempom da je odavno trebao da nestane.

Dok su poručavali ove pojave koristeći teleskop ALMA, tim je otkrio nešto uzbudljivo – veliku izbočinu gasa i prašine u predelu između dva diska. Najnovija posmatranja ukazuju na to da se materijal pretače sa spoljašnjeg ka unutrašnjem disku, stvarajući jaku sponu među njima [2].

“Kompjuterske simulacije su predvidele pojavu materijala koji se pretače, međutim do sada ovako nešto nije bilo snimljeno. Detektovanje ove pojave ukazuje na to da se materijal prenosi između diskova, omogućavajući jednom da prehrani drugi”, objašnjava Dutri. “Ova posmatranja su demonstrirala da materijal sa spoljašnjeg diska može podupirati unutrašnji još dugo vremena. Za potencijalno formiranje planeta, ovo otkriće ima ogromne posledice.”

Planete se formiraju od materijala koji predstavlja ostatke u procesu formiranja zvezde. Ovo je veoma spor proces, što znači da je neophodan stabilan disk za formaciju planeta. Ako se ovakav proces “prehranjivanja” unutrašnjeg diska, koji je snimila ALMA, javlja i u drugim višestrukim sistemima, to bi ukazalo na veliki broj novih potencijalnih mesta, na kojima bismo u budućnosti pronalazili planete.

Prva faza potrage za vansolarnim planetama bila je fokusirana na usamljene zvezde poput našeg Sunca [3]. Nedavno je otkriveno da se veliki broj džinovskih planeta nalazi u dvojnim zvezdanim sistemima. Naučnici su sada došli na ideju da još detaljnije istraže mogućnost da planete kruže oko pojedinačnih zvezda u višestrukim zvezdanim sistemima. Najnovije otkriće daje potporu mogućnosti da takve planete postoje, obezbeđujući lovcima na vansolarne planete plodno tle za potragu.

Emanuel Di Folko, ko-autor naučnog rada, zaključuje: “Skoro polovina zvezda poput Sunca nastale su u binarnim sistemima. Ovo znači da smo otkrili mehanizam koji podržava nastanak planeta koji se odnosi na značajan broj zvezda u Mlečnom putu. Naša posmatranja su veliki korak ka istinskom razumevanju formiranja planeta.”

Beleške

[1] GG Tau-A je deo kompleksnijeg višestrukog zvezdanog sistema pod nazivom GG Tauri. Nedavna posmatranja zvezde GG Tau-A, uz pomoć interferometra VLTI, otkrila su da je jedna od zvezda – GG Tau Ab, koja nije okružena diskom – deo bliskog dvojnog sistema koji se sastoji od zvezda GG TauAb1 i GG Tau-Ab2. Na ovaj način GG Tau sistem je dobio i petog člana.

[2] Raniji rezultat dobijen korišćenjem ALMA-e je pokazao postojanje jednostruke zvezde, u čijem okruženji materijal pada ka unutra sa spoljašnjeg diska.

[3] S obzirom na to da su orbite u dvojnim zvezdanim sistemima kompleksnije i manje stabilne, verovalo se da je formiranje planeta u takvim sistemima zahtevnije nego oko jednostrukih zvezda.

Ekologija i elektronski otpad

Potrošači opsednuti novim modelima svakovrsnih gadžeta su odani vojnici dve industrije – elektronskih uređaja i prerade otpada. Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti, a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ovo smeće se malim delom prerađuje a većim deponuje u siromašniji deo sveta, gde su školska dvorišta i pijace primeri mesta sa visokim koncentracijama nikla, olova, bakra i cinka.



Kineski grad Huiyu (veličine Kragujevca) zapošljava više desetina hiljada radnika u industriji prerade elektronskog otpada (EE otpad). Posao uključuje ekstrakciju, preradu i prodaju materijala iz odbačenih elektronskih uređaja, telefona, televizora, frižidera, i kompjutera u obimu od preko 700 tona godišnje. Preko pet hiljada neuglednih, tesnih, pretrpanih radionica je radno mesto ljudi i žena zaposlenih na seckanju kablova, izvlačenju mikročipova sa matičnih ploča, mlevenju kompjuterske plastike, skidanju izolacione plastike sa bakrenih žica, potapanju matičnih ploča u kiseline radi topljenja kadmijuma, olova i ostalih otrovnih materijala.

Paljenje, bacanje i skladištenje ovih komponenti prouzrokuje zagađenje vazduha, zemljišta i voda povezanih sa mnogim trovanjima i bolestima rada. Školska dvorišta i pijace sadrže visoke koncentracije nikla, olova, bakra i cinka. Gradska prašina ima i do 300 puta (olovo) i 100 puta (bakar) više vrednosti od prašine u vangradskim naseljima. Oko 80 procenata gradske dece ima povećane koncentracije olova u krvi, elementa koji izaziva nepovratna oštećenja centralnog nervnog sistema. Situacija nije bolja ni i u drugim gradovima zemalja u razvoju, posebno Azije i Afrike, gde razvijeni svet ostavlja svoj elektronski otpad na milost lokalnih tržišta prerade.

Ekonomske i ekološke traume povezane sa elektronskim smećem su dobro poznate i načelno regulisane. Tako recimo Bazelska konvencija principijelno zabranjuje OECD državama da odlažu svaki elektronski otpad u siromašne zemlje. Međutim, zakon je nemoćan bez organizovane kontrole. Primera radi, iako je u Britaniji sav mrtvi elektronski materijal predviđen za obradu unutar državnih granica, 6.6 miliona tona e-otpada svake godine napušta ovu zemlju ilegalno.

U februaru 2009. Greenpeace je instalirao minijaturni satelitski prijemnik u neupotrebljivi TV aparat koga su predali u lokalnu reciklažnu jedinicu u Hempširu. Cilj je bio da se prati kretanje ovog uređaja. Pokvareni televizor je prvo prošao kroz ruke lokalne reciklažne kompanije, a onda krenuo prema dokovima Temze, da bi nekoliko nedelja kasnije završio u Lagosu u Nigeriji, gde su ga članovi Greenpeace otkupili sa uličnog crnog tržišta.

Otpor evropskom smeću i somalijski pirati

Aktivisti opominju da su ovakva putovanja elektronskog otpada rezultat aktivnosti kriminalnih grupa koje retko odgovaraju pred postojećim zakonima. Među nekolicinom aktera koji u ovoj drami zagađenja pružaju otpor evropskom smeću su somalijski pirati koji su u sukobu sa najvećom svetskom policijskom operacijom u Adenskom Zalivu (Kombinovane Snage 151) a koja, prema svedočenju Gardijana, ironijom slučaja, štiti flotile umešane u ilegalni ribolov i odlaganje otrovnog smeća.

U svetu se, po procenama, svake godine stvori oko 50 miliona tona elektronskog otpada (što je sedam kilograma po stanovniku), od kojih je oko devet miliona tona proizvedeno u Evropi. Amerika baci 30 miliona kompjutera godišnje, a vrednost dragocenih metala koji se nalaze tom elektronskom otpadu iznosi oko 60 miliona dolara.

U Evropi se godišnje baci oko 100 miliona mobilnih telefona. Samo 15% ovog e-smeća se reciklira a oko 50 do 80% od ove količine završava u tzv ‘neformalnim’ tržištima reciklaže u Kini, Indiji, Pakistanu, Vijetnamu, i nekolicini afričkih zemalja. Ostatak ide u deponije ili insineratore.

Sa procenama da će tokom naredne decenije količina ovakvog otpada rasti i do 500 procenata, mali su izgledi da će se ekološki pokazatelji popraviti. I to uprkos činjenici da je prosečni profit od prerade jednog kompjutera samo šest američkih dolara (da se i ne pominju štete od emisija dioksina koji se oslobađa prilikom prerade i sagorevanja). Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ukoliko međunarodne agencije i lokalne vlasti ne preduzmu kontrolu i bacanja i obrade, ovakvi trendovi će biti neminovno praćeni rastom stope morbiditeta izazvanog otrovnim supstancama u procesu ‘neformalnih’ metoda obrade i trgovine metalima i derivativima.

Ublažavanju ovog problema može se, u principu, prići na dva načina: sa jedne strane poboljšavanjem efikasnosti prerade i pravne kontrole odlaganja (dakle prilagođavanjem postojećim trendovima proizvodnje). Sa druge strane, može se razmišljati o metodama smanjivanja proizvodnje otpada (preventivna redukcija ‘emisija’ elektronskog otpada). Ili se, naravno, može govoriti o kombinaciji oba pristupa.

Drugi pristup gleda problemu u oči. Ali, da li je uopšte moguće zamisliti svet u kome se zastarivanje elektronskih i digitalnih proizvoda moze stabilizovati, a da i ne govorimo smanjiti? Nije li koncept savremenih mobilinih telefona i kompjutera utemeljen na idolatriji ‘najnovijeg modela’? Ko može biti aktuelan sa starim modelom? To pitanje ima veze sa odnosom prema digitalnoj prostetici, a koja je povezana sa percepcijom društvenog prestiža. Štaviše, uzrok takvog poimanja stvari nije manje bitan od njegovih manifestacija i ekoloških negativnosti. Izvor je u raširenoj industrijskoj praksi ‘planirane zastarelosti.’

Američki kulturni kritičar Vans Pakard je još davne 1960-te godine konstatovao želju proizvodjača da od potrošača stvore armiju rasipnika, zaduženika i nezadovoljnih pojedinaca koji za srećom tragaju kroz kupovinu novih, često nepotrebnih, proizvoda. Iza ove ideje je bila strategija ‘planirane zastarelosti’ (ili ‘ugrađene zastarelosti’) koja u industrijskom procesu podrazumeva proizvode sa poznatim (i sve kraćim) vekom trajanja, bilo u pogledu izgleda bilo funkcionalnosti.

Planirana zastarelost tako pretpostavlja neprekidnu reprodukciju potražnje ali i neprekidni rast broja neželjenih proizvoda: forsirana potražnja kroz ‘skraćivanje ciklusa zamene’ jeste druga strana medalje forsiranog zagađivanja. Dizajnerski aspekt ovog principa je dodatno komplikovan i nezapamćenom proizvodnjom softverskih upgrejda koji izazivaju hardversku zastarelost. U svakom slučaju, ekološke, društvene, i zdravstvene posledice ovih strategija predstavljaju najbolnija mesta javne politike - bilo razvijenih bilo zemalja u razvoju.

Modni diktat i zagađenje

Spektar ideja je u opticaju o tome kako zaustaviti ovaj zatvoreni krug u kome rastuće e-kompanije u razvijenom svetu stvaraju indirektni pad kvaliteta života i prirodne okoline u zemljama u razvoju. Među predlozima su i zabrana uvoza i izvoza EE otpada, zabrana EE deponovanja, podržavanje ponovnog korišćenja umesto reciklaže, striktna kontrola reciklaže, stimulacija eko-dizajna i preuzimanje odgovornosti za otpad od strane proizvođača. Odgovornost se tako zahteva i od proizvođača, državnih organa uprave i kontrole, ali i od potrošača.

Sto se tiče javnosti, statistike takođe mogu biti od obrazovnog značaja. Malo je poznato da je za proizvodnju novog kompjutera potrebno 250 litara nafte, 25 kilograma hemikalija i 1500 litara destilovane vode. Ovakvi podaci mogu imati psihološki efekat na stvaranje svesti o razmerama ekološkog otiska elektronskih industrija. Takođe je, recimo, poučan i podatak da se od reciklaže samo 1000 mobilinih telefona može izvući 18 kilograma bakra, 400 grama srebra, 40 grama zlata i 20 grama paladijuma. S obzirom da je reciklaža EE otpada u razvijenom svetu još uvek ispod 15 procenata, ove ekstrakcije su najmanje šest puta manje od ekstrakcije ovih metala iz prirodne sredine, što navodi na razmišljanja o budućnosti rudnih bogatstava.

Mišljenje je da sve brži metabolizam planirane zastarelosti – sve kraći ciklusi obnavljanja tržišta tzv ‘novim modelima’ – prevashodno koristi proizvođačima i otpadnoj industriji. I jedan i drugi sektor imaju interese u osavremenjivanju potrošača i uređajima i aplikacijama koje isti možda nikada nije poželeo da ima a koje – kroz marketinšku proizvodnju ‘potreba’ – sada postaju neophodne. Bilo bi naivno smatrati da potrošači ne znaju svoju ulogu u ovoj igri izmedju dve vatre: da uhvate loptu kojom su gađani samo da bi je dali drugoj strani. Pa i pored toga što znaju da se život odigrava samo dok su u posedu lopte, daju je da bi Igra mogla da se nastavi.

http://t.co/S47VL2xHhq

A P O D...

'New Horizons': poslednja dremka

U užurbanosti koja predstoji pred budući sastanak sa Plutonom, sonda je privremeno poslata na stanje blage hibernacije. Dobar deo višegodišnjeg putovanja ona je spavala, tako da očekujemo da će sledećeg leta biti potpuno spremna za zadatke.

Posle višemesečnog stanja elektronske uspavanosti, sonda je 15. juna probuđena radi redovne godišnje provere stanja podsistema i kalibracije instrumenata. Ta provera je nazvana ACO-8 i trajala je sve do kraja avgusta. Čim je okončana, “New Horizons” je 29. avgusta poslednji put poslat na spavanje. Ova hibernacija će trajati 99 dana i biće na snazi sve do 6. decembra. Za sve nas koji pratimo ovu misiju teško nam je da poverujemo da je posle više od 7 godina hibernacije najveći deo od 4 milijarde km puta od Jupitera do Plutona i spoljnjih regiona Kajperovog pojasa, konačno iza nas, i da je pred nama samo još mali deo puta.

Poslednji put “New Horizons” će biti probuđen za samo 5 nedelja! Kada se to desi, započeće pripreme za prilazak, a 6 nedelja kasnije konačno će započeti faza prilaska Plutonu.


25. avgusta NH je presekao Neptunovu orbitu.

Konačno! Dospeli smo do ivica našeg planetnog sistema. Dvadeset pet godina nakon što smo prvi put poželeli da jednog dana istražimo Pluton, sada smo blizu realizacije.

Letošnja osma i poslednja “pre-plutonska” aktivna provera ACO-8 (Active Check Out) letilice i njene naučne preme protekla je uspešno. Svi brodski podsistemi – i primarni i rezervni – provereni su i baždareni.

Pored toga, izvršana je prva korekcija kursa još od 2010, u brodske računare je usnimljen autonomni softver zadužen za prilazak cilju, provereno je svih 7 instrumenata, sprovedena su fina podešavanja nekih instruimenata, i izedena je prva kampanja optičke navigacije ka Plutonu uz pomoć LORRI– Long Range Reconnaissance Imagera.

Sve te aktivnosti su protekle u redu, a izvedene su i mnoge druge, uključujući prikupljanje podataka heliosferne plazme i prašine sa brodskim instrumentima PEPSSI (Pluto Energetic Particle Spectrometer Science Investigation), SWAP (Solar Wind At Pluto) i VBSDC (Student dust Counter).

Jedina stvarna anolalija tokom poslednje ACO predstavljalo je neuspešno uključivanje ultraljubičastog spektrometra ALICE. Zadatak tog uključivanja trebalo je da bude proučavanje rasporeda međuplanetnog vodonika u blizini Neptunove orbite; razlog kvara je bila najniža temperatura instrumenta ikad do tada zabeležena, pa je brodski softver isključio visokonaponsko napajanje za ALICE čim je primetio da je potrebno previše vremena da se postigne odgovarajući napon.

Na kraju je sve to ispalo kako treba, jer je poslužilo kao pravovremeni alarm za situacije kada će instrumetu u blizini Plutona biti još hladnije. Da kvar nije uočen sada, bio bi registrovan tek kada bi naučnici postali svesni da ALICE nije odradila svoj posao kako je trebalo.

Prijatno iznenađenje je usledilo i kada je utvrđeno da je probno testiranje metode za otkrivanje na opasnosti od sudara sa nevidljivim objektima u Plutonovom sistemu dovelo do “otkrića” Plutonovog malog meseca Hidre.

Naučnici su bili ubeđeni da Hidra neće moći da se uoči sve do početka 2015. godine, kada će brod biti skoro duplo bliži nego što je bio u julu, ali članovi naučnog tima Džon Spenser i Hal Viver su ipak uspeli da otkriju Hidru pola godine ranije! To rano otkriće predstavlja dobra vest za sposobnost tima da otkriva trenutno nepoznate prstenove i mesece Plutona.

Sledeća vest je da je 25. agusta NH presekao Neptunovu orbitu. Taj dan se poklopio sa 25-godišnjicom istorijskog prilaska Neptunu Nasine sonde “Vojadžer-2” 1989. godine. Da bi proslavila taj datum i poslednje presecanje planetne orbite pred susret sa Plutonom, NASA je održala konferenciju za štampu u sedištu u Vašingtonu. Događaju je prisustvovao Nasin direktor za planetna istraživanja Džim Grin, rukovodilac programa “Vojadžer” Ed Stoun, i mnogi drugi.

Što se tiče vesti vezanih za ovu misiju, treba da kažem da je potraga za nekim Kajperovim objektom (KBO) koji bi NH posetio posle Plutona (ako NASA odobri sredstva) prebačena letos u višu brzinu angažovanjem Hablovog teleskopa u potrazi tokom narednih 200 orbita. Tom prilikom HST je prikupio pregršt potencijalnih kandidata u Kajperovom pojasu koje sada treba pratiti radi određivanja njihovih orbita i utvrditi mogućnost da se stigne do njih sa količinom goriva kojom će da raspolaže “Horizons”.

Ujedno je konačno završen inženjerijski plan svakog detalja prilazne faze leta. Tokom čitavog septembra i oktobra razrađivane su letne sekvence koje obuhvataju otprilike po dve nedelje misije, gde su za osam nedelja zacrtane, testirane, pregledane i potvrđene sve faze tog leta.

Na kraju, preciznim merenjima Doplerovog pomaka “Horizonsovog” radio-signala 11. septembra je utvrđeno da su letošnja uključivanja motora bila dovolja što se tiče pravca putovanja, tako da novih paljenja trastera neće biti najmanje do marta sledeće godine a možda i kasnije. To je jako dobro, jer svako uključivanje motora sada znači manje hidrazina za nastavak misije ka Kajperovom pojasu.



NH je 10. jula ove godine snimio džinovskog Neptuna i njegovog velikog meseca Tritona sa udaljenosti od 3,96 mld. km, što je 26 puta dalje nego što je Zemlja udaljena od Sunca.

Za sada, ostaje plan da će NH proleteti pored Plutona – zaleđene pseudo-planete – 14. juna 2015. Kako nas je obavestio Alan Štern iz Nase, ne samo da je određen datum, već se zna tačan i sat i minut. Ipak, to neće biti proletanje na jako maloj visini, kao što su neki od nas priželjkivali, već na preko 9.600 km, ali i to će biti jedinstvena šansa. Ta udaljenost je izabrana zbog sigurnosti, jer se svi plaše nekog neplaniranog sudara sa objektom koji je premali da bi na vreme bio uočen. Ne treba zaboraviti da će tek od januara sledeće godine sonda preleteti tzv. BTH granicu (Better Than Hubble), što znači da će tek posle toga moći da pravi fotografije koje su preciznije od onih koje nam danas obezbeđuje Hablov teleskop.


Ovako otprilike izgleda naredni cilj misije “New Horizons”.
Prema najnovijim vestima, HST je uspeo da pronađe tri kandidata među morem objekata u Kajperovom pojasu. Svaki od njih je oko 10 puta veći od prosečne komete, ali samo 1-2 procenta veličine samog Plutona. Za razliku od asteroida, Kajperovi objekti nisu zagrevani Suncem te se smatraju dragocenim primercima onoga od čega je nekada davno nastao solarni sistem. Veruje se da su pronađeni objekti zapravo gradivni materijal od koga su nastali Pluton i slični objekti u Sunčevom sistemu.

Kada su krajem septembra okončana prva istrađivanja, tim naučnika se složio da je jedan KBO (1110113Y) ocenjen kao “definitivno dostižan”, dok bi potencijalno druga dva zahtevala nekoliko meseci dodatnog praćenja ne bi li se utvrdilo da li su dostižćna za NH. Po pitanju dostupnosti prema raspoloživom gorivu, procenjeni su sa 100%, 97% i 7%.

Potraga je često opisivana kao potragom u plastu sena, jer su KBO ekstremno mali i skoro ih je nemoguće uočiti naspram milijardi pozadinskih zvezda u sazvežđu Sagittariusa odn. Strelca, u kome se trenutno Pluton nalazi. Sva tri kandidata, interno označena kao PT1, PT2 i PT3, nalaze se na skoro 2 milijarde km iza Plutona. Dva od njih imaju prečnike oko 30-45 km, a treći je otprilike upola manji.

Trenutno, NH se nalazi na 2.01 AJ od Plutona, a 31,27 AJ od Zemlje. Round-trip signala traje 8:40:10.

http://t.co/ic0fcNjW17

A P O D...

Birds and Planes

Istraživački letovi iznad Antarktika su uopšteno govoreći putovanja preko nekih od najudaljeninijih, beživotnih mesta ona Zemlji. Ali pingvini oblau Antarktika smatraju svojim domom. To je razlog što planeri letova u okviru Nasine Operation IceBridge* obraćaju pažnju na staništa pingvina i pažljivo navode svoje DC-8 da izbegnu uznemiravanje ovih ptica.

*Operation IceBridge je misija koja istražujue promene u polarnom ledu nadgledanjem pomoću specijalnih aviona.

http://t.co/qtnOANBayl

A P O D...

VLTI detektovao svetlost van zodijačkog pojasa

Novi izazov za detekciju vansolarnih planeta sličnih Zemlji


Umetnički prikaz vansolarne zodijakalne svetlosti kako se vidi sa imaginarne planete

Međunarodni tim astronoma je koristeći veoma moćan interferometar Veoma velikog teleskopa (VLTI) detektovao svetlost izvan zodijačkog pojasa blizu nastanjive zone u okolini devet bliskih zvezda. Ova svetlost predstavlja zvezdanu svestlost koja se reflektuje na česticama prašine, koje su nastale tokom sudara asteroida. Prisustvo ovako velike količine prašine u regionu koji se nalazi veoma blizu nekih zvezda može da predstavlja prepreku direktnom detektovanju planeta sličnih Zemlji u budućnosti.


Zodijačka svetlost snimljena sa opservatorije Paranal

Koristeći interferometar Veoma velikog teleskopa (VLTI) na infracrvenim talasnim dužinama svetlosti [1], tim astronoma je posmatrao 92 zvezde kao bi ispitao svetlost koja dolazi izvan zodijačkog pojasa, a potiče sa vrelih oblaka prašine koji se nalaze veoma blizu nastanjive zone zvezde i uporedili ih sa ranijim opservacijama [2]. Sjajna svetlsot van zodijačkog pojasa, nastala zračenjem usijanih čestica vrele prašine iz egzozodijačke oblasti, ili reflektovanjem zvezdane svetsloti na česticama prašine, uočena je u slučaju devet zvezda koje su posmatrane.

Sa tamnih lokacija na Zemlji, sa vedrim nebom, zodijačka svetlost izgleda kao jedva primetni, rasuti sjaj tokom noći. Nastaje kada se sunčeva svetlost reflektuje na sićušnim česticama i izgleda kao da se proteže iz pravca Sunca. Ovu svetlost je moguće videti i iz drugih delova Sunčevog sistema, a ne samo sa Zemlje.

Sjaj koji je posmatran tokom ove studije je mnogo ekstremnija verzija istog fenomena. Iako je ova egzozodijačka svetlost – svetlost zodijaka ali oko drugih zvezdnih sistema – već bila detektovana prethodno, ovo je prva velika sistematična studija ovog fenomena oko bliskih zvezda.

Za razliku od ranijih opservacija, tim nije vršio posmatranje prašine od koje će se kasnije formirati planete, već prašinu nastalu tokom sudara malih planeta od nekoliko kilometara u prečniku – objekti koje nazivamo planetezimali, koji su slični asteroidima i kometama u Sunčevom sistemu. Prašina koja ima ovo poreklo je takođe izvor zodijačke svetlosti i u Sunčevom sistemu.

“Ako želimo da proučavamo evoluciju planeta poput Zemlje u blizini nastanjivih zona, neophodno je da posmatramo zodijačku svetlost u ovoj oblasti oko drugih zvezda,” rekao je Stiv Ertel, vodeći autor rada, iz ESO-a i Univerziteta u Grenoblu u Francuskoj. “Detektovanjem i karakterizacijom ove vrste prašine oko drugih zvezda je način da proučavamo arhitekturu i evoluciju planetarnih sistema.”

Detektovanje jedva vidljive prašine u blizini blještave zvezde zahteva instrumente visoke rezolucije sa oštrim kontrastom. Interferometrija – kombinovanje svetlosti dobijene istovremeno sa različitih teleskopa – obavljena u oblasti infracrvene svetlosti je, za sada, jedina tehnika koja omogućava da se jedan ovakav sistem otkrije i proučava.

Koristeći snagu interferometra VLTI i koristeći krajnje granice njegovih instrumenata, u smislu tačnosti i efikasnosti, tim je bio u mogućnosti da dostigne nivo performansi oko deset puta bolja nego u slučaju drugih raspoloživih instrumenata na svetu.

Za svaku od zvezda tim je koristio Pomoćne teleskope prečnika 1,8 metara, kako bi upotpunio svetlost interferometra VLTI. Tamo gde je postojala izrazito naglašena egzozodijačka svetlost, tim je mogao da u potpunosti razluči produženi disk prašine i razdvoji ovaj slabašni sjaj od dominantne svetlosti zvezde [3].

Analizirajući karateristike zvezda koje okružuje disk egzozodijčke prašine, tim je uočio da je naveći deo prašine detektovan oko starijih zvezda. Ovaj rezultat je predstavljao veliko iznenađenje i postavio pitanja koja se tiču našeg razumevanja planetarnih sistema. Poznati načini stvaranja prašine, prouzrokovani sudarima planetezimala bi trebalo da se polako gase tokom vremena, kako se broj planetezimala smanjuje u procesima sudara.

Uzorak posmatranih objekata takođe uključuje 14 zvezda za koje je bilo objavljeno detektovanje vansolarnih planeta. Sve ove planete se nalaze u istom regionu sistema, dok se prašina nalazi u sistemima koje pokazuju prisustvo egzozodijačke svetlosti. Prisustvo egzozodijačke svetlosti u sistemima sa planetama može da stvori problem u slučaju astronomskih proučavanja vansolarnih planeta.

Egzozodijačka emisija prašine, čak i u malim količinama, u velikoj meri otežava detektovanje planeta nalik Zemlji diretktnim snimanjem. Egzozodijačka svetlost detektovana u ovom istraživanju je oko 1000 puta intenzivnija od zodijačke svetlosti koju možemo videti oko Sunca. Broj zvezda koje imaju isti nivo zodijačke svetlosti kao što je slučaj u Sunčevom sistemu je verovatno mnogo veći nego što je utvrđeno tokom ovog istraživanja. Ove opservacije su zato samo prvi korak ka detaljnijem izučavanju ovesvetlosti.

“Visoka stopa detekcije koja se dešava na ovako visokom nivou sjaja sugeriše da mora da postoji značajan broj sistema koji sarži jedva vidljivu prašinu, koju nije moguće videti u našem istraživanju, ali koja je i pored toga mnogo intenzivnije zrači nego zodijačka prašina u Sunčevom sistemu”, objašnjava Olivier Absil, koautor rada, sa Univerziteta u Liežu. “Prisustvo takve prašine u tolikom broju sistema može da predstavlja prepreku za buduća posmatranja koja će za cilj imati pronalaženje vansolarnih planeta sličnih Zemlji.”

Beleške

[1] Tim je koristio instrument PIONIER na interferometru VLTI, koji ima mogućnost da se interferometrijski poveže sa sva četiri pomoćna teleskopa ili sa sva četiri pPrimarna teleskopa na VLT-u na Paranalu. Ovo je dovelo ne samo do izuzetno visoke rezolucije, već je obezbedilo i veliku efikasnost posmatranja.

[2] Prethodne opservacije napraviio je niz CHARA — optički, astronomski interferometar (Center for High Angular Resolution Astronomy (CHARA)), teleskop u vlasništvu Univerziteta u Džordžiji, i uz pomoć njegovog instrumenta FLUOR.

[3] Kao sporednim proizvod ovih opservacija, došlo je do neočekivanog otkrića zvezdanih pratioica koje kruže oko najmasivnijih zvezda iz posmatranog uzorka. "Ovi novi pratioci ukazuju na to da je neophodno da revidiramo naše sadašnje razumevanje ovih sistem ai koliko njih je zapravo dvostruki sistem," rekla je Lindsej Marion, vodeći autor rada koji je posvećen dodatnom istraživanju nastalom korišćenjem ovih podataka.

Kosmograf sa Antikitere

OSMO ČUDO ANTIČKOG SVETA

Od svih sedam antičkih Svetskih čuda samo je jedno preživelo “zub remena (ili ljudi)” – egipatske piramide. Semiramidini vrtovi u Vavilonu, Fidijin Zevs u Olimpiji, Artemidin hram u Efesu, rodoski Kolos i aleksandrijski Faros, nestali su sa lica zemlje, ostavljajući donekle prepoznatljve tragove, prema kojima, uz pomoć pisanih izvora, možemo manje-više da rekonstrušemo njihov prvobitni izgled. Izuzetak su Semiramidini vrtovi, kao i Faros. Od prvih nije ostao nikakav materijalni trag, dok se kod drugog još uvek arheolozi i istoričari ne slažu oko izgleda ovog morskog svetionika, kao ni načina njegovog funkcionsanja.

Možda kao kompenaciju za ove gubitke bogovi su nas na prelomu pretprošlog veka podarili novim čudom, koje je izronilo iz dubina Antike i Egejskog mora, u bizini ostrvceta Antikitere, po kojoj je dobilo ima – Antiktera mehanizam. Radi se o arheološkom “otkriću veka”, o Mehanizmu koji je radikalno promenio našu sliku o antičkom tehničkom umeću. Ali, počnimo redom.

Naša priča počinje 1900. g. kada se grupa od 6 grčkih lovaca na sundjere vraćala iz voda severne Afrike. Bilo je nevreme i posada se sklonila u jedan zaton ostrvceta Antikitere, smeštenog izmedju zapadne obale Krita i ostrva Kitere, južna obala Peloponeza. Kada se more smirilo Elias Stadiatis je uzeo opremu i zaronio u blizini da ulovi neku perisku, džinosku školjku, za večeru. Umesto periske “ulovio” je na dubini od četrdesetak metara olupinu rimskog broda potonulog pre 2 hiljade godina, sa tovarom čija se vrednost ne može preceniti. Bio je to najdragoceniji poklon koji je Posejdon darovao ljudskom rodu. Olupina je sadržavala oko 200 amfora, kao i druge glinene i staklene grnčarije, mermerne i bronzane statue u raznom stepenu očuvanosti, nakit, oružje, nameštaj - i jednu drvenu kutiju veličine one za obuću. Predmeti su vadjeni sledeće dve godine, u organizaciji Atinskog Arheolokog Muzeja, gde su i izloženi. Postoji projekat da se sagradi poseban muzej za ovo blago.


Slika 1. Tri najveća dela Mehanizma (pokazane su obe strane svakog).

Drvena kutija se na vazduhu raspala i iz nje su se pojaili bronzani parčići, na koje niko nije obaćao pažnju Na Slicia 1 prikazana su 3 najveća od ukupno 82. Sve dok arheolog Svoronos iz Nacionalnog Muzeja nije 1903. kostatovao da se radi o delovima mehaničkog sistema, čiji sastav i namena tek treba da se uvrdi. Tako je počela najuzbudljvija naučna obrada daleko najsloženijeg mehaničkog istrumenta koji je do nas dospeo iz grčke Antike, istraživanje koje traje već više od jednog veka i za koje se još uvek ne zna ni kada će ni kako završiti.

Za razliku od umetničkih predmeta nadjenih u rimskoj olupini koji odmah plene svojom pojavom, hrpa bronzanih čapara nije privlačila pažnju šire publike. Kada je američki fizičar nobelovac Ričard Fejnman posetio atinski muzej, pisao je svojima da su muzejski eksponati pomalo dosadni, jer je mnogo toga već toliko puta vidjeno. Izuzev jedne stvari “potpuno različite i čudne koja je skoro nemoguća....neka vrsta mehanizma sa zupčanicima, vrlo slična unutrašnjim sadržajem modernih časovnika sa alarmom.” Kada je zapitao kustosa o čemu se radi, ovaj je napravio lice osobe kojoj dosadjuju. Posle se žalio: “Od svih onih stvari u Muzeju, šta se okomio baš na to, šta u tome ima specijalnog?”

Prva nagadjanja bila su da se radi o astrolabu, spravi za odredjivanje položaja zvezda, Sunca i Meseca, za koji se znalo da su ga stari Grci koristili. Kako je vreme odmicalo, medjutim postajalo je sve jasnije da imamo pred sobom pravo čudo tehnničkog i teorijskog helenskog uma, mehanizam koji je služio koa svojevrsni planetarijum, analogni računa, kalendar i možda još u neke druge svrhe. U cilju analize strukture i funkcionisanja Mehanizma obrazovana je 2005. jedna medjunarodna istraživačka grupa, u koju je ušlo 17 eksperata različitih struka astronoma, mehaničara, lingvista, istoričara, tehnologa, itd, iz Grčke, Bitanije i SAD. Projekat je dobio ime Antikythera Mechanism Research Project (AMRP). Pošto se ne sme iznositi iz Muzeja, najsavremenija tehnika za nedestruktivno testiranje (NDT) dovežena je u Muzej, da bi se primenile najnovije numeričke i optičke metode, pre svega polinomsko skeniranje površinske teksture i rentgenska računarska tomografija, za ispitivanje unutrašnjosti fragmenata sa visokom rezolucijom. Rezulati su bili zapanjujući. Ovde ćemo izneti neke osnovne podatke do koji se do sada došlo u ispitivanju ovog čuda helenskog genija, koje je promenilo našu predstavu o nivou tehnološkog znanja i umeća iz Helenističkog perioda. Jedna grupa nemačkih istraživača, na čelu sa filologom Albertom Remom sugerisala da se možda radi o legendarnoj Arhimedovoj sferi, kako ju je opisao Ciceron u prvom veku stare ere, koja je mogla da reprodukuje kretanje Sunca, Meseca i pet (tada poznatih) planeta.


Slika 2. Tomografski snimak dva sparena zupčanika.

Iza naizgled bezazlenih metalnih čapara krije se jadno od najvećih naučno-tehničkih dostignuća ljudskog uma. U prvom, najvećem komadu sa Slike 1 kompjuterskom tomografijom otkriveno je 27 zupčanika (Slika 2), a u tri druga još po jedan. Gotovo je sigurno da ih je bilo bar još sedam, a procene idu čak do 70 ukupno. Kada se shvatilo da se radi o svojevrsnom planetarijumu, interes za Mehanizam je skočio i mnogi su se dali na rekonstrukciju originalnog instrumenta. Prvi pokušaj napravio je Joanis Teofanides 1930-ih, ali se kao prvi ozbiljni rezultat uzima model koji je konstruisao 1974. Derik de Sola Prajs, sa Prinstona. U medjuvremenu opservaciona istraživanja su napredovala i novi uvidi u skrivenu strukturu mehanizma omogućavali su pouzdanije modele. Sledeći korak napravio je 2007. kustos Museja Nauke u Londonu, Majkl Rajt, koji je konstruisao do sada najkompletniju i najuverljiviju varijantu operativne rekonstrukcije. Na Slici 3 mogu se videti spoljašnji delovi jedne od postojećih rekonstrukcija. Sa opservaciono-teorijske tačke gledišta ekipa predvodjena matematičarem sa Univerziteta u Kardifu, Tonijem Fritom, napravila je najveći pomak i došla je do zapanjujućih rezutata, koji našu predstavu antičke praktične nauke, pre svega astronomije i kosmologije, svode gotovo do ponižavajućeg nivoa.


Slika 3.. Jedna od mogućih rekonstrukcija spoljašnjeg izgleda Mehanizma u mesingu.

Koja je bila namena Mehanizma?

Pre nego što navedemo šta je Mehanizam mogao da uradi, pomenimo ovde neke njegove osnovne parametre. Sa dimenzijama otprilike 30X20X20 cm, videti Sliku 3, spoljašnja drvena kutija sadržavala je unutrašnju drvenu strukturu koja je nosila bronzani mehanizam. Sa spoljašnjeg dela prednje strane i u samoj unutrašnjosti nalazi se tekst na ondašnjem grčkom jeziku (koine), kako se može videti, na pr na trećem fragmentu na Slici 1. Na Slici 3 mogu se videti rekonstrusane spoljašnje strane instrumenta. Sa prednje strane predstavljen je godišnji kalendar, sa 12 meseci plus 5 dana, prema grčko-egipatskom kalendaru. Imao je, prema nekim autorima, posebne brojčanike za planete Hefest (Merkur), Afrodita (Veneru), Ares (Mars), Zevs (Jupiter) i Kronos (Saturn). Zatim je tu Zodijačka skala sa 360 podeoka i 12 zodijačkih znakova, sunčeva kazaljka koja pokazuje položaj Sunca na zodijačkoj skali. Mogla je da simulira prividnu neujednačenost kretanja Sunca. Najzad bila je i mesečeva kazaljka, sa crno-belim krugovima koji su pokazivali mesečeve mene.

Na zadnjoj strani, sa klizajućím drvenim vratima, nalazile su se dve spiralne skale. Gornja je bila podeljena na lunarne msece i odgovarala tzv Metonovom ciklusu, prema grčkom astronomu, koji je pokazao da se posle 235 lunarna meseca kretanje našeg suseda ponavlja. Donja spirala odgovarala je tzv Sorosovom ciklusu, koji odgovara periodu od 223 meseca, kada se mesečeva pomračenja ponavljaju. Mehanizm je, tako, predvidjao pomračenja Sunca i Meseca, kao i vremena odigravanja panhelenskih igara, kao što su Olimpijske.

Mehanizam je koncipiran na osnovu vladajućeg geocentričnog sistema, koji će detaljno razraditi Ptolomej u 2. veku n.e. Ono što naročito fascinira moderne astronome jeste simulacija eliptične kinematike mehanizmom baziranim samo na kružnim zupčanicima, kako se može videti na tomografkom snimku na Slici 2. Posebno je impresivan način na koji je regulisano neujednačeno kretanje Meseca, koje je opazio Hiparh (190-125 s.e.), najveći helenski astronom, koji je živeo i radio na Rodosu.

Šta dalje

Dok se za tehnički deo odgonetanja strukture i funkcionisanja Mehanizma može smatrati da će dalja istražianja dati nove uvide, neka pitanja će, možda, ostati zauvek nerešena Pre svega, ko je i gde konstruisao ovo remekdelo antičke nauke i tehnike? Obzirom da se radi o frapantno komplikovanom i ingenioznom instrumentu, autor se mora tražiti medju zvezdama prve veličine helenske nauke. Za sada je najverovatniji kandidat Posejdonije (135-51 s.e.) sa Rodosa, iz više razloga. Ovaj univerzani genije živeo je i radio na Rodosu, posle Hiparha. Matematičar, fizičar, kosmolog, geograf, istoričar, političar i učitelj, imao je svo potrebno znanje da napravi Mehanizam. O tome svedoči sam Ciceron, koji je kod njega proveo neko vreme „na studijskom boravku“. Osim toga, Rodos je bio poznat u Antici po izvanrednom tehničkom umeću. Drugi verovatni kandidat je sam Arhimed (287-212 s.e), za koga se, takodje zna da je imao neku vrstu planetarijuma.

Kako se Mehanizam našao na dnu Egejskog mora kod Antikitere? I tu postoji više pretpostavki. Pre svega utvrdjeno je da je napravljen negde izmedju 150. i 100. godine stare ere, a da je rimski brod doživeo brodolom oko 70. godine s.e. Šta se sa Mehanizmom u medjuvremenu desilo?. Jedna pretpostavka je da je rimski general Leukulus, kada je osvojio Mitridatovu prestonicu Sinopu (72/71 g.s.e.), na južnoj obali Crnog Mora, opljačkao Mitridatovu riznicu i krenuo za Ialiju. Usput je svratio u Pergamon (današnji Bergama u Turskoj), o čemu svedoče novčići nadjeni u olupini. Kod Antikitere je pretovareni brod doživeo havariju i potonuo sa svim blagom na njemu. Ostaje, medjutim pitanje, ako je ovo tačno, kako se Mehanizam našao u Sinopi?


Slika 4. Jedna od mogućih rekonstrukcija spoljašnjeg izgleda Mehanizma u mesingu.

Čitajući Vodič Kroz Grčku od grčkog putopisca Pausanije (2. vek n.e.) našao sam da je Mitridatov general Menofanes opljačkao 88. g.s.e Delos, ostrvce smešteno tik uz ostvo Mkonos, koje je bilo najznačajnije kultno mesto cele Helade, odmah posle Delfa i koje je bila centralna tržnica Egejskog mora, krcata ogromnim brojem umetničkih predmeta posvećenih bogovima, pre svega Apolonu. Grci su, prema Pausaniji, presreli piratsku flotu i potopili je, ali je po svoj prilici jedan od brodova izbegao zasedu i sa blagom stigao u Sinopu. Ovo je, naravno, samo jedna od pretpostavki.

Koji je naučni začaj Mehanizma u kontekstu našeg znanja o Antici? Pre svega, zahvaljujući konzerviranju u slanoj morskoj vodi, ovo je jedistven materijalni dokaz visoke tehničke kulture starih Grka. Mehanizam u sačuvanom tekstualnom delu pominje KOSMOS, što nije slučajno. Radi se ne samo o planetarijumu, već o grčkoj slici Kosmosa, ograničenog nebeskim sferama, kako je predstavljeno zodijakom. To je bila materijalna predstava celokupnog Kosmosa kako su ga, u okviru geocenričnog sistema, stari percepirali.

U eurističkom pogledu Mehanizam nije Osmo čudo sveta. To je Prvo čudo, koje nam je verovatno Posejdonios podario, a Posejdon za nas sačuvao. Sveti Gral realnog Antičkog sveta, a ne religiozna himera.

http://t.co/fEakepZeLH

A P O D...

http://t.co/OoiWpNzi8Z

A P O D...