ЈОВИЦА ЂУРЂИЋ: СОНЕТИ

КАД РУКА ЗАСТАНЕ





Рука застала у најлепшем стиху...
У часу као да је минуо век –
Јер, када звезде испуне ноћ тиху,
Како је мали, како ситан човек!

А усред тишине и морског блеска,
Док ми рука мирно лежи на столу,
Само сам суви јасен, можда леска –
Или натруло једро на јарболу.

Па, ипак рука се нагло тргне потом,
Кад ко цвет у врту процвета мисао,
Нови стих залепрша пуним животом.

Жуборе слова, разиграна, густа,
Ко да је сам Бог ноћнину збрисао –
Полете речи ко на поља пуста.


ГАЛЕБ



Тај небески крманош, горе дубоко…
Лежим на плажи наузнак у песку.
Он ми одједном улеће у око –
Донесен ветром у сунчевом блеску.

Тишина затона, сенка маслине,
Учас заплових морем плаве пене.
Небесно лака крила ми се чине,
Док лебдимо високо изнад стене.

Стоји на месту, крилима не миче,
Тај морски хедонист овога часа
Тишину летом ко азбуку сриче.

Ниоткуд звука, трепета ни гласа,
Тек незнатан шум морског таласа
У пенушању слова летње приче.


КАП СВЕТЛОСТИ






Кап светлости на сненим влатима
И латицама што ће скоро пасти.
Сад као да си на рајским вратима,
Са главом препуном нежне цвасти.

Под маслином са позадином мора,
Тих и заборављен на крају света,
Тражиш час предаха, мало одмора,
Са укорењеном тишином дрвета.

Док глава изгубљена у сну снатри
И куполу звезданог неба сања,
Ти изгараш полако на тој ватри,

Прободен зраком између грања.
Сад знаш: твој усуд само су речи,
Док душа у капи светлости клечи.


НЕБЕСКА СВЕТЛОСТ



Сањам широко поље камилице,
Ливаду заљуљаног мака потом.
Док надиру зли косци немилице,
Жив сам или је крај са животом.

Уснула душа и на јави стрепи,
Притишће је страх и тешка тмуша.
За тужног сиромашка све се зло лепи,
Он не зна грешан је ил га Бог куша.

О, проспи Боже небеске латице
На несрећне, тужне и болесне,
Заустави све злочесте и убице,

Дај спасоносна светлост да блесне
И нека се, о Боже, душа свака
Обасја срећом и реши мрака.

НЕБЕСКО ОГЛЕДАЛО





Небо је моје огледало,
Светли атлас трагања.
Оно ми је једино остало,
Трачак неког надања.

Збуњен и уплашен свим
Док корачам или стојим,
Као да нисам жив сасвим
Мада некако постојим.

Немоћан сам снагом ума
Да појмим и спознам –
Шта крије страшна шума.

И чему све ово штo оста?
Одговор просто не знам,
Да идем или кажем доста.


ПЕНУШАВИ МИРИС МЕТВИЦЕ





Додир усне записујем на свитак
И витки ти струк стављам у повесмо,
Рукопис је калиграфски, читак –
Заљубљено ми се осмехујеш, Песмо.

Стално ме зове сјај твојих усана:
Оне тако влажне, без речи, неме...
Кошуља мирише на поље лана,
Ко да ће се из ње просути семе.

Мирис мора с пенушањем метвице,
Ноћас проучавам порекло воде –
И с тела скупљам ужарене свице,

У страху да танка и ломна не оде.
Пут неба које је руменкасто згасло,
Свако је слово с листином срасло.


ПЕПЕО ЗГАСЛОГ ЛЕТА




Свеж пепео тек згаслог лета
И њене тужне очи боје воде.
О, нас је тиха опхрвала сета
Што као пчела зна да убоде.

У помами тело се телу даје
Опијени од толике лепоте.
Кад би могао вечито да траје
Тај август ког непознати оте.

Шта ради море око твог врата
Бескрајно понављајући етиду,
Топећи се у слику неповрата?

Ми стопљени у вечерњој сени,
Ко деца која не знају куд иду,
Преспаваћемо век занесени.

ПИСАЊЕ ПЕСМЕ





Мисли у речи када се згусну,
Пре него што избледе и ископне,
Понекад лако дођу, као у сну,
Распрсну у стихове из опне.

Запретане ко у тајној вежи,
Појаве се однекуд из дубине.
Стих тај што недостаје, где лежи?
Светлом да засја на рубине.

Све се узбурка, запенуша,
У ватри, магновењу, грчу:
Ко трзај жице затрепери душа.

На крају: Мир. Тихи шапат кише.
Гледаш је крхку, ломљиву ко срчу –
Тек откинути цвет што мирише.

РАСЦВЕТАЛИ ЈУН





Горело је вече, цветао јун,
Сав разливен у липовом цвету.
Скривали нас бог, гуштер и жбун,
Предане телом и срцем лету.

На рукама, обалама реке,
Рече: Молим те, не реци ником!
Миле слике лепе и далеке...
Тад бејах јелен оснажен риком.

Липа се миром лила у око,
Све беше устрептало и свето,
И љуљао се чун тела жестоко,

Пловећи сам у август и лето.
Ми заливени зеленим муком
И међу звезде метнути руком.

СУМЊА





Сумња у све, па и мирис цвета,
Зар је дотле дошло у овом часу?
Нека се пробуди савест света,
Прогутаће нас насиље у таласу.

Веровао сам у реч и понеки стих.
Уплашен човек са сенком корача.
Како се догодило па напустих
И оно што ми беху со и погача?

Завештавам вам све што је лепо
Задоцнели шум мора, шапат воде
Ко ми је крив што веровах слепо

У то што споро дође, а брже оде?
Јадни у блату, изгризени сољу,
Не губимо наду док џелати кољу.

У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН




У хаљини још лепо мирише лан
И усне су твоје шумне као море.
Светлост се ломи и пада на длан
Док прсти најлепше речи говоре.

Тело боје кајсије и немир руку,
Љубоморан сам на звезду у пасу.
Као немирни брод пловим у луку,
Звук опојног греха слутим у гласу.

Небо се бојама лана прелива.
Гледам у очи као капи кише
Док се рој звезда на лице слива.

Далеко од свега, на крају света,
Сад све на тебе заносно мирише.
Уснула смо деца у чамцу лета.