Narodne nošnje sveta

Narodna nošnja

Raznolikost i bogatstvo tradicionalnog načina odevanja, oblikovanog u okvirima kolektivnog poimanja pripadnosti i iskazivanju individualnog osećanja i umeća, zasnovano je na nasleđu i tradiciji.

Prema načinu odevanja prepoznavalo se odakle je ko i, naročito u mešovitim sredinama, kojoj konfesionalnoj i etničkoj zajednici pripada. Odećom se, zajedno sa nakitom, od najranijih vremena iskazivalo kom se staleškom sloju društva pripada, kom uzrastu, a postojala je izvesna razlika u odevanju u svakodnevnim i prazničnim prikama.

Nošnja svakog kraja sadržavala je i magijsko-obredna značenja, a u oblikovanju i izradi raznovrsnih odevnih i ukrasnih oblika u osnovnoj funkciji zaštite tela u različitim klimatskim uslovima. U ulozi ukrašavanja osoba koje ih nose pokazivalo se i kreativno umeće i ukus pojedinca i zajednice.

Raznovrsna sadržajna, likovna i funkcionalna svojstva predstavljaju obeležja odevne kulture sredina i vremena u kojima su rukotvorine nošene, sa istovremeno prihvaćenim izvesnim odevnim elementima iz prošlih vremena.

Na formiranje odevnih osobina, pored kulturno-istorijskih činilaca kroz vreme i prostor, znatno su uticali priroda i klimatski uslovi. Tako kultura planinaca stočarskog načina privređivanja, kao i kultura ravničara i zemljoradnika nose u sebi svoja značenja i vrednosti, kako materijalne tako i duhovne kulture.

Građanska odeća razvijala se pod tursko-orijentalnim, a kasnije, kao u gradovima panonskih podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajem. Pod uticajem već navedih faktora dolazi do stvaranja određenih srodnih odevnih sadržaja u okviru većih kulturno-geografskih zona, kao što su centralno balkanska, panonska, dinarska i primorska sa svojim specifičnostima.

Pripremanje materijala, bojenje, krojenje, šivenje i ukrašavanje odeće, kao i njeno održavanje u prošlosti bio je ženski posao. Zavisno od prirodnih uslova odelo stočara odlikovalo se brojnim grubim delovima odeće od vune, jednostavne izrade u kpoja. U nižim i pitomijim krajevima, pored vune ili kože, pravili su odeću od biljnih vlakana, lana i konoplje, a šira upotreba pamuka počinje tek početkom 20. veka. Od ovih vlakana tkane s razne vrste platna: laneno, konopljano, pamučno i mešovito, gde se pamuk mešao sa lanom, konopljom i svilom.

Vuna je imala najveću primenu u izradi materijala za odeću. Upotrebljavana je višestruko: za izradu sukna od koga su šili gornje delove odeće, letnje i zimske (zubuni, prsluci, gunjevi, koporani), za tkanje ženskih pregača, tkanica, suknji i torbi, za izradu čarapa i nazuvica, ženskih i muških kapa. Sukno se u početku nije bojilo. Upotrebjavalo se belo ili singavo (što se zadržalo u krajevima istočne Srbije. Tek poslednjih decenija 19. veka počelo je bojenje.

Koža se upotrebljavala kao dosta čest materijal za izradu odeće i buće (kožusi raznih oblika i veličina, torbe, šubare, opanci, najpre od neštavljene a onda od štavljene kože).

Postepenim prelaskom sa stočarstava na zemljoradnju, raspadanjem porodičnih zadruga, razvojem zanata, trgovine i industrije, izradu pojedinih delova nošnje polovinom 19. veka i kasnije pruzimaju seoske i varoške zanatlije: abadžije, terzije, ćurčije, pamuklijaši i opančari.

Početkom 20. veka, posredstvom trgovine i grada, selo usvaja izvesne delove odeće koje su izrađivali krojači koji su krojili odeću pod uticajem evropskog načina odevanja.

Od druge polovine 20. veka narodne nošnje iz prošlih vremena postaju kulturno-istorijska baštinjena vrednost, s tim što su se u dnevnoj upotrebi zadržale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama i u određenim svečanim prilikama.

Jedan od načina da se tradicionalni kostim sačuva i prikaže publici je, pored muzejskih zbirki (gde se čuvaju originalni odevni predmeti) i scensko-folklorni kostim, koji kroz originale ili replike produžava saznanja o tradicionalnom odevanju u prošlosti.

Snežana Tomić - Joković, etnolog, kustos u Muzeju u Sirogojnu, bivši član KUD-a Sevojno,
Dragomir Božović, umetnički rukovodilac ansambla

Šumadija



Eh, da mi je ovakva suknja! Ako neko zna gde se može kupiti, bila bih mu zahvalna da mi kaže.

Opanak /množina : opanci/ je vrsta tradicionalne obuće korišćene u srednjovekovnoj Srbiji. Karakteristike opanka su: izrađen je od kože, bez mnogo vezica ili pertli, dugog veka, šiljatog oblika, koji se završava na prstima. Oblik šiljatog završetka opanka označava deo Srbije iz koga potiče, a naziv datira od rumunske reči apinci. Danas se opanak koristi u brdskim delovima Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i drugim seoskim delovima nekadašnje Jugoslavije. Ovaj oblik obuće tradicionalno nose seljaci i radnici u polju, jer im je pogodan za redovne poljoprivredne radove. Opanak se može kupiti na svim većim pijacama u Srbiji, a naš je omiljeni suvenir.

Šumadija

Od narodnih nošnji naroda iz bivše Juge (koje su sve lepe na svoj način), meni je nekako najlepša ženska crnogorska i muška makedonska... Ne bih umela da objasnim zašto. Naročito ovo drugo. Nemam sklonost prema muškarcima u suknjama, al' znam da me uvek spopadnu žmarci kad vidim makedonsko oro.

Od svetskih, pak, mene su oborile s nogu Tajlanđanke (muškarci imaju ružnu nošnju). One su toliko graciozne i lepe, da čak i tu (pomalo pretrpanu nošnju) nose sa neverovatnom lakoćom: