Stihovi koje volim

Kao bajka

Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;
I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda ječe bolna deca,
Rastapaju se čežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;
Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje…
Hteo bih jednu noć venčano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesečini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se čini
Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesečinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iščezava,
Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da iščeznemo i mi, obadvoje…

Milan Rakić

Žena - Jovan Dučić

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti, sada, ovoga časa..

Enes Kišević

samo malo da se zgurim

NE RUŠI SVE MOSTOVE

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
nisi ptica, ni leptir, obalom što leti
kada nema mostova uzalud je čeznuti
uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
ostavi bar jedan, izmedju srca i mene
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
Mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ako jednog dana
poželiš da plačeš-
POZOVI ME!
Ne obećavam da
ću učiniti da ti
bude bolje, ali mogu da
plačem sa tobom! Ako jednog
dana ne želiš da pričaš ni sa kim-
POZOVI ME!
Biću tu i biću
veoma tiha.
Ako jednog dana
poželiš da pobegneš-
POZOVI ME!
Ne obećavam da ću te zaustaviti,
ali mogu da bežim sa tobom.
Ali ako me pozoveš jednog dana
i nema odgovora -brzo dodji,
jer možda ti meni trebaš..

Mnogostruki zivot - Vesna Krmpotić
Bit ce da zivimo istodobno na mnogo zvijezda,
u mnogo raznih zivota,kad smo tako cudno iznemogli
od ceznje za jedninom,
a sve nam zivote veze tanka nit,
I kad umiremo,umire nas mnogo.
I ja koja tvrdom zvijezdom vecernjom slutim,
da samo karika sam golemog mog zica,
samo jedno svoje culo,dimenzija jedna,
samo miljuntina svoje snage
sto svemirom trosi se
i luta
ja osjecam,
da ni u ovom casu nisam presjekla nit
koja me veze s tvrdom zvijezdom vecernjom,
i da nisam svoja ni u casu kad sam to naslutila,
jer i sad me skrope necije daleke misli
neosjetno,
ko ponocna rosa.

ZAVIST

Imam problem sa čovjekom
(nek ostane među nama)
Obdaren je kratkim vijekom
a ispunjen zabludama

Svaki čovjek cijela drama
al još ne zna šta ga čeka
(nek ostane među nama)
Nema lijeka za čovjeka

Od zabluda duša pjeni
a zavist je kruna svemu:
Nije važno da daš meni
Važno je da ne daš njemu.

Dusko Trifunovic

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se,a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoća na vrata

ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ ПАВЛОВ

ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ

Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би имо’о неко вечно да те воли.

И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге

Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи

Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје

А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више

Volio bih da me voliš
da budem cvijet u tvojoj kosi
Ako si noć,ja biti ću zora
i bljesak svjetlosti u rosi

Volio bih da me voliš
i da svi dani budu pjesma
Ako si izvor,i ja ću biti
u živoj stjeni bistra česma..

Dvorac nade

Tvoja se bleda kosa talasa
Između mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijući kroz krike
Napev bubnja kog voda spaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireći vale tvoje kike,

Juriša, penje se - borac pijani
Kroz močvare krvi, - da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj način i bakreni dvorac

Gde, nehaj kad celu je ogrne
Plačna Nada gladi se i svija
Dok nijedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput crne mačke.

Stefan Malarme

ред цвећа, пехар вина пун,
пијем сам – никог да га поделимо.

Чашу дижем, блистави месец позивам,
да с мојом сенком буде нас троје.

Месец, не пије и ништа не разуме,
а сенка ми простачки следи пете,
ипак, будимо пријатељи, бар за трен,
весели и безбрижни, док пролеће траје.

Ја певам, месец се немушти клати,
ја плешем, сенка се с кикотом изврће.
И све док сам будан, славимо заједно,
кад се опијем, ми се раздвајамо.

Вечно смо везани, не увек и блиски,
а нови сусрет чекамо: месец, моја сенка и ја
сред цвећа с пуним пехаром вина.

DUGA

Ti dugi mostovi što prelaze preko neba blistaju u slavi
i prinose na žrtvu svoj raznobojni luk
zelena ječi ponekad a plava u svome bolu
krvari kao pravi bog u koga treba da verujemo

Ide sigurnim putem kroz zvezdana jata
i prska svetim mlekom koje je stvorilo belinu
a tako izbušena noć ostavlja da tone bez jedara
nesigurna galija očajanja i plača

Niko trijumfovati neće u toj povorci
o pozorište Sveta okićenog užasom
svaka boja izlučivanjem svojih preliva postaje beživotna
tako je i nebo izgubilo svoju snažnu svežinu

Vekovi su prenosili zagonetku i mudrost
a dugi mostovi obeležavali njihove sigurne putanje
i bili pred prirodom u radosti i u očajanju
bezvoljnih odjeka verna ogledala.

Rejmon Keno

Велимир Рајић:
На дан њеног вењчања
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива..
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”

Јабланови - Јован Дучић
Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Misao

U kasne sate,
kad samoća, s glasom sobne studeni,
priziva melanholiju

uvučem se u misao o Tebi

kao u toplu postelju,
kao u utrobu majke.

I sve potpuno nestane
da sve samo postane
jedan san sa izgubljenim budjenjima.

J.Letic

Šapat

Šapatom zovem te, da me ne čuješ,
tek da reči u kosi osetiš,
pa da se dahu mom raduješ
i na njemu sa mnom poletiš.

Šapatom ljubim ti oči, dlanove,
pazim da ti san ne pokvarim.
Ne smeš da se probudiš, rano je,
mnogo toga želim da ti podarim.

Želim noćas da sve ti ostvarim,
da nebo zapalim,
pa nek' jutrom, rano ostarim,
zbog nas je, ne žalim.

Šapat moj opet je na tvojim usnama,
prigušen tvojim vrelim uzdahom.
Plakaće ova noć za nama,
posuta sivim prahom.

Znali smo da noć nas neće spasiti,
još malo, svanuće.
Jedna suza će zvezde gasiti,
dok jutro šapuće.

Tebi


Da!
Bas tebi…
Htedoh ispisati nakicenije redove.
I zaprepasti me nepodnosljiva belina praznine
koju treba ispuniti recima koje se otimaju da te ushite…

Da,bas sam tebe sanjao citavu noc
mislio na tebe
ovog predugog junskog dana…
Izgradio ti udobno gnezdo u svojim mislima
I gle!
Ucini ti se tako prijatno tu
da mi jos pevusis
I sve mi se cini
neces skoro otperjati iz potkrovlja moga uma.
Da.
Bas sam tebi
i o tebi
i za tebe sve ovo.

I procitaces,znam…
To je gotovo sigurno.
Ali
da li ces umeti da se prepoznas?

D.Maksimovic

Са којим си јатом долетела
Из које светлости узела суштину
Којом тамом обојила косе
И чије ливаде у погледу имаш
А таква на мом прагу стојиш
Само плаштом зоре заоденута
У жудњи узреле трешње
На мом длану и уснама
Док – као месец над водом – гориш
А дошла си
Нечујним кораком срне
И не видех кад крај мене минула си
Али тишину осмеха ти
Опазих чим те јутро пробудило
Први пут исто оно
Које и мене зраком наде буди
И знам – сад си ту
Мада наизглед далека
За моје усне и прсте чекалице
Али ту си – осећам
По мирису даљине у коси
По боји дуге на мом прозору
И твом смешку на мојим образима
Знам – јер заиста јеси
У мојој јави и мом сну.

Pogled

Pogledaj kroz prozor.
Sa puste ulice gledaju te odnekud moje oci.
Blago. Kao da se uce neznosti.
Oslusni tisinu.
Cuces moj sapat.
Tih.
Pretih.
Kao da se reci uce govoriti tebi.

Ko si ti? Sta si ti?
Znamo se?Zasto si dosla
u vreme praznine sto tisti?

Ali poznajem te oci,usne
kao da vecnost nije prosla
oci vedre,duboke,kao i tad
usne medne,ukus jos pamtim
pogled kroz mene
negde daleko seze,
dusa nevina topla mlada
koja me za se lancima veze.

Da,secam se,ti si ta
sto nesvesno utkala srce je moje
sebi u grudi kao zar da nosi
vecno da tinja samo za dvoje.

Susret

Sreli smo se
negde
između svetova
u malom prolazu
gde
sudbine se ukrstaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
sapati dusa cuti mogu...