Duhovna Riznica...

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:32 pm

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ЖИТИЈЕ

СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА и ЦАРИЦЕ ЈЕЛЕНЕ

Крајем
трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно
спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство, Промисао Божји
припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља
Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби
назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана,
али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин
се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу,
истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине
припремала за изабрани сасуд славе Божје.

Константинов отац,
Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине, иако по
спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од
незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и
признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом
његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује
овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције
једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих
дворјана. Он их сазва све и рече им: Ко хоће да ужива моје поверење и
љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са
мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из
мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.

Када
то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они
који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они
пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове:
они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока
звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције
врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им: Пошто видим да
верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и
пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што
сте верни своме Богу. - А онима који пристадоше да се одрекну Христа и
поклоне идолима рече: Вас не желим да имам у своме двору, јер када не
остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!

И тако
постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и
постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је
Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске
царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и
благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од
царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.

Таква
благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка
Христу његове цензурисаное, свете Јелене, и његове сестре Констанције,
посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и
његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје
младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у
Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција
према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору
Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења:
ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота,
сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима
истинитог Бога. С друге стране он је био у могућности да упозна живот
другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и
младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали
истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским
животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време
буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима
странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.

Када
Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко
болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто
га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за
Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би
проглашен, 306 године, за цара Галије и Британије. Константин тада
имађаше тридесет и две године.

Цареви Диоклецијан и Максимијан,
заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину
- хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за
многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана,
беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га
признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и
Африком. Међутим у Италији би проглашен за цара Максенције, син
Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против
Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који
понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би
погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а
војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у
исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само
Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше
задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну
борбу других сацарева. Он је говорио: Ја сам се отуђио од осталих
сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.

Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.

После
Галерија који умре 311 године од страшне болести, и Максимина,
управитеља Сирије, који 313 изврши самоубиство, у источној половини
Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени
Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после
поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот
жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и
миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином,
нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима
земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Макеенције
стаде чинити неправду људима: не само гоњаше хришћане, него и своје
незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања;
насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се
бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне
покварености он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Рамљани
тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом
живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин
најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујућн да престане са
тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него
се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог
Константина.

Сазнавши за све то, Константин одлучи 312 године да
крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао
огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога
страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог
противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у
своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу
децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и
своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При
таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се
само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ
одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште
заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу
његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о
срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у
империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова
и остајати у заблуди после толиких доказа.

Усред таквих
узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога,
да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу
Своју у претстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ
му се ускоро сам јави, утеши га и упуги шта треба да ради. Јевсевије,
савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара
Константина: "Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче
клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен
од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим
побеђуј!"

То видеше и сви војници, и војвода Артемије, који беху
поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци
сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на
крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин
беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи
цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног
крста, и рече му: Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом
војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље
твоје.

Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје
сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде
чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед
јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак
на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним
вићењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа
који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: Ко је
тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о
једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења
људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном
знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и
потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати
Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше
примио свето крштење.

Призвавши Христа Бога као помоћника и
заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни
крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто
боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом
војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста,
Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му
нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у
бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе
Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада
Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац,
дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом
помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног
и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града
истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише
статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове
статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на
њему: "Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и
повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".

Пошто на тај
начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине,
Константин први од царева издаде закон 313 године, којим објави потпуну
слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају
обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају
јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона,
благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих
игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у
свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу
судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и
убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали
су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле
песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и
већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао
тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро
хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих
несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци
били слободни од данка, - да би се могли потпуно пасветити служби Богу.
Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране
гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике,
које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у
цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице
међу хришћаннма. Цар Константин је на своме шлему носио монограм
"Христос", као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа
Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни
читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога
цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и
Помоћника у свима пословима.

Овако држање цара изазва међу
хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време:
"Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову
зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша
наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако
великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком:
Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи
сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и
срцем узносе молитве и благодарења Богу".

Док је на Западу било
хришћанима тако добро под владавином Константиновом, дотле је ствар
сасвим друкчије стајала на Истоку, где је царовао Ликиније. Васпитан на
двору Диоклецијана, пуководац под Галеријем, Ликиније је, поставши цар, у
души ненавидео хришћане. Оженивши се Константиновом сестром 313 године,
он у прво време није се усуђивао да се противи своме моћном шураку,
него је чак потписао Милански закон о слободи вере. Али ускоро, пошто
после смрти цара Максимина, постаде пуновласни господар целога Истока,
он поче притешњавати и унижавати хришћане. Бојећи се да не изгуби своју
царску власт и подајући се клеветама претставника идолопоклонства, он је
затварао и рушио хришћанске храмове под изговором, да се у њима моле за
Константина а против њега; и захтевао је од свих, нарочито од своје
војске, незнабожачку заклетву и приношење жртава идолима. Оне који га не
би послушали, он је слао у прогонство, стављао на ужасне муке, па и
убијао. Колико је био подозрив и свиреп, не само према хришћанима, него и
према другима, показује и ово: он је предао на смрт жену и кћер свога
бившег покровитеља, Диоклецијана, и побио сву децу цара Максимина, цара
Севера и цара Галерија.

Ликинијеви односи према Константину нису
могли бити и нису били пријатељски. Ту је било у Ликинија и лукавства и
двоумљења: уверавао је Константина у своје пријатељство, а потајно га
је мрзео и радио му о глави. Но његова лукавства нису успевала, и међу
њима је не једанпут долазило до раздора, који су се завршавали ратом.
Константин је остајао победилац, али је, обмањиван лажним уверавањима
зета, закључивао са њим мир. Но ипак су се односи међу њима у току
времена заоштравали све више и више. Најзад је Ликиније престао да
скрива своје замисли против Константина и ступи у отворену борбу. Године
323 међу њима се распламти жесток рат. Тај рат је имао коначно решити
судбину хришћанства у Римској царевини, која је обухватала "сву
васељену".

Оба цара скупише велике војске, и спремаху се за
решавајућу битку. Изгледало је да је изумируће незнабоштво кренуло у рат
против хришћанства, које се јавило у свету да обнови човечанство. Уочи
битке, окружен жрецима и гатарима, Ликиније сабра одабране војнике и
своје најбоље пријатеље у хладовиту шумицу, где су стајали идоли, обави
свечано жртвоприношење, и обраћајући се присутнима рече: "Пријатељи, ево
наших богова, које треба обожавати, као што су нас томе учили наши
преци. А старешина непријатељске нам војске, одбацивши отачке обичаје,
примио је лажна схватања и прославља некаквог туђег, непознатог Бога.
Срамним знамењем његовим, крстом, он срамоти своју војску; уздајући се у
њега, он је подигао оружје не толико противу нас колико противу богова.
Сам ће исход показати ко је у праву а ко у заблуди; ако ми победимо,
онда је јасно да су наши богови - истинити богови; а ако однесе победу
Константинов Бог, кога ми ниушта не сматрамо, туђиначки Бог, онда нека
га обожава. Али је ван сваке сумње да ће наши богови победити. Зато
полетимо смело са оружјем у рукама на безбожнике!"

Напротив,
Константин се пред битку удаљавао у свој шатор и тамо се молитвом и
постом припремао за борбу. У тим судбоносним тренуцима он је вршио
смотру своје прошлости: сећао се многобројних опасности у којима се
налазио и које је срећно пребродио; сећао се срамних погибија гонитеља
хришћанства, и јуначког и спокојног умирања следбеника Христових; и
видећи у свему томе промишљање Свевишњега, он је и себе и свој потхват
поверавао небеском руководству и заштити. Хришћани пак усрдно су се
молили за цара, свога покровитеља; свето знамење вило се међу пуковима
Константиновим и одушевљавало надом на небеску помоћ. Са побожношћу је
војска Константинова гледала у то победно знамење, а непријатељи су га
са страхом посматрали. Ликаније је сам уверавао своје војнике да не
треба да обраћају пажњу на непријатељске заставе, "јер су оне, - говорно
је он, - страшне својом силом и непријатељске нама".

Незнабожачки
жреци и гатари прорицали су Ликанију победу, али ју је Бог подарио
Константину. Ликиније је многократно вршио нападе на противника који је
напредовао, али је увек доживљавао поразе и спасавао се бекством. И онда
се притворно кајао, молио за мир, па је опет тајно прикупљао нову
војску, и тражио помоћ од варвара. Најзад. победа на мору коју у близини
Византије однесе Константинов син Крисп, и битке код Адријанопоља
коначно решише исход рата. Ликиније положи оружје, а кроз кратко време
би погубљен у Солуну, јер је и после тога био склопио заверу против
Константина. Тако 323 године Константин постаде једини господар целе
Римске царевине.

Победа над Ликинијем још једанпут, и тако
очигледно и опипљиво, убеди Константина, да се земаљска блага и успеси
дају поштоваоцима истинитога Бога. И сматрајући себе за смирено оруђе у
рукама Свевишњега, Константин ево какву хвалу смирено одаје Богу за све
своје успехе. "Неће бити никаква гордост, вели он у једном од својих
указа, ако се хвали онај који је свестан да је доброчинства добио од
Свевишњег Бића. Моју службу Бог је нашао и оценио као подесну за
испуњење Његове воље. Почевши од Британског мора, ја сам уз помоћ неке
свевишње силе гонио пред собом све страхоте које су ме сретале, да бих
род људски, васпитаван под мојим утицајем, призвао на служење свештеном
закону и под руководством Највишег Бића узрастао преблажену веру... Ја
сам чврсто веровао, да сам обавезан принети великоме Богу сву душу
своју, све чиме дишем, све што постоји у дубини мога ума".

Тако
настројен у души, Константин после победе прошири и на хришћане Источне
царевине она права која су имали хришћани на Западу. Он и на Истоку
забрани да се у име цара приносе жртве идолима. За управнтеље области
бирао је првенствено хришћане; старао се о обновљењу и подизању цркава;
враћао хришћанима имања, која су им била одузета у време гоњења. У
једном указу његовом стајало је: "Наређујемо да се имања врате свима
онима, који су изгубили имање пролазећи неустрашиво и јуначки славно и
божанствено поприште мучеништва, или постали исповедници и стекли себи
вечну наду; и који су лишени били имања, приморани да се селе, пошто
нису пристали пред гонитељима да се одрекну своје вере". - У случајевима
где није било блиских сродника, одузета хришћанима имања предавана су
месним црквама; приватна пак лица, од којих су узимана мученичка имања,
добијала су накнаду из државне касе.

Константинова хришћанска
осећања изражена су нарочито и потпуно у једном његовом распису обласним
управитељима. "Сада, обраћа се он у том распису Богу, молим Тебе,
велики Боже! буди милостив и благонаклоње" према Твојим источним
народима; и преко мене, слуге Твога, даруј исцељење свима обласним
управитељима... Под Твојим руководством ја сам започео н довршио дело
спасења; увек носећи напред Твоје знамење, ја сам водио победоносну
војску; и где год ме је позивала нека друштвена неопходност, ја зам
следовао том знамењу Твоје силе и ишао на непријатеље. Зато сам Ти ја и
предао своју душу, добро окушану у љубави и страху, јер искрено љубим
име Твоје и с побожним поштовањем стојим пред силом, коју си Ти много
пута очигледно показао и којом си веру моју укрепио... Хоћу, да народ
Твој ужива спокојство и мир; хоћу, да слично вернима и заблудели уживају
пријатности мира и тишине, јер такво васпостављање општења може и
заблуделе извести на пут истине. Нека нико не узнемирава другога... Људи
паметни треба да знају, да ће само они живети свето и чисто које Ти сам
призовеш да почивају под светим законима Твојим; а који се одвраћају,
нека, ако им је воља, владају уделом свога лажног учења... Нека нико не
наноси штету другоме; што је један сазнао и схватио, то нека употреби,
ако је могуће, на корист ближњега; а када је то немогуће, онда треба да
га остави, јер једна је ствар - добровољно примити на себе борбу за
бесмртност, а друга - бити приморан на то силом... Удаљујући савест од
свега рђавог, користимо се сви дарованим нам благом, тојест благом
мира".

О крштењу цара Константина казује се ово: по промислу
Божјем, који све уређује на корист људима, цар Константин се разболе од
врло опасне и неизлечиве губе, и беше у ранама сав од главе до пете. И
довођаху к цару многе врло мудре лекаре и врачаре, не само из римскога
царства него и из Персије. Али му све то нимало не поможе. Затим дођоше к
цару Јупитерови жреци са Капитола и рекоше: Ако се не окупаш у крви
мале деце и не умијеш док је још топла, не можеш се излечитн; а учиниш
ли то, одмах ћеш оздравити. И нема ти другог лека осим овога.

Цар
посла на све стране да покупе малу децу ради потребне крви. И донесоше
на Капитол много деце, одојчади. А кад дође дан у који је требало да се
деца покољу, цар крену на Капитол где су жреци имали да му спреме купање
у крви. И гле, стече се мноштво жена које чупаху косе своје и ноктима
кидаху лица своја, кукајући и горко наричући. Цар упита, због чега оне
толико плачу. А када сазнаде да су то мајке деце која су имала бити
поклана, сажали се на њихово горко ридање и сузе, и рече: О, како
огромне нечовечности у оних што ми саветоваше да пролијем невину крв!
Није сигурно да ћу оздравити и ако се окупам у невиној крви. Па и кад
бих насигурно знао да ћу се излечити, боље је да ја један трпим болест,
него да пролијем крв толике дечице која ми никакво зло нису учинила, н
да њихове мајке у неисказану жалост и тугу вргнем. - Рекавши то, врати
се у двор, и нареди да мајкама врате дечицу читаву, и још да свакој даду
злата из царских ризница, и да их отпусте с миром.

Видећи такво
милосрђе царево, преблаги Бог узврати му двоструким здрављем: телесним и
душевним. Јер посла к њему своје врховне свете апостоле Петра и Павла,
који му се, кад он спаваше, јавише у виђењу стојећи крај постеље његове.
И упита их цар, ко су и откуда су. А они му рекоше: Ми смо Петар и
Павле, апостоли Исуса Христа; Он нас посла к теби да те упутимо на пут
спасења; и да ти покажемо бању у којој ћеш добити здравље и тела и душе;
и да ти обећамо од Бога живот вечни што си поштедео децу и поклонио им
привремени живот. Позови дакле епископа Цркве, који се из страха од тебе
скрива у гори Сорактес, и послушај његово учење: он ће ти показати
купатило, у коме ћеш се очистити од сваке нечистоте, и изићи из њега
здрав и душом и телом. - Рекавши то, свети апостоли отидоше од њега.

Цар
се трже иза сна. Утом уђе к њему лекар по обичају. И он рече лекару:
Није ми више потребно ваше лечење, јер се надам божанској помоћи. - И
рече му да иде. Затим нареди да свуда траже епископа Цркве, и да га
чесно доведу к њему. А када нађоше епископа и доведоше к цару, он га
прими с поштовањем и љубављу, јер сам устаде, срете га и пријатељски
загрли. Затим упита епископа: Има ли у вас неких богова који се зову
Петар и Павле? - Епископ одговори: Царе, у нас је један Бог, који створи
небо и земљу и све што је на њима. А Петар и Павле о којима говориш
нису богови, него слуге Божје, који проповедаше по васељени име
Христово, па најпосле и крв своју пролише за Господа свог, јер их Нерон
погуби.

Чувши то, цар се обрадова и рече: Молим те, епископе,
покажи ми њихове ликове, ако их имаш изображене на слици, да бих
сигурније сазнао, да ли су то они који ми се у сну јавише. - Епископ
одмах посла ђакона да донесе икону светих апостола Петра и Павла. И када
цар виде ликове апостола на икони, рече: Заиста, то су они које видех. -
И подробно исприча епископу своје виђење, и моли га да му покаже такво
купатило, у коме би се могао очистити од душевне и телесне губе, као што
му у виђењу рекоше апостоли. Свети епископ Цркве рече цару: Царе, у то
купатило не можеш ући док најпре не поверујеш чврсто у оног Бога кога су
проповедали апостоли што ти се јавише. Цар одговори: Када не бих
веровао да је Исус Христос једини Бог, никада не бих позвао к себи твоју
светињу. На то му светитељ рече: Најпре треба да постиш, и да молитвом и
сузама и исповедањем грехова својих умилостивиш Бога. Стога скини са
себе порфиру и круну за смирење; и нареди да се затворе идолски храмови,
и да престану приносити им жртве; дај слободу хришћанима који су у
прогонству, и пусти оне који су у оковима, буди добар према онима који
ти се обраћају молбама, и свакој праведној молби изиђи у сусрет; и дај
од имања свог обилну милостињу сиротињи. - И обећај да ћеш све то
стварно учинити. Епископ метну руку на њега, помоли се Богу, поучи га, и
отиде.

Сазвавши све верне, епископ Силвестар нареди им да и они
посте и моле се, еда би престало гоњење на цркву Божју, и развејала се
тама идолопоклонства, и засијала свима спасоносна светлост. А крштење
Константиново би одложено за касније.

И одмах издаде цар
заповест да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И
подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се
слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за
крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много
људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а
идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их
беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не
желе да буду хришћани. Али цар запрети народу говорећи: Бог наш не жели
да Му ико приступа насилу и под морањем, него ако ко добровољно и
благонамерно приступа Њему, тај Му је по вољи, и Он га милостиво прима.
Стога нека сваки слободно верује како хоће; и нека један другога не
гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта
свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.

И
не само у Риму настаде радост међу вернима, него и у целом свету: јер
свуда стадоше ослобађати окова и пуштати из тамнице верне, мучене за
Христа; исповедници Христови се враћаху из прогонства; они који су се из
страха од мучитеља крили по планинама и пустињама, слободно се враћаху
својим домовима. И свуда гоњење умуче, и насиље престаде.

Поставши
јединим владарем целе Римске царевине, и објавивши слободу вере у целом
свету, Константин није остао "млак" (Откр. 3, 15), у своме царском
животу. Одрекав се незнабоштва и ставив се на чело хришћанског друштва,
он је у хришћанству гледао најважнији ослонац царевине, основно јемство
моћи и напретка државе, која је, по његовом мишљењу, дужна крчити пут ка
слободном, непринудном, завлађивању Царства Божјег на земљи и указивати
и давати средства за васпитавање и усавршавање рода људског у духу
Христовом. Као отворени покровитељ хришћана, Константин је био мало
вољен у Риму, где је било још много незнабожачких обичаја и нарави. И
сам он није волео Рим са његовим Пантеоном, где су, такорећи механички,
били сабрани незнабожачки богови свих покорених народа те је ретко и
нерадо посећивао стару престоницу. И Римљани, благодарни ослободиоцу за
избављење од тиранина Максенција, нису схватали и нису могли како треба
да оцене делатност цареву; у њему су они гледали нарушиоца својих
стародревних поредака, непријатеља своје вере, тесно везане са
политичком величином Рима. Њихово незадовољство и роптање, чак завере и
покаткад отворене побуне, потстакли су Константина на мисао да сагради
себи нову престоницу, град хришћански, који ничим не би био везан са
незнабоштвом. Констанину се допадао положај древног маленог града
Византије на обалама Босфора, обележеног усто поморском победом над
Ликинијем. И он га изабра, и начини од њега нову престоницу империје. Он
је сам у свечаној процесији одредио крајње границе новоме граду и стао
градити велелепне грађевине. Пространи дворци, водоводи, купатила,
позоришта, украсише престоницу. Она би испуњена ризницама уметности,
довезеним из Грчке, Италије и Азије. Али се у њој нису градили храмови,
посвећени незнабожачким боговима. Главни украс новога града били су
храмови, посвећени истинитоме Богу, у зидању којих је узимао живо учешће
сам цар, покровитељ хришћана. Он се чак лично старао и о снабдевању тих
храмова богослужбеним књигама.

Прожет дубоким религиозним
осећањем, Константин је у новој престоници удесио и свој свакодневни
живот према захтевима побожности и светости. Сам његов дворац био је
очигледни одражај његовог хришћанског настројења. "У царским дворанама
било је устројено подобије цркве Божје, и цар је својим усрђем према
побожним упражњавањима давао пример другима. Он се свакодневно у
одређене сате затварао у неприступачне одаје и насамо разговарао с
Богом, и у молитвама просио оно што му је потребно; а понекад је и своје
дворјане звао да узму учешћа у тим молитвама. Он је са нарочитом
побожношћу проводио недељу и петак: у те дане прекидао је обичне послове
и сав се посвећивао служби Богу. Саговорници његови били су "тајници
Речи Божје" - епископи и свештеници; његови службеници и стражари
одликовали су се чистотом живота и врлинама. Хришћанин - домаћин двора
стављао је на све хришћанеки печат. У главној дворани на позлаћеном
своду био је изображен Крст од драгог камења и злата. Над главним улазом
у царске палате, на највиднијем месту, стајала је оваква слика: лик
царев, изнад његове главе крст, а под ногама његовим змај, ринут у
бездан. Смисао слике је овај: змаја, непријатеља рода људског Константин
је у лицу гонитеља хришћанства - незнабожачких царева, ринуо у бездан
погабли спасоносном силом Крста.

Нова престоница би названа по
имену свога оснивача: Константинопољ = Константиноград (= Цариград).
Настанивши се у дивној престоници, цар Константин није могао остати
равнодушан према поруганој колевци хришћанства - Светој Земљи, у којој
је Гаспод Исус живео, срадао, умро и васкрсао. Имајући изузетно побожно
поштовање за знамење Крста, он је веома желео да прослави само Живонооно
Дрво, на коме беше распет Цар и Господ. Али као војник који је пролио
много крви, он је сматрао себе недостојним да то учини сам лично. Ту
благочестиву намеру његову оствари његова чесна мати, царица Јелена,
коју он посла у Јерусалим, снабдевши је пуномоћијем и богатим даровима.

Царица
Јелена, како казује Јевсевије, та старица упути се на Исток са
младалачком брзином, да би се поклонила месту где су стајале ноге
Господње. Дошавши тамо, она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто
су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке
наружили, неке затрпали. Сам гроб Господњи био је затрпан ђубретом; а на
брежуљку до самог гроба било је подигнуто идолиште "сладострасном
демону љубави" - Венери. Тада благочестива царица Јелена из својих
средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на
Гори Маслинској - на месту Вазнесења Господња, у Гетсиманији - на месту
Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог
јавио Аврааму.

Но главна брига благочестиве царице била је да
испуни жељу свога сина: пронађе само Крсно Дрво, на коме је био распет
Спас света. Али место где је био сакривен Крст Господњи било је
непознато. Стога блажена Јелена сазва све Јевреје у Јерусалиму и
распитиваше их где је, на ком месту сакривен Крст Господњи. Они одрицаху
да ишта знају о томе. Али кад им царица запрети мукама и смрћу, они
указаше на неког врло старог Јеврејина, Јуду, да он можда зна што о
томе. Али и Јуда одрицаше да ишта зна о томе. Но када га царица баци у
један дубок ров, где он остаде неко време, он обећа да ће казати.

Извађен
из рова, он каза да се Крст Господњи налази испод Венериног храма на
брежуљку. Царица Јелена нареди да се храм Венерин сруши, да се сав
цензурисаноијал уклони, и онда копа. Пошто идолиште Венерино би срушено,
свети патријарх јерусалимски Макарије одржа молепствије на поруганом
месту, и онда стадоше копати. И убрзо из земље се стаде разливати диван
мирис, и би откопан гроб Господњи и Голгота, и у њиховој близини
пронађена три крста, и поред њих таблица са натписом и чесни клинци. Али
настаде недоумица око тога који је од три крста Господњи. Но по
промислу Божјем догоди се да тада изношаху једног мртваца на сахрану;
патријарх Макарије нареди да пратња стане, и да се крстови један за
другим мећу на мртваца. И када Крст Христов би положен на мртваца,
мртвац тог часа васкрсе. Видећи то чудо, сви се обрадоваше и прославише
силу Животворног Крста Господњег. Царица се с радошћу поклони Крсту и
целива, а са њом и сва њена свита. Но пошто због мноштва народа многи не
могаху прићи, видети и целивати Крст, то молише да га макар издалека
виде. Тада патријарх Макарије, ставши на узвишицу, сатвори воздвижење (=
уздизање, подизање) Часнога Крста, показујући га свему народу, а сав
народ викаше: Господе, помилуј! То прво Воздвижење Крста Господњег би
326 године. Од тада Православна Црква празнује тај догађај сваке године
14 септембра - Крстовдан. Том приликом се многи незнабошци и Јевреји
обратише ка Христу, међу њима и Јуда који показа место. Он при крштењу
доби име Киријак; потом постаде патријарх јерусалимски, а за време
Јулијана Отступника би мучен за Христа, и тако пострада као мученик.

Чесни
Крст би затим стављен у сребрни ковчег на чување и ради поклоњења. А
света Јелена узе честицу Животворног Крста да носи своме сину као дар. И
сагради блажена царица у Светој Земљи још осамнаест цркава, поред
гореспоменутих; све их веома украси и снабде свима потребама, па се
врати у Цариград, носећи са собом честицу Дрвета Животворног Крста и
свете клинце, којима беше приковано Тело Христово. После тога блажена
царица поживе још неко време, па се 327 године, у својој осамдесетој
години, престави Господу, коме својим животом добро угоди, и би чесно
погребена.

Добивши од цензурисаное, блажене Јелене, скупоцену
ризницу - честицу Часног Крста, цар Константин одлучи да украси гроб
Господњи и подигне храм, који би био "велељепнији од свих храмова". И
заиста, кад је био подигнут, храм је представљао чудо од лепоте, да је
све савременике доводио у усхићење. Историчар Јевсевије најпохвалнијим
речима описује неисказану лепоту тога храма.

Своју бригу о
Христовој Цркви благочестиви цар је распростирао и на њен унутрашњи
живот. У јединству Цркве он је гледао најсигурнији залог за напредак
државе. Али у његово време Црква је била узнемиравана од неких
унутрашњих несугласица и нереда. Тек што се зацари у Риму, Константин с
тугом сазнаде за сукобе међу хришћанима у Африци. Тамо је планула борба
због постављења за епископа картагенског Цецилијана - "издајника"; а
његови су противници изабрали себи за епископа Мајорина, који убрзо
умре, и на његово место би доведен коловођа побуне против Цецилијана
Донат, презвитер картагенски. Присталице Донатове

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:33 pm

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ЖИТИЈЕ

СВЕТОГ ОЦА МАРКА ЕФЕСКОГ

Љубав
Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што
Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима
достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље,
Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и
Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се
род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и
нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја
све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она
припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као
онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља
Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је
сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и
светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме
брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу
Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је
живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре
постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу
ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и
даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког
нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест
код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским".
Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве
Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и
пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат
Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом".
Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у
Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде
даље изложити.

Свети отац наш Марко, велики светилник
који осветљава наш живот у свету и храбри поборник Цркве Христове и
опште сунце целе васељене, роди нам се и засија у великом царском граду
Константиновом, Цариграду, у коме и одрасте и школова се и у коме на
крају, при пресељењу своме на небо, остави своје свето тело. Роди се
овај светитељ лета Господњег 1391, у племенитом роду Евгеника. Отац му
се звао Георгије, и беше ћакон и сакеларије Велике Црквс Св. Софије, и
истовремено учитељ и руководитељ у школи при Св. Софији, у којој су се
школовали многи младићи са свих страна царства. Мајка му се звала
Марија, и беше кћи честитог и богољубивог лекара Луке, који име
божанског лекара и еванђелиста Луке ничим није осрамотио, јер бејаше
веома побожан и честит. Обострано порекло Маркових родитеља беше дакле
из давнина украшено сваким благородством и богатством и светским сјајем,
но ништа мање и богопоштовањем.

Када им се дете роди и
препороди благодаћу Духа Светот, то јест светим крштењем, родитељи му
дадоше име Мануил, јер је требало да то дсте не добије неко друго име,
него као достојно доби оно право име Господа Исуса - Емануил, јер је
преко овог светитеља, у ова последња времена, с нама прису-тан Бог и
Благочешће (???????? = Православље) и светоотачка предана вера
(?????????????? ??????). Учитељ и васпитач младог Мануила и у благочешћу
и у наукама реторике и математике беше његов отац, кога ће ускоро он
сам превазићи и мудрошћу и врлином. И управо је он превазишао оца за
толико, за колико је отац му превазилазио остале људе. Тако је отац
овога детета доживео оно што сви оци желе да доживе: да их превазићу
њихова сопствена деца. Када је малом Мануилу било 13 година умре му
отац, но он не прекину учење, него отиде да се учи код још способнијих
учитеља и то на дуже време и са још већим трудом. Најпре му је био
учитељ и старатељ Јован Хортазменос, који ускоро постаде митрополит
Силивријски са именом Игњатије, и који беше човек врло образован и
добродетељан. Осим митрополита Игњатија он имађаше још и друге учитеље,
међу којима и философа Георгија Гемиста Плитона, и такође познатог
Јосифа Вријенија, једног од ученика св. Григорија Паламе. У изучавању
наука Мануил се одликовао марљивошћу и брзим напредовањем; но исто тако
он беше скромног понашања и смирен, пазећи и на свој начин одевања и на
кораке, погледе и говор свој. Није прошло много времена а он је својом
даровитошћу и марљивим трудом убрзо прсвазишао у риторској науци и у
философији и логици не само све ученике, него и саме учитеље, тако да су
му се сви дивили, па чак и сам цар.

По завршетку
школе сам цар Манојло призвао га је к себи и учинио га не само својим
пријатељем, него и учитељем у многим стварима, и особито у књигама.
Мануил је тако стекао назив ритора и постао учитељ и васпитач у школи,
којом је раније руководио његов отац. Овде је он учио наукама и Светом
Писму многе младе ученике, као што је то раније чинио и његов отац. Међу
његовим ученицима у то време беше и Георгије Схоларије, потоњи
патријарх Цариградски. Мануил се са сваким трудољубљем трудио у тој
патријаршијској школи, но с друге стране он никада није изостајао са
свакодневних свештених богослужења у Великој Цркви и то у току целе
године, и лети и зими, тако да га је било могуће видети где још у свету
пре монаштва проводи монашки начин живота. Он беше сав богоносац и
просветљен и беше истински философ још од самог детињства. У свеноћним
бдењима и стражењима над собом он је изучавао књиге старих мудрих људи и
слагао то знање у себи, а у исто време није изостављао ништа из
Божанског Писма и из Свештених Учитеља и Отаца Цркве а да то не изучи са
тачношћу и савршено. Живећи још у граду, он је превазишао пустињске
отшелнике, јер је чистоту и целомудрије и смрт Христову узео на себе,
горећи сав љубављу према Христу, која га ни до саме смрти није
напуштала. Није се заносио сујетом и светском славом, нити му је душа
била привезана за нешто земаљско, или за неки успех и каријеру.

Када
напуни 25 година (око 1418 г.), он не могаше више обуздавати у себи
жељу за светом схимом монашком. Зато напусти све житејско и попут
великих древних отаца, великодушно раздаде све своје имање сиромасима.
Затим смирено узе на себе благи јарам Господњи, који је од детињства
желео и лако бреме крста, заволевши пустињаштво, које су волели и Илија и
Јован и сви њихови следбеници. Јер пустињаштво и усамљеност мајка су
безмолвија (???????), мајка усамљеничког подвижничког тиховања и
унутрашње сталожености и мира и спокојства и усхођења ка Богу и
приближења Њему. За место усамљеништва он изабра једно од острва у
Мраморном Мору, између Цариграда и Никомидије, звано Антигона (близу
Халке), јер та острва беху тада украшена богоносним мужевима и
подвижницима. Овде он изабра себи за духовног оца неког особито
врлинског подвижника, дивног и чудесног старца Симеона, који га ускоро и
постриже за монаха давши му име Марко. Овај искусни старац упути младог
монаха у подвиге и врлине монашког живљења, а особито у духовни подвиг
духовног и молитвеног созерцања, којим је недавно тако сјајно таворски
заблистало атонско монаштво на челу са Св. Григори-јем Паламом, кога је
свети Марко необично поштовао и славио.

Својим
одласком у монаштво Мануил је иза себе оставио неутешну жалост
сродницима и блиским пријатељима, а такође и самом цару, који га је
волео и требао његову мудрост и знање. Ожалошћени су били и великаши и
клирици и његови млади ученици и уопште сви у отаџбини, јер су његов
одлазак из света сматрали за опште осиромашење и губитак многих добара.
Уз то ни њихове посете монах Марко није примао, пошто је, живећи у
молитвеном тиховању, избегавао да се виђа са било којим од сродника и
познаника. У то време на острво Антигону дође код истог старца и ступи у
послушање Марков школски друг Доротеј, син сакелара Велике Цркве
Валсамона, човек украшен знањем и васпитањем и нарави веома благородне.
Њих двојица беху познаници још од детињства и беху дали један другоме
реч да ће бити заједно монаси. Доротеј је већ био остварио свој циљ, јер
је живео као монах једно време у Јерусалиму и на гори Божјој Синају, но
сада се оба њих састадоше на овом острву и живљаху код једног истог оца
и наставника. На том острву у самоћи проживе свети Марко око 2 године
са великом духовном радошћу у подвизима. Но ова свештена заједница не
могаше дуго остати у овој усамљености и тишини, јер пре но што се
напунише две године, а по зависти непријатеља и по општој злој несрећи
народа или, боље рећи, због тадашње неразумности и безвољности које су
усталасале и потресле сву твар, а особито због наиласка нове агарјанске
звери, - светитељ мораде напустити то место и преселити се у Цариград.
Огромна турска војска беше заузела сву малоазиску област Витиније и
дошла до Босфора, тако да је била велика опасност за житеље ових
такозваних Принчевих естрва, због чега је и овај светитељ са својим
духовним оцем и наставником морао прећи из самоће у град у чувени
Мангански манастир св. Георгија, где је прoдужио свој тихи молитвено -
подвижнички живот.

Живљењу преподобног Марка у овом
манастиру ко ће се достојно надивити, и то: његовој крајњој суровости у
подвизима (???????????), у посту, у бдењу и свеноћном стајању, у борби
са невидљивим противницима и у победи над њима. Јер он говораше често да
се Богу ничим не угађа тако као злопаћењем. Овде је светитељ упражњавао
сваку врсту врлине, да би се преко врлина добро уздигао у созерцање, у
свештена просветљења (?????? ?????????) и божанска обасјања (?????
?????????), што се заиста с њим и десило. Тако је он постао сав честит и
боголик (???? ????????). Јер ко је други икада више уризничио у себи
ону свештену четворицу духовних елемената општих врлина, које сачињавају
и украшавају разумну душу, избегнувши при томе крајности и с једне и с
друre стране? А те врлине су: постојаност и достојанственост храбрости,
искреност праведности, смерност целомудрености и савршенство
разборитости. Или, ко је икада већма од њега гњев окретао једино против
греха и против духовног змаја, а хтење потпуно управљао ка Богу и ка
добру? Или, ко је чедност, девственост, ствар натприродну и
равноанђелску, већма желео из детињства од њега, и стекао је себи за
пријатељицу и сажитељницу кроз цео живот? А он је управо то успео: да
честим старањем постигне девственост чак и у самим покретима ума, као
неко невештаствено и бестелесно биће. Зато је он у ово време подвизавања
имао чист ум, просвећиван још и Божанским Писмима и делима светих
Отаца, те је тако, просветљен божанским обасјањима, многе богонадахнуте
књиге написао. Овде је у овом манастиру свети Марко био посвећен у чин
јеромонаха. Тајну свештенства он је примио са крајњим смирењем и
побожношћу, и то на молбе и наваљивања многих: Када је затим приносио
Богу бескрвну жртву свете Евхаристије, свима који су га гледали чинио се
сав као ван себе, сав просветљен (????????????), сав као да путује
негде, свештенодејствујући Богу као неки анђео у телу.

Но
ма колико да cу били велики и славни досадашњи подвизи светога, од сада
почињу још већи и славнији подвизи његови и храбре борбе и светле
победе овог преславног борца. Јер у ово време бедном и јадном народу
православном предстојало је да, са другим залима и недаћама претрпи још и
несрећу црквену, тојест ону лукаву замишљену и зло склопљену унију с
Латинима. Јер у ово време цар Јован VIII помисли да ће помоћи своме
угроженом од Турака царству тиме што ће склапањем уније са Римом добити
од папе Римског помоћ, и зато поче да се припрема и да изабира најбоље
учене људе свуда по великоме граду. Тада одмах би назначен овај свети
Марко за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после
многих умољавања и нагоњења, и то, како сам он каже, једино из послушања
Цркви у овим тешким временима. Ово би 1437. године. Тако онај, који је
стајао изнад свих почасти, постаде велики архијереј Великог и Првог
Архијереја, и ревносни пастир Пастиреначелника Христа. Од тада он се
показа свима као нови Велики Василије, и сви га тако називаху.

У
групи епископа, клирика и лаика, који бише одређени да иду у Италију (а
међу којима беху и учени Висарион Никејски и философ Гемист Плитон и
други), свети Марко, сада већ митрополит Ефески, би назначен испред свих
других за егзарха сабора источних отаца, а уз то још он би одређен да
замењује патријарха Александријског и патријарха Јерусалимског, а и
патријарха Антиохиског. Пред полазак за Италију рекоше светом Марку као
егзарху сабора источни архијереји: "Старај се да покажеш и племениту
храброст коју имаш за наше благочестиве догмате, и ученост (?????????)
коју си, помоћу Божјом, стекао кроз учење и брижљиво старање". И заиста,
свети Марко се показао у Италији као храбри и непобедиви : лав, или као
мач оштар с обе стране, који сасеца сваки лажни и зли кукољ из чисте
пшенице свештених догмата Цркве, или још као громогласна богонадахнута
труба правилног богословља и неотступни бранилац одредби и догмата
светих Отаца и Васељенских Сабора.

На сабор у Италију
кренуо је и сам цар Јован Палеолог са царским Синклитом, а с њим и стари
Патријарх Јосиф са малим бројем епископа и малим бројем клира свога.
Крајем 1437. године кренуше они морским путем и стигоше у Венецију а
затим у Ферару у пролеће 1438. године. Када папа Евгеније отвори сабор у
Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка
своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и
богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је
дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и
Православне вере, измисливши неке своје догмате, тyђе Апостолима и св.
Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. "Зашто,
говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно
њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте
њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу - тобож савршенију?
Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље?
Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било
раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак,
када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми
православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни
смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља
да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим
да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим
Оцима и на крају, са нама. И зашто да се не вратите на ону добру
сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према
самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати
раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?"

Ове
речи светог Марка беху речи истините љубави. Оне нису одбијале потребу
сједињења, само су истицале да се најпре имају одбацити јеретичке
заблуде римске и онда тек може доћи до сједињења у Истини Божјој, и вери
Православној. Али гордима и духовно глувима ове речи изгледаху као
осионост светог Марка, јер њима не беше стало до Истине и до вере
апостолске и светоотачке.

То се видело већ при првим
богословским разговорима у Ферари, где је реч била о погрешном латинском
учењу о загробном стању душа умрлих, које се душе, по њиховом учењу,
тобож саме тамо очишћују и искупљују огњем, док Православни говораху да
се душе спасавају само благодаћу Божјом по молитвама и литургијама свете
Цркве на земљи.

После тих првих разговора свети Марко
је увидео да римским схоластичарима и голим препирачима није стало до
Истине, него они гледају ко ће дуже говорити и надговорити другога, без
обзира на логику истине и на свето Предање Отаца, и зато је био решио да
се већ тада врати натраг. Но под притиском цара, и по лукавој политици
папе, сабор се настави и ускоро би пренет дубље у Италију, у град
Флорентију. У даљим разговорима и расправљањима са римским богословима
свети Марко је доказивао њима сву неоснованост латинског додавања речи
Символу вере по којој би Дух Свети тобоже исходио и од Сина (Filioque). У
овим првим расправљањима светог су Марка подржавали и Висарион Никејски
и Исидор Кијевски, но они брзо узеше на себе улогу издајника
Православља, и напустише светог Марка. Од тога се светитељ ни мало не
уплаши, него попут Максима Исповедника и Григорија Богослова, он у прах
развејаваше сва латинска јеретичка учења о Духу Светом, о Божјој
суштини, о папском првенству, о светој Евхаристији, и о осталим
догматима. Свсти Марко нипошто није допуштао да се од било кога мењају
свете одлуке светих и Васељенских Сабора и богонадахнуто учење светих
Отаца Црквс. Он је силним и јасним гласом својим и светоотачком
благодатном логиком као паучину кидао и разбијао све софистичке заплете и
силогизме латинске и схоластичке, и разобличавао сва њихова лукава и
подла подметања и извртања. Јер он је изванредно добро познавао Свете
Оце, које су латини извртали и фалсификовали, и није дозвољавао да
празна схоластика и сува дијалектика изврћу и упропашћују свете догмате
Светих Апостола и Отаца и Сабора. У православном учењу и догматима, а
особито у догмату о исхођењу Духа Светог само од Оца, свети Марко је
почињао од самог Првог Богослова и Вође (????????????) свих благослова,
тојест од самог Бога Логоса који је јасно рекао: "Послаћу вам утешитеља
од Оца, Духа истине који од Оца исходи" (Јн. 15,26). Затим је он на
основу Светих Отаца доказивао Латинима у какве су јереси запали мењајући
Символ вере Никејског и Цариградског I и II Васељенског Сабора и учећи
погрешно о Светом Духу и о нетварним Енергијама Божјим. Синови лажи (??
??? ??????? ????),они нису хтели послушати глас Истине, него су остали у
својој јереси и својој гордости. За време препирања о вери између
светог Марка и Латина, неки римокатолички монаси, који беху присутни и
слушаху ту дискусију, гласно повикаше на сабору: "Грци поседују истину
вере и сачували cу праве догмате".

Недостало би нам
времена ако бисмо хтели све подвиге светога Марка изложити. Јер он и
глад трпљаше, и ругања и потсмевања од Латина и од издајица
православних. Но њега све то, као и присиљавање царево и лукавост
папина, не могаху поколебати у вери Отаца Православне Цркве. Он не
прихваташе нечовечно и нехришћанско уцењивање Православних - које чињаше
папа својим лажним обећањима односно помоћи, потребној цару ради
спасења царства од Турака. Још мање прихваташе свети Марко да се о
истинама вере одлучује гласањем. И то не само због тога што Православни
беху дошли у малом броју, него пре свега због тога што се Истина Божја
не мери бројем и количином гласова, него Еванђељем, Апостолима, Оцима и
Саборима. А ту Латини не могаху одолети светом Марку. Када увидеше и цар
и папа, и још неке издајице Православља око цара, којима је папа
обећавао кардиналске чинове ако прихвате латинску веру, они онда
одлучише да упркос противљења светог Марка и Антонија Ираклијског и још
два епископа, склопе неку унију са папом, ма и по цену издаје
Православне вере. Тада свети Марко изложи писмено своје православно
исповедање вере да 6и тако Православље остало непобеђено и он оправдан
пред Црквом и историјом, на посрамљење свих издајица око њега. За ове
издајице Православља, међу којима предњачаше Висарион Никејски, говораше
свети Марко бранећи православно учење о Духу Светом: "Ми православни
заједно са св. Дамаскином и свима Оцима, не говоримо да је Дух Свети од
Сина (него од Оца), а они заједно са Латинима говоре да Дух јесте од
Сина. И ми са божанственим Дионисијем Ареопагитом говоримо да је Отац
једини извор надсуштаственог Божанства, а они са Латинима говоре да је и
Син - извор Св. Духа, искључујући тиме Духа из Божанства. И ми, са
Григоријем Богословом разликујемо Оца и Сина узрочношћу (тј. својством
бити узрочником), а они са латинима сједињују их и смешују у једно том
узрочношћу. И ми са светим Максимом и ондашњим римљанима и западним
Оцима не чинимо Сина узрочником Духа, а они Га у својој одлуци о унији
називају по грчки узроком, а по латински начелом Духа. И ми, са
философом и мучеником Јустином, говоримо као што је Син од Оца, тако је и
Дух од Оца, а они са Латинима говоре да је Син од Оца непосредно, а Дух
- посредно (и тиме понижују Духа Светог). И ми са Дамаскином и свим
Оцима исповедамо да људима није дано да тају у чему је разлика између
рођења и исхођења божанског, а они са Томом Аквинским и Латинима говоре
да рођење бива непосредно а исхођење - посредно"!

Тако
је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога
да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност
у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском
Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере
он овако завршава: "Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска
Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо
од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе,
да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо
са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као
дpyror узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од
којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада.
Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и
од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и
Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим,
односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру
(??? ????????? = Православље)".

После тога стадоше и
Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке
уступке и направи неки компромис по начелу икономије ради тобожњег добра
државе и народа. На то им свети Марко одговараше: "Ствари вере не
допуштају никакво попуштање и икономију. То је као кад би казао: отсеци
себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Црквс,
нерешава се компромисима. Јер не постоји нешто средње измећу истине и
лажи". У то време, 10. јуна 1439. године, умре етари Патријарх Јосиф не
потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит
Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа
навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и
јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим
светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и
тобожње "завештање" цара Константина, што је све било исфабриковано у
Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво
властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и
изјавио: "За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и
то - ако би он био православан". Но папа као неки тиранин, и бедни,
невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад
потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских
Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да
побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и
пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију.
Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико
интелигентни папа Евгеније извикнуо је: "Дакле, ништа нисмо урадили!"
Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због
тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По
наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики
Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље
папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци
коју сви потписаше, он одговори: "Нисам ја без разлога чврст у своме
мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом
помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође
није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан
ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика
увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у
своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште
Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у
древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким
догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу
Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти . . . А што велиш да ћеш да
ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне
који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква
најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене
поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само
држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од
Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које
је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега,
ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па
онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и
православно, зашто сам онда ја достојан казне?" Тако се свети Марка
избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

Избавивши се тако по великом промислу и заштити
Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника
светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у
Цариграду као проповедник и сведок (?????? - мученик) Истине. Сакупљени
православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у
престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне
поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да
погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на
багослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске
власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити
је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком. Гоњен,
а да би дуже штитио Истину и више помогао Цркви, свети Марко напусти
тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес.
Така је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на
Истинског и Првог Пастира Христа.

У својој
митрополији у Ефесу светитељ је са љубављу и пожртвовањем похађао ово
духовно наслеђе светог великог Еванђелиста и Апостола Јована Богослова,
путујући непрестано по народу, иако беше слабог телесног здравља. Он
посећиваше постојеће храмове и поправљаше порушене, а особито поправи
свој Митрополитски храм и зграде око њега. Затим рукоположи свештенике и
постави духовнике; штићаше невољнике и оне којима незнабожни Турци
чињаше неправде; помагаше удове и сироте, мољаше и прећаше, поучаваше и
утврђиваше, постајући свима све, по речи Апостола. А када све уреди што
је било пoтребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и
зато крете на Гору Атонску да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз
то и тешком болешћу. Но када лађица којом иђаше пролажаше покрај острва
Лимноса ( у Егејском Мору), одмах би препознан и ухваћен од царских
власти и би бачен у тамницу, где проведе око две године (од 1440 -
1442). У тамници он показа чудну великодушност и издржљивост, иако беше
врло мучен и лишаван и оног најнужнијег за живот. У то време настаде
турска опсада утврћења Лимноса, где народ много страдаше од опсаде и
глади и пљачке и смрти. Светитељ је много туговао због свега тога и
делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и
избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим
богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи
не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турди
изгибоше. Народ за то благодараше Бога и приписиваше своје чудесно
избављење молитвама Божјег слуге и архијереја Марка. У исто време свети
Марко продужи и одавде борбу за свето Православље пишући на многе стране
и утврђујући верне људе, а осуђујући лажну унију. У једном свом писму
он је тада писао: "Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали,
ни Исповедници не би добили венце и победе од Христа, и не би својим
подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну".

По
истеку две године, овом новом Исповеднику би дозвољено да се врати у
Цариград, где он би дочекан од верних као општи спаситељ и добротвор и
учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и
чврсти темељ вере. Он беше отац за све Православне, руководитељ и
учитељ, исправитељ нарави и добри саветник, законодавац у вери и ризница
правог богословља, извор мудрости и општи заштитник (?????????)
истините Цркве; изобличитељ какодиксије (=злославља) и непобедиви
поборник Православља. Благодарећи њему многи из уније бише повраћени
Православљу, а особито када под његовим утицајем Патријарси
Александрије, Антиохије и Јерусалима саборски осудише унију 1442. године
на сабору у Јерусалиму. Они осудише и одлучише од Цркве унијатског
патријарха Митрофана, и самом цару запретише одлучењем, ако се не
одрекне туђих лажних догмата. Исто тако и у Русији би осуђен и протеран
митрополит Исидор, који беше потписао унију, док у Српској Цркви нико не
беше ни пошао нити пристао на унију. Ликујући због свега тога свети
Марко говораше: "Благодаћу и силом Божјом псевдоунија се ево распада"!

Поживевши
богољубиво и у свему блистајући од детињства до смрти, а нарочито у
исповедању и штићењу светог Православља, свети Марко се престави у
Господу 20. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је понова
живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански, где се
упокојио после теже болести, која је још док беше у Флорентији била
узела великог маха. Ова болест, а још више апостолска брига његова за
све Цркве, разједале су здравље његово, но не и његов дух и крепост
душе. Његов ученик Генадије Схоларије говораше да кад би се свод небески
срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те
праведности не би изнемогла; и душа његова не би се изменила, нити би се
мисао његова раслабила у било каквим искушењима. Пред саму смрт
светитељ је много говорио присутнима молећи их и отачки им заповедајући
да се брину о Цркви и црквеном стању и поретку, о црквеном благочешћу и
отстојавању правилних црквених догмата, и о уништењу овог новог
празнословља око уније. Особито је саветовао светитељ свог ученика
Георгија Схоларија, потоњег Патријарха Генадија, поверавајући му да
продужи борбу за Православље,и упозоравајући га на ову истину: "Кварење
Васељенске вере јесте општа пропаст". Свој пак став према унијатима
светитељ исповеди непоколебиво и у самом часу смрти: "Уколико се
удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима,
правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима, такви далеко
стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве". Затим помоливши се за све
присутне и спокојно испруживши руке светитељ рече: "Господе Исисе
Христе, Сине Бога живога, у руке твоје предајем дух свој". Тако отиде ка
Ономе Коме је толико послужио у животу, речи и делу, и о Коме је тако
благочестиво богословствовао (??????? ???????????). Тело његово
свечестно, чисти храм најчистије душе, би удостојено славног погреба,
какав беше и погреб св. Василија Великог, и би положено у манастиру
великомученика Георгија. А исповедништво и вера и речи светога Марка
живе и после његовог блаженог уснућа као изобличење свима
неправославнима (???? ??????????). Нама пак православнима остају да живе
и светле и руководе нас ове свете речи светога Марка: "До сада ми смо
имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за
сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми -
који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих
прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и
добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност
ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо
ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба - нека
буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред
људима. Нека нико не господари у нашој вери - ни цар, ни епископ, ни
лажни сабор, нити ико други, него само - једини Бог, Који нам је и Сам и
кроз Своје ученике предао ту веру" ! (Послан. игуману Ватопеда).

Његовим
светим молитвама, Христе Боже наш, и свих светих Твојих Учитеља и
Богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју свету у Православној вери и
исповедништву.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:34 pm

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Житије

светог Василија, острошког чудотворца

Сваком
народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје
светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на
земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском
народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје
светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни
људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике
светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове
историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и
Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у
тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија,
новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш
Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој
Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету
Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију,
Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније
управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба
прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди
се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и
благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му
Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га
научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од
детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка
Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у
својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о
земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му
пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад,
преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на
праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре
црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој
Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји
пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а
такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и
једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је
јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је
као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове
родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту
мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и
мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније
имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од
непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи,
родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који
беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше
Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и
имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху
тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости
Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама.
Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу
и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У
манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир
Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме
беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још
више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно
одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде
провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим
би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се
у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој
јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би
удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред
престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто
проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код
тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на
Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома
важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

У то време беше се
проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда.
Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да
користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у
своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то
време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли
рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ
Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше
попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и
привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног
Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше
латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено
иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању
одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више,
он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред
народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је
добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је
поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења,
преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не
престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога
народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем
Православља.

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге,
али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог
православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је
сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у
претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од
турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде.
И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога
народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у
манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и
пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље
Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он
свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе
у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина
богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег
и његов еванђелски просветитељ.

Овакав његов апостолски рад
изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би
се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети
крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена
из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и
црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он
снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и
невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и
оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским
црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у
помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави
враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња
његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху
потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво
ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и
насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони
из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у
тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша
преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из
Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве
Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем
патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно
о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом
страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди
латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету
Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах
увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и
дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га
произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова
му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио
Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи
тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије
допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је
тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и
пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру
Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати
опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва
отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године
хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског
са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет
година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и
због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из
Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде
примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју
епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира
на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда
по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у
његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако
велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште
пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за
светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и
у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он
иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи
помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И
светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним
поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге
људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он
покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим
игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир
Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита
источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини
Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши
Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као
свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита
Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју
патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше:

"Смерност
моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана,
Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним
игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним
свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат
Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да
знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском,
кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика
Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику
и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би
добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на
вас и на децу и домове ваше православне".

Митрополија
источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска,
на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни
део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић
(1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију
разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у
Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку,
митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време
управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он
отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У
то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове
по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли
војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу
опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква
беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак
херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби
их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у
Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог
великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше,
светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше
притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито
место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у
Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде
остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине
и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што
светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за
његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког,
преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома
строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када
се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их
Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир
Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине,
затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног
подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом
митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче
окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву
Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни
острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и
Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува
се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка
пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне
манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у
манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног
преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се
овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом,
све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама
ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о
повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног
богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и
поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом
бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак,
светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних
висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова
као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и
то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху.
Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна
притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за
то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред
турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца
остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и
пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи
околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са
српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и
посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу
људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је
неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху
многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом
завештајном писму: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах
неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и
све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете
Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и
на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у
сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после
мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени
топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете".

Због
насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се
пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге.
Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи
осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском
подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим
духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без
његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не
напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.)
блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно
стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу
Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир
Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље
пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети
Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови
погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез
Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих
синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје
и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено
покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким
потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет
доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева
обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда
молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста,
физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска
добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог
овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши
душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији
изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је
израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу
Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и
надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у
гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по
престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се,
као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се
почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не
престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у
сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману
Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов.
Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се
понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети
Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И
док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана
по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то
виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог.
Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише
најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и
служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише
га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто
као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето
тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице,
где оно и до данас почива.

Глас о прослављењу тела Светог
Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју
поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају,
милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна
чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој
острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали
хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и
Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим
поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи
патријарх српски у Пећи Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро
1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори.
Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и
посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у
тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту
налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.)
Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.

Поклоници
и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком
Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе,
штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и
на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред
моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту
склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају
молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози
доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања
и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници
поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим
Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред
милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све
своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје
сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу
хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред
светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов
измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне
постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива
пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну
именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и
поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и
заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за
земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих
моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија,
дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења
Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет
хиљада побожних поклоника.

Као што Светитељ не имађаше мира за
земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног
непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не
остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки
калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је
Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали
Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане
читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан
начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у
време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године.
Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је
трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим
војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су
храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија,
одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и
Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом
Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву
Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.
Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када
су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и
попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из
доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти
Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где
остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог
1878. године. Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога
непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву
Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу
пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се
излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале
се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије
повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом
обитељи.

Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику
огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и
иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду
Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под
именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене
на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се
Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо
окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се
иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од
Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и
тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и
пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот
Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести,
и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од
телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и
носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак
захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним
исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости,
сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви
записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ
препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних
најновијих, споменућемо и ми овде.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:34 pm

Чуда светог Василија

Преко
стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она
се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена.
Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј
Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо
Ивошевић.

***
У фебруару 1942. године, за време бомбардовања
манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у
камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста,
али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на
двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на Другу страну црквеног
каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната
била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је
свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета
светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у
Горњем манастиру.

***
Један занатлија из околине Никшића
беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у
пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао.
Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то
одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му
се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он
исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да
га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ
преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег
времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију
своме најстаријем сину дао је име Василије.

***
Месеца
септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из
села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много
болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и
Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су
открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми
предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме
по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким
боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам
пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од
које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи
се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да
путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута
беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута
скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у
њој се појави један /мени непознат/ човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја
му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече
да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата,
која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо
унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам
видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог
Василија". После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што
сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише
да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и
исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца
две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после
два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А
радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу
Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом
Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и
даље чува, мене и све моје, од сваке напасти".

***
Месеца
августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту,
која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи).
Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је
са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора
изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и
приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита
молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви,
замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог
кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог
ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме
дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући,
болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно
оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији
од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова
снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

***
Вера
Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се
разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква
није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је
лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих
специјалиста-невролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост,
без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало.
Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити,
мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо
потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом
муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека
изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз
велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота
прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ
преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно
здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних.
Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је
свој ранији службенички посао.

***
Радомир Пантовић из села
Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој
случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам
и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били
су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд
мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо
приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао
сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио,
био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику
радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој
отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички
заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са
својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да
се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу
док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на
поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".

***
У
летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на
поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на
поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај
исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје,
бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је
снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6
мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи
намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код
Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га
отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме,
ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана
поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели
овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је
масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули
конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом
Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше
мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало
изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и
оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао.
Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија
Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју
повест Славко Јовановић.

***
Сваке године, бар једанпут
годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован,
запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем
манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта
прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко
сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца,
али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у
болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи
моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје
оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао
освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање
здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из
болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали
удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са
мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим
Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.

***
Многи
поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту
Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту
преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и
поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над
дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом
и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије
помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15.
августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом
женом, Славком, исприча следеће: "Наш син Видомир, био је тешко болестан
од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За
то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице.
Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без
користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене,
Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију.
Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот
Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово,
што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер.
Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као
ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али
знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до
данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо
Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина".

***
Месеца
децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са
својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота,
да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је
лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење, са приметним
сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: "Оче, ја сам древна
пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним,
прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче
сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да
спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу
објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети
Василије, па ми прекорним речима рече: "Зашто то радиш? Зашто живиш
таквим животом? Зашто се не поправиш?" Затим ми рече: "Поћи у манастир
Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно
живети!" Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не
скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и
непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао
издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију
и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети
честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н.
Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај
свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада
исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у
Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама
у очима клекнула на колена и говорила: "Слава Ти и хвала, велики
Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом". - Одлазећи
из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а
душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао:
"Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо
знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од
свакога зла".

6. маја 1964. године. муслимани Асиб Гушо и
Шевка Зајко доведоше тешко болесну. такође муслиманку, Фатиму. Фатима је
била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је
пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама
викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која
је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и
траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих
болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка
довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву у којој лежи тело
Светог Василија, болесница је из гласа викала" Нећу тамо да улазим". То
је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар
ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и
помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на
крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да
целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко
ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало
смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада
ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да
је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго.
Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и
спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно
смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго,
она устаде сва озарена и рече свима нама: "Хвала Богу и Светом Василију,
ја оздравих. Ништа ме не боли". То изговори па припаде целивати ћивот
Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и
Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим
мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да
још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.

***
Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог
Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао
нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај
истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено
изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. - "Био сам у четвртом разреду
гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија
шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне
славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне
колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и
мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Св.
Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога
дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу. Али већ сутра у
јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је
нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна
врата ставили цедуљу са натписом: "Заразна болест". На плакату је била
насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце Свети отац
Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана.
Једина брига укућана била је моје здравље мој живот. Био сам најтежи
болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и
бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је
све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у
последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је
препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада,
кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном,
извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица
острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила
мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу
Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила
светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи.
Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну
молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом
очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео
здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије
Острошки учинио оно што сва медицина није могла".

***
Домаћица
из Бара Р. 3. исприча: "У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој
познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара
опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина,
ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства
савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али
све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих
штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни
због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и
пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим
болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом
парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог гдје
су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико
пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су
ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о
чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно,
јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у доњи
манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По
свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних
ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према
жељезничкој станици". Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим
оздравио и да је наставио школовање.

***
Осамнаестогодишња
девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно
оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки
труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан
било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не
би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у
душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац
девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је
доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и
скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком,
чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и
трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног
путовања са тешком болесницом, стигли су у Дољи манастир, а одатле
пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем
манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла
оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац
је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има
нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац
је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара
ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви,
девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим
здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно
и брзо оздрављење.

***
Сваке године, уочи Лучин-дана у
светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек,
поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим
корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија
живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог
да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а
да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту
Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од
тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у
крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег
манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да
долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане,
тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св.
Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из
уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да
нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија.
Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не
затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада
сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У
неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати
хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги
Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару
1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не
само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се
обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме
родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се
сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се
мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи
није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били
изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових
неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог,
код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам
прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом
везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш
на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир.
Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади
јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши
потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети
Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се
молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и
свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ
осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми -
показа руком на цркву - сврше освећење масла. После овога вратим се
кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало
је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да
један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој
злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових
Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него
они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и
непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са
сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да
оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се
погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири
мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто
запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је
згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим
мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је
била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип,
посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи
манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је
освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св.
литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу
Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако
кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир
Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту
жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не
бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво
чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више
никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте
сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају
молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се
моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за
дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети
Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред
ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове молитве ја се
осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на
исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и
тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила.
Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св.
Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме
је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика
Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш
прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох
чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго
сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да
за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом
Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену
капију, која и данас постоји".

***
Ћерка једне старије
госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске
интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка
седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом
температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети
Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку.
И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа,
лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила.
Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је
затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да
је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком
Чудотворцу.

Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног
Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне
хришћане и све људе Своје. Амин!

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:35 pm

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ЖИТИЈЕ

СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

Међу
јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима
великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија; отац му се
зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време
Константина Великог при крају владавине његове. V седмој години родитељи
га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине
ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у
Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту
изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље:
Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости
такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се
учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту
му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу,
па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим
постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист.
Ва-силије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и
један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је
међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела.
Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни
младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи
Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама
петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику,
астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не
постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих:
Творца истинитог Бога.

Једне ноћи док је он бдио и о коначној
мудрости размишљао, нека божанска светлост му изненада обасја срце и
распали у њему жељу за изучавањем Светога Писма. Стога остави Атину и
свога друга Григорија, кога Атињани беху убедили да треба да учи
реторику, отиде у Египат, и дошавши једноме архимандриту, по имену
Порфирију, измоли у њега свете књиге, из којих би могао упознати
божанске догмате. И проведе тамо једну годину, наслађујући се поукама
божанских речи, а хранећи се поврћем и воћем. И разгледавши Свето Писмо,
позна веру истиниту. Онда измоли благослов, и отиде у Јерусалим да види
света места и чудеса што се тамо дешавају. Отуда опет дође у Атину, и
препираше се о вери са многим философима, и привођаше Јелине Богу
показујући им пут спасења. А жељаше да и учитеља свог Евула приведе
беспрекорној вери, хотећи да му таквим даром узврати за његов труд. И
обишавши све школе, нађе га у предграђу где са другам философима
разговара о философији. Јер у њих беше такав обичај, да што ново или
казују или слушају. А кад се Евул расправљаше са философима о неком
питању, дође Василије, и одмах даде решење по том питању. Присутни
упиташе: Ко је ово што тако одврати философу? Евул одговори: Или бог,
или Василије. И познавши Василија, Евул отпусти пријатеље и ученике
своје а сам седе с Василијем, и проведоше три дана у разговору, не
једући, него расправљајући философска питања. Упита дакле Евул Василија:
"Шта је суштина философије?" А он одговори: "Суштина философије је
сећање на смрт". Затим говораше о свету, како су световне речи слатке,
али је веома горак свет ономе који га се сладострасно држи; како је
једно слава телесна а друго слава бестелесне природе, и како је немогуће
да се неко уједно наслађује и једном и другом славом. Јер нико не може
два господара служити (Мт. 6,24). Но колико сила врлине наређује, ми
гладнима удељујемо хлеб знања, а који се због покварености своје лишише
заштите врлине, ми и њих уводимо под кров добрих дела, жалећи их као што
жалимо на улици нагог човека. Јер кога видимо нага, одевамо га; нити
презиремо тело своје.

Онда поче Евулу помоћу поређења излагати
Спаситељеву доброту и човекољубље према онима који се кају. Нека ум
замисли три табле у предворју мисли. Једну изнад двери, на којој су
насликане врлине: храброст, мудрост, правда и целомудреност. Другу на
левој страни, на којој су насликане прелести: неуздржање, блуд,
пијанство, бестидност, леност, свађа, језичност, ласкање, и мноштво
других зала. А с десне стране таблу, на којој је насликано покајање како
скромно стоји, без страха, тихо се осмехује, противницима прети а своје
људе теши. Поред пак покајања насликани су: уздржање, кротост, чистота,
стидљивост, страх, милосрђе, и ликови многих врлина. И рече: Постоје у
нас, Евуле, не слике, нити загонетке, него сама Истина која нас јасно
води спасењу. Јер сви ћемо васкрснути, једни за живот вечни, а други за
муку и срам вечни. И предстаћемо Суду Христовом, као што уче громовити
пророци: Исаија, и Јеремија, и Данило, и Давид, и божанствени апостол
Павле; са њима и сам давалац покајања и наградитељ Господ, који овцу
изгубљену тражи, и блудног сина, који се с покајањем враћа, грли и с
љубављу целива, и хаљином светлом и прстеном украшава и угошћује. Он
исти даје подједнаку награду онима који су у једанаести сат дошли, као и
онима који су се читав дан мучили и знојили (Мт. 20,9.12). Он нама који
се кајемо и рађамо водом и Духом даје оно што око не виде, и ухо не чу,
и у срце човеку не дође, а што уготови Бог онима који га љубе (1 Кор.
2,9).

Када ово Василије изговори, Евул кликну: "О Василије који
небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца
свега, и чекам васкрсење мртвих и живот будућега века, амин. А ево ти и
доказа моје вере у Бога: све што имам, предајем у твоје руке, а остало
време живота свог провешћу с тобом; и желим рођење водом и Духом". А
Василије рече: "Благословен од сада и до века Бог наш, који
светлошћу,истине озари ум твој, Евуле, и од велике заблуде приведе те у
познање милосрђа свог. А ако желиш, као што кажеш, да самном останеш,
рећи ћу ти на који ћемо се начин трудити око спасења нашег, избављајући
се од замки садашњег живота: продајмо све што имамо, и раздајмо
сиромасима, а сами пођимо у Свети Град да видимо тамошња чудеса, и да
тамо стекнемо слободу према Богу".

И пошто све тако раздадоше
сиротињи, и купише беле хаљине, потребне за крштење, отпутоваше за
Јерусалим, и на путу многе обратише истинитој вери, А кад дођоше у
Антиохију, уђоше у неку гостионицу. Син пак гостионичарев Филоксен
сеђаше пред вратима у великој тузи: бејаше ученик Ливанија софиста, који
му беше Дао неке Хомерове стихове да их преради у реторску беседу, па
није могао да то учини, због чега је био на муци и у великој тузи.
Видећи га тужна, Василије га упита: Младићу, због чега си тужан?
Филоксен рече: Ако ти и кажем разлог своје туге, шта ми ти ту можеш
помоћи? А Василије настојаваше, и обећаваше, да му неће бити узалуд ако
му каже. Онда му момче каза да су софист и стихови разлог његовој тузи,
јер не уме да стихове јасно преради. Василије узе стихове, и поче да их
објашњава, прерађујући их у обичну говорну реч. Удиви се младић и
обрадова, и замоли га да му то напише. Василије написа казивање
Хомерових стихова у својој преради. Младић то узе радујући се, и
сутрадан отиде своме учитељу Ливанију и предаде му прерађене стихове. А
он прочитавши удиви се и рече: Тако ми божанског промисла, од овдашњих
мудраца нема ниједнога који би овако тумачење дао! Ко ти онда написа ово
Филоксене? Младић му каза да се у његовом дому налази странац неки,
који брзо и без муке написа то тумачење. Ливаније одмах похита у
гостионицу да види тог странца. А кад угледа Василија и Евула зачуди се
њиховом неочекиваном доласку и обрадова им се. И замоли их да пођу
његовом дому и буду његови гости. А кад дођоше, он им предложи богату
трпезу. Они пак по своме обичају узеше само хлеба мало и воде, и
захвалише Богу, даваоцу свих добара. Онда Аиваније поче да им поставља
софистичка питања, а они му противстављаху реч вере. Осетивши силу
њихових речи, Ливаније им рече да за њега још није време да то прими;
ако пак промисао Божји буде хтео, ко се онда може противити? Много ћеш
ме обдарити, Василије, ако не одбијеш да о овим стварима говориш мојим
ученицима.

Пошто се Ливанијеви ученици скупише брзо, поче их
Василије учити како треба да имају чистоту душевну, бестрашће телесно,
ход кротак, глас умерен, реч учтиву, храну просту и пиће; да пред
старима ћуте, да мудре слушају, да се старешинама покоравају, да према
себи равнима и мањима имају нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и
страсних и радозналих људи, да мало говоре а више размишљају, да не буду
лакомислени у разговору, да не причају много, да се не подсмевају, да
се стидљи-вошћу украшавају, да са поквареним женама не разговарају, да
очима гледају доле а душом горе, да избегавају препирке, да не траже
положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када добро чине
другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса
Господа нашег. Пошто Василије тако поучи Ливанијеве ученике, који га са
дивљењем слушаху, крену са Евулом на пут.

Када стигоше у
Јерусалим, они са вером и љубављу обиђоше сва света места, и на свима се
поклонише свевишњем Богу. Затим се јавише месном епископу, Максиму (
Максим III - патријарх јерусалимски од 333. до 348. год.) , и молише га
да их крсти у Јордану. А он, видећи их да су пуни вере, изађе им у
сусрет молби: узевши свој клир, отиде с Василијем и Евулом на Јордан.
Када дођоше на обалу, паде Василије на земљу, и помоли се Богу са сузама
и плачем да се покаже неки знак вери његовој. Потом устаде дршћући,
свуче хаљине своје, а са њима скину и старога човека, и ушавши у воду
мољаше се. А када епископ приђе да га крсти, гле, муња огњена сиђе на
њих, и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на
небо. Они пак што стајаху на обали, видећи то, поплашише се, и
прославише Бога. Пошто се крсти, Василије изађе из воде; и епископ,
дивећи се његовој љубави према Богу, обуче га у одећу Христова
васкрсења, молећи се. А крсти и Евула и помаза их миром, и причести
светим тај-нама.

Пошто се вратише у свети град, проведоше у њему
годину дана. Затим отпутоваше у Антиохију, где архиепископ Мелетије
произведе Василија за ђакона, и где Василије написа тумачење Прича.
Ускоро крену са Евулом у своју домовину Кападокију, и приближаваху се
граду. А архиепископу кесариском Леонтију би откривено у ноћном виђењу
да они долазе, и да ће у своје време Василије бити архиепископ тога
града. Ујутру архи-епископ зовну свога архиђакона и неколико чесних
клирика, и посла их ка источној капији града са наређењем да, када
сретну два странца, доведу их чесно њему. Они отидоше, и сретоше
Василија и Евула при уласку у град, и одведоше их архиепископу. А када
их он угледа, удиви се, јер их такве беше видео и у виђењу; и прослави
Бога. Тада их упита архиепископ, откуда долазе и како се зову. Пошто му
казаше, он нареди да их одведу у трпеза-рију и угосте. Сам пак сазва
свој клир и истакнуте грађане, и исприча им све што му би од Бога
јављено у виђењу за Василија. А клир једногласно изјави: Пошто ти Бог
због чесног живота твог откри наследника твог престола, поступи са њим
по своме нахођењу, јер је достојан човек на кога промисао Божји указује.
- Архиепископ дозва Василија и Евула и поче с њима расправљати о Светом
Писму, желећи да испита њихово знање. И пошто то учини, удиви се
огромној мудрости коју нађе у њих; и задржа их код себе, почитујући их
како треба.

Наставајући у Кесарији, Василије вођаше
онакав живот какав је раније видео код многих подвижника када је
обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим
земљама оце подвижнике. И подражаваше их животом монахујући добро. И
архиепископ кесариски Ермоген, који дође после Леонтија, рукоположи га
за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А када се
архиепископ Ермрген престави Богу, тражаху за престо светог Василија као
достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри
се. И заархиепи-скопа би поставллн Јевсевије, човек уистини врлинаст, но
мало учен и у књижној мудрости невичан. Видећи да сви веома поштују и
хвале Василија као врло мудрог философа, и по животу светог, он се, као
слаб човек, поче подавати зависти, и беше ненаклоњен Василију. Када то
дознаде свети Василије, даде места гневу, јер, не желећи да буде
одговоран за завист, удаљи се у пустињу у Понт, куда писмима пуним
љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту заједнички
сабраше мноштво монаха и, научени од Светога Духа, написаше уставе
монашког живота, и вођаху анђелски живот на земљи. V таквом их животу
помагаше и блажена Емелија, мајка Василијева, која недалеко од њих с
друге стране реке живљаше и о храни се њиховој стараше. Као удовица,
бринула је само једно: да угоди Богу.

Али наступи време када су
потребе свете Цркве, коју су јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и
Василија и Григорија, да оставе пустињу. Григорија узе себи за помоћника
у граду Назијанзу његов отац Григорије, који, стар, није већ имао снаге
да се јуначки бори са вуцима. А архиепископ кесаријски Јевсевије умоли
Василија, коме се беше обратио писмом помирења, да се врати к њему и
помогне Цркви против које су војевали аријанци ( Јеретици аријанци су
учили да је Христос саздано биће које није вечно и није исте природе са
Богом Оцем.Ова јерес добила је име од свога оснивача,презвитера
Александријске цркве Арија,који је ово своје наопако учење почео
проповедати 319. године ). Видећи такву невољу свете Цркве, и
претпостављајући општу потребу и корист пустињачком животу, блажени
Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију. Ту се много потруди, и
речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.

Онда се
престави Богу архиепископ Јевсевије, на рукама Василијевим предавши дух
свој Богу. А после њега, дејством Светога Ауха, Василије Велики, иако
није хтео, би изабран и посвећен за архиепископа од многих епископа,
међу којима беше и стари Григорије, отац Григорија Назијанзина. Мада
слаб и изнурен старошћу, он дође у Кесарију да би наговорио Василија да
се прими архиепископства, да не би аријанци на неки начин свога човека
поставили на то место.

Василије управљаше добро Христовом
Црквом. Свога рођеног брата Петра посвети за презвитера, да му помаже у
црквеним пословима. Касније пак овај би постављен за епископа у граду
Севастији. У то време и њихова мајка, блажена Емелија, отиде Господу, а
беше јој преко деведесет година. Она имађаше и другога сина, Григорија
епископа Нискога, и Петра кога споменусмо, и првенче своје - кћер
Макрину, и другу децу, сву васпитану у великим врлинама.

После
извесног времена блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати,
мудрости и разума, како би својим властитим речима могао вршити бескрвну
службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван
себе; у седми дан сиђе на њега Свети ДУХ и он поче литургисати, и
приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и
многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави
му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше
на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој
нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио
бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у
пресветлу појаву Господњу.

После тог виђења он отиде у храм, и
пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији
ово: "Нека се испуне уста моја хвале, да бих певао славу твоју";
"Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале
молитве свете литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се
усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог
станишта свог и са престола славе царства свог, и дођи да нас осветиш
Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и
удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и
пречасну крв, а преко нас и свима људима".

Док је светитељ ово
вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост
обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама
окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше
лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога.

У те дане
Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи
голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских
Тајни. И намести га над светим престолом.

Једном када је
светитељ служио свету литургију, неки Јеврејин, желећи да дозна шта су
то свете тајне хришћанске, придружи се вернима и уђе у цркву. И виде
светог Василија где у својим рукама држи детенце, и реже га. А када
верни примаху Причешће из светитељевих руку, приступи и Јеврејин, и
светитељ му као и осталим хришћанима даде частицу светих Дарова.
Примивши частицу, Јеврејин виде у руди да је истинско тело. Затим
приступивши Чаши, он виде да у њој беше истинита крв. И он сачува
остатке светог Причешћа, и дошавши дома показа их својој жени. И исприча
јој све што очима виде. И верова да је уистину страшна и преславна
хришћанска Тајна. И сутрадан оде блаженом Василију, молећи га да га
удостоји светог крштења. А Василије, заблагодаривши Богу, одмах крсти
Јеврејина и сав дом његов.

Једном пак када је светитељ ишао
некуда, жена једна убога, којој је кнез учинио био неправду, припаде на
путу к ногама блаженога, молећи га да за њу напише кнезу као човек који
има велики утицај на овога. Светитељ узе хартију и написа кне-зу ово;
"Ова убога жена приђе ми говорећи да моје писмо може много учинити код
тебе. Ако је дакле тако, покажи ми то на делу, и покажи милост према
овој жени". - Написавши то, светитељ даде писамце убогој жени. Она га
однесе и предаде кнезу. Овај га прочита, и овако отписа светоме: Хтео
бих, свети оче, да према твоме писму поступим и покажем милост према
овој убогој жени, али не могу, јер дугује народну порезу. - Светитељ му
опет написа: Ако си хтео, али ниси могао, добро. А ако си могао, али
ниси хтео, онда ће те Бог уврстити у оне што моле, да када будеш хтео,
не узмогнеш. - Тако и би. Не прође много времена, цар се разгневи на
овога кнеза, јер чу за њега да многе неправде чини. И баци га у тамницу с
тим да врати онима које је занео. А кнез из тамнице написа молбу светом
Василију, да се смилује на њега, и да својим заузимањем умилостиви цара
према њему. Василије похита, умоли за њега цара, и после шест дана
стиже наређење да се кнез пусти испод суђења. Видевши милосрђе
светитељево према њему, кнез дотрча к њему одајући му благодарност, а
оној убогој жени двоструко узврати од свога имања.

У време када
је овај угодник Божји Василије Велики у Кесарији Кападокиској јуначки
штитио поштовање Небеског Цара, цар Јулијан Отступник ( Јулијан
Отступник царовао од 361. до 363. године.Поставши цар,он отступи од
хришћанске вере и постави себи за задатак да васпостави многобожачку
веру; зато се и назива Отступник ), богохулник и свиреп гонитељ, пође на
Персијанце, и хваљаше се да ће истребити хришћане. Свети Василије се у
цркви мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше и икона
светог великомученика Меркурија, као војника са копљем ( Свети
Меркурије, војник пострадао мученичком смрћу у Кесарији
Кападокијској.Празнује се 24. новембра ). Светитељ се мољаше да се
злочестиви цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати жив из рата. И виде
светитељ како се икона светог Меркурија измени, и лик Мученика постаде
невидљив за неко време. А после мало времена појави се Мученик са
окрвављеним копљем. Јер у то баш време Јулијан би у борби прободен од
светог Мученика Меркурија, кога Пречиста Дјева Вогородица беше послала
да погуби непријатеља Божјег.

Свети Василије Велики имађаше и
ову благодат: када је за време свете литургије уздизао свете Дарове,
распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни
голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом,
покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени
служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да
својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта
би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где
намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону
том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију:
да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и
да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети
Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би
која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да
се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа.

У то време
цар Валент ( Валент је царовао од 364. до 378. године ), заслепљен
аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе прогна
са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак
малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун
гнева и једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује,
као стуб непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру
аријанство као богомрску гадост. Обилазећи своју царевину, и свуда
много зло-стављајући православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у
Кесарију Кападокиску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на
аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да
молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И
досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог
рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и
убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер
беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест ( овај
епарх био је управитељ целог Истока и у исто време старешина цареве
гарде - преторијанаца ) много му досади. Он дозва к себи светитеља, и
пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му
разјарено претити. На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш
ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити.
Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које
сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва
земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер
ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме
брже послати Богу моме. - Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. -
А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом:
ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да
нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. - Најзад
Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. - А он
одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој
речи.

Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар
нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења
Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову
цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и
молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада
није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у
разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије
Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа. Од тога времена
цар се поче боље односити према Василију. Али, отишавши у Антиохију,
наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија. Пошто подлеже
клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да потпише
ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у
руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му
задрхта рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа
одлуку. Али, непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара
тужбама против Василија. Жеља им беше да га цар казни. И посла цар
неког достојанственика Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када
овај стиже у Кесарију и испоручи Ва-силију цареву наредбу, светитељ
одговори: Ја, чедо, пре кратког времена дознадох да је цар, изишавши у
сусрет савету неразумних људи, сломио три пера када је хтео да потпише
одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива пера задржаше
његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити "његовој
неправедној одлуци.

Доведен у Антиохију, Василије
претстаде епарховом суду. И упитан, зашто се не држи цареве вере, он
одговори: Не дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за
безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим
веру у једносушност. - Судија му прећаше смрћу. А он одговори: Дао Бог
да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно
желим, само се ви не одреците свога обећања.

Епарх
извести цара о томе, говорећи му да се Василије не плаши никаквих
претњи, да је његово мишљење неизменљиво и "његово срце несаломљиво и
несавитљиво. Цар се испуни гњева, и размишљаше како да погуби Василија. У
то време разболе се изненада царев син Галатије; лекари беху
беспомоћни, и он беше на самрти. Мајка пак његова дође цару и свађаше се
с њим, говорећи му да син њихов умире зато што он неблагочестиво верује
у Бога и злоставља архијереја Божјег. Чувши то, Валент дозва Василија, и
рече му: Ако су догмати твоје вере по вољи Богу, учини молитвама својим
да син мој оздрави. - Све-титељ одговори: Царе, ако приђеш вери
православној, и ако црквама подариш мир, онда ће син твој бити жив. -
Пошто цар обећа да ће то учинити, свети Василије се помоли Богу за
здравље његовог сина, и он оздрави. И отпуштен би Василије са чашћу, и
врати се на свој архијерејски престо.

Аријанци то чуше и видеше,
и срца им се кидаху од зависти и злобе. И говораху цару: И ми смо могли
учинити то. И опет обмануше цара, те им допусти да му и сина крсте. Али
кад аријанци узеше да крсте царевог сина, он умре у рукама њиховим. То
виде својим очима гореспоменути Анастас, и исприча цару Валентинијану (
Валентијан је царовао од 364. до 376. године ) који је царовао на
Западу, док је брат његов Валент царовао на Истоку. Он се удиви таквом
чуду, и даде славу Богу. А светом Василију посла много блага преко
Анастаса. Од тога блага Василије сагради болнице по градовима у својој
епар-хији, и мноштво убогих и немоћних збрину.

Блажени Григорије
Назијанзин спомиње да је свети Василије и епарха Модеста, који онако
суров беше према светитељу, исцелио молитвом када овај беше тешко
болестан, и за време болести своје смерно потражи помоћи од његових
светих моли-тава.

Пошто прође доста времена, после
Модеста би постављен у оној покрајини други епарх, по имену Јевсевије,
рођак царев. За време његово у Кесарији живљаше нека млада удовица,
богата и веома лепа, по имену Вестијана, кћи Аракса, који беше сенатор
Великог Савета. Епарх Јевсевије жељаше да ту удовицу на силу уда за
неког достојанственика. Али она, целомудрена, и желећи да чистоту свога
удовиштва сачува беспрекорном у славу Бога, није хтела да се удаје. А
када сазнаде да хоће да је силом ухвате и на брак приморају, она побеже у
цркву, и притече архијереју Божјем, светом Василију ( Црквама је у
старини,од времена Константина Великог,било дато такозвано право
уточишта;невино гоњени скривали су се у црквама,и власт је имала времена
да се убеди у њихову невиност). Он је узе под своју заштиту, и не хтеде
је из цркве дати људима који беху дошли по њу. Затим је тајно посла у
девојачки манастир својој сестри, преподобној Макрини. Епарх се наљути
на блаженог Василија, и посла своје војнике да удовицу силом доведу из
цркве. Али је тамо не нађоше. Епарх нареди да је потраже у спаваоници
светитељевој, где анђели борављаху. Јер, сам нечист, епарх мишљаше да ју
је Василије греха ради задржао код себе, и скрива је у својој
спаваоници. А пошто је нигде не нађоше, епарх дозва к себи Василија. И
сав бесан од љутине, грђаше га, и хтеде да га преда на мучење да би му
пронашао удовицу. А свети Василије, готов на све муке, говораше: Ако
наредиш да тело моје гребенима стружу, исцелићеш стомак мој, јер видиш
да сам болестан (Свети Василије је био веома болешљив.Једном је овако
писао о себи: " Непрекидне и силне грознице толико су изнуриле моје
тело,да се ја не разликујем од паучине.Сваки пут за мене је
непролазан,свако дување ветра опасније него бура за морепловце...Код
мене се болест смењује болешћу ".) - Кад грађани дознаше шта се догађа,
полетеше сви, не само људи него и жене, са оружјем и моткама у двор
епархов, и хтедоше да убију епарха због светог оца и пастира свог. И да
свети Василије нс умири народ, убили би епарха, који, видећи такву
побуну народну, препаде се, пусти светитеља читава на слободу.

Еладије,
келејник светог Василија Великог и очевидац чудеса његових, човек
врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на архијерејском
престолу, исприча ову истиниту ствар. Сенатор неки правоверни, по имену
Протерије, обилазећи света места, намисли да своју кћер да у неки
манастир на службу Богу. Али ђаво, који одискони ненавиди добро,
потстаче једног Проте-ријевог слугу на пожуду према кћери његовог
господара. Видећи да је то незгодна ствар, и знајући да је недостојан,
слуга никоме не рече ни речи о томе, него отиде једноме врачару који је
живео у том граду. Исприча врачару жељу своју, и обећа му много злата
ако враџбинама учини да он узме за жену кћер свога господара. Врачар се у
почетку нећкаше но напослетку рече: Послаћу те своме господару, ђаволу;
он ће ти у овоме помоћи, ако и ти испуниш његову вољу. - А несрећни
онај слуга рече: Обећавам да ћу учинити све што ми нареди. - Врачар
рече: Хоћеш ли се одрепи Христа свога, и дати написмено о томе? - А он
одговори: Готов сам, само да добијем оно што желим. - Врачар рече: Пошто
дајеш такво обећање, онда ћу ти и ја помоћи. - И узевши хартију, написа
ђаволу ово: Пошто ми је дужност да се трудим, Господару мој, да од
хришћанске вере одвраћам и под твоју власт приводим на славу твоју, ево,
шаљем ти сада доносиоца овог мог писма, младића, распаљеног похотом
према девојци, и молим те да му помогнеш да оствари своју жељу, како би
се и ја тиме прославио, и са већом ревношћу придобијао многе који би ти
били по вољи.

Пошто написа овакво писмо ђаволу, даде
га ономе младићу, и посла га, рекавши му: Отиди ноћас на гробље
јелинско, стани и подигни ово писмо увис, и теби ће прићи они који ће те
одвести ђаволу. - И он, несрећник, хитно отиде, стаде на гробљу и поче
призивати демоне у помоћ. И одмах изађоше пред њега зли дуси, и с
радошћу одведоше прелашћенога своме кнезу. Младић виде Кнеза где седи на
високом престолу, окружен од безброј злих духова, приступи му и даде му
писмо врачарево. И ђаво упита младића: Верујеш ли у мене? Он одговори:
Верујем. - Рече му ђаво: Одричеш ли се Христа свог? Он несрећник
одговори: Одричем се. - Рече му Сатана: Много пута ме обмањујете ви
хришћани. Када вам је потребна моја помоћ, ви долазите к мени. А чим вам
се оствари жеља, ви се одвраћате од мене, и враћате Христу своме. Он
пак, благ и човекољубив, прима вас. Но ти, дај ми својеручно написмено,
да се добровољно одричеш Христа и крштења, и обећаваш да ћеш вавек бити
мој, и да ћеш на дан Суда заједно са мном примити вечну муку. И онда ћу
ти одмах испунити жељу. - Младић узе и написа што је ђаво желео. Тада
душегубни змај посла демоне прељубе, и они толико распалише девојку
ненаситном љубављу према младићу да она, понесена неподношљивом телесном
страшћу, паде на земљу и поче преклињати оца свог: Смилуј се на мене,
смилуј се на кћер своју, и дај ме за жену овом слузи нашем кога заволех
силно. Ако то не учиниш мени, јединици својој, брзо ћу умрети страш-ном
смрћу, и ти ћеш одговарати за мене на дан Суда. - Кад то чу, отац се
запрепасти, и ридаше говорећи: Тешко мени грешноме, што то би са мојом
ћерком? ко упропасти моје благо? ко преласти моје чедо? ко помрачи
светлост очију мојих? Ја сам желео, кћери моја, да те заручим Небеском
Женику, да будеш сажитељка Анђелима, и да свагда прослављаш Бога у
псалмима и песмама духовним, еда бих и ја због тебе спасен био. А ти
бестидно говориш о браку! Не бацај ме са тугом у ад, чедо! не посрами
благородство своје, удајући се за слугу. - А она, не рачунајући ни у шта
очеве речи, говораше само ово: Ако ми не учиниш по жељи, онда ћу се
сама убити. - У недоумици шта да ради, отац, на наваљивање сродника и
пријатеља, попусти њеној жељи, да је не би видео где пагубном смрћу
убија себе. Дозва свога слугу, даде му за жену кђер своју и много имања,
и рече кћери: Иди, несрећна и страсна ћерко, за мужа, а ја држим да ћеш
се касније много кајати, али од тога нећеш имати никакве користи.

И
би закључен неправедни брак, по дејству ђавола. После неког времена
приметише неки људи и добро уочише да слуга онај не одлази у цркву ,и не
причешћује се светим Тајнама. И обавештена би о томе јадна жена његова.
Не знаш ли, рекоше јој, да муж твој, кога си изабрала, није хришћанин,
него је туђ Христовој вери? А кад она то чу, ожалости се веома, и баци
се на земљу, и поче ноктима гребати своје лице, и немилосрдно се
уда-рати у груди, и кукати, говорећи: Нико се никада није спасао ко није
послушао своје родитеље. Ко ће оцу моме саопштити срамоту моју? Тешко
мени кукавној! У какву пропаст упадох данас? Што се родих? а кад се
родих, што не цркох?

Док је она тако кукала, чу њен муж и
дотрча, и упита је што кука. А кад сазнаде разлог, он је поче тешити
говорећи да није тачно то што је о њему чула, и убеђиваше је да је
хришћанин. И пошто је његове речи мало утешише, она му рече: Ако хоћеш
да ми то докажеш, и душу моју несрећну обрадујеш, хајде сутра са мном у
цркву, и у мом присуству се причести светим Тајнама, па ћу ти онда
поверовати. - А јадни муж њен видећи да не може сакрити оно што је
урадио, признаде јој све, како себе ђаволу даде. Она пак прикупи сву
своју снагу, и донесе добру одлуку: отрча светом Василију, и завапи:
Смилуј се на ме, учениче Христов,,смилуј се на ону која није послушала
оца свог и потчинила се демонском савету! - И исприча му све подробно о
своме мужу. Светитељ дозва њеног мужа и упита га да ли је тако као што
његова жена прича о њему. А он са сузама рече: Да, свече Божји тако је.
Јер ако прећутим, дела ће моја повикати. - И исповеди све по реду како
даде себе демонима. А светитељ му рече: Хоћеш ли да се опет обратиш
Господу нашем Исусу Христу? Младић одговори: Да, хоћу, али не могу. -
Рече му Василије: Зашто? - Он одговори: Јер се написмено одрекох Христа,
и ђаволу предадох себе. - Рече му Василије: Не тугуј због тога, јер је
Бог човекољубив и прима покајнике. - Жена пак припаде к ногама
светитељевим и мољаше га говорећи: Учениче Христов колико можеш помози
нам. Светитељ рече младићу: Верујеш ли да ћеш се спасти? - А он рече:
Верујем, Господе, помози моме неверју! - Светитељ га онда узе за руку,
учини на њему крсни знак, и затвори га у једном месту у кругу црквене
порте, и нареди му да се непрестано моли Богу. А и сам проведе на
молитви три дана. Затим га посети и упита: Како си, чедо? - Младић
одговори: У великој сам невољи, владико, не могу да подносим демонску
вику, и застрашивања, и стреле, и каменовање. Јер држећи моје написмено,
грде ме говорећи: Ти си дошао к нама, а не ми к теби. - А светитељ
рече: Не бој се, чедо, само веруј. - И поштго му даде мало хране, осени
га крсним знаком, и опет га затвори. А после неколико дана опет га
посети, и рече: Како си, чедо? Младић одговори: Чујем њихове претње и
вику издалека, али њих саме не видим. - Пошто му даде мало да једе, и
пошто се помоли за њега, затвори га опет, и откде. Затим у четрдесети
дан дође к њему и упита га: Како си, чедо? А он рече: Већ сам добро,
свети оче, јер те видех у сну где се бориш за мене, и како си савладао
ђавола. - Пошто сатвори молитву, свети га изведе из затвора и одведе у
своју ћелију.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:35 pm

Идућег
јутра сазва светитељ сав клир црквени и монахе, и све христољубиве
људе, и рече: "Прославимо, браћо, човекољупца Бога, јер ево Пастир добри
хоће да узме на раме изгубљену овцу и да је донесе у цркву. Стога треба
и ми да се ове ноћи помолимо његовој доброти, да победи и посрами
непријатеља душа наших". И слегоше се људи у цркву, и сатворише свеноћне
молитве за кајућег се младића, вапијући: Господе, помилуј! А кад свану,
Василије узе младића за руку, и са целим народом уведе га у цркву,
певајући псалме и песме. И гле, ђаво на невидљив начин дође бестидно са
свом пагубном силом својом желећи да младића отме из руку светитељевих. И
са таком дрскошћу и бестидношћу навали ђаво на младића да и светог
Василија закачи вукући к себи младића. А блажени се окрену и рече
ђаволу: Бестидни душеубицо, управитељу таме и погибли, није ли ти доста
погибао у коју си бацио себе и оне што су с тобом? Не престајеш ли
гонити створења Бога мога? -А ђаво повика к њему: Неправду ми чиниш,
Василије! - Овај глас ђаволов многи чуше. И рече светитељ;: Нека ти
запрети Господ, ђаволе. - А ђаво опет њему: Василије, неправду ми чиниш;
јер нисам ја ишао к њему, него је он дошао к мени, и одрекао се Христа
свог, и дао ми својеручно написмено, које имам у рукама, и које ћу на
дан Суда показати општем Судији. - А Василије рече: Благословен Господ
Бог мој, јер народ неће спустити руке своје молећи се док не вратиш то
написмено. - И обративши се народу, светитељ рече: Подигните руке своје
увис, и вапијте: Господе, помилуј! И народ, подигавши руке своје к небу,
дуго вапијаше: Господе, помилуј! И гле, младићево написмено, ношено по
ваздуху дође, а сви гледаху, и спусти се блаженом Василију у руке. А
Василије блажени, узевши то написано, обрадова се, и принесе
благодарност Богу. И пред свима рече младићу: Познајеш ли, брате, ово
напи-смено? - Младић одговори: Да, свети оче, моје је, написах га својом
властитом руком. - А Василије Велики одмах га пред свима исцепа на
комаде. И уведе младића у цркву, причести га светим Тајнама, и народ
угости како ваља. И пошто много чему поучи младића, и наложи му потребно
правило, даде га жени његовој, неућутно славећи и благодарећи Бога.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:36 pm

Константин Филозоф
Житије деспота Стефана Лазаревића

Житије
и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота
Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске
зеље Кир Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док
је сам Стефан (деспот) тражио да ово буде.

Благослови оче!
(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)

Овај
(деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада
названих Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће
родослов рећи. И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и
млеко, него као да (је) у себе примила и везала четири времена и
ваздух, и из себе (их) даје осталима...
(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)

На
овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде
рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не
само као господином, него и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по
свему најкроткијим. Пошто је та земља била као пуста и као исушена,
чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се
много најбољег наследства.

То је овај велики и славни Лазар,
коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу а у
другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен, него у
свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу
ја рећи свима позната.

Нека одсада не буде више разлике (међу)
црквама, а тако је било пре; мислим од дана цара Стефана, званога Душан,
српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што
се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго, исмаилћански
род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили,
друге заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све
сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је
остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово
измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења
све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба
(брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено)
расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у
самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у
руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и
одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које
су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће
код владара на земљи или шта је Богу угодније?

Када је ово добро
утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте
градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем
попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и
друго томе слично. Јер одавно је већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су
се умножавали и разлили тако да су допрли чак и у западне крајеве, и
имали су са собом и Персе...

(О Косовском боју)

А
када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и
покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога
кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а
уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони
срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи
мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб
је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред
(војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци
пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а
уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом
начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу,
изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца.
Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и
побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара
ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и
овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је
било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава
посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да
не виде његову смрт.

(О приликама у Србији после Косовске битке)

Ова
битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он
(Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи
званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима
зборује на небесима. А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где
се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме
упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима
Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце
своје, него због богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их
(деце) нема. /Књига пророка Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2,
18./

И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо
(његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и
милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и (његово)
извршење заповести.

У своме животу сазда тврде градове, сазда и
(град) звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме
првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина
свога (деспота Стефана). Толико о томе.

А лав онај, који је на
свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне
на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због
овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене
летописне књиге и видеће да оне излажу врло много и опширно о
владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у Царствујућем граду,
/Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе (владалаца)
околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и
светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.

А они
који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није
претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри)
спремише на рат. Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били
подручни; други су, међутим, били као самостални, тако да се може са
Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом Јестиром, у
вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и
пророчким сновима рећи: "И гле глас и вапај, немири, громови и
земљотрес, и побуна на земљи, и гле сада не два змаја но многи са
гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас и све се смути од гласа
вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и ратови, и
спреми се сваки народ да се бори." /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо
ка Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и
велика река (потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и
прогуташе славне. Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од
великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму:
"Обухватићу васељену као и јаје руком мојом." Гласници су се сагласили
са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и
по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита,
даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено
христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек
спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би
поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и
са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на
поклоњење. А велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио
љубочашћем према великом Константину како би га погубио него се према
овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину, што
ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима источнима овим се (Стефаном)
дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.

(О кнегињи Милици)

Достојна
славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране
цензурисаное, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све
врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и
који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и
светске (ствари) у којима је тешко снађи се: и по лепоти беше не само
жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и
свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити
гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и
како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).

(О младости деспота Стефана Лазаревића)

А
шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао,
показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам
победивши све који су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе
плод дрвећа засађених при извору вода.

Прелазећи (на то) да
договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске струје које се не
даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима
живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу
њему од детињства - а ово је било раније - и говорити о њему у то доба
нисмо у стању.

Он беше изузетан још као млад; и био је
васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему
бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за
Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим
вршњацима: "Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта." Тако и
овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше:
"Већу и лепшу ја ћу подићи." О ратовима слично; и друге речи сличне
пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или
човечанске премудрости - чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од
својих учитеља.

Било (да је реч) о ратовањима, борби и
уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и друге
упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу
вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико
дотле; и беше као Соломон када каже: "Изнад свију који су били пре мене у
Јерусалиму," /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим
обичајима и речима, којима се много пута добивају многе (ствари) и
освајају се без крви.

Где више пута нису успеле војске, које су
се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино просвећеност.
Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и предивних градова
Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради
жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце
лађама и натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много
таквога може се наћи. Пошто чистота чисти душу а храброст (је) згодно
спојена са добром ученошћу те стопивши се уједно (то) остаје недељиво,
увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у Стефану) састави
као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.

Када
је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било,
додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део
(од овога), мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А
овај не само да не (беше) подложан овоме, него и у толикој величини
владарској не изостави ништа корисно, остајући непоколебљив, бежећи од
онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који владају, тако да
су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.

(О одласцима на Порту)

У почетку
владавине одева се цензурисаноинским молитвама и наслеђује очево
достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све
савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких
великаша, које отац његов покори под своје ноге - они су гледали да се
са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке
кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како
подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће
да служе његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један
беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао
се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали.

А
ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван
(од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега
смрти предадоше и (то) по правди. А Никола побеже у утврђење града
званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара
својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и
децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви
(деспот Стефан) са својом цензурисаноом остави их у свакој сигурности.

А
због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица);
имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога
ћесара. /Деспотица Јелена (у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне,
жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим речима и стварима будући
најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и
помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к
цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија)
јој рече: "Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо."
Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоцензурисаное, у
коју и положише своју наду.

После отиде због овога и
благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету
неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова
намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом
цензурисаноом; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону
било "срце царево у руци Божјој", /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте
твоје, Владико, због ствари од које трепеташе и ужасаваше се; зато је
све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и љубави измени (тако) да
га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.

Када
дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не
хтеде изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок,
одговори: "Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам
ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили
како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима.
Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и
заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш,
учини." А он мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: "О
мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као
своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који)
приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству?" И
поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са
мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са
мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не
пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства
одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина
и јављам пред свима - мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој
части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести
умрети. А т овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји
синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за
помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време,
одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око
целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш
држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта
треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и
доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш
ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и
учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и
њима сличне." Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан
својој кући, и, о чуда! Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је
дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И
какве савете и то не од једноверних! Ко је такво пророштво када чуо од
језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима
крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило,
него се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то
необично што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав
нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: "Боље је да један умре за
цео народ." /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни (апостол Петар)
каже: "Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек
пророкова кадгод по својој вољи." /Друга саборна посланица св. апостола
Петра, 1, 20./

(О погибији краља Марка и Константина Драгаша)

После
овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха;
и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394)
сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом
Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада
погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим
господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са
Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за
блаженог Марка да је рекао Константину: "Ја кажем и молим Господа да
буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом
рату." /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене
велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој
традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)

А
да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула
1402. године између монголске војске коју је предводио Тимур
(Тамерлан), и турске војске, на челу са султаном Бајазитом. Турци су у
овом боју поражени, а Бајазит заробљен и одведен у ропство, где је умро
8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која
лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је
међуречје који окружују две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син
старешине некога места. И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики
насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе
њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И
овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са
овима преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин,
који је имао под собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту
земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога вођу
Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа персијски
попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и
имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне
земље покори и отуда, пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около
држећи, разли се као многоточни извори, убијајући све што се нашло...

...Овако
се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј.
Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град
(Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад
изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се,
објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке
речи, "ако, рече, не дођеш у бој"...

...Али персијски (цар
Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) - монголски владар (1336-1405)./ разљутивши
се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља
војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од)
западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је
могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у
крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и
нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога.
А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога
(деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и
оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од
оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине
хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи
га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А
када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и
учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о)
величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати
се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили;
побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу...

(О добијању деспотског достојанства и женидби)

Али
ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши,
дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију
слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада
доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована. /У
Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован ВИИ Палеолог
додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло ИИ
Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше
оставио цар кир Манојло место себе, притешњен напред поменутим
Бајазитом; беше отишао ка Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве
(као) и да диже војску на одмазду и избављење. Јер већ много година
држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади. неки ноћу
избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.

Овај,
дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате
(Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са
њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који
беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима.
Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да
га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде. А
овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у
своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше
места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у
својим баштама и вртовима уз клицање: "Многаја лета, Владико", као што
је обичај владалачком чину.

Тада је овај превисоки (Стефан) о
коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену.
/Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа ИИ Гатилузија,
господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по
цензурисанои је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај
род називају Палеолози. Тада му рече овај Катеолуз: "Коју хоћеш од мојих
кћери, узми себи за жену." А ово се догоди уз савет и суделовање царице
Јованове, њезине сестре.

И док је истоимени деспот (Стефан)
чекао на острву да се спреме лађе, и док је са братом својим Вуком био у
њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло ка
Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога
муњевитога, тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на
лађи), и овај (Сулејман) на суху, учинише крепко пријатељство, као отац
са сином.

Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана
цара сва дела беху добра и доброразумна, само ином побеђен биваше више
од свију других владалаца и никада га не остављаше, тако да се после
због вина и царства лишио.

Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.

Дође,
дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се
као оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А
тада се Царствујући град простирао до Визе и даље по Црном мору до
силивријске стране, и остало, а још и по ахајитским странама са
солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да многи
говораху о Кантакузину: "Устани и узми државу своју, као потомак
благороднијих и светлијих старијих грчких царева." Јер њега тада, уместо
вазљубљенога брата, беше оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке
подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле, изабрани овај седе на свој
престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је провео кроз
огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911
(1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним
(пределима): Мехмет султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и
светлије од своје браће; и Муса (прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију,
док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.

(О владавини деспота Стефана Лазаревића)

Ко
ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела,
опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који),
изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући
ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи,
збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће
би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и
који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше
брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих,
нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је
постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање
преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету ара
(Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због)
лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот)
постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним
приликама - да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или
прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су
сагрешили - да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није
сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од
почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над
пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и
најповерљивији ј(унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим
трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима,
тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика.
/Константин Филозоф упоређује владавину деспота Стефана Лазаревића са
делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита, односно непознатог
аутора с краја ИВ и почетка В века./ Јер и Бог по својој слици уручи
људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у
сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па)
и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који
долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали)
како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је
ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама,
смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у
светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби
сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и
ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши.
Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај
који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А
ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад
од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио.
Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе.

(О четовођи Караљуку - Новаку)

Беше
неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) -
четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима
наносио велике штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из
давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; и он на
хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио
цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник
у горама обитава. А и градови бугарски беху се побунили (под вођством)
синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулман и дошавши
на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом овом
деспоту рекавши: "Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве
штете." Јер још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу
Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке
ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати.

(О опоруци деспота Стефана)

Благочастивога
деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно страдаше.
Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина
Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са
патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и
свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство,
говорећи: "Од сада овога сматрајте господином место мене." Учинише и
молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А
прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да
неће презрети његово васпитање, "него како сам ја само о свему мислио,
тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде."
И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много
верније се приклањаху младом своме господину него раније. А
благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.

(О смрти Деспотовој)

Али
блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге
стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле
чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду.
Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је
још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио
како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и
чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти.
Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору,
он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас:
"По Ђурђа, по Ђурђа" - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро,
када и дух свој предаде Господу.

Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.

(О чудима у часу смрти Деспотове)

Када
је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром
изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том
крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало
просветлила. А ово беше у подне...

...И у осталом, дакле, могло
се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога Сиона, као он тада
(што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и
красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена
сабрања? Где су саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)?
Наједанпут све постаде гадост пустоши, све се преобрази, све постаде
као да ничега и нема, све се испуни горчином; хумке се распадаху и
сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се усељаваше;
често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и
видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од
запада као да стари орао, покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе
и обладаше.

А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока
ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне
стране реке (Саве), као јечање трубе и по мало се повисиваше док није
изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, а онда по
целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је
трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени
(Стефан) када (глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека
војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ.

Догоди
се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне
иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка
(страшнога суда): Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе
стране лика Спаситеља; и иконе дванаест апостола - по шест како треба са
сваке стране - што смо мислили да је у славу и заштите града. А оно
беше у часу смрти, јаој!

Догоди се пре престављења истоименога
(Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је ваздух с неба као искре на град
које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога - узвитлани вихор скину
кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу
сестре деспотове.

(О постанку овог дела)

А
ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога
кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово
житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих
изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо
да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова)
одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити
кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима
својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био
недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и
нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.

Ако
постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били
сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А
ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што)
излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и
одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:37 pm

Стефан Првовенчани
Живот Светог Симеона

Живот
и дела светога и блаженог и преподобног оца нашег Симеона, који је био
пређе наставник и учитељ, господин и самодржац отачаства свога, све
српске земље и поморске

Владико, благослови!

I

Дођите, о христољупци, и видите како се на нама земним открила дубина божјега милосрђа!

Онај
који од саздања свега света милује пали род људски, милосрђем светога
својега Духа, унапред објављиваше пророчким устима оно што ће бити, као
што рече пророк: "Речју Господњом небеса се утврдише, и у даху устa
његових сва је сила њихова." Јер пророци, проричући, утврђиваху свет му
створени Духом његовим светим да верује у Свету Тројицу и у једно
божаство, па и о доласку његову који ће бити.

Јер је свеубилачки
ђаво насејао штетну плеву и укоренио је у срца њихова, и одвратио их од
Творца својега, да служе глухим кумарима, па их је, штавише, довео и до
писања њихова ,(6) да их рине на дно скровишта адових. А они, очајањем
обузети, мишљаху да Творац наш неће потражити створење руку својих, јер и
пророци у аду говоре: "Да ли ће доћи наш избавилац да нас избави или ко
други?"

А Он милосрђем својим не задоцне, по пророштву које
прорече Давид Духом Светим: "Сићи ће као дажд на руно и као капља која
капље на земљу." Јер, уистину, сиђе и усели се у утробу женску онај који
се не може сместити ни на небесима. Ко је ова жена? Ово је жена о којој
пророк рече: "од корена Јесејева, жазао који је никао из слабина
Давидових", и, просто рећи, чиста и пречиста и безгрешна и увек девојка
Марија, мати Христа Бога нашег, Царево покојиште, из које неповредно
прошавши сачува је затворену, као што рече пророк: "Светлост засја онима
који седе у тами и у сенци смртној. И у дане његове засијаће правда."

Јер,
у истину, светлост засја доласком његовим онима који су у аду, не само
светим пророцима који су у аду, него и нама који смо сагрешили ради
преступљења нашега прадеда Адама.

Јер нас најпре обнови крштењем
својим, водом и духом, а потом нас искупи пречистом својом крвљу, и све
народе скупи под једно божаство, и под једну власт и у једну веру.

Штавише,
и онима који га љубе даје преизобилну и богату милост своју неисказаним
својим милосрђем, и висином својега божаства хоћаше земноме јестаству
придодати од небесних силв, изабрав по сазнању неке за свете мужеве,
другима, према трудима њиховим, дајући венце, а неким да, од рођења
цензурисанов њихових, буду земаљски господари као угодници његови, који
се не старају само за земаљске власти, него који угађаху Господу, чинећи
му по вољи са страхом, па и са слободом. Међу њима беше и овај мој
господин свети хранилац, угађајући Господу, желећи да ужива блага у дому
Господњем "Јер насађени у дому Господњем", пророк рече: "процветаће у
дворовима Бога нашега", што не погреши.

II

Зато
ћу, у Господу Богу светитељи, јерарси, јереји и чрнорисци, пријатељи и
браћо моја, ја Стефан, недостојни, грешни, и који сам био тужан пред
одласком његовим, који сам рођен па и васпитан од њега , испричати
рођење и живот и врлине овога светог господина својег.

Иако ме
тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао
да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и
Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели
земљу. А он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену
Диоклитија.

И вољом божјом и пречисте његове цензурисаное, роди и
ово, свето дете, које ће божјим промислом бити сакупилац пропалих
земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога
што је било пропало , у месту по имену Рибница.

А како су у земљи тој и латински јереји, то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење.

А
кад се вратио отац његов у столно место, опет се удостоји да прими
друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму
светих и свеславних и врховних апостолa Петра и Павла, идући за
владиком својим пастиром Христом, као што Писмо каже: "Сисао си млеко из
обеју дојки", тј. извршилац је Старога и Новога завета.

Док се
тако хранио у благоверју и богочашћу родитељв својих, родитељи његови
пажаху на дете, не знајући божје тајне и пучине милосрђа која ће бити на
њему - да ће он царовати над земаљскима и да ће се на небесима
настањивати са анђелима.

III

А
кад је одрастао до младићства, и примио чест отачаства својег, по имену
Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке, увек противни ђаво не престајаше
наносити напасти Праведноме, и ожалошћаваше га браћом његовом, а не
знађаше, безумни, да се за трпљење напасти троструки венац плеташе на
глави Праведнога. Јер на гнев због преваре не помишљаше него, одвргав
злобу ђавољу у нападању браће његове, стараше се како ће угодити Господу
и творити пред њим угодна дела.

А кад чу богољубиви цар Манојло
из Константинова града о изврсној чистоти и смерности и кротости овога
незлобивог, приближив се нишевској страни, желећи га видети, посла по њ
да дође на виђење.

И он, похитав, дође к њему.

А кад га
овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га. И, задивив се
мудрости овога јуноше, одликова га царским достојанством и различним
даровима. И, одвојив му од своје земље, даде му звану Дубочицу,
говорећи:

- Теби буди и потомству твојему по теби у векове, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима мојим по мени.

И
томе, браћо, нека се не почуди ум ваш што га цареви љубљаху царском
љубављу и што му множаху почасти и дарове. И други га владаоци марљиво
слушаху, јер га вишњи Господ Исус Христос љубљаше.

О драги, нека
је знано свакоме створу да онима који љубе Бога свим срцем све полази
за руком. Јер, иако овога Светога љубљаше цар, и он гледаше царске
љубави, срце се његово распаљиваше божанственим огњем како ће угодити
Господу и градити храмове угодникв светих.

Дошав, нимало не
задоцнев, поче журно зидати у отачаству својем, у Топлици, храм пресвете
Богородице, на ушћу реке по имену Косаонице. И украсив га свима правима
црквеним, установи у њему чрначки збор са часним и богољубивим
подружјем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се
стара о њему по сваком делу и о чрницама које установи у том манастиру
светом. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући
храм пресвете Богородице, предани јој овим нашим светим господином. Јер о
овој речи мудри: "Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и
драгог камења." Земаљски мисле о бисеру и камењу. Трошни су камен и
бисери, а пророк мисли на онога који је пун добрих дела, као бисера и
драгога камења. На то се и она угледа, творећи угодна дела пред Господом
у дому мужа својега.

IV

И
опет овај наш господин свети, не могући зауставити срца свога, распаљен
Христовом љубављу, поче зидати храм светога архијереја и чудотворца оца
Николе, близу Свете Богородице, тик на ушћу реке Бањске.

И док
је ишао бос, ради речи Господа нашега Исуса Христа, коју рече: "Сваки
који се узноси, понизиће се, а који се понижава узнеће се", и док је
зидао храм светог чудотворца и брзога у бедама помоћника Николаја, опет
браћа његова, подстицањем ђавољим и злом ревношћу и љутим гневом
обузета, дођоше да ожалосте Светога, говорећи:

- Шта радиш то, не договорив се о томе с нама, што ти не личи да радиш?

А он, погледав на њих с кротошћу и с осмехом око усана, говораше:

-
Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело
моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро,
нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени. Него просите у Господа
Бога мојега многе дарове и милостиње велике и некварежне, да их свако
од вас прими.

И сврши храм Светоме, и установи у њем правило о чрнцима, како да славе Господа Бога непрестано.

И
живљаше, захваљујући Богу и Пресветој и светоме архијереју и чудотворцу
Николају - док не стиже ревност ђавоља, и већ ригаше змија своју злобу.
Јер се договорише с најстаријим од браће његове, који је тада владао
овом српском земљом, и, дозвавши овога целомудреног и светог мужа,
ухватише га, и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту,
као што некада браћа вргоше у ров прекрасног Јосифа, не разумевајући,
безумни, промисла Владичина, који ће бити: да ће неповређени од беда
бити они који верују у њ. И тако, ради правде и чистоте, изведе Јосифа
из тамнице, и постави га за господина дома Фараонова и за кнеза свега
имања његова.

И овога опет, због кротости и правде, и дивне
смерности, и због свих добрих обичаја, Владика премилостиви руком својом
крепком и мишицом високом изведе из камените пећине, и узведе га на
престо отачаства његова и подиже га за господара великога свему свету.

Као
што рече Јосифу да научи кнезове своје као и себе, и да старце своје
умудри, тако и овај пресјајни и крепки свети муж однегова чеда своја у
благоверју и чистоти, и сабра пропалу земљу своју, ограђујући је крстом
Христовим, и кнезове своје научи разумно, и старце умудри, шаљући
захвалност и хвалу своју Владики свих у Творцу.

Док је тако
седео у пећини, с тугом у уму свом, са срцем подвижним, мољаше се
светоме и великом мученику Христову и страстотрпцу, и војнику непобедном
Ђорђу, овако говорећи:

"О страстотрпче, свети мучениче Христов
Ђорђе, који си Христа ради претрпео страдања, муке и ране различне без
броја, иако у великој беди и на точку растезан, призиваше Владику свога,
Господа свога Исуса Христа да дође на избављење, и на исцељење, и на
утеху твоју. Јер ти, који си своје клање гледао, као јагње Христово,
говораше незлобно: 'Прими Господе прошење моје, и који буду у беди и
невољи, или у тамници, или на мору, па призову именом мојим твоје
човекољубље, ради неиспитанога милосрђа твојега милостив им буди,
Господе."

"И услиша Владика молитву твоју и прошење твоје испуни
према достојним трудима твојим. Јер, уистину, достојан ти би,
страстотрпче Христов свети, угодив Владици својему Христу. А ја се
грешан и недостојан јављам Господу. Јер с каквим очима ја, омрачени,
смем погледати на небеску висину, или с каквим ћу уснама призвати Оца
страшног и тебе, свети?

"Него, смилосрдовав се, страстотрпче
Христов, на мене, невољна и бедна, похитај Владици својему, Исусу
Христу, који је обећао испуњавати ти прошења, да ме избавиш сада из муке
ове и од узв које ме стежу, именом твојим светим, да ти послужим,
Свети, за све дане живота мојега, до последњега даха мојега, на који
начин буде угодно висини страдања твојега, милошћу и милосрђем онога
који те је прославио и венчао у свем свету, Христа, на све векове,
амин!"

Чу страстотрпац Христов молбу овога светог мужа,
господина ми, и испуни све што је просио у њега, па овај свети господин
мој поче хитно, нимало не задоцнев, зидати храм светога и преславног и
великог мученика Христова, Ђорђа, с ревношћу и љубављу, и сврши га,
призивајући брзога свог помоћника, и, украсив га сваком лепотом и свима
изврсним потребама црквеним, установи правило о чрнцима, како ће
непрестано славити светога и у невољама заштитника, страстотрпца Ђорђа.

V

И
разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама
иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише
наговором сотониним у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да
убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја
искорене, али које не послуша Бог. И, најмивши грчке војнике, Фруте и
Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на
место по имену Пантин.

А он, подигав очи и руке своје к небу, вапијаше к Владици својему из дубине срца и ка страстотрпцу Христову, Ђорђу:

"Суди, Господе, онима који ме нападају, и успротиви се онима који се боре са мном."

"Узми оружје и штит, и стани на помоћ мени!"

"Затвори пут онима који ме гоне!"

"Реци души мојој: Спасење твоје ја сам!"

И узев знамење животворнога крста и копље дано му од Владике, иђаше са смелошћу насупрот многим народима.

А
када је био близу града по имену Звечана, на којем беше сазидана
црквица светога и преславног мученика Христова Ђорђа, изабрав једнога од
правоверних својих јереја, 10) посла га да твори обноћну молитву, и
опет литургију, сву ноћну и дневну службу по реду. А кад је овај заспао
од труда, дође свети брзи помоћник, и презвитеру се јави у војничком
лику. Јереј га питаше:

- Ко си, господине?

А он рече:

- Ја сам слуга Христов, Ђорђе, који идем на помоћ господину твојему да победим и непријатеље његове.

Сутрадан
одмах стекоше се на битку снажну и силну. Божјом помоћу и светога и
преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене
народе, и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље.

Учинив
битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у
води, да се збуде реч пророка Давида: "Ров изри, ископа, и упаде у јаму
коју начини." И, уистину, обрати се болест на његову главу, и на теме
његово његова неправда сиђе.

А кад се Свети врати у државу
своју, на престо отачаства својега, живљаше захваљујући Господу Богу
нашем Исусу Христу и пречистој његовој и непорочној цензурисанои увек
деви Богородици и светоме чудотворцу и брзоме у бедама помоћнику и
архијереју Николи, и овоме светом и великом страстотрпцу и у борбама
браниоцу мученику Ђорђу, који га сачува и укрепи ничим неповређена од
противникв, и вршаше преизобилно дневне и ноћне службе пред Господом.

VI

Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му:

-
Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев
усрдност твоју према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој
владичици Богородици, и овим светим угодницима њиховим, заштитницима
твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих
се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у
држави твојој.

А овај пречасни свети мој господин, ни мало не
задоцнев, одмах призва свога архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с
игуманима својима, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога
до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима сабранима:

-
Дођите и видите, оци и браћо, ако сам и најхуђи међу браћом својом, али
Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на
лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну
нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да
се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола.

- И никако
нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо
укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство,
што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше
свети и богоносни оци: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?", рече: "Арије,
безумни, који Тројицу пресече." Тако и ови безумни иду за учењем
његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с
њим, триклетим, на дно скровишта адових.

И док је говорио овај
Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од велможв
његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у
њих и сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере
њихове, и, правци к ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му:

-
Господине, господине мој, ево видим како твоја владавина испитује о
овој мрској и одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по
брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је
једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех,
господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони. И не
могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке
њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се
боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја,
господине.

А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу
те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са
светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим,
и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних
својих, говорећи:

- Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем.

Као
некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи
безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће
прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда
прокаженим и убогим.

Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.

Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.

И
сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави
његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица:
Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек на веке векова. Амин.

VII

После
овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и
поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да
прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве
намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао
своју, и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју.

Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града, по имену, Средца, и разруши га и опустоши до краја.

А
кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега,
отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и
опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и
град Скопље, и град Лешки у доњем Пологу, и град Градац, и град
Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли.
Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на
камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и
богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства
свога, и слави велможв, и народа свога.

Придодаде земљи
отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано
Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим.

И живљаше узахваљивању Богу и у молитвама дан и ноћ.

Победи
непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабно носећи
пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима.

Поврати
Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју,
коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку
њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град,
Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ,
град славни Бар.

А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас.

Остале
градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби
грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у
њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са
уреченим данком од Светога.

VIII

А
када је све ово било свршено божјом помоћу, овај мој свети господин,
увек имајући у срцу свом неисказани страх божји, поплашив се приче,
говораше:

- Да се како на мени не испуни реч из приче Владике
мојега коју рече: "Некоме богату човеку прероди њива, и помишљаше у
себи, говорећи:разорићу житницу моју и већу ћу сазидати, и сабраћу жита и
сва добра оја, и рећи ћу души мојој: душо, имаш много добра за све
године, пиј и једи, и весели се", и остало.

- И, почекавши, у
невреме постићи ће ме она реч на крају коју рече: "Безумниче, ове ћу
ноћи извадити душу из тебе и ово што спреми коме ће бити?"

- О,
тада, тада, браћо, ко ће отрпети или схватити оно грдно и страшно
судиште његово. , или гнев неодољиви који ће бити на нама грешнима? Или
ко ће тада призвати страшног и грдног судију на помоћ себи, не учинив
милости и преступив заповед творца својега, као ја грешни?

-
Али, Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу својега, јер су, ја знам,
безакоња моја, уистину, велика, и пред тобом су увек неутајена,
Господе.

- Зато износим као почетак у срцу мојем: да трпети и да се боји имена твојега светог.

- По апостолу Павлу говорим: "Ви који имате жене да сте као они који немају, чувајући се у чистоти и у заповедима Господњим."

-
Зато и ја, грешни, дајем ти пречисту и неоскврњену цензурисано твоју
као јамицу мојег тврдог заступања и чуварку, ради имена твојега светог,
да се због тебе одвајам од спреге са женом својом, и стављам тебе
Владико мој, Исусе Христе, за вођа и храниоца старости моје и наставника
на путу, којим идући и славећи име твоје, нећу се спотаћи.

-
Назидаћу и храм пречисте и пренепорочне цензурисаное твоје добротворке, и
ту ћу ти испунити завете моје, које изрекоше уста моја.

И поче зидати храм Пречисте у Ибру, на реци по имену Студеници.

И
док је све ово радио, увек и непрестано слаше молбе Господу и Богу и
Спасу нашему Исусу Христу и пречистој цензурисанои његовој, , и,
штавише, угодницима његовим светим слаше дарове, почев од велике цркве
Господње у Јерусалиму и Светога Јована Претече , и у Риму цркви светих и
свеславних врховних апостолa Петра и Павла и Светога Теодосија у
пустињи, и светога архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у
Великом Бару и преславне и увек деве Богородице у Евергетиди у
Константинову граду, и светога архистратига Михаила у граду званом
Скопљу, којему и храм подиже у месту том, и светога великог мученика
Христова Димитрија у граду солунском, и светога и великог мученика
Пантелејмона у граду Нишу, и којему и храм сазида ту.

Вапијаше непрестано, дан и ноћ, овако говорећи:

"Свети
Христови предстатељи и арханђели, пророци и апостоли и мученици и
јерарси и предостојни оци и пустињаци и чрнорисци и пречасне деве,
молитве своје излијте пред владиком свих, Господом нашим Исусом Христом,
да ме не осуди на дан страшнога суда и грозног испитивања, онога дана и
часа, него да ми буде милостив, тих и утешан, због молитава пречисте
своје цензурисаное и ваших, свети, и да ми дв да, пребродив животну
буру, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и да видим
светлост моју незаходну и Господа и Спаса и Бога мојега, цара Исуса
Христа, који је у светињи хвала Израиљева.

"Јер пророк рече: 'На
те се надаше оци наши, и не постидеше се, на те се надаше, и спасли су
се,' Зато, Господе, и мене бедна, који се надам на милост твоју, не
остави; који је сагрешио, не одбаци, и милуј, Спасе, твар своју да,
одбацив красоте овога света иде за тобом, хвалећи и славећи свето и
безлобно име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сад и у век, и на веке
векова."

Ове молитве чинећи из дубине срца, веселом душом труђаше се о храму Пресвете, старајући се о њој да се скоро сврши.

А
кад гледаше подизање храма Пресвете, овај мој господин свети, верујте
ми, о господо и браћо, да сам видео како се његов ум диже у висину као
неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се
истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога
источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима, чији,
уистину, постаде прави грађанин.

IX

Гледајући
сва ова добра дела господина ми светога, син његов млађи, уистину
целомудрени младић, живљаше неодступно, веселећи изврсним разумом оца
својега и цензурисано, као што писац прича говори: "Син премудар весели
срце оца својега и цензурисано", и остало.

Помишљаше у себи, говорећи:

"Господе
Исусе Христе, спаситељу наш, наставниче заблуделим, оче истините
светлости, једночедна речи очева, вођо старих, утврђење младих, привуци
моју младићку слабост у вољу истинитога твог разумевања да, претекав,
испредњачим на путу овом, којим се и господин мој, овај свети мој
хранилац, труди ићи.

"Јер ти знаш, зналче срца, Господе Исусе
Христе, да овај свет не заволе душа моја, ни оно што је у њему. Зато,
Господе, не погуби душе моје с нечастивима и са светодршцима овога века,
него, умилосрдивши се на мене, недостојна, похитај да ми испуниш
јеванђељску реч, коју пречиста и нелажљива уста твоја, Господе, рекоше:
'Онај који остави оца својега и цензурисано, и куће царске, и власти
имена мојега ради, стогубо ће примити и вечни ће живот наследити.

"Зато у руке твоје предајем ти дух мој, и припавши ти незадоцњено, идем за тобом, Творче мој! "(10)

И, узев крст свој, одмах изиђе неопажено.

Када је приметио један од слугу његових да га нема, јави господину светоме и пречасној, говорећи:

- Господо моја, син ваш млађи, кога сте ви однеговали, отпутова из овога света.

А они, тргавши се од ужаса, говораху у себи:

- Да ли ће бити овај или други?

- Да ли је од нас отпутовао драги васпитаник наш?

- Да ли ће нам нанети тугу и жалост?

- Да ли ће се овим збити на нама искушење Јовово, као што искуша Господ праведнога Јова?

- Али је ипак Јов био праведан, кога и Господ сам послуша правде његове ради?

- А ја како ћу сада започети плач, не сазнав о животу драгога ми васпитаника, зашто ли и како отпутова?

- Да, умножавајући тугу због њега, не разгневим како незлобнога Владику мојега?

И
посла у све земље своје славне своје велможе и кнезове своје да потраже
дечка овога. А они, обишавши земље и места, нађу га да се уселио у
Свету Гору, у манастир преславне и пресвете Богородице, по имену
Ватопед, да је примио апостолски и анђеоски лик.

И кад се
вратише, одмах их известише о свем шта је било, како га нађоше и шта
видеше. А он, седећи у тузи и, саслушав све што су говорили, отпусти их.
И устав с престола својега, и подигав руке у висину небеску, вапијаше:

-
Захваљујем ти, владико, Господе Боже мој, Исусе Христе, милостиви
Господе, човекољупче, што си ме удостојио да на данашњи дан видим
почетак пута спасења твојега, а они који у истинити разум долазе,
незаблудно живе.

- Зато, дакле, о душо моја, прени и потеци
покајању, јер те Владика твој зове. Јер овим псалмом показа ти пример,
говорећи: "Из уста младенаца и одојчади свршио си себи хвалу." Зато се
не лени. зар не видиш младе који траже оно што им је потребно и који ти
предњаче?

- Не обзири се опет као жена Лотова, не обзири се на
красоте светске, које убрзо ишчезавају, да ти се не случи по причи, као
ономе богаташу, него се умили Господу, и сети се свога обећања, јер се
време већ приближује, јер секира већ лежи при корену дрвета, и забелеше
већ њиве, разумје: жетва је. Женик је на вратима, а ти ниси готова.
Чувај се да како не останеш с ону страну куцајући. Јер чуј, још Христос
говори: "Дођите к мени сви који се трудите и обремењени, ја ћу вам дати
мира", и друго.

- Да, устани, дакле, устани, и труди се у игу благоме Христову и бремену лакоме, да ти отвори Христос двери царства својега!

X

Кад
је свршио молитву ову, призва к себи жену своју, и синове своје, и
архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје
који управљаху, војводе, војнике, па им говораше:

- Светитељи, пријатељи и браћо моја!

-
Нека вам је знано да из младости моје жуђах пламеном срдачним да идем
за заповедима Владике мојега, и не хтеде Господ мој. А сад приспе време
да се оно што се започе одавна и сврши.

- Јер ево, свет мој
дарујем ономе који је остао међу вама да влада на престолу мојем,
благословив вам га благословом, као што Бог благослови Јовове
наследнике, да господује међу вама непокретно.

И, устав с престола својега, предаде му га са сваким благословом.

А светитељу рече:

- Приступи и сврши молбу моју.

И прими часно из руке његове анђеоски и апостолски лик са Богом састављеном му женом својом.

И назва се калуђерским именом Симеон, а пречасну назва Анастасија.

И
дође у пресвету Богородицу у Студеници. И остаде ту, живећи са часним
чрнцима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, никако не
ленећи се.

И посла пре њега отишломе васпитанику, названоме Сави монаху, у Свету Гору, извештај с речима:

"Знај,
о љубимче Христов, што просих и што жељах, што тражих из све снаге
своје, из све душе моје, смилова се на мене Творац мој, не по мојим
Безакоњима, него по премногој и неисказаној милости својој и
човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах — часнога његова анђеоског
лика.

"Радуј се и ти због мене, и моли се о мени Владици
својему, што ме, недостојна, ако и у дванаести час, удостоји ући, да се с
тобом јавим, као радник винограда Христова, да примим награду своју."

Обрадова
се духом названи Сава, и множећи умножи молбе своје пред Господом
својим, и, дав хвалу са сузама пречистој Владичици Богородици, рече:

"Захваљујем ти, Господе, што ниси оставио оне који те траже и који се надају да те и труде се имена твојега ради."

И написа му писмо:

"Греди, господине мој, присни слуго Владике мојега,

"греди пречасни!"

"Господ твој чека те, и спремио ти је сваки стан. Јер се неће постидети они који се надају на њ.

"Уђи у радост Господа својега, јер онима који га љубе све ће ићи на добро."

Примив речи ове мој господин свети, похита и, узев крст вој, пође за Христом, брзо текући к жељеноме.

И, дошав, одмах се усели у храм пречисте Богородице Ватопедске.

И, сабравши се ту, живљаху у радости душевној, у појањима и бдењима, у часним молбама дан и ноћ.

Прота,
и сва браћа светогорска, и часни игумани, и сва браћа, и пустињаци,
дођоше да га походе, и клекнувши један пред другим, љубљаху се са
сузама, и говораху с њим о красоти душевној, а он их испитиваше о животу
њихову и правилима калуђерским.

И дивљаху се и, чудом ужасавани, говораху у себи:

-
Да није изабрао милостиви Владика и пресвета његова мати ову Свету Гору
за уточиште калуђерског живота, не би ни овога Светога привео к нама,
који је оставио царство своје и славу своју. Али га истинито заволе
Господ и Бог наш, да истинито праведноме нам удеоничару покаже место ово
свето.

"Него слава ти, Господе Исусе Христе, који твориш оно
што је страшно и преславно, како си изволео. Хвалу ти одајемо за сва
добра твоја која бивају у ове дане, јер овај свети, пошто најпре пусти
своју леторастао, као дар непорочан и жртву пријатну, и сам, потрудив се
дође "

- О милосрђа Владичина, о неисказане дубине човекољубља
ти, које се види међу нама!Јер, уистину, разумесмо како Господ Бог наш и
Пречиста походи ово место свето и нас који станујемо у њему, јер нам
донесе хранитеља нашега.

Јер, кад дође овај мој господин свети,
све манастире, од великих па до краја њихова, ни једног не остави од
њих, него сваки од њих обдари свакојаким даровима по достојању њихову, и
у свима њима ужеже светилник и братство своје у њима остави, које је и
до данас.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:37 pm

После
овога нашав пусто место, звано Хиландар, увођења пресвете Владичице
наше Богородице у цркву, посла овај свети и пречасни старац, са названим
ава Савом, сину, којега остави у отачаству свом да влада свом земљом
српском, да им пошље довољно потреба на подигнуће и обновљење храма
Пресвете, говорећи му овако:

"О драго чедо и слуго Христов, знај
ово! Ако су те Господ Бог и Пресвета, с благословом мојим, оставили да
владаш у том месту, пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете,
Ваведења пресвете Богородице, по имену Хиландар.

"Не лени се,
него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм
Пресвете у спомен мој у земљи овој, и опет по мени да буде теби и чедима
твојим и унучадима, у вашем роду до века.

"јер ти си ктитор
овоме, као што и пређе писмом предадох у држави својој храм Пресвете
Богородице Благодатнице у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и
породу твоме по теби.

"Помињем ти, чедо, пророчку реч, коју рече:
'Покори се Богу и умоли га, и даће ти по прошењу срца твога'. 'Откриј
пут твој, и он ће учинити, и изнеће као светлост правду твоју.'

"Зато не доцни, нити спавај, него се труди да, испунив ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело."

А
овај син његов, примив посланство и писмо господина свога светог
Симеона са свим срцем и радошћу великом, и, устав с престола својега,
паде ничице на земљу и са сузама говораше:

- Захваљујем ти,
Владико Господе Боже мој, Исусе Христе, што си дао мени, недостојноме
слузи твојему, да идем за делима некадашњега храниоца мојега, који се
старао да отхрани земно ми тело, који се и сада, иако се одстранио од
мене, увек и непрестано стара о души мојој и упућује ме на пут свој, да
идем за делима његовим. Јер, уистину, прави и истинити слуга твој је
онај који иде за твојом речју, и не гнуша се да привуче човекољубљу
твојему заблуделе, отпале и блудне и грешне, као што он мене,
недостојна, иако сам далеко од њега, чини удеоничарем и ктитором храмова
његових светих, не по мојем недостојству, него по неисказаној његовој
милости.

- Зато шта да ти вратим или шта да ти принесем од мојега
недостојанства за добра твоја која си учинио и чиниш мени грешном? Јер
ко ће испричати или исказати величину силе твоје, или бездану ти
човекољубља? Или, опет, ко ће претрпети неодољиви гнев твој који је на
нама грешним?Него си обострано благ, Господе, и добра чиниш као
милосрдан.

- Зато ми, дивећи се сили твојој, вапијемо ти: "Слава човекољубљу ти, Господе, у веке, амин!"

Потом,
кад је дошао од њега игуман Методије, посла довољно и преизобилно
дарова на основање и довршење храма Пресвете, и не само једанпут, него и
за све године слаше што је потребно господину светоме, док се не сврши
црква Пресвете. Не само дарове него и од своје земље одвојив даде на
потпуно довршење господину светоме и чрнцима у том месту, овако говорећи
игуману Методију:

- Клањајући се, реци господину мојему: тако
говори слуга твој, све заповести твоје извршише се, и жеље срца твојега
испунише се.

- Јер како бих се и каквом мишљу ја, бедни, окаљао кад не бих испунио заповести твојих?

-
Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удухну дух
у мене, а он ме однегова, и настави, и поучи. И милошћу Господа твојега
Исуса Христа, извршеном науком и благословом уств твојих, нећу се
уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варварa.

-
Јер Петар Господу својему рече при прању ногу, који му је то некада
бранио. "Не само, Господе, ноге него и главу." Такође господине, и ја,
недостојни слуга твој, непрестано ти клечим: не само ово што се приноси,
него и тело моје земно дајем на оно што ти је потребно.

- Него, господине, заповедај и друго, све ће се свршити, јер нећу ослабети ни до последњега даха.

- Јер не прибавих ја ово, него ти, господине, све створи с помоћу Владике твојега.

-
Јер оно што је било пропало поврати и растурено сабра, и јереси прогна с
помоћу Христа твојега, и људе и земљу своје државе, извукав као из
бездане, научи божјему величанству, да се слави име свето.

- Јер си, уистину, пастир добри, који си положио душу своју за овце своје, прогнав од њега јеретичка учења као мислене вуке.

- А ја шта сам, господине? Само послушност, гледајући твоја дела.

А
он, кад је дошао Светоме и Пречасноме, би, са донесеним даровима,
примљен с чашћу, па исприча све што је било и како његов драги син
испуни вољу срца његова.

XII

И
опет га врати свети Симеон са часним својим благословом сину својему,
дав му часни и животворни крст Господњи, на ком би распет Владика
грехова наших ради, који је сам, владајући, носио о врату својем и којим
је побеђивао непријатеље своје, рекав:

"Овај нека ти буде чувар
и утврђење, и победилац, и помоћник у борбама противу видљивих и
невидљивих непријатеља, и чедима твојим на веке, и исцелилац болести
телесних и ранв душевних, и земљи твојој тврдо уточиште и стена, и
кнезовима твојим оштро копље, и војницима твојим штит вере и смела
победа, и мир и тишина животу твојему, и да те доведе и представи
непорочна Христову престолу, разгонећи силом својом пред тобом ваздушне
царинике, и увек да ти помаже као Давиду и древноме цару Константину,
прогонећи од тебе на сваком месту бесовске пукове.

"Буди ограђен силом овога на веке! Амин!"

Пође
с помоћу божјом поменути Методије игуман, и стиже у државу сина његова
драгог, и дође до крајње власти његове. И чу се код престола његова:

- Иде Методије с благословом оца твојега, јер богато изли и умножи молитву и благослов теби. Сада те часним крстом ограђује.

Примив глас овај радујући се, гледаше да би се што пре наситио непотрошљива блага.

И
гле, наједном изиђе као Сунце са истока, обасјавајући западне крајеве, и
шаљући зраке своје у васељену и осветљујући сав свет зрацима Распетога
на њему.

Јер због дрвета отпадосмо од рајске хране, а дрветом се опет удостојисмо поновнога живота.

И,
устав са архијерејем својим, и с јерејима, и с часним чрнцима, и са
свим клиром, са кадионицама и са свећама у рукама и с мноштвом народа,
вапијаше, као некада Давид, играјући пред ћивотом у сеници:

- Идите, христоносни људи, поклонимо се животодаровном дрвету крсном!

-
Дођите, православни хришћани, насладимо се неукрадљива богатства,
благослова мојега господина светог. Јер ово је апостолска похвала,
мученичко победно венчање, монасима утврђење.

- О триблажено дрво, на ком се распе Христос цар и Господ!

- О крсно дрво, државо царевима!

- О пречасно, многим богатећи!

- Јер тобом бисмо искупљени од клетве законске.

- Јер на теби Христос Бог наш прикова и рукопис нашега греха.

- Јер тобом се смрт умртви и ад разори.

- Јер о теби апостол Павле, хвалећи се, говораше: "Да се похвалим ничим до тобом, крсте Господњи!"

И
тако, китећи похвалама као красним цветићима, са псалмима, и песмама, и
појањима многим, ношаше га у цркву своју са свим мноштвом, на спремљено
му место. И дивљаху се, гледајући толике божје милости које бивају на
владаоцу њихову од благосиљања и сладости пречистога и преблаженог
старца. И свршише службу часнога и животворног крста, и учинише празник
сав тај дан, и, опет оквасив све тело своје сузама пред часним
светитељима, син његов и господар својега отачаства говораше:

- Приклони, Господе, ухо твоје и услиши ме, јер сам ништа и убог ја!

- Јер сам ја, Владико, слуга твој и син слушкиње твоје. И шта да дам Господу за оно што он мени даде?

- Које ћу појање да принесем твојему милосрђу?

-
Којим уснама да ти хвалу принесем? Јер си умножио милост твоју на мени,
Боже, и научио си човекољубљу пречаснога и преблаженог угодника својега
да увек неисказаним молитвама и благословима и утврђењима не оставља
мене недостојна.

- И шта да дам њему, ја бедни?

- Или
шта да му принесем? Јер нисам достојан да уђе под кров страсне ми душе.
Јер су блага и дарови моји трошни и нетрајни. Тебе знам, Господе Боже
мој, да имаш богатство нетрулежно и благо живота.

- И тебе молим
из дубине душе моје, да даш за мене, слугу твојега; као што си научио,
тако и подај по премногој милости твојој. Амин!

И остаде ту
игуман Светога, и прими почасти по достојању и награду према својим
трудовима. И, свршив недовршено и манастирске послове, пође опет
Пречасноме, радујући се и захваљујући Господу Богу Исусу Христу и
пресветој Богородици.

XIII

И
живљаше блажени Симеон у тишини са дететом својим Савом. И тиховаху у
манастиру својем, у храму пресвете Богородице, у Светој Гори, и
калуђероваху, по сваком правилу калуђерскога устава, дан и ноћ не
престајаху устима, не умукњаваху појањем, идући преуским и тесним путем,
заборавивши сасвим на оно што је земаљско. И, отишавши од онога што је
трошно и земно и уперивши ум на небеса, телом на земљи стајаху, а умом и
душом међу небеснимв борављаху, гледајући доле као самога Христа пред
собом, а горе са анђелима настављајући. И исправивши живот и дела налик
старих светих, начелника овога правила, налик чрнаца пречасних, и
гледајући на награде трудова својих раније, труђаху се на боље, тако да и
надмашише остале.

И испунише много времена у својем месту свете
Богородице и увек деве Марије, док не би по вољи ономе који је саздао
тела људска и који зна тајне људске, коме је у руци сваки створ животни и
који својим милосрђем зна крај свакога, хотећи набоље превести
триблаженог старца и дати му оправдања за труд његов, и трошење тела и
за умножавање сузнога источника, и за свако вршење добра дела, да га
призове к тајној трпези и да га напоји с источника бесмртнога, и да га
удвори на хладовитом месту оне ливаде, да га насели у дворовима својим
са онима који су му угодили, да се весели непрестано с анђелима његовим.
"Јер који је човек, рече, који ће поживети, а неће смрти угледати?"

И,
хотећи овога објавити као небеског човека, а земаљског анђела, потруди
своју неизречену милост, и спреми лествицу исходу Пречаснога, који сам
себи унапред спреми, предав Владици својему, да му је, у часу исхода
његова, изнесе. Сликајући је унапред, Климакс Јован говораше: "Пењите
се, браћо и оци!"Ступив Свети на њу непостидно, хиташе да иде ономе који
га зове.

Јер у ово време поче Пречасни боловати. И, призвав сина својега Саву, поче му говорити, поливајући сузама тело своје:

- О драги мој, приспе време одласка мојега.

- Ево напред стоји Христос невидљиво и зове ме.

- Принеси ми, чедо, цензурисано Господа мојега Исуса Христа, да јој, као што се обећах, предам у руке њене дух мој.

-
Призови ми, чедо, проту и браћу сву, да виде исход мој. Јер ево се већ
приближују слуге Господа Бога мојега и силни војници, и глас њихов и
песму њихову чују уши моје.

- Похитај, драги!

И кад би
принесена Пресвета, и кад се сви звани сабраше ради покоја Триблаженога,
простре рогозину своју пред Светом и лежаше, очекујући долазак
анђеоски.

А ови, седећи око тела његова, будући у тузи, жалећи за Светим, говораху му с много јецања:

- Не остави нас сиротв, Пречасни!

- Не лиши нас учења својега! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи?

И испунивши се многим вапајем, жалосно ридаху.

Међу њима и Сава, увек цватући различним цветом девичанства својега, плачући жалосно, говораше:

- О Пречасни, видим да се селиш Господу. Али не заборављај нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога.

- Јер како ћу поживети без светога ти лица?

- Јер какав ћу обичај примити, не насићујући се добрим пастиром својим?

- Какав ћу обичај примити при беседи душевној?

- Од кога ћу добити утеху моју?

- Ко ће ми исцелити душевну повреду?

- Умоли Владику својега да ме примиш са собом под вечите кровове. Јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!

И сви, као једним устима, рекоше:

- Сети нас се, Пречасни, у блаженом твом покоју!

А он, пригнув се, рече:

- Зашто сте обузети тугом? Почните надгробна појања.

И
наједном би шум, као да се подиже место на ком бејаху. И гле, анђеоска
песма невидљиво: "Слава ва вишњих Богу, на земљи мир, ва чловецех
благоволеније."

И Триблажени појаше с њима на очиглед свима.

И
тако предаде дух свој славно у руке Господње. И беше лице његово
насмешено, имајући на себи неисказани изглед. И дивљаху се сви,
гледајући то.

И опремивши тело Блаженога, са псалмима и песмама
положише га у гроб. И разиђоше се сви, свако своме дому, славећи због
тога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и на веке векова. Амин!

XIV

После
тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и ранв, са
жељом, с много журбе и узбуђене молбе јавих се речима:

"Господине
мој, Христољупче, оче пречасни Саво, недостојанство ти моје напомиње,
када ти, оставив хранитеља својега и нас, пође за Христом, тада се ја,
иако бејах у тузи, гледајући на господина хранитеља, тешах оним што је
корисно, са љубављу.

"После и овај мој господин свети остави
мене с рођеним братом мојим, благослов и утврдив законом, да живимо,
чувајући непреступно заповеди његове и вршећи оно што је заповедио у све
дане живота нашега, а да пород његов живи у тишини и без метежа. Али
грехова мојих ради све ово изостаде.

"Јер он остави заповеди
господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на
отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, сверепи,
заповеди Господа, који рече: "Послушај оца и цензурисано", и остало.
Али, иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни, силе божје
никако није било с њима, по завету и по молитви онога Светога. Али као
што пророк рече: "Они сапети бише и падоше, а ми устасмо, и бисмо
прави", јер се не надасмо на оружје наше, него на силу Господа Бога и
Спаса нашега Исуса Христа, и на прави благослов и молитву господина
светога Симеона. И због тога и не погрешисмо у надама нашим. Јер,
победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје.

"Зато
те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај гласа који ти
шаљем из дубине срца и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти
Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна
мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију
његових и доласком твојим, јер се оскврни земља наша безакоњима нашим и
би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменикa. Непријатељи наши
поругали би нам се, да се није умилосрдио на нас Владика Господ наш Исус
Христос, и пречиста његова мати, и молитвама овога Светога и тебе,
Пречасни, сабрао нас од народв и руку иноплеменикв, и избавио нас од
противникв, заштићујући нас од свакога ђавољег дела."

А овај
Пречасни, не презрев мољења мојега, потрудив се са сваком хитњом, и
скутав мошти Светога, и узев са собом христољубивих и изврсних стараца
из Свете Горе на хвалу и захваљивање Светоме, посла нам писмо с речима:

"Посланство
твоје примив с љубављу и молбе твоје не презрев, мошти твојега Светог
које желиш, носим и сам путујем с њима и с часним чрнцима светога места
овог, у којем изволе живети господин свети.

"Зато се, драги, спремај на сретање његово."

А
ја, грешни, иако не могући подигнути главе своје од мноштва безакоња
мојих, чувши речи ове Пречаснога о светим моштима овим, да су донесене,
уздахнув од срца и преклонив колена своја на земљу, са сузама слах
молбе, овако говорећи:

"Благословен јеси, Господе Боже отаца
наших, Аврамов, Исаков и Јаковљев, који праведнике љуби и мољења грешних
не презире, јер не презре и унижене молбе мене, грешног, и донесе
светило отачаства његова, просвећујући све крајеве српске земље."

И
одмах, журно сакупив архијереје своје и јереје и чрнце, изиђох му на
сусрет. И, сретавши мошти свете, учинисмо обноћну молитву на том месту,
са псалмима и песмама, и, појући ту надгробна појања с кадилима и
пријатним мирисима, допратисмо их до спремљена му гроба у пресветој
Богородици у Студеници, који сам себи спреми. И положисмо их часно у
гроб с хвалама, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

XV

Мину
мало времена до дана престављења његова, и сабрасмо се сви, чинећи
празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од младости
његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином
светим на нама, слугама његовим.

И источи рака његова миро чудна
и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна, и, просто
рећи, прогонећи бесне духове. И не само једном, него и у све часове
истицаше неисказано и преславно миро отачаству својему.

Кад су
игуман Дионисије и сви чрнци, који су ту, служили службу и бдење ноћно у
храму пресвете Богородице, ту где леже мошти Светога, допаде неко,
обузет бесом, који га мучаше по све дане, који се никако не умириваше,
него га свагда бес гоњаше ван васељене, кроз горе и камење. И једном,
добивши нешто мало олакшања помоћу светога Симеона, обгрлив раку
Пречаснога, вапијаше:

- Помилуј, Свети, мене који није очекивао
спасења, и избави, Пречасни, онога који је сасвим пропао и порабоћен
бесу лукавоме, који влада њиме, јер смо ми стадо отачаства твојега.

- Не дај нас бесовима на радост, него нас избави пречистим молитвама својим, имајући потом слободе к Владици!

И сви повикаше са сузама:

- Помилуј душу пропалу, Пречасни!

И одмах, умилосрдивши се, исцели га. И отиде дому својему, радујући се и славећи Бога, који је дао силу угодницима својим.

И
друго дивно чудо чујте браћо! Човек неки богаљ пужаше на ногама својим,
и не могаше се никако усправити, нити могаше стати на ноге своје, јер
му обе ноге бејаху одузете и прегореле огњем у коленима, замало што нису
сасвим отпале и не држаху се. Како су жиле биле изгореле, плазећи на
рукама својим, вукао је за собом ноге своје. И, нашав га пречасни Сава,
отац мој, завив га у врећу, принесе га моштима Пречаснога, просећи у
њега исцељења му. Јер немоћни, чув о чудесима која бивају и исцељењима
од Светога, кричаше и вапијаше, говорећи:

- Помилуј, Свети, мене
који је пропузио гресима својим и који је убијен од злих разбојника, и
лежи још жив. Јер као што је Владика твој исцелио пређе ослабљенога да
је овај одар узео и да ходи право, тако и ти, Свети, ако хоћеш можеш ми
помоћи милошћу, даном ти од Бога и Спаса твојега, Исуса Христа. Исцели
ме, грешнога, као ученик прави Христа твојега

А он, Свети, који
свагда милује стадо своје, исцели овога ослабљеног и учини га да право
ходи. И скакаше читав ногама својим, захваљујући Светој Тројици: Оцу и
Сину и Светоме Духу, и пречасноме и светом Симеону, који му је дао да
ходи ногама својим.

XVI

После
овога је, недостојни слуга његов, молитвама овога светог господина
мојег олакшавах се од свих теретa мојих ,(1) старајући се о заповедима
његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу
Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство
његово.

Би завист од законопреступнога цара бугарског, по имену
Борила, који је близу живео, чије се безакоње не утаји од свега света,
јер, уистину, надмаша Иродово безакоње. Јер се овај диже са силом
својом, узев са собом зета својега, грчког цара по имену Филандра, који
је у славном Константинову граду. И узнесоше мисао своју високо да
потребе отачаство Светога и да ме до краја озлобе, и, ако је могућно, и
да ме прогнају из државе моје. Јер рикаху као лавови, и хтедоше да ме
прогутају, и, подигавши силу, да се похвале противу мене.

А ја,
видев их како иду одлучно и незадржано, свирепо и неукротљиво, до града,
по имену Ниша, немајући другога помагача од земаљских сем Господа
мојега, Исуса Христа, и пресвете Богородице и овога светог господина
мојег, вапијах у болу срца својега:

"Владико, Господе Исусе
Христе, и пресвета моја Богородице, човекољубице, ти знаш помисли и дела
и немоћ худих створова. Теби износим душу моју, коју оскврних
греховима. Избави ме од оних који иду да ме озлобе. Јер ме, ево, као пси
нападоше, и због злобних опседа ме, и нападоше на ме силни.

"Устани,
Господе, на сусрет мени и види да не реку непријатељи моји: прождресмо
га. Јер ти си заступник мој и уточиште моје. Тобом се оправдавам.

"А
ти, пречасни господине мој, имајући слободе ка Господу и к пресветој
Богородици, не презри мољења онога кога заволе и отхрани у часном крилу
твом. Не дај на радост непријатељима отачаства твојега, које стече у
Господу Богу сведржиоцу. Јер знам, господине мој, да си и по смрти жив, и
да стојиш пред њим непоколебљиво на веке. И пређе, у телу свом, старао
си се о нама. И сад, прешав на бољи свет, не остави нас! Амин!"

И
наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше,
који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина
светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе,
једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше
посрамљени, у пропасти и срамоти великој.

XVII

Један
одметник од истога племена, Готa, званог и бугарског, по имену Стрез,
одвоји се на запад к држави мојој, нападнут од овог злог
законопреступника, брата његова. Њега примих као драгог сина, отхраних
га и сачувах неповређена од најездне погибли и од убиства његова. Јер
свакога дана тражаше га да огњем сажеже тело његово или да га расече на
четири чести и да их повеша на путовима градским. Јер се овај мучилац
веома острви, и слатко му души чињаше да пролива крв рода својега. Без
броја и других људи истреби, трудећи се да земљу и море искорени помишљу
својом. И, тражећи овога, пођоше на мене, доконавши зли савет, али који
не постигоше благодаћу Господа Бога мојега Исуса Христа и помоћу
господина мојега, Светога Симеона.

А ја, задржав га у својим
рукама, са свом силом мојом, коју имам од Господа Бога мојега и од
благослова Пречаснога, сећајући се благодати и науке његове да пружам
руку ономе који лежи и заступам увређена, и да уведем онога који нема
крова, потрудих се и отех их, и предадох му пола царства бугарског. И
утврдих га у граду по имену Просек, где проживе и славне дане своје, јер
подржавах власт његову и освећавах га од свих који су га нападали.

Било
је то у оне дане када сам живео и држао га у љубави својој, и ради
Јеванђеља светога, којим и прибавих све ово, и не помишљајући нити
прозирући оно што ће бити. Али на овом се зби реч Владичина: "Добар
човек из доброга скровишта срца својега износи добро, а рђав човек из
рђавог скровишта срца својега зло." На њему се зби Писмо: "Угоји се и
одебља", и одметну се омиљени, заборави на онога који га је у Богу
васпитао и наситио свим добрима. Ђаволом наговорен, одврже се и буну
подиже на ме, и поче се спремати да ми врати зло за добро, и да озлоби
мене, и отачаство моје, и утврђење Светога.

А ја, грешни,
сећајући се поукв господина мојега светог и не уздајући се у силу своју
од почетка, него да мислим на оно што није високо, него да се угледам на
понижене, јер пониженима обећа давати благодат, умолих пречасног оца
својега учитеља и наставника, Саву јеромонаха, да иде и изобличи безумље
овога злога свда и зло прорашће, које не насади отац небески. И овај се
не олени, него отиде и изобличи злобу његову, и природа слатка и добра и
медоточна учења своја да га задобије за начин људи који праведно живе и
добродушних царева, јер православне цареве Господ назва хришћанима, —
да врши реч Господњу и да живи у љубави, која је боља од свих жртава
паљеница, које се приносе.

А овај бедник остаде несаломљив и од
злобе не измени разума својега, и не послуша заповеди и учења његова,
заборавив на пастира отачаства својега и представника вишњему престолу,
чијим се мољењем и помоћу многе силе и силне државе сатрше. Једнако се
држаше своје зле намере, не знајући, безумни, речи пророкове: "Нећу се
поплашити човека, кад се обогати или кад се умножи слава дома његова.
Јер кад умре неће ли оставити све?"

Одмах помоћу пресвете
Богородице и силом светога Симеона, који подржава крепким дланом
отачаство своје, би ово. Као што добропобедни и помоћљиви и
отачаствољубац Димитрије страстотрпац прободе цара, рођака овога, и
умори злом смрћу, не дајући вређати отачаства својега, тако и овај мој
свети господин, помажући и чувајући отачаство своје, прободе овога
злотвора. И издахну усред народа злом смрћу, и смрћу чудном, да су се
сви чудили томе. И би наједном наг, оборен и непотребан. И на њему се
зби: "Видех безбожника како се преузноси и виси као кедри ливански, и,
прођох, и гле, не би га. И потражих га, и не нађе се место његово."

Судбе праведних су у рукама Господњим, и правда њихова живи на веке, и победа њихова над свима саблазнима које чине безакони.

XVIII

Друго
дивно чудо испричаћу вам, браћо, дивна дела овога господина мога,
светога Симеона. Јер се велика, и преславна, и чудна, и страшна дела
чине њиме непрестано, у све дане. Јер ако ко може избројити звезде
небеске и песак морски, то ће избројити и овога Светога чудеса, и
благодати, и силе предивне, које учини. Јер се задивљава ум и страши све
људско знање. Јер од човека је немогућно, а од Бога је све могућно.

Причаћу о овом чуду његову, које је било.

Устаде
неко од грчкога рода, од царскога рода, по имену Михаило, у страни
драчкој и у поморју његова острва великог, које је близу Диоклитије, и
далматинске стране, и отачаства светога Симеона. И он подиже рат на
мене, слугу његова, кога остави на престолу свом. И, улучив време, када
сам се био далеко удаљио од те стране, узе један од мојих градова, по
имену Скадар, који уистину, Далмацији припада.

Послав му, рекох:

"Остани,
брате, сад. Јер Господ не остави то острво у твоју државину, него у
праву државину господина ми светог, а његовим молитвама и предањем дато
је мени на управљање. А ти се сети речи Претече и Крститеља Јована, који
запрећује и говори да човек остане при свом и да буде задовољан својим
оброцима. Буди задовољан својим, а о оном што је одувек мојега
отачаства, то надајући се на Господа мојега, Исуса Христа, и на пресвету
Владичицу Богородицу, и на пречаснога господина ми светог, неће се
посумњати срце моје, нити ће се устрашити од твоје пакости, него ћу,
штавише, викнути из дубине срца мојега:

"Благословен Господ Бог
мој, који учи руке моје на напад и прсте моје на борбу. И ако ме нападне
пук, неће се побојати срце моје. И предања његова нећу оставити, док не
сврши душа моја. И погнаћу Господе, тобом непријатеље моје, док не
погину".

И опет, обратив се, вапијах:

"Господине мој
свети, дођоше народи на достојање твоје и оскврнише твоју свету цркву,
слугу твога озлобише, трудећи се да твоје достојање узму. Умоли Владику
твога и Господа да се врате посрамљени у нади својој. Јер си ти
прибежиште моје и утврђење, и ти си који ограђујеш отачаство од свакога
зла, које наилази на њ. Јер си ти поставио земље своје, и не преступи их
досад нико. И сад не остави нас, који се надамо на тебе и уздамо у
тебе. Јер си ти весеље наше и похвала."

Овај пречасни свети
Симеон, топал у молитвама, и брз да походи, и бадар на труд, који брзо
приклања божанствене уши онима који га призивају, не одврати лица свога
од мене, него, као што ме је и пређе љубио, и сада ме до краја не
остави.

И умоли својом молитвом светога и великог мученика
Христова Ђорђа, кога узе себи за помоћника и победиоца над
непријатељима, и као што Меркурије прободе нечастива мучиоца Јулиана,
тако и овај великомученик, умољен господином светим, на јави такну у
ребра игумана својега Јанићија, у храму свом у средини српске земље,
говорећи:

- Устани, проповедај величину моју! Јер сам ја послан од Господа да убијем Михаила Грка, који је у драчкој страни.

И
одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и
злом смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима
који се уздају у Господа и у свете угоднике његове.

XIX

Милосрђем
Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и милошћу пречисте Богородице и
увек деве Марије, сва су ова чуда, страшна и преславна, од светога
господина мојега Симеона била на мени, бедном и недостојном и грешном,
рођеном и васпитаном њиме, бедном Стефану.

Јер, гледајући његова дивна и неисказана дела, ужасавам се умом и трептим.

Јер ко ће избројити овога чудеса?

Који ли ће језик изговорити тајне твоје, изврсни свети старче?

Које ли ће се усне отворити на твоју похвалу, Пречасни?

Који ли ће разум исказати твоје величине, знојеве и труде твоје, и копњења тела, бдења и сузе твоје?

Како да те назовем, о Пречасни, ја непотребни слуга твој?!

Да
ли да те назовем апостолом ? — Јер више него и апостол би. јер би
апостол отачаству својему, јер из дубине неверства извуче народ свој, и,
показав им ново крштење, обнови људе своје силом и радом Духа Светога,
који, одагнавши преласти јеретичке, славе у Тројици једнога Бога.

Да
ли мучеником ? — Али ко ће избројити страдања твоја безбројна, која
издржа, распаљујући се љубављу Христовом, боривши се и убив до краја
мучиоца ђавола, растргав замке његове и лајања до краја, сасушив тело
своје уздржавањем, облив се као крвљу мученичком сузама својим и
разагнав мрак тамних бесова, који се боре с нама.

Да ли да те
назовем учитељем отачаства својега? — Али ти превазиђе њих, и учења
њихова исправи, и оно што они не довршише, доврши, и на крају разумније
учење им обнови, просвећујући сву васељену пребогато.

Да ли да
те, Свети, називам војником силним ? — Јер ти и огради васељену оружјем
красним, даним ти од Владике твојега, и, ратовав, одагна све наше
злонаравље, и српом вере твоје искорени и исече трње преварно у свету
својем.

Да ли да те назовем пророком Предивни? — Али Господ
вели: "Ниједан пророк није примљен у отачаству својем." — А ти се у
отачаству својем јави велики заступник, пуштајући да кипи пребогато миро
из раке твоје, исцељујући свако свезивање сотонино, и прогонећи бесна
маштања, и лијући недужнима реке исцељења, који притичу к теби.

Да
ли да те назовем становником пустињским? — Али и ти у пустињи још више
процвета, подвизањем расплоди труде своје, и цветове неувехле стече, и
би светилник свету, сијајући чудесима преславним.

Али, о Владико мој, о пресвета моја Наставнице, срце се моје испуњује ридања, узвика и плача многог, у недоумици мојој.

Јер какав ћу почетак показати?

Какво ће појање изрећи бедне усне моје похвали твојој, Пречасни?

Од недостатка разума мојега вапијем ти господине мој, јер сам недотупаван, и некористан усуђујем се да похвалим твоју величину.

Али, ипак, твој сам, господине мој, и твоје похвале рећи ћу ја.

Радуј се, господине мој, почетку мој и крају, и хранитељу мој свети!

Радуј се, пастиру добри, разумним овцама Христовим! Учини ме најамником пастви твојој, коју стече Владика часном крвљу својом!

Радуј
се светлолични цвете, који си се наоружао силом крсном и оружјем
непобедним да браниш стадо твоје од вукова, који нападају на њ у свако
време!

Радуј се, учитељу Новога завета, који ниси поучавао
мојсијевски, него си идући за Павлом, његова учења изврсно усадио у
разум наш!

Радуј се, Пречасни, вођо старцима, и заступниче удовицама, и хранитељу сиротима!

Радуј се, младима васпитање, и сило, и наставниче набоље!

Радуј се, помоћниче у биткама!

Радуј се, победиоче непријатељских варварв!

Радуј се, лествице која узводиш чеда и људе своје под небеске кровове, и усељаваш у ливаду духовну!

Радуј се, архијерејима добри украсу и праведни, неувехли венче!

Радуј се, са апостолима саседеоче, и сапроповедиоче, и саучитељу!

Радуј се, који се саста с мученицима, заједно с њима пострада и заједно похвали!

Радуј се, монасима бадро око и наставниче дивни, правило неисказано!

Радуј се, пустињацима утехо, онима који инокују тишино!

Радуј се, исправљање нама који грешимо!

Радуј се, очистиоче саблазни!

Радуј се, тихо пристаниште, онима који броде!

Радуј се, ослободиоче узв греховних!

Радуј се, који утиреш путеве ка небеснима!

Радуј се, мосте који преводиш у вечни живот!

Радуј се, неисцрпни изворе!

Радуј се, рају који векујеш, красни и дивни!

Радуј се, цвете вере небеснога вртограда!

Радуј се, умни граде отачаства својега!

Радуј се, лозо доброплодна, која нам истиче весеље!

Радуј се, грозде сазрели који истиче сок слатки, а одузима пијанство греховно!

Радуј се, господине мој свети, и опет радуј се, свагда се веселећи код престола Владике својега!

Али, о Пречасни, сети се мене, грешнога слуге својега, Стефана!

Не заборави мене, убогога твојега!

Не заборави мене, који лежи у безакоњима!

Не
заборави мене који се ваљам у блату сласном, него пружи пресвету своју
десницу, којом ме и благослови у варљивом животу овом, и руководећи
научи да идем стопама твојим, ако и недостојна, ако и некорисна, ако и
непотребна!

Умоли Владику својега за мене, да ме, презрев
безакоња моја, удостоји да се приближим и видим радост, коју спреми
онима који га љубе.

XX

И
опет нам се дају овога Светог чудеса, небројена, и неисказана, и
неизмерна, увек и без престанка, обилно и пребогато. Јер чудотворства и
силе велике задивљавају ум рода човечјег. Јер као што је немогућно
измерити дубине морске и висине небеске, тако је немогућно избројати и
чудеса преславна, и неиспитана, и неисказана овога светог господина
мојега. Јер презадиви сву васељену јасно, јављајући се брз у помоћи, и у
напастима крепак, и у најездама непријатељским велики заступник.

По
завршетку чудесв ових, живљах у миру и тишини у отачаству мојем,
захваљујући Господу и Богу и Спасу мојему Исусу Христу, и пречистој
Владичици његовој, и светоме господину мојему пречасном Симеону.

Али
непријатељски ђаво, завидник добра, увек се труди да у ров погибаони
рине род људски, саблазнима својима и бедама многим, хотећи ослабити оне
који верују у истинитога Бога нашега, а који, бедни, не зна, који је
заборавио онога који га свагда прогони.

Јер нечастиви побуни два
цара да ме ожалосте, краља угарског, по имену Андрију, и цара грчког
званог Јериса Филандра. Свећаше рђав савет да ме прогнају и да земљу
отачаства мојега разделе и задрже себи. Дигоше велике силе своје, овај
од северних странв, а онај од истока идући, па да се састану и виде у
граду Нишу. И, кад се састану, да се обрну на земљу светога Симеона и на
отачаство моје, зовући ме непрестано, на превару као с љубављу, да
дођем на виђење с њима.

А беше у то време празник Господа Бога
нашег, по Пасхи славнога светлог Васкрсења. А ја, видев такво озлобљење,
и савет безаконички, и опсаду многих народа, и непријатеље који су се
стекли заједно, брзо потекох раци триблаженога господина мојег, брзога у
бедама помоћника. И, обгрлив раку моштију његових, где лежи
добропобедно тело његово, вапијах с премногим сузама к њему:

"Господине
мој свети, приближише се безаконички гониоци моји и свећаше заједно
једномислено против тебе, завет заветоваше, труде се да потребе слугу
твојега.

"Господине мој свети, положи их као точак и као сламке
пред лице ветра. И да се постиде они који устају на ме, и слуга твој да
се узвесели. Јер си ти уточиште и утврђење моје. И по чему, господине,
да разумем милост твоју, и заступљење, и походу твоју на мени грешном?"

И
одмах, у тај час, брзим његовим походом, приспе Дух Свети, и испуни се
пријатномирисне масти сва црква, и изли се мирисно миро, не као што се
излива у све дане, него се поли сва црква, да изнемогоше служиоци код
светога гроба, црпући свето миро. И из исписанога лика Светога, који је
на зиду црквеном, истече пречудна река, да су се сви гледаоци дивили и
говорили:

- О предивни, како си и сухи камен обогатио Светим
Својим Духом. Доласком својим учини да потече река исцељења, којом се
недужни, мажући се, исцељују од различних недугв својих, хвалу дајући
Богу, који ти је дао силу.

Вратих се учитељу и наставнику мојему
Сави јеромонаху, да се благословом од руке његове, па да идем противу
непријатеља, који се приближују земљи отачаства мојега, противу Андрије,
краља угарскога.

А он, примив глас од светога господина мојег, пречасног Симеона, и, пошто му је заповеђено да иде са мном, говораше ми:

-
Драги мој, не страши се лицв многих народв, јер имаш господина својега
светог, брзог помоћника својег, који ти помаже и неће те посрамити у
векове, и не бој се од њих, и не тугуј. Јер сада ће претворити јарост
њихову у кротост, и гнев њихов у љубав твоју, и јарост њихову у почаст
твоју и славу. Јер бадре очи троструко блаженог старца будно заступају
твоје добро. И видећеш очима својим помоћ своју за собом, и сву вољу
своју испуњену, и зверску свирепост претворену у пребогате дарове своје.

И наједном, док је још го

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:38 pm

И,
пошто смо утврдили часним и животворним крстом Господњим и пречистом
Владичицом његовом Богородицом, састах се с њим на међи отачаства
мојега, у граду Равном, молитвама и помоћу Светога у славу и част, и у
неисказано весеље и радост, да су се сви гледаоци дивили томе.

И
преумножи ми дарове своје различне свакога дана, чашама царским,
украшеним камењем разноликим, и коњима предивним, обложеним и украшеним
златним уздама, које сијају као Сунце и задивљавају човечји вид, и
премнога одела, чрвљенице царске и багренице, различне као и пољски
цветићи, све украшене бисером и камењем, како царевима личи.

И
пробависмо у весељу часном 12 дана. А велможе његове и бољари силни
поклањаху ми се свакога дана и доношаху ми врло много дарова
разноврсних.

Видите, браћо моја, пречудну и предивну љубав мужа
овога славног, како за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и турице
извезе, као што ми, извезав, и питому стоку даде, и срацинску стоку, ,
да сви говораху:

- Дивно и славно видесмо у дане ове.

После
овога приближи нам се грчки цар, гневан и јарошћу обузет, научен од
оних који ми зло мисле. И састасмо се у славном граду Нишу, и који много
хоћаше, па ма и неки мали део да узме од мене, и не доби, безумни, него
злим срцем не могаде ни рата подићи ни љубави учинити, молитвама
Светога. И врати се, опет посрамљен. Али не могаше изићи из отачаства
мојег, јер затворих све стазе његове помоћу светога господина мојег.

А
краљ Андрија умоли ме да изиђе у своје царство. И ја, послушав молбе
његове, оставих га. И отиде с миром, велико бешчашће и хулу понесав
царству својему.

А ми отидосмо свако својему дому, славећи Оца и
Сина и Светога Духа и светог овога триблаженог Симеона, брзог помоћника
нашег, и сад, и увек, и у веке векова, амин!

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:39 pm

Свети Сава
Житије светог Симеона Немање

О
наслеђу светога манастира овог преподобним оцем нашим и ктитором
господином Симеоном и о житију његову какво би пред Богом и људима

Оче, благослови!

Наш
свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште
зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања,
који је царевао свом српском земљом, и када је он лови овде, изволи му
се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и
умножење монашког чина. Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог,
који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога
ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога
господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И
пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и
својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и
придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од
грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу,
Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.
То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од
српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине. И уз помоћ
Божју владавина његова примила је одасвуд мир и тишину, јер овај
ваистину диван и страшан постаде свима који живе око њега, пошто је
владавина његова била 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена.

Јер
како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и
уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе
праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге
научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући,
јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав,
безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом
уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и
немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све
своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац,
земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име
које је изнад свакога имена" , имену његову поклонише се сви народи.

Сам
сазда манастире: прво у Топлици светога оца Николе, и други тамо Свету
Богородицу у Топлици; потом опет сазда манастир Светог Георгија у Расу. И
свима тим манастирима сатвори управу као што треба. А после тих овај
наш свети манастир сазда, који и посвети имену пресвете Владичице наше
Богородице Добротворке, саздавши од мала и до велика, и села предаде
манастиру заједно са другим правима манастиру, иконама и часним сасудима
и књигама и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи
његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са везом да
нико не измени његова предања, као што слушате и у овим књигама напред о
томе реч.

***

Божјом
помоћу и својим трудом то све стече. И када је владавина његова уз
Божје садејство добила мир и тишину одасвуд, усхте и сатвори себи
пријатељем великога цара грчкога, Богом венчанога кир Алексу Комнена, и
узе његову кћер за благороднога и љубљенога сина Стефана, кога и одреди
да му буде намесник. А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни
старац, подвизаваше се да се у дан страшнога суда приброји у неки број
са онима који су угодни Богу, и како би којим добрим делима добио оно
рајско и неисказано насеље, нарочито жељаше како би му било могуће да
прими анђелски и апостолски образ. И подвизаваше се да журно последује
речима Владике: "Узмите јарам мој на се, јер сам кротак и смеран срцем, и
наћи ћете покој душама вашим: јарам је мој благ и бреме моје лако" .
Јер каже Писмо: "Љубав Божја привезана је у вернима" . А за овог
блаженог старца сигурно се привеза ка вери његовој речено: "Ко љуби оца
или цензурисано више него мене, није мене достојан, и ко не узме крста
свога и за мном не иде, није ми подобан" . "Јер сваки који остави дом
или њиве или имање или жену или децу или браћу или оца или цензурисано
имена мога ради, примиће стоструко и наследиће вечни живот" . Богољубни
отац наш и ктитор желећи примити живот вечни, молбе узашиљаше ка
премилостивом Владици, да га не лиши жеље.

Прошло је много
времена, пошто је сачувао државу 37 година у моћи и снази непобедно и
неповређено са свих страна, и благородна деца његова била су подигнута у
благоверности и чистоти.

О владавини његовој и држави његовој
не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер
свм Бог зна, а ни од људи није скривено колики је био његов подвиг за
нас и за људска незнања, овога блаженога мужа, господина нам и учитеља,
који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав;
свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто
рећи други му неће бити раван. Зато ћу о овом укратко изложити, да се не
умножи писање.

***

Када
је навршио 37 година у држави својој, премилостиви Владика не презре
мољења његова, којим је уздисао из дубине срца, но милосрдан и
трудопримац и наградитељ - хоће да се сви спасу . Јер када је дошло
време, овај прозорљиви муж сву славу и част овога света сматраше као
ништа, и красота овога света изгледаше му као и дим, а Христова љубав
растијаше у њему и разараше срце његово као дом спремљен му и пречисти
сасуд његову Светом Духу, пошто се неким усељењем у његов ум уселио
Христос и водио га.

И тако, пославши, скупи своју благородну
децу и све изабране своје бољаре, мале и велике, и скупивши их ка себи,
поче им говорити учећи:

- Чеда моја вазљубљена и од мене
отхрањена, ево знано је свима вама, како Бог својим промислом постави
мене да владам над вама, и какву озлобљену земљу нашу примих у почетку, и
помоћу Божјом и пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах,
не облених се нити покоја дадох себи, докле све не поправих. И Божјом
помоћу додадох вам у дужину и ширину, што је знано свима. А све вас, као
и своју децу, отхраних, све до сада, и научих вас да се држите вере
правоверне. "А многи иноплеменици устадоше на ме и опколише ме као и
пчеле сат, но именом Господњим противљах им се и одолех њима" . Зато и
ви, чеда моја вазљубљена, не заборављајте учења свога и правовернога
закона, који сам ја установио. Јер, држећи ово, имаћете Бога као
помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну,
молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје
спасење, које је спремио пред лицем свију, светлост за откриће народима и
у славу вама, пастви мојој. Јер видимо како је

"све људско што после смрти не остаје, сујета;
неће остати богатство, нити ће сићи слава,
јер када смрт дође, све ово ће уништити."

Зато се узалуд метемо:

"кратак је пут којим течемо,
живот наш је дим, пара, земља и прах;
за мало се јавља, а убрзо нестаје".

Зато је све ваистину сујета . Јер

"овај живот је сенка и сан,
јер сваки земаљски мете се ни за што,
као што рекоше Књиге:
када и сав свет стечемо,
тада ћемо се у гроб уселити,
где су заједно цареви и убоги".

Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве .

Овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му:

-
Не остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и
ти нас просвети, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце , јер
никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданога ти стада
пастве! И у свих 38 твојих година бисмо сачувани и отхрањени, и другога
господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!

***

А
он, блажени старац, посаветова их премудрим речима као отац да престану
са ридањем и сузама; а Божјом вољом изабра благороднога и љубљенога
сина Стефана Немању, зета боговенчанога кир Алексија, цара грчкога, и
овога им предаде говорећи:

- Овога имајте у место мене, добри
корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом
дароване ми владавине!

И сам га венча и благослови га
изванредно, као што благослови Исак Јакова, сина свога, сваким
благословом , и поче га учити да напредује у сваком добром делу у својој
владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му
предаде, Богом пасену од њега паству, говорећи му:

- Чедо моје љубљено, паси овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф!

Заповедаше
му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт
да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да
бди, "да би се молили за тебе, и да ни у чем не будеш зазоран пред Богом
и људима". И другога свога благодарнога и љубљенога сина, кнеза Вукана,
благослови и постави га за великога кнеза, и одели му довољно земље, и
даде и њему заповести дане овоме. И постави их добри отац обојицу преда
се, и говораше им:

- "Синови, не заборављајте мојих закона, а
срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и
света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите
их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете
благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у
Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свима путевима својим
знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не
будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од свакога зла;
тада ће тело ваше имати исцељење и кости ваше одмор. Поштујте Господа од
својих праведних трудова и дајите му првине од својих плодова
праведних, да би се испуниле житнице ваше мноштвом пшенице, а пивнице
ваше да би вино точиле. Синови, не губите снаге у казни Господњој, нити
клоните обличавани од њега. Јер кога љуби Господ, онога кара, и бије
свакога сина, кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост и
онај смртни који је видео разум. Јер боље је њу куповати, него ризнице
злата и сребра; скупља је од драгоценога камења; не противи јој се ништа
лукаво, а слатка је свима који јој се приближују. Свака друга
драгоценост недостојна је, јер дужина живота и године живота су у њеној
десници, а у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази
правда, а закон и милост носи на језику. Путеви њени су путеви добри, и
све стазе су у миру. Дрво је живота свима који се држе ње и који се
ослањају на њу, као на Господа тврда" . Јер ја вам дајем ову заповед: да
љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од
Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му
послушан. А ти опет владајући не вређај брата свога, но имај га у
почасти. "Јер ко не љуби брата свога, Бога не људи. Бог је љубав. Зато
ко љуби Бога, нека љуби и брата свога" . Јер о овом сав закон апостоли
научише, мученици венчани бише и пророци висе. "Зато ако хоћете и
послушате мене, добра земаљска уживаћете; ако ли нећете и не послушате
ме, оружје ће вас појести" . А вама, синови моји љубљени, нека вам буде
мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божји нека почива
на вама, крепећи и покривајући вас од свију видљивих и невидљивих
непријатеља и водећи вас у миран пут.

Мир буди вама, властело
моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења
цензурисаноа ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које ми
Бог предаде, и напасавши вас сачувах неповређене, као добар пастир душу
своју полажући за вас . Зато вас молим, држите упутство моје, оца
вашега. "Бога се бојте, цара поштујте" , просвећујући цркве, да и оне
вас просвете, епископе слушајући, јереје имајући у част и према монашком
чину имајући смерност, да се моле за вас. А ви међу собом правду и
љубав имајући, не заборављајте милостиње. И "благодат Господа нашега
Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са
свима вама. Амин" .

И после овога, као што и раније писасмо,
предаде им да међу њима царује вазљубљени син његов Стефан Немања, и
уклони се од народа. А они плакаху и ридаху, гледајући како се растају
од таквог господина и пастира. И тако плакаху и ридаху, као што се

"чуо и глас у Рами:
Рахиља оплакује децу своју
и не може да се утеши!"

Ваистину
у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли
учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му
стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда
пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих?
Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светлом
васељене? Да ли наставником пуним ведре и узором кротости и поста? Да ли
наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли
чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око
њега? Јер ваистину ово све догоди се на њему. "Јер беше пун премудрости и
разума, и благодат Божја беше на њему" .

***

А
после свега овога учини да свима буде јављено дело овога премудрога и
дивнога мужа, и благословивши свет свој, остави од Бога дану му
владавину и све много своје изванредно и различно, пошто се Богу тако
изволело и пресветој Владичици Богородици да му неизрециву и свету жудњу
засити. Раздавши све своје имање ништима, изиђе од владавине своје и
деце своје и жене своје, богоданога првога венца, јер овај не постаде
учесник другога брака, но учини себе заједничарем неисказанога и часнога
и светоанђелскога и апостолскога образа, малога и великога, и би му
наречено име господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење
године 6703 (1195). У исти дан и богодана му жена, која је била госпођа
свој српској земљи, Ана, и она прими овај свети образ, и би јој наречено
име госпођа Анастасија.

Када је ово било свршено, отац наш
господин дође у наш манастир, који и сазда. Свету Богородицу
Добротворку, а госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А овај
предивни блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу
нама у свакој благоверности и чистоти, преуспевајући и учећи све
духовним подвигом, говорећи нама који смо око њега: "Узмите јарам мој на
се и научите се од мене да сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој
душама вашим. Јер јарам мој је благ, и бреме моје је лако" . Јер
ваистину отац наш господин Симеон сатвори писано у јеванђељу, продаде
све што имађаше и купи једини бисер бесцени , Христа, ради кога све
учини, и уподоби се заповести ономе младићу, што му Спас заповедивши
рече: "Ако хоћеш да будеш спасен, иди и раздај све своје имање ништима, и
узевши крст пођи за мном" . Блажени овај старац све ово испунивши,
остаде у овом нашем манастиру две године, и умножи стадо Христово
монашкога чина. И зажеле на виши духовни степен узићи, видевши како
Свето Писмо каже: "Уклоните се од места својих и рођења свога, јер
ниједан пророк није примљен у својем отачаству" .

Зато и богољубиви господин Симеон зажеле опет отуда да изиђе и странствује, да собом испуни све речено, и нађе реч која каже:

"Они који се уздају у Господа
уподобише се Гори Светој,
што се никада неће поколебати
непријатељским напастима".

Јер тако зажеле изићи прво ради светога места, а друго ћу вам укратко казати.

***

Овај
блажени господин наш Симеон имађаше три сина. Један најмлађи - не могу
га назвати сином, већ робом - кога љубљаше изнад свих, а и овај му
неодступно работаше. Јер овај као млађи међу свом браћом и најмлађи, и,
просто рећи, видевши немоћ своје природе и умножење грехова својих,
учини као и блудни син, оставивши доброга оца и господина, и блажену
цензурисано госпођу своју, и благородну, нећу казати браћу, већ
господаре своје, и обнажи све безумљем својим. И отидох у тушу страну
далеко, хранећи се са свињама, и не насићаваше се њихове хране, мртав би
и не оживе, изгубљен беше и на нађе се . Јер ради овога блажени отац
господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, да као пастир добри потражи
одбегло јагње, и да га узевши на раме принесе ка Оцу своме и ка својој
вољи, и да од Бога добије награду ради устрањења од својих, да испуни
другу жељу срца свога и да нађе љубљено и заблудело јагње своје. И
разгоревши се Духом мољаше се Богу, говорећи:

"Цару славе,
једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом своје доброте
нећеш да погине ниједан човек, него да се сви спасу , не остави мене да
погинем! Јер знам да је велика милост твоја на мени и сада те, Владико,
молим, да ми да скончам ову трку!"

И ово рекавши посла по
богодаровне му синове. Када су се они састали са свом властелом и
бољарима, и опет по други пут давши им благослов, отиде одатле у Свету
Гору, месеца октобра 8. дан, године 6706 (1197). А господину сину своме,
који је остао у богоданој му области, заповеди да се брине о свему
заповеђеном и о овом нашем манастиру, и да се труди о даљем напретку
његову. А блажени отац наш и ктитор господин Симеон, одлазећи постави
игумана овом светом месту, изабравши преподобна мужа, по имену Дионисија
јеромонаха, и предаде му да се брине и да снабдева стадо Христово, које
је у овом светом месту.

***

А
он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра 2. дан. Богоносни и
преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с
великом почашћу. Прво се усели у манастир Ватопед, јер ту и нађе жељено,
заблудело своје јагње; и целовавши га и узевши га на своје раме, како
доликоваше, и постави га себи у службу.

И оставши ту мало
времена, овај блажени хтеде да као што и овде оправда царство своје,
тако и тамо зажеле да нађе место спасења свима који долазе одасвуд. И
измоли у цара кир Алексе, пријатеља свога, пусто место ради устројења
манастира у Светој Гори. И узе мене грешнога из Ватопеда у место то, и
уселисмо се. И преподобни отац наш остаде са мном у Светој Гори годину и
пет месеци. Ко може исказати подвиге и трудове овога блаженога? Јер,
ваистину, сви који су живели у околним крајевима, дивљаху му се
гледајући на њему неисказана Божја сахођења, и долажаху к њему на
благослов. И ту се преосвећени и богобојажљиви и христољубиви и
црнорисци и цео освећени клир Свете Горе не раздвајаху од њега, дивећи
се толикој смерности и примеру кротости и учитељу поста и последнику
учења светих јеванђеља, према реченом: "Кo хоће да буде старији, нека
буде млађи од свију и свима слуга" ; и, "ако не будете незлобиви као
деца, нећете ући у царство небеско" . И опет: "Блажени су ништи духом,
јер је такових царство небеско" . "Блажени су кротки овде, јер ће тамо
бити наследници царства небеског. Блажени су гладни и жедни овде, јер ће
се тамо наситити. Блажени су милостиви овде, јер ће тамо бити
помиловани. Блажени су чисти срцем, јер ће вазда Бога гледати" и друго
остало. Јер блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, остаде извршитељ
свега овога, и није био зазоран ни у којем добром обичају, но прими
спасење са онима који живе Христа ради.

И стиже на ливаду мира,
међу дрвета красна узрастом и плодовима, на којима поју слатке птице,
где слушавши и поживе мирним и неметежним и богоугодним животом,
укоренивши се добро у правој вери и светло сијајући, стојаше као дивно
дрво у добром пристаништу, то јест Светој Гори. А посред ове нађе некога
жељенога монаха као слаткогласну птицу и пустинољубну грлицу, милу
утеху христољубиву старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од
плода његова и цвет од корена његова, а ту је и добри мирис. Јер,
ваистину, зажеле и почину на ливади красној, на којој појаше птица
мењајући гласове, и насићиваше се са пет премудрих чула: гледањем,
слушањем, мирисом, гласањем и додиром птице. Јер изиђе из отачаства
свога на ону свету ливаду, то јест у Свету Гору, и нађе некадашњи
манастир, то јест Милеје, Ваведење свете и преславне Владичице
Богородице, разваљен сасвим од безбожних ратника. И други већи подвиг
узе и потруди старост своју, и мене, ако и недостојна, кога је имао код
себе где му работа. Као што овде обнови и устроји све, тако и то свето
место подиже, да нас ни тамо не лиши обновљења и помена и уточишта.

И
скупивши ту довољно монаха, постави некога преподобнога мужа по имену
Методија монаха. И управивши све што је на довољство манастиру и онима
који живе у њему, остаде ту осам месеци, вршећи подвиге и неисказана
духовна дела, која не може исказати ум човечји. Јер не само ту у
манастир свој, него и у свој тој Светој Гори и свима ту манастирима даде
преизобилне милостиње, на помен себи и свему своме наследству.

***

У
7. дан месеца фебруара поче часна старост његова нешто мало слабити. И
ту одмах блажени старац господин Симеон позва мене недостојнога и у
сваком погледу умањенога, и поче ми са тихошћу говорити свете и часне и
слатке речи:

- Чедо моје слатко и утехо старости моје, "сине,
слушај моје речи, приклони ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну
источници живота твога, сачува их у своме срцу. Јер су живот свима који
их налазе. Сваким чувањем чувај срце своје, јер од њих су исходишта
живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе
одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на
оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје.
Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с
лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да
буде. Сине, пази на моју премудрост ка мојим речима прилажи твоје ухо,
да сачуваш моју мисао добру, а осећај усана мојих казујем ти" . "Чувај,
сине, закон оца твога, не одбаци карања цензурисаное твоје" . "Сине мој,
послушај ме сада и биће блажен, јер блажен је муж који ме послуша и
човек који сачува путеве моје. Не мешај се са безумнима. Тражи
премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум. Јер онај који
кори зле примиће себи досаду, а онај који обличава нечастивога, порећи
ће себе. Не обличавај зле, да те не омрзне. Обличавај премудрога, и
заволеће те. Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику
поуку и наставиће да је прима. Почетак премудрости је бојазан Господња и
савет светих је разум, а разумевати закон добра је мисао. Јер оваким
добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота" .

И
подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче
плакати жалосно, и слатко целовање дарујући ми поче говорити:

-
Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости
моје! Ево већ приспе време нашега растанка; ево ме већ отпушта Владика с
миром, по речи његовој, да се испуни речено: "Земља си и у исту земљу
ћеш поћи" . А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење, јер ова је
чаша свима заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет
састати, где више нема растанка.

И подигавши своје пречасне руке и положивши их на главу моју, говораше:

-
Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен и поспешиће
спасење твоје, и нека ти место земаљског даде благодат и милост и
царство небеско, и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене
потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју иако грешну
молитву!

А ја павши ничице на његове пречисте ноге, са сузама говорах:

-
Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој,
Симеоне! Заборавих све, ја јадни и неблагодетни, помешах се са
несмисленом стоком и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима, а
богат страстима, пун срама, лишен слободе у Бога, осуђени од Бога,
оплакани од анђела, на смех бивајући бесима, обличаван од своје савести,
злим делима својим посрамљен. И пре смрти мртав сам, и пре суда сам
себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем. Због тога,
припадам ка пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја,
неисправљени, због твојих пречасних молитава, неко мало олакшање добио у
страшни онај долазак Господа нашега Исуса Христа!

А када је дошао 8. дан тога месеца, рече к мени:

- Чедо моје, пошљи ми по оца духовнога и по све часне старце Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближује дан исхода мога!

И
пошто је извршена заповест његова, дође множаство монаха као
добромирисних цветова који цветају и у тој светој пустињи. Када су дошли
к њему, мир и благослов примише међусобно, не даде им отићи од себе, и
говораше им:

- Останите код мене док тело моје, опевавши га светим и часним вашим песмама, не погребете!

А
блажени старац од седмога дана па све до смрти своје не окуси хлеба ни
воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим тајнама, телом и
крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

***

У 11. дан тога месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му:

-
О, блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема благи твој исход у
покој твој. Да, већ сам чуо како си благословио наследство своје, али и
сада им подај свој последњи благослов!

А он подигавши руке, поче са сузама говорити:

"Тројице
света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам
те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе
Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена
праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ
пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и
до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом! А ко од
њих одступи од онога што сам им ја наредио, гнев Божији нека прогута
њега и семе његово!"

А ја сам на све то рекао:

- Амин!

А када је дошао 12. дана тога месеца, рече:

- Чедо моје, донеси ми пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.

И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече:

-
Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и
спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри
рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да
ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде.

А ја све испунивши, изврших што ми је он заповедио.

А
сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу
такова неисказана Божја провиђења. Јер како је и овде, у држави својој,
молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде да се лиши
ниједне ствари духовне, него му Бог све испуни. Јер, ваистину, браћо
моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога
трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом
обавијен, где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви
му се клањају, а он скрушено моли да свију проштења и благослова.

А
када је настало ноћ, пошто су се сви опростили и били благословени од
њега, отидоше у ћелије да врше службе и да се мало одморе. А ја и
једнога јереја оставих са собом, па остадосмо код њега сву ту ноћ.

А када је дошла поноћ, утиша се блажени старац, и више ми није говорио.

А
када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и црквена служба, одмах
се просветли лице блаженога старца, и, подигавши очи к небу, рече:

"Хвалите Бога међу светима његовим,
хвалите га и на тврђи силе његове!"

А ја му рекох:

- Кога виде те говориш?

А он погледавши на ме, рече ми:

"Хвалите га и на силама његовим,
хвалите га и по премногој владавини његовој!"

И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу.

А ја павши на лице његово плаках горко и дуго, и уставши благодарих Бога, видевши овакав крај овога преподобног мужа.

***

Чувши за то сви стадоше долазити па се дивљаху просветљености лица његова, и говораху:

-
О, блажени Симеоне, који си се удостојио да видиш такво виђење на
крају, Владику светога како ти даје благодат за подвиге трудова твојих!
Зато си, веселећи се, изрекао слатки глас при изласку душе твоје:

"Хвалите Бога међу свима његовим,
хвалите га и на тврђи силе његове,
хвалите га и по премногој владавини силе његове"

Блажен ћеш бити свуда, зато и блажени глас изрекао јеси!

И после тога, преподобно тело његово узевши, са чашћу постависмо га посред цркве, као што је обичај.

Када
се свршила јутрења и када су се сабрали безбројни монаси, почеше часно
појати уобичајене песме око преподобнога тела, и извршише речено: "Они
који се боје Господа, славе га" . И тако многи народи тада дођоше да му
се поклоне и да га са великом почашћу поју. Појали су прво Грци, потом
Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо
сакупљено.

Када је прошло време после литургије и када се
свршила сва уобичајена служба, сви целиваше преподобно тело. А ја грешни
обујмивши блажено тело положих га у нови гроб, као што ми беше
заповедио и испуних заповест његову.

Пошто се скупило мноштво монаха, нисам их отпустио све до деветога дана, служећи му службу свакога дана.

***

Када
је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир
мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога
преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха.
Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од
безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоцензурисаное и
Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од
незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена
скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу
манастиру.

И када сам ту пробавио осам година, настадоше многи
метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу грчку
земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место, пошто је настао
велики метеж.

И када се овде сазнало о томе метежу, дође ми
посланица од христољубивога и благочастивога, Богом изабранога и
благословенога блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао
његовом државом, и брата његова, великога кнеза Вукана. Примио сам
њихову молбу која каже:

"Ево, у тој земљи узбунише се народи, а
блажени отац наш, господин Симеон, који нам је био господар и учитељ,
тамо лежи. Због овога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас
презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да
се благослов његов јави испуњен на нама!"

А ја видевши колико
желе то што моле и да је потребно то испунити, подигавши своју немоћ на
то почех спремати. И угледавши згодно време да се то изврши, дошавши
отворих гроб блаженога старца, и нађох тело његово часно цело и
неповређено, које је било ту у гробу осам година. Јер тако приличи онима
који су угодили Богу, да су и после своје смрти прослављени, сатвориће
Бог вољу оних који га се боје и услишаће њихову молитву, "сачуваће све
њихове кости и ниједна се од њих неће сломити" . А ја узевши његове
часне мошти, пођох на пут. И мада је био велики метеж у тим земљама, уз
помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и
преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече,
кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен.

И дођох са часним моштима у Хвосно.

Када
је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан,
скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима
свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом
чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога.
Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и
пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови
његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем
веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу
положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније
сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.

***

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његова па до смрти:

Рођење
његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када
је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола
и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење
примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је
два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио
два благослова - мали образ и велики. А ево и после успенија његова
пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му
би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо, и са великом
почашћу и красним славословљем овде по други пут беху положене његове
часне мошти у гроб.

Од рођења му 46 година, и ту одмах по Божјој вољи прими владавину.

И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ.

И поживе у том образу 3 године.

И цео живот његов био је 86 година.

А
престављење блаженога оца и ктитора господина Симеона би 6708 (1200!)
године, месеца фебруара у 13. дан преложи се ка вечном блаженству.

А
ти, Боже и Господе свега, и препрослављена Мати Господа и Бога Спаса
нашега Исуса Христа, да ово што је написано буде и чињено, да ми и они
после нас до краја овога века часним молитвама оца нашега и ктитора
слушамо оно што се говори, и последујући да чинимо све што је угодно
Богу, гледајући на подвиге и живљење овога преблаженога оца нашега, у
којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се у Богу.

Ум
наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на
обитељи вечне, на анђеоске хорове, на онај живот, где ли су како ли су
душе праведника или грешника; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш
Исус Христос, према оној просвећеној речи:

"Небеса ће проћи са хуком,
ваздуси спаљени ће се разрушити,
земља и што је на њој и дела биће сажежени!"

Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити?

Какво ли ће бити збориште то мноштво људи од Адама, до краја света?

Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца светлије лице?

Какав ли ћемо глас његов чути, да ли праведницима које прима у царство небеско или грешницима које шаље у вечну муку?

Ово
треба, љубљена браћо моја, да бринемо и помишљамо, у овом да живимо,
јер смо ван света, јер живот на небесима имамо , овај живот у миру
проводећи, наду имајући да ћемо у Христу Господу нашем стећи наду вечних
добара, заступништвом пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке,
и молитвама преподобнога и блаженога оца нашега и ктитора господина
Симеона.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:39 pm

Теодосије
Житије Светог Саве

Житије
и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и
приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и
учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах
манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира.

(О рођењу Светога и раној младости)

Овај беше син великог
жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским
земљама /Немања је између 1180. и 1190. године значајно проширио
територију српске државе./ што се зову: Диоклитија, Далматија,
Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску
област наслоњени. Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив,
ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима
добрима на земљи у срећи веома изобилан и уз то врелином, безболношћу и
правдом, милошћу и кротошћу украшен, - узе, по закону, себи жену по
имену Ану. А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем
својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божанственим
крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.

Пошто је прошло много времена откако је престала да рађа
поменута благочастива Ана, јер је Бог закључа као у старини Лију
Јаковљеву, да она која је пре рађала не роди више на време, због чега ју
је вређао и корео муж њен, /Књига Постања, 29, 31-32./ обоје у скрби и
жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно
чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху:

"Владико Господе Боже Сведржитељу,
који си негда послушао Авраама и Сару
и остале праведнике који су молили за чедо.
/Књига Постања 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Прва књига Царства (Прва Самуилова) 1, 1-20;
Јеванђеље по Луки 1, 5-25./

Услиши данас и нас
грешне слуге своје што ти се моле.
Дај нам, по твојој доброти,
да добијемо још једно мушко чедо,
које ће бити утеха души нашој
и тобом наследник наше државе
и жезал старости наше,
на кога ћемо положити руке и починути.
И дајемо ти заједничке обете:
Од зачећа детета
од природне законите љубави
и од постеље одлучићемо се,
и свако за себе у чистоти тела
све до краја живота сачуваћемо се."

А
Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову
молитву, /Псалми Давидови 45, 18./ послуша и њихова мољења као и осталих
праведника. И ово је био почетак неисказаних Божјих судова, да као
после животом, тако најпре у рођењу буде чудесно дете, јер то није ни
било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који
побеђује закон природе како хоће. И плод молитве по природи се родивши,
од Бога дан, Богу се и намени, што и би.

Када је затруднела
супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу
молитвеном. Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није
презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом,
/Крштење је у хришћанској књижевности друго, духовно рођење./
просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко, и у
Господу веома добро Богу узрасте. А када је дете ојачало, дадоше га да
се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући натприродну,
безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и
велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом
својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у
учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су
сви говорили:

- Ово ће бити неко ново знамење!

А када
узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје,
/Растко Немањић је на управу добио један део Хумске области (данашња
Херцеговина)./ како би одлазио од оца и цензурисаное на забаву с
велможама, и да се с благородним младићима весели. А младић, окусивши од
знања божанствених светих књига, још чешће их прочитаваше и из њих
почетак премудрости - Божји страх црпљаше /Псалми Давидови 111, 10;
Приче Соломонове 1, 7./ и прихваташе се божаствене љубави из дана у дан,
огањ огњу додајући жељом неситом. Расуђиваше да су царство и богатство,
слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву
лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и
весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се
дохвати /У Библији десно је симбол праведности и правог пута./ па се
бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама
стоји. Љубио је пост, избегавајући сујетно празнословље и неуместан
смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим
мрзећи. Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други,
монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови
зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом
узрасту. И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога
дан.

(О бекству у Свету гору)

Када
је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше
размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у
молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да
се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој гори Атонској и о
испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу
његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у
света места да се разда онима који преподобно живе, /Монасима
пустињацима./ јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А
Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и
подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.

И када га
примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с
њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени
због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много
дана, - гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки
иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А
деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши
овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио
заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по
поретку пустињачком, /Три основна начина монашког живота у Светој гори:
општежиће (киновија), скит и потпуна усамљеност./ какав је заједнички
живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и
самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му
потанко исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што
је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу док слушаше о
иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори
суза изливаху се као река из очију његових. Потом, одахнувши мало, рече
старцу:

- Видим, оче, да Бог, који унапред зна све /Прва
посланица апостола Јована 3, 20; упор. Псалми Давидови 139, 2-4; Књига
пророка Данила 13, 42./ и који је видео болезан срца мога, /Псалми
Давидови 13, 2./ посла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се
утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада
разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они
који су се таква безбрижна и неметежна живота /Мисли се на духовни
живот./ удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од
многометежног живота овога света, па да се таква ангелскога живота
удостојим? Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према
телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога
овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да
против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском
животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како
далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би
ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих
ни постигао оно што желим.

А старац, узевши реч, рече му:

-
Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило
јединство с браћом и заједничко живљење. Али Владика заповеда да се и
ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде,
/Јеванђеље по Матеју 10, 37-38; 16, 24; Јеванђеље по Марку 8, 34;
Јеванђеље по Луки 9, 23; 14, 27./ и све лако поднесе, на страдање његово
за нас угледајући се. Заповеда да не благујемо у меком, да не тражимо
телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и
да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца.
Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у
добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А
младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце
своје речи старца, /Јеванђеље по Матеју 13, 8; Јеванђеље по Марку 4, 8;
Јеванђеље по Луки 8, 15./ ридање к ридању додаваше.

А старац се
дивљаше врелој љубави његовој према Богу и огњу божанственом који је
тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне цлеомудрености и
умиљења, и рече му:

- Видим, о чедо, да ти је душа зашла у
дубину Божје љубави. Него пожури да извршиш своју добру жељу, да не би
како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, /Јеванђеље по Матеју 13,
24-30, 36-43./ и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао,
/Јеванђеље по Матеју 13, 7-22./ те да не одустанеш од такве тежње, и да
задржан љубављу према телу и сласти, као што кажем, ништа не успеш;
подлећи ћеш и срамоти и укору којим у јеванђељу осуђујемо оне што су се
због куповине њиве и пара волова и узимања невесте одрекли слатке вечере
и бесмртне хране, па су недостојнима изабранога звања и весеља небеског
цара Христа с правом названи. /Јеванђеље по Луки 14, 16-24./ А ја ћу ти
бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете горе, камо
желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од
оца твојега.

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече:

- Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога!

А старцу:

- Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју!

Испунивши
се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, уђе к родитељима,
украде отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, говорећи:

-
Господари моји, рекоше ми да у овој гори - и поменуо јој име - има
много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем
у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много
јелена.

А отац његов, угађајући му, рече:

- Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој.

И
мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с
миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће
тражити јелене, /Јелен у Библији означава душу која жуди за Богом./ већ
извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену
огњем од чежње љубави његове.

Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони звери, рекавши:

- Чекам вас под гором до ујутро.

А
када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало
својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком
имајући, бегом бежећи побеже.

Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега. И гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше:

- Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио?

А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху:

- Какав нас је ужас снашао?

- Камо се деде господин наш?

И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина његова.

А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше.

Дошавши
к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах,
говораху, у Свету гору, јер су још отпре знали за његову жудњу да тамо
оде. Одмах се сакупише благородни, слеже се мноштво народа:

- Да чујемо - рекоше - шта је то сада задесило господина нашег!

И
сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата,
слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све
више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и
красота младога узраста.

Набрзо самодржац отац са пратњом
заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече
присутнима и цензурисанои детета;

- Будите храбри, нећемо се
жалостити због овога! Неће пропасти син мој, Бог, који ми га је мимо
наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.

И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му:

-
Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад
се не може угасити. Зато, љубазни, ако си икад примио какво добро од нас
- сада је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш
сина мојега, и тиме утешиш срце моје и цензурисанои душу од смрти
ослободиш заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћу ти их дати,
друже.

Дозвавши и много благородних младића, и сличним надама и
њих охрабривши, посади их на силне (и брзе) коње, и посла их са
војводом. Заповеди им да га гоне и до унутар Свете горе. А написа и
посланицу ипарху солунске области, /Ипарх је управник области у
Византији./ да га отргне и из саме Свете горе, и да га њему врати.

"И
ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и
љубављу примићеш; ако ли презреш нашу молбу, знај да ћемо ти место
љубави бити противници."

А војвода узе писмо и са благороднима
отпуст измоли, па на силне коње уседоше, што је више могуће дан и ноћ
гонише, и ништа не успевши стигоше у славни град Солун, у коме војвода
би примљен са чашћу. Предаде писмо ипарху и исприча жалост господина
свога.

Када је ипарх прочитао писмо, веома се ожалости због
тога, јер је велику љубав гајио према њему. И пошто је војводу с
благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете горе, /На
челу светогорске управе налази се протепистасос (протос), који се бира
из једног од најугледнијих манастира у сабору Свете горе на одређено
време. Седиште му је у Кареји, средишту Свете горе./ говорећи:

"Пошто
ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју
преподобност, немој презрети ове молбе. Ако је тамо негде дошао син
великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу
својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама
променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити."

И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете горе, давши им написано писмо.

Када
су ушли у Свету гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је
овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика. А неки им рекоше:

- Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, /Стари Русик, (Пантелејмон), основан 1169. године./ и још је ту.

А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

И
видеше га у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким
хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га
хтети гонити до унутар Свете горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и
ово могаде.

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И
ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно
га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику
удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су
желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и
многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се
бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће
боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на
пут.

А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе
потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер
се због њега много потрудио да дође у туђу земљу. Одведе га насамо и
запита:

- Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

А
овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани.
Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о
писму ипарха светогорском проту, па рече:

- Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

А младић разумевши чврстину одлуке овога мужа рече к њему:

-
Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како
си моћан, да можеш стићи и умирити господина оца мојега. А ја ћу га,
написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску
љубав и оставиш ме у ономе ради чега сам дошао.

А он:

-
Не, господару мој, не почињи такве молбе ка мени, твоме рабу, што ми
није лако учинити. Јер владар мој, твој отац, сматрајући ме за верна
послао ме је ради овога. Уз то, да смо нашли у монашком образу тебе,
господара мога, какво бисмо извињење имали због тога? А пошто је Бог
хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа
твоја, ко сам ја да тако нешто помислим! Боље би ми било да се и не
вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе
избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш пламен
родитеља твојих, чија си срца запалио својим одласком у туђину, а уједно
и браће твоје и свих благородник. Ти сам знаш да си ти родитељима и
свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш
да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није
згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву
сам заповест и примио.

А младић, видевши неумољивост војводе и
несаломљиву верност према својему господару, и разумевши да ће га силом
одвести, и да нема ко ће га избавити из беде, због бојазни од оца
његова, јер је писао ипарху, - рече:

- Воља Господња нека буде! /Јеванђеље по Матеју 6, 10; 26, 42; Јеванђеље по Луки 22, 42./

И
развеселивши се загрли војводу, уверавајући га да ће са њиме поћи. А
призиваше Бога тајним уздасима за помоћника у напасти, и смишљаше и он
дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као
што каже Давид, /Псалми Давидови 9, 12./ и запреку коју су му учинили
они премудри разумом доброга духа да сруши довијаше се.

А шта то?

Замоли
игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са
оним благороднима почасти, а ујутру да пођу кући. Своју замисао рече
игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме /По светогорским
литургијским обичајима, уочи недеље, тј. у суботу увече служило се
бденије - вечерња и јутрења заједно./ и да се начини велики пир да
игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим
рукама служио и веселио.

Пошто су се на вечери дуго задржали,
заповеди игуман да се удари у било, /Клепало - ударање којом се монаси
позивају на дневна богослужења у манастиру./ јер бејаше дан недеље.
Устаде игуман и с њиме младић, одоше у цркву на молитву. А устаде и
војвода с благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са
својих очију. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго
читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су
га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

И
када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од
њих поклони се пред светим олтаром и даде своје обете Господу, /Завети
("обет") се полажу приликом обреда примања монаштва ("постриг"), и то
су: завет девичанства, сиротовања и послушности./ пошто га благослови
игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узиђе на
велики пирг у манастиру. Затворивши га за собом, рече благодаривши
Бога:

"Узнећу те, Господе,
јер си ме подигао!"
/Псалми Давидови 30, 1./

А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава.

А он многим сузама окропи земљу и упућиваше благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи:

"Испунио си жељу срца мојега", /Псалми Давидови 37, 4./ тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

И
пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви
устали, потражише чувари господара својега, и гле, нигде га нису могли
видети. Свуда по цркви и у манастиру тражећи га и узбунивши се, и не
нашавши га, стадоше градити игумана и бити монахе.

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима:

-
Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?! Ми, дакле,
стидећи се образа који носите, преко вашега зла пређосмо и кротки и
човекољубиви према вама бејасмо. Зар - рече - није прво овај варалица
што смрт заслужује - и показа на једнога - од вас дошао да моли
милостињу, и милостињу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши
побегао, а оца и цензурисано у самртни плач и нас у велики труд бацисте?
Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и
једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се
наругате? Или мислите да се ми узалуд потрудисмо тражећи ваздуха, а не
нашег господара? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе
господара нашег!

А када ово чуше војводини момци, на свирепост готови, почеше, још љуће, монахе бити немилостиво.

И
када је ово чуо нај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж,
побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с куле
позва их по мраку. И када чуше његов глас, испунише се великом радошћу и
сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла
уклонити, да би се, видевши га, утешили.

И узевши реч, рече војводи:

- Толико си мудар, а изводиш детињарије. Имајући са собом пук људи у крајевима туђим, високо мудрујеш.

А к благородним (момцима) рече:

-
Монашког се образа не постидесте, како се Бога не убојасте? Зар вам
доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они
зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет,
ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

Када они ово чуше,
страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућуткавши
опколише кулу, чувајући стражу. Када је дан стао да свиће, он опет
нагнувши се с куле позва војводу и благородне (момке), и јави се свима
анђелским иночким образом украшен. А када га они тако угледаше у таквом
образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на
земљу падаху. А овај видевши их у таквој крајњој горчини срца, утеши
срца њихова многим речима, говорећи:

- Ово што се догодило са
мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео
а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви
сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном
похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и
изиђох, био ми је помоћник, /Псалми Давидови 18, 2./ као што видите, а
он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје,
молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном
похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек
жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру
кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да
сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

А
ово рекавши сврже са куле ризу своју и младићке чисте власи главе
своје, а уз то написа и писмо родитељима, да их утеши, молећи:

"Немојте
ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, рече, него боље
да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро сврши трку
моју на коју изиђох. /Дела апостолска 20, 24./ А ви, колико је могуће,
водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем
животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој гори дочекаћу и видећу
господина оца мојега, и свете и часне старости његове насладићу се, и
слатке и безмерне љубави његове наситићу се."

Поменувши им многе
јеванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што нама није
угодно да не чинимо ни другима, /Јеванђеље по Матеју 7, 12; Јеванђеље по
Луки 6, 31./ додаде и ово:

"Ако ко остави дом и браћу, жену и
децу, богатство и њиве и остало, наследиће на векове царство небеско."
/Јеванђеље по Матеју, 19, 29./

А војвода са оним благороднима
примивши одозго бачену ризу и чистотне власи са писмом, и положивши их
пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи:

- О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже!

О, наласка горег од губљења!

О, ризо, жељенога, жељнима запаљење! Како да те понесемо? Како да те попут копља или оштра мача предамо родитељима и браћи?

О, власи љубљене главе, срцу и очима привијане на утеху родитеља, како да вас попут омче овима дамо?

О,
дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања,
како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити? Каквим ли светлим
одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама?

О,
пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и каже: "И
одобри лукавство, превару" којом Јаков превари Исава, узевши његов
благослов! /Књига Постања 27./

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала!

О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не убројиш у ноћи обасјане месечином! /Књига о Јову 3, 6./

О,
ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с великим трудом кроз многе
дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо?

Како смо били безумни!

Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо?

Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости?

Шта сада да учинимо?

Како да се јавимо господару нашем?

Који ће камен, која железна природа понети тежину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

Овако
и много слично плачу изговорише, и још дуго плакаху, онај горе на кули,
а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио. После у неко
време одахнувши, горе ка њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му
опроштајни поздрав, и милостиво са сузама корећи га и пребацујући му,
говораху:

- Здраво, о господару, здраво! Рашири се сам без нас,
насити се, ти каменосрдни, немилостиви! А хоће ли те примити Господ? Ти
што си преварио оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога
бојати?

Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши,
молитву и благослов од њега измоливши, и узевши тужне хаљине, одлажаху
кући. И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем,
застајкујући, док га је могуће било догледати.

И тако отидоше кући.

А
овај са куле сишавши благодара Бога и поклони се игуману и свој
братији. И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом. А овај
грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их
увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи:

- Бог
нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој
жалости. /Псалми Давидови 46, 1./ Јер се непријатељ надао да ће жудним
тражењем родитеља мојих омести стопе моје усмерене ка Господу и да ће ме
од вашега у Господу сродства отргнути, али се показа посрамљен и
несвршена посла, вашим ка Господу молитвама а уједно и телесном борбом
за мене.

А ови чувши смиреномудру и покорну реч његову, како је
пуна сваке премудрости, заборавише на телесне ране које им момци нанеше,
и као да су запленили неко благо весељаху се због њега.

(О смрти светог Симеона)

После
овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који
се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога
љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом Симеон, Симеон изврсни,
Симеон богоносни и богомудри, који се нађе добар у свему, јер диван се
показа храброшћу у земаљском војевању, правдом и вером украшаван,
милостињом и дарежљивошћу ништих улепшаван, међу царевима апостол, јер
је апостолски народ свој научио и вером просветио; храмове бесова обори и
цркве Богу подиже, јереси прогна и свештенике уведе, трње злочашћа
истрже и лозу благочашћа засади, царство и красоте света као трице
презре, крстоносно и неповратно за Христом пође, послушношћу према Богу
стран својима и дошљак у туђој земљи постаде, ученик и послушник сина и у
пустињи сапосник, - молитвама и уздасима у ћутању и плачу заврши живот,
и остави добру успомену онима који хоће живот.

Колико је
похвала по свакој добродетељи овога мужа сада ми није могуће говорити,
јер би се продужило време повести. Много, дакле, минувши, као апостолу
рећи ћу апостолске речи: "Подвигом добрим подвиза се, поста трчање
саврши, веру сачувавши, и време његова одласка к Богу настаде, да пређе
на бесконачни и блажени живот, и да прими за њега чувани венац правде за
своје трудове, и за оне које је он спасавао, што спреми и што ће дати
Господ праведни судија у дан онај, њему и свима који воле дан јављања
његова." /Друга Тимотеју посланица ап. Павла 4, 6-8./

И одмах позва љубљенога сина својега, и рече му:

-
Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене,
за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш. Јер знам,
што молиш у Бога даће ти се.

Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече:

-
Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за
живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала
сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим
молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш
оставити у светим својим молитвама ка Господу све нас: децу твоју у
Господу и по телу рођену ти, земљу нашу и цркву, за које си се трудио.

А преподобни старац, изливши многе сузе, рече.
- Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

И
положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га. и
умноживши к Богу молитву за њега, загрли га са сузама и последње
целовање даде му. И заповедивши му да сврши за српске цркве многе
недовршене ствари, и за свете своје мошти замоли, говорећи:

-
Када Бог после извесног времена благоизволи, скупивши јадног тела грешне
моје кости, пренећеш их у земљу народа мојега, и положићеш у цркви од
мене сазданој, која је у месту званом Студеница, у манастиру Пресвете
Богородице.

Богомудри Сава исповеди да ће извршити све што је отац заповедио.

Преподобни
пак призва сабор монаха, братију и чеда у Господу, и свакога од њих по
имену велова и благослови, и све весело наговараше да се за њега моле,
предајући их Богу и пречистој његовој Богоцензурисанои, а уз њихову
помоћ и сину своме богомудром Сави. И тако отпусти свакога од њих у
ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ.

И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и
као да је чекао да дођу неки благородни и љубљени и светли и високи од
цара, веселом душом, светлим и светим анђелским образом украсивши се, и
тако се светим и пречистим и бесмртним и животворним и страшним и
ужасним тајнама причести, рекавши:

- Слава Богу за све!

Мало
после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син
његов усрдно се подвизавао у последњој служби за оца, многим изливањем
суза, за целу ноћ цео псалтир над њим изговоривши, и никога није пуштао
да уђе к њима него га насамо поучаваше и опомињаше да говори благодарне
молитве Богу.

Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени
притвор. И могао се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је
некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на
рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом.
Братија га опколише и оплакиваху губитак оца, а преподобни, једва
могавши, подиже руку и махну да буде тишина.

И разведри му се
лице, и весело гледаше као пречистој икони Христовој и пречистој његовој
Матери. Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао
разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово:

"Свако диханије да хвали Господа!" /Псалми Давидови 150, 6./

И
тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима
појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба
друге појати.

Ведро гледајући на икону Христову, изгледаше као
да душу предлаже у руке његове. И гле, као неким добромирисним ароматима
ваздух се испуни тако да су се сви који су ту стојали дивили необичном и
неисказаном таквом благоухању.

И тако слатко у Господу усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу, кога изнад свега заволе.

А
љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим
сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама. На
главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на
прса његова положи.

И тако са свом братијом ужеже многе свеће
са часним кандилима, и одаде почаст часном и светом телу преподобнога
оца са подобним надгробним песмама у довољним сузама. Имајући унутра у
цркви пресвете Богородице гроб украшен мраморјем, положише га у
манастиру који се зове Хиландар, славећи Оца и Сина и Светога Духа за
покој блаженога и светога оца.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:40 pm

Св. ВЕЛИКОМУЧЕНИК ТЕОДОР ТИРОН

У
време царева Максимијана и Максимина, који су били познати као гонитељи
хришћана, у војсци је служио и свети Теодор, који је добио надимак
Тирон што у преводу значи - Регрут. Када ови цареви наредише да сви
хришћани морају се поклонити идолима незнабожачким и одрећи се своје
вере, храбри младић иступи и рече да је он хришћанин и да се своје вере
неће одрећи ни по коју цену и остаде доследан томе. Због тога га
ухватише и бацише у тамницу, коју запечатише јер га хтедоше уморити
глађу, али јави му се Господ, који га охрабри са речима да је за њега
ово све пролазно и да ће ускоро бити са Њим, увенчан венцем славе.
Појави се потом мноштво анђела, а видевши све то стражари се страшно
уплашише и обавестише судије о свему томе. Изведоше светог Теодора
Тирона из тамнице, осудише и погубише, и то на тако свиреп начин што га
бацише живог у огањ. Предаде он душу своју Богу Вишњем 306 године. За
овог угодника Божијег везан је обичај код православаца да се прве суботе
у Великом Посту спрема кољиво (жито) као успомена на велико чудо којим
је свети Теодор Тирон сачувао и спасао хришћански народ од зле намере
цара Јулијана Одступника, који хтеде да их оскрнави у време Великог
Поста, тако што је сву храну на пијаци попрскао крвљу идолских жртава.
Али, јави се свети Теодор Тирон тадашњем архијереју и рече му да народ
једе само кољиво са медом и тако би и учињено. Сачува свети Теодор
Христово стадо неповређено од замке вражије.

Тропар (глас 2):

Велија
вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија,
свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб
сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души
нашја.

Св. АРХИЂАКОН СТЕФАН

По
пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла.
Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети
апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у
Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса
међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се
својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ,
клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока
би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено
лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном
светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим
доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ
Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу.
Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа
нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило
над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: "Ево, видим
небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап.
7). После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу
његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол
Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица
са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог
страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и
потајни хришћанин, Гамалил.

Тропар (глас 4):

Подвигом
добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ
обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от
јеже свише десници пријал јеси, и к' Богу взивал јеси вопија: Господи,
не постави им грјехе сего

Св. АПОСТОЛ ТОМА

Родом
беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих
апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење
Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног
догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са
речима: "Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него
вјеран". На те речи Тома узвикну: "Господ мој, Бог мој" (Јов. 20)! Овај
догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је
Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење,
већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења. Након вазнесења
Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише
коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде
коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети
и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али
охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру,
установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати
Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и
Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева,
али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и
пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када
чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу.
Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за
епископа. Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана,
наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они
избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома,
пострадавши за веру, мученичком смрћу. Али пре смрти, догоди се и са њим
као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у
Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије.
Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу
отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему,
јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско. Да ли
случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим
неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам
открије чудесно прослављање Мајке Божије.

Тропар (глас 2):

Ученик
Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник,
невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују
страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и
велија милости.

СВЕТИ ТРИФУН

Свети
мученик Трифун, био је дете благочестивих родитеља. Рођен је у селу
Кампсади, сиромашног порекла, али веома побожан још од малих ногу. Као
дете време је проводио чувајући гуске, те преблаги Бог изабра да баш у
њега усели благодат Духа Светог. Дарован од Бога даром чудотворства и
исцељења, овај свети младић за време свог живота исцели многе болеснике,
истера демоне из многих људи и поможе многима који од њега искаше
помоћ. Многа чуда чинио је он, а између осталог, у оно време када је
римским царством завладао цар Гордије прослави се овај угодник Божији,
тако што излечи цареву кћерку, прелепу Гордијану, која опседнута ђаволом
сиђе с ума. Десило се то по промислу Божијем, када се јавио ђаво из
девојке, рекавши да га из ње не може истерати нико други, него једино
човек по имену Трифун. Чувши то, цар позове све људе са овим именом из
царства свог, али никоме не пође за руком да истера ђавола из девојке.
Дође ред и на младог Трифуна, који једини успе да истера ђавола и ис
цели Гордијану. Пресрећни цар Гордије богато награди овог чудотворца, а
он затим сву своју награду подели сиромасима. Овим исцељењем за њим
пођоше многи и примише хришћанску веру. Касније, када на римски престо
дође христоборни цар Декије, почеше страшни прогони хришћана и њихово
страдање и мучење, те тако би и са светим Трифуном. Не хтеде се одрећи
Христа и вере своје, те због тога би свирепо мучен и прогањан, а касније
и погубљен од стране цара незнабожца. Подносио је овај благочестиви
младић све муке своје са искреном радошћу, непрестано понављајући речи:
"О, кад би се могао удостојити да огњем и у мукама скончам у име Христа,
Господа мога". Погубљен је 250 године, а побожни хришћани из Никеје,
тело његово увише у чисте плаштанице и хтедоше да га сахране ту у
Никеји, али јави им се овај свети младић и рече да његово тело пренесу у
његово родно село, Кампсаду и они тако и поступише. Тако свети Трифун,
који од рођења свог би само Богу посвећен, преведе многе у хришћанску
веру, исцели многе болеснике и подносећи велике муке у Христово име би
увенчан вечном славом од Оца и Сина и Светог Духа.

Тропар (глас 1):

Мученик
твој Господи Трифун во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе
Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и
демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ

Послушавши
речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и
ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом
Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели
се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи,
између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много
људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. Наша Црква
празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после
Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. За овај
празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава
и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који
се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

Тропар (глас 8 ):

Благословен
јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа
свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА

Свети
Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је
претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за
време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због
своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је
отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата
Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га
изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али
не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка.
Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те
наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи
светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и
заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову
изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није
дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од
тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а
празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због
тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима
подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику
Божјем.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами,
тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси
воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси
проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и
сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и
подајушчаго нам велију милост.

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Пресвета
Дева Марија, Мајка Божија, посредница нашег спасења, поживела је још
доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен
Исус Христос на чување је предаде светом Јовану Богослову. У његовом
дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када
ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала
на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима,
кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу
Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској
Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила
јави јој се архангел Гаврил и обавести је да ће кроз три дана бити
упокојена, нашта се она веома обрадова. Пожелела је да пре свог
упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени
крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут
одају почаст и дивљење овој Мајци над мајкама, Пречистој Деви Марији.
Опростивши се од њих, она предаде свој свет дух Богу. Апостоли се много
ражалостише. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана
пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и
Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио ароматичан
мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати
ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа
и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

В рождествје
дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице,
преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими
избављајеши от смерти души нашја.

Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

Наш
свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој
Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28.
децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви
људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој
побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности
беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и
души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома
бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално
похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он
ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ
га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи
његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове
побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у
манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где
он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао
времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у
њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у
том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења
Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске
Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком
животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија
Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита
Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица
између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење
православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је
сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ.
Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва
света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и
трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он
да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио
се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је
осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег
митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише
Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он
се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у
једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит
Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву.
Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога
живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове
смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас
дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само
православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се
непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест.
Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и
завети дају се ту и дан данас. Поштовање овог угодника Божијег у нашем
народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се
чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва
набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и
побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам
посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је
број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у
живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.

Тропар (глас 4):

От
јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех
и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду;
сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј
церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде,
свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја
дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

Св. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Рођен
је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије,
а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови,
дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за
пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све
светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски
другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник. Крстио
се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем
Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске,
поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске
ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики).
Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом
Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике.
Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и
служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то:
1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног
поста (осим Цветне Недеље), на Велики Четвртак и на Велику Суботу. По
природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни
живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство
Христово.

Тропар (глас 1):

Во всју земљу изиде вјешчаније
твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси,
јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси,
царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам
нашим.

ВАСКРС

"А
после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и
друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео
Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му
је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим
уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече
женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га
овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И
идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле,
он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И
отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим
ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише
његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и
јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".А када су
оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што
се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше
војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и
украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и
вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И
разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју
запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по
Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус
Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као
светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је
Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб,
затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је
Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову
радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати
поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас,
после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је
највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш
васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и
Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у
току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То
је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу
после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или
непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8
маја (по новом календару). За овај празник у народу су уобичајени многи
лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја,
зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено
јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и
ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?
Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а
то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и
смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.

Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Пошто
је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш,
Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима,
једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи
поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође
тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је:
"Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане
из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење
грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему
томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не
дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а
Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""Овим
речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на
небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали
и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише
Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да
Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и
онда царству Његовом неће бити краја".У знак сећања на овај догађај наша
Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Тропар (глас 4):

Вознесалсја
јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником,
објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако
ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

od **ANDJEO82** Čet Jan 27, 2011 3:40 pm

Св. ВЕЛИКОМУЧЕНИК ТЕОДОР ТИРОН

У
време царева Максимијана и Максимина, који су били познати као гонитељи
хришћана, у војсци је служио и свети Теодор, који је добио надимак
Тирон што у преводу значи - Регрут. Када ови цареви наредише да сви
хришћани морају се поклонити идолима незнабожачким и одрећи се своје
вере, храбри младић иступи и рече да је он хришћанин и да се своје вере
неће одрећи ни по коју цену и остаде доследан томе. Због тога га
ухватише и бацише у тамницу, коју запечатише јер га хтедоше уморити
глађу, али јави му се Господ, који га охрабри са речима да је за њега
ово све пролазно и да ће ускоро бити са Њим, увенчан венцем славе.
Појави се потом мноштво анђела, а видевши све то стражари се страшно
уплашише и обавестише судије о свему томе. Изведоше светог Теодора
Тирона из тамнице, осудише и погубише, и то на тако свиреп начин што га
бацише живог у огањ. Предаде он душу своју Богу Вишњем 306 године. За
овог угодника Божијег везан је обичај код православаца да се прве суботе
у Великом Посту спрема кољиво (жито) као успомена на велико чудо којим
је свети Теодор Тирон сачувао и спасао хришћански народ од зле намере
цара Јулијана Одступника, који хтеде да их оскрнави у време Великог
Поста, тако што је сву храну на пијаци попрскао крвљу идолских жртава.
Али, јави се свети Теодор Тирон тадашњем архијереју и рече му да народ
једе само кољиво са медом и тако би и учињено. Сачува свети Теодор
Христово стадо неповређено од замке вражије.

Тропар (глас 2):

Велија
вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија,
свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб
сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души
нашја.

Св. АРХИЂАКОН СТЕФАН

По
пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла.
Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети
апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у
Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса
међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се
својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ,
клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока
би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено
лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном
светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим
доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ
Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу.
Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа
нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило
над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: "Ево, видим
небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап.
7). После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу
његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол
Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица
са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог
страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и
потајни хришћанин, Гамалил.

Тропар (глас 4):

Подвигом
добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ
обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от
јеже свише десници пријал јеси, и к' Богу взивал јеси вопија: Господи,
не постави им грјехе сего

Св. АПОСТОЛ ТОМА

Родом
беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих
апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење
Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног
догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са
речима: "Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него
вјеран". На те речи Тома узвикну: "Господ мој, Бог мој" (Јов. 20)! Овај
догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је
Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење,
већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења. Након вазнесења
Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише
коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде
коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети
и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али
охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру,
установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати
Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и
Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева,
али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и
пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када
чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу.
Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за
епископа. Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана,
наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они
избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома,
пострадавши за веру, мученичком смрћу. Али пре смрти, догоди се и са њим
као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у
Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије.
Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу
отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему,
јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско. Да ли
случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим
неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам
открије чудесно прослављање Мајке Божије.

Тропар (глас 2):

Ученик
Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник,
невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују
страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и
велија милости.

СВЕТИ ТРИФУН

Свети
мученик Трифун, био је дете благочестивих родитеља. Рођен је у селу
Кампсади, сиромашног порекла, али веома побожан још од малих ногу. Као
дете време је проводио чувајући гуске, те преблаги Бог изабра да баш у
њега усели благодат Духа Светог. Дарован од Бога даром чудотворства и
исцељења, овај свети младић за време свог живота исцели многе болеснике,
истера демоне из многих људи и поможе многима који од њега искаше
помоћ. Многа чуда чинио је он, а између осталог, у оно време када је
римским царством завладао цар Гордије прослави се овај угодник Божији,
тако што излечи цареву кћерку, прелепу Гордијану, која опседнута ђаволом
сиђе с ума. Десило се то по промислу Божијем, када се јавио ђаво из
девојке, рекавши да га из ње не може истерати нико други, него једино
човек по имену Трифун. Чувши то, цар позове све људе са овим именом из
царства свог, али никоме не пође за руком да истера ђавола из девојке.
Дође ред и на младог Трифуна, који једини успе да истера ђавола и ис
цели Гордијану. Пресрећни цар Гордије богато награди овог чудотворца, а
он затим сву своју награду подели сиромасима. Овим исцељењем за њим
пођоше многи и примише хришћанску веру. Касније, када на римски престо
дође христоборни цар Декије, почеше страшни прогони хришћана и њихово
страдање и мучење, те тако би и са светим Трифуном. Не хтеде се одрећи
Христа и вере своје, те због тога би свирепо мучен и прогањан, а касније
и погубљен од стране цара незнабожца. Подносио је овај благочестиви
младић све муке своје са искреном радошћу, непрестано понављајући речи:
"О, кад би се могао удостојити да огњем и у мукама скончам у име Христа,
Господа мога". Погубљен је 250 године, а побожни хришћани из Никеје,
тело његово увише у чисте плаштанице и хтедоше да га сахране ту у
Никеји, али јави им се овај свети младић и рече да његово тело пренесу у
његово родно село, Кампсаду и они тако и поступише. Тако свети Трифун,
који од рођења свог би само Богу посвећен, преведе многе у хришћанску
веру, исцели многе болеснике и подносећи велике муке у Христово име би
увенчан вечном славом од Оца и Сина и Светог Духа.

Тропар (глас 1):

Мученик
твој Господи Трифун во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе
Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и
демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ

Послушавши
речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и
ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом
Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели
се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи,
између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много
људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. Наша Црква
празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после
Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. За овај
празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава
и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који
се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

Тропар (глас 8 ):

Благословен
јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа
свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА

Свети
Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је
претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за
време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због
своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је
отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата
Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га
изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али
не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка.
Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те
наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи
светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и
заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову
изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није
дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од
тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а
празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због
тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима
подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику
Божјем.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами,
тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси
воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси
проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и
сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и
подајушчаго нам велију милост.

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Пресвета
Дева Марија, Мајка Божија, посредница нашег спасења, поживела је још
доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен
Исус Христос на чување је предаде светом Јовану Богослову. У његовом
дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када
ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала
на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима,
кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу
Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској
Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила
јави јој се архангел Гаврил и обавести је да ће кроз три дана бити
упокојена, нашта се она веома обрадова. Пожелела је да пре свог
упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени
крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут
одају почаст и дивљење овој Мајци над мајкама, Пречистој Деви Марији.
Опростивши се од њих, она предаде свој свет дух Богу. Апостоли се много
ражалостише. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана
пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и
Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио ароматичан
мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати
ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа
и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

В рождествје
дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице,
преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими
избављајеши от смерти души нашја.

Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

Наш
свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој
Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28.
децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви
људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој
побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности
беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и
души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома
бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално
похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он
ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ
га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи
његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове
побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у
манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где
он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао
времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у
њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у
том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења
Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске
Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком
животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија
Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита
Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица
између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење
православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је
сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ.
Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва
света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и
трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он
да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио
се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је
осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег
митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише
Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он
се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у
једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит
Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву.
Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога
живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове
смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас
дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само
православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се
непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест.
Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и
завети дају се ту и дан данас. Поштовање овог угодника Божијег у нашем
народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се
чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва
набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и
побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам
посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је
број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у
живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.

Тропар (глас 4):

От
јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех
и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду;
сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј
церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде,
свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја
дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

Св. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Рођен
је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије,
а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови,
дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за
пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све
светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски
другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник. Крстио
се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем
Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске,
поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске
ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики).
Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом
Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике.
Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и
служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то:
1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног
поста (осим Цветне Недеље), на Велики Четвртак и на Велику Суботу. По
природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни
живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство
Христово.

Тропар (глас 1):

Во всју земљу изиде вјешчаније
твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси,
јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси,
царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам
нашим.

ВАСКРС

"А
после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и
друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео
Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му
је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим
уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече
женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га
овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И
идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле,
он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И
отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим
ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише
његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и
јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".А када су
оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што
се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше
војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и
украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и
вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И
разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју
запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по
Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус
Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као
светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је
Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб,
затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је
Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову
радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати
поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас,
после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је
највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш
васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и
Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у
току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То
је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу
после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или
непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8
маја (по новом календару). За овај празник у народу су уобичајени многи
лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја,
зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено
јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и
ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?
Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а
то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и
смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.

Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Пошто
је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш,
Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима,
једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи
поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође
тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је:
"Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане
из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење
грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему
томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не
дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а
Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""Овим
речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на
небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали
и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише
Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да
Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и
онда царству Његовом неће бити краја".У знак сећања на овај догађај наша
Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Тропар (глас 4):

Вознесалсја
јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником,
објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако
ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

od **laza** Pon Jan 07, 2013 10:08 pm

Manastir Mar Saba, Palestina/Izrael
Velika lavra Svetog Save Osvećenog nalazi se u pustinji između Vitlejema i Mrtvog mora. Iz prepiske carice Mare, supruge turskog cara Murata se vidi da je postojao ugovor između Jerusalimske patrijaršije i Srpske crkve. Srpski monasi su oslobodili manastir od pljačkaša i nakon toga upravljaju lavrom 130 godina. Tada su sazidali veliku kulu i malu crkvu posvećenu svetom Simeunu.

http://www.telegraf.rs/foto/483558-ovde-slave-bozic-po-starom-kalendaru-prelepe-svetinje-koje-verovatno-niste-videli-foto-galerija

od **Enna** Sre Jan 16, 2013 11:48 am

Natalija Bogović
»Bog je ljubav«
»Ljubljeni, ljubimo jedni druge jer ljubav je od Boga; i svaki koji ljubi, od Boga je rođen i poznaje Boga. Tko ne ljubi, ne upozna Boga jer Bog je ljubav« (1 Iv 4, 7-8).

»Bog je ljubav« – evanđelist Ivan priopćuje tu jednostavnu i apsolutnu istinu o Bogu koja zahtjeva dublje promišljanje. Ako je Bog ljubav, ne može se zaista znati što je ljubav ako se ne poznaje Bog i što više čovjek upoznaje Boga toliko više postaje onaj koji ljubi kao Bog. Prava ljubav se dakle rađa upoznavanjem i slušanjem Boga. Budući da je ljubav plod Njegova objavljenja, postavlja se pitanje kako se ta ljubav manifestira i što Bog govori o ljubavi svojim djelovanjem.

Onaj tko otvori Bibliju vidi kako se Bog prije svega objavljuje kao onaj koji stvara i nalazi radost u gledanju sveg stvorenja. Izvor te radosti je u skladu svega što je stvoreno. To je jedan tihi dijalog ljubavi između Stvoritelja koji vidi dobro u svemu što je stvorio i stvorenja koja uživaju i raduju se svome Stvoritelju. Čovjek je svojim padom (»istočnim grijehom«) izgubio harmoniju, jedinstvo i ljubav koja ga je okruživala i povijest podjela je počela.

U Kristovom rođenju Bog izlijeva na svijet svoju beskrajnu ljubav. Ona se objavljuje i kao sposobnost patnje. Čitav Isusov život nije ništa drugo nego konstantna manifestacija ljubavi koja kulminira u njegovoj muci i smrti na križu. U svojoj nevinoj žrtvi za čovjeka, Isus nudi sebe sama Ocu i time ne samo da je otvorio vrata neba nego daruje ljudima i novu zapovijed: »Ljubite jedni druge; kao što sam ja ljubio vas tako i vi ljubite jedni druge« (Iv 13, 34). Isus poziva čovjeka da ga imitira u ljubavi no čovjek postaje sposoban za takvu ljubav samo ukoliko je otvoren da je primi i razvija kao dar Duha Svetoga. (Rim 5, 5) Stoga je otvorenost za primanje, življenje i širenje te strpljive, nesebične i velikodušne ljubavi, misija svih ljudi koji se nazivaju kršćanima jer svetost nije ništa drugo nego potpuna realizacija ljubavi po uzoru na Isusovu. Živeći u punini tu ljubav, čovjek pronalazi istinsku sreću jer po njoj postaje sličan Isusu. Takva ljubav je izvor života, neiscrpna je, uvijek je besplatna i uvijek je dar. To je karakteristika ljubavi. Ona se ne zadovoljava samo time da ljubi već u čovjeku povećava kapacitet da uvijek više ljubi i ponovo utvrđuje među ljudima dobročinstvo, zajedništvo, harmoniju i mir.

od **laza** Čet Jan 17, 2013 11:29 pm

Što čovjek treba?
Objavljeno 15/01/2013
Ja Boga ne trebam
kažu, ali zato trebaju
ženu za ženom
muža za mužem,
auto za autom,
položaj za položajem.
Nikad siti,
trajno osamljeni.
Ja Boga ne trebam!
Kažu, al’ zato trebaju tablete
i ne mogu zaspati.
Od čežnje im ostala pohlepa,
od ljubavi strast,
od politike intriga,
od moći nasilje,
od autoriteta prisila,
od tehnike tjeskoba,
od bogatstva svađa,
od vjere običaj.
Blažen čovjek koji Boga treba.

Maksim Gorki

od **laza** Pet Jan 18, 2013 11:16 pm

za krst časni i slobodu zlatnu

od Sponsored content

Duhovna Riznica...

Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...

Re: Duhovna Riznica...