Laza Kostić

Dr Lazar-Laza Kostić (Kovilj, 12. februar 1841 – Beč, 9. decembar 1909), književnik, publicista, filozof, političar. Pravne nauke svršio je na Univerzitetu u Pešti 1864, gde je dve godine docnije doktorirao. Istaknuti pripadnik Ujedinjene omladine srpske i član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, ulazi rano u politički život vojvođanskih Srba. Poslanik je na Narodno-crkvenom i u Ugarskom saboru (1873). Na Berlinskom kongresu 1878. privatni je sekretar Jovana Ristića, a 1880. sekretar srpskog poslanstva u Petrovgradu. Od 1880. do 1891. državljanin je dve srpske zemlje, Srbije i Crne Gore. Ženidbom sa bogatašicom Julijanom-Julčom Palanački u septembru 1895. postao je građanin Sombora i u njemu će provesti ostatak života. U Somboru je nastao njegov halucinantni noćnik, Dnevnik snova, i ispevana slavna pesma srpske književnosti, pokajanka Santa Maria della Salute.

Najizrazitiji pesnik visokog srpskog romantizma, Kostić je za života objavio tri knjige pesama : Pesme, 1873,1874. i 1909. Traged i komediograf, napisao je dve istorijske drame, Maksima Crnojevića (1866) i Peru Segedinca (1882), i dve komedije, Gordanu (1889) i Okupaciju (napisana na nemačkom 1878/79, objavljena je prvi put 1977). Svoje filozofske i estetičke ideje izložio je u raspravama : Osnova lepome u svemu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme (1880) i Osnovno načelo (1884). U knjizi O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu (1902), sem lucidne analize Zmajeva pevanja, dao je živu sliku romantičarske epohe i razvio ranije postavke o ukrštaju poezije i filozofije u osobenu teoriju umetničke inspiracije. Znalac klasičnih i modernih jezika, prevodio je Homera, Šekspira, Bulvera, Hajnea, Kiša i Dernburga.

Santa Maria della salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Među zvezdama
. . . . . . . . . . . .
Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U pestanskoj tamnici, 1872.

@Neki tip
Verovatno mislite na pesmu Santa Maria della Salute. Ne znam gde ste procitali taj podatak. Laza Kostic je poslednjih 15 godina svog zivota proveo u Somboru, u braku sa Julijanom Julcom Palanacki kojoj je pesma i posvecena.

Kostic je poslednjih 15 godina svog zivota proveo u Somboru, u braku sa Julijanom Julcom Palanacki

Prema svemu se moze suditi da Laza Kostic nikad nije ni bio covjek u vlasti tjelesnog bezakonja, jer je ocito da nije cesto mijenjao "pasnjak". U svakom slucaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romanticni eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku DJakomu Kazanovi. Kostic je imao nesrecu (ili srecu, ko ce to znati!) da se pod starost zaljubi beznadezno u beznadeznost. Prije te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova vazna ljubav za koju istoricari znaju zavrsila se smrcu djevojke, 1862. godine, kad je Kostic imao dvadesetjednu. Sljedeca se udala za drugoga, a treca za trecega (1871. godine). Izgleda, one su na vrijeme shvatile i prakticno, s majkama, razmotrile pustopasnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, mozda malo bezbojnim ali postojanim. NJegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i knjizevnosti), Milan Savic, tvrdi da je Kostic u mladosti vise puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strasno". Bilo je to "platoniceski", dakle gotovo nesto kao od sale. Ali, onda je dosla Ona, Jelena-Lenka Dundjerska (Milan Kasanin pise da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domecu da je bila i "pomalo cudna"), kcer najimucnijeg covjeka u prebogatoj Vojvodini. Pjesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadezna pedeseta godina. S njom je dosla i legendarna pjesnikova kriza, drama dostojna da ostane vjecita. Bojazan Kosticeva u vezi s tom premladom djevojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smio ni da pomisli na zenidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto bjezi od tog nemogucnog rjesenja, pa se cak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni clan njene porodice. Ostalo mu je jos samo da s Lenkom Dundjerskom ostvaruje misticko jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Becu). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se moze ostvariti iskljucivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inace potpuno usamljen, ojadjen i nesredjen, poceo je da sve vise tone u sebe i da sebi zeli sto skoriju smrt (vjerovao je i nadao se da ce umrijeti u sezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dvije godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vrijeme kad se Kostic ozenio Julijanom Palanackom, koja ga je pasji vjerno cekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih teznja, i tada je njegova misticka veza s mrtvom Lenkom presla u velicanstvenu halucinaciju kakve nema u cijeloj knjizevnosti svijeta. To je cista zaumnost, neka vrsta onirickog bezumlja i zemaljskog kosmara.
"Zar meni, starcu, takva divota?"
Nikakav paralelizam izmedju Lenke i Kosticeve supruge Julijane, Julce, nije mogucno uspostaviti a da ne naskodi i ne naudi dobroj zeni obicnih osobina (kad su se vjencali, i kad se njen licni genij konacno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra zena", ali nije mogla da "nadomjesti" Lenku i njeno uzasno odsustvo. Ta dobrodusna Somborka mogla je da ga pobijedi samo "cistim i u potpunosti njemu posvecenim zivotom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspustenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta zacarana djevojka vise nista nije vidjela do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina prije njihovog vjencanja. Dotle je energicno odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurisali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona ceka. Genij joj je konacno dosao u kucu, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kcer, svakako, nije bila bas u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Usunjao se porebarke u kucu svoje zene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tasta od cijeg jezika je odmah pobjegao u manastir Krusedol, i vratio se u Sombor i u zeninu kucu tek kad joj je majka umrla. Kostic je postovao i volio tu svoju zenicu, ali medju njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (smije li se ovdje primijeniti misao Petronija Arbitera da je potrosena strast strasna dosada?). Godinama on uopste nije osjecao da se ta "otmena, bogata, lepa i cestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rodjaci brizni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega ozenila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako ozeni i skrasi. Smjerna Julijana (pisao joj je pisma koja je pocinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrecna sto je uopste docekala svoga genija, sto ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Becu, 1909. godine. Iduce godine vec, i njen Laza je zamijenio prolazni i propadljivi svijet nepropadljivim, i takodje u Becu (kao da je Bec grad smrti za Kostice i Dundjerske!). Otisao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike cute".
Dok je Julijana lezala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlucuje" da u snu posjecuje velikog pisca kao da je ziva, a on - sustinski vise ne razlikujuci san od jave i ziveci ostatke svoga tragicnog zivota bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah poslije budjenja svoje snove u dnevnik koji drzi pod kljucem.




Kako je Laza Kostic uzeo ulogu navodadzije u namjeri da ozeni svog prijatelja Nikolu Teslu
Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:
Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću da Vas oženim!
Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja, onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.
- To nije svetitelj.
- Nego?
- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
- A? Sad razumem.
Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.
Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.
Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...
Toliko o devojci. A sad - (...)

Santa Maria della Salute ::@Neki tip
Verovatno mislite na pesmu Santa Maria della Salute. Ne znam gde ste procitali taj podatak. Laza Kostic je poslednjih 15 godina svog zivota proveo u Somboru, u braku sa Julijanom Julcom Palanacki kojoj je pesma i posvecena.

tako je.. na tu pesmu mislim... jesam li u pravu????

Ne, ali je pesma posvecena Julijani s kojom je ziveo 15 godina. Mozda vas je to navelo na pomisao da je pesmu pisao 15 godina mada bi se moglo reci da je u njemu sazrevala bas toliko.

Santa Maria della Salute ::Ne, ali je pesma posvecena Julijani s kojom je ziveo 15 godina. Mozda vas je to navelo na pomisao da je pesmu pisao 15 godina mada bi se moglo reci da je u njemu sazrevala bas toliko.

Na kvizu znanja i strategije Concvistador,sam dobio odgovor da je Laza Kostic pisao pesmu Santa Maria della Salute 15 god..pretpostavljam da se to moze negde potraziti i na googlu....

Santa Maria della Salute ::Ne, ali je pesma posvecena Julijani s kojom je ziveo 15 godina. Mozda vas je to navelo na pomisao da je pesmu pisao 15 godina mada bi se moglo reci da je u njemu sazrevala bas toliko.

Mozda Vi imate neki validan izvor da je pesmu posvetio svojoj zeni koju nije voleo,
a ne eventualno Lenki u koju je bio smrtno zaljubljen?

Zaista sada prvi put cujem da je pesma posvecena Julijani.

A malo o istoriji pesme:



Ta najljepsa ljubavna pesma-elegicna pesma Laze Kostica, nastala je 1909. godine. Nosio ju je u sebi punih cetrnaest godina. U njoj se susrecemo sa motivom mrtve drage. Da bi pesma bila, bolje shvacena potrebno je podesiti na intimnu dramu pesnika koja je prethodila nastanku pesme. Kada je Laza imao pedeset godina, upoznao je devetnaestogodisnju devojku Lenku Dunderski, kcerku svog dobrog i bogatog prijatelja Laze Dunderskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka D. je bila ocinjena slavnim pesnikom a on njenom mladoscu i lepotom. Medjutim shvatajuci da je razlika u godimana suvise velika i da je takva ljubav prosto nemoguca Laza bezi u manastir Krusevdol, gde ce ostati nekoliko godina. Na predlog njenog oca zeni se bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad ne voleo, te iste 1895. godine umire Lenka a on sa zenom odlazi u Veneciju gde izmedju ostalog posecuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostic ce u sebi nositi ovu pesmu, sve dok ne dobila puni sjaj, i postala oprostajna pesma, jedna od najljepsih u srpskoj poeziji. A da je to tako potvrdjuje i njegov licni dnevnik u kome je zapisao: “Znate, za mene L. ne sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to ne san kao drugi. To bas ona bude tu. Ona udesi san. Ona ude u moju pamet, moju dusu za minut jedan, i izide iz nje sa snom

"Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu. "

Fraya je pravu, ova pjesma je posvećena Lenki a ne Julijani i to najbolje kazuju ovi stihovi koje sam odvojila. Laza je poslušao razum a ne srce, a ona umire. (Utekoh od nje- a ona svisnu).

(...)
Tri decenije u odbrani Srpstva

Lazo je teško prebolio i na ovaj način nanesene boli, utoliko prije što su svi klevetnici, "tužioci" i "sudije" bili visokoškolovani Srbi. Ipak ga to nije pokolebalo da čitav ostatak života, od preko tri decenije provedene u egzilu, posveti naučnoj odbrani Srpstva. Što je sve radio za Srpstvo, to je preduga priča za ovu priliku, jer bi trebalo barem pobrojati objavljenih 80 knjiga (bez 18 predratnih) i preko 2.000 studija i polemika u raznim publikacijama. Ovdje ćemo pomenuti samo neka međunarodna priznanja.

Početkom 1945. g. izabran je za redovnog člana Njemačkog statističkog udruženja u Minhenu. Do tada, on je bio jedini ekspert u tom udruženju iz južnoslovenskih zemalja i jedan od svega deset stranaca u tom udruženju.

Početkom 1955. g. izabran je za redovnog člana Američkog statističkog udruženja "American Statistical Association" u Vašingtonu (6. D.S. 1108-16. Street HB) kao jedini iz južnoslovenskih zemalja.

Od 1960. godine bio je redovni član Ekonomskog instituta Univerziteta u Čikagu "The Econometric Society He Univesitum" (Čikago 37 III).

Godine 1964., kada još nije bila objavljena ni trećina Lazovih djela, osnovan je Srpski narodni univerzitet "Dr Lazo M. Kostić", čime je on još za života bio posebno počašćen (1022. West Neishnel, Aveni Milvoki). Dvije godine kasnije počeo je izlaziti list "Srpstvo", kao organ SNU "Dr Lazo M. Kostić", u kome je ustupan značajan prostor Lazu i onima koji su pisali o njemu i njegovom djelu.

Ne nažalost, nego na bruku i sramotu, Lazu Kostiću nije bilo mjesta u poratnim enciklopedijama, kako zagrebačkog tako i beogradskog izdanja. A te enciklopedije su nadgrađivane na predratno "Sveznanje", koje je maksimalno eksploatisano, a da autori "Sveznanja", među kojima je i prof. dr Lazo Kostić, nisu ni pomenuti. Čak ni velika i najnovija "Istorija srpskog naroda" u 6 knjiga sa 10 tomova (1994.) ne pominje ni Laza ni njgova djela.



Sahranjen na katoličkom groblju

Za sada pojedinci: Uroš Seferović, Đuro Radojević, Miodrag Nikolić, Dragan Subotić, Rastislav Petrović, Dobrica Gajić, Ilija Pavlović i drugi ulažu se napori da se Lazo Kostić potpuno rehabilituje za "ratne zločine", da mu se makar i posmrtno oda odgovarajuće priznanje i ispuni posljednja želja. Nažalost, akademije nauka i ministarstva Srbije i Crne gore, istorijski instituti i druge ustanove kojima bi to bila dužnost ne oglašavaju se o ovom pitanju. Ako se i oglase, neće biti dovoljno deklarativno izjašnjenje. Potrebno je izdati njegova sabrana djela, jer se nijedno njegovo djelo nigdje više ne može nabaviti.

Lazo Kostić je umro 17. januara 1979. u samoći, u tuđoj zemlji, u kojoj je i sahranjen u katoličkom groblju. Tom velikom i beskompromisnom borcu za Srpstvo, srpsku ćirilicu i pravoslavlje, na nadgrobnoj ploči, uz izrazito katolički tip krsta, stoji latinični tekst: Prof. dr. jur. Lazar M. Kostić 1897-1979. Ako ima duše, Lazova duša neće imati mira dok pod tom pločom leže njegovi zemni ostaci (a leže preko dvije decenije). Ako živi ljudi, koje je Lazo zadužio svojim djelom, imaju dušu, ispuniće Lazovu posljednju želju. A kako je ona izražena, vidi se u članku "Kanadskog Srbobrana" od 25. oktobra 1985, koji ovako počinje: Dr Lazo M. Kostić... zakupio je grobnicu na 50 godina sa željom i nadom da će ga zahvalno Srpstvo jednoga dana preneti u oslobođenu njegovu ljubljenu Boku Kotorsku.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Лазо_М._Костић

Santa Maria della Salute ::Ne, ali je pesma posvecena Julijani s kojom je ziveo 15 godina. Mozda vas je to navelo na pomisao da je pesmu pisao 15 godina mada bi se moglo reci da je u njemu sazrevala bas toliko.

Tačno, pesma je tinjala nepunih petnaest godina u Kostiću. Njegova ljubav Lenka Dunđerski umire iste godine kada se Laza ženi Julijanom. Odlaze u Veneciju, posećuje impresivno zdanje crkve Gospe od Spasa - Santa Maria della Salute. Od trenutka Lenkine smrti i fascinantnog doživljaja pred lepotom crkve, u njemu počinje da tinja pesma za Lenku - oproštajna pesma i biva objavljena kada je dobila puni sjaj.

Iz Lazino dnevnika: "Znate, za mene Lenka nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To bas ona bude tu. Ona udesi san. Ona udje u moju pamet, moju dusu za minut jedan, i izidje iz nje sa snom."

Možda je naša Santa Maria della Salute napravila lapsus calami.

Ne, ali nije pesma posvecena Julijani s kojom je ziveo 15 godina.

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

ГОСПОЂИЦИ Л. Д.
(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?

У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени

докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

Fraya :: Mozda Vi imate neki validan izvor da je pesmu posvetio svojoj zeni koju nije voleo,
a ne eventualno Lenki u koju je bio smrtno zaljubljen?

Ne postoji ni jedan izvor koji kaze da je pesma posvecena Julijani. Ocigledno je da sam nehoticno napravila gresku. Hvala svima koji su mi ukazali na to..
_________________



Kako je Laza Kostic uzeo ulogu navodadzije u nameri da ozeni svog prijatelja Nikolu Teslu

....Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: NJen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić..."

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Pisma iz manastira Krušedol

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostic je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola;
__________________

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: NJihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

Smrt Lenke Dunđerski

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:
„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

Лаза Костић‎ > ‎
ОПРОСТИ МИ
Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор'о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал' ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад!

Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице,
ал' то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!
Опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви уст'ма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци', у сласти големој, -
немој - немој!

Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши - -
шта остане штогод - да те свету тужи!
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!

„Među javom i med snom“ govori Zoran Radmilović