Vesti iz sveta astronomije...

Srčan ::Glavni izvor energije među ovim adolescentim zvezdam, poznatim i kao T Tauri zvezde, je toplota koja nastaje gravitacionim sažimanjem. Ovo je suprotno od fuzije vodonika i drugih elemenata koja napaja starije zvezde kao što je Sunce.

Deder ovo razjasni, molim te.

http://t.co/teoBH9KsvO

A P O D...

Budućnost mesečevih automatskih misija

http://astronomija.co.rs/misije/9020-budunost-meseevih-automatskih-misija-.html

CERNOVA ŠKOLA U NOVOM SADU

U ponedeljak, 8. septembra, u Novom Sadu, tačnije na Novosadskom univerzitetu, počinje CERN-ova škola „Danube School on Instrumentation in Elementary Particle and Nuclear Physics“ što bismo preveli kao: Cernova škola podunavlja o instrumentaciji u fizici čestica i nuklearnoj fizici. Škola će trajati do subote, 13. septembra.

Cilj Cernove škole je da okupi završene studente, doktorande i postdoktore iz cele dunavske regije i šire međunarodne zajednice koji se u svojim istraživanjima bave fizikom čestica i nuklearnom fizikom, kako bi im se pružila prilika da se upoznaju sa savremenom tehnologijom koja se danas koristi u fizici čestica i nuklearnoj fizici i da steknu iskustvo u radu sa njom. Takođe, i ne manje važan cilj, je podsticanje buduće saradnje između mladih fizičara koji se bave istraživanjima iz pomenutih oblasti.



Cernova škola ima određenu tradiciju, jer se svakih nekoliko godina održava već desetak puta u raznim zemljama. Ovog puta pažnju Škole privukao je Novosadski univerzitet koji se spremno prihvatio da ove godine bude organizator i domaćin Škole. Ne treba ni pominjati kolika je to velika obaveza, ali i privilegija za ovaj naš Univerzitet, ali i za čitavu našu zemlju.

- Glavni nosioci realizacije, kaže nam profesor dr Dušan Mrđa sa Departmana za fiziku i član lokalnog organizacionog komiteta Škole, su Rektorat Univerziteta u Novom Sadu, novosadski Departman za fiziku i Fakultet tehničkih nauka iz Novog Sada. Ideja je, nastavlja prof. Mrđa, da se fundamentalna fizika na neki način objedini i sa inžinjerskim pristupom i praksom. Prema tome, učesnici ove škole su ne samo čisti fizičari već i inžinjeri koji bi trebalo da uoče svoje mogućnosti da se uključe u istraživanja moderne fizike.

Na konferenciji će biti 60-tak učesnika, od kojih je oko 20 iz Srbije i podunavlja, a ostatak iz čitavog sveta.

Troškove škole snosi Novosadski univerzitet, uz podršku Pokrajinskog sekretarija za nauku i tehnološki razvoj, i sam CERN.

http://t.co/jIy2bXONV1

A P O D...

http://t.co/1k31t203Q9

A P O D...

Barnardova galaksija

Septembar je idealan mesec za posmatranje Barnarove galaksije.



Nalazi se u sazvežđu Sagirrarius, tj. Strelac koje je inače bogato zanimljivom objektima. Druge oznake ove galaksije su NGC 6822 i Caldwell 57 (Koldvelovom katalogu potražite članak ovde). To je patuljasta prečkasta galaksija nepravilnog oblika udaljena od nas 1,6 miliona svetlosnih godina i deo je Lokalne grupe galaksija. Njena magnituda je 8,8 i po tome je dostupna dvogledu, naravno pod vrlo dobrim uslovima posmatranja.

Ime je dobila po američkom astronomu Edvardu Emersonu Barnaru (Edward Emerson Barnard, 1857-1923) koji je inače poznato po otkriću zvezde sa najvećim prividnim kretanjem a koja takođe nosi ime ovog astronomia. Barnard je ovu galaksiju uočio 1884. godine sa svojim refraktorom od pet inča. Četrdeset godina kasnije (1924) Edvin Habl posmatra ovu galaksiju sa planine Vilson teleskopom od 100 inča i u njoj je identifikovao 11 cefeida. Slede’e godine Habl izračunao da se te zvezde, cefeide, nalaze preko 700 000 svetlostnih godina daleko od nas što celu galaksiju smešta izvan Mlečnog uta (naravno, da je u Mlačnom putu ne bi bila galaksija).

Iako je prilčno sjajna ovu galaksiju nije lako snimiti. Prvo, ona se za posmatrače sa sverene hemisfere nalazi prilično nisko nad horizontom što znači da njena svetlost prolazi dug put kroz atmosferu Zemlje koja ograničava i razliva njen sjaj. Zbog toga da bi se snimila ova galaksija eksponaža mora da bude prilično duga, čak i više od četiri sata i po pri čistom i tamnom nebu.

http://t.co/2FuGnwFQJg

A P O D...

Buduće automatske misije prema Marsu i drugim nebeskim telima

http://astronomija.co.rs/misije/9022-budue-automatske-misije-prema-marsu-i-drugim-nebeskim-telima.html

http://t.co/uur3wDAykg

A P O D...

Vreme je za: M 27, Dumbbell



Ovo je prva planetarna maglina koju je čovek spazio. Otkrio ju je Mesije 1764. godine, a Džon Heršel joj je nešto kasnije nadenuo ime: Dumbbell. Poznata je i pod oznakom M 27 u Mesijovom katalogu i NGC 6853, u Novom generalnom katalogu.


Kako da nađete M 27? Pa, krenite od Vege, najsjajnije zvezde u Liri (koju ipak nije teško neći, pa da ne objašnavamo). Krenite dalje preko Albirea - spada u najepše dvostruke zevezde dostupne i malim teleskopima - a koja je inače glava Labuda (o Labudu ovde), pa produžite... uostalom, pogledajte gornju kartu.

Nalazi se u sazvežđu Vulpecula (Lisica), a od nas je udaljena oko 1360 svetlosnih godina. Mi je danas vidimo onako kako je ona izgledala u vreme kada su Arapi osvajali severnu Afriku, Sloveni nadirali na Balkan, a Evropa tonula u srednji vek.

Astronomi osmatrači je obožavaju jer je divna bledunjava pegica u njihovim teleskopima i jer je lako dostupna i skromnijim instrumentima. Čak i dvogledom može lepo da se vidi. Njena magnituda je 7,5. Upavo sada (početak septembra) najbolje je vreme za posmatranje ove planetarne magline.

Otkud joj to ime Dumbbell?
Taj naziv može da se prevde na više načina, pa i kao „budaletina". Ja ipak više volim da ovu maglinu zovem „Nemo zvono" (dumb bell). Ipak, zašto je astronomi zovu Dumbbell? Eh, objašnjenje ima čitavu malu istoriju, ali uzmite da je bilo ovako. Astronomi vole da nebeskim objektima daju opisna imena, a Džonu Heršelu je ova maglina ličila na dumb-bell kako Englezi zovu onaj mali teg za vežbanje koji se sastoji od dve kugle povezane rukohvatom.
Posmatrane manjim teleskopom, planetarne magline neodoljivo podsećaju na diskove planeta, otud su i dobile ime. Planetarne magline su gasoviti ostaci atmosfera umrlih zvezda. Na fotografijama, snimljenim velikim teleskopima i dugim eskpozicijama opažamo raznolikost čudnovatih oblika koje obrazuju gasovi u maglinama. Za mnoge su to najlepši objekti na nebu. Za astrofizičare to su najbolje kosmičke laboratorije, u kojima mogu u prirodnim uslovima proučavati fizičke procese u međuzvezdanoj materiji.

http://t.co/sJBrRMZaVU

A P O D...

Sunčeva oluja dolazi tijekom dana

Moguće smetnje na radio valovima te pojava polarne svjetlosti navecer i u noći sa petka na subotu.



Snažna eksplozija prekjučer je potresla aktivna područja 2157 i 2158 na Suncu. Izbačaj koronarne mase (CME) usmjeren je direktno prema našoj planeti.

Prvi CME klase G1 upravo djeluje na magnetsko polje Zemlje i vidljiv je na pokazateljima senzora astronomskih instrumenata. Pristižu i prve fotografije polarne svjerlosti iz Kanade i sjevernih dijelova SAD. Ono sto je znatno markantnije tek slijedi. Kroz nekoliko sati pogoditi će nas i drugi CME, klasifikacije G3, znatno jaće snage. Ovisno o stanju Zemljinog magnetskog polja te dinamici interakcije istog sa nadolazecim CME možemo u najradikalnijem slučaju očekivat smetnje u radio komunikacijama, a tijekom večeri i noći čak i pojavu polarne svjetlosti na našem nebu.

Sunce upravo izlazi iz svog maksimuma aktivnosti i za očekivati su ovakve situacije i tijekom narednih mjeseci. Posljednji put polarna svjetlost iz Istre snimljena je u dva navrata u Vidulinima tijekom 2003. i 2004. godine.

Pogledajte pokoji puta prema sjevernom horizontu tijekom večeri. Izvjestavat ćemo tijekom dana o dogadjanjima u interplanetarnom prostoru oko naše planete. Budite sa nama......

http://t.co/gzAAkugOca

A P O D...

Letovi ka Veneri, Merkuru i Suncu

U prethodna dva teksta upoznali smo se sa budućim misijama automatskih medjuplanetarnih stanica (AMS) prema Mesecu, Marsu, asteroidima i planetema spoljašnjeg tipa. Sada ćemo se osvrnuti na letove AMS namenjenim istraživanjima Venere, Merkura i Sunca koji su u planu u narednoj deceniji.

Oko Venere od aprila 2006. polarnom orbitom kruži evropski aparat Venus Express. On je pre nekoliko nedelja "očešao" gustu atmosferu planete, radi promene visine orbite i priprema za završetak ove jedinstvene misije krajem ove godine. U godinama koje dolaze očekuje nas samo jedna misija prema "Planeti sumraka". U novembru 2015. prema Veneri će biti lansirana japanska letelica "Akacuki" (あかつき, 暁, Aktatsuki - "Zora"), koja treba da udje na orbitu oko ove planete sa koje će pratiti klimatske promene i meteorološke uslove. Pre četiri godine, identična japanska AMS nije uspela na predje sa transplanetarne putanje na orbitu oko Venere.


"Akacuki"

U preliminarnim planovima ruskih letova na Veneru nalazili su se orbiteri, lenderi za dugotrajan boravak na površini i aerostatne sonde. Medjutim, iz različitih razloga "Roskosmos" je morao da promeni planove budućih letova prema ovoj planeti, tako da prve ruske venerijanske misije ne treba očekivati pre 2030. Takodje, ne treba očekivati ništa ni od NASA-e i ESA-e; u njenim programima medjuplanetarnih misija nema projekata vezanih za Veneru.

To medjutim ne znači da aparati sa Zemlje koji trenutno krstare sunčevim sistemom neće posećivati Veneru. Na primer, posle 2017. nekoliko puta će pored Venere proleteti evropska AMS Solar Orbiter. Takodje, u periodu 2018-2024. Veneru će u sedam navrati pohoditi američki aparat Solar Probe Plus.

Zanimljivo, tokom svog leta prema Merkuru, u septembru 2019. i u maju 2020. gravitaciono polje Venere će iskoristiti evropska letelica BepiColombo, tako da će ova misija kojoj je Merkur primarni cilj, u svom fokusu na neki način imati dve Suncu najbliže planete. BepiColombo, koga u ESA-i rade skupa sa japanskom (JAXA) i ruskom ("Roskosmos") kosmičkom agencijom, treba da kree u julu 2016. Misija u stvari obuhvata istovremeno lansiranje dva aparata prema Merkuru. Jedan će proučavati magnetosferu Merkura (MMO), a drugi unutrašnju strukturu planete (MPO). Oba aparata treba da dospu na orbite oko Merkura u januaru 2024.


Planetarni orbiter Merkura (MPO

To je ujedno jedina misija istraživanja Merkura, oko koga inače od marta 2011. kruži američka AMS Messanger. Ovaj aparagt je do sada gotovo 3500 obleteo oko Merkura. Pre nekoliko dana njegova orbita je po drugi put povećana, tako da aprata sada kruži oko Merkura na visini od 115x156km. Koš dve korekcije su planirane radi produžetka misije ovogo aparata do marta 2015.


Merkur snimljen sa aparata Messanger

Što se misija prema Suncu tiče, ESA planira da jula 2017. lansira aparat Solar Orbiter (SolO) za istraživanje heliosfere i sunčevog vetra. Njegova orbita će biti udaljena od fotosfere ("površine") oko 60 sunčevih radijusa, odnosno 42,5 miliona kilometera.


Solar Orbiter

Sledeća solarna misija planirana je jula 2018. kada će poleteti američka AMS Solar Polar Plus (SPP). Kao što smo naveli, posle sedam prolaska pored Venere, ovaj aparat će decembra 2024. preći na finalnu orbitu oko Sunca, na samo 6 miliona kilometara od fotosfere naše zvezde, što je gotovo osam puta bliže od Merkura. Praktično, SPP će posmatrati procese na Suncu u zoni njegove spoljašnje korone, zaštićen od temperatura koje će se kretati oko 1400 stepeni specijalnim kompozitnim štitom izradjenim na bazi ugljenika. Aparat će proučavati dinamiku magnetnog polja Sunca, tokove energije koja zagreva koronu i ubrzava sunčev vetar i interakciju plazme sa okolnim ambijentom.


Solar Polar Plus

Pored ove dve misije, postoji šansa da u ruski kosmički program 2022. bude uvršten projekat "Interheliozond". Misija je ranije bila planirana da krene 2017. Ona obuhvata proučavanje unutrašnje heliosfere i fiziku Sunca. Pre ulaska u orbitu oko Sunca, aparat će proleteti pored Venere i korišćenjem njenog gravitacionog polja preći na početnu solarnu orbitu na rastojanju 42 miliona kilometra. Posle još jednog gravitacionog manevra, visina orbite će biti smanjena na 21 milion kilometara. U projektu misije takodje ostavljena je mogućnost da "Interheliozond" dospe na samo 7-10 miliona kilometara.

Ovime smo priveli kraju kraću analizu svih budućih mesečevih, solarnih i medjuplanetarnih automatskih misija u narednih deset godina. Za sada, u sledećih deceniji planirano je 17 takvih projekata koji su u različitim razvojnim fazama. Kada se zna da trenutno 21 AMS brodi sunčevim sistemom i da je samo jedna buduća misija planirana sa one strane asteroidnog pojasa (evropska JUICE), ima se utisak da zlatno doba medjuplanetarnih istraživanja polako prolazi.

Završena kosmička misija MKS-40

Posle kosmičkog leta koji je trajao 169 dana, 5 časova i 6 minuta, na Zemlju se vratila posada misije MKS-39/40, Aleksandar Skvarcov, Oleg Artemjev i Stiven Svonson. Oni su na orbiti visine oko 420km više od 2700 puta obleteli Zemlju. Za to vreme, prevalili su gotovo 210 miliona kilometara kroz kosmos.

Aparat za povratak kosmičkog broda “Sajuz TMA-12M” je sleteo 11. septembra 2014. u 06:23h (po moskovskom vremenu) u kazahstansku stepu, 148 km jugoistočno od Džezkazgana. Nešto više od tri časa ranije, kosmički brod je odvojen od MKS, posle čega je usledilo kočenje, odvajanje modula broda, ulazak aparata za povratak u atmosferu i bezbedno ateriranje.


Na mestu spuštanja “Sajuza TMA-12M”

Na mestu sletanja, posadu je čekala ekipa od oko 200 stručnjaka “Roskosmosa” i NASA-e i pripadnika ruskih vojnih snaga specijalizovanih za prihvat kosmonauta. Deset helikoptera i tri aviona je učestovalo u operacijama obezbedjenja povratka.


Artemjev snimljen kroz illuminator aparata za spuštanja odmah po ateriranju


Jabuka i cveće posle 169 dana u kosmosu, Skvarcov u dobrom raspoloženju

Kada su uz pomoć prihvatne ekipe izašli iz tesne kabine, vidno iscrpljene posle napornog spuštanja kroz atmosferu, kosmonaute su poslužli jabukama i lubenicom. Usledio je kraći medicinski pregled, posle čega je posada helikopterom prebačena na aerodrom grada Karanganda. Tamo je Svonson odmah prešao u avion NASA-e koji će ga direktnim letom preko Irske odvesti u Hjuston. Za to vreme, Skvarcov i Artemjev su ostali na aerodromu na ceremoniji doborodošlice koju kazahstanska strana tradicionalno organizuje za kosmičke posade koje su se vratile iz kosmosa.



Tokom ove ceremonije, kosmonaute poslužuju čajem i lokalnim specijalitetima, dodeljuju im tradicionalne kazahstanske kostime i poklone u znak sećanja na njihove prve trenutke po povratku iz kosmosa. Takodje i kosmonauti predaju poklone – najčešće male suvenire i zastavice sa njihovim potpisima. Zanimljivost ovog cermonijala je bio da je medju članovima posade Oleg Artamjev, koji je završio školu u Bajkonuru, tako da su njega, kao “sunarodnika” lokalni predstavnici Karagadne i Kazahstana posebno toplo pozdravili.

To je ujedno i prilika za prve kraće intervjue. Kako je u ranijim ceremonijama uvek učestvovala kompletna posada, novinari su se interesovali zbog čega Svonson nije sa ruskim delom ekipe. Umirio ih je komandant posade Skvarcov rekavši: “To je sastavni deo našeg života i rada.8 On je naš prijatelj, kolega, mi se sa velikim uvažavanjem odnosima prema njemu. Zbot toga, ne treba tražiti ikakve razloge, on se oseća dobro”. Poklone za američkog astronauta je preuzeo jedan od službenika NASA-e.

Posle toga, kosmonauti su avionom “Roskosmosa” odleteli u Zvezdani grad gde će proći kroz detaljna medicinska ispitivanja. Otprilike mesec dana kasnije, kosmonauti će nastaviti rehabilitaciju u Češkoj, u jednom turističkom centru. Govori se da će u naskorije vreme ova faze prilagodjavanja na silu zemljine teže ruskih kosmonauta biti preusmerena na Krim.

Tako je završena još jedna veoma zanimljiva kosmička ekspedicija. Po čemu će ona biti upamćena? Tokom misije, posada je učestovavala u mnogobrojnim naučnim istraživanjima, snimala površinu Zemlje, analizirala dugotrajan uticaj bestežinskog stanja na strukturu kostiju i mišića. Ovi medicinski eksperimenti su uvertira za predstojeći poseban dogadjaj na Kosmičkoj stanici, jednogodšnji let dvočlane posade planiran da krene marta 2015. U okviru ruskog programa obavljeno je preko 50 naučnih eksperimenata, dok je američki program obuhvatio 130 eksperimenta.

Za vreme ove ekspedicije redovno su prema Kosmičkoj stanici saobraćali automatski teretni brodovi. U aprilu i julu sa MKS su spojena dva ruska teretna broda “Progres M”. Takodje u aprilu, sa stanicom je spojen brod Dragon kompanije SpaceX. Bio je to treći of dvanaest letova privatnog teretnog broda ove kompanije. U julu tamo je došao i teretni brod Cygnus kompanije OSC. To je takodje bila treća teretna komercijalna misija ovog privatnog broda. Najmanje osam letova Cygnusa za snadbevanja američkog dela MKS je planirano. Konačno, u avgustu sa stanicom je spojen poslednji evropski teretni brod ATV-5 Georges Lemaitre, koji nosi ime velikog belgijskog astrofizičara – oca teorije velikog praska.

Gust saobraćaj oko MKS i veliki broj eksperimenata nisu jedine karakteristike misije MKS-39/40. Bilo je živo i izvan stanice. Kosmonauti Skvarcov i Artemjev su dva puta izlazila u otvoreni kosmos, i tamo nakupili 12 časova i 34 minuta. Izvan MKS oni su obavili radove na pripremama ruskog segmenta stanice za buduće misije, uključujući instalaciju opreme za satelitske telekomunikacije i naučne opreme sa bio-tehnolokim materijalima. Astronaut Svonson je jedanput izlazio u otvoreni kosmos (sa astronautom Mastrakiom iz prethodne misije), radi zamene jednog spoljašnjeg kompjutera. U istoriji vanbrodskih aktivnosti MKS, kojih je bilo oko 170 do sada, ovo je bio najkraći boravak astronauta izvan stanice (manje od dva časa), zbog bojazni da američki skafandri za radove u otvorenom kosmosu imaju zajednički defekt u sistemu za hladjenje.

Sa dve misije iza sebe, Skvarcov je nakupio 345 dana u kosmous, Artemjev kome je ovo bio prvi kosmički let ima nalet od 169 dana, dok je Svonson tokom tri misije nakupio 196 dana u orbiti.

Na MKS misiju nastavljaju članovi posade MKS-41 – komandant stanice Maksim Surajev (“Roskosmos”) i inženjeri misije Rid Vajzman (Reid Wiseman – NASA) i Nemac Alekander Gerst (Alexander Gerst, ESA). Za dve nedelje, 25. septembra pridrušiće im se nova ekspedicija MKS-42 u kojoj je po prvi put posle 20 godina jedna Ruskinja – Jelena Serova. Ona će skupa sa kolegom iz “Roskosmosa” Aleksandrom Samokutjajevim i Amerikancem Berijem Vilmorom (Barry Wilmore) stići na stanicu kosmičkim brodom “Sajuz TMA-14M”. Ova posada uskoro dolazi na Bajkonur, gde se uveliko odvijaju pripreme za početak nove kosmičke ekspedicije.

Medjunarodna kosmička stanica nastavlja svoju unikatnu misiju.

http://t.co/GqrqSqND15

A P O D...

Maglina Orion

Maglina u Orionu spada u najinteresantnije objekte dubokog neba, redovna je meta astronoma amatera, nezaobilazan cilj astrofotografa i predmet konstantnog posmatranja i proučavanja profesionalnih astronoma različitih specijalnosti.

U Mesijeovom katalogu uvedena je pod rednim brojem 42, a u NGC pod brojem 1976. Nalazi se ispod Orionovog pojasa istoimenog sazvežđa u „maču“ velikog lovca. Pojas je asterizam sačinjen od tri sjajne zvezde: Alnitak, Alnilam i Mintaka, a mač je magličast objekat koji je u mašti drevnih osmatrača predstavljao oružje mitskog junaka. Od nas Orionova maglina je udaljena nešto preko 1340 svetlosnih godina i sada je vidimo onako kakva je bila u vreme ranog srednjeg veka, kada su Arapi osvajali severnu Afriku, a Sloveni i Bugari nastanjivali Balkan. U starim tekstovima naćićete da se Orionova maglina zove Velika Orionova maglina. Ako znate gde da je tražite možete je videti i golim okom kao bledunjav oblačak.



Za astronome Orinonova maglina je nepresušan izovr znanja. U njoj oni posmatraju nastanak zvezda i formiranje planetarnih sistema od sažimajućih oblaka gasova i prašine. Posmatraju protoplanetarne diskove, smeđe patuljke i burna turbuletna strujanja gasova i jonizujuća zračenja sa obližnjih zvezda. Uočavaju moćne gigantske oblake vodonika koje probijaju supersonični meci sačinjeni od gasova. Svaki taj „metak“ ima 10 puta veći prečnik od orbite Plutona. Svaki je nabijen zažarenim atomima gvožđa koji isijavaju svetlo plave zrake. U nekom još nepoznatom divljem događaju formirani su pre hiljadu godina.

Računa se da u maglini ima bar 700 zvezda u raznim stadijumima svog razvoja. Najmlađe stare su manje od 300 000 godina, a najsjajnije među njima imaju možda tek desetak hiljada godina. Nedavna osmatranja Svemirskog teleskopa Habl pokazala su da se u maglini nalazi preko 150 protoplanetarnih diskova u najranijim fazama nastanka i razvoja solarnih sistema. Ovi diskovi su načinjeni od materijala preostalog nakon stvaranja matične zvezde. U njima se sada formiraju planete. Jednoga dana, možda za samo milijardu godina, odatle će nas neko posmatrati.

U središtu magline nalazi se otvoreno jato zvezda, po svom rasporedu nazvano Trapezoid (Trapezium Cluster). Njega je otkrio Galileo Galilej 4. februara 1617. Možda je ono tek deo mnogo većeg jata sa dve hiljade zvezda koje se prostire unaokolo 20 svetlosnih godina.



Maglina ima naglašeno zelenkastu boju sa područjima crvenog i ljubičasto-plavog. Crvena boja dolazi od H alfa rekombinacije, ljubičasto-palva je refleks zračenja masivnih zvezda O klase koje se nalaze u jezgru magline, a zelenkasta boja je dugo bila zagonetka za astronome jer joj ni jedna poznata spektralna linija nije odgovarala. Ona je primećena i kod drugih maglina i ser Vilijam Hagins (Sir William Huggins, 1824 – 1910), engleski astronom i pionir u astronomskoj spektroskopiji je smatrao (1864) da se radi o nepoznatom elementu koji je po maglinama (engl. nebula) dobio naziv „nebulium“. Međutim, šest decenija kasnije, 1927, američki astronom Ajra Boven (Ira Bowen) je otkrio da zelenkasta boja potiče od jonizovanog kiseonika i azota u uslovima koji nisu poznati na Zemlji.

Nekoliko istorijskih činjenica
Moguće je da su Orionovu maglinu zapazili i u svoj mit „Tri kamena za ognjište“ (Three Hearthstones) umetnule još Maje. Ako je to tačno onda bi se dva kamena odnosila na zvezde u osnovi Oriona, na Rigel i Saiph, dok bi treći bio zvezda Alnitak u vrhu pojasa. Te tri zvezde čine gotovo idealni trougao, sa Orionovim mačem u sredini. Međutim veliki astronomi starog doba, Ptolomej i Al Sufi, ne pominju ovu maglinu, iako su obojica nabrajala magličaste flekice svuda po nebu. Posebno je interesantno što ni sam Galilej, koji je prvi sistematski teleskopom pretraživao ovo područje i koji je prvi uočio i pomenuti Trapezoid, ne pominje Orionovu maglinu. Moguće je da u njegovo vreme ona nije bila toliko upadljiva kao danas. Ili je njegov teleskop, kako neki predpostavljaju, imao suviše usko vidno polje da bi je on zapazio.

Nije pouzdano utvrđeno ko je od astronoma otkrio ovu maglinu, ali se u istoriji astronomije pominje više imena onih koji su razotkrivali neke njene detalje. Tako je o difuznoj prirodi Orionove magline pisao francuski astronom Peresk (Nicolas-Claude Fabri de Peiresc, 1580-1637) koji ju je pomatrao 26. novembra 1610. kroz svoj refaktor. Zatim sledi jezuitski matematičar i astronom Cizat (Johann Baptist Cysat, 1587-1657) koji je pominje u jednoj svojoj monografiji i koji je dao jedan od prvih opisa Trapezoida. Kasnije maglinu posmatra i crta Hajgens (1656), a Šarl Mesije je posmatra 4. marta 1769. te je uvrštava u svoj katalog.


Mesijeov crtež Orionove magline iz 1771


Ovo je istorijska fotografija. Ona je prvi foto zapis neke magline uopšte. Snimio ju je amrički lekar i astronom amater Henri Draper (Henry Draper, 1837 –1882) 1880. godne pomoću refrakora od 28 centimetra sa ekspoziciom od 51 minuta.

Tri godine kasnije 1883, nastala je ova fotografija.



Njen autor je engleski astronom amater Endrju Komen (Andrew Ainslie Common, 1841 – 1903) Za nju je koristio reflektor od 36 inča sa ekspoziciojom od 60 minuta. Na njoj se vide zvezde i detalji magline koji su inače nedostupni ljudskim okom. Tako je prvi put pokazano da duge ekspozicije otkrivaju na nebu o ono što čovek ne može da vidi golim okom.

http://t.co/PPmzNlixLu

A P O D...

Fotografija četiri „junaka“

Kada četiri Nasina junaka udruže svoje snage, ne može se očekivati da nastane ništa drugo osim – predivne fotografije. Zaista, slika u kojoj možete uživati nastala je udruženim snagama četvorke, koju čine „Habl“ (Hubble Space Telescope), „Čandra“ (Chandra X-ray Observatory), „Spicer“ (Spitzer Space Telescope) i „Galeks“ (Galaxy Evolution Explorer).



Da bi slika koja je pred vama mogla da izgleda ovako atraktivno, svaki od ove svojevrsne „velike četvorke“ bacio je „svoj“ pogled na objekat sa oznakom M101. Reč je o spiralnoj galaksiji u sazvežđu Veliki medved, 101. objektu u katalogu Šarla Mesjea (Charles Messier), čuvenog francuskog astronoma; pomenuti katalog i njegov autor veoma dobro su poznati astronomskim maratoncima, lovcima na M-objekte.

Astronomima – i ne samo njima – veoma dobro je poznato da je svetlost, u širem smislu, mnogo, mnogo više nego što ljudi mogu zapaziti čulom vida. Ono što se ne može videti bez upotrebe instrumenata ili je veoma slabog sjaja, ili zrači najvećim delom u nekom drugom, nevidljivom delu spektra, a moguće je, za isti objekat, i jedno i drugo. Kada se još ovi teleskopi „popnu“ dovoljno visoko da im ne smeta Zemljina atmosfera, usmere svoje moćne senzore ka nekom dalekom objektu, i počnu sa višečasovnim eksponiranjem, a potom naučnici na zemlji „uklope“ fotografije svakog od njih pojedinačno, nastaju kompozitne fotografije, poput ove pred vama.

Npr. „Čandra“ je M101 fotografisao u domenu iks-zraka, a potom je ovaj, inače nevidljivi deo spektra, veštački prikazan purpurnom bojom. S druge strane, „Hablov“ lov u vidljivom delu spektra na slici je prikazan mahom žutom bojom. „Spicer“ je zabeležio M101 u infracrvenom domenu (na slici crvena boja), a „Galeks“ u ulatraljubičastom (na slici plava boja).

Ako ste u prilici, usmerite pogled ka Velikom medvedu (cirkumpolarnom sazvežđu za naše geografske širine). Nećete videti nešto poput ove fotografije, ali znaćete da je M101 uvek tu, na rektascenziji 14h 03m 12,59s i deklinaciji +54º 20’ 56,70“.

http://t.co/CfDwOZiaN7

A P O D...

http://t.co/MUwJhuU8s3

A P O D...

Do koje magnitude vidimo golim okom

Meru sjaja nebeskog objekta koji možemo da vidimo golim okom odredio je Hiparh, strogrčki astronom, geograf i matematičar. Hiparh je živeo u drugom veku pre naše ere i bio je veliki astronomski posmatrač, a neki kažu i najveći astronom antičkog veka. On je sve zvezde podelio po veličini u šest grupa tako što je najsjajnije svrstao u prvu, a one koje se jedva vide u šestu.

Dakle, golim okom vidimo zvezde do šeste veličine (magnitude), a za zvezde i druge objekte manjeg sjaja potreban nam je dvogled ili nešto još jače. To su činjenice koje naizust znaju i astronomski posmatrači početnici. Međutim, to je tako u teoriji. Imam ja prijatelja sa dvocifrenom dioptrijom na očima, a koji je, bez obzira na manu svojih očiju, najveći astronom posmatrač koga lično poznajem. On na nebu vidi i ono za čega drugi koriste teleskop. Drugim rečima, neko vidi više i bolje nego prosečan osmatrač.

U svetlu rečenog interesantna je sledeća tabela. U njoj su popisane galaksije koje je moguće videti golim okom i takvih ima desetak. Prvih šest nije teško uočiti ako se nalazite na pravom mestu, ako je nebo čisto, tamno, i bez svetla koje ometa posmatranje, a galaskije su visoko na nebu. Magnitude tih galaksija su ispod šeste veličine te su u dometu normalnog ljudskog oka. Ali sledećih četiri su već pravi izazov i njih retko ko može da uoči. Neki osmatrački izveštaji o posmatranju ovih galaksija su bili predmet polemika i rasprava. Jako je teško pa i nemoguće utvrditi da li neko zaista vidi golim okom sitnu, bledunjavu pegicu na nebu. Osmatrač kaže: "Da, vidim je, sitna je, jedva se nazire, izgleda kao difuzna tačkica". Ali kako vi to možete proveriti? Pa nikako, ostaje samo da verujete na reč i autoritetu posmatrača.

(Druga je stvar je bila sa sa Plejadama kojih je Mestlin video 11 i nacrtao njihove položaje pa se kasnije to teleskopom i potvrdilo /za Keplera se kaže da ih je video čak 14)./

A sad evo liste galaksija koje je neko uspeo da vidi golim okom. Verovali ili ne:

Galaksija Magnituda Razdaljina Sazvežđe Primedba
Mlečni put -26,74
(≈ magnituda
Sunca) 0 Sagittarius
(centar) Naša galaksija,
većina onog što
golim okom vidimo
na nebu nalazi
se u njoj.

Veliki Magelanov oblak 0,9 160 kly
(50 kpc) Dorado/Mensa Vidljiva jedino sa južen hemisfere. Najsjajniji
magličast objekat na nebu.
Mali Magelanov
oblak (NGC292) 2,7 200 kly
(60 kpc) Tucana Vidljiva sa južne hemisfere

Andromedina
galaksija
(M31, NGC224) 3,4 2,5 kly
(780 kpc) Andromeda U starijim dokumentima vodi se kao Velika Andromedina maglina.

Omega Kentaura
(NGC5139) 3,7 18 kly
(5,5 kpc) Centaurus Ranije se smatralo da je to zvezda, zatim da je
globularno jato. Kada je utvrđeno da u središtu
ima crnu rupu status joj je promenjen u patuljastu
galaksiju (aprila 2010).

Triangulum Galaxy
(M33, NGC598) 5,7 2,9 Mly
(900 kpc) Triangulum Budući da je to difuzni objekat njegovo
posmatranje ometa čak i skromno svetlosno
zagađenje.

Kentaur A
(NGC 5128) 7,8 13,7 ± 0,9 Mly
(4,2 ± 0,3 Mpc) Centaurus Vidljiva goli okom prema izveštaju (Stephen
James O’Meara)

Bodeova galaksija
(M81, NGC3031) 7,89 12 Mly
(3,6 kpc) Ursa Major Prema osmatračkim izveštajima izuzetno
iskusni astronomi ametari mogu da vide ovu
galaksiju pod maksimalno dobrim osmatračkim
uslovima.

Galaksija u Vajaru
Sculptor Galaxy
(NGC 253 8,0 11,4 ± 0,7 Mly
(3,5 ± 0,2 Mpc) Sculptor Raspravo o mogućnosti da se golim okom vidi
ova galaksija vodila se u Sky & Telescope još
60-tih godina prošlog veka.

Messier 83
(NGC 5236) 8,2 14,7 Mly
(4,5 Mpc) Hydra Prema jednom osmatračkom izveštaju.

Kly - hiljadu svetlosnih godina, kpc - hiljadu parseka, Mly - milion svetlosnih godina, Mpc - milion parseka

http://t.co/0aNDZCMU2H

A P O D...

Preminuo konstruktor Gagarinovog "Vastoka" Oleg Ivanovski

Izjutra, 18. septembra 2014. u 92. godini preminuo je Oleg Ivanovski, vodeći konstruktor kosmičkog broda "Vastok" koji je 60-ih godina prošlog veka poneo prve ljude u kosmos. Ivanovski je poslednja legendarna ličnost iz vremena prvih čovekovih koraka u kosmos.



Oleg Ivanovski je rodjen 18. januara 1922. u Moskvi. Učestvovao je u Velikom otadžbinskom ratu, kako u Rusiji nazivaju Drugi svetski rat. Posle rata radio je u Naučno-istraživačkom institutu broj 88 (NII-88) gde su se projektovale rakete. Godine 1953. Ivanovski je završio Moskovski institut energetike, a od 1957. radi kao vodeći konstruktor kosmičkih aparata u OKB-1 Karaljova, uključujući i kosmički brod "Vastok".
Za vreme priprema lansiranja Jurija Gagarina, 12. aprila 1961. Ivanovski je predvodio tim inženjera koji su pratili prvog kosmonauta do vrha rakete-nosača. Ivanovski je bio poslednji čovek koji je za Gagarinom zatvorio poklopac.



Na predlog Karaljova, Ivanovski je decembra 1965. imenovan za zamenika Glavnog konsktruktora Konstruktorskog biroa Lavočkina Georgija Babakina, u kome su se projektovale medjuplanetarne i mesečeve automatske stanice. Od 1976. Ivanovski rukovodi razvojem mesečevih aparata. Učestvovao je u razvoju "Lunohoda", aparata "Luna" koji su dostavili uzorke mesečevog tla na Zemlju, kao i opservatorija "Astron" i "Prognoz". Penzionisao se 1983. ali je sledećih dvadeset godina ostao u "Lavočkinu", radeći u muzeju ovog konstruktorskog biroa.

Autor je sedam knjiga, uključujući i epsku knjigu "Vpervie" o lansiranju prvog sputnjika, koju je kao visoko rangirani konstruktor sovjetske kosmičke tehnike potpisao pseudonimom "Aleksej Ivanov". Evo citata iz poslednje knjige Ivanovskog "Raketi i kosmos v SSSR" ("Rakete i kosmos u SSSR-u", "Malodaja Gvardija", Moskva 2005):

"... Već me stižu devedesete, ali imam osećaj da sam ovakva bio i kada sam imao, 25, 50 ili 75 godina. I hoću reći da sam uvek bio optimista, i da će to i ostati. Uvek sam se prema životu odnosio ovakvim kakav je i bio. To je moja filozofija - radovati se onome što jeste, koliko je to god moguće".