Samo za HRABRE

Ne cini li ti se da ovo vece
ima neku slatku sudbu
ukrojenu u Badnje vece,
malu grancicu hrasta
i moju nadu.

Ne cini li ti se da je ova nada
odjek setnosti Badnje,
a zvukovi zvona
poziv na nedosanjan san.

Ne znam sta ti se cini.
Obicno si snovidenje u mraku
koje njusim i slutim,o kako slutim
tvoj skori dolazak u zraku.

Sta par casa vina ,badnje vece i Ideja ne naprave sve od coveka

Božić; još jedan dan, kome se mnogi,
ne znajući baš zašto- raduju, strepe.
Sačekaju, izjave svoje želje Bogi-
međusobno razmene reči lepe...

Tu i tamo prasence, sarma; poneka čaša vina...
U slavu Hrista- hrana i piće,
s punim stomakom sva gospoda fina.
Oduvek tako beše, a i biće.

Tako i valja; ljudi smo samo, nismo bozi!
U to ime -Živeli! 'Ajd', Bože- pomozi...

Odraz

Možda mi se čini da sam sama
Drugi mi govore da nisam u pravu
Ne vjerujem njihovim riječima
Varaju me njihove glave ne sluteći moje odsustvo
Neko me ne čeka a ja mirujem u tišini
Prepuštam se valima da se nasučem na greben
I zauvijek ostanem uklesana u stijeni...

Prozborit ću ti jednu rijec od koje krv ledi
Neće te boljeti, ni mene nije, izdrži
Studen nestaje u jednom dahu,
Spžit će ga moja šutnja kao žiska što iz oka motri
Zagrijano tvoje srce, tijelo
Krv vrela promiče, odmiče, odranja se
A mene nema...

Pitam se -
Čemu moji strahovi
Kad veštice ne postoje
Čemu moj nemir
Kad znam da me nećeš uznemiriti

Svejedno, kako god da je
moje se misli ipak s tobom roje...
* * *

dete cveća

m.

Hajde da zamjenimo uloge
na sat
na dan
jer ti si taj koji se beskrajno smiješi
uvijek kad plešem
kad sam snena
kad se mrštim
kad sam žena
i kad to nisam
kad sam zla
kad pričam
kad grijem
ledim

Ti i tvojih stotinu osmjeha
a svaki moj
osmjeh od meda
osmjeh od leda
osmjeh vuka
(gladna il’sita)
od bjesa
od sna
(ne reci da stanem
osmjeh je tvoj
riječ je moja
čiji je bič
neću da pitam)

Taj osmjeh tvoj
ne da mi san
rastače
miluje
reži
bičuje
ne moli
zna da voli
krene zastane
potiljak mi ovije
vrat mazno lizne
ključnjaču okrzne
niz dojke se sunovrati
ispod šeretski podignute obrve
dodirom pod kojim zanijemim
bedra uzdrhtala mi obuhvati

ko mengelama ih stisne
bolom koji se voli
do prvog vriska
u nizu

Hajde da zamjenimo uloge
želim da spustim osmjeh na tvoje rame
onaj moj sto prvi koji još uvijek pred tobom
poluspuštenim trepavicama krijem
da mu dozvolim da podivlja
do besmisla da se osili
kožu da ti orosi
sporo klizeći
kičmu grči
po tebi se
raspline
obavije
jedan
dan
samo
sat
do režanja
prvog krika
(biće ga, kladiš li se se
ulažem svoj osmjeh
101 redni broj)

Narandza na stolu
Tvoja odeca na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svezina noci
Toplota moga zivota...........

Ako zaspim
Ko zna kakvu radost ću izgubiti
Ako zaspim
Ko zna koliko svetla ću ne videti
Ako zaspim
Ko zna koliko reči neću čuti
Ako zaspim
Gledaj sat kad kazaljke se spoje
Ako zaspim
Probudi me - vreme je za dvoje

Neznanac cutanjem brani zamak tisine
kada progovori znam sto ce reci
Iskoraci iz zemlje ovozemaljskih cuda
zakoraci u cudo...........a vrata nezakljucana
Ucim se osmjehu Mona Lize

ДНЕВНИ МЕНИ


Мук
уместо доручка.

Зато је ручак обилнији:
Закувана чорба
од неких риба,
са доста мирођије,
као специјалитет кнедле
које се гутају у муклини.

Вечера:
Варење оног од ручка
у тишини кајања.

ПАРАЛЕЛА


Песма личи на плетиво:
Слово- петља, тачка-чвор,
метафора- ранфла чудна,
мисли - нити преплићу се,
упредају, прекидају,
настављају и везују.

Песма може да се плете
испод дуге, на пропланку
покрај реке, под звездама,
песма може да се
скраја и прекраја
и да греје ко плетиво.

Слово-петља, тачка-чвор
метафора-ранфла чудна.

ОБНОВА


Почела сам песме
да пресвлачим.
Ко изношене хаљине,
одлагала сам их годинама.

Било је неопходно
да им боје обновим,
ватру у њима разгорим,
сећање згаснем
и мрље од суза обришем.

Заједно са њима
и себе сам преобукла.

СПОЗНАЈА


Марку


Учили смо речи
до извесне мере,
после си их сам ковао.

Нисам могла да их пратим
електромагнетним пољима,
путевима импулса,
кроз маглу незнања.

Те невидљиве мреже Космоса
умом разапете
за мене нису читљиве,
треба речи да приземљиш
како бих допрла до
суштине.

Jurivaka ::Veče tuge
Uzalud zvoni smiraj
Zvonima dojavljenog zlatnog stada
Sa nebeskih pašnjaka

Veče tuge
Uzalud zvoni smiraj
Noćas ću kroz tamna okna
Brojati zlatne ovce

Veče tuge
Uzalud zvoni smiraj
Opet ću odšetati
U bijelo svitanje

Osecajem paras nebo po savu bola
pa se u njega uvlacis poljupcem duse
kao lopov krades sve moje
smelo mesnato pod kozu nemira
pod strehu dodira u krilo ptici
sto leti u meni lavirintom nade
tim osecajem straha te trazim
obrisom tela titras mi po dlanu
krades ljubav donjom usnom
krvavom slutim po ukusu
griscemo jutro tajnom tajnom
cutanjem zmurecki
sad zelim da te nadjem
daleko strasno daleko si
pomesam mrvu ljubavi tu da igra
gore visoko siroko disem te u zraku
tugujem te bojama smrti i zivota
dimenzije kojima moram ici
da te nadjem
nenadani osmeh mi nacrtas
da se u njemu ugnjezdim
smehom kroz tugu putujem
Tebi
nalazim te duboko u sebi

Ne znam iz kojeg razloga

sve ovo pisem

al znam da, dan a i noc

prate me u stopu,

i ja pratim

svijetlo i tamu

jednako kao hlad i sunce,

zavirujem pod zemljom

mravi me pozdravljaju

ustajem i drzim se za tebe

ako padnem da bude manje bolno,

kazes mi,

ovo podsjeca na nas

a ja ne zelim nista sto podsjeca

zelim da vidim novu a i punu

svjetlost svemira,

ne bih da se zadrzavam na mrljama

jer su tako nevazene

u odnosu na svemir..

i ne znam iz kojeg razloga

ovo pisem...

Ko buktinja
Zaplamtalo lice!
Izdajnička rumen
Po njem' plaza...
Spustile se
Duge trepavice,
Sjenke pale
Do pola obraza.

Kipte želje!
- Ko će da ih spr'ječi? -
Srce trepti,
Ko ptica na mrazu!
Imal' ljepših
I jasnijih r'ječi,
Od tih što se
Žare na obrazu?

Ah, ne, nemoj,
Ništa ne govori!
Riječ često
Dvosmislenost krije.
Pusti plamen
Nek na licu gori,
Da se nada
Na njemu ogrije!

Ovo je divno Jurivaka