Dobrica Erić

Dobrica Erić



Rođen 1936. godine u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži (kod Gornjeg Milanovca). Roditelji - šumadijski seljaci Miloš i Radmila.
Završio četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici i oprobao sreću - kako sam kaže - u mnogim zanatima...

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do danas više od stotinu (teško je sve i izbrojati!) knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica...
Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

U javnim nastupima - na TV, na večerima poezije i drugim priredbama pesme ne čita. On ih - govori! Gotovo sve zna napamet!

Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja:
Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova Nagrada...

oocities.

Nije ona jedina na svetu

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

BLISTAVE KAPI


Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

LJUBAV RATARA I NJEGOVE ŽENE
U NOCI POSLE ORANJA


Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Poljubac

Od svega sto se u glavi krije,
od svih cuda sto se tu mnoze,

poljubac je najdivnije
cudo sto ti se desiti moze.

Kad se, kruzeci ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamickom poljupca sto svet obasja.

I tako kroz dva tela potece
svetlost sto stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao sto rece
pesnik, najlepsi susret na svetu!

Плави сањар

Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.

Песник се никад сасвим не буди
Он увек нешто преде и плете
Песник је споља ко и сви људи
а изнутра право правцато дете.

И то дете које се чуди
много чему што раде људи.

Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове
Њему је кап росе — језерце
по коме најлепше лађице плове.

Рој свитаца и букет цвећа —
то је права земаљска срећа!

Песник је срећан и када пати
и опет — тужан у башти среће
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.

Кад славуј кликне јутру у глави
прво се брату песнику јави.

Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.

Песник се напије сунчевог вина
уз свирку ливадских виолина.

Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…

Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.

Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постане ружан
А када нађе — сунце обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.

После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.

Јер, песник воли, то нисам реко
једну принцезу, кћер дивне баште
која борави негде далеко —
у пределима његове м а ш т е …

О НАДИМЦИМА

Надимци се скоро свима деле

да растуже и да развеселе

надимци су ко неко ордење

за поштење и за непоштење.

Надимак је право име

средње слово и презиме

надимак је лични опис

и најкраћи животопис!

У имену скривена је жеља

твог кума и твојих родитеља

а надимак, што те наружио

ил’ улепшао, сам си заслужио.

Надимак је право име

средње слово и презиме

надимак је лични опис

и најкраћи животопис!