Vesti iz sveta astronomije...

http://t.co/KvbG5ivhWC

A P O D...

Let divlje patke u razvejanom zvezdanom jatu


Plave zvezde u centru su mlade, vrele zvezde. Crvene zvezde koje ih okružuju su straiji i hladnije zvezde.



Mapa prikazuje mesto na kom se nalazi razvejano zvezdano jato NGC 6705, ovde označeno kao Mesje 11 a uokvireno žutim kružićem, u sazvežđu Štita. Štit je takođe i dom razvejanom jatu Mesje 26 i poznatoj promenljivoj zvezdi Delta Scuti. Mesje 11, iao jedva vidljivo golom oku, lako se posmara dvogledom ili uz pomoć malog teleskopa
Wide Field Imager kamera koji se nalazi na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO La Silja opservatoriji u Čileu, uslikala je ovu prelepu sliku, prošaranu plavim zvezdama, na kojoj se može videti jedno od zvezdama najbogatijih razvejanih jata za koje znamo – Mesje 11, još poznato i kao NGC 6705 ili jato Divlje patke.

Mesje 11 je razvejanom zvezdano jato, često nazivano i galaktičko jato, koje se nalazi na oko 6000 svetlosnih godina od nas, u sazvežđu Štit. Otkrio ga je nemački astronom Gotfrid Kirš 1681. godine u opservatoriji u Berlinu, kao ništa više od mutne grudvice koja se mogla videti kroz teleskop. Tek 1733. godine sveštenik Vilijam Deram u Engleskoj ovu grudvicu prvi put razdvaja na pojedinačne zvezde, a dodato je u poznati katalog Šarl Mesjea 1764. godine.

Mesije je bio lovac na komete, a katalog je nastao iz njegove potrebe da zabeleži difuzne, nepomične objekte koji su ličili na komete i konstantno ga ometali u posmatranjima (te objekte danas poznajemo kao jata zvezda, galaksije i nebule). Želeo je da zabeleži ovakve objekte da bi izbegao njihovo ponovno posmatranje i mešanje sa potencijalnim, novim kometama. Konkretno ovaj primer zvezdanog jata zabeleženo je kao jedanesti Mesjeov objekat, odakle mu potiče i kataloško ime.

Razvejana jata se najčešće nalaze ušuškana u grane spiralnih galaksije ili u gušćim regionima nepravilnih galaksija, gde se još uvek često opaža rađanje zvezda. Mesije 11 je jedan od najbogatijih objekata što se tiče zvezda, predstavlja dom za 3000 njih i najkompaktnije razvejano jato od čak 20 svetlosnih godina u prečniku. Razvejana jata se razlikuju od zbijenih koja su značajno gušća, blisko gravitaciono vezana i sastavljena od nekoliko stotina hiljada veoma starih zvezda – nekih starih koliko i sam univerzum.

Proučavajući razvejana zvezdana jata možemo jako dobro da testiramo naše ideje o zvezdanoj evoluciji, pošto se zvezde formiranju od istog inicijalnog oblaka gasa i prašine, te su stoga veoma slične jedna drugoj – sve su skoro iste starosti, hemijskog sastava i na istoj udaljenosti od Zemlje. Sa druge strane, svaka od zvezda u jatu ima drugačiju masu, te one masivnije brže evoluiraju u odnosu na manje masivne, s obzirom da brže sagorevaju vodonik.

Na ovaj način moguća su direktna poređenja različitih evolucionih stupnjeva u životu jedne zvezde unutar samog jata. Na primer, moguće je saznati da li zvezda Sunčeve mase, stara 10 miliona godina, evoluira na drugačiji način od one koja je jednake starosti, a duplo manje mase. U ovom smislu, razvejana jata su najbliže onome što bi astronomi mogli smatrati „laboratorijskim uslovima“.

Pošto su zvezde u razvejanom jatu slabo gravitaciono vezane jadna za drugu, individualni objekti su lako podložni izbacivanju iz osnovne grupe usled gravitacionog delovanja komšijskih nebeskih objekata. NGC 6705 je jato staro 250 miliona godina, te se očekuje da će u narednih nekoliko miliona godina ova formacija Divlje patke raštrkati po okolnom prostoru i jato će se rasformirati i konačno utopiti u okolinu [1].

Sliku je napravila kamera Wide Field Imager na MPG/ESO 2.2-merarskom teleskopu na ESO La Silja opservatoriji u severnom Čileu.

Beleške

[1] Alternativno i opsino ime za NGC 6705 – jato Divlje patke, prvi put se javilo u 19. veku. Tada je jato posmatrano kroz mali teleskop i najsjajnije zvezde su formirale trougao sličan onome koje formiraju patke koje lete u formaciji.

http://t.co/xVu7NqeAkc

A P O D...

http://t.co/rDlpHBLVPu

A P O D...

KISEONIK - ubica živog sveta

Za svakog od nas kiseonik je pojam života. Možemo izdržati najviše nekoliko minuta bez njegovog prisustva i onda gubi­mo svest, a ubrzo i život. Mozak ne trpi njegov nedostatak!



U prirodi ga ima u vazduhu, vodi i zemlji. Veoma je reaktivan i gradi brojna jedinjenja, ali za nas je svakako najbitniji onaj u slobodnoj formi koji nas okružuje. Ima ga tačno onoliko koliko nam treba ili bar tako mislimo, oko 21% od zapremine vazduha. Da ga ima za samo nekoliko procenata manje teško bi smo disali, što je dobro poznato planinarima koji prelaze velike nadmorske visine. Poznato je da stanovništvo koje generacijama živi u visokim regionima Anda, Himalaja i drugih planinskih ve¬naca ima gušću krv, da bi iz tako „retkog vazduha“ izvukli maksimum. Međutim, njihov život bi bio veoma težak u nižim nadmorskim visinama, jer bi tako gusta krv u ovom okolnostima vršila preveliko opterećenje na srce.

Ali da ga ima za samo koji procenat više, u prirodi bi se često dešavali procesi spontanog sagorevanja organske ma¬terije. Požari bi bili mnogo češći i imali bi krupnije razmere, šume bi gorele u mnogim regionima, a sa njima i mnogi objekti koje je čovek izgradio.

Prema tome, gledajući na ovaj način, kiseonika ima u at¬mosferi onoliko koliko nam treba. Da se podsetimo.

Atmosfera predstavlja tanki (u odnosu na veličinu Zem¬lje) vazdušni omotač oko naše planete, bez koga, svakako, opstanak života ne bi bio moguć. Formirana je od tri os¬novna gasa: azota (78,08%), kiseonika (20,95%) i argona (0,93%) koji čine većinski deo njene zapremine, dok brojni drugi gasovi poput ugljen-dioksida, neona, helijuma, met¬ana, vodonika, ugljen-monoksida i dr. čine samo onaj mali ostatak od 0,04%. Takođe sadrži vodenu paru u različitim količinama (od 0-4%), čestice prašine i dima.

Ali, kako je atmosfera nekada izgledala?

Formiranje pra-atmosfere započelo je u veoma davnoj geološkoj prošlosti. Smatra se da je u veoma ranom peri-odu Zemljine istorije, pre oko 3,8 milijardi godina, atmos¬fera bila dovoljna gusta i izgrađena od gasova koji su mogli formirati jak efekat staklene bašte. Pošto je u tom vremens¬kom periodu Sunce zračilo samo 75% današnje toplote, ovako gusta atmosfera je činila Zemlju toplijom i sprečavala pojavu globalnog ledenog doba. Sa današnjim sastavom at¬mosfere takva količina primljene energije ne bi bila dovol¬jna da spreči formiranje ledenog pokrivača koji bi polako prekrio verovatno celu planetu.

Pra-atmosfera je nastala kao posledica hlađenja stena pr¬vobitno vrele Zemlje, formiranjem površinske kore, a po-tom izbacivanjem ogromne količine gasova kroz vulkanska grotla i mnogobrojne pukotine. Bili su to vodena para, čijim je povratkom na tlo u vidu kiše došlo do formiranja okeana, zatim azot, amonijak, vodonik, ugljen dioksid i dr.

Amonijak se pod dejstvom Sunčevog zračenja raspadao na azot i vodonik, a najveći deo vodonika, čiji su molekuli vrlo la-gani, “pobegao” je u svemir. Pošto je azot težak, sta¬bilan i hemij-ski slabo aktivan gas, zadržao se u toj prvobit¬noj atmosferi i danas čini oko 78% vazduha koji udišemo.

Sa druge strane, velike količine ugljen dioksida su tokom vremena utrošene na stvaranje ogromnih količina karbon¬atnih stena. Smanjivanjem na taj način količine ovoga gasa, slabio je efekat staklene bašte, ali se postepeno povećavala količina energije koju nam šalje Sunce, tako da su ova dva procesa funkcionisala u stanju određene ravnoteže.

Veće količine slobodnog kiseonika na Zemlji pojavile su se pre nešto manje od 3 milijarde godina. Ostavio je svo¬je tragove lagane rđe na stenama bogatim gvožđem u vidu ljuspastih preliva crvene boje poput onih kod Velikog kanjo¬na u Arizoni. Stene iz razdoblja pre pojave kiseonika uopšte nisu takve boje, niti ispoljavaju druge znake prisustva ovog elementa. Postavlja se pitanje - zbog čega je Zemljina at¬mosfera postala bogata kiseonikom?

Glavnina ovoga gasa poticala je od sitnih organizama koji su plutali morskom površinom, ispuštajući ga kao deo pro¬cesa fotosinteze. Prvobitni, doduše jako primitivni život na Zemlji, nije bio zasnovan na kiseoniku. Pošto je prvobitna „bezkiseonična“ atmosfera omogućila formiranje života, život je započeo da menja prirodu same atmosfere. Prve bakterije sposobne za fotosintezu ugljenik i kiseonik su do¬bijale iz ugljen dioksida, a kao izvor vodonika koristile su sumporvodonik. Prve bakterije koristile su ugljen dioksid rastvoren u vodi, a tek kasnije razvile su se i one forme koje su pomoću svetlosti dobijale vodonik iz vode, umesto sum¬porvodonika. Preostali kiseonik nakon uzimanja vodonika iz vode za njih je bio otpad, te se vraćao u atmosferu, što je dovodilo do velikih promena u njenom sastavu. U početku, između 3 i 2 milijarde godina pre našeg vremena, bakterije su ga odstranjivale vezujući ga sa jonima gvožđa prisutnim u vodi, stvarajući velike količine rude gvožđa (kao što je he-matit) koje su se nataložile na dnu plitkih mora. Tek pošto su razvile enzime koji ih štite od oksidacije, neke bakterije su tokom vremena naučile kako da prežive u sredini sa slo¬bodnim kiseonikom. Tek tada se kiseonik mogao „rasipati“ u okolinu, bez potrebe da se hemijski veže u neka jedinjen¬ja sa gvožđem. Za one organizme koji u tom vremenskom periodu nisu razvili ovu sposobnost, pojava slobodnog reaktivnog kiseonika značila je katastrofu, jer je po njih ovaj gas bio otrovan. Smatra se da se tad desio jedan od najvećih pomora u živom svetu, jer su oni organizmi koji su naučili da žive sa slobodnim kiseonikom, ovim gasom zatrovali ceo svet.

Nešto atmosferskog kiseonika pojavilo se i bez prisustva života, pod dejstvom ultraljubičastog zračenja sa Sunca na površinu okeana. Ovim dejstvom dolazi do procesa razlag¬anja izvesne količine molekula H2O na površini okeana i oslobađanja atoma vodonika i kiseonika u vazduh. Tokom stotina miliona i milijardi godina ovakvog dejstva, svaka planeta koja ima značajne količine tečne vode, obogatiće svoju atmosferu ovim gasom.

Pošto je stupio u sve moguće hemijske reakcije koje je mogao, kiseonik je počeo da se sakuplja u vazduhu, dok pre otprilike milijardu godina atmosfera po sastavu nije postala slična današnjoj. A onda, pošto su organizmi počeli da žive i koriste ovaj gas bez opasnosti po život, desio se evolucioni bum! Vezujući ga u svom telu sa vodonikom i ugljenikom u jednoj vrsti sporogorućeg procesa koji im davao energiju za život, omogućeno je da se posle perioda od par milijar¬di godina vladavine jednoćelijskih organizama višećelijske životinjske vrste stupe na pozornicu evolucije. Dovoljno kiseonika u atmosferi omogućilo je izlazak života iz mora i njegov prelazak na kopno, ali tek pošto je u atmosferi formi¬ran njegov troatomni molekul – ozon. Fotosintezom biljaka na kopnu život je i sam aktivno učestvovao u njegovom st¬varanju proizvodeći i ubacujući sve veće količine ovoga gasa u vazduh. Svakako, disanjem životinja trošena je određena količina, što je sprečavalo njegovo prekomerno prisustvo.

***

Kiseonik je veoma reaktivan element, spaja se sa drugim elementima u procesu oksidacije. Najbolji primeri takvih promena su rđanje, kao spora oksidacija, i gorenje kao brza oksidacija. Može se reći da je pojava atmosferskog kiseoni¬ka predstavljala najveće zagađenje koje se ikad dogodilo na Zemlji. Osim što deluje na gvožđe, on uzima hranu primi¬tivnim organizmima tako što se povezuje sa svim jednos¬tavnim molekulima kojima bi se oni inače hranili. Da se život do tad nije pojavio, to više ne bi ni bilo moguće, zato što potencijalni organizmi ne bi imali šta da jedu, jer bi nji¬hova moguća hrana zarđala. Atmosferski kiseonik osujetio bi nastanak života, jer kiseonik u ovom slučaju ubija! Evo¬luciono prilagođavanje je na sreću prošlo dobro, što mogu da posvedoče životinje koje udišu ovaj gas. Međutim, neke od onih koje to nisu uspele, našle su skrovita mesta poput stomaka životinja gde se nalaze skloništa za milijarde or¬ganizama koji žive u svojoj prirodnoj anoksičnoj sredini. Izloženi vazduhu, skončali bi istog trena!

Činjenica da je našživot baziran na postojanju ovoga os¬mog elementa periodnog sistema ne znači da je to ujedno bilo i najbolje rešenje, već možda samo sled slučajnosti i naše velike sreće da smo uspeli da preživimo. Ovo ubitačno svojstvo kiseonika ne važi doduše više za nas, ali neosporno je pogubno za život širom kosmosa. Život mora da počne rano u istoriji planete ili pojava kiseonika u atmosferi to više neće dopustiti. Možda je negde i započeo, razvijao se, us¬pinjao i jednog trenutka bio zauvek uništen ovim gasom. Za razliku od nas, sreća ih je mimoišla.

Nevidljivo pomračenje Meseca

Mislim, nije ovo pomračenje Meseca nevidljivo po sebi, nego će biti nevidljivo za nas koji živomo u Starom svetu. Ono će se sasvim lepo videti sa severa severne Amerike, sa Okeanije i sličnih zabačenih krajeva sveta. To je šteta jer će ovo pomračenje Meseca biti potpuno i pružiće lepe „krvave“ trenutke Havajcima, Kanađanima, Indijancima itd. Zašto „krvave“? Pa otkad su mediji za širu populaciju shvatili da se Mesec pri pomračenju ponekad malo oboji u crveno oni svako pomračenje Meseca proglase „krvavim“. A što nije uvek tačno. O crvenom Mesecu i o drugim njegovim nijansama ima jedan članak ovde (potražete u sredini deo: Pojave).http://static.astronomija.co.rs/suncsist/sateliti/mesec/pomracenje/pomracenje.htm



Međutim, ne treba očajavati zbog toga što se ovo pomračenje neće videti iz naših krajeva, jer - postoji Internet i ceo tok ovog pomračnja možete gledati ovde. A ima i bržih rešenja i ako ste nestrpljivi kao ja, onda već sada možete ovo pomračenje da posmatrate ovde. Dakle, klik na ponuđeni link će vas odvesti u deo programa Solar System Scope koji povremeno pominjemo na ovim stranicama – jer je uglavnom vrlo lep. E sad, ako pomračenje posmatrate iz Evrope i Afrike preko Meseca će vam pisati da eklipsa nije vidljiva iz vaših krajeva pa ćete moći da vidite samo njenu zatamnjenu verziju. Ali ako u koordinate (dole desno) ukucate recimo 170 stepeni zapadne dužine videćete zaista lepo pomračenje. Evo dve slike o tome:





I da kažemo još nešto manje - više zanimljivo:

Ovo pomračenje je drugo u nizu od četiri uzastopna totalana pomračenja Meseca (tetrada lunarnih pomračenja). To je relativno redak slučaj jer u 5000 godina, počevši od 2000-te godine pre nove ere pa do 3000-te godine ove ere, ima ukupno 4378 raznih tipova pomračenja Meseca, ali svega 142 puta će se dogoditi da Mesec četiri puta uzastopno bude potpuno pomračen.

Ovo je pažljivo izučavao Đovani Skjapareli, čuveni italijanski astronom iz 19. veka (1835-1910). On je uočio određenu pravilnost pojava četiri uzastopna pomračenja, tj. tetrada, jer se sva dešavaju unutar jednog perioda od 300 godina, nakon čega sledi naredni 300-godišnji period kada nema ni jedne tetrade. Tako tetrada nije bilo između 1582 i 1908, ali će ih biti čak 17 u narednom period od 1909 do 2156.

Ovo je druga tetrada u ovom veku i ona se sastoji iz sledećih pomračenja Meseca:
1. pomračenje 2. pomračenje 3. pomračenje 4. pomračenje
15. 04. 2014. 08.10.2014. 04.04.2015. 28.09.2015.

Ako je u vreme uštapa Mesec u čvoru to znači da se čvor nalazi u senci i da sa Zemljom i Suncem leži u istoj pravoj [drakonički mesec]. ::

Volim ovu astronomsku terminologiju...

http://t.co/0seeKAnfFn

A P O D...

Vesti azijskog kosmosa

http://astronomija.co.rs/dogaaji/9071-vesti-azijskog-kosmosa.html

Duboki M 31

M 31 DEEP



Ova fotografija M31 (dole) je prva iz serije snimljenih na Forca Kanapini (Italija, na karti desno) tokom punog Meseca u avgustu. Ono što prvo pada u oči jeste znatna dubina fotografije budući da je korišćen Pentax SDUF II sa svojim relativno skromnim F400 mm i d100 mm. Ako se uzme u obzir krajnja vizuelna magnituda (puni Mesec), iznenađuje bogatstvo detalja koje ide sve do krajnjih spiralnih krakova uključujuci satelitsku galaksiju NGC 205 sa njenom propagacijom u smeru severozapad/jugoistok.

Tokom noći je duvao jak vetar koji je doprineo izuzetnoj transparetnosti ne utičuci previše na Setup (Losmandy GM 2000 + Pentax). Samo mapiranje snimljenog materijala zahtevaće dosta vremena, ponajviše zbog obilja registrovanih objekata.


Veća fotografija: 1600 x 1079 px


Detalj sa gornje fotografije u punoj veličini

http://t.co/eVi6cJnEYS

A P O D...

http://t.co/xVbxqUpCX3

A P O D...

http://t.co/LXUsbRmJCo

A P O D...

http://t.co/GFYVPsW1Ql

A P O D...

10 činjenica o neutronskim zvezdama


Ostaci eksplodiranih zvezda

1 Neutronska zvezda je ono što je preostalo nakon ek­splozije supernove. Drukčije rečeno: gigantska zvezda eksplodira i u toj eksploziji odbaci svoje spoljne slojeve u okolni prostor, a ono njeno jezgro koje preostane je neu­tronska zvezda. Zove se neutronska jer je gotovo cela sačinjena baš od neutrona. Njena masa iznosi izmedju 1,4 i 3,2 mase Sunca. Ili: tipična neutronska zvezda ima masu jednaku masi 500 000 Zemlji.

2 U prečnik stao bi čitav grad

Tolika masa je sabijena u veoma malu kuglu tako da tipična neutronska zvezda ima prečnik od svega dvade­setak kilometara. Komotno bi se smestila u Beograd.

3 Kubni metar - 200 triliona tona.

Tolika materija sabijena u tako mali prostor ima veliku masu. Kubni metar neutronske zvezde na Zemlji bi bio težak 200 triliona tona! Ili, možda razumljivije: jedan kubni milimetar ove zvezde = milion tona.

4 Brzina napuštanja - ogromna.

Velika masa znači i veliku gravitaciju. Da biste napustili neutronsku zvezdu morali biste da jurite 100 hiljada kilometar u sekundi, što je jedna trećina brzine svetlosti. Brzina napušanja Zemlje iznosi nešto više od 11 kilome­tara (ili, preciznije: 11,186 km/s.).

5 Manje su nego što izgledaju.

Snažna gravitacija neutronske zvezde krivi svetlosne zrake tako da do nas dopiru i zraci sa njene druge, zadnje strane. Sa one koja nije okrenuta ka nama.

6 10 milijardi puta jače od čelika.

Nova istraživanja zasnovana na kompjuterskim simu­lacijama sugerišu da je kora neutronske zvezde debela svega nekoliko kilometara, a deset milardi puta je čvršća od čelika.

7 Proizvode snažne potrese.

Fizički uslovi unutar i oko neutronskih zvezda su izuzetni i nigde drugde u svemiru ih ne opažamo. Zato su mo­gući i tako bizarni procesi kao što je ovaj: čvrsta i kruta kora neutronske zvezde je izložena uticaju jakog mag­netnog polja. Pod tim uticajem kora povremeno puca i tada dolazi do divlje eksplozije u kojoj se u svemir izliju ogronomne količine gama zraka.

8 Savršeno su glatke.

Kora neutronske zvezde je toliko kompaktna da verovat­no u čitavom univezumu ne postoji ništa tako glatko kao što je kora neutronske zvezde. Planine na neutronskoj zvezdi (podsetimo se, ona ima prečnik dvadesetak kilo­metara) visoke su svega nekoliko centimetara...

9 U sudarima proizvode zlato.

Mnogi retki metali, uključujući i zlato nastaju kada se dve neutronske zvezde sudare. To su vrlo retki kataklizmički dogadjaji koji takođe proizvode i bljeskove gama zraka.

10 Rotiraju munjevito.

Novorođena neutronska zvezda napravi nekoliko okreta oko svoje ose za jednu sekundu. Ali kako se dalje sažima, po zakonu očuvanja ugaonog momenta, njena rotacija se ubrzava te dostiže i više stotina u sekundi...

Tajne izgradnje galaktičke metropole

APEX otkriva skrivenu formaciju zvezda u protojatu

15. oktobar 2014. Ovo je prevod ESO saopštenja za javnost eso1431.
http://www.eso.org/public/serbia/news/eso1431/



Ova slika predstavlja umetničku ilustraciju formiranja jata galaksija u ranom svemiru. Galaksije energično rađaju nove zvezde i interaguju jedna sa drugom. Ova scena podseća na galaksiju Paukova mreža (poznatu pod zvaničnim nazivom MRC 1138-262) i njeno okruženje, koje predstavlja jedno od najbolje proučenih protojata.

Astronomi su koristili teleskop APEX da ispitaju ogromno jato galaksija koje se formira u ranom svemiru, a koje otkriva da veliki broj zvezda koje se rađaju nije skriven u oblacima prašine, nego se formira na neočekivanim mestima. Ovo je prvi put da je postignut dogovor oko toga da je formiranja zvezda u jednom ovakvom objektu moguće.

Jata galaksija su najveći objekti u univerzumu koje na okupu drži gravitacija, ali njihov nastanak naučnici ne razumeju najbolje. Galaksija Paukova mreža (zvanično poznata kao MRC 1138-262 [1]) i njeno okruženje proučava se već dvadeset godina, uz pomoć ESO i drugih telekopa [2], i smatra se da je to jedno od najboljih primera protojata u procesu formiranja, koje se dogodilo pre oko milijardu godina.

Ali, Helmut Danerbauer (Univerzitet u Beču, Austrija) i njegov tim sumnjaju da priča tu tek počinje. Želeli su da ispitaju mračnu stranu formacije zvezda i da saznaju koji deo nastanka zvezda u galaksiji Paukova mreža se odigrava daleko od pogleda, iza oblaka prašine.

Tim je koristio LABOCA kameru na teleskopu APEX u Čileu kako bi sproveo 40-časovno posmatranje jata Paukova mreža na milimetarskim talasnim dužinama - talasne dužine svetlosti koje su dovoljno dugačke da se prolamaju iz najgušćih oblaka prašine. LABOCA ima i širokougaono vidno polje i predstavja savršen instrument za ovo istraživanje.

Karlos de Bruk (naučnik na APEX projektu u ESO-u, i koautor ove studije) naglašava: “Ovo je jedno od najdubljih opservacija koje je načinio APEX i upoljava tehnologiju do njenih krajnjih granica – ali i ispituje izdržljivost tima koji radi na teleskopu, na nadomroskoj visini od 5050 metara.”

Opservacije ovog teleskopa otkrivaju da u području Paukove mreže, u poređenju sa okolinom, ima oko četiri puta više detektovanih izvora. Ako se pažljivo uporede novi podaci sa komplementarnim istraživanjima, koja su načinjena na drugim talasnim džinama, naučnici su mogli da potvrde da je veliki broj ovih izvora na istoj udaljenosti od jata galaksija i da mora biti deo upravo tog jata, koje se formira.

Helmut Danerbauer objašnjava: “Nova APEX posmatranja donose poslednji delić neophodan da se kreira potpuni cenzus oko svih stanovnika ove zvezdane metropole. Galaksije su u procesu formiranja i poput gradilišta na Zemlji, ovi predeli su prepuni prašine.”

Ali, iznenađenje je čekalo iza ugla, kada je tim pogledao gde se tek detektovana formacija zvezda odvijala. Očekivali su da pronađu region u kojem se formiraju zvezde na velikim filamentima koji povezuju galaksije. Međutim, pronašli su regione sakupljene na jednom području koji se čak ne nalazi ni u centralnoj galaksiji Paukove mreže u protojatu [3].

Helmut Danerbauer zaključuje: “Težili smo ka tome da otkrijemo skrivene regione formacije zvezda u Paukovoj mreži – i uspeli smo – ali smo razotkrili i novu misteriju; nije se dešavala tamo gde smo očekivali! Metropola se gradi asimetrično.”

Kako bi se ova priča nastavila, neophodna su dalja posmatranja – a ALMA će biti savršen instrument da se krene dalje sa proučavanjem ovih regiona do najsitnihih detalja.

Beleške
[1] Galaksija Paukova mreža sadrži supermasivnu crnu rupu i moćan je izvor radio talasa – što je navelo astronome da je primete prvi put.

[2] Ovaj region pretraživali su razni ESO teleskopi još od sredine devedesetih godina prošlog veka. Crveni pomak (a samim tim i udaljenost) radio galaksije MRC1138-262 (galaksija Paukova mreža) prvi put je istražena na La Sili. Prvi posmatranja tokom kojih jeotkriveno protojato urađeno je uz pomoć instrumenta FORS na teleskopu VLT, a kasnije su dodatna posmatranja vršili uz pomoć instrumenata ISAAC, SINFONI, VIMOS i HAWK-I. Podaci sa LABOCA kamere na APEX-u upotpunila su optičke i bliske-infracrvene podatke sa ESO teleskopa. Tim je takođe koristio i 12-časovno posmatranje teleksopa VLA da uporede LABOCA izvore sa optičkim slikama.

[3] Smatra se da će ovi prašnjavi regioni formiranja zvezda evoluirati u eliptične galaksije, poput onih koje viđamo u našem galaktičkom okruženju.


Ova slika prikazuje snimak regiona oko galaksije Paukova mreža, koji je načinio teleskop APEX u submilimetarskoj svetlosti. Protojato galaksija u ranom svemiru okružuje ovu radio galaksiju, koja u svom centru ima supermasivnu crnu rupu. Neka od balonastih formacija sa slike odgovaraju prašnjavim galaksijama u protojatu, u kojima se rađaju zvezde, koje ne mogu videti u vidljivoj svetlosti, koju je apsorbovala prašina. Tamnije pojave su artefakti zahtevne obrade slika sa APEX-a.


Ovu sliku načinio je NASA/ESA svemirski teleskop Habl i prikazuje u celosti ACS snimak regiona oko galaksije Paukova mreža (tik desno od centra). Galaksija se nalazi u centru jata galaksija i okružena je stotinama drugih galaksija iz jata.
Autorska prava: NASA, ESA, G. Miley and R. Overzier (Leiden Observatory), and the ACS Science Team Acknowledgement: Davide De Martin (ESA/Hubble).


Ova slika predstavlja kompoziciju u boji, sastavljenu iz niza snimaka koje je načinio Digitized Sky Survey 2 (DSS2). Vidno polje je 2.8 x 2.9 stepeni.

Autorska prava: Digitized Sky Survey 2 and ESA/Hubble. ESA/Hubble and Digitized Sky Survey 2. Acknowledgement: Davide De Martin (ESA/Hubble).

Gravitaciona sočiva

Svi znaju da gravitacija ima osobinu da savija putanju svetlosti. To je još i Njutn pretpostavio. Naime, on se zapitao: „Da li svetlosni zraci odstupaju od prave linije u gravitacionom polju nekog masivnog objekta?“, ali nije mogao da dođe do nekog načina da to dokaže i da nađe pravilo (formulu) po kojoj će tačno da izračuna koliko svetlost skreće u prisustvu gravitacije.

Prvi naučnik koji je to uradio se zvao Coldner[1]. On je na osnovu Njutnove mehanike došao do formule koja računa ovaj ugao savijanja svetlosti. Posle desetak godina je to isto uradio i Ajnštajn u okviru svoje teorije relativnosti i dobio je tačno dva puta veću vrednost od Coldnerove. Pošto se tada nije znalo koja teorija opisuje naš Univerzum (da li Ajnštajnova ili Njitnova), izvrsna prilika da se to utvrdi se pojavila... Tokom pomračenja Sunca 1919. godine, računat je ugao skretanja svetlosti udaljenih zvezda u Sunčevom gravitacionom polju i dokazano je da je „prava“ teorija Ajnštajnova


Prvi otkriven kvazar sa dve komponente, „Twin quasar“

Sledeći važan korak u izučavanju gravitacionih sočiva je dao Fric Cviki[2], koji je zaključio da i „ekstragalaktičke magline“ (galaksije) mogu da savijaju svetlost udaljenih objekata i prave više likova tih izvora. Takođe je imao i ideju da bi ove galaksije mogle da posluže kao prirodni teleskopi i da bismo pomoću ovog efekta mogli da posmatrao udaljene izvore koje ovako ne vidimo.

Prvi slučaj koji je ovo potvrdio je otkriće kvazara sa dve komponente (A i B)[3], takozvanog kvazara „Blizanac“ („Twin Quasar“).


Šema jednog gravitacionog sočiva (galaksije), izvora (kvazara) i njegovih umnoženih likova

Na osnovu svih ovih otkrića došlo se do zaključka da ovi vangalaktički objekti takođe mogu da savijaju svetlost i da deluju kao sočiva, stvarajući više likova, ili pojačavajući izvor. Zahvaljujći ovoj osobini, svi ovi objekti su dobili naziv gravitaciona sočiva.


Hablova galerija Ajnštajnovih prstenova različitih gravitacionih sočiva

Kakva sve sočiva postoje?

U zavisnosti od toga na kojoj se udaljenosti nalaze izvor i sočivo, kolika je masa objekata i kakvi se efekti javljaju sva sočiva se grubo mogu podeliti na makrosočiva i mikrosočiva.

Gravitaciona makrosočiva su ona kod kojih je odnos između udaljenosti izvora i sočiva veliki. Kod ove vrste se javljaju efekti poput stvaranja više likova pozadinskog izvora, svetle strukture poput lukova i prstenova. Prsten koji se ovako obrazuje se naziva Ajnštajnov prsten, a poluprečnik tog prstena se naziva Ajnštajnov radijus. Svako sočivo ima svoj Ajnštajnov radijus.

Gravitaciona mikrosočiva su ona kod kojih je Ajnštajnov radijus previše mali, manji od dimenzija sočiva, pa ne dolazi do stvaranja likova i svetlih struktura, već samo do pojačavanja sjaja objekta.

Dok gravitaciona makrosočiva imaju masu reda veličine jedne galaksije ili reda veličine jednog jata galaksija, gravitaciona mikrosočiva imaju masu reda veličine mase Sunca.

Kako sve mogu da izgledaju likovi?

Likovi se, kao što je napomenuto gore, javljaju samo kod gravitacionih makrosočiva i to najčešće po dva, ali česte su i konfiguracije sa tri ili četiri lika. Kvazar koji je prvi otkriven, „Twin Quasar“, ima dve komponente, A i B. Najpoznatiji kvazar koji sadrži četiri komponente je takozvani „Ajnštajnov krst“, koji je otkriven 1985 godine[4] . Kod ovog objekta ulogu gravitacionog sočiva igra galaksija sa masom od 20 milijardi masa Sunca. Još jedan primer sočiva sa četiri komponente je i „List deteline“.

Pored umnoženih likova, javljaju se i iskrivljeni likovi u obliku radio-prstenova (strukture prstenastog oblika u radio domenu), kod kojih se mogu izdvojiti dva jaka izvora, i svetlih lukova. Lukovi i slične strukture nastaju kad gravitaciono sočivo zauzima veliku površinu, a to se dešava kad ulogu gravitacionog sočiva igraju jata galaksija. Najpoznatija gravitaciona sočiva ovog tipa su galaktička jata Abell 370 (deformiše sliku jedne spiralne galaksije) i Abell 2218 (najmasivnije galaktičko jato).


Kvazar "Ajnoštajnov krst"

Gde se ovaj efekat upotrebljava?

U zavisnosti od toga da li je u pitanju gravitaciono makro ili mikro sočivo postoje različite upotrebe ovog efekta.

Pošto su u većini slučajeva gravitaciona sočiva galaksije (znači, makrosočiva) onda se na osnovu geometrije sočiva može odrediti struktura te galaksije. Na osnovu rastojanja između likova se, takođe, može odrediti masa sočiva (galaksije). Ako uporedimo ovako dobijene podatke o masi galaksije i podatke dobijene posmatranjem „vidljive“ mase (jezgra galaksije), vidi se razlika. Pomoću posmatranja likova pozadinskog izvora dobija se masa veća od vrednosti dobijene posmatranjem „vidljive“ mase (jezgra galaksije). Znači, neophodno je da se „doda“ neka masa, koju ne možemo neposredno da vidimo, tj. da se pretpostavi postojanje tamne materije u halou te galaksije. Takođe se sreću i slučajevi kod kojih su rastojanja između likova manja od „propisane“ vrednosti, što predstavlja problem za takozvani CDM[5] model, model koji pretpostavlja, između ostalog, postojanje haloa u kome se nalazi tamna materija.

Gravitaciona makrosočiva se takođe primenjuju i u kosmologiji pri određivanju Hablove konstante tako što se mere kašnjenja signala sa dva lika pozadinskog izvora, što se dešava zbog različitih putanja tih signala, a kod kvazara se takođe sreću i varijacije u spektrima i intenzitetu svetlosti. Vrednost Hablove konstante, ovako dobijena (oko 60 km/s/Mpc), se poklapa sa ostalim vrednostima dobijenim drugim metodama merenja.

Pomoću makrosočiva se može odrediti i masa velikih struktura u Kosmosu kao što su galaktička jata, tako što se na osnovu svetlih lukova izvora određuje Ajnštajnov radijus i onda se, na osnovu toga, nađe masa sočiva. Ovo je jedna od najpouzdanijih metoda za određivanje mase jata galaksija. Posmatranjem galaktičkih jata Abell 370 i Abell 2390 izmerene su njihove mase i zaključeno je da ova jata sadrže oko 1000 galaksija masa naše Galaksije.

A što se tiče gravitacionih mikrosočiva, i ona imaju široku primenu u astronomiji. Upotrebljavaju se pri posmatranju zvezda u Magelanovim Oblacima („MACHO Project“[6]) i galaksiji M31 („SLOTT – AGAPE Project“[7]), koje se smatraju nepokretnim izvorima, i tako, registrujući pojačanje njihovog sjaja, registruje se prolazak nekog tela sastavljenog od tamne materije u halou naše Galaksije. Pored ovoga tu su i OGLE[8], EROS[9] i MOA[10]. Sva ova istraživanja su uperena ka registrovanju nevidljive mase u halou naše galaksije i kompletiranju naše slike o tamnoj materiji koja se nalazi u njemu.

Takođe, jedna od primena gravitacionih mikrosočiva je i u otkrivanju ekstrasolarnih planeta. Naime, ako posmatramo neki pozadinski izvor pomoću gravitacionog mikrosočiva koje je zvezda sa planetom (ili sistemom planeta), onda će sjaj objekta koji posmatramo biti veći od „propisane“ vrednosti. Tako možemo utvrditi da mikrosočivo sadrži planetu...

Nema puno planeta koje su na ovaj način otkrivene (svega devet), ali jedna je veoma značajna. To je OGLE-2005-BLG-390Lb. Rastojanje između nje i zvezde oko koje rotira iznosi oko 3 AJ, a masa joj je 5,5 puta veća od Zemljine. Može se reći da su ovo povoljni uslovi za nastanak života, a i u tome je i prednost ove metode otkrivanja ekstrasolarnih planeta u odnosu na ostale koje otkrivaju mahom planete gasne džinove.

Buduća upotreba

Gravitaciona sočiva predstavljaju jednu od najpopularnijih tema među astronomima i već sada postoje planovi za neke projekte koji će pomoći da u budućnosti još bolje razumemo ovaj efekat i da još više saznamo o njemu.

Prvi od tih projekata je LSST[11], čiji će teleskop od 8,4 metara biti montiran u Čileu (Cerro Pachón) i čiji će cilj biti digitalno snimanje slabih objekata na celom nebu među kojima će se naći i gravitaciona sočiva. Početak misije je planiran za 2013. godinu.

Takođe, tu je i projekt SNAP[12] čiji je primarni zadatak otkrivanje prirode tamne energije pomoću posmatranja supernovih tipa Ia. Pored ovoga, zadatak ovog projekta je i otkrivanje slabih gravitacionih sočiva u širokoj oblasti na nebu. Početak ovog projekta je, takođe, planiran za 2013. godinu.

Još jedan projekat je SKA[13], mreža radio teleskopa koji će biti do 100 puta osetljiviji od današnjih i pomoću kojih će se otkriti veliki broj gravitacionih sočiva (pretpostavke - oko milion) što će uzrokovati to da gravitaciona sočiva više neće biti retkost. Misija je planirana za 2015. godinu, a ova mreža će se nalaziti u Australiji ili Južnoj Africi.

Svi ovi projekti će doprineti razvoju novih oblasti posmatračke astrofizike i kosmologije koje će izučavati jako rotirajuće gravitaciono polje, a očekuju se detekcije gravitacionih talasa. Takođe će se moći posmatrati i tamna materija. I na kraju ocekujte da ce se u ne bas dalekoj buducnosti otkriti na stotine novih galaksija-sočiva malih masa.

Ovo je samo početak...

Reference i literatura za dalje čitanje

[1] Gravitaciona sočiva, Luka Č. Popović, Časopis „Vasiona“, godina 2000, broj 4
[2] Lectures on Gravitational Lensing, R. Narayan & M. Bartelmann
[3] Gravitational Lensing in Astronomy, J. Wambsganss
[4] Cosmology with Gravitational Lensing, S. M. Chitre, Y. Mellier, D. Narasimha & B. Fort
[5] Gravitational Lensing – basics, „Living Reviews in Relativity“, J. Wambsganss
[6] The Importance of Einstein Rings, C. S. Kochanek, C. R. Keeton & B. A. McLeod
[7] Strong Gravitational Lensing, O. Wucknitz, M. Garrett, N. Jackson & D. Engels
[8] Week Gravitational Lensing, M. Bartelmann & P. Schneider
[9] „Gravitaciona sočiva: pogled u istoriju Univerzuma“, Predrag Jovanović (tonski zapis predavanja)
[10] http://en.wikipedia.org/

Koja raketa drži rekord po broju lansiranja?

Dobro pitanje, mada svaki ljubitelj kosmičkih istraživanja zna odgovor: „Союз“! U redu, ali koliko tačno puta je ta raketa lansirana? Prošlog februara, kompanija ЦСКБ „Прогресс“ iz Samare (Rusija) objavila je da je lansiranje teretnog broda „Прогресс М-18М“ bilo1800–to lansiranje rakete bazirane da projektilu R–7 „Семёрка“. Veliki broj, ali nažalost pogrešan.



Broj koji je izneo ЦСКБ „Прогресс“ nije tačan zato što su oni uračunali i četiri rakete koje su dopremljene do lansirne rampe ali nikada nisu poletele. Uglavnom zato što su pre toga eks­plodirale. Ta četiri incidenta su bile eksplozije „Востока-2“ 10. jula 1963, „Союза“ 14. decembra 1966, „Востока-2M“ 18. marta 1980, kao i poznati požar na „Союзу-У“ 26. septembra 1983. godine, koji je izazvao smrt dvojice kosmonauta na brodu „Союз T-10-1“. U svakom slučaju, raketa baziranih na R-7 bilo je nekoliko, te ako želite da saznate precizne podatke za svaku od njih pogledajte ta­belu na sledećoj strani.



Konačno, koliko je tačno lansiranja izvršeno? Elem, do danas je ukupno izvedeno 1.802 lansiranja raketa čija kon­struktivna osnova leži na R–7, prvoj interkontinentalnoj balističkoj raketi na svetu (od „Прогресса М-18М“ je bilo još lansiranih misija). Nisu sve dospele do orbite – mnoga lansiranja su bila suborbitna – niti su sva lansiranja bila us­pešna, ali i dalje se radi o zapanjujućem broju. Što se tiče različitih verzija „Союза“, one su izvele ukupno 958 lan­siranja, od čega je 498 bilo sa rampi u Bajkonuru, 456 sa Plesecka i 4 iz francuske baze Kuru u Gijani. Takođe, ne tre­ba da zaboravimo da je „Союз“ jedina raketa na svetu koja je kadra da poleti sa tri različita lansirna centra (a ubrzo će i sa četvrtog, jer će biti dodat kosmodrom Vastočni).

I na kraju, da li je to mnogo? Pa da bi se dobila prava pred­stava, samo da kažem da je sledeća raketa koja je najčešće lansirana bila „Koсмос-3“ (verzija „3“ i „3M“), sa 449 lan­siranja. Zatim sledi УР-500 „Протон“, sa ukupno 387 lan­siranja.

Preko Atlantika, jedina raketa koja je blizu ovim ciframa je mitski „Atlas“, sa ukupno 582 lansiranja svih verzija. Nije loše, mada je daleko ispod plodnog „Союза“ i još plodnije porodice R–7. A ta brojka će još da raste. Već 21–og ovog meseca treba da poleti novi „Союз“ („Союз–2–1б“) sa ruskim satelitom „Ресурс-П“ za posmatranje Zemlje. Živeo „Союз“!

Seganovo nasleđe

Karl Segan je jedan od najvećih popularizatora nauke u 20. veku. Ovaj astronom, astrofizičar i naučni popularizator rođen je u Bruklinu 1934. a umro je 1996. godine. Pored velikog doprinosa koji je svojim višedecenijskim radom doprineo razvoju astronomije, odigrao je glavnu ulogu u pridobijanju nove generacije velikih naučnih umova na polju istraživanja svemira, medju kojima posebno treba istaći Britanskog fizičara i astronoma Brajana Koksa i Američkog astrofizičara Nil de Gras Tajsona.



Segan je postao planetarno poznat 1980. godine, kada je počela da se prikazuje njegova dokumentarna televizijska serija Kosmos. Iste godine je iz štampe izašla i istoimena knjiga, koja je ubrzo posle izdavanja postala najprodavanija naučno-popularna knjiga ikada izdata na engleskom govornom području. Emisija je otišla i korak dalje, prikazana je u preko 60 država, gde ju je gledalo preko pola milijarde gledalaca. U to vreme na svetu je bilo 4,5 milijardi ljudi



Ovaj dokumentarac o vasioni iz 13 delova, pružio je pregršt novih informacija ne samo o pojavama izvan naše planete i razvoju života na njoj,već nam je prikazao i zanimljivi čas istorije civilizacije, posebno sa osvrtom na značajne ličnosti koje su menjale njena istorijska kretanja. Specifičnost seriji daje i muzička podloga, koju je maestralno komponovao, sada takodje širom sveta poznati Grčki muzičar Vangelis. Pravi raj za uši.

Počevši od uvodnih Seganovih rečenica u serijalu, da je kosmos sve što jeste, što je ikada bilo, i što će ikada biti, kao omadjijani krećemo na ovaj zanimljivi put znanja sa njim, i sa njegovim brodom iz mašte. Brodu uz pomoć kojeg su prevaljivane svetlosne godine puta kojeg je utabala nauka.

U ovom carstvu Galaksija i raznih egzotičnih svetova saznali smo i naše mesto u njemu, i čuli kakva nam je moguća sudbina, ako svetski moćnici nastave sa trendom nuklearnog naoružavanja i ako svi zajedno nastavimo u ovoj ili većoj meri da zagađujemo našu Planetu.

Središnji motiv serijala predstavlja naše jedinstvo sa svemirom oko nas, nekoliko puta napominjući da je kosmos i u nama, i da smo izgrađeni od delića zvezda, kao i da smo mi put kojim će kosmos uspeti da spozna samog sebe.

Reč kosmos je grčka reč koja označava "red u svemiru", a Karl je, u skladu sa tim, na jednostavan i mnogima razumljiv račin približio, komplikovane naučne pojmove, činjenice i dogadjaje.

Već u prvoj epizodi osvrnuo se i na rad čuvene Aledsandrijske biblioteke, najveće biblioteke antike. O mestu gde je prvi put sistematski skupljano znanje sveta. Podsetio nas je na velike ljude tog vremena čija su dela krasila svodove biblioteke, Eratostena, Hipraha, Euklida, Dionizija Tračanina, Herofila, Aristarha sa Samosa, Arhimeda…

Posebno mesto u priči zauzima Hipatija, velika naučnica čije je ime postalo neraskidivo vezano za ovu biblioteku.



Mnoge zanimljive teme su pokrenute kroz serijal, ovde ću navesti samo neke od njih.

Napravio je zanimljiv Kosmički kalendar u kojem nam je jasno stavio do znanja koliko kasno smo se pojavili kao ljudska bića u istoriji svemira, a koliku moć trenutno držimo u svojim rukama o sudbini naše planete i nas samih. Ako bismo gledali po tom kalendaru koji je podeljen kao klasični kalendar na 12 meseci, gde svaki dan predstavlja oko 40 miliona godina, ljudi su se po njemu pojavili tek u poslednjem minutu, čak u poslednjih 15 sekundi, poslednjeg dana ovog kosmičkog kalendara.

Veoma je zanimljiva priča o Johanu Kepleru, koji je prvi spojio maštu i precizna merenja i time iskoračio u do tada nepoznati svet. Kada je primetio da se precizna merenja ne slažu sa njegovim verovanjima, bila mu je bitnija teška istina,od njegovih najdražih iluzija, a to je sama srž nauke, rekao je Segan tom prilikom.

Da bismo sprečili katastrofu i zagrevanje naše planete takozvanim gasovima staklene bašte, Karl predlaže četiri bitne stvari koje trebamo da uradimo, a to su:

1. Daleko učinkovitiju upotrebu fosilnih goriva (npr. znatno smanjenje potrošnje goriva kod automobila).
2. Istraživanje i razvoj čistih alternativnih energetskih izvora, naročito energije Sunca.
3. Pošumljavanje velikih razmera.
4. Doprineti da jedna milijarda najsiromašnijih ljudi na Zemlji mogu brinuti sami o sebi što je ključan korak prema obuzdavanju rasta stanovništva.
Tu su i zanimljive priče o:

Tada sveže lansiranom Vojadžeru, istoriji pisanja i knjigama kao vremenskim mašinama, razlici između astronomije i astrologije, DNK, početku naučnog načina razmišljanja na Grčkim ostvima pre više od 2500 godina, o istinama i zabludama kako nekadašnjim tako i sadašnjim i koječemu još. Čista desetka za ovaj serijal, jedan od najboljih dokumentaraca računajući sve žanrove, u istoriji televizije.

Veoma je bitan uticaj koja je ova emisija imala na dva takođe veoma uspešna naučnika i popularizatora nauke novije generacije.

Kao prekretnicu u odabiru svoje profesije, Brajan Koks sada čuveni astrofizičar, naveo je čitanje knjige Kosmos koja ga je fascinirala i približila svojoj budućoj karijeri. Sve pohvale i za dve emisije u kojima je on učestvoao i bio narator, a to su Čuda Solarnog sistema i Čuda Universuma, snimanih 2010. i 2011. godine u prokukciji BBC-ja.

Posebnu priču zavređuje rimejk Kosmosa iz ove godine, koju su vrhunski uradili, Seganova supruga En Drajan, koja je imala veliki udeo i u originalnom serijalu i Stiven Soter, takođe jedan od pisaca scenarija za original iz 1980. Godine. Veliki doprinos ovoj seriji dao je i Nil de Gras Tajson koji je ujedno i prezenter ovog rimejka.

Mnoštvo novih informacija, vrhunaska produkcija i animacija, odlična muzika, i još bolje priče.

Ponovo po oprobanom receptu, priče o velikim naučnicima svoga doba, bacili su svetlo i na neke nepravedno do sada zapostavljene heroje nauke. Sve u svemu svaka preporuka za gledanje, imam utisak da nije moglo bolje.

Ipak pored svega navedenog, glavnu misiju Karla Segana vidim u nečem drugom, nečem posebnom, plemenitom i nemerljivo velikom doprinosu. Prenošenju znanja na mlađe generacije koje bi po tom principu nastavljale taj niz.

Ključnu misao izrekao je Nil de Gras Tajson, u jednom intervju kad je na pitanje novinara kako je izgledao njegov prvi susret sa Seganom, izjavio da se to desilo kad je imao svega 17 godina, prilikom apliciranja za Kornel koledž na kojem je Karl predavao i da ga je Segan ubrzo pozvao da ga poseti u koledžu.

Kasnije, kada ga je otpratio do autobuske stanice, dao mu je svoj broj telefona i rekao mu da ga pozove ako autobus iz nekog razloga ne stigne jer će tada moći kod njega u kući da prespava. Ovaj prvi susret sa uzorom, imao je veliki uticaj na Tajsona, iznenadila ga je ta velika posvećenost i zainteresovanost za njegovu buduću karijeru od strane Segana, i kako kaže taj vid ponašanja je i on usvojio kada je postao profesor prema svojim studentima. I po Nilovom priznanju, ako ga zovu predsednik ili drugi važni ljudi iz Vašingtona, a na drugoj strani ima poziv od svog studenta, uvek će se odlučiti da najpre pomogne svom budućem kolegi. To je ta smisao štafete koja se prenosi sa Profesora na studenta i tako dalje u nedogled, ko zna šta sve mogu generacije koje dolaze da promene na bolje na ovoj planeti ako im se da volja i podrška. Puni smisao znanja jeste da svaka nova generacija što više dopuni predhodnu, a još je Njutn izjavio: „Ako sam video dalje, to je stoga što sam stajao na ramenima divova“.

Nil je ovaj prvi susret sa Seganom lepo opisao i u pomenutom nastavku Kosmosa i završio sledećim rečima: “Podseća me na one duhove zvezda na nebu. Znate na one koje će još dugo sijati svojim sjajem iznad nas, dugo nakon što ih više ne bude".

Miloš Zbućnović
Student Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu,
Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo

http://t.co/KTtlP0701x

A P O D...

Tri slike M 101 u progresiji

M 101

M 101 spada u najpopularnije spiralne galaksije među osmatračima vedrog noćnog neba. Njena NGC oznaka je 5457, a zovu je inače Pinwheel galaksija. Ne znam kako se prevodi ta reč (pinwgeel), ali to je onaj vrtuljak od papira pričvršćen čiodom za drvce, a koji se okreće kada duvate u njega, ili kada trečite s njim pa ga vetar okreće. Dakle to je kao neka dečja vetrenjača.

Nalazi se 21 milion svetlosnih dgodina daleko od nas u sazvežđu Ursa Major – mi bismo rekli Veliki meda. Srećnim slučajem okrenuta ka je nama tako da lepo možemo da vidimo njene moćne krake, što uveseljava naročito astrofotografe i teleskopdžije amatere, ali i profesionalce jer mogu da je sagledaju u celini i izučavaju njenu prirodu.



Ovu galaksiju je otrkio 27. marta 1781. Pijer Mešen (Pierre François André Méchain, 1744-1804), čuveni francuski astonom koji je pomogao Šarlu Mesijeu u pravljenju Kataloga maglina i zvezdanih jata. Mešen je od cele galaksije video samo bledunjavu flekicu, jer ju je posmatrao vrlo skromnim teleskopom i zato je ovu galaksiju i opisao kao maglinu bez zvezda u sebi. Tek je lord Ros u drugoj polovini 19-og veka primetio njenu spiralnu strukturu, ali je koristio njutnov teleskop od 72 inča. U toj galaksiji je inače bljesnula supernova, SN 2011fe koja je odmah postala meta astrofotografa širom sveta.
M 101 je slična našoj galaksiji. Ima prečnik od 170 000 svetlosnih godina, te je veća od Mlečnog puta (koji ima 100 do 120 hiljada s.g. u prečniku). Ima malo jezgro, više H II područja (oblasti jonizovanog vodonika) koji se obično nalaze zajedno sa velikim oblacima molekularnog vodonika visoke gustine što je pogodno za stvaranje novih zvezda. Galaksija je blago asimetrična pod uticajem susednih galaksija, kao što možete videti i sa donje tri fotografije, maestra Danila Pivata (Rim, Italija)


Pentax SDUF II F = 400mm


Flat Field Camera Telescope F = 760mm


TakahashiBRC250 F = 1268mm

Učešće Rusije u programu MKS zavisi od planova za Mesec

http://astronomija.co.rs/dogaaji/9085-uee-rusije-u-programu-mks-zavisi-od-planova-za-mesec.html

http://t.co/JyxujjEfKf

A P O D...

Velika grupa pjega na Suncu

Velika grupa pjega (Aktivni Region 2192) već je nekoliko dana vidljiva na Suncu. Njena veličina polagano raste i veća je od planete Jupiter. Ova grupa pjega bila je izvor snažnih erupcija proteklih dana, uključujući snažni X-bljesak. Obzirom da se nalazi blizu središta Sunčeva diska, erupcija može narednih dana stvoriti geomagnetsku oluju i pojačanu pojavu polarne svjetlosti.



Iz članka M. Miloševića o Suncu: Pege - http://static.astronomija.co.rs/suncsist/Sunce/sunce/7.htm

Prvi ko je detaljno proučavao ove "tačke" bio je Galileo Galilej. Postojanje ovih crnih tačaka bio je prvi znak da Sunce nije savršeno i nepromenljivo, već da se tamo dešavaju neke stalne promene. Ove tamne oblasti nazvane su pege. One najčešće imaju dimenzije od oko 10.000 km, približno veličini Zemlje (~12.800 km). Pege se najčešće javljaju u grupama. U svakom trenutku na Suncu se može naći na stotine pega ali ono, takođe, može biti bez ijedne pege.

Proučavanje pega ukazuje na to da se one sastoje iz dva dela. U sredini pege nalazi se taman, centralni, deo koji se naziva senka ili umbra. Oko umbre nalazi se nešto svetlija oblast koja se naziva polusenka ili penumbra. Detaljne fotografije pega omogućavaju nam da vrlo lepo vidimo strukturu pega. Penumbra je okružena mnogo sjajnijom fotosferom. Postepena promena boje je posledica promene temperature fotosfere. Srednji prečnik senke iznosi oko 17.000 km a polusenke oko 37.000 km. Pege su, jednostavno, hladnije oblasti fotosfere. Temperatura u oblasti senke iznosi oko 4.500 K a u polusenci 5.500 K, dok sjaj senke iznosi između 20% i 30%, a polusenke između 75% i 80% sjaja neporemećene sredine. Pege se, znači, sastoje od vrelog gasa ali one izgledaju crne jedino zato što se nalaze okružene mnogo toplijom fotosferom (temperatura 6.000 K). Ako bismo nekako mogli da pomerimo pege sa Sunca (ili jednostavnije, zaklonimo svetlost fotosfere) pege bi bile vrlo sjajne, onoliko sjajne koliko i svako drugo telo zagrejano do temperature od 5.000 K.

Pege nisu stabilne. Većina menja svoju veličinu i oblik, a sve pege dolaze i odlaze. Pojedinačne pege mogu da traju od 1 do 100 dana (prosečno trajanje pega je između 10 i 20 dana), dok grupe pega u proseku traju oko 50 dana.

Pronađene porodice kometa u okolini bliske zvezde

Najveći popis vansolarnih kometa u okolini Beta Pictorisa
http://www.eso.org/public/serbia/news/eso1432/


Ovaj umetnički doživljaj prikazujevansolarne kometekoje orbitiraju oko zvezdeBeta Pictoris. Astronomi su analizirali podatke posmatranja skoro 500 individualnih kometa prikupljenih pomoću HARPS instrumenta na ESO La SIlja opservatoriji pri čeu su otkrili dve porodice vansolarnih kometa u okolini nama bliske mlade zvezde.Prva porodica je sačinjena od starijih vansolarnih kometa koje su imale već nekoliko prolazaka pored zvezde. Druga, prikazana na ovoj ilustraciji, sačinjena je od mlađih vansolarnih kometa na istoj orbiti, koja je najverovatnije nastala usped raspada nekog većeg objekta.Autorska prava: ESO/L. Calçada

HARPS instrument sa ESO La Silja opservatorije u Čileu koristi se da bi se napravio najkompletniji popis kometa ikada uradjen oko zvezde koja nije Sunce. Francuski tim astronoma je proučavao skoro 500 individualnih kometa koje orbitiraju oko zvezde Beta Pictoris i otkrio je da sve one pripadaju dvema različitim porodicama vansolarnih kometa: starim vansolarnim kometama koje su nekoliko puta proletele u blizini zvezde i mlađim vansolarnim kometama koje su posledica skorašnjeg raspada jednog ili više većih objekata. Novi rezultati će biti objavljeni u časopisu Nature 23. oktobra 2014.


PR slika eso1432b
Beta Pictoris u infracrvenoj svetlosti


PR slika eso1432c
Vansolarna planeta u pokretu


PR slika eso1432d
Okolina zvezde Beta Pictoris

Beta Pictorisje mlada zvezda koja se nalazi na oko 63 svetlosne godine od Sunca. Stara je oko 20 miliona godina i okružena ogromnim diskom materijala - veoma mlad i aktican planetarni sistem u kojem se gaa i prašina proizvode "isparavanjem" kometa i sudarima asteroida.

Flavien Kiefer (IAP/CNRS/UPMC), vodeći autor novog istraživanja predstavio nam je ovu priču: "Beta Pictoris je veoma zabavna meta posmatranja! Detaljna posmatranja njenihvansolarnih kometadaju nam tragove pomoću kojih bolje razumemo procese koji se odigravaju u jednom ovakvom mladom planetarnom sistemu.

U poslednjih tridesetak godina astronomi su primetili suptilne promene u sjaju Beta Pictorisa, za koje se smatralo da su posledica prolaska kometa ispred same zvezde. Komete su mala tela, veličine od tek nekoliko kilometara, ali su bogata ledom, koji isparava kada se približavaju zvezdi stvarajući džinovske repove gasa i prašine koji apsorbuju deo svetlosti koja kroz njih prolazi. Prigušena svetlost vansolarnih kometa gubi se u jarkoj svetlosti zvezda, te ih je nemoguće snimiti direktno sa Zemlje.

U cilju proučavanja vansolarnih kometa oko Beta Pictorisa, tim je analizirao više od 1000 posmatračkih sesija prikupljanih između 2003. i 2011. godine uz pomoćHARPSinstrumena naESO 3.6-metarskom teleskopunaLa Siljiu Čileu.

Istraživači su odabrali uzorak od 493 različite vansolarne komete. Neke od njih su posmatrane po nekoliko puta i po nekoliko sati. Merenja brzine i veličine gasovitih oblaka dobijene su detaljnom analizom. Moguće je dedukovati čak i neke od orbitalnih parametara svake od ovih kometa, poput njihovog oblika i orjentacije orbite, kao i udaljenosti od zvezde.

Ova analiza nekoliko stotina vansolarnih kometa u jednom vansolarnom sistemu planeta je jednistvena. Otkrila nam je prisustvo dve različite porodice vansolarnih kometa: porodica starijih vansolarnih kometa čije orbite kontroliše masivna planeta[1]i druga, verovatno nastala nakon raspada nekog od većih objekata. Različite familije kometa prisutne su i u našem Sunčevom sistemu.

Vansolarne komete prve porodice odlikuju se različitim orbitama i slabom aktivnošću sa niskom stopom proizvodnje gasa i prašine. Ove osobine nam ukazuju na činjenicu da su ove komete iscrpele svoje zalihe leda tokom višestrukih prolazaka u blizini zvezde Beta Pictoris[2].

Vansolarne komete koje pripadaju drugoj porodici su mnogo aktivnije i imaju skoro identične orbite[3]. Ovakav set osobina ukazuje nam da je ova porodica ima isto poreklo: najverovatnije je došlo do raspadanja nekog većeg objekta čiji fragmenti sada kruže oko Beta Pictorisa.

Flaviena Kiefer zaključuje: "Prvi put se desilo da je statistička studija odredila fiziku i orbite za veliki broj vansolarnih kometa. Ovaj pristup daje nam izuzetan uvid u mehamizme koji su bili na snazi u Sunčevom sistemu nešto nakon njegovog formiranja, pre oko 4.5 milijardi godina".[4]

Beleške

[1] Džinovska planetaBeta Pictoris botkrivena je na orbiti koja je oko milijardu kilometara udaljena od zvezde i proučavana je uspomoć slika visoke rezolucije dobijenih pomoćuadaptivne optike.

[2] Pored toga, orbite ovih kometa (njihov ekscentricitet i orijentacija) u potpunosti se slažu sa predviđanjima za komete koje su uorbitalnoj rezonancisa masivnim planetama. Osobine kometa koje pripadaju prvoj porodici ukazuju na to da se planeta sa kojom su u orbitalnoj rezonanci nalazi na oko 700 miliona kilometara od zvezde - u blizini mesta otkrića planete Beta Pictoris b.

[3] Ovo ih čini sličnim kometama iz familijiKreutzu Sunčevom sistemu ili fragmentimaShoemaker-Levy 9komete koja se "sudarila" sa Jupiterom 1994. godine.

[4] Tekst je prevela Jovana Petrović, Astronomsko društvo Novi Sad.