Učiteljski poziv i njegov značaj

Draga Vidra , jasno mi je da su neku učitelji nefleksibilniji , poput ove tvoje učiteljice stranoga jezika ... ali ne možemo ih mijenjati . Ono što možemo jest to da nas ta sabija ocjena ne pokoleba i ne stvara nam prepreku ili problem , bez potrebe ...
Bitno je da tvoja kći bude svjesna da je u svemu drugome dobra i uspješna i da ju jedna slabija ocjena neće omesti na putu ka cilju kojega si je postavila .
Ako zbog te dvojke tvoja kći nema odličan uspjeh , ona svejedno jest odlična . Osim toga , ne mora svaki đak biti odličan učenik ali može postati , dobar i uspješan čovjek !
Tvoja kći će svejedno uspjeti , ako ima jasan i snažan cilj ... i bez veće ocijene iz stranoga jezika .

Može pitanje: kakva su to sad učenja u prirodi?

Naime radi se o tome da na proljeće treba da pustimo djecu na Jahorinu na proljetnu ekskurziju i usput bi oni učili o prirodi. Tu bi bio jedan biolog i jedan doktor opšte prakse i nastavnik. Ono što mi nije jasno je zašto biolog jer djeca 1 i 4 razreda nemaju biologiju. Ali hajde, ako treba neka bude, ono što me kopka je riječ učiteljice" bilo bi poželjno, jer djecu treba osamostaljivati" ne razumijem zašto djecu od 7 i 9 godina učiti samostalnosti? Čemu, samostalnost ide sa odrastanjem, što odrasliji to samostalniji jer više sam razmišlja o datim momentima i situacijama u životu. Šta ako neko dijete možda i moje poželi da dođe kući, ipak se tu radi o 6 dana bez roditelja, trebam li ja sjesti u auto i ići a Jahorina mi i nije baš blizu. Ja ću otići po svoje dijete ali neko neće moći a dijete će tugovati, šta tad? Možda nije moja briga ali pitanje se nameće kao i pitanje da li je zaista potrebna ta škola u prirodi i tako skupa a u ovakva vremena.
Škola u prirodi sa smještajem košta 180 eura po djetetu, a prošle godine su gimnazijalci išli u Grčku 6 dana i zajedno sa putovanjem, vizom i ostalim platili su 220 eura. Malo mi i ta razlika u cijeni smeta, ovamo Grčka ovamo Jahorina, gdje ga mogu i sama preko vikenda odvesti a cijena sa minimalnom razlikom a za Grčku bih se morala dobro potruditi.
I sve to nije ništa, od početka nastave dakle od 05.09. počela im je pričati o toj "školi u prirodi" i djeca svaki dan tupe o tome da bi ona tek sada (20.09) rekla to roditeljima, podijelila listiće za pristanak i dala rok do petka da se razmisli ko hoće a ko ne? Čemu, prvo djeca (obećanja tipa tamo je super, čista priroda, ogromne šume, hotel -služe vas kao da ste veliki, imaju disko, maskenbal i ostalo, jako dobro ćemo se zezati...) pa tek onda roditelji? Djeca su zagrizla i to dobro ali roditelji samo se zgledaju između sebe jer je zaista svima skupo (nečija plata je tolika). Jeli to potrebno ili ne?

Naime radi se o tome da na proljeće treba da pustimo djecu na Jahorinu na proljetnu ekskurziju i usput bi oni učili o prirodi. Tu bi bio jedan biolog i jedan doktor opšte prakse i nastavnik. Ono što mi nije jasno je zašto biolog jer djeca 1 i 4 razreda nemaju biologiju.

Koji je razred tvoje dete? Nije isto prvi ili cetvrti razred.
Razumem zasto je doktor tu. Ovde je praksa da doktor bude u odmaralistu sa decom. Mozda je to doktorova prva smena dece pa zajedno putuju?

ono što me kopka je riječ učiteljice" bilo bi poželjno, jer djecu treba osamostaljivati" ne razumijem zašto djecu od 7 i 9 godina učiti samostalnosti?

Deca treba da budu samostalna adekvatno svom uzrastu. Mene bi kopkalo zasto je ona to rekla. Uvek postoji neki skriveni, a ocigledan, razlog zbog cega oni nesto kazu.

Šta ako neko dijete možda i moje poželi da dođe kući, ipak se tu radi o 6 dana bez roditelja, trebam li ja sjesti u auto i ići a Jahorina mi i nije baš blizu. Ja ću otići po svoje dijete ali neko neće moći a dijete će tugovati, šta tad? Možda nije moja briga ali pitanje se nameće kao i pitanje da li je zaista potrebna ta škola u prirodi i tako skupa a u ovakva vremena.

E, vidi, tih sest dana nisu ekskurzija, nego rekreativna nastava. Mi, kao roditelji, ovde dobijemo papir na kome stoji cena + dnevnica za nastavnika + taksa naneznamkakvetroskove koja iznosi od prilike 1%.
Ekskurzije i rekreativne nastave se organizuju, u smislu predlga gde odvesti decu, na savetu rodtelja skole. Savet roditelja skole dolazi i na tender koji je raspisala skola. Na tenderu se otvaraju ponude raznih agencija i, moram da ti priznam, da se veoma razlikuju.
Vec sada pricate o prolecu jer verovatno postoji mogucnost placanja na rate.
Dakle, sve ovo sto sam ti nabacala stoji na tom papiru koji se popularno zove 'saglasnost'. Ti se na to potpses ili ne potpises. E, da bi deca putovala treba da ih bude dovoljan broj. Uglvanom putuju sva deca koja se prijave, jer se uvek desi da se neko dete razboli, ali ima i one dece koja stoje na spisku radi broja da bi uopste putovali. Jer, ako se ne prijavi dovoljan broj dece, uopste nece putovati.
Sto se tice cene skroz si u pravu. Jedan od sportskih kampova kosta toliko a traje 10 dana.

Jeli to potrebno ili ne?

Detetu je potrebno da bude malo samo, tj. van kuce, bez roditelja, baba i deda. Njihov uzrast dozvoljava takvu varijaciju. Oni se uvek tome raduju i, naravno, tamo super provedu. Ne mozes im zameniti taj dogadjaj nicim. I cele godine ce o tome da pricaju.
Meni samo malo nejasna ova varijanta biologa, ili sta si vec rekla. Mozda su bacili akcenat na prirodu i drustvo, jer u IV razredu se primecuje ta razlika odvajanja pojmova sto ce kasnije biti istorija - geografija -biologija. A mozda je uciteljica jednostavno mislila na to da ce im redovne casove drzati napolju, pa onda kao prirodi. Moja stariija kcerka onoliko se setala po Arilju, tako da je ta setnja bila bitnija od casova.
Ali, sve to nema veze. Skoncentrisi se na svoje dete.
Bitno je da li on zeli da putuje?
Ako je placanje u ratama, snaci ces se vec nekako. Bitno je da uplatis prvu ratu.
U krajnjem slucaju - odustani, oni ce ti vratiti novac. Ali odustanes pred sam put. Usput po neku ratu preskocis da paltis.
Druga jako vazna stvar je to da ce on ici u skolu kada njegovi drugari odputuju, jer ne bi trebalo da ima propust u nastavi. A to je mnogo bzvz kada svi odu, da on nekako bude u manjini.
A tamo, na Jahorini, moze da se desi da trazi da ide kuci. Medjutim, zato se vec sada prica o tome i oni ce biti spremni da svih sest dana izdrze. Nadajmo se da se nijedno dete nece razboleti pa da mora roditelj da ode po njega.
Samostalnost bi se ogledala u tome da spakuje svoje stvari i nista ne izgubi, da racionalno trosi dzeparac, ako ima mobilni da bude savestan pa da bude dostupan kada ga pozoves... i tako. Dete izmedju 7 i 10 godina treba da ispuni ovo. ( Imaj u vidu da sam ja vrlo stroga kao mama, da sam cesto dobijala kritike da preterujem, tj. da previse ocekujem. )
Pusti ga da putuje, vratice se zreliji... garant...
A dok je tamo, pravicu ti drustvo da izdrzis...

Vidra

Pusti ga da putuje, vratice se zreliji... garant...

I ja mislim da si u pravu. Treba im malo izazova, sve je to odrastanje...

Draga moja Vidra, na saglasnosti nema nikakavih cijena već samo napišite ime djeteta i jeste saglasni, ništa drugo nema, čak ni ime hotela. Saznala sam da hotel (pošto su odvojeni od grada)ima dokrora ali biolog?. I mora li to biti hotel sa 4 zvjezdice? U suštini ako sam dobro razumjela sve, taj hotel ima bungalove a sad djecu tako odvojiti samu u prostoriji, ne znam. Moj sin ima 9 godina i samostalan je dosta možda čak i previše za svoj uzrast. Što se tiče mobilnog, na zadnjoj eksurziji ga je ostavio kod sladoledžije na pultu, sad zamisli kako mi je bilo kad se javio nepoznat muški glas, ali on je kupioo sladoled zvali su ga i on je otrčao, to su djeca, glava u oblacima, velika vlastita neodgovornost a samostalnosti bez roditelja i preko glave. Nisam ja za to da on ne ide a opet u dnu duše i jesam jer sam ja jako vezana za njega i možda bi mene trebalo osamostaljivati a ne njega.

Što se tiče mobilnog, na zadnjoj eksurziji ga je ostavio kod sladoledžije na pultu,

To ti pricam. Ovaj moj ima sesi telefon za godinu i po dana. I opet nema sanse da bude dovoljno savestan da ga napuni kada mu se isprazni baterija.

na saglasnosti nema nikakavih cijena već samo napišite ime djeteta i jeste saglasni, ništa drugo nema, čak ni ime hotela. Saznala sam da hotel (pošto su odvojeni od grada)ima dokrora ali biolog?. I mora li to biti hotel sa 4 zvjezdice?

Vidi, cula sam, ali nisam o tome pitala niti razmisljala, ali deciji smestaj ima neke posebne standarde, pogotovo kada se radi o rekreativnoj nastavi. E, sad, nemoj me drzati za rec, i nemam pojma sta to sve podrazumeva.
U svakom slucaju, takva pitanja treba postaviti uciteljici. Ja bih, bez pardona. A evo zasto:
moja starija kcerka trenira odbojku i svake godine se podrazumeva letnji kamp, kako se to danas popularno zove. To bi trebalo da ima svrhu onoga sto se nekada zvalo pripreme, s tim da su nekada na pripreme odlazili najtalentovaniji i odabrani najbolji. Danas na kamp odlaze oni ciji roditelji imaju pare da to plate, ali ne samo to.
Elem, na roditeljskom sastanku povodom kampa u Somboru (!), jedna mama kurtoazno je postavila pitanje lekara. Trener je rekla da nema lekara, ali to nije bitno jer je dom zdravlja u blizini, a Sombor je mali grad, a osim toga posto putuju jos tri kluba valjda(!) neki vodi lekara. Onda smo zapeli kod neorganizovanog prevoza, tj. prevoznik ih je ispalio ili nisu uspeli ni d aga nadju pa su deca putovala sa autobuske stanice. Ovo su osnovne stvari koje cine jedan sportski klub. Da ti ne pricam kako su deca spavala u srednjoskolskom internatu i jela supu iz kesice. katastrofa.

Nisam ja za to da on ne ide a opet u dnu duše i jesam jer sam ja jako vezana za njega i možda bi mene trebalo osamostaljivati a ne njega.

Uvezbaces, nije strasno. I ja sam prvi put plakala. To je, verujem, normalno.

Orhideja ::Može pitanje: kakva su to sad učenja u prirodi?

Naime radi se o tome da na proljeće treba da pustimo djecu na Jahorinu na proljetnu ekskurziju i usput bi oni učili o prirodi. Tu bi bio jedan biolog i jedan doktor opšte prakse i nastavnik. Ono što mi nije jasno je zašto biolog jer djeca 1 i 4 razreda nemaju biologiju. Ali hajde, ako treba neka bude, ono što me kopka je riječ učiteljice" bilo bi poželjno, jer djecu treba osamostaljivati" ne razumijem zašto djecu od 7 i 9 godina učiti samostalnosti? Čemu, samostalnost ide sa odrastanjem, što odrasliji to samostalniji jer više sam razmišlja o datim momentima i situacijama u životu. Šta ako neko dijete možda i moje poželi da dođe kući, ipak se tu radi o 6 dana bez roditelja, trebam li ja sjesti u auto i ići a Jahorina mi i nije baš blizu. Ja ću otići po svoje dijete ali neko neće moći a dijete će tugovati, šta tad? Možda nije moja briga ali pitanje se nameće kao i pitanje da li je zaista potrebna ta škola u prirodi i tako skupa a u ovakva vremena.
Škola u prirodi sa smještajem košta 180 eura po djetetu, a prošle godine su gimnazijalci išli u Grčku 6 dana i zajedno sa putovanjem, vizom i ostalim platili su 220 eura. Malo mi i ta razlika u cijeni smeta, ovamo Grčka ovamo Jahorina, gdje ga mogu i sama preko vikenda odvesti a cijena sa minimalnom razlikom a za Grčku bih se morala dobro potruditi.
I sve to nije ništa, od početka nastave dakle od 05.09. počela im je pričati o toj "školi u prirodi" i djeca svaki dan tupe o tome da bi ona tek sada (20.09) rekla to roditeljima, podijelila listiće za pristanak i dala rok do petka da se razmisli ko hoće a ko ne? Čemu, prvo djeca (obećanja tipa tamo je super, čista priroda, ogromne šume, hotel -služe vas kao da ste veliki, imaju disko, maskenbal i ostalo, jako dobro ćemo se zezati...) pa tek onda roditelji? Djeca su zagrizla i to dobro ali roditelji samo se zgledaju između sebe jer je zaista svima skupo (nečija plata je tolika). Jeli to potrebno ili ne?

Draga Orhideja ...
To što opisuješ , zove se ; škola u prirodi . I sasvim je u redu . To je dio nastavnoga plana i programa . Dakle , sastavni je dio nastave , samo ima drugačiji oblik .
Nastava prirode i društva se i u klasičnoj nastavi treba ( mora ) održavati što više izvan učionice i biti dio izvanučionične nasteve . Mnoge ili gotovo sve nastavne jedinice iziskuju boravak u prirodi / izvan učionice , poput snalaženja u prostoru , moj dom , moje mjesto ( grad ) , moj zavičaj , godišnja doba , šume , livade , vode itd. To što će biolog i liječnik biti prisutni sa učiteljicom , na ekskurziji zvanoj ; škola u prirodi , samo je obogačivanje nastavnoga sadržaja ... Biolog će detaljnije govoriti o bio strukturi toga područja , a liječnik će osim obveze prisustvovanja radi eventualnih nezgoda i obolijevanja djeteta na ekskurziji , govoriti o važnosti higijene i utjecaja prirode na zdravlje čovjeka ( ekologija , zagađenje atmosfere , te utjecaja na zdravlje ljudi i ostaloga živoga svijeta ).
Postavljaš pitanje o samostalnosti . Učiteljica je ispravno mislila , kada je napomenula samostalnost djeteta u odlasku na pomenutu ekskurziju . Dakle , 6 dana odvajanja od roditelja jedno je novo iskustvo i za dijete i za roditelja ali , nikako negativno . Radi se o razvijanju socijalizacije djeteta i blagoj neovisnosti te odgovornosti .
E sad , pitanje je ; kod koga je veći problem odvajanja ovih 6 dana , kod djeteta ili roditelja ? Ima li veći problem dijete ili roditelj ?
Nadalje ... škola u prirodi je skupa . To je istina . Čak , preskupa . Kod nas je škola u prirodi neostvariv projekt upravo zbog nemogućnosti roditelja da isfinanciraju taj kvalitetan boravak djeteta u prirodi . S obzirom da je to dio nastave , troškove istoga bi trebalo snositi , ministarstvo obrazovanja .

Dragana, ja sam njega već upisala u tu školu. Podržavam ja to, obrazovanje, škola, odvojenost (teško će mi pasti), sve je to ok.
Ali zašto prvo djeca treba da znaju pa tek onda roditelji? Ovako se nekako osjećam kao da sam došla pred svršen čin. Mora li biti hotel sa 4 zvjezdice? Zar ta škola nije mogla da se održi u saradnji sa nekom školom tamo, pa da se djeca rasporede po kućama a isto tako da ta djeca dođu ovamo i da ja primim jedno ili dvoje? Primjera radi?

Orhideja ::Dragana, ja sam njega već upisala u tu školu. Podržavam ja to, obrazovanje, škola, odvojenost (teško će mi pasti), sve je to ok.
Ali zašto prvo djeca treba da znaju pa tek onda roditelji? Ovako se nekako osjećam kao da sam došla pred svršen čin. Mora li biti hotel sa 4 zvjezdice? Zar ta škola nije mogla da se održi u saradnji sa nekom školom tamo, pa da se djeca rasporede po kućama a isto tako da ta djeca dođu ovamo i da ja primim jedno ili dvoje? Primjera radi?

Razumijem . I da si ga upisala u neku drugu školu , isto bi bilo jer sve škole pretpostavljam kao i kod nas imaju program škole u prirodi . Nije to projekt samo jedne određene škole .
Razumijem također da će ti odvojenost teško pasti , mnogo više tebi nego tvom djetetu . Kod svakog roditelja je tako . Ti ćeš misliti je li oprao zube , je li obukao pidžamu , jeli se umio , počešljao , složio svoje stvari i sl . Razumijem ja to ... Nije to jednostavno za roditelja ...
Dobro je što podržavaš projekt , jer je zaista u redu ... Ne znam koliko godina ima dijete . Važno ga je dobro i detaljno savjetovati , prije odlaska ukoliko se zaista i ostvari .
Nemoj komplicirati i brinuti oko ne bitnih stvari . Ili stvarati problem , tamo gdje ga nema . Normalno je da djeca prva saznaju jer učitelji o tome govore i pripremaju djecu ... Zasigurno im kažu o čemu će se pričati na roditeljskom sastanku .
Postavljaš pitanje zašto hotel s toliko zvjezdica ?! Spominjala si Jahorinu , zar ne ? Vjerojatno je taj smještaj jedini , najbliži i najadekvatniji za prihvat djece . Škola u prirodi se ne organizira na način razmjenjivanja učenika po kućama .
O svim detaljima informiraće vas učiteljica . Ako si u bilo kakvoj nedoumici , pitaj . Također , tvoje je pravo ne pustiti dijete na ekskurziju ukoloko smatraš ( iz nekih razloga ) da odlazak na Jahorinu nije dobar za Tvoje dijete .
Ekskurzija toga tipa je preskupa ( barem ovdje kod nas ) ... i to je jedini problem .

Orhideja:

Ali zašto prvo djeca treba da znaju pa tek onda roditelji? Ovako se nekako osjećam kao da sam došla pred svršen čin.

Naravno da si u pravu. Budi spremna, jer to nije prvi put.
Sve ostale bitke vodices sama kod kuce, bez icije pomoci ( sto se skole tice) i jedino sto ti ostaje je da ga ne pustis, a da kao glavni razlog za neodlazak navedes da nemas dovoljno sredstava za to.
To je jedini mudar odgovor.
Ako ga pustis, ti pristajes na sve uslove koje oni kao skola postavljaju u saradnji sa agencijom preko koje deca putuju.
Mozda ne bi bilo lose da se raspitas, indirektno, kod roditelja starijih generacija i cujes misljenje. Mora da postoji neko iz tvoje okoline ko je vec pustao dete na rekreativnu nastavu, i sigurno na to isto mesto.
Nemoj mnogo da se opterecujes - potpisi, a posle mozes da otkazes, imas dovoljno vremena za raspitivanje.
Moje je skromno misljenje da deca treba da putuju, ali to ne znaci da ja kao roditelj pristajem na bilo sta.
Taj biolog je, sigurna sam u to, neki momak koji ce setati decu po nekakvoj trim -stazi...

Vidra ::
Naravno da si u pravu. Budi spremna, jer to nije prvi put.
Sve ostale bitke vodices sama kod kuce, bez icije pomoci ( sto se skole tice) i jedino sto ti ostaje je da ga ne pustis, a da kao glavni razlog za neodlazak navedes da nemas dovoljno sredstava za to.
To je jedini mudar odgovor.

Draga moja ja sam već potpisala jer ne mogu biti iznimka, razumiješ, moja plata nije loša čak naprotiv, mada iskreno sad mi ne odgovara taj put. Gradila sam nešto, i sad mi ovo ispada baš neki neplaniran trošak. S druge strane želim svom djetetu omogućiti više nego sam ja imala. Najviše mi smeta što su djeca znala prva. Dragana gore kaže da se djeca pripremaju, ali draga moja Dragana djeca su danas živa i preživa i samo da im je putovati, oni to ne gledaju kao nastavu. I u suštini u 4 razreda, je razred i po (oko 35-40 učenika) koji imaju samo jednog roditelja znači samo majku koja hrani i šalje na put, zbog čega Ministarstvo ne bi malo pomoglo bar tu.
Mislim....stvarno sam neka puna gorčine zbog svega.

Ako ga pustis, ti pristajes na sve uslove koje oni kao skola postavljaju u saradnji sa agencijom preko koje deca putuju.
Mozda ne bi bilo lose da se raspitas, indirektno, kod roditelja starijih generacija i cujes misljenje. Mora da postoji neko iz tvoje okoline ko je vec pustao dete na rekreativnu nastavu, i sigurno na to isto mesto.
Nemoj mnogo da se opterecujes - potpisi, a posle mozes da otkazes, imas dovoljno vremena za raspitivanje.
Moje je skromno misljenje da deca treba da putuju, ali to ne znaci da ja kao roditelj pristajem na bilo sta.
Taj biolog je, sigurna sam u to, neki momak koji ce setati decu po nekakvoj trim -stazi...

Već se raspitujem, javiću za saznanja čak razmišljam da sjednem u auto i provozam se do hotela da vidim gdje će to biti. Internet prezentacijama i ne vjerujem nešto posebno. A biolog će više pričati sa učiteljicama nego sa djecom, ista stvar kao i kad sam ja išla ne ekskurzije vodič je uvijek oblijetao oko učiteljica a mi smo sve sami gledali i tumačili.

Ma, nemoj da se sekiras. Samo skupljaj informacije, i ljubomorno ih cuvaj za sebe. Nemoj da istrcavas sa komentarima ni pred kim.
Dragana je ipak uciteljica. Njeno je misljenje ovde znacajno.
Ako te ne mrzi procitaj moje pisanje sa njom. Moram da priznam da bih volela da svaki prosvetni radnik bude takav, ali opet ja kao roditelj ne mogu da se pomirim sa onim sto je Dragana napisala ovde jer buducnost mog deteta zavisi od ocena koje dobije, iako je ona apsolutno u pravu. Mene se ne tice karakter neke profesorke ili uciteljice, znam da moje dete vredi bas onoliko koliko je Dragana rekla, te zbog toga ne mogu da prihvatim pomirljivu cinjenicu da je nastavnica koja predaje mojoj starijoj kcerki nefleksibilna toliko da joj se ne moze doskociti.
E... imas i Draganino i moje misljenje, a najvaznije je da tvom Charliju Brownu bude lepo i da ti u njega imas poverenja, a da ce se on snaci bas onako kako si ga vaspitavala. I pre svega onako kako to od njega ocekujes.
A opet, po meni, nije bas normalno da ocekujes od uciteljice da ga 'cuva' sve vreme.

Dragana gore kaže da se djeca pripremaju, ali draga moja Dragana djeca su danas živa i preživa i samo da im je putovati, oni to ne gledaju kao nastavu. I u suštini u 4 razreda, je razred i po (oko 35-40 učenika) koji imaju samo jednog roditelja znači samo majku koja hrani i šalje na put, zbog čega Ministarstvo ne bi malo pomoglo bar tu.

1- Naravno da ne gledaju kao nastavu. Oni to gledaju kao na druzenje. Tu i jeste lepota putovanja.
2- To sto ih je 4 odeljenja nema veze jer ce svi oni biti zajedno - u autobusu, u hotelu, u setnji, u restoranu, tokom nastave. Deca ce imati priliku da vide kako njhovi drugari sa kojima se druze uce, i obrnuto. Pa ce i prvi put da se zaljube... svasta -nesto...
3- To kakva je frka oko placanja, to samo roditelj sam zna. Zato i jeste odluka na njemu. Obzirom kakva su vremena, slabo sta ne finansiraju roditelji... prosto je tako kako je... ali to je za neku drugu temu, verujem...

Na ekskurziju se definitivno ide, taj hotel je jedini koji ispunjava sve uslove i zbog toga je on izabran.

eto, vec napredujes...
mada to i nije neki odgovor, iz mog ugla gledano...

Iako mozda ovako ne deluje veoma vazno zanimanje...zbog toga bih uveo posebnu kontrolu i testove podobnosti za ovakvu vrstu poslova...

Ovo zanimanje je izgubilo svoju veliku ulogu i cast kao uostalom i sve ostalo....
Cast je uciti druge,predati im svoje znanje i znanje predjasnjih generacija....

Na zalost danas je ovo zanimanje totalno upropasceno i marginalizovano....i zato cujemo svasta sta se desava po skolama...
a da budem iskren...i medju predavacima ima svega i svacega....od zlog oca i jos gore majke....na veliku nesrecu.

E sve to skupa nas je i delom dovelo do ovoga gde smo....Nema vise Profesora Koste Vujica.

Hiperborejac :: E sve to skupa nas je i delom dovelo do ovoga gde smo....

Istina je, a stepen obrazovanja podigli na najviši nivo.

E svaka ti cast gde nadje ovako nesto....orginalno nema sta....al sto trojka zbog pravopisa ili zbog uciteljice....

Mislim da je ovo tragičan primer kakav stav učitelj može da ima prema učenicima jer je sigurno da ovo nije jedinstven slučaj.

Kakve posledice će proizvesti a neminovno da hoće? Ni malo naivna stvar.

ovo je verovatno promasena tema...
mi smo za promasenu temu dobijali trojke u osnovnoj skoli...

To je namerno promašena tema i tom učeniku bih zaključila pet do kraja osnovne, srednje, svejedno. Gospođu učiteljicu bih smestila ev. u portirsku kabinu.

Dete je verovatno htelo nesto da kaze, medjutim kao i pre milion godina ovakav potez se karakterise kao nepromisljen.
Svojevremeno, citala sam ovakav jedan pismeni ocenjen dvojkom. Bilo je pravopisnih gresaka, mogle su da budu krace i smislenije recenice, ali to je, u stvari, manje bitno. Bitno je da je tema bila tzv. slobodna. To je kao da te neko navuce na tanak led. I ne samo da propadnes, nego te taj neko jos i dobro pogura da zagnjuris.
U principu vrlo malo djaka dobije peticu na slobodnoj temi. Bas me cudi zasto.

Po meni je potez učenika vrlo promišljen. Očigledo da je provalio da nastavnica ne čita ceo rad, tek dva-tri reda i kraj. Ocena u zavisnosti od ocena ostalih predmeta, to je nepisano pravilo kod većine. Da je čitala, jasno je šta bi bilo.

Ne znam kako je sada sa mladim školarcima. Npr. jednom sam namerno od tri slobodne teme birala svoju četvrtu i dobila četvorku a prof. je uz ocenu dodao otprilike -promašena tema, odličan rad, zato četiri.

Mislim da je profesija ovakve vrste veoma znacajna za kognitivni i psiholoski razvoj deteta. Pored porodice kao primaran faktor gde dete stice prve vestine, navike i znanja, Ucitelj pomaze i daje potporu detetu za dalji razvoj.
Smatram, da su raniji razredi koja deca pohadjaju, relevantni,pa cak i presudni za sticanje motivacije i tendencije ka usvajanju informacija. Mada treba naglasiti da celokupni psiholoski procesi kod dece nisu staticni, vec da su stalno podlezni promenama i ako ne uticemo na dete kada je potrebno razvijati kreativnost i ljubav prema skoli, znanju, vrednovanju individualnih rezultata da moze imati negativan kontekst u daljem skolovanju. Takodje, bitna je saradnja roditelja i ucitelja kako bi se uspostavili odgovarajuci odnosi i adekvatna komunikacija.

Zaštitite svoje dete od licemerja u društvu

Svi želimo da naše dete odraste u zdravu i srećnu osobu. Ali, kako ne živimo u savršenom svetu, društvo će pred nas pre ili kasnije postaviti teška iskušenja i ozbiljne zadatke. Svet se menja i poneki roditelji ne mogu da predvide kako će okolnosti koje u njihovom detinjstvu nisu postojale oblikovati dete. Ponekad smo toliko rastrzani između zahteva deteta i zahteva okoline da lako uđemo u dečije emocije i ispraznimo svoje nezadovoljstvo na detetu. Dete je naizgled mnogo lakše kontrolisati nego društvo, pa ćemo često biti u iskušenju da od njega zahtevamo da se prilagodi, bez pravog objašnjenja i uprkos njegovim osećanjima. No, tu grešku platićemo kroz slabiji kvalitet odnosa kad dete uđe u pubertet i odraste, a možda i kroz nesreću samog deteta.

Pritisak vršnjaka relativno je lakše objasniti detetu: ono ne doživljava drugu decu kao autoritet, te premda ga njihovo ponašanje može boleti, biće svesno da ga odrasli ne bi odobrili. Donekle je lako i pružiti otpor uticaju medija, kroz česte i iscrpne razgovore s detetom i objašnjavanje detetu na koji način mediji njime pokušavaju da manipulišu. Ako dete ne podlegne manipulaciji medija, neće doživeti kazne i osvetu. No šta činiti kad se prema detetu grubo i štetno ponašaju upravo odrasli, i to oni koji bi trebalo da mu budu pozitivni autoritet?

Premda se na rečima govori o učenju pozitivnih vrednosti, tolerancije, razgovora i slično, neretko, dok se to zahteva od dece, upravo oni koji bi o tome trebalo da vode najviše računa posle roditelja, koriste svoj položaj autoriteta radi kontrole, nezrelih odušaka ili izbegavanja priznavanja grešaka.


Slučaj iz života

Evo šta se, na primer, dogodilo Ivani. U pitanju su dve situacije koje jasno razotkrivaju kako društvo pristupa deci.

Najpre, Ivana je pozvana na razgovor u školu, jer je njen desetogodišnji sin na času rekao nastavnici da nije pristojno što mu je upala u reč. (Nastavnica ga je prekinula dok je, odgovarajući na pitanje, razmišljao kako da nastavi rečenicu.) Drugi prigovor razrednog starešine bio je da je - kosa njenog sina predugačka (dete ima kosu do brade). Razredni starešina se prema Ivani postavio prezirno i s visoka, govoreći joj da „njen sin treba da nauči da poštuje autoritete“ i da „očito roditeljsko vaspitanje ne funkcioniše“.

Umesto da se takva vrsta pažnje pridaje deci koja su agresivna i bezobzirna prema drugima, napada se dete koje primenjuje pravila komunikacije koja će mu svi autoriteti zdušno sugerisati – jedini je problem što ono traži i od autoriteta da se toga drže. Umesto da pravila komunikacije i međuljudske vrednosti budu na prvom mestu, ovim se pojedina osoba zbog svog položaja postavlja iznad njih. Umesto osmeha, razgovora s detetom i objašnjenja nesporazuma, pribegava se agresiji i drastičnom etiketiranju.

Učenje deteta da podilazi i popušta takvim osobama je prvi korak u njegovom budućem podilaženju i popuštanju poslodavcima i vladama koje ne poštuju ili aktivno krše njegova osnovna prava. Kao da nije dovoljno da sama struktura školskog sistema obeshrabruje detetovu spontanost, iskrenost i kreativnost; nego je dete izloženo i nezrelim osobama koje nad njim vežbaju svoj osećaj moći.

Iz ovoga ne treba shvatiti da su stvari crno-bele i da je u prosvetnim radnicima uvek problem. Sasvim je jasno da postoje brojni problemi s kojima se suočavaju prosvetni radnici, da postoje mnogi roditelji koji zanemaruju svoju decu ili aktivno brane njihovo neobzirno i nekulturno ponašanje. Ipak, poštovanje profesije nastavnika ne znači i ćutnju o primerima osoba koje izdaju i iskrivljuju ideale te profesije.

S obzirom da je upravo Ivana bila ona koja je učila sina da nije pristojno upadati u reč, naravno da se suočila s njegovom zbunjenom i povređenom reakcijom („Ali, mama, pa ti si mi rekla...“) kad je pokušala da mu objasni da u školi nije baš bezopasno tako slobodno govoriti.


Podilaziti autoritetu?

Roditelj u takvoj situaciji može biti zbunjen: ako podrži dete i objasni mu da nije krivo, stvara rizik da se konfliktne situacije ponavljaju i da dete bude još više kritikovano, pa možda s vremenom postane žrtva osvete, kao što se upravo i dogodilo Ivaninom sinu. On je od iste nastavnice (koja mu je upala u reč) ocenjen trojkom, dok je dete koje je slabije znalo dobilo četvorku, a na pitanje zašto dobio je odgovor „Zato jer ja tako kažem!“ S druge strane, podstakne li roditelj dete da ćuti i prilagodi se, sam protivureči vrednostima kojima ga je pre učio, stvara unutrašnji konflikt u detetu i uči ga strahu i nesigurnosti u suočavanju s autoritetom.

Druga situacija vezana je za veronauku, koja umesto da propoveda ljubav i toleranciju, često te ideje koristi kao paravan za kontrolu, manipulaciju i zastrašivanje. Ivana je popustila pod pritiskom da njen sin pohađa veronauku, s obzirom na manipulativnu praksu da se čas veronauke stavlja u sredinu školskog dana umesto na kraju, pa dete koje ne pohađa veronauku ostaje izolovano i time postaje laka meta porugama i školskim nasilnicima. Dok je već u drugom razredu Ivanin sin dolazio sa veronauke uplašen zbog propovedi o paklenim mukama, u petom ga je veroučitelj javno prozvao što su njegovi roditelji razvedeni i što ne dolaze u crkvu. Treba dodati i to da je na početku petog razreda Ivanin sin izrazio želju da ne ide na veronauku, na šta su mu odgovorili da je za to trebalo da se odluči na kraju prethodne školske godine – o čemu decu niko nije obavestio.

Kako bi smanjili tenzije, Ivana i njen drugi suprug otišli su u crkvu, gde je veroučitelj izjavio da „dete treba u porodici učiti o moralnim vrednostima, a one su vezane za pravoslavnu crkvu“. Na takav stepen krutosti i netolerancije Ivana, u tom trenutku, nije uspela da nađe odgovor.

Roditelji u ovakvim okolnostima, neretko i sami, bez boljih veština komunikacije, pribegavaju bilo povlačenju i popuštanju, bilo ljutitim kritikama takvih osoba. S obzirom na već dovoljno nezrelo i detinjasto ponašanje koje takve osobe izražavaju prema deci, nerealno je očekivati da će one mirno saslušati kritiku. Svaka ljutita kritika takvu osobu će gurnuti još dublje u dečije emocije i izazvati još snažniji odbrambeni stav i želju za osvetom.


Šta učiniti?

Šta se u ovakvoj situaciji može uraditi? Šta bi Ivana trebalo da uradi? Preporuka bi bila da sa navedenom nastavnicom razgovara direktno, ali izrazito smireno i bez optužbi. Ovoj nastavnici bi trebalo da ukaže na to koje će za nju biti dobrobiti ako se ne sveti na detetu: ako ona mirnom, kvalitetnom komunikacijom stvori u detetu stav poverenja i poštovanja, to će dete biti sklonije da sarađuje i mnogi izvori nepotrebnih sukoba će nestati. S druge strane, ako se stvori sukob i nepoštovanje kroz prisilu i nepravdu (naravno, ovde je potrebno pažljivo birati reči) to će i nastavnici biti teže.

Kvalitetan način komunikacije su i smirena, direktna pitanja poput: „Zbog čega je duža kosa zapravo problem?“ „Što vas brine?“, „Ne mislite li da se može sa detetom i drugačije komunicirati?“

Mnogi nezreli učitelji boje se da ako detetu dozvole bilo kakvo odskakanje izvan okvira, da će ubrzo nad njim potpuno izgubiti kontrolu. U stvarnosti je često upravo suprotno – poštovanjem detetove ličnosti i ponašanja koje nikome ne šteti, stvaraju se temelji međusobnog poverenja i izbegava stvaranje potrebe za inatom kod deteta.

Spomenutom veroučitelju mogu se postaviti pitanja ovakvog tipa: „Čime možete dokazati da pravoslavna crkva ima monopol na moralne vrednosti?“ „Čime možete da dokažete da učite decu ispravnim stvarima?“ „Zbog čega je problem što ne delimo sva vaša uverenja?“, „Ne mislite li da ideja ljubavi i tolerancije nije u skladu sa osuđivanjem ljudi koji drugačije razmišljaju?“


Kako izaći na kraj sa nezrelim autoritetima?

Uvek će biti i osoba koje su dovoljno nezrele da će i na smirenu komunikaciju reagovati pojačanjem agresije, i to, naravno, prema detetu. Tada postoje druge vrste otpora: pisanjem članka za novine, obraćanjem razrednom starešini, direktoru škole ili ministarstvu, upisivanjem deteta u drugu školu (mada ni jedna nije savršena). Otvara se i sve više web-stranica na kojima pojedinci mogu izraziti svoje nezadovoljstvo.

Ako dete kao rezultat osvete nastavnika i završi sa nižim ocenama nego što bi trebalo, ipak je malo nastavnika toliko nezrelih da će se na taj način svetiti detetu koje nije agresivno i koje se uglavnom trudi. Možda će niža ocena doći iz jednog ili najviše dva predmeta – ako je više, a vaše dete se trudi da se korektno ponaša, uistinu je vreme da promenite školu! U tom slučaju, ne brinite i iskoristite to kao priliku da dete nauči da nije potrebno da sve bude savršeno. Jedna lošija ocena ili dve retko utiču na budućnost deteta; čak i ako jeste tako, činjenica je da postoji sve više načina na koje se osoba može kreativno ostvariti i stvoriti uspešan život bez tačno određenog fakulteta i tradicionalnih zanimanja. Treba ponoviti da je šansa da do problema s upisom na fakultet dođe isključivo zbog jednog do dva nesklona i nezrela učitelja izričito mala.


Drugi nivo suočavanja odnosi se na ono čemu ćete učiti dete. Roditeljima treba savetovati da ne insistiraju na „poštovanju autoriteta“ (nastavnica i nastavnika, učitelja itd.) nasuprot načelima komunikacije. Umesto toga, predlog je da se detetu objasni da pravila ponašanja važe za sve, ali da nisu svi ljudi savršeni i neki se iz svojih strahova ili frustracija nekorektno ponašaju, iskorišćavajući svoju poziciju za nametanje svoje moći. Ivana iz ove priče može sinu objasniti da se ta nastavnica boji gubitka kontrole, i da je taj strah vrlo verovatno naučila u detinjstvu i teško ga kontroliše. Zato treba s njom razgovarati smireno i bez optužbi, izbegavati ponašanje u kome se pokazuje inat. Radi prilagođavanja svetu koji nije savršen, ponekad je potrebno biti oprezniji i izbegavati nepotrebne sukobe, ali ne zato što nešto sa detetom ne bi bilo u redu. Isto tako, potrebno je savetovati detetu da sa svoje strane uloži trud da se ponaša korektno (što ne znači i podložno).



Prilagodite razgovor detetu

Način na koji ćete razgovarati s detetom potrebno je prilagoditi njegovom uzrastu; od „Nisi ti kriv, ali ona se lako uznemiri pa joj nemoj davati povoda“ mlađem djetetu, do objašnjenja kako u dečijem uzrastu stvaramo neprijatna uverenja i potisnute emocije koje se i u odraslom dobu povremeno bude, što desetogodišnje dete može razumeti.

Često smo naučeni da mislimo da deca tako nešto ne bi razumela, međutim iskustvo psihologa kaže da deca itekako razumeju osećanja i vole da govore o njima. Uostalom, odmalena smo se svi suočavali i sa složenijim situacijama nego što je objasniti nezrelo ponašanje, pa bi prihvatali roditeljska objašnjenja čak i ako ih nismo potpuno razumeli. Deca su inteligentna – ono što im po pravilu nedostaje je iskustvo i objašnjenje, a ne inteligencija. Isto tako, deca koja se osećaju podržavanom i prihvaćenom neće imati potrebu da budu agresivna i inate se, pa se ne morate brinuti da ćete iskrenošću postići gubitak kontrole. Gubitak kontrole nad detetom daleko će pre biti posledica neiskrenosti, nepravde i licemerja nego objašnjenja s poštovanjem.

Nije potrebno štititi dete od svega i osigurati mu savršen život. Štaviše, izazovi i problemi teraju dete da razmišlja i razvija se. Neretko su najsnažniji i najnezavisniji ljudi oni koji su kao deca bili suočeni s brojnim izazovima. Setite se problema koje ste sami doživeli kao deca – mnogi od njih nisu ostavili dubljeg traga. Znatniju i trajniju štetu školska iskušenja mogu detetu naneti jedino ako nedostaje podrška roditelja, ili čak roditelji podržavaju omalovažavanje deteta i zanemarivanje njegovih osećanja. Dete koje ima razumnu i mudru roditeljsku podršku, može se suočiti s bilo kakvim izazovom.


Roditelj i društvo

Jasno je da u današnje vreme uloga roditelja podrazumeva mnogo više posla i napora nego ranije. A pored toga uloga roditelja podrazumeva i zaraditi novac za svoju porodicu. Kako ta dva ukombinovati tako da niko ne trpi, a da ipak sve bude u redu? Kako usaglasiti potrebe društva i potrebe individue. Pogotovo kada je ta individua vaše dete?

Društvo u kome živimo, posebno ovo naše, često stavlja pred roditelje prevelike i kontradiktorne zahteve. S jedne strane treba odgajiti dete koje će biti srećno, zadovoljno i kompletna ličnost, a sa druge strane ono mora da se uklopi u nesavršeno društvo koje će često sve ove njegove osobine omalovažiti i zahtevati od njega da ih prikrije ili u potpunosti zanemari.

Savet roditeljima je da svom detetu pružaju podršku, da sa njim pričaju i da, koliko je to u njihovoj moći, ne dopuste da se sistem vrednosti koji im oni stvaraju uruši pod pritiskom sredine i/ili društva. Čak i ukoliko nezreli pojedinci koji su reprezenti tog društva insistiraju na svojim pravilima, vrednostima i na kraju, licemerju koje se promoviše – ne dozvolite da to utiče na vaše dete. Makar u onom stepenu u kome vi zaista možete nešto da učinite.

Naravno, jasno je da ima mnogo dece koja su u nekom smislu zanemarena od strane roditelja, roditelja koji su prezaposleni, koji nemaju vremena, a često ni veština da adekvatno odbrane svoje dete od licemerja društva ali ni da mu posvete dovoljno vremena. Takva deca će mnogo lakše podleći uticajima nezrelih osoba na pozicijama moći. Isto tako, mnogo će lakše postati problematična, deca koja će se loše ponašati i zanemarivati potrebe i osećanja drugih. I na kraju će ta deca odrasti u osobe koje vrlo lako mogu završiti na pozicijama moći iz kojih će graditi društvo onako kako misle da je najbolje. Nažalost to je jedan od najboljih puteva u licemerno društvo.

Ključ da do ovoga ne dođe je samo i jedino razgovor. Nemojte se plašiti da vas dete neće razumeti. Naravno, pokušajte da prilagodite razgovor detetu, nemojte očekivati obrnuto, ali važno je da znate da deca mnogo više mogu da razumeju i shvate nego što vi to od njih očekujete. Na kraju, setite se samo trenutaka iz vašeg detinjstva i koliko vas je nerviralo što ste imali utisak da „matorci misle da sam glup/glupa i da ništa ne kapiram“.

Važno je da svom detetu objasnite da će se u životu susretati sa raznim ljudima, da neće svi deliti njegov sistem vrednosti i način komunikacije, ali da se za sve može naći nekakvo rešenje ili kompromis ukoliko za to postoji dobra volja. I naravno, pre svega je važno da naučite svoje dete, ali i da sami shvatite – kako da imate tu dobru volju. Jer svako rešenje problema uvek je bolje i konstruktivnije od svađe, i na kraju će dovesti do toga da obe strane, ako već ne mogu da budu potpuno zadovoljne, makar budu to delimično.

Jelena Orlandić