Ne vaspitavajte decu, ako ne umete.

Pitanje jednostavno i istovremeno komlikovano, kako vaspitati dijete, da se brani ili napada, biti dobar ili biti loš?

Treba ih vaspitati da budu časni i pošteni ljudi. Takođe i budu bele ovce u ovom crnom potrošačkom društvu.

Puno puta sam čula kako roditelji govore - ima da ga naučim da se ponaša drugačije nego što sam ja. Ako sam ja gubitnik, ne mora ni on.

Apsolutno sam protiv takvog plitkog razmišljanja. Pa neću valjda da stvaram kriminalce koji će preko noći da se obogate! Da to smatram ispravnim, i sama bih tako radila i onda se ne bih pitala - kako ih vaspitati.

Vaspitavam ih onako kako smatram da treba, pa tako od njih ne stvaram kriminalce, neradnike i ološ, već ljude koji će da rade, zarade, stvaraju, uče, uprkos činjenici što često baš takvi čine ne srednji, već niži staleški sloj.

Uvek je lakše imati mir u duši gladnog stomaka, nego nemir sitog.

Temu sam postavila slušajući jednog "tatu" pred školom.
Njegov sin je najgori u razredu, najnemirniji i dijete koje jednostavno nema nikakav odnos poslušnosti već čisto ignorisanje svih osoba u okruženju.
Hvalio se da on to traži od njega, a na moje pitanje "šta ćeš onda kad i ti budeš izgubio autoritet nad tim djetetom koje te ni sad ne sluša, šta onda"?
Ostala sam bez odgovora.

da se brani ili napada, biti dobar ili biti loš?

Sva su deca rodjena dobra...
Ovo boldovano mislim bukvalno, a to zavisi i od toga da li je dete devojcica ili decak.
Decaci se stalno tuku, od pete godine, pa do adlescencije. Sto pre to prihvatite bice vam lakse. Medjutim, i tu postoje varijacije na temu. Izricito sam protiv toga da decaci tuku devojcice, da UVEK treba da se brane ako su napadnuti i, naravno, da pobegnu i ozbegnu batine ako znaju da nisu jaci od protivnika. Znaci, parola 'niko nije brzi od mene'.
Kod devojcica nema toliko fizickih obracuna mada ni oni nisu naivni ako se dese. Devojcice ulaze u zenski svet vrlo suptilno, bas onako 'pravo' kako ce posle bivati kao devojke i zene, i zbog toga ih treba nauciti cega da se klone.
Moja deca bila su 'zrtve' ogovaranja, do te mere da su zavrsila kod skolskog psihologa. Licno sam zagovornik varijante da u ogovaranju ne treba ucestvovati, ali vrlo treba pokazati zubice u otvorenom sukobu. Naravno, ako doticna persona ima herca da se otvoreno suprotstavi.

šta ćeš onda kad i ti budeš izgubio autoritet nad tim djetetom koje te ni sad ne sluša, šta onda"

Naravno da nema odgovora, zato sto je to za njega filozofsko pitanje. Ako nista drugo, postoji knjiga ''Kako gajiti sinove''.
Po mom skromnom misljenju, on uopste i nije autoritet svom detetu. Ako dete ne postuje druge, sve ce se pogorsati vrlo brzo jer je jedna od pubertetskih faza shvatanje da roditelji nisu svemoguci bogovi.
Iskreno, ne zelim da padnem na tom ispitu, pogotovo sto znam da popravnog nema.

E, da! Cula sam, u komsiluku doduse, da je '' dobro dete - los covek''.

Primarni odgajatelji djece su ; roditelji . Djeca uče nesvijesno imitacijom od roditelja . Svoje vlastite stavove , kulturu ponašanja i poglede na život roditelji prenose na svoju djecu . U odgoju ponajčešće griješe i neznajući da griješe . Roditeljstvo je odgovornost a maksimalna pažnja usmjerena na djete je od temeljnoga značaja .
Cilj svakoga roditelja trebao bi biti da se dijete razvije u zrelu , poštenu , odgovornu uspješnu i zadovoljnu osobu .
Od svih stilova roditeljstva u tomu će nauspješniji biti brižno - zahtjevni roditeljski stil odgoja .
Roditelj će u tomu uspjeti ukoliko bude prije svega dobar primjer i obrazac kulturnoga ponašanja , puni podrške i razumijevanja , dobri slušaći i promatraći , zahtjevni a istovremeno brižni ...

Ovo su savjeti roditeljima koje mi učitelji savjetujemo roditeljima , na individualnim razgovorima i radionicama jer zanemareno i odgojno zapušteno dijete pokazuje poremećaje u ponašanju od povlačenja u sebe do agresije prema sebi i drugima ;

NEKOLIKO VAŽNIH SAVJETA

Izdvojili smo za Vas još nekoliko važnih savjeta:
Vjerujte u svoje dijete, tako će i dijete naučiti vjerovati u sebe.
Koliko god se često čini teškim, nađite vremena samo za sebe.
Važno je naći vrijeme kada možemo biti sami s partnerom, ali i vrijeme izvan obiteljskih i partnerskih obaveza. Iako je to često teško organizirati, posebice dok je dijete vrlo malo, možda postoji prijateljica koja bi vam htjela pričuvati dijete na pola sata. I tada, osjetite što vam je potrebno i učinite to za sebe. Zadovoljan čovjek je i bolji roditelj.
Saslušajte bez prekidanja i dozvolite da vam dijete pokaže osjećaje - dobro je da vam dijete pokaže ako je uplašeno, veselo, tužno, ako se boji, ako je ljuto, ako joj/mu je teško...

Prvo pokažite razumijevanje i da prihvaćate osjećaje koje pokazuje, a tek poslije kada osjetite da je vrijeme i da nije prerano ohrabrite dijete. Nekada nam je vrlo teško suzdržati se, pogotovo kada je dijete tužno, od ohrabrivanja i riječi kao što su "Bit će sve u redu, ne plači, ti to možeš,..", međutim za razvoj djeteta u zadovoljnu i životno vještu osobu važno je:

1. Iako nam je teško vidjeti da je naše dijete tužno, izdržati i podržati ga slušanjem, držanjem za ruku, ne ispitivati odmah već jednostavno biti uz dijete dok plače i u tišini mu biti podrška za izražavanje emocija,
2. Nakon što se dijete na ovaj način osjeti zaštićeno i sigurno iz Vas te otpusti dio boli, vjerojatno će Vam i samo ispričati što se dogodilo. Ako to ne učini potaknite ga nenametljivim pitanjima. Ako ne želi, recite mu da Vam je važno i da mu želite biti podrška o čemu god da se radilo i ako zatreba poštujte to, te ga upitajte kasnije.
3. Odraslima se ponekad učine uzorci dječjih tuga nevažni, sitnice. Važno je da razumijemo da je dječji svijet u tom trenutku drugačiji i da prihvatimo da se oni tako u ovom trenutku osjećaju.
4. Ako Vam se nešto neugodno dogodi i dijete to primijeti na Vama, nemojte ga štititi riječima "Ne, sve je redu." Pokazujte pred djetetom osjećaje, ali na način i u onoj mjeri koja je primjerena dobi djeteta.
Pokazivanje Vaših osjećaja kazuje djetetu da je u redu tako se osjećati.
5. Isti princip razgovora primijenite i sa partnerom/partnericom.
To može postupno vaše odnose i ukupni obiteljski život učiniti još toplijim i ljepšim.


Pokažite osjećaje i prihvatite njegove/njene osjećaje čak i kada Vam se ne sviđaju. To ne znači da se slažete s nekom situacijom, već da prihvaćate osjećaje i čovjeka s njegovim doživljavanjem i možda različnošću. No, ne prihvaćajte agresivan NAČIN izražavanja osjećaja koji Vas ugrožava.
Ako imate dojam da će Vašem partneru/partnerici ovakvo pokazivanje osjećaja biti strano, započnite postupno i češće sa ugodnim osjećajima.


Priuštite si...

Ako i vi dijelite sudbinu populacije sretnih građana koji imaju posao i namjeravaju ga zadržati, a uz to još pokušavate uskladiti obitelj i ne zaboraviti na prijatelje, znate kako je ponekad teško izvršavati sve obaveze. U svoj toj strci i mnoštvu informacija, važno je moći odvojiti vrijeme za sebe. Pri tome ne mislimo samo na ležanje pred televizorom i listanje dnevnih novina.
Želimo Vas potaknuti da provedete konstruktivno vrijeme sa sobom. Pokušajte zamisliti kako bi bilo da barem sat vremena tjedno imate samo za sebe, da možete raditi na iskustvima i stvarima koje vas muče. Da imate osobno mjesto, na kojem možete dobiti nove uvide i otkriti kako rješavati probleme i životne situacije na drugačiji način.

Dragana, iskreno se nadam da i sama imas decu.
Izvinjavam ti se ako te vredjam iz neznanja...
Oduvek sam mislila da deca, narocito adolescenti, dozivljavanju prosvetljenja kroz ljude koji cesto nisu u okviru njihovih cak rodbinskih odnosa. Dopadaju im se simapaticni likovi koji ih zabavljaju i RAZUMEJU. Prosto, to je takvo vreme, kada roditelj prirodom stvari gube konce iz ruku, ali dalje treba da radi na tome da ih sasvim ne ispuste, i da se bore za svoju poziciju. To zavisi od samog roditelja.
Jer, ono sto je ovde postavljeno, pilo bi vodu u slucaju da smo svi zavrsili one skole i onako kako su nasi roditelji za nas to zeleli - hteli - zahtevali. Bili bismo divni, obrazovani, umiveni. Ali smo ipak preko trnja sami odlucivali. Na to su uticali i drugi ljudi oko nas - nastavnici, profesori, instruktori, treneri, komsije, drustvo. Bar u ovom mom gradu, veliki uticaj na ponasanje i formiranje ima drustvo.
U mom kraju zivi lik koga moja deca obozavaju i zovu ga Spajdermen samo zato sto ima tetovazu pauka, ali je on vise '' u hotelu nego napolju''. Da li to znaci da zabranim da im kupuje sladoled?
Iskreno, mnogo mi je drago sto moja sestricina svim komsinicama umace keks u kafu a ne samo svojoj mami. Posle izvesnog vremena dete se izborilo za sopstvenu soljicu. Da umace keks u kafu nije videla od svoje mame, niti je njena mama za to kriva. Obzirom da mala ima astmu, a da kofein siri bronhije, moja je namera bila jasna. U doglednom vremenu shvatili su da ona keks umace u kafu bas onda kada joj je disanje otezano, sto se svelo na dva puta godisnje.
Moram da priznam da me jako nervira ova varijatna ''dza ili bu ko je kriv'' i to , ni manje ni vise, nego apsolutno. A saveti psihologa najcesce bivaju neprimenljivi u konkretnim situacijama i mnoge teorije padaju u vodu kada na najjednostavnija pitanja ostanete bez adekvatnog odgovora.
Verujem da detetu ne treba reci da ne place, da ono moze to da oseti ako je roditelj (vaspitac,staratelj, ucitelj) sebe savladao da prenese pozitivnu energiju a ne pogresno kanalisani strah.

Draga Vidra , zaista nema razloga u tvom postu zbog kojega bi me uvrijedila . Imamo pravo misliti drugačije . A imati svoje mišljenje koje odudara od nekog drugog i drugačijeg razmišljanja nije razlog za uvredu . Dapače , Forum i služi kako bi svak iznio svoj vlastiti stav , o nečemu .
Znam da su danas vremena teška . Obitelji su razapete između krize zapošljavanja , jurnjave za poslom ... krizom morala ... i sl . Kriza u društvu odražava se na stanje među supružnicima i cjelokupnu obitelj ... Roditelji shrvani životnim problemima , sve manje imaju vremena za svoju djecu ... pa u tom slučaju djecu odgaja okolina i društvo , kako si rekla . To nije dobro . Tu leži izvor problema ...

Moja je teorija da sa decom treba razgovarati - da kazu sta osecaju, sta misle. Pri tome ( pricam o svojoj deci) trazim da mi odgovore na 'nebulozna' pitanja. Cak i kada odgovore, i kada rasclanimo na sastvane delove, opet urade 'po svom srcu'. Jos uvek ne razumeju zasto je to tako.\

Roditelji shrvani životnim problemima , sve manje imaju vremena za svoju djecu

Postoje i oni roditelji koji su svesni svojih problema, koji zele da saradjuju. Oni nailaze na nepremostive prepreke koje se pojavljuju u vidu psiholoski profila i teorija, deca se ukalupljuju, a opet se sve svede na sistem porodicnog vaspitanja i morala. Ono sto nikako nigde ne vidim to je da se malo govori o postovanju.

A imati svoje mišljenje koje odudara od nekog drugog i drugačijeg razmišljanja nije razlog za uvredu . Dapače , Forum i služi kako bi svak iznio svoj vlastiti stav , o nečemu .

Ako ovde mislis na sebe, ne mislim da tvoje misljenje odudara samo je opstepoznato za mene. Zato ti se izvinjavam. Na svakom koraku se mogu cuti ovakva opsta mesta a onda primer deteta koje ima neki problem. Ima dece koja nemaju 'katastrofalne' probleme, koja idu kod psihologa zato sto su nekoga ogovarala ili bila ogovarana. Volela bih da vidim bilo koju od tih zena koje su poslale cetiri devojcice kod psihologa zbog ogovaranja, sa ciljem da mi odgovore na pitanje koja je od njih zakazala tu 'seansu' i sta su radile prethodnog popodneva.
Forum sluzi i da bismo se konstruktivno raspravljali, ne samo da bismo rekli sta mislimo.

Uz pomoc stapa i kanapa

Iz iskustva znamo da je posao roditelja težak, ali lep, samim tim i vaspitavanje dece kao deo roditeljstva predstavlja nimalo lak i dugotrajan proces u kome se maksimalno trudimo da svoju decu izvedemo na pravi put.
Pre svega, uspešan roditelj je onaj koji je dosledan i istrajan u svojim stavovima, pruža detetu pozitivan uzor, a istovremeno mu je i učitelj i prijatelj.
Deca nesvesno usvajaju model ponašanja svojih roditelja i zato se moramo truditi da svoje loše navike svedemo na minimum, a one dobre istaknemo u prvi plan. Naravno da nije sve tako jednostavno i da ne zavisi samo od nas, jer na dečije vaspitanje utiče i sredina ( škola, nastavnici, vršnjaci, mediji....).
Isto tako, deci moramo biti i autoritet i prijatelj, što podrazumeva da ih prihvatamo onakvima kakvi u stvari i jesu, da ne ističemo stalno njihove slabosti praćene kritikom, već da im pomognemo da razviju i svoje dobre strane, tj. da izgrade samopouzdanje.Kada postoji prijateljstvo i komunikacija između dece i roditelja, postojaće i poverenje koje će deci omogućiti da svoje probleme otkriju upravo onima koji im u tome mogu najviše pomoći.
Kada se radi o "kažnjavanju", definitivno sam protiv bilo kakvog vida fizičkog nasilja , jer ono negativno utiče na razvoj dečije psihe, takve osobe kasnije ispoljavaju određeni vid psihičkog poremećaja i teško da i same mogu biti adekvatni roditelji.Ako već mora, najefikasnija kazna za "nestašluk" je ukidanje određenih privilegija ( provereno).

kazna ... je ukidanje određenih privilegija

na primer?

......hahaha.....na primer, kada "zgreše", moji klinci dobiju zabranu na komp., a to im trenutno najteže pada.....znaš kako posle budu dobri.....kao bubice....
Mada, svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete, tako da jedino on može da utvrdi koja je sankcija odgovarajuća.

Kazna je sve ono što ne podrazumeva obavezu, znači svaki užitak osim jela, naravno.

Stekla sam utisak da je danas većina mladih roditelja nespremna na roditeljstvo. To sam zaključila posmatrajući komšije i slučajne prolaznike. Deca su im nevaspitana, deca roditeljima naređuju a ne roditelji deci, i ti klinci se zapovednički ponašaju prema roditeljima. Najgore od svega mi je kad vidim roditelja kako na ulici tuče dete. Pokušava silom da ga natera na poslušnost kad već rečima ne može da dopre do deteta.
Današnji roditelji su nezreli, ni oni sami nisu mentalno sazreli a već imaju odgovornost prema novom životu. Nevaspitan roditelj ne može da vaspita dete.

Da li je batina izašla iz raja
Milivojević: Fizička kazna je majka svih kazni. – Čalovska-Hercog: I raj je proterao batinu

Dr Zoran Milivojević i dr Nevena Čalovska-Hercog (Foto R. Krstinić)
Usklađivanje zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom zemalja članica Evropske unije i s Konvencijom o pravima deteta donelo je i značajne izmene i dopune Zakona o porodici. Neki od zanimljivih delova zakona su mnogo veća zaštita deteta od nasilja, mogućnost da roditelj–nasilnik bude izbačen iz doma i da mu bude zabranjen prilaz detetu i mogućnost da država oduzme dete roditeljima koji ne obavljaju svoju svoju funkciju na odgovarajući način. Od sada će i komšije moći da prijave roditelje koji zapostavljaju, zanemaruju ili tuku decu. I to je izazvalo i izaziva brojne oprečne reakcije u javnosti.
O tome da li su izmene i dopune zakona dobre, kao i koje su metode ili propusti u vaspitavanju koji dovode do toga da deca postaju huligani i da li je već odzvonilo tradicionalnom srpskom verovanju da je batina izašla iz raja za „Politiku” govore dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, i dr Nevena Čalovska-Hercog, rukovodilac Asocijacije sistemskih terapeuta.
Politika: Da li je vaspitavanje dece batinama dopustivo i kako fizičko kažnjavanje utiče na razvoj deteta?
Čalovska-Hercog: Za mene je neprihvatljivo fizičko kažnjavanje a raj je proterao batinu. Roditelji moraju da objašnjavaju, zabranjuju, lišavaju decu zadovoljstva, a batine nikako nisu vaspitna mera. Roditeljske veštine su uspostavljanje pravila, poruka šta je prihvatljivo a šta nije, šta može a šta ne može. A to ne mora da se sprovodi fizičkim kažnjavanjem. Roditelj mora da bude veoma osetljiv, da prati dete, da bude prisutan i da bude korak ispred svoga deteta i da odreaguje na vreme.
Milivojević: Batina nije iz pakla kako neki pokušavaju da proture. Fizička kazna je majka svih kazni i ona je jedna od legitimnih vrsta kažnjavanja, ali često grešimo i izjednačavamo je s fizičkim zlostavljanjem. A tu postoji vrlo oštra razlika. Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda. Roditelji koji udare dete to mogu da učine kao gest ljubavi jer do tog deteta im je stalo i oni žele da to dete promeni ponašanje. Ako ne kažnjavate fizički dete onda vas dete ne doživljava kao autoritet. Najvažniji je odnos roditelja prema detetu. Ako je odnos u redu onda će i udarac biti u redu. Svrha tog udarca je da dete to zaboli, to je udarac po guzi, a ne da ga povredi.
Politika: Drugim rečima, za vas je ipak batina izašla iz raja jer roditelji mogu da fizički kažnjavaju svoju decu?
Milivojević: Ne samo da mogu već i moraju. Pod modom evropeizacije uvode se i neke totalno besmislene stvari, kao što je zakon protiv kažnjavanja dece, a na taj način se samo roditeljima još više oduzima moć i postaju optuženi. Sada ako komšija čuje povišen glas, on odmah zove centar za socijalni rad i u praksi već imamo zloupotrebu. U Novom Sadu postoji jedno dete od 12 godina koje je sebe proglasilo za žrtvu. Država je odreagovala i dete je bilo u sigurnoj kući. Međutim, to dete je, u stvari, ekstremno razmaženo i čim nije po njegovom, odmah teroriše druge da ga oni zlostavljaju i traži pomoć, a roditelji su apsolutno nemoćni. Zbog toga ja mislim da je to, s aspekta države, glupo jer roditelje treba podržati, treba ojačati njihovu ulogu, a ne da budu nemoćni. Treba postaviti granice. To znači dve stvari, zabrana i frustracija detetove želje, s jedne strane, i kazna, s druge strane. Znači pošto se prešla granica bićeš kažnjen. A kazna znači nasilje. Uostalom i autoritet države je zasnovan na nasilju.
Politika: Mislite da apsolutno nije u redu da se država, koja svoj autoritet zasniva na nasilju, zalaže za apsolutnu liberalizaciju u vaspitanju i apsolutnu slobodu deci?
Milivojević: Država se meša u odnos roditelj–dete i zaboravlja da roditelj između ostalog mora da ima tu ulogu policajca, sudije i tamničara. Ako izrekne neku kaznu, onda on mora da je sprovodi. A kada dete shvati da je roditelj jači ono uradi nešto što je važno – podredi se roditelju. Razmaženo dete neće se podrediti roditelju, a njime upravljaju njegove želje, a onda ono upravlja mamom, a mama tatom i tada nemate socijalizaciju i imate jako veliki problem.
Čalovska-Hercog: Razmažena deca se ne rađaju kao razmažena ona nastaju u kontekstu porodice u kojoj roditelji ne vladaju dobrim roditeljskim veštinama ili ih ne sprovode. Govorimo o dva pojma – o roditeljima koji su popustljivi i oni podižu takozvanu razmaženu decu, jer deca u svom odrastanju moraju da imaju predvidiv sistem i da znaju šta je dopušteno a šta ne. I to je ono kada mi kažemo testiraju naše granice. Uspostavljanje granica delotvornije je od fizičkog kažnjavanja. Zabrana da, ali fizička kazna nikakoi dobro je da postoji zakon koji nas vodi ka idealnom vaspitanju bez fizičkih kazni.
Milivojević: Kaznu malo dete doživljava kao šok, kao da ga roditelj ne voli. Ali poenta je da dete mora da prođe kroz tu fazu jer dete ne razdvaja sebe od svojih želja. Roditelj mora da nauči da ne sme da popusti, a dete će kasnije shvatiti da postoji razlika između njega kao osobe i njegovog ponašanja.A posledica je važno osećanje koje se zove strah od kazne. Slažem se da je idealno vaspitanje vaspitanje bez fizičke kazne, ali ideal ne sme da uđe u zakon.
Čalovska-Hercog: Zakon je protektivan to je njegova svrha i definiše ono što nije u redu i ono što je prihvatljivo.
Milivojević: Da, ali, recimo, ako vi zabranite fizičku kaznu i ljudi se uplaše toga onda će svoj negativni stav prema detetu krenuti da pokazuju na psihološki način, a psihološko kažnjavanje je mnogo gore i malignije jer dete to ne prepoznaje da je to nešto protiv njega i onda počne da veruje u uvrede.
Politika: Kako onda da se ponašaju roditelji?
Čalovska-Hercog: Kod nas ljudi misle da ako vole svoju decu da ih i poznaju i da znaju šta je najbolje za njih. To je velika zabluda jer roditeljstvo se uči.
Milivojević: Roditelji su bazično dobri i sposobni roditelji i mislim da ih treba jačiti i ohrabrivati.
Čalovska-Hercog: Da, roditelje treba osnaživati, ali oni sami po sebi ne znaju da budu roditelji jer roditeljstvo nije samo na nivou animalnog arhetipskog. Ono se uči. Postoje škole za roditelje, mnogo literature ima i mislim da bi ta literatura trebalo da bude bukvar roditeljima.
Milivojević: Uliteraturi ima gomila gluposti. Naša iskustva u školama su takva da dolaze roditelji koji ne bi trebalo da dolaze, koji su već zainteresovani za svoju decu, a oni koji baš i ne rade to kako bi trebalo oni su nezainteresovani.
Čalovska-Hercog: Roditelji koji su nezainteresovani za svoju decu zanemaruju svoju decu i to je specifična forma lošeg roditeljstva, što to je malignije nego aktivno zlostavljanje, i to je situacija za reakciju socijalnih službi, države. Najbitnija je ljubav, osetljivost, znanje i istrajnost u stavovima i u uspostavljanju pravila.
Milivojević: Dodao bih i strogost.
Čalovska-Hercog: Ne slažem se.Stvaranjeatmosfere straha je loše, tada dete ne zna kada će i zbog koje želju biti kažnjeno.
Milivojević: Ne. Dete zna kad će i zbog čega biti kažnjeno, ako je roditelj istrajan, a ne jednom ovako, drugi put onako, to dovodi do ovoga što Vi kažete.
Politika: Šta je zdravije i bolje za dete – strogost ili popustljivost?
Milivojević: Strogost jer ako neko, kako mi psihoterapeuti kažemo, „ima višak roditelja i društvenih normi” onda će shvatiti da mu te stvari predstavljaju neki problem i na terapiji ćemo lako skinuti taj „višak”. A razmažena deca misle da nemaju problem i stalno prave konflikte, pokušavaju druge da podrede sebi i na kraju kada počnu da prave krivična dela jedina šansa im je zavod ako su maloletni ili zatvor ako je su punoletni. I razmaženo dete kada odraste ima veliki društveni problem jer nema odgovornosti, saosećanja, zahvalnosti, milosti prema drugima.
Čalovska-Hercog: Mislim da je to pseudodilema i da su i strogost i razmaženost dve strane iste medalje lošeg, disfunkcinalnog roditeljstva, a da li će otići u jednom ili drugom pravcu zavisi od toga da li su postojali drugi korektivni odnosi. Prezaštićivanje je sputavanje kao što je i ektremno kažnjavanje sputavanje.
Politika: Koje su to mere i greške koje od dece prave huligane i zlostavljače?
Milivojević: Problem nastaje u pubertetu kada mladoj osobi roditelji više nisu važni kao ranije jer im je mnogo važnije da budu afirmisani u grupi vršnjaka. I ako živite u takvom okruženju gde su deca sklona nasilju, koja će na njega gledati kao na inferiorno biće ako se on ne potuče, onda nasilje u toj grupi postaje i način preživljavanja i sticanja statusa. Zbog toga mislim da ne treba oduzeti moć roditeljima nego ih ojačati. Roditelj mora da se suprotstavi ulici i mora da bude jači jer deca su u jednom polju sa uticajima s raznih strana. Roditelji jesu važni, ali mislim da je važnija ulica, subkultura. Ako su roditelji tukli dete na vreme i izgradili dobar odnos, onda mogu da pozovu na taj odnos i u tim adolescentskim vremenima. Glavna poruka tim roditeljima je da nisu nemoćni, da dete zavisi od njih, da ta mlada osoba od njih očekuje emotivnu podršku, u krajnjem slučaju finansijski zavisi od njih. Da razgovaraju, da gnjave, da ne daju novac i, u stvari, da poručuju mladoj osobi da je mnogo bolje za nju da se ponaša na socijalno prihvatljiv način.
Čalovska-Hercog: Ne mislim da će se roditelj koji je tukao svoje dete lakše izboriti s ulicom. Iako roditelji moraju da budu dosledni oni moraju da menjaju svoj način komunikacije, da je revidiraju i prilagode novonastalim vremenima i da ponude. A naši roditelji se vrlo često uplaše, ukrute, povećaju strogost, pa kad to ne uspe, onda se povuku.
Politika: Znači glavni uzroci budućeg huliganstva su razmaženost i zanemarivanje?
Čalovska-Hercog: Ne samo razmaženost nego i kazna sa ovim stavom „batina je iz raja izašla i te kako se podržava i podstiče nasilnički oblik komunikacije.
Milivojević: Ne to je pogrešno, tamo gde su roditelji strogi, gde otac tuče sina, vrlo retko će on smeti da pravi probleme, ali ti razmaženi i zanemareni oni su problem. Zajedničko za zanemarene i razmažene je to da su roditelji nemoćni, jednostavno ne komuniciraju s detetom dovoljno i ne nameću mu norme, a za razmaženo dete roditelj je stalno tu i trudi se oko deteta, ali ne pokazuje moć. Tamo gde su roditelji suviše moćni, deca su preterano socijalizovana jer u porodici dobiju strah od kazne.
Čalovska-Hercog: Jedna trećina aktivnih zlostavljača dolazi iz takvih porodica.
Milivojević: Da, to je jedna trećina, a dve trećine su nešto drugo.
Čalovska-Hercog: Ali su to nesrećni ljudi.
Milivojević: Jeste, ja mogu, s obzirom na posledice razmaženosti, da kažem da ljubav rađa nasilje.
Politika: Ljubav?
Milivojević: Dobro, popustljivost rađa nasilje.
Čalovska-Hercog: Ne, nemanje granica rađe nasilje.
Gordana Bašović
Da li je batina iz raja izasla?

Ja kombinujem pricu i kaznu,i to uvek prvo pricu.Naravno,uz svo uvazavanje licnosti svog deteta...

Digi, a batine? Malo pojasni sta podrazumevas pod kaznom.

Protivnik sam batina, dosad mi je uspijevalo da djetetu objasnim sve i zaista nemam problema s njim ali ovo moje pitanje se više svodilo kako vaspitati dijete da se odnosi na okolinu?

kako vaspitati dijete da se odnosi na okolinu?

Mislis u odnosu na okolinu, tj. okruzenje, i kako samo da proceni situacije u kojima se nalazi?

Povodom batina, vise sam tip kao sto je Digi napisao. Bese super - predlog na zadnjem roditeljskom: mogli bismo da razmenimo decu Sa tudjim detetom ces ipak samo pricati...

batina je iz raja izašla i te kako se podržava i podstiče nasilnički oblik komunikacije.

Uopste se ne slazem sa ovim. Jer, roditelj koji bije dete pokazuje svoju nemoc. Treba to da prepoznate, a ne da 'prevaspitavate' dete. Da trazite pomoc, da razgovarate sa drugima - mozda oni imaju neka kreativnija i drugacija resenja.
Uzasno me nervira sto se na nekim ekstremnim primerima izvode opsti zaključci.

Mene vrlo zanima da li su ljudi, koji su dali ovaj intervju, bili tuceni od svojih roditelja, i ako imaju svoju decu da li su njih tukli.

Roditelji moraju da objašnjavaju, zabranjuju, lišavaju decu zadovoljstva

Kojih zadovoljstava? Da li se ovde misli na narkotike ili sta?
Sta da zabranjuju?
Ili je sve ovo uopstena neka proizvoljna slika necega , cega god...

Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda.

Tvrdim da je ovo totalno netacno, odnosno da masa ljudi uopste i ne razmislja o tome. Mozda kasnije, kada je dete vec izdevetano.

Kod nas ljudi misle da ako vole svoju decu da ih i poznaju i da znaju
šta je najbolje za njih. To je velika zabluda jer roditeljstvo se uči.

Kada je moj sin posao u prvi razred moj brat pitao me je kakav mu je uspeh u skoli. Rekla sam da nemam pojma. Dala sam mu da procita opisne ocene. Ostao je nem. Rekao je da ne razume.
Osecala sam se kao mentol, iskreno receno, a sada, posle cetiri godine osecam sa kao da sam retardirana jer njegova uciteljica sve njegove nedostatke iskoriscava da bi ga ponizila, osramotila i sl.
Ne moze se uvek racunati na varijantu da roditelj ne poznaje svoje dete. Verujem da te onaj koji bi trebalo da ti pomogne, podrzava te ili sta znam vec, gadja gde ne treba. Iskreno, malo mi je nejasno zasto se cude kada se covek razgoropadi. U svakom slucaju, svi mi vaspitavamo decu kako mislimo da je najbolje. Oni treba da nas saslusaju, ali da polako sticu sigurnost i samopouzdanje da odlucuju i budu samosvesni i odgovorni.

Naša iskustva u školama su takva da dolaze roditelji koji ne bi trebalo
da dolaze, koji su već zainteresovani za svoju decu, a oni koji baš i
ne rade to kako bi trebalo oni su nezainteresovani.

( !!! )

Današnji roditelji su nezreli, ni oni sami nisu mentalno sazreli a već imaju odgovornost prema novom životu

Svaka cast!
Ali, ako ti se vec desi onda imas mnogo manji rok da sazris i konacno preuzmes odgovornost.
(Malo je frka na pocetku, posle pesmica.)

Kada se sa detetom provodi dovoljno kvalitetnog vremena, mnoge teme se otvaraju, dete postaje svesno šta je dobro a šta ne, kako da se u nekim situacijama i sam izbori i na pravilan način donese odluke. Najbitnije je detetu ulivati samopouzdanje.

Digi, a batine? Malo pojasni sta podrazumevas pod kaznom.

Sljepim je po guzi ponekad,naravno.Takodje joj ukinem crtace i tome slicno...Mada joj pre toga uvek objasnim zbog cega to ne sme da radi.

Takodje sam i dosledan.Ako nesto ne moze danas,ne moze ni sutra ni prekosutra...

Takodje sam i dosledan.Ako nesto ne moze danas,ne moze ni sutra ni prekosutra...

A kako vama, tatama, to tako jednostavno uspeva?

I kakav si kada je dete bolesno? A kako posle, kada ozdravi?

Ja imam sreću koja skoro da ne zna za batine, za grdnju, za zabrane.
Bitno je da oba roditelja imaju UVEK isti stav, da mama podrži tatu i obrnuto a u cilju da imaju potpuni autoritet kod deteta ( nikada ne sme da se naruši).Dete treba posmatrati kao ličnost i usvajati i njegovo mišljenje kada ono želi da ga ispolji.

Dete treba posmatrati kao ličnost i usvajati i njegovo mišljenje kada ono želi da ga ispolji.

Ali treba da zna da postuje licnost roditelja, potrebe, interesovanja.
Masa ljudi sa roditeljstvom ostave po strani svoje omiljene stvari, vremenom ih zaborave, a deca nemaju pojma o tome.