Uticaj medija na musko-zenske odnose

Uticaj medija na muško-ženske odnose

Autor: Milena Stamenković, psiholog


Savremeno društvo praktično je nezamislivo bez medija, koji su odavno postali sastavni deo svakodnevnice, tako da bi funkcionisanje čoveka današnjeg vremena bilo nezamislivo bez ogromnog priliva informacija koji nude. Odraz njihove ekspanzije i uticaja na društvo je enorman i sa tendencijom ka još većem porastu, što se najbolje može uočiti transgeneracijskim posmatranjem.
Pisanje pisama izumrlo
Nekada su ljudi najintenzivnije komunicirali putem žive reči, ili pisama. Telefon je bio izum koji je doneo ukidanje vremenske i prostorne distance u komunikaciju koja nije direktna. Danas se najčešće i sa ljudima iz komšiluka, kao i sa onima koji žive na drugom kontinentu, komunicira putem interneta. Naravno da se ovakav uticaj medija utkao u sam razvojni put ljudi predstavnika novih sajber generacija, tako da su mediji evidentno postali faktor koji učestvuje u formiranju same ličnosti, izbijajući po svom značaju na sam vrh hijerarhijske lestvice, tik pored porodice i vršnjačke grupe. Da se kao i na mnoge druge segmente naših života to odražava i na muško- ženske odnose, kao i na same predstave o sebi koje ljudi formiraju, dokazi su mnogobrojni.

Nažalost, ove poruke i dalje obiluju sterotipima i predrasudama, ali uz obogaćenje i dopunu jedne iskrivljene slike realnosti, naročito u zemljama u tranziciji. Mediji nas svakodnevno „bombarduju“ prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za žene i za muskarce i oni kreiraju posebne, prepoznatljive, uglavnom stereotipne slike žena i muskaraca.

Stereotipi su pojednostavljene i vrlo često iskrivljene mentalne slike. Javljaju se uz određenu polnu grupu i podrazumevaju čitav niz karakteristika, bilo fizičkih, bilo psihičkih, koje tu grupu opisuju i određuju. Priroda stereotipa vezanih za muški pol karakteriše pripadnike ovog pola kao agresivnije, bezosećajnije, nezavisnije, objektivnije, dominantnije i aktivnije od pripadnika drugog pola. Žene su pasivnije, pričljivije, nežnije i osećajnije.
Ženska meta-bogat i uspešan muškarac
Stereotip da žena treba da bude lepša od muškarca veoma je raširen širom sveta. U savremenom svetu najviši socijalni ideal predstavlja mlada i lepa žena udata za bogatog i profesionalno uspešnog muškarca. Vrlo ružni i neprivlačni muškarci, ako su oženjeni ženstvenim i privlačnim ženama, obično se doživljavaju kao mnogo lepši, sposobniji i uspešniji u društvu. S druge strane, činjenica da je žena udata za zgodnog muškarca, nema nikakvog značaja za procenu njene ličnosti. Ako ambiciozna žena
nije udata, nije koketna i ako se trudi da dođe do cilja neseksualnim sredstvima, obično se doživljava kao muškobanjasta, a želja za uspehom tumači se posledicom kompleksa inferiornosti. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da se ženi bez seksualne privlačnosti teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha. Posledica toga je da one u proseku ulažu mnogo veću energiju i materijalna sredstva za negovanje tela i održavanje svoje lepote, nego u razvoj svog duha i individualnosti.

Zadržavajući ovaj stereotip, žene upadaju u zamku, jer uprkos svojoj želji da postanu slobodne i samostalne, prihvatajući standarde koje im društvo nameće, negujući svoje telo više nego svoj duh, od sebe stvaraju objekat i plen i troše mnogo vremena i energije tražeći potvrdu svoje lepote, umesto svojih sposobnosti i svoje ličnosti. Žene koje viđamo u medijima su uglavnom mlade, atraktivnog fizičkog izgleda, u funkciji „ulepšavanja“.

Mladi ljudi, pogotovo mlade devojke, osećaju snažan pritisak medijskih prikaza koji im sugerišu da je fizički izgled prioritet. Mediji su deo jedne ogromne mašinerije koja ima za cilj da ostvari profit aktiviranjem najdubljih, sveprisutnih i opšepoznatih strahova, želja i nadanja ženske populacije.
Medijska eksploatacija seksualnosti
Što se tiče seksualnosti, mediji uglavnom eksploatišu seksualnost. Prisetite se reklama koje gledate na TV i u novinama. Reklame su prepune seksualnih aluzija, jer je seksualnost ono što prodaje proizvod. Uprkos vetrovima emancipacije koji planetom duvaju skoro ceo vek, žene još žive pod tiranijom postojećih shvatanja o standardima ženske lepote i u strahu da mogu biti odbačene i zamenjene lepšim, mlađim i seksualno privlačnijim ženama. Lep izgled žene postaje njena uniforma, bez koje joj se može lako desiti da izgubi radno mesto i bude zanemarena u poslu ili u braku. Privlačno lice i telo ženi mogu osigurati ekonomski oslonac, sigurnost i uspeh u društvu. Obična žena nalazi se u psihološkoj rastrzanosti između objektivnih uslova i očekivanja okoline. Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, ona u svako doba dana mora besprekorno da izgleda, da nosi modernu garderobu, da je šarmantna i seksi. Sa druge strane, ona mora i besprekorno da kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Kod žene se stvaraju kompleksi i nesigurnost. Ženi se navodno otvaraju vrata za karijeru, ali ako ne zasnuje porodicu do određenog roka, okolina je sažaljeva i posmatra kao neadekvatnu ili „neostvarenu”. Porodica je ipak „pravo” merilo njenog „uspeha”.
A šta je sa muškarcima? Kako se oni snalaze u ovakvom vrednosnom sistemu i kriterijumima privlačnosti?
Muškarci su u medijima prikazani kao aktivni, ozbiljni i stiče se utisak da se oni bave jako važnim stvarima. To je ideal koji oni teže da ostvaruju, što naravno nije nimalo jednostavno. U svakodnevnom životu muškarci su samo ljudska bića, koja se takođe suočavaju sa svojim ograničenjima, strahovima, problemima, ali i osećanjem velikog pritiska usled očekivanja i kriterijuma koji se pred njih postavljaju. Takođe, nesigurnost u sopstvenoj polnoj ulozi je velika cena koje muškarac u savremenom svetu mora da izdrži, kao posledicu preuzimanja sve većeg broja društvenih uloga dostupnih suprotnom polu. Istovremno i dalje su prisutna predrasudna mišljenja da postoje neke socijalne uloge koje se za muški pol smatraju nedopustivim i neoprostivim, kao što su na primer kućni poslovi, ili čak i briga o deci.

Pored socijalno osnažene žene muškarac se oseća pozvanim da se takmiči i dokazuje, stalno u strahu da će ispasti gubitnik. Oseća se ugroženo i strahuje od gubitka svoje pozicije u polnoj ulozi, sa kojom blisko povezuje svoju seksualnu ulogu dominantnog osvajača, i često može izgubiti seksualnu moć ili adekvatnost ukoliko se na drugim životnim planovima oseća neostvareno.
Svi gube
Nažalost, u potrazi za idealnom partnerkom koja bi trebalo pored besprekornog fizičkog izgleda da zadovolji i još mnogobrojne zahteve poželjnih osobina ličnosti i socijalnih veština, preuzme brojne porodične uloge i domaćinske poslove, često u sudaru sa realnošću bivaju razočarani diskrepancom između očekivanja i mogućnosti. Ili se suočavaju sa nedostupnošću željenog objekta, koji je, nasuprot njima u potrazi za drugačijim vrednostima i stoga trajno nedostižan. U potrazi za idealizovanim slikama dozvoljavaju realno dostupnim, mogućim partnerkama i prilikama da budu propuštene, usled uverenja da imamo neograničene mogućnosti izbora. Dakle to je rat, ali u njemu nema pobednika, ima mnogo poraženih.
Lažni moral
Posledice koje ovakav medijski trend ima poprilično su velike, ali i jasne. Standardi koje ovakav životni stil nameće povremeno zaista izlaze iz okvira ostvarljivog i dostižnog. Ukoliko jednu opšteprihvaćenu pojavu svetskih razmera pokušamo da preselimo na naše prostore, situacija postaje još gora. Specifični društveni momenat u zemlji i nepovoljne tranzicione okolnosti takođe su se veoma nepovoljno odrazile na oba pola. Ono što u našim uslovima muškarcima dodatno otežava situaciju je nedovoljno mogućnosti za samoostvarivanje i uspeh. Osećanje ugroženosti često je zapravo njihova surova realnost. Muška deca iz radničke klase su tokom svog odrastanja u devedesetim mogla da „biraju” između dva puta kojim će se pokušati da se uzdignu iznad očaja svog okruženja- ili kroz kriminal ili kroz sport. Devojčice su, sa druge strane, bile upućene na samo jedan - one se okreću jedinom početnom „kapitalu” koji imaju- svojim telima.
Mlada i lepa sa ružnim i bogatim, par našeg doba
Dolazi do opšteg fenomena gde devojke izlaze sa starijim, imućnijim muškarcima i kriminalcima. Mladi muškarci, ne shvatajući poziciju u kojoj se žena nalazi, svaljuju krivicu na žrtvu i time samo doprinose lažnom moralu koji opravdava nasilje nad ženom. Ovaj model biva svesno guran kroz popularnu kulturu i medije. Nikada u zemlji nije bila veća beda i nikada nismo imali više kurseva za manekenke i fotomodele. Na televiziji nikad nije bilo više glamura. Mladim ženama se dokazuje da se jedino svojim izgledom mogu probiti. Lansiran je stereotip izgleda koji muškarci navodno žele i kome se žena mora prilagoditi da bi bila primećena i prihvaćena. Postoji jasan kalup fizičkog izgleda i odeće na koji se žene ugledaju. Robovanje izgledu je glavna odlika čitave generacije žena. Kroz spotove, reklame i muzičke emisije turbo-folka, stanovništvo je dobijalo poruku šta bi trebalo da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Mladi su kroz emisije različitih stanica dobijali svoje uzore, i tako bili upućivani kako da formulišu i konstruišu svoj seksualni identitet. Ove poruke bile su u znaku vrednosti potrošačkog društva. Turbo-folk postaje srpska kultura, koja propisuje poželjne standarde ponašanja, odevanja, osećajnosti i stavova prema životu, edukujući svoju publiku da ceni luksuz, prihvati potrošački mentalitet.
Turbo-folk
Turbo-folk stil je, dakle, kroz medijsku prezentaciju potpuno obeležio medijsku i kulturnu scenu Srbije poslednje decenije 20. veka, a aktuelno je prisutan i danas. Muško-ženski stil u turbo-folku od muškarca je očekivao da bude opasan, robustan, muževan. Tip muškarca je mačo, koji vozi skupa i brza kola, nosi najnoviji model mobilnog telefona, apo potrebi može da potegne i pištolj. Njegovu osnovnu preokupaciju i sistem vrednosti čini novac, nabilo koji način stečen. On je kriminalac ili, češće, novi srpski biznismen. Žene služe tome da ih on ,,troši”. U ženi koju izabere za svoju saputnicu obožava sopstvenu snagu i moć.
Lažni idoli
Mladi muškarac prinuđen je da prihvati ovakav nasilnički obrazac muške seksualnosti da bi u takvom svetu potvrdio svoju muškost. Žena u turbo-folku je poželjni objekat i roba . Ona svojim izgledom treba da privuče muškarca, da ga uzbudi. Njena privlačnost treba da potvrdi status muškarca u čijem je društvu, ili, pak, da predstavlja statusni simbol u muškarčevom odsustvu, uz pomoć večernjih haljina, uske garderobe, odeće poznatih modnih kreatora, skupe obuće i nakita. Ovakvom izgledu se na kraju milenijuma pridodaju silikonske grudi i efekti plastičnih hirurških intervencija na licu, kao modni hit, u cilju postizanja što ,,savršenijeg” izgleda.
Raspad morala
Usled siromaštva i raspada moralnih normi dolazi do zabrinjavajuće prostituizacije žene u medijima. Ova moda konstantno se plasira na televiziji, i u nedostatku boljeg identifikacionog obrasca u ovim kriznim vremenima sledi je zapanjujuće veliki broj, pre svega mladih, žena, kojima televizija nudi iluziju brzo dostižne slave i statusa. Verovatno je suvišan komentar da ovakva vrsta poruke poslata mladima je više generacija formirala po principu potpuno pogrešnih, ali vrlo čvrsto usvojenih obrazaca ponašanja. Kompletan nedostak zdravih alternativa koje bi bile ponuđene, i potpuni izostanak rada na sebi i stvaranja socijalnih veština, u cilju poboljšanja kvaliteta odnosa sa okolinom praktično da su mlade ljude stavili pred svršen čin. Univerzalne etničke norme i pravila dospevaju u drugi plan, ili bivaju potpuno zanemarene.
Površni vrednosni sisitem
Površni vrednosni sisitem dovodi do stvaranja površnih odnosa, površne komunikacije i nedostatka razumevanja, sve veće otuđenosti i duhovne praznine. Usled neinvestiranja energije u razvijanje intelektualnih, socijalnih i pre svega emotivnih sposobnosti i kapaciteta, i veština potrebnih da one dostignu potrebni nivo, komunikacija postaje nekvalitetna, i distancirana. Upravo tu leži paradoks da se nasuprot opadanja kvaliteta komunikacije povećava njen kvantitet.

U savremenom svetu neograničenih mogućnosti kontaktiranja i komunikacije bez ograničenja i prepreka, prostornih i vremenskih, novi modeli donose i nove dileme i nedoumice. Da li telefonska komunikacija,sms poruke, mailovi, chat čine da smo jedni drugima pristupačniji i dostupni u svakom trenutku, ili je to zapravo privid, jedna pseudobliskost koja nikako ne može zameniti pravu, koja bi trebalo neminovno da uključuje i neverbalnu komponenetu?
Internet chat
Da li je slučajnost da novi programi za chat podrazumevaju imitaciju života, gde jedni drugima korisnici internet usluga u pauzama kucanja poslovnih sadržaja šalju poljupce, zagrljaje i poklone? Razmenjujemo baš ono što nam nedostaje, čineći to možda suviše olako i ne pridajući značaj koji takvi izlivi osećanja treba da podrazumevaju. Ono što se nameće je da se paralelno razvijaju oblici kvazi komuniciranja i vrednosni sistemi lažnog morala koji plasira potrošačko društvo.

Postavlja se pitanje kako će se mlade generacije snalaziti u sve prisutnijem trendu virtuelne stvarnosti i mnogobrojnih mogućnosti koje ne iziskuju ulaganje i investiranje u emotivnom smislu. Emotivni odnosi na ovakav način u najmanju ruku poprimaju drugačiji oblik, ako nije preoštro reći da se razvodnjavaju, gube suštinu i kvalitet. Jedno je svakako sigurno, o krajnjem ishodu bićemo obavešteni putem medija.

Vrlo zanimljivo ...
I sve izrečeno , stoji . Mediji kao sredstvo komunikacije u današnjem društvu prikazuju iskrivljenu sliku čovjeka , ljudskih vrijednosti , međuljudskih odnosa , moralnih vrednota i seksualnosti ...
Ja vjerujem da unatoč tomu , zreo čovjek ima sposobnost razlučivanja svega što se nudi i prikazuje . I da zna , što su prve životne vrijednosti . Na koncu , jedino ispravne i duhovno potkrijepljene vrijednosti mogu donijeti životno zadovoljstvo . Vjerujem da znamo odvojiti bitno od nebitnog i ispravno od neispravnog .
Za sebe se ne moramo brinuti ali ... ispravno pitanje postavljaš ... što sa mladima ... mladim naraštajima koji rastu pod utjecajem iskrivljenih životnih slika ???
Tu je širok spektar odgovora ... Odgovornost počinje u obitelji , a zatim školi ... kojoj je potrebna hitna preobrazba .

U svom postu spominješ i odmak u živoj komunikaciji među ljudima . Čovjek se otuđio od čovjeka ( na određeni način ) iako to nije u njegovoj pravoj prirodi . Živu komunikaciju zamjenjuju virtuale ali , one nisu ono što čovjeka zadovoljava a niti može , potpuno zadovoljiti .
Vjerujem da je takva komunikacija u opadanju i da se čovjek pomalo vrača čovjeku i prirodnom komuniciranju . Virtualna komunikacija ne može trajati dugo , ona zasićuje i vraća čovjeka na početak . Ona može biti trenutni ili privremeni odušak ili bijeg od problema ali ne i dugoročno riješenje . Čovjek to zna .