Vesti iz sveta astronomije...

ALMA ispitala burno poreklo galaksija sa diskom

Najnovije opservacije objašnjavaju zašto su galaksije poput Mlečnog puta toliko česte u svemiru


Svaki od objekata sa slike ilustruje 30 galaksija u sudaru. Konture u svakoj pojedinačnoj galaksiji ukazuju na rasprostranjenost ugljen-monoksida, dok boje ukazuju na kretanje gasa. Gas koji se udaljava od nas predstavljen je crvenom bojom, dok je plavom bojom predstavljen onaj gas koji nam se približava. Konture zajedno sa bojama koje prelaze iz crvene u plavu ukazuju na disk od gasa koji se rotira oko centra galaksije.

Autorska prava: ALMA (ESO/NAOJ/NRAO)/SMA/CARMA/IRAM/J. Ueda et al.

Decenijama, naučnici su verovali da spajanje galaksija rezultira nastankom eliptičnih galaksija. Sada su istraživači, po prvi put, koristeći teleskop ALMA i druge radio teleskope pronašli dokaz da galaksije u sudaru zapravo formiraju galaksije sa diskom i da je ovo veoma čest slučaj u svemiru. Ovaj neočekivani rezultat mogao bi da objasni zašto u svemiru ima toliko spiralnih galaksija kao što je Mlečni put.

Međunarodni tim istraživača, koji predvodi Junko Ueda, postdoktorant u Japanskom udruženju za promociju nauke, sproveo je insteresantne opservacije koje pokazuju da većina galaksija u sudaru u obližnjem svemiru – u opsegu od 40 – 600 miliona svetlosnih godina od Zemlje – daje takozvane galaksije sa diskom. Njih – uključujući i spiralne i lentikularne galaksije – definišemo kao regione koji imaju oblik palačinke, ispunjene prašinom i gasom i koje se razlikuju od eliptičnih galaksija.



Jedno vreme je bilo opšte prihvaćeno da galaksije u sudaru formiraju eliptične galaksije. Tokom ovih silovitih interakcija, galaksije ne samo da dobiju na masi dok proždiru jedna drugu, već menjaju svoj oblik tokom vremena, koji dovodi do menjanja tipa galaksije.

Kompjuterske simulacije iz sedamdesetih godina prošlog veka predvidele su da bi spajanje dve slične galaksije sa diskom dovelo do formiranja eliptične galaksije. Simulacije su predvidele da je većina galaksija danas eliptičnog oblika, što je u suprotnosti sa posmatranjima koja ukazuju na to da većina galaksija ima disk. Međutim, nedavne simulacije sugerišu da sudari mogu dovesti do formiranja galaksija sa diskom.

Kako bi identifikovai konačni oblik galaksija nakon spajanja i putem opservacija, grupa istraživača je proučavala disribucijau gasa u 37 galaksija koje su u finalnim fazama sudara. Teleskop ALMA (engl. The Atacama Large Millimeter/sub-millimeter Array) i nekoliko drugih radio teleskopa [1] korišćeni su kako bi se posmatrale emisije ugljen-monoksida (CO), indikatora molekularnog gasa.

Istraživanje ovog tima je do sada najveća studija molekularnog gasa u galaksijama i daje nam jedinstveni uvid u to kako se Mlečni put formirao. Istraživanje je otkrilo da skoro sve galaksije u sudaru imaju oblik palačinke sačinjene od molekularnog gasa i stoga se može zakljuiti da su to buduće galaksije sa diskom. Ueda objašnjava: “Po prvi put imamo posmatrački dokaz da galaksije u sudaru mogu postati galaksije sa diskom. Ovo je veliki i neočekivani korak ka razumevanju misterije rađanja galaksija sa diskom.”

Međutim, ostaje još mnogo toga da se otkrije. Ueda dodaje:"Morali bi da se fokusiramo na formiranje zvezda u diskovima tih galaksija. Dodatno, morali bi da posmatramo mnogo dalje u svemiru. Znamo da je većina galaksija u dalekom svemiru takođe sa diskom. Međutim, ono što ne znamo je da li su sudari galaksija takođe odgovorni za njihovo formiranje ili su se formirale postepeno iz hladnog gasa. Možda smo na ovaj način pronašli opšti mehanizam koji može da se primeni na čitavu istoriju rađanja galaksija u Univerzumu."

Beleške

[1] Podaci su dobije uz pomoć teleskopa ALMA; Combined Array for Research in Millimeter-wave Astronomy: niza od 23 antene koje rade u milimetarskom opsegu u Kaliforniji; Submillimeter Array – niz od osam paraboličnin antena koje rade u submilimetarskom opsegu na Mauna Kei na Havajima; Plateau de Bure Interferometer; NAOJ Nobeyama Radio Observatory, radio teleskop prečnika 45 metara; američki teleskop National Radio Astronomy Observatory, prečnika 12 metara; američki teleskop Five College Radio Astronomy Observatory od 14 metara; 30-metarski teleskop IRAM; kao dodatak i Swedish-ESO Submillimeter Telescope.

Više informacija

Teleskop ALMA je partnerski poduhvat Evrope, Severne Amerike i istočne Azije, u saradnji sa Republikom Čile. ALMA-u finansira ESO u Evropi, Američka nacionalna naučna fondacija (National Science Foundation, NSF) u Severnoj Americi, u saradnji sa Nacionalnim istraživačkim odborom Kanade (National Research Council of Canada, NRC) i Nacionalni naučni odbor Tajvana (National Science Council of Taiwan NSC) i Nacionalni institut za prirodne nauke (National Institutes od Natural Sciences, NINS) u istočnoj Aziji u saradnji sa Kineskom akademijom (Academia Sinica) na Tajvanu. Izgradnju i rad teleskopa ALMA omogućio je ESO u Evropi, Nacionalna radio-astronomska opservatorija (National Radio Astronomi Observatory, NRAO) u Severnoj Americi, kojom upravljaju Ujedinjeni univerziteti (Associated Universities, Inc. AUI) i Nacionalna astronomska opservatorija Japana (National Astronomical Observatory of Japan, NAOJ). Ujedinjena opservatorija ALMA (Joint ALMA Observatory, JAO), pruža jedinstveno vođstvo i rukovođenje izgradnjom, puštanjem u rad i funkcionisanjem ALMA-e.

Ovo istraživanje objavljeno je u radu: The Astrophysical Journal Supplement (August 2014) as Ueda et al. "Cold Molecular Gas in Merger Remnants. I. Formation of Molecular Gas Discs".

Tim čine: Junko Ueda (JSPS postdoctoral fellow/National Astronomical Observatory of Japan [NAOJ]), Daisuke Iono (NAOJ/The Graduate University for Advanced Studies [SOKENDAI]), Min S. Yun (The University of Massachusetts), Alison F. Crocker (The University of Toledo), Desika Narayanan (Haverford College), Shinya Komugi (Kogakuin University/ NAOJ), Daniel Espada (NAOJ/SOKENDAI/Joint ALMA Observatory), Bunyo Hatsukade (NAOJ), Hiroyuki Kaneko (University of Tsukuba), Yoichi Tamura (The University of Tokyo), David J. Wilner (Harvard-Smithsonian Center for Astrophysics), Ryohei Kawabe (NAOJ/ SOKENDAI/The University of Tokyo) i Hsi-An Pan (Hokkaido University/SOKENDAI/NAOJ)

http://t.co/XS1XUZL7jn

A P O D...

http://t.co/lgwzbgZA0O

A P O D...

Boeing i Space X grade kosmičke brodove za NASA-u

Kompanije Boeing i SpaceX dobile od NASA-e kontrakt na gradnju kosmičkih brodova sa ljudskom posadom. Prvi let komercijalnog kosmičkog broda planiran je krajem 2017.


Kosmički brod Dragon kompanije SpaceX

Od kako je program Space Shuttle završen 2011, NASA je bila primorana da koristi ruske kosmičke brodove "Sajuz" sa prevoz američkih astronauta to Medjunarodne kosmičke stanice (MKS) uz cenu od 71 milion dolara po jednom sedištu.

Direktor NASA-e Čarls Boulden (Charles Bolden) koji je prošlog utorka obelodanio vest da je NASA od tri kandidata odabrala projekte kompanija Boeing i SpaceX, je rekao:

"Ispunjavamo obešanje koje smo dali predsedniku Obami, da povratimo lansiranja astronauta na teritoriji SAD i završimo našu zavisnost od Rusa".

Prema njegovim rečima, prvobitna cena projekta razvoja pilotiranog kosmičkog broda koji će leteti na relaciji Zemlja - MKS - Zemlja, iznosi 6,8 milijardi dolara. Boeing je predložio projekat CST-100, a SpaceX kosmički brod Dragon.

Boulden je izjavio da u NASA-i smatraju da će prvi privatni kosmički brod poleteti do kraja 2017. sa kosmodroma na Kejp Kanaveralu. Rukovodioc programa komercijlanih kosmičkih letova u NASA-i Keti Liders (Ketty Lidders) je na istoj konferenciji za štampu rekla da kontrakt obuhvata do šest pilotiranih misija na MKS, uz učešće od po četiri astronauta u svakoj od njih.

Zahvaljujući novim kosmičkim brodovima, naučni potencijal MKS-a treba da se poveća otprilike dva puta, smatraju stručnjaci NASA-e. Pored toga, podvukla je Lidersova, privatni brodovi mogu da posluže kao čamci za spasavanje astronauta budući da imaju rok upotrebe u kosmosu od 210 dana.

Time je završena veoma zanimljivo takmičenje nekoliko američkih kompanija za dobijanje kontrakta NASA-e. Na kraju, u igri su ostali tri kompanije. Sierra Nevada je sa svojim projektom mini-kosmoplana Dream Chaser, bila treća firma pored pored SpaceX i CST-100 koja je ostala u trci do odluke NASA-e da buduće letove američkih astronauta na niskim orbitama oko Zemlje prepusti privatnim kompanijama. Prelaskom na korišćenje usluga Boeing-a i SpaceX, NASA će se praktično već početkom 2018. (ako ne i ranije) oprostiti od ruskih "Sajuza" i početi da plaća ovim dvema kompanijama za prevoz astronauta do MKS i natrag.

Istovremeno, NASA nastavlja sa razvojem trećeg američkog kosmičkog broda Orion (glavni kontraktor je kompanija Lockheed Martin). Orion je skupa sa super-raketom SLS osnovni deo nacionalnog programa NASA-e za letove astronauta u duboki kosmos. Njegov premijerni, eksperimentalni let je planiran u decembru ove godine, a drugi, takodje bez posade 2017. Prvi let Oriona sa ljudskom posadom se ne očekuje pre 2021.


Kosmički brod CST-100 kompanije Boeing


Kosmički brod Orion koji se za NASA-u gradi u kompaniji Lockheed Martin

Jesen 2014

Ove godine jesen nam stiže u utorak 23. septembra u 4 sata i 29,1 minut. To je 265. dan u godini, a do kraja godine ostaje još 99 dana (3 meseca i 8 dana).

Jesen će trajati 89 dana 20 sati i 33 minuta, a završiće se 22. decembra 2014. u 00:03 kada počinje zima.

http://astronomija.co.rs/godinja-doba/1345-ta-je-to-jesen.html

SUNCE


Ravnodnevica je. U trenutku dolaska jeseni ove godine Sunce je nad Pacifikom. (Iz programa Solar System Scope)

Na dan početka jeseni Sunce će se nalaziti u sazvežđu Device (Virgo)

SUNCE
Izlazi Tranzit Zalazi
6 h 28,6 m 12 h 33 m 06.2 s 18h 36.8m

Nad horizonotmom Sunce će provesi: 12 h 08.2 m

U TRENUTKU DOLASKA JESENI:

Daljina Sunca od Zemlje: 1.0035851 AU = 150.134.194 km

Svetlosni zrak ovu razdaljinu prevali za 0 h 08 m 20.79 s

Prividni prečnik Sunca: 0° 31' 52.41"

Magnituda Sunca: -26,7.

MESEC


Pogled na Zemlju iz pozicije Meseca

MESEC
Izlazi Tranzit Zalazi
-- 0 h 37 m 32 s --

Naš jedini prirodni satelit tog dana biće pun (star 0 dana). Od nas će u trenutku dolaska jeseni Mesec biti udaljen 401.415 kilometara.

Podaci prema CalSky

http://t.co/xGgR3JBC6J

A P O D...

Vrlo zanimljiv dokumentarac o Ajnstajnu... u prvi plan su stavili bas jednu atronomsku zagonetku...koja je bila krunski dokaz dal njegova teorija relativnosti stoji ili ne...da ne prepricavam...pogledajte...

Dolazi kometa: C/2013 A1 (Siding Spring)

C/2013 A1 (Siding Spring) je kometa koja dolazi iz Ortovog oblaka. Otkrio ju je 3. januara 2013. Robert H. McNaught sa opservatorije Siding Spring (o toj opservatoriji) pomoću teleskopa od 50 centimetara. Tada je kometa imala sjaj od 18,4 do 18,6 m. Nakon otkrića utvrđeno je da je zabeležena i na snimku opservatorije Catalina Sky Survey Univerziteta u Arizoni 8. decembra 2012.


C/2013 A1 - four images (28 July 2014). NASA/JPL-Caltech

U trenutku otkrića kometa se nalazila na oko 7,2 AJ od Sunca u južnom sazvežđu Lepus (Zec). Računa se da je kometi bilo potrebno više miliona godina da stigne iz Ortobog oblaka u planetarni sistem.

Oficijelna oznaka komete je C/2013 A1.

19. okrobra kometa će prići ekstremno blizu Marsa u 18:28 po UT. Prema prvim proračunima Marsu je trebalo da se približiti na svega 41.300 kilometara od centra planete. Kasniji propračuni su pokazali da će ovaj prolaz ipak biti dalji i kometa će proći na više od 137.200 km, brzinom od 56 km/s. U tom trenutku, posmatrano sa Marsa, kometa će imati sjaj od -6 m.


Ilustracija bliskog prolaza komete pored Marsa, sa skalom koja pokazuje minimalnu i maksimalnu procenjenu razdaljinu. ("Comet Siding Spring Close Approach" by Exoplanetaryscience - Own work. Licensed under Creative Commons Attribution 4.0 via Wikimedia Commons)


Prolaz pored Marsa. NASA/JPL-Caltech

Postoji mogućnost da čestice komete pogode Mars i njegove satelite, posebno ako se razvije meteoriski pljusak što može da predstavlja izvesnu opasnost po letelice koje se nalaze u obriti oko ove planete. Kritično vreme biće oko 100 minuta nakon prolaza. Treba naglasiti da će Mars proći pored putanje komete na svega 27.000 km (u 20:10 UT).

Procene prečnika nukleusa komete variraju, a najnovije govore o 700 metara (prve su bile od 1 do čak 50 km). Ukoliko bi se desilo da kometa udari u Mars (što nije verovatno) bio bi to spektakularan događaj jer bi snaga udara iznosila 20 milijardi megatona, a stvoreni krater bi imao prečnik od 7 do 10 km.

Posmatrano sa Zemlje, 19. oktobra kometa će se nalaziti u sazvežđu Ophiuchus, blizu globularnog jata NGC 6401 i 60 stepeni od Sunca.

Izvor Wikipedia

http://t.co/9BbJnXD1m3

A P O D...

http://t.co/JMzDCrqlBY

A P O D...

Sajuz spojen sa Kosmičkom stanicim

Kosmički brod “Sajuz TMA-14M”, koji je jutros lansiran, uspešno je spojen sa modulom MIM-2 “Poisk” Medjunarodne kosmičke stanice.



Proces približavanja i spajanja je tekao u automatskom režimu.

Spajanje je obavljeno 26. septembra 2014. u 06:11h (po moskovskom vremenu).

Na MKS misiju nastavlja šestočlana ekipa posada MKS-41 and MKS-42.

Posle odvajanja od treceg stepena RN jedan solarni panel se nije rasklopio, tako da je "Sajuz" leteo prema MKS samo sa jednim otvorenim panelom. Medjutim, posle spajanja sa MKS drugi panel se rasklopio.

Lansiran kosmički brod “Sajuz TMA-14M”

http://astronomija.co.rs/misije/9053-lansiran-kosmiki-brod-sajuz-tma-14m.html

Biografija posade "Sajuz TMA-14M" / MKS41/42



Aleksandar Mihailovič Samokutjajev



Komandant kosmičkog broda "Sajuz TMA-14M" Aleksandar Samokutjajev (44) je 109 sovjetsko/ruski kosmonaut i 521. Zemljanin u kosmosu. Leteo je jedanput u kosmos, gde je nakupio nešto više od 164 dana. Takodje, ima jedan izlazak u ortvoreni kosmos u trajanju od 6 časova i 22 minuta.

Samokutjajev je rodjen 13. marta 1970. u Penzi, gde je završio srednju školu. Dok je bio u srednjoj školi bavio se i sportskim padobranstvom. Godine 1987. upisao je Penzenski politehničku institut, ali ga je posle godinu dana napustio i prešao na Černigovsko više vojno avijaciono učilište, koje je završio 1992. i dobio zvanje "pilot-inženjer". Pored toga, 2000. je diplomirao na Vojno-vazduhoplovnoj akademiji koja nosi ime Jurija Gagarina.

Tokom 1992-98. bio je instruktor na Černigovskom učilištu pilota, zatim u školi pilota helikoptera u Ukrajini, posle čega je upućen na Daleki istok gde je u sastavu prve vazdušne armije bio načelnik eskadrile. Kada je postao kosmonaut, doneta je odluka da se status svih vojnih kosmonauta promeni u civilni, tako da je u maju 2012. isključen iz Vazduhoplovnih snaga u činu pukovnika (u rezervi).

Vojni je pilot treće klase sa naletom od preko 680 časova i 250 padobranskih skokova. Osvojio je avione "Vilga-35A", L-13 "Blanik", L-39 i Su-24M.

Samokutjajev je postao kosmonaut maja 2003. Posle dvogodišnje osnovne obuke, prelazi u grupu kosmonauta koja se pripremala u okviru programa MKS.
Prvo imenovanje u jednu kosmičku posadu dobio je jula 2008. kada je naznačen u rezervnu posadu misije MKS-25 koja je počela aprila 2010 (kosmički brod "Sajuz TMA-18M"). Nekoliko meseci kasnije, objavljeno je da je Samokutjajev imenovan u sastav osnovne posade ekspedicije MKS-27, skupa sa kosmonautom Andrejom Borisenkom i astronautom Skotom Kelijem, koji je kasnije zamenjen Ronaldom Garanom.

Njegov prvi let je započeo 4. aprila 2011. lansiranjem kosmičkog broda "Sajuz TMA-18M" prema MKS. Zanimljivo je da kako je tada obeleževana 50. godišnjica prvog čovekovog leta u kosmos, ovom kosmičkom brodu je po prvi put u ruskoj praksi pilotiranih kosmičkih letova, dato ime jednog čoveka - "Gagarin". Prva misija Samokutjajeva je trajala 164 dana, 5 časova i 41 minut. Pored obimnog naučno-istraživačkog programa, Samokutjajev je tokom ove misije jedanput izlazio u otvoreni kosmos. Tom prilikom je na spoljašnjoj površini modula "Pirs" postavljena platforma sa kontejnerima eksperimenta "Biorisk". Takodje, kosmonauti su iz otvorenog kosmosa lansirali mikrosputnjik "Kedr" (nazvan u čast pozivnog znaka Gagarina). Misija je završena 16. septembra 2011.

Samo godinu dana kasnije, neočekivano, Samokutjajev je imenovan za komandanta posade u kojoj su se nalazili Serova i Vilmor. Naime, usled nesuglasica sa rukovodstvom Centra za pripremu kosmonauta (CPK), prvobitni komandant posade Dmitrij Kondratjev je napustio pripreme (i CPK). Na njegovo mesto imenovan je u septembru 2012. Samokutjajev, tako da se od tada priprema za svoju drugu kosmičku misiju. Pre njenog početka, marta 2014. bio je dubler komandanta posade MKS-39/40. Istovremeno sa pripremama, Samokutjajev u CPK obavlja dužnost načelnika grupe kandidata - kosmonauta.

Samokutjajev je heroj Ruske federacije, pilot-kosmonaut.

Oženjen je Oksanom Nikolajevnom, sa kojom ima ćerku Anastasiju (19).

Voli automobile, putovanja i hokej na ledu.

Jelena Olegovna Serova

Jelena Serova (38) je prva Ruskinja u kosmosu posle 20 punih godina i prva Ruskinja na MKS. Ona je 119. sovjetsko/ruski kosmonaut, tek četvrta žena-kosmonaut iz SSSR/Rusije i 540. osoba u kosmosu.

Rodjena je 22. aprila 1976. u selu Vozdviženka, u oblasti Usurijska.

Godine 1993. završila je srednju školu u Grosenhajnu, u Nemačkoj, gde je njen otac bio na vojnoj službi. Tokom 1998. nekoliko meseci je radila kao tehničar niskih temperatura na Moskovskom avijacionom institutu (MAI). Diplomirala je marta 2001. na aerokosmičkom fakultetu MAI i dobila zvanje "inženjer-istražuvač". Na MAI je inače iznedrena plejada legendarnih civilnih kosmonauta-inženjera koji su se od 1966. pripremali za letove u kosmos.
Posle diplomiranja, avgusta 2001. počinje da radi u RKK "Energija". Tri godine kasnije, dok je radila u RKK "Energija", završila je Moskovsku državnu akademiju mašinogradnje i informatike i dobila drugo akademsko zvanje "ekonomist". Od decembra 2004. radi kao inženjer druge kategorije u Glavnoj operativnoj grupi upravljanja Centra kontrole letova (CUP).

U leto 2005. priedala je zahtev za prijem u grupu kosmonauta RKK "Energija". Po završetku medicinskih ispitivanja, februara 2006. dobila je zeleno svetlo Glavne medecinske komisije (GMK) i time postala prvi pretendent na učlanjenje medju kosmonaute RKK "Energija". Naime, niko od drugih kandidata nije prošao iz prve GMK. Oktobra 2006. postala je kandidat za kosmonauta 16. grupe RKK "Energija" (poznate takodje i kao "Grupa 2006".).

Jelena je provela dve godine na osnovnoj obuci (OKP), da bi juna 2009. sa ocenom "dobar" primljena medju punopravne kosmonaute sa kvalifikacijom "kosmonaut-istraživač". Tokom osnovne kosmonautske obuke, 2008. Serova je zaokružila svoju impresivnu akademsku biografiju završetkom postdiplomskih studija.

Kada je početkom 2011. "Roskosmos" odlučio o stvaranju objedinjenog odreda kosmonauta na bazi Centra za pripremu kosmonauta (CPK), Jelena je skupa sa kosmonautima-inženjerima RKK "Energija" prešla u CPK, gde su se do tada nalazili samo vojni kosmonauti.

Nekoliko meseci kasnije, u decembru 2011. Jelena je naznačena za brodskog inžnjera misije MKS-41/42. Nezvanično saznajemo da je tadašnji direktor "Roskosmos", nedavno preminuli Vladimir Popovkin, odigrao presudnu ulogu u imenovanju Serove za jednu od sledećih misija na MKS



Posle dubliranja u misiji MKS-39/40, Serova je skupa sa Samokutjajevom i Vilmorom naznačena u osnovnu posadu misije MKS-41/42.

Udata je za bivšeg kosmonauta Marka Serova koji nije leteo u kosmos. Godine 2010. posle sedam godina provedenih na pripremama, odlukom GMK proglašen je nepogodnim za specijalnu obuku. Medjutim, Mark Serov još uvek ima status kosmonauta RKK "Energija" i učestvuje u testiranjima novog ruskog kosmičkog broda. Sa njim, Jelena Serova ima destegodišnju ćerku koja nosi njeno ime.

Beri Judžin Vilmor (Barry Eugene Wilmore)



Najstariji član posade Beri Vilmore (52) je obavio jedan kosmički let, u trajanju od gotovo jedanaest dana. Tada je postao 508. Zemljanin u kosmosu i 328 američki astronaut. U ovoj misiji, Vilmor ima ulogu drugog brodskog inžnjera kosmičkog broda "Sajuz TMA-14M" i komandanta misije MKS-42.

Vilmor je rodjen 29. decembra 1962. u gradiću Marfrisboro (Murfreesboro), država Tenisi. Godine 1981. završio je srednju školu u gradu Maunt Džulijet (Mt Juliet) u Tenesiju, a četiri godine kasnije diplomirao je elektrotehniku (elektro-inženjering) na Tehnološkom univerzitetu države Tenesi (TTU). U anglosaksonskom žargonu, tada je dobio zvanje "bačelora", što je ekvivalentno inženjeru elektrotehnike u srpskoj akademskoj terminologiji. Vilmor iza sebe takode ima i dve magistrature, obe odbranjene 1994 - prvu za avijacione sisteme, a drugu za elektrotehniku (1994.)

Od 1985. Vilmor služi u pomorskim snagama SAD. Za 16 godin vojne službe, kao pilot pomorskih snaga (US Navy), učestvovao je u četiri velike opreacije brobenih špijunskih osmatranja na avionima A-7E i FA-18, baziranih na nosačima aviona "Forestal", "Kenedi", "Enterprajz" i "Ajzenhauer". Učestvovao je u obezbedjenju operacija "Štit pustinje", "Pustinjska oluja" i "Južno osmatranje" iznad Iraka.

Takodje, Vilmore je učestvovao i u operacijama iznad Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, u, kako stoji u njegovoj biografiji "zaštiti interesa SAD i NATO". Koliko mi je poznato, posle belgijskog astronauta Franka De Vinea (koji je bombardovao Srbiju) Vilmor je drugi astronaut, koji je učestvovao u brobenim operacijama iznad prostora bivše Jugoslavije.
Godine 1992. Vilmor je završio pomorsku školu probnih pilota i testirao trenažni avion T-45. Ispitivanja su obuhvatala letove pod velikim napadnim uglovima i sletanje na palubu nosača aviona u različitim vremenskim uslovima. Do 2000. služio je kao instruktor u Vazduhoplovnoj školi probnih pilota u bazi "Edvards" u Kaliforniji, poznatoj po tome što je bila odskočna daska za NASA-u i let u kosmos mnogobrojnih legendarnih američkih astronauta.

Od 2009. Vilmor ima zvanje mornaričkog kapetana, što je ekvivalentno zvanju pukovnika. Ima nalet od 5900 časova i 663 sletanja na nosač-aviona.

Vilmor je prvi put pokušao da postane astronaut 1998. tokom selekcije 17. grupe astronauta NASA-e, ali tada nije uspeo, omanuo je na medicinskom pregledu. U drugom pokušaju, u julu 2000. sve je prošlo bez problema i uvršten je medju kandidate 18. grupe astronauta NASA-e, posle čega je prošao kroz redovnu dvogodišnju obuku.

U septembru 2008. imenovan je za pilota misije STS-129 šatla "Atlantis", koja je obavljena u novembru 2009. u okviru opsluživanja MKS. Misija je trajala 10 dana, 19 časova i 16 minuta.

U decembru 2011. objevljeno je da je Vilmor odabran za komandanta misije MKS-42 i drugog brodskog inženjera kosmičkog broda "Sajuz TMA-14M". Posle dubliranja Stivena Svonsona u posadi kosmičkog broda "Sajuz TMA-12M" koja se pre nekoliko dana vratila na Zemlju, Vilmor je nastavio pripreme za let u kosmos u okviru misije MKS-41/42.

Oženjen je Dinom Njuport (Deanna Newport).

http://t.co/wDFDpRA1FN

A P O D...

"Mangaljan", prvi indijski kosmički aparat kruži oko Marsa

Tri dana posle američkog MAVEN-a, 24. septembra 2014. na orbitu oko Marsa je postavljen prvi indijski kosmički aparat "Mangaljan" (Mangalyaan). Pre Indije, to je pošlo za rukom samo SAD-u, SSSR-u i EU.
Kada se bude pisala istorija kosmonautike, onda će 2014. sigurno biti upisana kao godina kada se Indija uvrstila u malobrojni klub marsijanskih država. Kako je EU unija velikog broja evropskih država, Indija je u stvari tek treća smostalna država kojoj je uspelo da na orbitu oko Crvene planete postavi svoj kosmički aparat. I ne samo to. "Mangaljan" je prva medjuplanetarna letelica koju je lansirala Indijska kosmičko-istraživačka organizacija (ISRO), prva koja je iz prvog pokušaja uspela da udje na orbitu oko Marsa i konačno, prva azijska letelica koja kruži oko Crvene planete. Još jedan kuriozitet. Sa cenom od samo 4,5 milijardi rupija (oko 74 miliona dolara), "Mangaljan" je najjeftiniji kosmički aparat koji je ikada dospeo na orbitu oko Marsa. Poredjenja radi, MAVEN koji je malo pre "Mangaljana" dospeo na orbitu oko Crvene planete, koštao je 671 milion dolara, a ruski, fatalni "Fobos-Grunt" oko 160 miliona dolara.


Mangalyaan pred lansiranje

Iako je oficijelno ime projekta "Orbitalna misija Marsa" (MOM), sam kosmički aparat je vro brzo dobio prikladnije, indijsko ime "Mangaljan", što na sanskritu i hindu znači jednostavno "marsijanska letelica" ili "marsijanska sonda". Na sanskritu reč "Mangala" znači "Mars", dok se reč "jana" može prevesti kao "letelica".

Automatska medjuplanetarna stanica (AMS) "Mangaljan" je lansirana 5. novembra 2013. iz kosmičkog centra SDSC koji nosi ime Satiša Dhavana. Njen prelazak sa orbite oko Zemlje na transplanetarnu putanju leta prema Marsu bio je jedan od najzanimljivijih verzija postizanja druge kosmičke brzine ("brzine bežanja"). Da bi krenuo prema Marsu "Mangaljan" je obavio sedam korekcija orbite; prvih pet je trebalo za podizanje apogeja orbite do visine od 192874km, a poslednja dva za dodatno ubrzanje od 648m/s i napuštanje sfere uticaja zemljinog gravitacionog polja. Trećeg decembra 2013. "Mangaljan" je napustio gravitacionu sferu Zemlje i praktično postao prvi indijski satelit Sunca.

Medjuplanetarni let "Mangaljan" je obavio po elipsi bliskoj Homanovoj, poznatoj po minimalnoj karakterističnoj brzini kretanja. Kontrola misije se obavlja iz kosmičkog centra u Bangaloru (ISTRAC), uz pomoć indijske mreže za praćenje kosmičkih aparata u dubokom kosmosu (IDSN) u Bjalalu koja obuhvata antene prečnika 32 i 18 metara. Posle putovanja koje je trajalo 298 dana, AMS "Mangaljan" je 24. septembra 2014. stigla u blizinu Marsa. Motor LAM potisne sile 440 Njutna, je radio 24 minuta, smanjivši brzinu leta AMS do vrednosti koja je dovoljna da aparat bude zahvaćen gravitacionim poljem Marsa. Medjutim, kada je motor ugašen, AMS je zašla iza Marsa, tako da je Kontrolni centar izgubio sa njom kontakt. Tokom tih dvadeset minuta koliko je trebalo "Mangaljanu" da preleti suptornu stranu Marsa i pojavi se iznad njegovo horizonta i javi Zemlji da je uspešno prešao na orbitu oko Crvene planete, bilo je vidno koliko su kontrolori misije u Bangaloru, medju kojima je bilo puno mladih žena odevenih u tradiocionalnu indijsku odeću, bili napeti. Nervozu nije krio ni indijski premijer Narendra Modi koji je došao u Kontrolni centar da ohrabri indijske naučnike u jednom od najvećih nacionalnih poduhvata Indije. A kada se "Mangaljan" javio, usledila je erupcija radosti medju kontrolorima, dok je oduševljeni premijer Modi izjavio da je Indija postigla "gotovo nemoguće". Modi je bio veliki pobornik ovog projekta od njegovog početka 2010, koga je često morao da brani od napada mnogobrojnih političara u parlamentu koji su smatrali da država treba da troši pare na rešavanje nagomilanih ovozemaljskih a ne kosmičkih problema.


"Mangaljan" na orbiti oko Marsa


Kontrola misije u Bangaloru i premijer Indije Modi

"Mangaljan" je prešao na eliptičnu orbitu sledećih parametara:

Pericentar (minimalno rastojanje od površine planete) - 421km
Apocentar (maksimalno rastojanje) - 76993km
Period kruženja - 73 časa
Nagib orbitre prema ekvatoru - 150 stepeni.
Misija "Mangaljana" je iznad svega eksperimentalni projekat radi razvoja tehnologija koja će u budućnosti biti korišćene za medjuplanetarne letove. U osnovi misije su dva zadatka - testiranje tehnologija i naučno-istraživački program. U okviru testiranja tehnologija, nalaze se planiranje, projektovanje, gradnja, ispitivanje i lansiranje kosmičkog aparata sa okolozemaljske orbite na putanju leta prema Marsu, transplanetarni let, prelazak na orbitu oko Crvene planete i funkcionisanje na orbiti ne manje od 160 dana. Takodje, u ovom domenu su testiranja tehnologija telekomunikacija sa AMS, navigacija kroz medjuplanetarni prostor i kontinuirana aktivna kontrola misije, kao i sistema automatske samokontrole sistema aparata uz mogućnost korekcija problema primenom brodskog kompjutera, maltene bez asistencije sa Zemlje. Što se naučnog programa tiče onda je u fokusu misije koja nosi pet naučnih instrumenata mase svega 15kg nalazi atmosfera Marsa, mada posmatranje površine planete, posebno njene morfologije i mineralogije, neće izostati. U sastav naučne opreme nalaze se kolor-kamera, dva spektrometra, radiometar i fotometar. Detektor metana je posebno interesantan uredjaj, jer treba da posluži u odgonetanju jedne od najvećih tajni Crvene planete - pronalaženje izvora metana (CH4) u atmosferi Marsa.

Kao što smo naveli, planirani vek misije AMS "Mangaljan" na orbiti oko Marsa je najmanje 160 dana, dok se stručnjaci ISRO nadaju da će aparat funkcionisati znatno duže. Pridruživši se floti od četiri marsijanska orbitera (MAVEN, Mars Odissey, MRO i Mars Express), "Mangaljan" počinje još jedna uzbudljiva misija otkrivanja tajni Crvene planete.

MAVEN kruži oko Marsa



Američka automatska medjuplanetarna stanica (AMS) MAVEN dospela je 21. septembra 2014. na orbitu oko Marsa, posle desetomesečnog transplanetarnog leta.

Još jedan veliki uspeh američkih naučnika u oblasti istraživanja Crvene planete. Lansirana 18. novembra 2013. AMS MAVEN (Mars Atmosphere and Volatile Evoluation - aparat za istraživanje atmosfere Marsa i evolucije njenog isparavanja) je posle prevaljenih 711 miliona kilometara prešla na eliptičnu orbitu oko Marsa. U pericentru (najmanje rastojanje od površine planete), visina orbite je oko 150km, dok je maksimalno rastojanje (apocentar) 6300km.


Početak nove misije na orbiti oko Marsa - MAVEN iznad Crvene planete

MAVEN je prvi aparat koji će istraživati gornje veoma tanane slojeve atmosfere, njihovu strrukturu, hemijski sastav i interakciju sa sunčevim vetrom i radijacijom. Naučnici očekuju da će pomoću podataka sa AMS MAVEN uspeti da odrede količinu gasa koji je iz marsijanske atmosfere dospeo u okolni kosmički prostor tokom kompletne istorije planete i razjasne mehanizme ovog procesa. Podaci sa MAVEN-a će omogućiti naučnicima da bolje razumu istoriju atmosfere ove planete, kako se tokom vremena klima menjala i kako su se ove promene odrazile na evolutivne tokove na površini Marsa, uključujući i na one vezane za stvaranje potencijalnih uslova za nastanak života.

Prve signale sa MAVEN-a koji su potvrdili uspešan prelazak AMS sa transplenaterne putanje na orbitu oko Marsa primljeni su preko mreže "Duboki kosmos" NASA-e blizu Kambere (Australija, imao sam zadovoljstvo da posetim pre nekoliko godina posetim ovaj centar). Signali su prosledjeni u operativni centar misije kompanije Lockheed Martin u Litltonu (Kolorado) i Laboratoriju za mlaznu propuzliju (JET) NASA-e u Pasadeni (Kaliforniji). Iako je ranije bilo slučajeva da su skupa sa inženjerima NASA-e stručnjaci Hopkinsovog univerziteta učestvovali u kontroli leta medjuplanetarnih letelica, ovo je prvi put da se kontrola jedne medjuplanetarne misije odvija iz centra privatne kompanije. Kompanija Lockheed Martin, poznata po gradnji marsijanskih letelica, je za potrebe NASA-e izradila i ovaj aparat.


Kontrola misije MAVEN-a u kompanije Lockheed Martin

Posle ulaska na orbitu oko Marsa, MAVEN će tokom šest nedelja obaviti detaljna ispitivanja sopstvenih sistema i šest naučnih instrumenata. Ova etapa "samotestiranja" će takodje obuhvatati manevrisanje na orbiti u cilju formiranja finalne "naučne" orbite. Posle toga kreće jednogodišnja primarna misija, koja obuhvata merenje sastava, strukture i količine gasa koji iz gornjih slojeva atmosfere (jonosfere) odlazi u kosmičko prostranstvo i udela Sunca i sunčevog vetra u ovim procesima.

Primarna misija obuhvata pet "zaranjanja" aparata u atmosferu Marsa čime će pericentar njegove orbite biti smanjen sa početnih 150km na oko 125km. Tokom ovih "zaranjanja", MAVEN će istraživati različite slojeve atmosfere kroz koje će leteti i omogućiti naučnicima da naprave njen profil, sve do nivoa gde se donji i gornji slojevi dodiruju.

MAVEN se na orbiti oko Marsa pridružio američkim aparatima Mars Odissey (kruži oko Crvene planete od oktobra 2001) i MRO (nalazi se na marsijanskoj orbiti od marta 2006.) i evropskoj letelici Mars Express koja već gotovo jedanest godina istražuje Mars.

Iridium 62

Iridijumski sateliti su velika grupa komunikacionih komercijalnih satelita nemenjenih za prenos glasa i podataka za satelitske telefone, pejdžere i integrisane transivere po celoj površini Zemlje. Ova grupa se sastoji od 66 aktivnih satelita u orbiti i više rezervnih koji po potrebi uskaču u sistem. Nalaze se u niskoj orbiti oko Zemlje na visini od oko 485 kilometara i inklinciji od 86.4°, a orbitalna brzina je 27.000 km/s

Početni plan je predviđao da se u orbitu postavi 77 ovih satelita te je otuda čitava konstelacija ovih satelita nazvana iridijumski – po elementu iridijumu koji ima isti atomski broj (77) te sateliti kružeći oko planete podsećaju na (stari, Borov) model tog atoma.

Zbog oblika i veličine antena koje dobro odbijaju svetlo ovi sateliti se lepo, često u dugom bljesku, vide sa tla i predmet su posmatranja i fotografisanja brojnih osmatrača.

Evo fotografije jednog bljeska Iridiuma 62





Autor: Predrag Šutić, diplomirani inženjer mašinstva
Datum i vreme: 24.09.2014. Vreme: 19:16:43
Lokacija: Krivi Vir (43.821461, 21.749054)
Oprema: Canon PowerShot A550 + CHDK
Ekspozicija: 15 sec.

Podatke o ovom satelitu, sa vremenom kada postaje vidljiv iz našig krajeve potražite ovde:
http://www.n2yo.com/?s=25285
http://www.heavens-above.com/satinfo.aspx?SatID=25285&lat=61.78571&lng=34.35929&alt=0&loc=Petrozavodsk&TZ=RFTm3

http://t.co/iwKR8wGEOR

A P O D...

http://t.co/JXzelDjLO1

A P O D...

Moj susret sa Petnicom

http://astronomija.co.rs/istraivanja/9059-moj-susret-sa-petnicom.html

Kineske kosmičke vesti

Orbitalni modul "Tjan gun-2" će biti lansiran 2016

Kina planira da 2016. lansira drugi orbitalni modul “Tjan gun-2” (天宫二号, Tiangong - “Nebeski dvorac”) u okviru programa gradnje kosmičke stanice sa ljudskom posadom.

Od kada je ovaj program započet pre tri godine, svi poslovi se odvijaju prema planiranom grafiku. Paralelno, radi se na razvoju novih kosmičkih aparata i neophodne infrastrukture na zemlji neophodne za njegovu realizaciju.

Ovo je prošle nedelje izjavio načelnik kancelarije Programa pilotirane kosmonautike Kine Van Čžao Jao. Prema njegovim rečima, na ključnim etapama razvoja trenutno se nalaze osnovni kosmički aparati projekta. To su:

Orbitalni modul “Tjan gun-2”
Automatski teretni brod “Tjan žou” (Tianzhou - “Nebeski brod”)
Raketa-nosač “Čan čžen-7” (CZ - “Veliki marš”)
Pilotirani kosmički brod “Šen žou-11” (Shenzhou – u slobodnom prevodu “Božanstveni brod” ili “Božanski brod”)
Raketa-nosač “Čan čžen-2F-Y11”.
“Tjan gun-2” predstavlja sledeću generaciju kineskih orbitalnih stanica,

Prvi orbitalni modul “Tjan gun” koji je lansiran septembra 2011, kružio je oko Zemlje do nedavno (20. septembra 2014.). Za to vreme, sa njim su spojena tri kosmička broda serije “Šen žou”.

Prvi (“Šen žou-8”, novembar 2011.) je spojen sa modulom automatski, leteo je bez posade. Tokom dve sledeće misije, “Šen žou-9” (jun 2012.) i “Šen žou-10” (jun 2013.) na modulu su boravile posade od po troje tajkonauta, uključujući dve prve Kineskinje u kosmosu - Liu Jang i Van Ja Pin.

“Tjangun-2” može takodje da ugosti posade od po tri tajkonauta uz maksimalni neprekidni boravak u trajanju od 20 dana. Dužina modula je 14,4m, maksimalni prečnik 4,2m a masa 20t.


Maketa orbitalnog modula “Tjan gun-2”

Modul će imati dva uredjaja za spajanje, tako da će primate kako kosmičke brodove sa ljudskim posadama, tako i teretne aparate. Oni će posadu i modul “Tjan gun-“ snabdevati neophodnim materijalima za nastavak istraživanja.

Lansiranje modula je planirano za novog kosmodroma na ostrvu Hajnan (Južna Kina) čija je gradnja praktično završena pre samo nekoliko nedelja.

Kina namerava da priprema inženjere-kosmonaute


Zamenik glavnog konstruktora Centra za pripremu kosmonauta Huan Vej Fen je na nedavno završenom kongresu Asocijacije učesnika kosmičkih letova u Pekingu izjavila da Kina planira selekciju kosmonauta-inženjera.

Očekuje se da će budući tajkonauti raditi na kosmičkoj stanici koja bi trebala da postane operativna oko 2022. Na njoj, kineski naučnici nameravaju obiman naučno-istraživački program što će zahtevati od članova posade profesionalne navike i iskustva u različitim oblastima nauke i tehnike. Takodje, moguće je da medju budućim kineskim kosmonautima budu i lekari.


Liu Jang – prva Kineskinja u kosmos

Nova, treća po redu grupa kineskih tajkonauta biće odabrana sledeće godine. U njoj, za razliku od druge grupe, neće biti žena, buduće da su obe Kineskinje koje su letele u kosmos – Liu Jang i Van Ja Ping – još uvek aktivne i pripremaju se za buduće misije.

Lansiranja u Kini obavljena septembra 2014.

Kina je u septembru 2014. obavila tri kosmička lansiranja, tokom kojih je na orbitama oko Zemlje izbačeno pet veštačkih satelita.

Prvo su 4. septembra sa kosmodroma Czju Cjuan raketom-nosačem “Čan čen-2D” (CZ-2D) na orbitu izbačeni telekomunikacioni satelit CX-1-04 i eksperimenalni satelit LQ. Visine njihovih orbita su izmedju 770 i 810 km, dok je nagib orbita nešto veći od 98 stepeni.


Lansiranje satelita Šic zjan-11’ raketom CZ-2B

Satelit CX-1-04 je mase oko 100kg i predvidjen za daljinsko sondiranje zemljine površine radi rešavanja privrednih problema kao što su irigacija, hirdologija, meteorologija, elektronergetika i oktlanjenja posledica elementarnih nepogoda.

Satelit LQ će se koristiti za testiranje sistema multimedijskih komunikacija.

Osmog septembra, sa kosmodroma Taj Juan na orbitu su raketom-nosačem “Čan čen-3B” (CZ-3B) lansirana još dva satelita. Osnovni korisni teret je satelit daljinskog sondiranje “Jao gan-21”, dok je prateći satelit “Tjan to-2”. “Jao gan-21” je dospeo na orbitu parametara 476km x 493km x 97,42o sa koje će proučavati prirodne resurse pojedinih oblasti Kine, posebno razvoj agrokultura. “Tjan no-2” je razvijen u Institutu za odbranu i namenjen je za testiranje opreme malih satelita.

Poslednji ovomesečni kosmički start u Kini obavljen je 28. septembra sa kosmodroma Czju Cjuan. Tada je raketom-nosačem “Čan čen-2B” (CZ-2B) na orbitu izbačen satelit “Šic zjan-11-07” (“Praktika”).

Satelit kruži oko Zemlje orbitom parametara 684km x 706km x 98.11o x 98,67 min. Iako je u vesti o lansiranja ovog satelita rečeno da je namenjen za eksperimente u oblasti kosmičke nauke i tehnike, iza ovakvih generalnih objašnjenja agencije Hsinhua krije se najčešće vojni karakter novog kineskog satelita.

Kina je spremna da pomogne drugim državama u obuci kosmonauta

Na 27. kongresu Asocijacije učesnika kosmičkih letova u Pekingu prvi kineski kosmonaut Jan Li Vei je izjavio da je Kina spremna da pomogne drugim držvama, posebno onim u razvoju, u pripremama njihovih kosmonauta za letove u kosmos.

“Tokom poslednjhih 20 godina, Kina je stvorila kompletna system izbora i pripreme kosmonauta. Mi želimo da sa partnerima iz drugih država podelimo dostignuća kineskog pilotiranog kosmičkog programa”, rekao je Li Vei.


Jan Li Vei – prvi kineski kosmonaut

Prema njegovim rečima, 2018. biće završeni radovi na kompletiranju sledećeg orbitalnog modula “Tajn gun-2”, a četiri godine planiran je završetak gradnje kineske kosmičke stanice.

Kina je, po Li Vei zainteresovana za medjunarodnu saradnju u korišćenju kineske kosmičke stanice. Podsećamo, da će u to vreme, ako se problem izmedju SAD i Rusije izglade, korišćšenje Medjunarodne kosmičke stanice najverovatnije ući u finalnu fazu. Mudri Kinezi očigledno na to računaju i nude alternative.

http://t.co/Ae5iIEmiAh

A P O D...

http://t.co/H0TN2xrW7J

A P O D...

Novi superkompjuter u Srbiji

U nabavci kapitalne opreme za potrebe naučne zajednice u Srbiji, Laboratorija za primenu računara u nauci Instituta za fiziku opremljena je superračunarskim postrojenjem PARADOX IV.



HP PARADOX je postrojenje integrisano u sve regionalne i panevropske superračunarske infrastrukture. Ovom instalacijom laboratorija na Institutu za fiziku postaje vodeća u jugoistočnoj Evropi, imajući u vidu t oda je opremljena postrojenjem računara visokih performansi najnovije generacije.

“Superračunarski klaster predstavlja integrisano, vodom hlađeno postrojenje, sa ukupno 2500 procesora najnovije generacije organizovanih u 220 nodova različite namene, sa preko 4 terabajta RAM-a, 106 Tesla grafičkih kartica i ukupnom procesorskom snagom od preko 110 teraflopsa. Klaster je ujedno i postrojenje za masivno skladištenje digitalnih podataka sa ukupnim kapacitetom od 200 terabajt",– kaže dr Aleksandar Bogojević, direktor Instituta za fiziku.

Osnovna ideja ovog projekta je brži razvoj superračunarstva u Srbiji i regionu. Korisnici iz akademske zajednice Srbije mogu pristupiti Paradoxu IV kroz Nacionalnu Grid infrastrukturu Aegis, a korićenjem superračunarske mreže pristup imaju i istraživači širom Evrope.

Institut za fiziku u Beogradu je vodeća naučno-istraživačka institucija u Srbiji u oblasti fizičkih nauka i njima pridruženih tehnologija. Institut trenutno ima 300 zaposlenih: 120 doktora nauka, 80 doktorskih i posledoktorskih studenata, 50 zaposlenih u visokotehnološkim preduzećima, čiji je Institut većinski vlasnik, i 50 u administrativnim i tehničkim službama. Istraživači sa Instituta čine oko jedan posto ukupnog broja naučnika u Srbiji, a proizvode deset posto ukupnog novog znanja.
Instalacija PARADOX-a omogućava višestruko povećanje resursa i računarske snage raspoložive istraživačima i na ključan način povećava njihovu međunarodnu kompetitivnost, kako u istraživanju, tako i u razvoju.

Prema predstavnicima Hjulit Pakarda u Srbiji, ovo je važan trenutak za srpsku nauku, jer nabavkom superkompjutera Srbija stupa na svetsku mapu zemalja s ovim tehnologijama. Primena ovih računara je velika, ne samo u nauci, nego i u privredi, za dalji razvoj istraživanja i napredak. Sada Srbija ima šanse da postane regionalni centar u superkompjutingu.

http://t.co/TcX5T8QfDf

A P O D...