Reč kritičara

Ovde možete pričati o svakoj proznom ili poetskom delu koje ste čitali, do kraja ili ne...
Dajte kritiku određene knjige. poetskog dela, pozitivnu ili negativnu i da li vam promenila pogled na svet oko vas ili na vas same...

Na primer, meni je pogled na svet promenilo nekoliko knjiga: "Alhemičar" od Paula Koelja(naučila sam kolika je moć želja), "Idi kud te srce vodi" od Suzane Tamaro(tu sam videla snagu ljubavi), "Koliba" od Vilijema Pola Janga(tu sam videla kolika je moć vere i oproštaja).

Sad ste vi na redu.

Naravno, preporučujem knjige:




Toliko su urnebesno smešne, da su prosto fantastične.

"Gvozdeni vek". antologija savremene ruske drame.
Jedna sasvim nova generacija ruskih autora na celu sa Nikolajem Koljadom, a tu su i Ljudmila Razumovska, Aleksandar Galin, Olja Muhina i Nadezda Ptuškina koju ne volim.

Julio Cortazar " Skolice"



Ova knjiga, koju vec godinama ispocetka ili od kraja ,sredine citam, ostavila je na #
mene utisak kao nijedna druga procitana knjiga.Malo je teza za citanje, jer
zahteva kompletnu koncentraciju citaoca. Nije jedna od onih koje mozes da citas
jednim okom ,ili u avionu,metrou,na plazi.U njoj je ukljuceno sve: ljubav, mrznja,
strast, pozuda, nedostajanje, filozofija, razumevanje, razlicitost i voljenje
istog,,otudjenost, kompletni haos jednog zivota i savrsenstvo u tom istom haosu,
od svacega pomalo, a i Pariz se dozivljava jos intenzivnije nego u bilo
kojoj drugoj knjizi.. Knjiga je jedinstvena, ne samo po nacinu citanja (jer nije
klasicni redosljed poglavlja, mada moze i tako da se cita) nego i po svom
sadrzaju, koji eto spomenuh gore.

Ima toliko odlomaka koje bih i ja mogla da izdvojim, toliko onih koji
su tako jedinstveni i jasni, kada se malo bolje procitaju, sazvacu i uoce.
Uvek kada bih nekoga upoznala pomislila bih da bi mi postao prijatelj samo ako
bi volio ovu knjigu. Ali evo sada dva

..Nikada te nisam odveo kod madam Leoni da ti chita iz dlana, mozhda sam strepeo
da ce iz tvoje ruke prochitati neku istinu o meni, jer si odvajkada bila jezivo ogledalo, grozna
naprava ponavljanja, a nashom ljubavlju smo nazvali mozhda to shto sam ja stajao
pred tobom sa zhutim cvetom u ruci, a ti si drzhala dve zelene svecce, dok nam
je nepogoda bacala u lice sporu kishu odricanja, odlazhenja i karata za podzemnu
zheleznicu. Dakle, nikada te nisam odveo kod madam Leoni, znam, jer si mi sama
kazala da ne volish da te vidim kako ulazish u malu knjizharu u Ulici Vernej,
gde oronuli starchic pravi na hiljade kartica i zna sve shto se o istoriografiji
mozhe znati. Odlazila si tamo da se poigrash s machkom a starac te bez
zapitkivanja pushtao unutra, sreccan shto bi mu povremeno dodala poneku knjigu s
gornjih polica. Pa si se grejala pored pecci s velikim crnim chunkom, mada ti
nije bilo pravo da znam kako stojish pored te pecci. A sve je to trebalo recci u
pravom trenutku, premda je teshko pogoditi pravi trenutak, pa se i sada,
naslonjen na ogradu mosta, dok posmatram barku boje trule vishnje, prelepu poput
ogromne blistave bube, na chijem pramcu zhena u beloj kecelji prostire rublje, a
ja gledam njene zelene prozore sa Ivica i Marica zavesama, chak se i sada pitam,
Maga, da li ovo obigravanje ima smisla, jer da stignem u Ulicu de Lombard,
zgodnije mi je da predjem Pon Sen-Mishel i Pont-o-Sazh. Ali da si vecheras bila
tamo, kao toliko puta ranije, znao bih da obigravanje ima smisla, a ovako samo
je unizhavalo taj moj pokushaj makar ili bash zato shto sam ga nazivao
obigravanjem. Poshto sam podignuo okovratnik svoje jakne, produzhio sam kejom i
stupio u deo grada s velikim robnim kuccama sve do Shatlea, proshao kroz
ljubichastu senku kule Sen-Zhak i zaputio se svojom ulicom, misleci pri tom na
tebe koju nisam nashao i na madam Leoni.
...

I tako sam sreo Magu, koja je ne slutecci bila moj
svedok i moja uhoda, tako sam nashao i razlog za nerviranje shto sam na sve to
mislio, znajuci da mi je obichno lakshe da mislim nego da budem, da u mom
sluchaju onaj ergo iz vajne Dekartove
sentence uopshte nije ergo ni bilo shta
slichno, tako smo ishli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i
moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju
knjizhevnosti pa chak i cool dzheza,
shto je za nju predstavljalo nedokuchivu tajnu. Zbog svega toga oseccao sam se
antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljaka,
napada i odbrane, lopte i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o
meni, mora da je mislila da sam izlechen od predrasuda ili da postupno usvajam
njena, kudikamo leprshavija i poetichnija predubedjenja. Usred nestalnog
zadovoljstva, u jeku lazhnog primirja, ispruzhio sam ruku i dotakao klupko
Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga
shto se crtavalo na prozoru, oblachke i potkrovlja; tada nije bilo nereda, tada
je svet jos bio neshto skamenjeno i ustaljeno, igrachka sastavljena od delova
koji se okreccu na svojim sharkama, klupko ulica i drvecca, imena i meseci. Nije
bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavshtine i
bede, chasha sa ostacima piva, charapa u nekom uglu, bio je krevet koji je
zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna zhena koja me je tankom i providnom
rukom milovala po bedrima odgadjajuci ono milovanje koje ce me na chas otrgnuti
sa te mrtve strazhe. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, srecca mora da
je neshto drugo, neshto mozhda i tuzhnije od ovog mira i zadovoljstva, neshto
kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonachan pâd u nepomichnost. Maga
nije znala da su moji poljupci kao ochi koje se otvaraju podalje od nje i da sam
ja ishao kao izvadjen iz sebe, preruchen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi
kormilar na crnom pramcu koji seche vodu vremena i poriche je.

A sta ti se dopalo u knjizi Ultramarin?
I da li ti se uopste nesto dopalo?

Ja sam stalno u potrazi za knjigama, ronjam po svojoj (jako skromnoj biblioteci), naleteh na Malog Princa, ali njega znam vec napamet,ali me ta knjiga asocira na drugu kultnu knjigu pa nadjoh i Lovca u zitu, a njega za razliku od Malog Princa obozavam.

Imam je na sva tri jezika (treci,engleski,da kao malo vezbam kada vidim
da ga zaboravljam). To je jedna od najlepsih knjiga koju sam ikada procitala.
Uvek kada ne znam sta da citam, citam Lovca u zitu.

Na nemacki je knjigu preveo Hermann Hesse ( da covek ne poveruje
da se i time bavio) i u uvodu kaze sledece:

U ovom komplikovanom svetu i vremenu u kome zivimo, ne smemo od
knjizevnosti da ocekujemo neka velika, genijalna dela. Ali ne postoji
roman u kome je glavni lik sa toliko bola odrastao kao Holden. Holden postaje mit i prva licnost pop scene u svetskoj literaturi.
Postoje stvari koje mladom coveku poptpuno izmene zivot: to je prvi poljubac,prvi novac koji dobije, prvi joint, prvo seksualno iskustvo i naravno "Lovac u zitu"

Johny Deep kaze o knjizi: Dosao sam u Holivud i procitao "Lovca u zitu"
Svet je postao drugaciji , i to je bio pocetak..

Ali ima i tragicnih dogadjaja vezanih za roman. Roman postaje i vrsta
"biblije" razlicitim psihicki poremecenim osobama. Tako se ubica John Lennon-a poziva na glavnog junaka, ali i Charles Manson povlaci paralele izmedju ubistva i romana.

Knjiga je inace razoruzavajuce altruisticna.
Puna je toplih osecanja i nostalgije bez patetike.
Na momente tuzna, na momente smesna, krajnje nepretenciozna,,
a mudra.

Prica o tome kako neko ko je nesiguran, dezorijentisan i
razocaran ipak uspeva da ispliva na povrsinu i shvata da je zivot lep, pa makar i sa kompromisima.

Ja sebe nekada vidim kao sujetnu ruzu iz Malog Princa, ali samo za trenutak
jer cenim da su nju ,dok je on sticao iskustva po raznim planetama,
razneli baobabi koje niko nije pocupao, ili je uvenula, mozda ju je
slomio vetar, ili je podivljala i izrasla u bodljikavo cudoviste,
koje mali princ nije mogao da voli.

sad citam ovo..mislim takve knjige nisu moj fah al sad sam u fazi da citam sve zivo..i da ispunim drugarici (bibliotekarki ) zelju..jedna rec.."limunada"

Stari svet nije imao naklonost prema plavoj boji, otac, posle nedeljnog ručka, čita iz neke knjige. Voleo je da čita naglas, malo bi se ispravio u fotelji visokog naslona, na tren bi ličio na propovednika, nekoga ko okupljenoj kongregaciji izlaže važnu poslanicu. Ambijent dnevne sobe u roditeljskom domu, prepun intarziranih komoda i drugih raritetnih elemenata nameštaja, podupirao je važnost pročitanih rečenica svojim nemim postojanjem.

Otac je imao potrebu da sa nama podeli svoje fascinacije, čitao je i kada bi svi prestali da ga slušaju, i kada bi mu neko od ukućana, pomalo drsko, odbrusio da nije raspoložen da sluša.

Rimljani su plavu smatrali varvarskom bojom: stanovnici britanskih ostrva, koji su se sukobili sa imperijalnom vojskom, trljali su svoju kožu lišćem sača, bili su oslikani, pa ih tako i prozvaše - Pikti.

U slikarstvu grčkih vaza nema ni traga od plave, na pompejanskim freskama ona se pojavljuje samo kao pozadina. Starolatinski jezik nema ime za tu boju. U srednjovekovnom latinskom koriste se reči očigledno preuzete iz drugih jezika: blavus iz germanskih ili azureus iz arapskog.

Posebno cenjen plavi pigment - otac tu, osećam, značajno podiže pogled, iako je u sobi sam - dobijao se od poludragog kamena nazvanog lapis lazuli. Sastojak koji daje obojenost ovom retkom kamenu jeste mineral lazurit.

Načini pretvaranja minerala u pigment, međutim, predstavljaju tekovinu mnogo novijih vremena. Najstarije slike na kojima se pojavljuje lapis lazuli kao pigment nastale su u pećinskim hramovima Bamijana, u šestom ili sedmom veku hrišćanske ere, potom u Kini i Indiji tri stoleća kasnije, da bi do Evrope, takozvanim Putem svile, ovaj pigment došao u dvanaestom veku. Venecija je bilo mesto odakle je prerađeni ili neprerađeni ili poludragi kamen dalje distribuiran širom kontinenata. Izgleda da je u Mlecima i nastalo najrasprostranjenije ime za ovu plavu. Srednjeazijski karavanski put račvao se u završnim deonicama, neki ogranci završavali su u venecijanskim levantskim lukama: u svesti Evropljana ta skupocena plava bila je nešto što stiže sa druge strane mora, pa otuda naziv ultramarin.
Ta čista zvonka boja predstavlja evokaciju lelujavog beskraja, zaziv onog delikatnog trenutka između dana i noći, sliku čoveka koji neprekidno lebdi između postojanja i nepostojanja.
Otac je gotovo mističnu naklonost prema ovom pigmentu delio sa bezbrojnim kolegama različitih epoha i dijametralno suprotnih slikarskih pristupa. Gete joj se divio, ne samo u ispisanim redovima rasprave o bojama, već i na akvarelima koje je radio, Kandinski je ispitivao njenu duhovnu dimenziju, a mit o vidljivoj nevidljivosti plave, o njenoj materijalnoj nematerijalnosti, Iv Klajn uzdigao je na metafizički princip svoga slikarstva...............................................



Ove rečenice čine sušt najnovijeg romana Ultramarin beogradskog pisca i slikara Milete Prodanovića, u kojem je ispisao traktat o životu plavom bojom, epifanijski, intimnom, meditativnom lirskom prozom. Ovakve knjige su rijetke, u njima bruje vijekovi, naratorov hod apeninskim poluostrvom koji je najveća riznica kulturne istorije donosi dijalog sa umjetničkim djelima i arhitekturom, na način koji je blizak jednom Magrisu ili Matvejeviću. U Ultramarinu je naslikan autoportret sa ocem i sinom u reminiscencijama na vrijeme koje ne podliježe okovima fizičkog vremena. Umjetničko djelo je nadstvarnosno, u to nas uvjerava svaka stranica Ultramarina. Zasigurno najbolja knjiga objavljena u 2010-oj godini i svakako knjiga koja se može smatrati kao jedna od najpovlašćenijih u svakoj ličnoj biblioteci. Na kraju, ova knjiga ima i svoj slikovni predložak, objavljen u vidu zasebne knjige s kojom čini diptih, a koja na najbolji način oslikava atmosferu knjige. Ovaj dvojeglas književnosti i slikarstva izdvaja Ultramarin od većine korova koji se danas objavljuje u regiji.

To bi bilo to

Anice,lepo i obecavajuce zvuci ovaj Ultramarin

Preporucujem, mada nije bas tako pitka. Treba malo konecntracije za ovu knjigu, jer se dodjadjaji preplicu, a objasnjenja baziraju na pogledima iz vise uglova.

Glavni junak je covjek koji se zaljubljuje u nesrecu- Tanja Stupar Trifunovic

Potraga za srećom je najvažniji od svih ciljeva, ali pronaći sreću nije lako, i na tom putu nam se često ispreči život.

Sreća nije nešto što se dešava samo od sebe; ljudima je potrebna jasnija vizija dostižne sreće; jednostavnije rečeno – ljudima je potreban plan. Put do sreće se stoga pojavio u pravom trenutku. On nudi prijemčiv skup jednostavnih zapažanja o tome kako svaki pojedinac može biti srećniji, ovde i sada, uz pomoć sopstvenog izbora, svesti o sebi i vežbe.

Postavljajući izazovna pitanja, Karmel Mekonel uvlači čitaoce u proces kojim se definiše sreća na osnovu njihovih ličnih vrednosti...

Likovi sjajno prikazani,i potpuno neobični kao i same situacije.U Bliznakinjama,Elspet mi je toliko zapala a oko (nema ni sumnje zašto,za one koji su pročitali) i baš ta simetrija između bliznakinja... Te njihove igrice koje eto kako mogu da se završe... I na kraju,Valentina je opet imala samo jednu osobu pored sebe,sestru.I tu se pokazuje koliko je zapravo naivna bila,a Elspet iskvareno pametna.
Pa i to majčinstvo... ako se tako uopšte može nazvati... Šta se desi kada majka koja je toliko dugo bila daleko od svoje dece,da li je moguće da je njen instinkt potpuno nestao,ili ga uopšte nije ni bilo,pa to samo dokazuje Elspetinu monstruoznost... Oh,bilo bi fino da pročitate knjigu pa da baš diskutujemo o tome.. Ne bih previše da odajem

Her fearful symetry?

Fraya ::
Postoje stvari koje mladom coveku poptpuno izmene zivot: to je prvi poljubac,prvi novac koji dobije, prvi joint, prvo seksualno iskustvo i naravno "Lovac u zitu"

Фрејо ,много волем Ловца у житу Први пут је читала као клинка и морам да признам да ми је тада променила став о књижевности, колико ми је читање неких књига из лектире тешко падало...у тим годинама је била прави спас, вукљала сам је свугде са собом...прави мелем за душу...

Vulin ::Her fearful symetry?

Da,to je ta. Mada je kod nas loše prevedena. Jeste čitali,kakvi su vaši utisci ? Šta inače mislite o Odri,ja je mnogo volim,tj njene knjige..

Ja ne. Čini mi se da je opčinjena duhovima, putovanjima kroz vreme i uopšte natprirodnim. Na stranu to što sam ovo čitao u originalu.

Ima, u stvari, jedna stvar koja mi se mnooogo dopala. Ono Elspetino poistovećivanje umiranja s brisanjem. Odri k'o da je od nas učila...

A meni se baš zog toga dopada I to što,dok čitam knjigu,ja sam potpuno uverena da putovanje kroz vreme postoji ( nije o ovoj knjizi reč ) ili duhovi koji šetaju po stanu , i posle nekolliko minuta,samoj se sebi čudim
Elspet mi je ... ne mogu ni da ostavim,ali je negativan utisak ostavila na mene,i ne volim da odobravam njene stavove,a opet o njoj razmišljam...

Meni se nije dopala istina koja provejava iz njenog lika: isključivost rane mladosti i duboke starosti je nenadjebiva.

I valjda mi se ne sviđa mogućnost da jednog dana postanem nadžak baba. A možda je trebalo da odapnem dok sam navijao za hipike.

To je tačno,ali meni se opet čini da to nije toliko uopšteno,koliko je do nje same.
A ja stalno sebe zamišljam kao babana od osamdeset godina kako jurim mlade po parku sa štapom i džangrizam o tome kako je u moje vreme bilo ( koje mi se sada ne sviđa,ali će za šezdeset godina biti zlatno ) :zvizduće:

Razočarala sam se u Lagunu potpuno. Iskritikovala sam onu glupost od Jelene Bačić Alimpić,i nisu mi objavili komentar. Stvarno užas jedan. :brka: