Vesti iz sveta astronomije...

  Sajt ESO - srpska verzija

Sajt Evropske južne opservatoprije (European Southern Observatory) je dobio svoju srpsku verziju. Doduše u pitanju je mala, mini, ali svakako dragocena verzija za ljubitelje astronomije iz ovih, naših krajeva. U proseku svake nedelje objavljuje se jedno saopštenje za javnost, a to su uglavnom vesti sa velikih pservatorija VLT, ALMA i La Silla. (O ESO pogledajte ovaj članak)

Srpsku verziju ESO sajta potražite na ovoj adresi: http://www.eso.org/public/serbia/.

Za ovu verziju ESO sajta zahvalni smo Ivani Horvat.

Ko je Ivana Horvat?



Petrovaradin
Serbia
Tel.: +381 64 287 27 36
E-mail: eson-serbia@eso.org

Ivana je diplomirala 2008. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, smer astronomija sa astrofizikom. Od tada se aktivno bavi popularizacijom nauke. Učestvovala je na nacionalnom FameLab takmičenju 2008. godine, a u finalu je zauzela treće mesto. Bila je član Beautiful Science Network radne grupe koja je napisala Međunarodnu deklaraciju o naučnoj komunikaciji (Istanbul 2008. godine). Tokom leta 2009. godine Ivana je provela nekoliko meseci na Južnoj evropskoj opservatoriji (ESO) u Garhingu pored Minhena, gde je bila praktikant u oblasti popularizacije nauke. Tokom 2011. i 2012. radila je kao jedan od voditelja i saradnika na scenariju naučne emisije „Naučni kafe“ koju su zajednički realizovali Britanski savet u Srbiji i Radio-televizija Srbije. Emisija je bila propraćena naučnim blogom na sajtu Britanskog saveta. Snimila je nekoliko dokumentarnih filmova za Astronomsku opservatoriju u Beogradu. Trenutno radi kao profesor fizike u srednjoj školi, honorarno kao naučni novinar i trener iz oblasti naučne komunikacije. Ivana je član Astronomskog društva “Novi Sad” od 2008. godine.

  Svečani početak radova na E-ELT teleskopu

Danas se odigrala ceremonija koja obeležava početak radova na Evropskom izuzetno velikom teleskopu (E-ELT) Južne evropske opservatorije. Raznet je deo vrha Cerro Armazones, visok oko 3000 metara, što je prvi korak ka izravnanju platoa na kojem će biti izgrađen najveći optički/infracrveni teleskop na svetu.



Svečanom početku radova, održanom na Paranal Opservatoriji, 20 km od mesta eksplozije, prisustvovali su istaknuti gosti iz Čilea i zemalja članica ESO-a, predstavnici lokalne zajednice, naučnici koji rukovode celim projektom kao i zaposleni u ESO-u. Ceo događaj je prenošen i online i snimak je dostupan za javnost.

Naredbu za početak izravnjanja dala je Ximena Rincón, Generalni sekretar Saveta predsedništva Republike Čile.

Početak radova obeležila je eksplozija kojom je Čileanska kompanija ICAFAL Ingeniería y Construcción S.A. raznela vrh Cerro Armazones i time “raznela” oko 5000 tona stena. Ovo je samo jedan deo komplikovanog procesa poravnanja koji će uobličiti vrh planine tako da će ista moći da udomi 39-metarski teleskop i njegovu ogromnu kupolu. Ukupno će biti potrebno prerasporediti 250 000 tona stena da bi se napravila platforma dimenzija oko 150 x 300 metara, na kojoj će se nalaziti novi teleskop.

Građevinski radovi na platou Cero Amazones počeli su u martu 2014. godine i očekuje se da će trajati 16 meseci. Oni uključuju postavljanje i održavanje puta, izgradnju platforme na vrhu, kao i postavljanje temelja [1].

Prve opservacije E-ELT-jem planirane su za 2024. godinu, kada će početi da se bavi najvećim izazovima s kojima se astronomija suočava danas. Džinovski teleskop će nam omogućiti da istražujemo za sada nepoznata prostranstva univerzuma - on će biti "najveće svetsko oko upereno ka nebu".

Beleške

[1] Sve zgrade koje će biti podignute na budućem gradilištu su opisane u E-ELT predlogu za izgradnju, dokumentu od 264 strane, koji sadrži sve detalje različitih aspekata projekta, zajedno sa izvršnim planovima. U junu 2011, Savet ESO je prihvatio revidirani osnovni dizajn, a u decembru 2012 je prihvaćen u potpunosti prihvaćen E-ELT program (vidi takođe ann13019, ann13033 i ann13042).

Više informacija

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

  Započela gradnja E-ELT



Grmljavinom do zvijezda na 3060 m iznad razine mora. Možda bi to zapravo bio najbolji naslov događanja od 19. juna na vrhu Cerro Armazones u Čileu. Detonacijom poprilične količine eksploziva oslobođeno je prvih 5000 kubnih metara materijala za plato na kojemu će se smjestiti najveći svjetski teleskop E-ELT (European Extremely Large Telescope). Ovaj gigantski stroj pripadnik je nove generacije iznimno velikih teleskopa. Sa promjerom višesegmentnog zrcala od 39.3 m nadmašiti će svoje takmace; Giant Magellan Telescope (GMT) te Thirty Meter Telescope (TMT). Svi će oni svjetlo zvijezda ugledati sredinom sljedećeg desetljeća.

E-ELT gradi European Southern Observatory (ESO) u pustinji Atacama na sjeveru Čilea. Tijekom proteklih godina dizajn E-ELT doživio je mnogobrojne promjene, uključujući i smanjivanje promjera zrcala sa 42m na 39.3m, iz ekonomskih razloga. ESO je 2010. odabrala Cerro Armazones za lokaciju E-ELT zbog astronomskih i logističkih razloga. Pozicija E-ELT samo je dvadesetak kilometara udaljena od Paranal Observatory na kojemu su smješteni čuveni „Divovi s Paranala“ (VLT), a i samo upravljanje E-ELT biti će vršeno sa Paranala.

Cerro Armazones sada postaje veliko gradilište, sam vrh mora se „odrezati“ dvadesetak metara kako bi se napravio ravan plato za smještaj stometarske kupole . Planirano je da se taj posao napravi za godinu i pol pri čemu će se iskopati 220.000 kubnih metara materijala. Sam teleskop započeti će s eksperimentalnim radom 2024. godine a cijeli projekt cijeni se na milijardu i pol USD s realnim povećanjem troškovnika za dvjestotinjak milijuna USD.

Novi gigant omogućiti će šesnaest puta oštrije slike nego one koje može danas napraviti HST te sakupiti trinaest puta više svjetlosti nego najveći teleskopi današnjice. Dodamo li tome adaptivnu optiku i sva druga optoelektronička „čudesa“ jasno je kako će E-ELT označiti početak nove teleskopske revolucije.

  http://t.co/TDdr31srxa

A P O D...

  Zašto na drugoj strani Meseca nema 'mora'?

Od kako je sovjetska sonda „Луна 3“ 1959. godine snimila tamnu stranu Meseca, jedna od najvećih enigmi predstavlja pitanje zbog čega ta hemisfera nema karakteristične tamne mrlje na površini, poznate nam kao mora? Posle mnogo godina istraživanja, možemo da čujemo odgovor: lunarna kora je mnogo deblja na suprotnoj strani, a pošto su mora na bližoj strani nastajala kao produkt bazaltne lave koja je ispunjavala udarne kratere, lava nikada nije uspela da stigne do površine druge polulopte. To je u redu, ali odgovor nije kompletan, jer ne objašnjava zbog čega je kora deblja na drugoj strani.


Razlika između vidljive i “one druge” strane Meseca ogleda se u nedortatku “mora”. Dok je otprilike 31,2% površine bliže strane pokriveno morima, na daljoj strani ih ima svega 1%. (http://ottawa-rasc.ca/).

Do danas su predlagane brojne teorije koje bi objasnile ovu dihotomiju, od kojih su neke prilično egzotične. Naprimer, sugerisano je da je Mesec nekada imao malog pratioca, čija je gravitacija uticala na debljinu kore. Takođe je pominajno i da su ogromni udarni krateri koji su formirali Mare Procellarum[1] i Aitkenov basen na Južnom polu možda uticali na tu razliku. Ili da je neki mehanizam, koji tek treba da razlasnimo, uticao na to da je tamna strana primala manje vidljive udarce.

Međutim, nedavno se pojavila teorija da bi Zemlja mogla da predstavlja objašnjenje misterije vezane za debljinu lunarne kore. Kao što smo videli u brojnim naučnim radovima, Mesec je verovatno nastao pre oko 4,5 milijardi godina kao rezultat sudara jednog ogromnog tela veličine Marsa, nazvanog Theia, sa protozemljom. Činjenica je da se primitivni Meseca okretao na mnogo manjoj udaljenosti od naše planete nego danas, tako da je možda temperatura naše planete igrala glavnu ulogu u njegovom formiranju. Baš pred udar koji je doveo do rađanja Meseca, površina Zemlje je dosezala temperaturu od 8.000 K, koja se nakon hiljadu godina smanjila na 2.500 K. Ako je Mesec nastao vrlo blizu Zemlje, znači da je plimska veza između dva tela uspostavljena jako davno. Ako je tako, znači da je ista hemisfera odavno okrenuta ka nama (znamo da se Mesečeva osa promenila vrlo malo od tada).


Debljina lunartne kore prema podacima Nasine sonde GRAIL. Na vidljivoj strani kora je debela 20-40 km, dok je na drugoj strani debela 3’-70 km (NASA).


Jedan od važećih modela unutrašnjosti Meseca (http://ase.tufts.edu/).

Proces formiranja Meseca tekao je vrlo brzo, od jedne do sto godina. Termički gradijent izazvan zračenjem koje je emitovala Zemlja uticao je na akrecione procese i nešto kasnije na formiranje kore i protoatmosfere Meseca. Dakle, ona dalja strana, bezbedna od zemaljske toplote, bila je u stanju da razvije deblju koru od one na vidljivoj strani (veruje se da je oko 80% lunarne kore formirano u periodu od hiljadu do deset hičljada godina nakon Velikog udara dok je Zemlja još uvek obilato zračila).

Prisustvo Zemlje je takođe uticalo i na nešto drugačiji hemijski sastav tamne strane, budući da su se neke supstance pre kondenzovale na toj hemisferi. Zato na tamnoj strani verovatno postoji veća koncentracija kalcijum-oksida i dialuminijum-trioksida, između ostalih jedinjenja i minerala. Međutim, niko nikada nije direktno ispitao površinu dalje strane. Nema sumnje da će jedan od prioriteta planetnih naučnika biti sonda za prikupljanje uzoraka sa te misteriozne hemisfere. Ako želimo da utvrdimo da li je ova hipoteza istinita ili ne, jednog dana ćemo morati da se spustimo i na tu drugu stranu Meseca.

Referenca:

Arpita Roy, Jason T. Wright, Steinn Sigurdsson, Earthshine on a Young Moon: Explaining the Lunar Farside Highlands , ArXiv, 8 junio 2014. Arpita Roy, Jason T. Wright, Steinn Sigurdsson, Earthshine on a Young Moon: Lunar Farside Explaining the Highlands , ArXiv, June 8, 2014.



[1] Okean, najveći na Mesecu, prečnika oko 3.000 km, koji pokriva preko 4.000.000 km2.

  http://t.co/Y6cJmWeLkz

A P O D...

  http://t.co/ffFnYsmouH

A P O D...

  Korišćenje sovjetskih „Луногода“ za kretanje
kosmonauta po Mesecu

Svi se sećamo misija sovjetskih rovera „Луноход“, robotskih vozila iz sedamdesetih koja su u dva navrata jezdila površinom. Ipak, ono što većini nije poznato to je da su ove bespilotne sonde prvobitno bile konstruisane za prevoz kosmonauta po površini Meseca, slično LRV roverima u misijama „Apollo“.


Kosmonaut koristi “Lunohod” kao transportno vozilo (Novosti Kosmonavtiki).

Embrion programa “Lunohoda”, u početku poznatog kao E-8 (na ruskom se izgovara kao „Je-8“), rođen je u konstruktorskim biroima OKБ-1Sergeja Koroljeva kao projekat koji treba da omogući prenošenje kosmonauta po površini Meseca u budućim lunarnim misijama koje su tada planirane. Kao i ostali elementi vezani za misije sa ljudskom posadom koji su izlazili iz biroa OKБ-1, program E-8 je uključivao visok stepen automatizacije koji je omogućavao sprovođenje misija bez velike potrebe ljudske intervencije.

Ali negde 1965. godine, svi planovi ОКБ-1 vezani za automatske sonde bili su prebačeni u Lavočkinov konstruktorski biro, tada pod rukovodstvom bivšeg Koroljevljevog zamenika Georgija Babakina.ОКБ-1 jednostavno nije bio u stanju da se nosi sa toliko posla[1]. 30. februara 1965. godine sovjetsko rukovodstvo je odobrilo razvoj projekta E-8, a već početkom 1966. pojavile su se prve skice rovera, sa dva osnovna cilja u vidu. Pod jedan, „Lunohodi“ su trebali da posluže za podrobno istraživanje zone sletanja pre dolaska kosmonauta. Pod dva, trebali su da služe i kao transportna sredstva da bi se kosmonauti manje umarali. Prema planovima lunarnog programa Н1-Л3Koroljevljevih inženjera iz ОКБ-1, lunarni modul ЛК (skraćenica od ruskogЛунный корабль, tj. lunarni brod) (11F94) spustio bi svog jedinog putnika na površinu samo nekoliko minuta nakon što bi odbacio svoj sletni stepen,„Блок Д“, dok bi ga drugi partner čekao u lunarnoj orbiti u “Союзу ЛОК”. Jedini član posade koji bi sleteo obukao bi skafander tipa “Кречет“ i izašao napolje da proučava oblast u blizini mesta sletanja.



Sovjetska lunarna ekspedicikona kosmička letilica Л3sastojala se od komandnog broda ЛОК (“Союз 7K-Л3”) (jedna od verzija “Союза”) i lendera ЛК. Л3 je trebalo da nosi 2 putnika i da bude lansiran superteškom raketom „N-1“. Četvrti stepen,„Блок Г“, trebalo je da čitav kompleks Л3(ЛОК+ЛК) pogura ka Mesecu. Kočioni mоtori petog stepena,„Блока Д“, spustili bi ЛК sa orbite oko Meseca na visinu od 4 km i usporili ga na oko 100 m/s. Odatle bi ЛК upalio svoje motore („Блок Е“) i meko sleteo na Mesec. „Блок Е“ bi takođe poslužio kao uzletni stepen za povratak ЛК u Mesečevu orbitu.


Model Koroljevljevoj lunarnog modula ЛK u muzeju kosmonautike u Moskvi (Eureka).


Lunarni modul ЛКsovjetskog lunarnog programa Н1-Л3. Modul je podeljen u dve celine: lunarni sletni uređaj (ЛПУ) ilunarni uzletni aparat (ЛВА)


Lunarni polutvrdi skafander „Кречет” je bio težak preko 90 kg. Omogućavao je operativni rad od ukupno 48 sati.

Pošto se plan učinio suviše rizičnim, predloženo je da se raketom “N-1” najpre lansira jedan ЛК bez posade koji bi poslužio kao rezervna letilica u slučaju da ЛК sa kosmonautom pretrpi nekakve probleme. Da bi prešao u drugi lunarni modul, kosmonaut je trebalo da koristi „Lunohod“ koji bi prethodno bio poslat u tu oblast da proučava njene karakterisitke. Pored toga, „Lunohod“ je trebalo da postavi nekoliko radiofarova za navođenje prvog ЛК prilikom sletanja u proverenu zonu (drugi ЛК bi koristio ili iste radiofarove ili one sa prvog broda).


Lunarni lender je takođe trebalo da ponese i nekoliko drugih sondi i automatskih vozila (Novosti Kosmonavtiki).


Model „Lunohoda“ u Muzeju kosmonautike u Moskvi (Eureka).

Konfiguracija serije E-8 iz 1966. godine imala je težinu od 1.600 kg na lunarnoj površini, od čega je oko 700 kg otpadalo na vozilo sa točkovima (prema konačnom dizajnu, finalna težina je iznosila oko 1.900 kg, od čega je “Lunohod 1” težio 756 kg a “Lunohod 2” 836 kg). Bili su lansirani raketama “Протон-K“ Čelomejevljevog biroa ОКБ-52, koje su kao dodatni stepen koristile Koroljevljev „Блок Д“, razvijen zamisije „Зонд/ 7K-Л1“[2]i „Н1-Л3“. Prema planu, radni vek prvih kopija trebalo je da iznosi do tri meseca[3], a ograničenje ja nametalo neprestano funkcionisanje sistema za regulaciju temperatrure u hermetičkom kontejneru („Lunohodov“ „kazan“). Da bi ublažili efekte niskih temperatura tokom lunarnih noći, „Lunohodi“ su koristili male radioizotopske grejače (termogeneratore) zasnovane na raspadu polonijuma-210.

„Lunohod“ je imao zadatak da snimi mesto sletanja prvog ЛК i proveri njegovo stanje nakon ateriranja. Tek tada je moglo biti dato zeleno svetlo za lansiranje misije da ljudskom posadom. Kasnije je trebalo da posredstvom kamera sa „Lunohoda“ na Zemlju budu slate televizijske slike sletanja lunarnog modula sa posadom. Direktan prenos sletanja na Mesec rađen sa Mesečeve površine! To je trebalo videti. Tokom trajanja misije, kosmonaut bi mogao da se popne na „Lunohod“ radi istraživanja okoline ili da se odveze do rezervnog ЛК. Tačno je da kosmonaut ne bi morao da brine da će mu vetar pokvariti frizuru, ne samo zbog toga što tamo nema vazduha, već i zato što bi „Lunohod“ mogao da razvije brzinu od samo 1,5 km/h. Tačno je da to nije neka impresivna brojka, ali ne zaboravimo da je glavna svrha rovera ipak bila da posluži kao sistem za eventualne hitne slučajeve.


Slika „Lunohoda“ iz 1966. godine. Tadašnja verzija je imala samo četiri točka (Novosti Kosmonavtiki).


„Lunohod“ je trebalo da bude iskorišćen za postavljanje radiofarove za navođenje prvog ЛК ka površini (na slici su obeleženi brojem 1) kao i za snimanje modula sa ljudskom posadom. Crteži iz NPO Lavočkina iz 1966. godine.

Za slučaj da treba da ponese kosmonauta, „Lunohod“ je pozadi imao platformu na koju bi se ovaj popeo. Tamo bi se nalazila i kontrolna tabla preko koje bi mogao da upravlja vozilom, mada bi upravljanje moglo da se obavlja i sa Zemlje u slučaju da se kosmonaut izgubi ili povredi. Putnik bi mogao da koristi i komunikacioni sistem na roveru za razgovor sa kontrolnim centrom misije.


Ako bi se ukazala potreba, kosmonaut bi mogao da pređe u rezervni brod (Novosti Kosmonavtike).

Ali to nije jedina uloga koju su “Lunohodi” trebali da igraju u lunarnom programu N1-L3 sletanja na Mesec. Postojao je predlog da je u kasnijim misijama pošalje lunarno stanište formirano od “Lunohodovog” sletnog stepena i modula pod pritiskom težine 800 kg smeštenog na prostoru rezervisanom za rover. Na taj način bi se povećao kratki radni vek ЛК (šest časova rada na površini u prvim misijama) i produžilo trajanje lunarnih misija. Kao i ostale sonde serije E-8 i E-8-5 (prikupljanje uzoraka), i ovaj modul bi bio lansiran raketom „Протон-К/Блок-Д“.


Lunarno stanište bi koristilo modul pod pritiskom postavljen na sletni modul E-8 (Novosti Kosmonavtiki).

Takođe je postojao plan o izgradnji Mesečevog rovera pod pritiskom, koji bi mogao da nosi kosmonaute unutra i koji bi služio za istraživanje površine pomoću seta alata i robotske ruke. Rover je takođe trebalo da poseduje sve sisteme potrebne za povećavanje trajanja lunarne misije (u principu, samo dva sata tokom prvih misija).


Lunarno istraživačko vozilo pod pritiskom bazirano na tehnologiji „Lunohoda“ (Novosti Kosmonavtiki).

Na kraju su proizvedena četiri “Lunohoda” a lansirana tri. Prvo vozilo, 8Е№201, lansirano 19. februara 1969, eksplodiralo je zajedno sa raketom samo nekoliko sekundi po lansiranju. Drugo vozilo, 8Е№203, postalo je “Луноход 1” (“Луна 17”) i stiglo je na Mesec u novembru 1970. godine. Bio je to prvi samohodni daljinski kontrolisani robot ikad poslat na neki drugi svet. „Луноход 2“ (8Е№204) spustio se na površinu u januaru 1973. godine. Četvrti rover (8Е№205) trebalo je da se spusti na površinu Meseca 1977. tokom misije „Луна 25“, ali Sovjeti nisu više imali raketa a ni sredstava za novu misiju te su odlučili da preostali rover ostane u Lavočkinovom muzeju u Moskvi. Ipak, nijedan od tih „Lunohoda“ nikada nije iskorišćen za prevoz kosmonauta tamo-amo po Mesečevoj površini. Otkazivanje programa N1-L3 za sletanje na Mesec a potom i LEK (ЛЭК, Лунный Экспедиционный Корабль, “Lunarni Ekspedicioni Brod”) za sistem “Энергия-Буран” stavili su tačku na san o korišćenju ovog robusnog robota kao transportnog vozila.


Jedan od vizionarskih vidova upotrebe „Lunohoda“ (Novosti Kosmonavtiki).

[1] Koroljev je tada bio pretovaren poslovima oko teških interkontinentalnih balističkih projektila i projekata za planetne super-rakete i sletanje na Mesec.

[2]Program cirkumlunarnih bespilotnih automatskih letova od 1967. do 1970. Od 5 letilica samo jedna je bila uspešna („Зонд 7“).

[3][3]O sovjetskim roverima sam pre 4-5 godine napisao odličan feljton. Tada sam napisao: „ ... Ko bi mogao da pretpostavi da će ova vozila, koje podsećaju na kazane za pečnje rakije sa točkovima od dečijih kolica, biti tako uspešna! ‘Lunohod-1’ je za 301 dana prevalio 10,5 km i poslao više od 25.000 TV slika i 211 panorama visoke rezolucije. ‘Lunohod-2’ je za 125 dana prešao 37 km i poslao 89.000 TV slika i 86 panorama … Američki Marsovi roveri ‘Spiri’ i ‘Opportunity’, koji su početkom godine [2009] slavili petogodišnjicu funkcionisanja, prevalili su zajedno 26,5 km (‘Spiri’ - 7.729,97 m; ‘Opportunity’ - 18.622,44 m) i poslali preko 125.000 slika.”

  http://t.co/HZyNuNh0BT

A P O D...

  Džinovska eksplozija u oblaku prašine

ALMA istražuje područja oko tamnih gama bljeskova

Uz pomoć opservacija teleskopa ALMA (the Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) po prvi put su direktno mapirani molekularni gas i prašina u galaksiji u kojoj se desio bljesak gama zraka (gama bljesak) – najveća poznata eksplozija u svemiru. Ono što je iznendailo naučnike je da su uočili manje gasa od očekvanog, a mnogo više prašine, što pojedine bljeskove gama zraka čini “tamnim bljeskovima”. Ovaj naučni rad izlazi u časopisu Nature 12. juna 2014. godine i biće to prvi naučni rezultat koji je ALMA postigla u slučaju gama bljeskova. Osim toga, pokazaće nam i koliko ALMA može da nam pomogne da što bolje razumemo ove objekte.

Bljeskovi gama zraka su veoma intezivne eksplozije u dalekim galaksijama, u kojima se oslobađaju velike količine energijeu – oni su najsjajnij fenomeni u svemiru. Eksplozije koje traju nešto više od nekoliko sekundi poznate su kao dugotrajni bljeskovi gama zraka [1] i povezani su sa eksplozijama supernova – moćnim detonacijama na kraju životnog veka masivnih zvezda.

Za svega nekoliko sekundi, tipična eksplozija oslobodi energiju koju će naše Sunce izračiti tokom čitavog svog života od deset milijardi godina. Eksploziju često prati postepeni pad sjaja, za koji se smatra da nastaje pri sudaru izbačenog materijala i gasa koji ga okružuje.

Međutim, neki bljeskovi gama zraka ne pokazuju postepeni pad sjaja – njih nazivamo tamni bljeskovi. Jedno od mogućih objašnjenja je oblak prašine koji apsorbuje zračenje.

Prethodnih godina naučnici su pokušavali da shvate što bolje kako dolazi do javljanja gama bljeskova, tako što su proučavali galaksije u kojima se javljaju ovi fenomeni. Astronomi su očekivali da se masivne zvezde, preci gama bljeskova, nalaze u regionima u koji se aktivno rađaju mlade zvezde, a koji bi bili okruženi velikom količinom molekularnog gasa – koji inače predstavlja materijal za formiranje zvezda. Međutim, nije postojao dokaz koji bi podržao ovu teoriju, pretvarajući je na taj način u dugogodišnju misteriju.

Po prvi put, tim japanskih astronoma koji je predvodio Bunjo Hacukade, sa Nacionalne opservatorije u Japanu, koristio je teleskop ALMA da detektuje radio zračenje iz molekularnog gasa u dve galaksije u kojima su se desili dugotrajni gama bljeskova – GRB 020819B i GRB 051022 – koji se nalaze na oko 4,3 milijarde i 6,9 milijarde svetlosnih godina, respektivno. Iako takva radio emisija nikada ranije nije bila detektovana u galaksiji domaćinu, ALMA je ovo učinila mogućim zahvaljujući neverovatnoj osetljivosti svojih instrumenata [2].

Profesor sa Univerziteta u Tokiju, Kotaro Kohno , koji je ujedno i član tima, kaže: “Već deset godina tragamo za molekularnim gasom u galaksijama koje su domovi gama bljeskova, koristeći razne teleskope širom sveta. Kao rezulatat našeg napornog rada, konačno smo postigli značajan uspeh koristeći moćnu ALMA-u i veoma smo srećni zbog toga.”

Još jedan neverovatan rezultat koji je omogućila visoka rezolucija ALMA-e je otkriće distribucije molekularnog gasa i prašine u galaksiji domaćinu. Opservacije GRB 020819B su otkrile područja bogata prašinom na obodima galaksije, dok je molekularni gas pronađen samo oko centra galaksije. Ovo je prvi put da je takva distribucija otkrivena u galaksijama u kojima se javljaju bljeskovi gama zraka [3].

“Nismo očekivali da će se gama bljeskovi javiti u ovako prašnjavim sredinama, sa malim udelom molekularnog gasa. Ovo ukazuje na to da se bljeskovi javljaju u sredinama sasvim drugačijim od zvezdanih porodilišta”, dodao je Hacukade. Ovo nam govori da masivne zvezde, koje umiru uz pojavu gama bljeskova, pre nego što eksplodiraju menjaju okolinu u zvezdanom porodilištu iz kog su ponikle.

Tim naučnika veruje da je moguće objašnjenje za veliki udeo prašine u odnosu na molekularni gas, u okolini bljeskova, to što različito reaguju na ultraljubičasto zračenje. S obzirom da se veze među atomima, koji čine molekul, lako raskidaju pod uticajem ultraljubičaste svetlosti, molekularni gas ne može da preživi u sredini u kojoj je izložen jakoj ultraljubičastoj radijaciji koju proizvode vrele, masivne zvezde u zvezdanim porodilištima, uključujući i one koje će potencijalno eksplodirati kao gama bljeskovi. Iako je slična distribucija viđena i u GRB 051022, ona mora da bude dodatno potvrđena zbog slabe rezolucije (s obzirom na to da je GRB 051022 locirana dalje od GRB 020819B). U svakom slučaju, ove opservacije teleskopa ALMA podržavaju hipotezu koja govori da je zapravo prašina taj faktor koji apsorbuje radijaciju bljeska, i stvara takozvani tamni bljesak.

“Dobijeni rezultati su premašili naša očekivanja. Neophodno je sprovesti dodatna posmatranja u drugim galaksijama koje su udomile gama bljeskove, kako bismo videli da li je ovo generalno pravilo. Radujemo se budućim istraživanjima sa naprednim mogućnostima koje pruža ALMA”, rekao je Hacukade.

Beleške

[1] Dugotrajni bljeskovi gama zraka, eksplozije koje traju duže od dve sekunde, čine oko 70% ukupnih bljeskova. Napredak u posmatračkoj astronomiji koji se desio tokom prethodnih decenija, doveo je do toga da razlikujemo novu klasu gama bljeskova, koji traju manje od dve sekunde – takozvani kratkotrajni gama bljeskovi, koji su najverovatnije povezani sa neutronskim zvezdama, a ne sa pojavom supernovih ili hipernovih.

[2]Osetljivost teleskopa ALMA pri ovim opservacijama bila je skoro pet puta veća nego kod sličnih teleskopa. S ranim posmatranjima ALMA-e počelo se još 2011. godine , sa delimično završenim nizom anatena (eso1137). Opservacije su tada izvršene uz pomoć samo 24-27 antena, koje su mogle da se postave na maksimalnu udaljenost od 125 metara. Kompletiranje niza od 66 antena (eso1342) nam mnogo više obećava ukazuje za koje sve poduhvate će ALMA biti spremna u bliskoj budućnosti, s obzirom da će antene moći da postignu razne konfiguracije, sa maksimalnom međusobnom udaljenošću od 150 metara do čak 16 kilometara.

[3] Udeo mase prašine u molekularnom gasu je oko 1% u međuzvezdanom medijumu Mlečnog puta i obližnjim galaksijama u kojima se rađaju zvezde, ali je taj udeo deset i više puta veći u području oko GRB 020819B.

Više informacija

Teleskop ALMA je partnerski poduhvat Evrope, Severne Amerike i istočne Azije, u saradnji sa Republikom Čile. ALMA-u finansira ESO u Evropi, Američka nacionalna naučna fondacija (National Science Foundation, NSF) u Severnoj Americi, u saradnji sa Nacionalnim istraživačkim odborom Kanade (National Research Council of Canada, NRC) i Nacionalni naučni odbor Tajvana (National Science Council of Taiwan NSC) i Nacionalni institut za prirodne nauke (National Institutes od Natural Sciences, NINS) u istočnoj Aziji u saradnji sa Kineskom akademijom (Academia Sinica) na Tajvanu. Izgradnju i rad teleskopa ALMA omogućio je ESO u Evropi, Nacionalna radio-astronomska opservatorija (National Radio Astronomi Observatory, NRAO) u Severnoj Americi, kojom upravljaju Ujedinjeni univerziteti (Associated Universities, Inc. AUI) i Nacionalna astronomska opservatorija Japana (National Astronomical Observatory of Japan, NAOJ). Ujedinjena opservatorija ALMA (Joint ALMA Observatory, JAO), pruža jedinstveno vođstvo i rukovođenje izgradnjom, puštanjem u rad i funkcionisanjem ALMA-e.

Naučni rad je objavljen u časopisu Nature (12. jun 2014. godine), pod imenom “Two gamma-ray bursts from dusty regions with little molecular gas”, B. Hatsukade i saradnici.

Tim čine: B. Hatsukade (NOAJ, Tokyo, Japan), K. Ohta (Department of Astronomy, Kyoto University, Kyoto, Japan), A. Endo (Kavli Institute of NanoScience, TU Delft, The Netherlands), K. Nakanishi (NAOJ; JAO, Santiago, Chile; The Graduate University for Advanced Studies (Sokendai), Tokyo, Japan), Y. Tamura (Institute of Astronomy [IoA], University of Tokyo, Japan ), T. Hashimoto (NAOJ) i K. Kohno (IoA; Research Centre for the Early Universe, University of Tokyo, Japan).

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

  http://t.co/KVk33hzxp0

A P O D...

  http://t.co/q4dTljGfSC

A P O D...

  Čudnovata kometa Katalina

Nakon završetka fudbalske utakmice Belgija-SAD (Brazil 2014), oko 1 čas iza pola noći 2. juna 2014; na istočnom nebu potražim kometu C/2013 UQ4 (Catalina). Po efemeridama trebala se nalaziti veoma blizu sjajne zvijezde Alferac -Alfa Andromede. Tokom dana tražeći podatke o kometi, shvatio da se radi o rijetkoj nebeskoj lutalici. Zato sam odlučio da je i potražim. Posljednja veličina sjaja koju sam našao na internetu bila je od 26. maja 2014. kada je kometa bila 11,5 magnitude. Očekivajući slab i difuzan objekt, pozajmio sam od TAU teleskop C8 (203/2030mm), koji je dosta moćniji od mojeg 28 godina starog 14-cm reflektora.

Alferac se već dobro podigla na istočnom nebu. Centriram je u teleskopu, uključim praćenje i potražim kometu u polju pri 51x + ALP (Anti Light Pollution) filterom. I odmah je ugledam, i to dosta lako što me iznenadilo. Kometa se nalazila 13 lučnih minuta SE od Alferaca. Pri 101x + ALP izgledala je kao maglica velika oko 3 lučna minuta, malo ovalna ENE-WSW, prilično difuzna, jednolika (DC=3) sjaja oko 8,7 magnitude. Dvije slabe zvijezdice 12-e magnitude unutar kome. Obzirom na ovako relativno veliki sjaj, mislim da će u trenutku najbližeg prolaza pored Zemlje 10. jula dosegnuti 7,7 magnitudu te će biti vidljiva u manjim teleskopima. Kometa se kreće prilično brzo u pravcu sjevero-zapada.


Efemeride





Od planetoida do komete

U trenutku otkrića, zbog zvijezdastog izgleda, indetifikovana je kao mala planeta-asteroid sa retrogradonom putanjom i periodom od preko 400 godina. Otkriven je sa opservatorije blizu grada Tusona (Tucson), Arizona, SAD; programom Katalina nebeski pregled (Sky Survey Catalina) sa 68-cm Schmidt teleskopom 23. oktobra. 2013. prilikom rutinske potrage za objektima blizu Zemlje. Tada je bio objekt sjaja 18,4 magnitude u sazviježđu Eridan. Neobičan planetoid, prvobitno klasifikovani kao član Amor grupe (Amor, po istoimenom planetoidu, tijela koja dosežu orbitu Zemlje ali je ne prelaze).

U noći 7. maja 2014. A. Novičonok i T. Pristavski iz Rusije na snimku preko interneta sa 50-cm iTeleskopom (iTelescope) sa Siding Spring Opservatorije u Australiji, uočili su komu oko planeroida i zaključili da se radi o kometi. Prolaz kroz perihel na 1.08 AJ je u noći 5. jula. 2014, a najbliži prolaz pored Zemlje je 10. jula 2014. godine na 0,31 AJ ili oko 47 miliona kilometara.

C/2013 UQ4 pripada posebnoj kategoriji planetoida pod nazivom Damokloidi (nazvani po planetoidu 5335 Damocles) koji imaju orbitu poput Halejeve komete, sa dužim periodima, prilično strmog nagiba i veoma ekscentrične orbite (izduženog oblika). Neki, poput same komete Halej, čak putuju unatrag - retrogradno. Za Damokloide se smatra da se radi o kometama koje su izgubilei isparive tvari tokom svojih prethodnih putovanja oko Sunca. Kod njih više na nastaje koma i rep, pa izgledaju poput planetoida (asteroida). Ipak neki od njih se povremeno ’’vrate u život’’. To se dogodilo u najmanje četiri slučaja, a takođe se dešava sa C/2013 UQ4. Proučavanja svijetlosti ovog planetoida/komete su pokazala da je UQ4 vrlo tamno, ali prilično veliko tijelo, oko 15-km u promjeru.

  Gravitacioni talasi ostaju misterija?

O velikom otkriću gravitacionih talasa pisali smo pre mesec i po dana na istom ovom mestu. Međutim, od tada ne prestaju debate o potvrdi onoga što su astronomi otkrili. Poslednjih dana, napokon su objavljeni i naučni radovi koji analiziraju pomenuta merenja i dodaju još dramatike u vezi sa pričom o gravitaciji.


Snimak polarizacije Mlecnog puta koji je uradio teleskop PLANCK

Da se podsetimo - naučnici sa projekta BICEP-2 (Background Imaging of Cosmic Extragalactic Polarization) objavili su svečano na konferenciji za štampu 17. marta da je napokon detektovan prvi signal gravitacionog talasa u istoriji nauke. Pomenuli smo i da bi to otkriće direktno potvrdilo teoriju da se Svemir, u jednom kratkom trenutku svog života, naglo ubrzao i uvećao svoju zapreminu, što bi autore te teorije, Alana Guta i Andreja Lindea, nominovalo za dobijanje Nobelove nagrade. Međutim, nakon te objave, tim istraživača koji rade na projektu susreo se sa velikim problemima.

Šta je BICEP i kakvu primenu on ima?

U pitanju je osetljivi radio teleskop koji je sastavljen od 98 osetljivih detektora koji se nalaze na Južnom polu. Frekvencija talasa koji se snimaju je između 100 i 150 GHz (mikrotalasno zračenje). Zapravo, ono što BICEP meri jeste polarizacija (orijentacija električnog polja tog talasa) u prostoru, tj. promene u zračenju koje je poteklo od vremena kada je naš svemir postao dovoljno prozračan da pusti svoje čestice da otputuju na sve strane vidljivog Kosmosa.

S obzirom da danas znamo za postojanje "kosmičkog pozadinskog zračenja" koje je zapravo ništa drugo nego "ohlađeno" zračenje zaostalo iz vremena ranog i vrelog kosmosa, tada BICEP merenja dobijaju na važnosti, jer direktno snimaju vrlo osetljive promene koje su se dogodile za manje od jedne sekunde nakon događaja Velikog praska. Tako bi bar trebalo da izleda scenario po onome što kaže moderna nauka.

Problem je, međutim, što šum koji Svemir poseduje mnogo jače zrači od gravitacionog šuma. Otprilike, efekat je isti kao kada biste stajali u centru najprometnije ulice u Beogradu i pevali tihu pesmu očekujući da vas čuje neko u Obrenovcu. Takođe, još mnogo drugih efekata otežava merenja, poput galaktičke prašine ili zračenja jakih radio-galaksija. Sad se verovatno pitate kako su onda uspeli da snime nešto što podseća na gravitacioni talas?

Efekat koji su naučnici detektovali u ovom slučaju je jedinstvena osobina gravitacionih talasa – da “skupe” Univerzum u jednom pravcu tako da izgleda topliji na datoj mapi, a u drugom smeru da razvuku prostor, što na mapi oslikavaju hladnija mesta. Teorija inflacije, koja se često pominje u medijima kao odgovorna za takvo ponašanje, predviđa da su upravo gravitacioni talasi krivac zašto je došlo do polarizacije. Kao što smo pomenuli i ranije u prvom tekstu, teškoća u analizi ovakvih efekata je ogromna jer se radi o razlikama u temperaturi manjim od sto hiljaditog dela Kelvina!

Nakon euforije koja je zahvatila naučni svet krajem marta, danas imamo situaciju koja je malo sumnjičavija u pogledu verifikacije otkrića. Osnovni problem koji postoji u obradi ovih podataka je kako ukloniti "artefakte" koje stvara prašina u našoj galaksiji. Naime, prašina u Mlečnom putu može da raseje mikrotalase tako da je potrebno pažljivo odstraniti taj efekat kako bismo bili sigurni da su talasi koji su otkriveni zaista potekli iz Velikog praska. Naučnik sa Njujorškog univerziteta, Rafael Flauger, istakao je u svojoj analizi da astronomi sa BICEP-a nisu dobro uradili jedan od šest metoda koje se koriste da se taj doprinos galaktičke prašine ukloni.

Osnovni detalj ovog problema je mapa galaktičke prašine - takva mapa nije snimljena BICEP teleskopom, već jednim drugim snažnim uređajem, svemirskim teleskopom PLANCK. Iako je PLANCK tim svoju mapu pokazao prošle godine, njeni podaci još uvek nisu dostupni, jer statistička potvrda signala na Južnom polu nije bila velika da bi se smatrala pouzdanom. Zbog toga su astronomi sa BICEP eksperimenta rekonstruisali tu mapu na osnovu grafika koji su autori PLANCK tima prezentovali na jednoj konferenciji! (ovo je, takođe, i jedan izuzetan primer naučne škrtosti, jer se otkrića velikih i skupih timova često međusobno urušavaju i smatraju manje vrednim ukoliko nisu i medijski pompezno propraćena). I upravo se tu krije ključna dilema - prema mnogim

Za i protiv - dokle se stiglo?

Dakle, problem je nastao što podataka o krucijalnom parametru (infracrvenom zračenju Mlečnog puta merenog na "polarnoj kapi" Južnog pola) nema. Kako to prevazići? Jedan od načina je da se uradi rekonstrukcija merenja pod pretpostavkom da se rasejanje zračenja na česticama prašine dešava svuda na isti način. To je tačno ono što su uradili Amerikanac Mortonson i poznati slovenački kosmolog, prof. Uroš Seljak sa Univerziteta Berkli (Berkeley).

U radu koji su zajednički objavili pre nekoliko dana, njihova analiza je dala zastrašujuću prognozu za BICEP tim: ne postoji jasan dokaz da je mereni signal zaista deo gravitacionog talasa !Druga strana na čelu sa prof. Džonom Kovačom nije bila raspoložena za komentare, a više o samom otkriću čitaoci mogu saznati i putem popularne diskusije koja se ovih dana vodi u okviru World Science festivala - na njemu učestvuju svi velikani kosmologije, od Lindea preko Grina do samog Alana Guta.

Šta dalje?

Ono što je dobro i pozitivno, jeste da uprkos svim skeptičnostima u pogledu statistike mernog rezultata, i dalje preovladava mišljenje da je način merenja BICEP tima sasvim ispravan, samo da se detaljnije moraju razmotriti spomenuti efekti. U tom pogledu, naučni svet duboko veruje da je pitanje vremena (i sreće) kada će postojanje gravitacionih talasa dobiti i svoju zvaničnu potvrdu.

  http://t.co/O1h64cvGQD

A P O D...

  http://t.co/HE00F4zHr1

A P O D...

  Fotonski lov na nebeske dragulje

Otprije nekoliko mjeseci međunarodni tim astronoma amatera u kojemu se nalazi i Zlatko Orbanić iz Pule, krenuo je u ambiciozni projekt fotonskog lova na nebeske dragulje.

Idejni začetnik projekta je Giuseppe Donatiello a u tim su uključeni vrsni astrofotografi iz nekoliko zemalja; Paolo Demaria, Mark Elvov, Andrew Genualdi, Rolando Ligustri, Tim Stone, Alessandro Elio Milani, Marco Favuzzi, Terenzio Fusco, Andrea Pistocchini te Zlatko Orbanić. Ideja o formiranju tima te projektnim zadacima proizašla je iz velikih zahtjeva koje vrhunska astrofotografija postavlja pred astronome. Nedovoljan broj vedrih noći, vremenske ne/prilike (vjetar, vlaga, oblaci), prozračnost i transparentnost atmosfere, prisustvo svjetlosnog zagađenja, geografska lokacija i nadmorska visina.. sve su to elementi koji uvelike utječu na ne/mogućnost stvaranja iznimno kvalitetnih astrofotografija. Tome svakako treba pribrojiti vrstu i kvalitetu optoelektroničke opreme koja se koristi, iskustvo samog astrofotografa, način obrade „sirovih fotografskih materijala“ a nemali nepovoljan moment za dobivanje vrsnih astrofotografija je i to što su astronomi amateri zapravo zvjezdani entuzijasti sa svojim osobnim i poslovnim obvezama, ljudi kojima je astronomija hobi a ne zanimanje.

Svemu tome ovaj je tim astronoma odlučio doskočiti koristeći zajedničke resurse. Svi članovi tima tijekom nekoliko sedmica fotografirali su iste objekte. Nakon što je svatko od njih na taj izazov potrošio nebrojene noći, najbolje materijale poslali su začetniku projekta koji je sve materijale obradio i napravio kompozitnu fotografiju. Prve dvije tako dobijene astrofotografije rezultat su obrade snimljenih 1800 minuta najkvalitetnijih materijala. Riječ je o fotografijama zvjezdanih gradova (galaktika) M33 i M101 koje ekskluzivno predstavljamo našim čitateljima.

Zahvaljujući današnjim optoelektroničkim i računalno-komunikacijskim tehnologijama rezultat koji predstavljamo na svjetskoj je razini. Možda najbolje u prilog tome govori činjenica da ovakve astrofotografije bezmalo do prije par godina nisu mogli napraviti ni najveći svjetski teleskopi uključujući i one smještene u svemiru! Ovakav način suradnje te korištenja različite opreme razmještene diljem svijeta (i svemiru) koriste i najveće svjetske astronomske institucije. Zlatko Orbanić svoj je doprinos ovom projektu dao fotografirajući galaktike M33 i M101 sa lokacija u Puli i Vidulinima.


M 33, velika fotografija


M 101, velika fotografija

  MAVEN - na putu za Mars

Nasina letelica za Mars, MAVEN (Mars Atmosphere and Volatile Evolution) koja je lansirana 18. novembra 2013. ove godine (22. septembra) treba da uđe u orbitu oko susedne planete. Cilj ove misije je istraživanje Marsove atmosfere. Iako je danas Mars suv i hladan, njegov reljef jasno govori da je na površini ove planete nekada tekla voda. Zašto nje danas nema? Koji su mehanizmi doveli do njenog gubitka. Zašto je i kako došlo do gubitka vode sa površine Marsa? To su pitanja na koja odgovore treba da da ova misija.

  Prva posmatranja instrumenta za vansolarne planete SPHERE

Novi, revolucionarni instrument instaliran na VLT-u
4. jun 2014.



Instrument SPHERE (the Spectro-Polarimetric High-contrast Exoplanet Research) instaliran je na ESO-vom Veoma velikom teleskopu (VLT), na Paranal opservatoriji u Čileu i upravo su izvršena prva posmatranja. Ovaj novi, moćni instrument za pronalaženje i proučavanje vansolarnih planeta kombinuje više naprednih tehnika. Nudi drastično bolje performanse nego postojeći instrumenti i do sada je proizveo vrlo impresivne fotografije diskova gasa oko obližnjih zvezda i drugih objekata samo tokom prvih dana opservacija. SPHERE instrument je dizajnirao i proizveo konzorcijum koji čini mnogo evropskih instituta, na čelu sa Instutom za planetologiju i astrofiziku iz Grenobla u Francuskoj, u saradnji sa ESO-m. Očekuje se da će ovaj instrument dovesti do revolucije u proučavanju vansolarnih paneta i diskova gasa koji okružuju zvezde.

SPHERE je prošao test prihvatljivosti u Evropi u decembru 2013. godine i nakon toga je transportovan na Paranal. Delikatno sastavljanje delova završeno je u maju 2014. godine i sada je instrument postavljen na VLT-ov Primarni teleskop 3. SPHERE je poslednji u nizu druge generacije instrumenata koji se postavljaju na VLT (prva tri su: X-shooter, KMOS i MUSE).

SPHERE kombinuje više naprednih tehnika kako bi postigao do sada najbolji kontrast pri direktnom snimanju planeta – ovo je mnogo više od onoga što je postizao instrument NACO, koji je prvi direktno snimio vansolarnu planetu. Kako bi postigao ovako zadivljujuće performanse neophodno je bilo razviti nove tehnologije za SPHERE instrument, pogotovo u oblasti adaptivne optike, specijalnih detektora i koronografa.

“SPHERE je veoma kompleksan instrument. Zahvaljujući napornom radu mnogih ljudi koji su bili uključeni u njegov dizajn, izgradnju i instalaciju, već je uspeo da prevaziđe naša očekivanja. To je sjajno!”, rekao je glavni istraživač za SPHERE, Žan-Luk Beuzit, sa Instituta za planetologiju i astrofiziku iz Grenobla u Francuskoj.

Glavni cilj instrumenta SPHERE je da pronađe i prouči džinovske vansolarne planete koje se kreću oko obližnjih zvezda, tako što će ih direktno snimiti [1]. Ovo je veoma izazovan zadatak jer su takve planete i veoma blizu svojih zvezda, a i mnogo su bleđe od njih. Na običnoj slici, čak i pod najboljim uslovima, svetlost zvezde u potpunosti zaseni slabašni sjaj planete. Ceo dizajn instrumenta SPHERE je samim tim fokusiran na postizanje najboljeg mogućeg kontrasta na malom delu neba oko sjajne zvezde.

Prva od tri nove tehnike koje će SPHERE koritstiti je izuzetno uspešna adaptivna optika koja koriguje efekte Zemljine atmosfere na snimke tako da slike postaju jasnije, a kontrast se takođe povećava. Druga tehnika podrazumeva koronograf, koji se koristi da blokira svetlost sa zvezde i time dodatno pojača kontrast na fotografiji. I konačno, tehnika koja se naziva diferencijalno snimanje se primenjuje tako da pravi razliku između svetlosti sa zvezde i planete, u smislu boje svetlosti i njene polarizacije – a ove suptilne razlike će se iskoristiti za otkrivanje trenutno nevidljivih vansolarnih planeta (ann13069, eso0503) [2].

SPHERE su dizajnirali i sagradili sledeći instituti: Institut de Planétologie et d'Astrophysique de Grenoble; Max-Planck-Institut für Astronomie in Heidelberg; Laboratoire d’Astrophysique de Marseille; Laboratoire d’Etudes Spatiales et d’Instrumentation en Astrophysique de l’Observatoire de Paris; Laboratoire Lagrange in Nice; ONERA; Observatoire de Genève;Italian National Institute for Astrophysics coordinated by the Osservatorio Astronomico di Padova; Institute for Astronomy, ETH Zurich; Astronomical Institute of the University of Amsterdam; Netherlands Research School for Astronomy (NOVA-ASTRON) i ESO.

Tokom prvih opservacija posmatrano je nekoliko probnih objekata, koristeći nekoliko različitih modaliteta u kojima SPHERE može da radi. Dobijeni su neki od najboljih snimaka prstena prašine oko obližnje zvezde HR 4796A. Ne samo da snimak jasno prikazuje prsten, nego i ilustruje koliko uspešno SPHERE može da potisne svetlost sjajne zvezde u centru fotografije.

Dalja opširna testiranja i naučno verifikovanje opservacija koje je načinio SPHERE biće dostupne astronomskoj zajednici kasnije tokom 2014. godine.

“Ovo je samo početak. SPHERE je jedinstvena i moćna alatka i bez ikakve sumnje, pripremiće nam mnogo uzbudljivih iznenađenja u godinama koje dolaze,” zaključuje Žan-Luk Beuzit.

Beleške

[1] Većina trenutno poznatih vansolarnih planeta otkrivena je uz pomoć indirektnih metoda – kao što je varijacije radijalne brzine zvezde domaćina, ili pad sjaja zvezde koji je prouzrokovan prelaskom vansolarne planete preko diska zvezde. Samo je mali broj vansolarnih planeta do sada otkriven direktno (eso0515, eso0842).

[2] Sledeći, malo jednostavniji trik koji će SPHERE koristiti je da snimi što više slike istog objekta, koje će značajno biti zarotirane jedna u odnosu na drugu. Pojave na slici koje rotiraju su artefakti procesa slikanja, dok su one koje miruju pravi objekti na nebu.

Više informacija

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

Linkovi

http://www.eso.org/sci/facilities/develop/instruments/sphere.html
http://sphere.osug.fr/?lang=en
http://sphere.osug.fr/?lang=en

  http://t.co/X23ohFDJ0m

A P O D...

  Zvezdano jato u brazdama Karine



Nova živopisna slika sa MPG/ESO 2,2-metarskog teleskopa na La Sija opservatoriji u Čileu prikazuje zvezdano jato NGC 3590. Zvezde u njemu sijaju veoma jarko, a u pozadini se vidi dramatični pejzaž koji čine tamni predeli od prašine i intenzivno obojeni oblaci užarenog gasa. Ovaj mali zvezdani skup astronomima pruža uvid u to kako su ove zvezde nastale i evoluirale – kao i naznake o strukturi spiralnih kraka naše Galaksije.

NGC 3590 je malo otvoreno zvezdano jato, udaljeno oko 7500 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Karine (Pramac). Ono predstavlja skupinu desetina zvezda koje su slabo gravitciono povezane, a stare su oko 35 miliona godina.

Pomenuto jato nije samo lepo; ono je od velike koristi za astronome. Proučavajući konkretno ovo jato – ali i druga u blizini – astronomi mogu da izuče karakteristike spiralnog diska naše galaksije, Mlečni put. NGC 3590 se nalazi u najvećem pojedinačnom segmentu spiralnog kraka koji može da se vidi iz našeg dela Galaksije: spiralni deo Karina.

Mlečni put ima više spiralnih kraka, koji se kao dugi i uvijeni potoci gasa i zvezda protežu iz galaktičkog centra. Ovi kraci – dva glavna kraka bogata zvezdama i dva manje naseljena kraka – nazvani su po sazvežđima u kojima su najvidljiviji [1]. Spiralni deo Karina se vidi sa Zemlje kao deo neba gusto naseljen zvezdama, u jednom od manjih kraka pod imenom Karina – Strelac.

Ime ovog kraka – Karina ili Pramac – je vrlo adekvatno. Ovi spiralni kraci su zapravo talasi nagomilanog gasa i zvezda koji se pomeraju kroz galaktički disk, izazivajući iskričavo formiranje zvezda iostavljajući jata kao što je NGC 3590 za sobom. Pronalazeći i proučavajući mlade zvezde kao što su zvezde iz NGC 3590, moguće je utvrditi njihovu udaljenosti od različitih delova spiralnih kraka, što nam dodatno govori o strukturi jata.

Tipično otvoreno jato može da sadrži između nekoliko desetina i nekoliko hiljada zvezda i može da pruži astronomima uvid u evoluciju zvezda. Zvezde u jatu, kao što je NGC 3590, su rođene otprilike u isto vreme i iz istog oblaka gasa, što ih čini odličnim laboratorijama za testiranje teorija o formiranju i evoluciji zvezda.

Slika koju je načinio Wide Field Imager (WFI) na MPG/ESO teleskopu prečnika 2,2 metra, na La Sija opsrevatoriji, prikazuje zvezdano jato i okolni gas, koji sija nijansama narandžaste i crvene boje, zbog zračenja koje potiče sa obližnjih, vrelih zvezda. Širokougaona kamera WFI je takođe uhvatila ogroman broj pozadinskih zvezda.

Da bi se dobila ova slika, bilo je neohodno napraviti veći broj opservacija korišćenjem različitih filtera, kako bi se uhvatile različite boje ovog prizora. Slika je dobijena kombinovanjem pojedinačnih fotografija koje su uslikane u oblasti vidljivih i infracrvenih delova spektra, a korišćen je i poseban filter koji snima samo svetlost koja potiče od usijanog vodonika.
Beleške

[1] Pomenuta četiri kraka nose sledeća imena: Karina-Strelačev, Labudov, Kentaurov i Persejev krak.
Više informacija

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

Linkovi

http://www.eso.org/public/images/archive/search/?adv=&subject_name=mpg
http://www.eso.org/public/images/archive/search/?adv=&facility=15
http://www.eso.org/public/images/archive/category/lasilla/

  Nekoliko reči o M 13



Ovo je omiljen nebeski objekat astronoma osmatrača i redovna meta u letnjem periodu. To je kolosalno kuglasto (ili zbijeno) jato zvezda koje se može videti čak i golim okom ukoliko ga posmatrate kada je nebo vedro i prozračno, a nema svetala koje bi smetalo posmatranju. U dobrom okularu amaterskog teleskopa jato se vidi kao predivna skupina zvezdica. Jato sadrži oko 300 000 zvezda koje su spakovane u prostor prečnika svega 145 svetlosnih godina. Najsjajnije zvezde su crveni giganti, hiljadama puta sjajniji od našeg Sunca. Teško je zamisliti da, sem zvezda i nešto prašine, u toj skupini ima ičeg drugog. Gravitacioneinterakcije toliko zvezda sigurno je odavno počistila se planete ako su ikada i nastale u tom prostoru.



Jato je otkrio Edmond Halej 1714. godine, a Šarl Mesije ga je uvrstio u svoj katalog 1. juna 1764. pod brojem 13. Sem M 13. Od nas je udaljeno oko 22 000 svetlosne godine i vidimo ga u sazvežđu Herkulesa. Po tom sazvežđu ponekad ga zovu Veliko kuglasto jato u Herkulu, ili Herkulovo kuglasto jato. Njegova NGC oznaka je 6205. Magnituda jata iznosi 5,8 i po tome je na samoj granici vidljivosti za golo oko.

U blizini M 13 nalazi se galaksija NGC 6207 dvanaeste magnitude. Tu je i mala galaksija IC 4617.

Godine 1974. ka ovom jatu je upućena šifrovana poruka koja sadrži podatke o ljudskoj rasi, DNA, atomskim brojevima, položaju Zemlje itd. Poruka je upućena u želji da se uspostavi kontakt sa eventualnom vanzemaljskom civilizacijom. Međutim poruka nikada neće stići do ovog jata jer do njega joj je potrebno 25 000 godina kada će ono već zauzeti drugi položaj u svemiru.

  http://t.co/7KxWVtd1L5

A P O D...

  Bliski susret Ceresa i Veste

Veoma je rijetka pojava da se dva najpoznatija planetoida (asteroida) nađu prividno blizu jedan drugoga na nebu. Posljednjih nekoliko mjeseci u sazviježđu Djevice (Virgo), dva najveća i najsjajnija planetoida, 1 Ceres i 4 Vesta, gibaju se jedan pored drugog. Samo 2° ili 3° međusobno udaljeni. Sve to vrijeme vidljivi u malom teleskopu ili dvogledu. Ceres najveći od svih planetoida i najsjajnija Vesta. Ovih dana višemjesečni ples planetoida dostigao je vrhunac. Kralj i kraljica planetoidnog pojasa, približili su bliže nego ikada. Na samo 10 ugaonih minuta (trećina vidljivog promjera Mjeseca) u večer 5. na 6. jula. Svakome ko je želio vidjeti planetoid, ovo je bila velika prilika.



Vedro ljetno nebo obasjano mjesečinom iznad Trebinja. Ubrzo nakon sumraka, par Ceres - Vesta bio je vidljiv na jugozapadnom nebu na 30° visine. Da bi ih pronašli, pleneta Mars i zvijezda Spika su polazišta, kao što je vidljivo na grafikonu širokog polja. Ovaj par planeta - zvijezda, se takođe prividno blisko susreću 13. jula razmaknuti 1,3°. Njima se na večer 5. jula pridružio i Mjesec u prvoj četvrti (blizu Marsa, desno).

Oko 10° iznad Spike je zvijezda treće magnitude Zeta Virginis, poznata kao Heze. To je vrh uskog trougla sa Marsom i Spikom u svojoj osnovi. Ceres i Vesta su unutar tog trougla, otprilike jedno do drugog na samo 1,5° ispod, jugozapadno od Zete (jugoistočno zvijezde 6,4 magnitude HD117267 Virginis). Ako se pažljivo usporedi grafikon uskog polja sa poljem zvijezda u okularu teleskopa, lako se uočavaju dvije zvjezde gosta – dva planetoida, međusobno razmaknuta 10 ugaonih minuta.




Gledana 14 cm teleskopom, lako se vidila razlika u sjaju i boji planetoida. Ova dva planetoida su bili u opoziciji u aprilu i od tada su malo izgubili u sjaju. Početkom jula, Ceres je 8,3 magnitude, a svjetlija Vesta je 7,2 magnitude. Stvarni promjer Ceresa je 940 km i gotovo je dvostruko veći od Veste (540 km). Ipak Ceres je slabijeg sjaja dijelom zato što je dalje (oko 85 miliona km) od Veste. Iako su 5. jula na nebu izgledali blisko, u stvarnosti nisu. Ceres je takođe mnogo tamnije površine. Vesta je srednje siva, odražavajući 42% od sunčeve svjetlosti koja pada na nju (za planetoid, visok albedo ili reflektivnost), dok je Ceres više tamno sivo-smeđi sa albedom od samo 9%.

http://static.astronomija.co.rs/suncsist/asteroidi/ceres.htm
http://astronomija.co.rs/fotografija/2520-vesta.html

  http://t.co/teJXNbTkbL

A P O D...