Ko je trenutno na forumu
Imamo 57 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 57 Gosta :: 3 ProvajderiNema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
Kontrolni panel
Profil |
Članstvo |
Privatne poruke |
Ostalo |
Traži
Иво Андрић
2 posters
Strana 1 od 1
Иво Андрић
Повратак
Зашто је наша кућа тиха, мајко –
Мрак и ћутање,
У тами увире плач и питање;
Ту има да се сврши лутање
Веселинка сина;
Отворен, нијем гроб већ чека,
Иза тмина.
Растворив очи широко и пружив
Руке крвавих прстију преда се
Пођох мрачним домом.
У превареним очима се гасе
– Минулог свијета таштина и руг! –
Пошљедни огњи покојнога сунца,
Шишмиш, сабласни друг,
Таче се крилом мога лица- – Пази!
И дотичући зидове и врата
И посрћућ' – заборављени прази! –
Прођох вашим мраком.
А радосно Сутра
С вјетром и свијетлом када прође зраком,
Хвалећи Бога рад среће и јутра
Ви ћете читати на свакоме зиду
– Ма да разагна јутро страх и муку –
Крвава слова једне бурне приче,
Трагове мојих давно мртвих руку.
Иво Андрић
Књижевни југ, 1918
Зашто је наша кућа тиха, мајко –
Мрак и ћутање,
У тами увире плач и питање;
Ту има да се сврши лутање
Веселинка сина;
Отворен, нијем гроб већ чека,
Иза тмина.
Растворив очи широко и пружив
Руке крвавих прстију преда се
Пођох мрачним домом.
У превареним очима се гасе
– Минулог свијета таштина и руг! –
Пошљедни огњи покојнога сунца,
Шишмиш, сабласни друг,
Таче се крилом мога лица- – Пази!
И дотичући зидове и врата
И посрћућ' – заборављени прази! –
Прођох вашим мраком.
А радосно Сутра
С вјетром и свијетлом када прође зраком,
Хвалећи Бога рад среће и јутра
Ви ћете читати на свакоме зиду
– Ма да разагна јутро страх и муку –
Крвава слова једне бурне приче,
Трагове мојих давно мртвих руку.
Иво Андрић
Књижевни југ, 1918
Тихомир- Novi član
- Broj poruka : 44
Datum upisa : 21.12.2016
Re: Иво Андрић
САН
Ту снивам. Нада мном,
Под нијемо звоно у староме торњу
Долијећу тице. Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо се звоно у небеском платну
Замрзла жалба,
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божијој Мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и Њеног модрог скута
Лего на камен. Непринешена жртва је
Сва моја снага и моја крв;
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред кућа плаче,
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мрамору игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроз њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пута прољеће, полако љето зри
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето до врхунца
И испуни се глас и воља божја,
Кад море, пољ и гора
Шапатом јекну: хора је, хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час,
Камо се звони за пошљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан
Касних жртава.
Иво Андрић,
Књижевни југ, 1918
Ту снивам. Нада мном,
Под нијемо звоно у староме торњу
Долијећу тице. Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо се звоно у небеском платну
Замрзла жалба,
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божијој Мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и Њеног модрог скута
Лего на камен. Непринешена жртва је
Сва моја снага и моја крв;
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред кућа плаче,
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мрамору игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроз њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пута прољеће, полако љето зри
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето до врхунца
И испуни се глас и воља божја,
Кад море, пољ и гора
Шапатом јекну: хора је, хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час,
Камо се звони за пошљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан
Касних жртава.
Иво Андрић,
Књижевни југ, 1918
Тихомир- Novi član
- Broj poruka : 44
Datum upisa : 21.12.2016
Re: Иво Андрић
Sta sanjam i sta mi se dogadja
Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.
Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.
Isidora- Član
- Broj poruka : 108
Datum upisa : 02.02.2017
Godina : 55
Lokacija : Beograd
Re: Иво Андрић
1914
U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.
U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.
Isidora- Član
- Broj poruka : 108
Datum upisa : 02.02.2017
Godina : 55
Lokacija : Beograd
Re: Иво Андрић
ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА
Да,стара слико,
Да,требало је то; остати при првој речи,
Не одлазити никуд, и све што срце жуди
Тражити у дубини својој и своје земље,
Уместо у даљини недокучивих, злих привиђања.
Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ, сиротињу, Босну.
И данас не би било овако како јесте:
Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.
Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно и недостижно.
У једном зрну жита хлеб је васколике земље,
У једном загрљају све жене целог света,
Дивне, и недостижне.
Све остало је варка пребујале свести
О сопственом бићу и лажна перспектива.
Пустиње коју смо сажегли у души.
(1934)
Да,стара слико,
Да,требало је то; остати при првој речи,
Не одлазити никуд, и све што срце жуди
Тражити у дубини својој и своје земље,
Уместо у даљини недокучивих, злих привиђања.
Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ, сиротињу, Босну.
И данас не би било овако како јесте:
Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.
Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно и недостижно.
У једном зрну жита хлеб је васколике земље,
У једном загрљају све жене целог света,
Дивне, и недостижне.
Све остало је варка пребујале свести
О сопственом бићу и лажна перспектива.
Пустиње коју смо сажегли у души.
(1934)
Тихомир- Novi član
- Broj poruka : 44
Datum upisa : 21.12.2016
Re: Иво Андрић
1915
Дубок ко мртво море сан мој бјеше,
Прену ме неки шум, ко моћно крило
Силнога вјетра крај мене прође —
Застава ваших толико је било.
Јави се стари бол и као спомен
Проже ми душу озеблу и малу
И као дрхат пред струјом живота,
Гдје црн вал црну додаје ме валу.
Сан се наш више ни у сну не сања,
Па чему шум тај? Ваш поновни корак
Чему ме буди, а на живот без сна,
На живот кратак и на живот горак?
Ил можда вашем великом триумфу
Треба још слика мога бола и сна?
Па бићу жута грана у вијенцу
Ловора вашег зелена и лисна.
Прођите само покрај мога дома,
Јер у свом болу ни охол ни велик
Ја нисам. Ова пуста мртва врата
Крију тек душу, ви тражите челик,
Рђав и сломљен да пасете очима,
А ја ту сједим и чекам да затре
Усуд све моје и да будем као
Кратак прам дима врх угасле ватре.
Будем и прођем. Ја од Бога молим
Кап заборави док се јоште дише
И брзу смрт. А књига успомена
(Разрока лаж их кривим срцем пише)
Нек не спомене никада моје име,
А незнан гроб ми нек прекрије трава
И у њој љети — за туђинску дјецу —
Нек расте модар цвијет заборава.
Књижевни југ, 1918
Дубок ко мртво море сан мој бјеше,
Прену ме неки шум, ко моћно крило
Силнога вјетра крај мене прође —
Застава ваших толико је било.
Јави се стари бол и као спомен
Проже ми душу озеблу и малу
И као дрхат пред струјом живота,
Гдје црн вал црну додаје ме валу.
Сан се наш више ни у сну не сања,
Па чему шум тај? Ваш поновни корак
Чему ме буди, а на живот без сна,
На живот кратак и на живот горак?
Ил можда вашем великом триумфу
Треба још слика мога бола и сна?
Па бићу жута грана у вијенцу
Ловора вашег зелена и лисна.
Прођите само покрај мога дома,
Јер у свом болу ни охол ни велик
Ја нисам. Ова пуста мртва врата
Крију тек душу, ви тражите челик,
Рђав и сломљен да пасете очима,
А ја ту сједим и чекам да затре
Усуд све моје и да будем као
Кратак прам дима врх угасле ватре.
Будем и прођем. Ја од Бога молим
Кап заборави док се јоште дише
И брзу смрт. А књига успомена
(Разрока лаж их кривим срцем пише)
Нек не спомене никада моје име,
А незнан гроб ми нек прекрије трава
И у њој љети — за туђинску дјецу —
Нек расте модар цвијет заборава.
Књижевни југ, 1918
Тихомир- Novi član
- Broj poruka : 44
Datum upisa : 21.12.2016
Re: Иво Андрић
Лањска песма
Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.
О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.
У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.
Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.
Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.
О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.
У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.
Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.
Isidora- Član
- Broj poruka : 108
Datum upisa : 02.02.2017
Godina : 55
Lokacija : Beograd
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
Pon Feb 19, 2024 3:30 pm od djuro
» Koliko se uopšte razumemo?
Uto Jan 23, 2024 9:05 am od djuro
» Kakav je pravi hriscanin?
Pon Jan 15, 2024 5:27 pm od djuro
» Dekadencija zapadne civilizacije
Sub Jan 13, 2024 7:26 pm od djuro
» Reći šta o drugima misliš
Sub Jan 13, 2024 7:12 pm od djuro
» Kako je propalo društvo...
Pet Dec 29, 2023 6:28 pm od djuro
» Prostitucija
Pet Dec 29, 2023 6:19 pm od djuro
» Dobra strana stresa
Pet Dec 29, 2023 6:10 pm od djuro
» Laganje i kleveta
Pet Dec 29, 2023 6:05 pm od djuro
» Kako podnosite negativnu kritiku?
Pet Dec 29, 2023 6:02 pm od djuro
» Ratovi devedesetih
Pon Avg 07, 2023 2:11 pm od andjeo01
» Šta trenutno slušaju vaše komšije iz vaših zvučnika? :affraid:
Čet Maj 11, 2023 5:27 pm od andjeo01
» Odavno nisam čuo/čula
Sre Maj 03, 2023 9:06 pm od Johnny-Azra