Kratke price sa poukom..

Čovjek i njegov sin su jednog dana išli šumom.

Odjednom se dječak spotakne i osjećajući bol kriknu: “Ahhh!”
Iznenada, začu glas koji je dolazio s planine: “Ahhh!”

Znatiželja ga obuze pa ponovo pusti glas:
“Tko si ti?”
Ali, odgovor koji dobi, bijahu: “Tko si ti?”
Obuze ga ljutnja, pa reče: “Kukavico!”


Glas odgovori: “Kukavico!”

Dječak pogleda oca i upita ga: “Tata, što se ovo događa?”

“Sine”, reče otac, “obrati pažnju.”
Tada otac viknu: “Divim ti se!”
Glas odgovori: “Divim ti se!”
Otac ponovo uzviknu: “Predivan si!”
Glas reče: “Predivan si!”

Dječak je stajao iznenađen, ali još uvijek ne shvaćajući što se zapravo događa.

Otac mu objasni: “Ljudi ovo zovu ‘eho’. Ali, to je zapravo ‘život.”

Život ti uvijek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih djela. Želiš li više ljubavi, daj više ljubavi. Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumijevanje i poštovanje, tada razumijevaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života. Život ti uvijek vraća ono što daješ. Tijek tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih djela.”

Da istina je: mi ne možemo upravljati vjetrom, kišom ili drugim vremenskim nepogodama. Ali možemo podesiti jedra tako da plovimo u željenom smjeru.

Anthony Robbins - Divovski koraci

Mala kutija

Pocetak price ide daleko u proslost, kada je neki muskarac kaznio svoju petogodisnju cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Bozic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio:
“Ako nesto poklonis, ocekuje se da se u kutiji nesto nadje !”
Devojcica ga je zalosno pogledala i s suznim ocima rekla:
“Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oprostaj.
Do kraja zivota cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje vaznije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su andjeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteskoce i podsete nas na to, kako se leti.

Jedno jutro, probude se blizanci u majčinoj utrobi i počnu se prepirati:

- Ma daj!? Nemoj se šaliti da veruješ u život posle rođenja?

- Pa, ovaj... Sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda se ovde za to pripremamo?

- Jesi blesav! Život posle rođenja? To nema nikakvog smisla. Kako bi to uopšte izgledalo?

- Ne znam... voleo bih da bude puno svetla i prostora! Možda bismo mogli trčati? Bilo bi zabavno jesti svojim ustima!

- Ti si lud! Nemoguće je hodati i jesti svojim ustima. Da nije tako, onda ne bismo imali pupčanu vrpcu, a imamo je. Kažem ti, rođenje je kraj!

- Ne znam, ali verujem da će se dogoditi nešto dobro. Nešto što ne možemo ni zamisliti.

- Ti si stvarno lud, niko živ se od tamo nije vratio! To znači da je rođenje kraj. Osim toga, šta nedostaje ovom životu ovde?

- Možda ćemo izaći napolje i sresti Mamu. A ona će se brinuti za nas, ljuljati nas, hraniti, maziti...!

- Mama?!? Ne mogu verovati? Ti veruješ u Mamu! Pa dobro, gde bi po tebi ta Mama trebala biti?

- Ne znam. Možda svuda oko nas? Možda smo živi samo zahvaljujući njoj? Možda bez nje ne bismo mogli ni razmenjivati misli? Mislim da bez nje ne bismo uopšte postojali!

- Ma daj! Da li je neko video Mamu? Ja nisam. Zato je jasno da ne postoji!

- Da, moguće je da ne postoji .... Ali, znaš... ponekad, kada smo potpuno mirni, kao da je čujem kako peva i dodiruje naš svet!   

    

Kratki kurs o međuljudskoj komunikaciji:    

Došao nekakav Francuz u Stambol i javio se u carski saraj. Car ga primio lepo, a Francuz mu kaže da bi se poturčio ako mu ko mogne misli pogoditi. Traži car gore-dole, ne može nikoga naći ko bi mogao s tako učenim čovekom govoriti, a još manje ko će mu misli pogoditi. Kaže mu neko za Nasrudin-hodžu i veli:
-Ako mu on ne pogodi, drugi niko ne može!

Brže car pošalje sluge po Nasrudina.Tražili su ga dugo, nigde ga stići. A Nasrudin svaki bi dan uzjahao pa išao nekud u Stambolu kud on hoće, a taj dan pustio magarcu da ga nosi kud magarac hoće.

Jedva u neko doba nađu ga carske sluge i kažu mu da ga car odmah zove k sebi. Nasrudin okrene magarca pa pravo u carski saraj. Gladan je kao vuk jer cijeli dan nije ništa jeo, kao kad je išao za magarčevom pameti; pa ga eto snađe još veći belaj jer zna da nije dobro čim ga car zove preda se. Elem, kako mu nedrago, sjaše s magarca, priveže ga za avlijska vrata, pa pred cara. Kaže mu car šta je i kako je, i zašto ga je zvao, a Nasrudin se stade pravdati da ne zna francuski govoriti. Ali carski ljudi navale na njega makar išaretom da govori s Francuzom i tako ga skolesaju.
Uđe Nasrudin u jednu prostoriju i sede na minderluk.
Dok eto ti Francuza i sede pred njega. Francuz pogleda Nasrudina pa zaokruži rukom ispred sebe poput kruga, a Nasrudin opet rukom kao da preseca krug na pola. Opet Francuz rukom iz sred onoga kruga sa uzdignutim prstima gore miče ruke nekoliko puta, a Nasrudin opet rukom odozgo kao da nešto prosipa po onome krugu. Čudi se Francuz, pa poteže jaje iz džepa a Nasrudin komadić sira pa prema njemu. Skoči Francuz pa prema caru.
-Pogodi, veli, sve što god sam mislio, i sad turči me kako god hoćes!
-Kako to bi?- upita car.
-Eto tako: ja zaokružim ispred sebe, ko velim: Zemlja je okrugla.
A on raspolovi, biva: polovina je voda. Ja opet odozdo rukom pokažem kako iz zemlje raste svakojako bilje, a on opet rukom odozgo pokazuje kako kiša pada i bez kiše ne može rasti. Ja potegnem iz džepa jaje misleći ovako: evo ovakva je Zemlja, a on pokaza komad sira: takva je kad snijeg pada.
Iziđe Francuz, a car zovne Nasrudina pa ga pohvali i upita kako pogodi sve što je Francuz mislio.
-To je bar jasno, -veli Nasrudin.- On zaokruži ispred sebe, kao veli: imam dobru pogaču,a ja kako sam gladan jedva dočekam i prepolovim rukom, mislim: pola meni, pola tebi. On opet odozgo rukom, kao kad kvrca pilav, i veli imam dobar pilav; a ja pokažem rukom odozgo, velim: pomasti, dobro zamasti! On pruži jaje, ko veli evo pa ćemo i čimbur ispeći; a ja pokažem komad sira, velim; evo pa ćemo napraviti i umak.
Nasmeja se car Nasrudinovoj mudrosti, lepo ga obdari i otpusti, i od tada osta izreka: razumeli se ko Francuz i Nasrudin.

E nasmija me madam mim, fenomenalna prica!   

Savrseno srce
Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.
Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.
Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.
”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.
Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.
Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.
Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

Moj način
Pred sezonu monsuna jedan starac kopao je rupe u svojoj bašti.
- "Šta radiš?" - pitao ga je sused.
- "Sadim mango", odgovorio je starac.
- "Zar misliš da ćeš stići da probaš plodove?"
- "Ne, tako dugo neću poživeti, ali drugi hoće. Palo mi je na pamet da sam čitavog života jeo mango koji su drugi sadili. Ovo je moj način da im zahvalim."